Srednjovekovno poreklo ^Evrope

P A T R I C K

Jeanu Airiaim i Jimu Usdanii

Odanim prijateljima i čitaocima koji shvataju koliku važnost prošlost ima za sadašnjost i razliku među njima

E D I C I J A O G L E D A L O

U R E D N I K

N E D I M S E J D I N O V I Ć

L I K O V N A O P R E M A

P E T A R P E R O V I Ć

NASLOV ORIGINALA

PATRICK J. G E A R Y

THE M Y T H OF NATIONS:

T H E M E D I E V A L ORIGINS OF EUROPE

PRINCETON UNIVERSITY PRESS, 2 0 0 2 .

COPYRIGHT © 2 0 0 2 FISCHER TASCHENBUCH VERLAG

IN DER S. FISCHER VERLAG G M B H

T H E BOOK IS PAR-T OF THE SERIES

"EUROPAISCHE GESCHICHTE" ED. BY WOLFGANG B E N Z

COPYRIGHT © ZA SRPSKI JEZIK C E N Z U R A

P A T R I C K J . G E A R Y

M I T O NACIJAMA S R E D N J O V E K O V N O P O R E K L O E V R O P E

P R E V E L A S ENGLESKOG JEZIKA:

D A N I R A P A R E N T A

C E N Z U R A

2007

SADRŽAJ

7 Z A H V A L N O S T

9 U V O D

Kriza evropskog identiteta

2 7 G L A V A P R V A

Zatrovani krajolik: etnička pripadnost i nacionalizam u 19. veku

6 3 G L A V A D R U G A

Imaginarna slika naroda u starom veku

9 1 G L A V A T R E Ć A

Varvari i drugi Rimljani

1 2 9 G L A V A Č E T V R T A

Novi varvari i novi Rimljani

1 6 3 G L A V A P E T A

Poslednji varvari?

2 0 5 G L A V A Š E S T A

Prema novim evropskim narodima

2 3 7 P O G O V O R

Nacionalizam i mitološke konstrukcije

2 4 I I N D E K S

Z A H V A L N O S T

Moja razmišljanja o odnosu između mitova o evropskim narodima i nacionalizmima s kojima se danas suočavamo, rezultat su razmene mišljenja sa mnogim ljudima, pre svega sa mojim studentima i kolegama sa Univerziteta Florida, UCLA, Univerziteta Notre Dame i Centralnog evropskog univerziteta u Budimpešti. Tokom školskih godina 1994. i 1996, UCLA, Centar za srednjovekovne i renesansne studije, organizovao je seriju razgovora na temu „Stvaranje etniciteta: zloupotreba istorije", pod pokroviteljstvom Nacionalnefondacije za društvene nauke. Ovi razgovori su mi omogućili da jasnije formiram svoje razumevanje odnosa između daleke prošlosti i sadašnjosti. Kao gostujući učesnik na sastancima projekta Evropske naučne fondacije pod nazivom „Transformacija rimskog sveta", imao sam privilegiju da razmenim mišljenje s mnogim evropskim naučnicima koji se smatraju najmerodavnijim u tumačenju transformisanja etničkih grupa u kasnoj antici.

Kada sam odlučio da podelim svoja saznanja o etnicitetima u prošlosti sa širom publikom, potražio sam pomoć za svoj projekat od mnogih kolega i prijatelja. Tokom godina, od velike pomoći za bolje shvatanje scene Evrope u 19. veku bili su mi Otto Johnston, James Turner i Robert Sullivan. Stephen Fireman mi je objasnio složene procese afričke etnogeneze, a Janos Bak detaljno me upoznao sa realnom situacijom u centralnoj Evropi 20. veka. Posebno sam zahvalan Herwigu Wolframu, Walteru Pohlu, Hansu Hummeru i Jamesu Usdanu,

7

koji su čitali moje prve koncepte za knjigu i davali mi sugestije i zapažanja. Brigitta Van Rheinberg uložila je veliki napor kako bi ovu knjigu približila publici kojoj je namenjena - svima onima koje interesuje odnos između prošlosti i sadašnjosti. Veliku pomoć u pripremi knjige imao sam i u Holly J. Grieco. Ono što je zaista vredno u ovoj knjizi uglavnom je rezultat pomoći ovih naučnika i prijatelja. Eventualne greške su moje.

Patrick J. Geary L o s A n g e l e s

8

i

U V O D

K R I Z A E V R O P S K O G I D E N T I T E T A

Ne tako davno, dok su zapadni Evropljani bili okre-nuti ka budućnost i , njihova razmišljanja su gotovo pot-puno bila koncentr isana na sprovođenje ekonomskih i fi-nansijskih reformi Evropske zajednice iz 1992. godine. Neki su sa olakšanjem očekivali uvođenje zajedničke va-lute, ukidanje poreza medu državama-članicama i slobo-dan protok ljudi. Drugi su bili sumnjičavi, pa su čak i strahovali od ovih promena. Ipak, u celini, narodi Zajed-nice gledali su iz prilično uske perspektive na probleme sa kojima se Evropa suočavala. Pre svega, njihovi pogle-di na ono što čini Evropu bili su izuzetno skučeni. A dru-go, izazove su više videli u svetlu ekonomskih problema u budućnost i nego u eksplozivnim emocionalnim pro-blemima iz prošlosti. Već samo ime njihove organizaci-je odavalo je onu lagodnu kratkovidost koju im je omo-gućila posleratna politička podela kontinenta. Evropska zajednica nije to uopšte bila. Ona je, u stvari, bila zapad-noevropska zajednica, kojoj je i samo priključenje Grč-ke donelo prilične probleme. Za ove narode, Evropa se završavala pred takozvanom „gvozdenom zavesom": iza nje su se nalazile države Varšavskog pakta, siromašne ali, srećom, daleke rođake, uglavnom bez značaja za nj iho-

vu ekonomiju i, v remenom, sve manje značajne po vojnu bezbednost Zajednice.

Unutar ove „male Evrope" stari problemi kao što su nacionalizam, ekonomska konkurentnost i socijalne ten-zije izgledali su, ako ne po tpuno rešeni, a ono barem kao problemi koji se mogu savladati. Separatistički pokreti u Severnoj Irskoj, na Korzici i u severnoj Španiji i dalje su dovodili do krvoprolića, ali bili su ograničenih razmera i geografski izolovani. Drugde, kao u južnom Tirolu, Bre-tanji i Kataloniji, mikronacionalistički pokreti iz sedam-desetih godina uglavnom su se pretvorili u folklorne turi-stičke atrakcije. Čak su se i antagonizmi između Valona-ca i Flamanaca u Belgiji stišali kada je Brussels promovi-san u prestonicu Zajednice. Državne granice, vekovima causae belli ne samo da su bile obezbedene paktovima i garantovane helsinškim poveljama nego su, kako je izgle-dalo, implementaci jom programa iz 1992. godine, bile na putu da postanu nebitne. Engleska se kolebala da li da po-stane deo Evrope, ali ostatak Ujedinjenog Kraljevstva nije oko toga imao dilema, a „kanal" je obećavao da će spoji-ti Francusku i Englesku tako da se zauvek završi ostrvska geografska i psihološka izolacija. Posle četiri decenije iri-tantne vojne i ekonomske zavisnosti od Sjedinjenih Drža-va, Evropska zajednica bila je na pragu da postane ravno-pravan par tner u svetskim događanj ima, izazov ne samo za posustale Sjedinjene Države nego i za moćni Japan, do-minan tnu ekonomsku svetsku silu. U „vrlom novom sve-tu", koji je trebalo da 1992. godine bude Evropa, naprosto nije bilo mesta za stare probleme nacionalizma.

1 0

Kako n a m ovakvo razmišljanje danas izgleda naivno. Tokom nekoliko burnih meseci „gvozdena zavesa", koja ne samo da je izolovala Istok nego je štitila i Zapad, po-digla se, otkrivajući jednu ogromnu i zaista opasnu Evro-pu koja se proteže na istok sve do Urala. Početno, gotovo neobuzdano, oduševljenje zapadnih demokrati ja uskoro se pretvorilo u očajanje i strah, dok se talas za talasom seizmičkih šokova širio iz Moskve, nepovratno menja ju-ći političku scenu Evrope kakva je bila od kraja Drugog svetskog rata pa nadalje. Istovremeno, posledice četrde-setogodišnje politike Francuske i Nemačke, koju su vlade ovih zemalja vodile da bi obezbedile jeft inu radnu snagu, a Velike Britanije da ispoštuje obaveze imperije ,,u kojoj sunce nije zalazilo", pokrenule su u ovim zapadnim de-mokrat i jama pitanja krize identiteta i rast ksenofobije.

Nacionalizam, etnocentr izam, rasizam - aveti za koje se dugo mislilo da su proterane sa evropskog tla - vrati-li su se osnaženi pola veka dugim mirovanjem. Poslednja velika evropska imperija, Sovjetski Savez, raspala se u re-publike koje su težile da postanu autonomne, iako m n o -ge od njih nisu bile ništa stabilnije od unije od koje su želele da se otcepe. Nekada moćni Varšavski pakt više ne postoji, a zamenio ga je niz državnih zajednica koje tra-že svoje mesto u „novom svetskom poretku", pokušava-jući da opstanu pod teretom dugova i rastrzane etničkim tenzijama. Ujedinjena Nemačka traga za novim identi-tetom dok sa njenih ulica odjekuju povici - „Nemačka Nemcima!" Balkan, u prošlom veku „bure baruta", po-novo je eksplodirao u novom građanskom ratu. Ovi van-

1 0

redni događaji, koji su sledili jedan za drugim, potresli su iz temelja i Zapad i Istok. Rezultat je duboka kriza iden-titeta koja pokreće pitanje o tome kako Evropljani vide sami sebe, svoja društva i svoje susede.

„Kakva ironija da na kraju 20. veka centralna Evro-pa izgleda ista onakva kakva je bila i na kraju 19. veka." Tačnost ovog zaključka, koji je izrekao jedan austrijski istoričar 1991. godine, danas je još očiglednija. Na Bal-kanu i na Baltiku, u Ukrajini, u zemljama Rusije, na Kri-mu, ponovo se čuju stari pozivi na nacionalni suvereni-tet. Etničke zajednice, p r imorane da žive pod internacio-nalnim bar jakom socijalizma, sada su osetile da s lobodno mogu da obnove stara krvna neprijateljstva. Tvrdokor-ni problemi oko manjinskih prava i religijskih i jezičkih razlika, koji su ubrzali izbijanje dva svetska rata, pono-vo su izbili u samo središte pažnje Evrope. Ne samo da je komunizam diskreditovan nego je i sve ono protiv čega se socijalizam bor io danas ponovo u trendu. To ne zna-či da su samo kapitalizam i individualizam postali popu-larni nego takođe i antisemitizam, verski šovinizam i ata-vistički rasizam. Poljski političari nadmeću se u dokaziva-nju ko je veći Poljak; Mađar i su obnovili stare sporove sa Rumun ima na istoku i Slovacima na severu. Srbi i Hrva-ti međusobno se ubijaju, a i jedni i drugi, u ime nacio-nalnih prava, ubijaju Bošnjake. Srbi su krenuli u veliku ofanzivu protiv Albanaca da bi od njih oslobodili svoje sveto Kosovo a, posle užasa vazdušnih napada NATO-a, Kosovari su se iskaljivali na srpskoj manj in i istom suro-vošću koju su i sami pretrpeli pod svojim bivšim ugnjeta-

1 0

čima. Etničke grupe rasute širom lešine Sovjetskog Save-za tražile su pravo na političko samoopredeljenje. Niko još ne može da kaže da li su užasi Čečenije prethodnica nasilja koje nas čeka u budućnosti .

Svi ovi narodi naseljavaju područja na kojima žive druge etničke manjine, a većina njihovih pripadnika takođe živi kao manj ina na područj ima na kojima su drugi narodi dominantna većina. Rezultat je da će zahtevi za dobijanje političke autonomije koji se zasnivaju na etničkom identi-tetu, neizbežno dovesti do graničnih sukoba, gušenja pra-va manj ina i građanskih sukoba, kada svaka od grupa kre-ne sa jezivim merama „etničkog čišćenja", ne bi li za sebe obezbedila etnički homogenu državnu teritoriju.

Ono što je još opasnije po političku stabilnost Zapada od ovog potenci jalnog ponovnog rađanja tradicionalnih regionalnih separatističkih pokreta su nove etničke manjine, pre svega u Nemačkoj i Francuskoj.

„Bundesrepublik je bila dobra otadžbina", rekao mi je sa nostalgijom nemački kolega zabrinut zbog zbivanja to-kom 1990. godine. Da li će i nova Nemačka biti tako dob-ra prema svojoj deci, ostaje da se vidi. Ujedinjenje, u kom-binaciji sa hi l jadama izbeglica iz istočnih zemalja koje već žive u sada ujedinjenoj Nemačkoj, pospešilo je krizu raz-mera nezabeleženih u poslednjih pola veka i duboko uti-calo na način na koji većine vide sebe i druge. Generacija koja je stvorila nemačko privredno čudo sada odlazi u penziju, a njihova deca i unuci, odrasli u udobnost i bon-skog režima, ne izgledaju baš voljni da se odreknu dela svog dobrog života u korist s iromašnih rođaka sa Isto-

1 0

ka. Ono što Istočni Nemci dobijaju jeste učešće u zapad-noj ekonomiji , ranije zagarantovanoj nemačkim tihim par tner ima u Wirtschaftswunderu: turskim i balkanskim „radnicima na p r iv remenom radu", koje mase nemačkih radnika iz bivše DDR, željne radnih mesta, sada potisku-ju iz Nemačke u Francusku i Belgiju. Suočeni s nezapo-slenošću kod kuće i sa uglavnom slabo plaćenim poslovi-ma u zapadnoj Lander, nekadašnj i Istočni Nemci s podo-zrenjem gledaju na Turke i Slovene, koji su se već udo-mili u Nemačkoj, a sa neprikr ivenim prezirom p rema Po-ljacima, Rumun ima i drugima koji stižu u novu Nemač-ku u potrazi za bolj im životom. U međuvremenu, usme-ravanje saveznih fondova u staru Istočnu Nemačku, a ne u staru Saveznu Republiku, dovodi do antagonizma i napetosti među onima koji su se navikli na velikodušan sistem državne socijalne pomoći .

Ekst remna reakcija je buđenje rasističkog nasilja u gra-dovima bivše Istočne Nemačke. Manje ekst remna, iako možda čak i opasnija reakcija jeste obnavljanje raspra-va o tome ko ima prava da učestvuje u nemačkom blago-stanju. Već sada nemački ustav predviđa „pravo povrat-ka", koje privileguje po tomke onih s tanovnika istočne Evrope kojima je nemački bio maternj i jezik, iako oni ne samo da nikada nisu videli Nemačku, nego možda čak ni ne govore nemački, u odnosu na Turke koji su rođe-ni i odrasli u Nemačkoj. Ko je Nemac? Može li emigrant postati Nemac, ili je nemački identitet pitanje krvi i rase? Ova pitanja su se postavljala ranije, a posledice su bile užasne.

1 0

Nemačka je najdublje vezana za transformaciju Evro-pe, ali nemačka dilema, iako najočiglednija, nije nika-kva retkost. U Francuskoj, prisustvo miliona musl ima-na - po tomaka Severnoafrikanaca, ali i novih emigra-nata, legalnih i ilegalnih - vodi do preispitivanja f ran-cuskog nacionalnog identiteta čiji rezultati uznemiruju . Strah od islamizacije Francuske doveo je do bujanja f ran-cuske ksenofobične desnice, koja sada tvrdi da uživa po-dršku više od trećine izbornog tela i za koju je biti „Fran-cuz" pre rasna i kulturološka nego politička kategorija. U septembru 1991. godine, na primer, bivši f rancuski predsednik Valery Giscard d'Estaing nazvao je emigra-ciju „invazijom na Francusku" i predložio da se za krite-r i jum za sticanje f rancuskog državljanstva umesto „pra-va tla" (droit du sol) uvede „pravo krvi" (droit du sang).1

Istovremeno, Francuska i Belgija pokušavaju da se izbo-re sa sekundarn im izbeglicama, to jest on im stranim rad-nicima koji su potisnuti iz Nemačke, a koji sada mora ju da se takmiče sa mil ionima nezaposlenih ili del imično zaposlenih Severnoafrikanaca. Italija i Grčka suočavaju se sa poplavom albanskih izbeglica koji beže od uniš tene ekonomije i propalog političkog sistema. Austrija, najpre u strahu da ne bude uvučena u građanski rat na svojoj granici, sada pokušava da se izbori sa hil jadama izbegli-ca i emigranata iz Rumunije , Bugarske i bivše Jugoslavije. Ova zemlja, koja je dugo uživala u mitu „prve žrtve naci-stičke agresije" i imala koristi od svog neutralnog statusa u hladnoratovskim m e đ u n a r o d n i m odnosima, sveđok je

1. Le Monde, 24. sep tembra 1991.

1 0

pojave stranke sa snažnim šovinističkim i ksenofobičnim elementima kao trećeg po veličini političkog pokreta u zemlji. Da li su nacije Evropske zajednice „zemlje emi-gracije" ili bi privilegiju državljanstva trebalo rezervisa-ti za „prave" Francuze, Italijane, Dance i Britance? Sama činjenica da se takva pitanja postavljaju, pokazuje da su sramne ideje nacionalizma i rasizma još uvek žive.

Iako tekući događaji u Evropi privlače najviše pažnje, ne smemo da zaboravimo da ni ostatak sveta, a posebno Sjedinjene Države, nije imun na ovakve ideološke ten-dencije. Danas mnogi gledaju na Sjedinjene Države kao na naciju polietničke emigracije, ali to nije uvek bilo tako, a znatan deo političkih programa i dalje dobija podršku birača upravo podsticanjem straha od gubitka nacional-nog identiteta tesno povezanog za engleski jezik i nacio-nalnu tradiciju.2 Ovo ne bi trebalo da nas iznenadi: naš treći predsednik, Thomas Jefferson, želeo je da na veliki državni pečat Sjedinjenih Država stavi repliku Hengista i Horsa, prvih saksonskih vođa koji su se iskrcali u Bri-taniji (i započeli njeno osvajanje). Jefferson je tvrdio da „ imamo čast da smo potomci Hengista i Horsa, od kojih smo primili naše političke principe i oblik vladavine".3 U drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, rasistička an-glosaksonska ideologija nije u Amerikance ubrajala Irce,

2. O t r ad ic iona lnom s u k o b u i zmeđu civilnog i e tničkog identi teta u S jed in jen im Državama, vidi Gary Gerstle, The American Crucible: Race and Nation in the Twentieth СепШгу (Američko iskušenje: rasa i nacija u 20. vekn), Pr ince ton , 2001.

3. Char les F. Adams , Familiar Letters of John Adams and His Wife, Abigail Adams, during the Revolution (Porodična pisma Johna Adamsa i njegove žene, Abigail Adams, tokom revo-lucije), York, 1876., str. 211.

1 0

južne Evropljane i Azijce. Danas, političari mržnje mogu da izazovu vrlo burne reakcije samim opisom Amerike u kojoj engleski nije jedini zvanični jezik.

Istoričar ranog srednjeg veka koji ovaj problem prou-čava direktno iz dokumenata a sluša retoriku nacionali-stičkih vođa i čita dela iz pera zvaničnih ili kvazizvanič-nih istoričara, može o d m a h da uoči koliko je za ovu ra-spravu kl jučno tumačenje perioda od oko 400. do 1000. godine. Iznenada, istorija Evrope od pre više od jednog mileni juma nije više neka apstraktna tema: tumačenje perioda raspada Rimskog carstva i varvarskih seoba po-staje osnova političke rasprave u većem delu Evrope.

U Francuskoj, vođa Nacionalnog fronta, Jean Marie Le Pen, proglasio se predvodnikom „francuskog naroda koji se rodio pokrštavanjem Klovisa 496. godine, i nosio ovaj neugasiv plamen, samu dušu naroda, skoro hiljadu i pet stotina godina".4 Dana 28. juna 1989, srpski vođa Slo-bodan Milošević organizovao je skup na „Kosovu polju" kojem je navodno prisustvovalo više od milion ljudi, po-vodom obeležavanja dana kada su otomanski Turci po-razili srpsku vojsku. On je ovde izložio svoj naum: potvr-diti odlučnost Srbije da se nikad ne odvoji od ove sporne teritorije.5 No, prava na koja se pozivala albanska većina mogla bi da se pokažu starija od srpskih. Srbi su, na kraju krajeva, vladali Kosovom manje od tri stotine godina, to jest, od kada su ga u 11. veku pridobili od Vizantije. Albanci se, za razliku od njih, pozivaju na poreklo od

4. Le Monde, 24. sep tembra , 1991.

5. Der Standard, 23. juna , 1992.

1 0

starih Ilira, autohtonih stanovnika regiona, čime su, po istoj kobnoj logici, narod sa „najvećim pravima" na Kosovo. Ovakvi argumenti i protivargumenti direktno su vodili do užasa kosovskog rata, užasa kojem se, u t renutku kada ova knjiga kreće u štampu, još ne vidi kraj.

Ne igraju se samo nacionalistički političari istorijom u političke svrhe. Ugledni naučnici takode su uvučeni u polemike o prošlosti koje služe da se njima manipuliše u političke svrhe. U Transilvaniji - oblasti koju su u 11. veku naselili Ugari, u 12. veku Saksonci, kojom su vlada-li Turci, Habzburgovci i Mađari, i koja je od 1920. godine deo Rumunije - rasprava o političkoj legitimnosti vrati-la se u deveti vek i u njoj učestvuju profesionalni istoriča-ri i arheolozi. Da li su nomadski ugarski konjanici stigli u ovu oblast kada ju je već naseljavala „autohtono r u m u n -ska" populacija, ili u oblast koju su već p re thodno opus-tošili slovenski osvajači? Rumuni tumače mali broj arhe-oloških nalaza tako da potvrde prvu tezu, navodeći da su njihovi preci, Vlasi, naseljavali ovaj region još od rimskih vremena i, tako, uprkos hil jadugodišnjem prekidu njiho-ve vladavine, imaju legitimno pravo na ovu oblast. Vodeći mađarski arheolozi i istoričari, opet, tvrde da dokazi uka-zuju na to da su, u vreme kada su Ugari stigli u ovu oblast, već odavno nestali tragovi postojanja rumunskog druš-tva i da, stoga, Transilvanija s pravom pripada Mađarskoj. Drugi pr imer kako se srednjovekovni istoričari mogu lako uvući u tekuću politiku je austrijska pokraj ina Karintija6

iz koje potiče austrijski desničar Jorg Heider. Da li su pla-

6. Koruška (p r im. prev.)

1 8

ninska utvrđenja koja su nedavno iskopana u jugoistoč-noj Karintiji dokaz da su u šestom veku ovde postoja-la slovenska naselja ili su to ostaci autohtonih „rimskih" odbrambenih utvrđenja? Kada je jedan austrijski arhe-olog javno podržao prvu hipotezu, desničarski politički lideri Karintije upozorili su ga na opasnost od, kako su smatrali, hipoteze koja bi mogla da pruži političku podr-šku ideji da Sloveni imaju prava na Karintiju. Širom Evro-pe nalazimo na bezbroj ovakvih primera. Istoričari ranog srednjeg veka, nenavikli da budu u središtu pažnje poli-tičkih rasprava, od jednom su otkrili da je istorijski peri-od kojim se bave, postao i te kako ključan u borbi za pro-šlost, i da se njihove reči koriste za polaganje prava kako u sadašnjosti tako i u budućnosti .

Nažalost, tvorci politike, pa čak i većina naučnika kako na Istoku tako i na Zapadu, uglavnom znaju jako malo o ovom periodu, a još manje o procesu etnogeneze koji je doveo do nastanka evropskih društava. Verovatno nije-dan drugi istorijski period nije tako nepoznat i zamagljen nacionalističkim i šovinističkim tumačenj ima. Upravo je ova zamagljenost i dovela do toga da on postane lak plen etničke nacionalističke propagande: prava mogu, sasvim drsko, da se zasnivaju na per iodu seoba, jer malo ljudi o tome bilo šta zna. Kada se premise o tom per iodu prihva-te, politički lideri mogu da iz njih izvuku političke impli-kacije koje se uklapaju u njihov politički program.

Ovi zahtevi, koji se opravdavaju pozivanjem na etničke seobe u kasnoj antici i na davno nestala srednjovekovna kraljevstva, prete ne samo političkim etnitetima na Istoku

1 0

nego i onima na Zapadu. Može li Evropska unija prizna-ti „prava" Litvanaca, a ne i Korzikanaca? Može li da osudi srpsku agresiju na Bosnu, a ne i englesku na Irsku ili špan -sku na Baskijce? Ako Moldavci i Slovenci imaju pravo na svoju suverenu državu, zašto onda ne i Flamanci, Kata-lonci i Lužički Srbi? Ako davno integrisani regioni Sovjet-skog Saveza, kao što je Belorusija, mogu iznenada da po-stanu nacionalno svesni, zar se to ne bi moglo očekivati i od Bavarske, Bretanje, Frizije, Sardinije ili Škotske?

Mnogi s t rahuju da su prizori iz italijanske luke Brin-dizi, koje smo videli posredstvom televizije, sa hi l jadama albanskih izbeglica, kao i oni iz Berlina sa r u m u n s k i m Romima koji prose na ulicama - samo ilustracija Giscard d'Estaingove „invazije" očajnih naroda sa Istoka koji na Zapad beže pred glađu, građanskim ratom i anarhi jom, odnosno jedna ogromna seoba ili Volkerwanderung ka-kvu zapadna Evropa nije videla hi l jadama godina. Za sada su barem Kosovari mogli da se vrate na Kosovo iz izbegličkih logora u Albaniji i Makedoniji . Da li će slede-ći „narod", proteran iz svoje drevne postojbine zbog et-ničke mržnje i uz pomoć savremenog oružja, imati isto toliko sreće ili će ih njihovi domaćini videti samo kao bes-krajnu i sve brojniju povorku neželjenih gostiju?

A ipak su u istoriji Evrope takvi masovni pokreti bili pre pravilo nego iznimka. Sadašnja populacija Evrope sa svojim bro jn im jezicima, tradicijama i ku l turn im i poli-tičkim identitetima, upravo je rezultat takvih migracij-skih talasa. Najpre su stigle bande koje su verovatno go-vorile neki od indoevropskih jezika, a koje su ili zame-

20

nile ili asimilirale autohtono stanovništvo Grčke, Balka-na i Italije. Posle njih stigli su Kelti, još jedan indoevrop-ski narod i u šestom veku pre n.e. počeli da se šire sa po-dručja današnje Čehoslovačke, Austrije, južne Nemačke i Švajcarske sve do Irske, potiskujući, asimilirajući ili uni-štavajući do istrebljenja autohtone stanovnike Evrope. Je-dini koji su uspeli da prežive ovu invaziju bili su Baskijci s juga Francuske i severa Spanije. O d prvog veka pre n.e. germanski narodi počeli su da potiskuju Kelte sa istoka prema reci Rajni, ali su se i prvi i drugi suočili sa jednim drugačij im osvajačem: Rimskim carstvom koje je poko-rilo i romanizovalo veći deo Evrope, Male Azije i sever-ne Afrike. Nove seobe Germana i naroda srednje Azije počele su u trećem veku, postepeno zamenjujući rimski sistem vladavine nad mozaikom malih kraljevstava. Na istoku, g rupe Slovena naselile su se na Alpima, Karpa-tima, na Balkanu i u Grčkoj. Poslednja velika seoba sta-novništva u p r v o m mileni jumu bio je dolazak Mađara u podunavski region i Skandinavaca u Normandi ju i sever-nu Englesku. Iako su mnogi naučnici prihvatili da se pe-riod seoba završio krajem prvog milenijuma, njegova za-vršna faza bio je, u stvari, dolazak Turaka u Grčku i na Balkan u pe r iodu između 13. i 16. veka. Sada, na početku trećeg mileni juma, Evropa još uvek živi posledice ovog perioda seoba i strahuje od novog. Paralele su očigledne. U tekstu objavljenom u Le Mondeu, francuski novinar i komentator Claude Allegre upućuje čitaoce na moju knjigu Pre Francuske i Nemačke, čiji je podnaslov odelje-nje market inga francuskog izdavača izvrnulo u Rađanje

1 0

Francuske, da bi se uverili „da je pretpostavljena kontro-lisana emigracija... stvorila svet koji je izgledao neuništiv, da bi nekontrolisano eksplodirao iznutra".7 Teza je da bi neki želeli da vide savremenu istoriju kao reprizu raspa-da Rimskog carstva, i nadaju se da će, u lekciji iz prošlo-sti, naći načina da spreče da nove varvarske horde unište savremenu evropsku civilizaciju.

Svaki istoričar koji je veći deo života proučavao ovaj rani period stvaranja etniciteta i seoba može samo da sa s t rahom i prezirom posmatra razvoj politički svesnog na-cionalizma i rasizma, posebno kada ove ideologije, da bi imale opravdanje, prisvajaju i izvrću istoriju. Ova pseu-doistorija pretpostavlja, pre svega, da su narodi Evrope odredene, postojane i objektivno prepoznatljive druš-tvene i kul turne jedinice, i da se međusobno razlikuju po jeziku, veri, običajima i nacionalnom karakteru, koji su nedvosmisleni i nepromenljivi. Ovi narodi su se, na-vodno, formirali ili u nekom dalekom i nepoznatom času praistorije, ili se taj proces etnogeneze desio u nekom tre-nutku tokom srednjeg veka, kada se i zauvek okončao.

Drugo, isticanje etničkih prava traži i političku auto-nomiju svih pojedinaca koji pripadaju određenoj etnič-koj grupi i, istovremeno, njihovo pravo da vladaju svojom istorijskom teritorijom koja se obično definiše u okviru ranih srednjovekovnih naselja ili kraljevstava, bez obzira na to ko danas tu živi. Ovaj dvostruki standard dozvolja-va Litvancima da se ogluše o zahteve Poljaka i Rusa kada oni traže autonomiju, a Srbima da polažu prava na isto-

7. Le Monde, 19. juna . 1991.

22

rijski „srpska" područja Bosne nastanjena Muslimanima, kao i na područ ja Hrvatske nastanjena Srbima. On, tako-đe, dozvoljava Irskoj republikanskoj armiji da zahteva ve-ćinsku vlast u južnoj Irskoj, a manj insku u Severnoj Ir-skoj. Ono što svi ovi zahtevi impliciraju je da je postojalo vreme p r imarne akvizicije koje je za Nemce bio prvi vek, za Franke peti, za Hrvate šesti i sedmi, za Mađare deve-ti i deseti i tako dalje, kada su j ednom i zauvek utvrđene geografske granice legitimnog posedovanja zemlje. Posle ovih perioda pr imarne akvizicije, a u skladu sa ovakvim indirektnim zaključivanjem, sve potonje seobe, invazije ili politička asimiliranja, postaju nelegitimni. U mnogim slučajevima to znači da se briše 1.500 godina istorije.

Takođe, uznemirava činjenica da m e đ u n a r o d n a za-jednica, pa čak i pluralistička društva kao što su Sjedi-njene Države, u velikoj meri prihvata osnovne premise da narodi postoje kao objektivan fenomen i da, već sa-m i m postojanjem, taj narod ima pravo na samoupravu. Drug im recima, mi pretpostavljamo da su, na neki na-čin, politički i kulturološki identitet jedinstveni i da na to imaju pravo. Nesumnjivo, ako Litvanci ili Hrvat i ima-ju svoj jezik, svoju muziku i svoje nošnje, onda oni ima-ju pravo i na svoj par lament i svoju vojsku. Istina, me-đuna rodna zajednica mora da pokuša da ograniči neiz-bežne posledice starih etničkih antagonizama kao što su međuetnički ratovi, ali princip drevnog prava na etnič-ku samoupravu gotovo da se ne dovodi u pitanje. Zapra-vo, mogli bismo ići još dalje: pozivanje na drevna etnič-ka prava i nasleđene krvne zavade korisni su za izolaci-

2 3

oniste kako u Americi tako i u zapadnoj Evropi. Ako su se ovi narodi „oduvek" međusobno mrzeli, ako su njiho-vi identiteti i njihovi antagonizmi usađeni i nepromenji-vi, onda je uzaludna svaka intervencija da bi se ovi rato-vi zaustavili. Pr ihvatanjem retorike etničkog nacionaliz-ma, čak i onda kada priznaje da ga prezire, ostatak sveta može da opravda stvaranje etnički „čistih" nacija kao je-dine alternative genocidu.

U stvari, nema ničeg posebno „starodrevnog" kod na-roda Evrope u nj ihovom navodnom pravu na političku autonomiju. Polaganje prava na suverenitet, koji Evro-pa danas vidi u istočnoj i centralnoj Evropi, tvorevina je 19. veka, vremena koje je kombinovalo romant ične poli-tičke filozofije Rousseaua i Hegela sa „naučnom" istori-jom i indoevropskom filologijom, iz čega je proizišao et-nički nacionalizam. Ova pseudonauka dvaput je razorila Evropu i može to ponovo da uradi. Evropski narodi uvek su bili daleko fluidniji, složeniji i dinamičnij i nego što to savremeni nacionalisti mogu i da zamisle. Imena naro-da m o g u nam delovati poznato posle hiljadu godina, ali društvena, kul turna i politička realnost koja je stajala iza ovih imena bila je radikalno drugačija od onog što' ona danas predstavlja. Ovo je razlog zbog čega nam je po-trebno novo shvatanje naroda Evrope, pre svega u o n o m format ivnom per iodu evropskog identiteta u p rvom mi-leni jumu. Takođe je po t rebno da shvatimo kako je nasle-đena tradicija, koja je u 20. veku izvela milione ljudi na ulice, a više miliona oterala u grob, poprimila ovaj oblik pre nešto više od jednog veka.

24

U sledećim poglavljima pokušaćemo da pruž imo pre-gled ovog novog shvatanja. Krenućemo sa kratkim ispi-t ivanjem porekla savremenog etničkog nacionalizma i savremenih istorijskih studija tokom 18. i 19. veka. Po-tom ćemo se kratko pozabaviti razvojem intelektualnih i kul turnih kategorija po kojima Evropljani sebe razli-kuju i svrstavaju od petog veka pre n.e. do kasne anti-ke. Tek tada ćemo biti spremni da ispitamo one istorijske okolnosti u koj ima su se „narodi Evrope" razvijali u tom kl jučnom per iodu od kasnog starog do početka srednjeg veka, tom pseudomomen tu p r imarne akvizicije, koji po-novo popr ima preteče razmere u evropskoj mitologiji i koji je postao jedan od vodećih principa u rešavanju „et-ničkih" problema širom sveta. Niko nije toliko naivan da očekuje da će jasnije shvatanje o stvaranju evropskih na-roda smanjiti nacionalne tenzije ili ograničiti mržn ju i sprečiti krvoproliće koje one i dalje izazivaju. U najbo-ljem slučaju, m o ž e m o da se n a d a m o da će se oni, koji su pozvani da p o m o g n u da se zahtevi zasnovani na ovim namenama istorije ostvare, bilo to u Evropi, na Bliskom istoku ili drugde, pokazati skeptičniji prema nj ima. Us-peli ili ne, istoričari su dužni da otvoreno iznesu svoje stavove, makar i znali da će se njihove reči ignorisati.

2 5

G L A V A P R V A

Z A T R O V A N I K R A J O L I K : E T N I Č K A P R I P A D N O S T I

N A C I O N A L I Z A M U 1 9 . V E K U

Savremena istorija rođena je u 19. veku, zamišljena i razvijana kao ins t rument evropskog nacionalizma. Kao oružje nacionalističke ideologije, istorija evropskih naro-da bila je vrlo uspešna, ali je naše shvatanje prošlosti pre-tvorila u stovarište toksičnog otpada, prepunog otrovnog etničkog nacionalizma, koji je duboko zatrovao svest lju-di. Raščišćavanje ovog otpada najveći je izazov sa kojim se današnji istoričari suočavaju.

Prava istorija naroda koji su naseljavali Evropu na po-četku srednjeg veka ne počinje u šestom nego u 18. veku. Ovim se ne poriče da su ljudi koji su živeli u dalekoj prošlosti imali osećanje pripadnost i narodu ili kolektiv-ni identitet. No, poslednja dva veka intelektualnog delo-vanja i političkih suočavanja tako su temeljno promenili način na koji razmišljamo o druš tvenim i političkim gru-pama da ne možemo da se zavaravamo da smo u stanju da damo „objektivan" sud o druš tvenim kategorijama na početku srednjeg veka, neopterećen ovom novijom proš-lošću. Ne samo da je etnički nacionalizam, onako kako ga danas shvatamo, u izvesnom smislu izum novijeg pe-rioda nego su, kako ćemo videti, i sama oruđa analize ko-

1 0

j ima se služimo za naučna objašnjenja istorije smišljena 1 usavršena u široj klimi nacionalizma i zaokupljenosti nacional izmom. Savremene metode istraživanja i pisa-nja istorije ne samo da nisu neutralni ins t rument i nauke, nego su razvijeni upravo zato da bi se potpomogl i nacio-nalistički ciljevi. Budući da su i objekt i metoda istraživa-nja sumnjivi , pošteno je da na samom početku pr iznamo subjektivnu pr i rodu našeg istraživanja kratkim uvidom u proces koji je doveo do nj ihovog pronalaska.

| E T N I Č K I N A C I O N A L I Z A M I D O B A R E V O L U C I J E

Priča о pojavi nacionalizma u 18. i na početku 19. veka ispričana je bezbroj puta. Nacije-države današnjice, zasno-vane na etničkim principima, opisivane su kao „zamišlje-ne zajednice" koje su nastale zahvaljujući pregalaštvu inte-lektualaca i političara 19. veka koji su ranije romantične, nacionalne tradicije pretočili u političke programe.8 Zais-ta, cela poplava knjiga i tekstova - nekih naučnih, drugih namenjenih široj publici - tvrdi da su mnoge „vekovne tradicije", od nacionalnih identiteta do škotskog tartana, skorašnje i cinične izmišljotine političara ili preduzima-ča. Ima dosta istine u ovim tvrdnjama, pre svega zato što one ukazuju na odlučujuću ulogu koju su u skorijoj pro-šlosti pojedinci i grupe odigrali u izgradnji navodno drev-nih ideologija. Međutim, bilo bi apsurdno sugerisati da se

8. Benedict Anderson, Imagined Communities: Rejlections on the Origin and Spread ofNation-alism, London, 1983. (Benedikt Anderson, Nacija: zamišljena zajednica, Plato, Beograd, 1998 J

1 0

ove zajednice, zato što su u izvesnom smislu „imaginar-ne", moraju odbaciti ili omalovažiti, ili da se implicira da je „na neki način imaginarno" sinonim za „izmišljeno" ili „beznačajno". Najpre, iako se za specifične oblike etnički zasnovanih nacija-država današnjice možda zaista može reći da su nastale zaslugom romantičara i nacionalista 19. veka, to ne znači da u prošlosti nisu postojali drugačiji obli-ci u kojima su se nacije zamišljale - oblici isto toliko snažni, iako sasvim različiti od onih u savremenom svetu. Učeni ljudi 19. veka, političari i pesnici, nisu jednostavno izmislili prošlost; oni su bili inspirisani već postojećim tradicijama, pisanim izvorima, legendama i verovanjima, čak i kada su ih koristili na nove načine da bi „skovali" političko jedin-stvo ili se izborili za autonomiju. Drugo, čak iako su ove zajednice u izvesnom smislu imaginarne, one su vrlo real-ne i vrlo jake: svi važni istorijski fenomeni su u izvesnom smislu psihološki, a oni mentalni - od verskog ekstremi-zma do političke ideologije - verovatno su usmrtili više lju-di nego bilo koja druga pojava, sa izuzetkom „crne smrti".

Specifični proces koji je vodio do rađanja nacionali-zma kao snažne političke ideologije varirao je od regio-na do regiona u Evropi i izvan nje. U regionima koji nisu bili politički organizovani, kao Nemačka, nacionalizam je obezbedio ideologiju za stvaranje i jačanje državne vla-sti. U velikim državama, kao što su Francuska i Velika Britanija, vlade i ideologije nemilosrdno su gušile jezike manjina, njihove kulturne tradicije i različita sećanja na prošlost, a sve u ime jedinstvene nacionalne istorije i ho-mogenog jezika i kulture, za koje se moglo tvrditi da sežu

29

daleko u prošlost. U polietničkim imperijama, kao što su bile otomanska ili habzburška, pojedinci koji su sebe sma-trali pripadnicima ugnjetavanih manjina koristili su na-cionalizam da bi se pozivali na pravo ne samo na odvoje-ni kulturni identitet nego i na političku autonomiju.

Prilično uobičajena verzija metode kojom ideologija nacionalizma pospešuje jačanje pokreta za nezavisnost, posebno u istočnoj i centralnoj Evropi, pretpostavlja posto-janje tri faze u procesu stvaranja ovih zamišljenih zajednica.9

One obuhvataju, najpre, proučavanje jezika, kulture i istori-je dotičnog naroda koje sprovodi mala grupa „probuđenih" intelektualaca; potom grupa „patriota" prenosi i širi ideje ovih naučnika u društvu; i konačno, faza u kojoj nacionalni pokret dostiže svoju kulminaciju među masama.10 S man-jim varijacijama, ovaj proces možemo pratiti od 18. veka u Nemačkoj, preko većeg dela Otomanskog, Habzburškog i Ruskog carstva u 19. veku i, na kraju, do kolonijalne i post-kolonijalne Azije, Afrike i obe Amerike u 20. veku.

Većina onih koji proučavaju nacionalizam neće ospora-vati ovaj opšti opis procesa nacionalnog buđenja i politiza-cije. Međutim, ono što izaziva žestoku raspravu je pitanje da li „probuđeni" intelektualci samo potvrđuju da postoji potlačeni narod, ili ovi intelektualci izmišljaju narod koji

9. Miroslav Hroch , "Die Vorkdmpfer der nationalen Bewegung bei den kleinen Volkern Eu-ropas: Eine vergleichetide Analyse zur gesellschaftlichen Schichtung der patriotischen Grup-peri' (Prvi borci nacionalne migracije malih naroda Evrope: uporedna analiza društvenih slo-jeva patriotskih grupa), Ada Universitatis C.arolinae Philosophica et Historica Monographica XXIV, Prague, 1968

10. Vidi rez ime iz knjige Iva Banca, 'ЈЋе National Question in Yugoslavia: Origin, History, Politics, Ithaca, NY, 1984, str. 28 (Ivo Banac, Nacionalno pitanje u Jugoslaviji, Globus, Za-greb, 1988.)

30

proučavaju. Hrvatski istoričar Ivo Banjac, na primer, razli-kuje se od većine drugih tvrdnjom da „ideologija, da bi se prihvatila, mora da proističe iz stvarnosti. Nacionalizam može da pokuša da se obračuna sa uslovima potčinjenos-ti svoje grupe, ali ne može veštački da stvori te uslove".'1

Do izvesnog stepena sigurno je u pravu: ako pojedinci nisu izloženi ugnjetavanju i diskriminaciji, obećanja da će se takvo stanje popraviti verovatno ne bi mogla da imaju nekog efekta. Međutim, ako je shvatimo na drugačiji način, ovakva formulacija potencijalno je opasna: ona implicira da grupe - potencijalne nacije kao takve - postoje čak i pre nego što ih intelektualci prepoznaju, da se uslovi pot-činjavanja odnose na datu grupu, i d a j e nacionalizam pra-vi lek za ovakva stanja. Drugim rečima, dok nacionalizam možda ne stvara uslove, on sigurno može da stvori i pro-izvede samu naciju. U 19. veku, pod uticajem revolucija i romantizma, i sa očigledno neuspešnim starim aristokrat-skim poretkom na političkoj sceni, intelektualci i političa-ri stvorili su nove nacije, nacije koje su potom projektovali u daleku prošlost, na početak srednjeg veka.

Intelektualni kontekst u kojem je nastao savremeni naci-onalizam bila je fascinacija evropske naučne elite starim sve-tom, posebno u Francuskoj i Nemačkoj. Upravo je fascina-cija klasičnom kulturom i civilizacijom - posebno negovana u Holandiji, a zatim i u Francuskoj i na nemačkim univer-zitetima kao što je Gdttingen - postavila scenu za radikalni obrt u doživljavanju predstave o sebi i svom identitetu, bri-šući vekove vrlo različitih društvenih identiteta.

11. Ibid, str. 29

1 0

| G R U P N I I D E N T I T E T P R E N A C I O N A L I Z M A

Sredinom srednjeg veka i na početku renesanse, „na-cija" je - zajedno sa verom, rodom, vlastelinskom vlašću i društvenim slojem - obezbeđivala jedan u nizu uobiča-jenih načina na koji su se politički aktivne elite identifi-kovale i organizovale u zajedničkom delovanju. Među-tim, osećanje pripadnosti jednoj naciji nije bilo najvažni-ji element ovih saveza, niti je zajednički nacionalni iden-titet ujedinjavao one gore i one dole, gospodara i selja-ka, u osećanju da sačinjavaju jedinstvenu interesnu za-jednicu. Intelektualci i društvene elite bili su čak i ma-nje skloni da traže korene sopstvene identifikacije pro-jektovanjem svojih nacionalnih identiteta u davnu proš-lost iz perioda seoba. U onom stepenu u kojem su u da-lekoj prošlosti tragali za pos to janjem zajedničkog intere-sa, oni su se radije svesno identifikovali sa r imskim druš-tvom i kul turom.

Postepeno su, međut im, od renesense naovamo, ev-ropski intelektualci u Francuskoj, Nemačkoj i istočnoj Ev-ropi počeli da se identifikuju sa žrtvama rimske imperija-lističke ekspanzije, Galima, Germanima ili Slovenima. Ova transformacija identiteta odvijala se u političkom kontekstu koji je određivao pravac u kome će one krenu-ti. U renesansnoj Francuskoj, koja je imala izuzetno dug kontinuitet svoje monarhije, realno postojanje države ni-kada nije došlo u pitanje, ali ono što jeste, bilo je postoja-nje jednog jedinog francuskog naroda. U Nemačkoj, od devetog veka pa nadalje, pisci su, s vremena na vreme, go-

32

vorili o nemačkom narodu ali, s obzirom da nije postoja-la jedinstvena germanska država, identifikacija german-ske kul turne tradicije nije nužno zahtevala i odgovaraju-ću političku tradiciju. U drugim područj ima, kao što je Poljska, „nacionalna" svest smatrala se isključivim pra-vom aristokratije koja je osećala malu solidarnost, ako je uopšte i osećala, sa seljacima koji su obrađivali njena imanja.

Francuske teze koje se odnose na identitet Francuza, razvile su se u kontekstu kraljevskog apsolutizma i ari-stokratske ili na rodne opozicije. Rasprava o vladarskom pravu odvijala se između samog kralja i plemstva ili pr-vog staleža. I kralj i plemstvo zasnivali su svoja prava na tvrdnji da je od vremena Julija Cezara građanstvo ili tre-ći stalež rase robova - to jest, potomci pobeđenih Gala koji su izgubili svoju slobodu - ponižena populacija koja nije imala prava na političko samoopredeljenje. Ovakva karakterizacija zasnivala se na još starijoj tradiciji koja se razvila u srednjem veku, a koja je ropstvo opravdava-la nizom intelektualnih konstrukcija kojima su se selja-ci svodili na nasleđeni i gotovo nehumani status.12 Ari-stokratija, za razliku od njih, nije bila galskog porekla. Oni su, naprotiv, bili potomci Franaka, to jest „slobod-nih" ratnika koji su stigli do Galije, pobedili, i iz nje pro-terali r imske gospodare i utemeljili svoju vlast. Ovakve tvrdnje zasnivale su se na zamisli r imskog istoričara Kor-nelija Tacita iz prvog veka, koji je slavio i uzdizao slobod-

12. Paul F reedman , Images of the Medieval Peasant (Predstave o srednjovekovnom seljaku), Stanford, 1999.

33

ne Germane, upoređujući ih sa Rimljanima svog vremena. Ovakve tvrdnje takođe su zahtevale pod robno čitanje radova Grigorija Turskog i drugih ranih srednjovekovnih izvora, kako bi se naglasio slobodan germanski identitet f rancuske nacije, nation fran^aise.

Ko je zaista imao prava da vlada - aristokratija kao ko-lektivitet ili kralj - bila je osnovna tema spora. Godine 1588. kraljevski propagandista Gui de Coquille otišao je tako daleko da je tvrdio da je Hugh Capet, osnivač kra-ljevske loze od koje su poticali svi francuski kraljevi, pore-klom Saksonac. Ovo saksonsko-germansko poreklo zna-čilo je da je njegov kraljevski potomak zaista pravi Fran-cuz, vrai Frangais.13 U 18. veku, aristokrate kao Luis de Saint-Simon, Fran^ois de Salignac de Fenelon i Henri de Boulainvilliers, bili su saglasni da je populacija Gala na kraju starog veka bila, u suštini, rasa robova. U petom veku, slobodni franački ratnici vladali su Galijom na osnovu svojih prava kao osvajača.14 Samo oni i njihovi potomci - plemstvo - bili su pravi Francuzi. Kralj, dakle, mora da deli vlast sa njima, kao što je bilo u vreme Karla Velikog.

Analogna tradicija razvila se u Poljskoj, gde su elite pokušale da negiraju svoje slovensko poreklo. Već negde sredinom 16. veka, poljski hroničari su tvrdili da se poljska

13. Mireille Schmid t -Chazan , "Les origines ge rman iques d 'Hughes Capet dans l 'h is tor iographic Irancaise du Хе au XVIe siecle" ( G e r m a n s k o poreklo Huga Kapeta u f ran-cuskoj istoriografij i 10. i 11. veka), iz Religion et eultnre autour de lan mil: Royaume capeti-en et Lotharingie, izd. D o m i n i q u e Iogna-Pra ta i Jean-Charles Picarda, Pariz, 1990, str. 231-344, p o s e b n o str. 240.

14. P rema r i m s k o m pravu, ,,u pi tanju poseda , okupaci ja važi kao pravna osnova", Henr i Pirrene, Povijest Evrope, O d seobe na roda do XVI stoljeća, str. 13. (p r im. prev.)

34

elita mora identifikovati sa Sarmatima, drevnim stepskim plemenom koje pominju grčki i r imski etnografi, a ne sa slovenskim seljacima.15 Do 17. veka, teze o sarmatskom poreklu postale su sredstvo koje je eliti szlachta poslužilo da se etnički odvoji od niže društvene klase.16

| R E V O L U C I O N A R N I N A C I O N A L I Z A M

Francuska revolucija promeni la je i sve i ništa u ovoj viziji prošlosti. Posebno u Francuskoj, popularna propa-ganda revolucionarnog per ioda prihvatila je ovu dvo-stranu shemu o Francima i Galima, samo je obrnula nje-no značenje. U svom ut icajnom pamfletu o trećem sta-ležu, teoretičar francuske revolucije, Abbe Sieyes, potvr-đuje germansko poreklo plemstva, ali tvrdi đa ga upra-vo takvo poreklo čini stranim, osvajačkim elementom u Francuskoj. Pravi francuski narod, potomci Gala, dugo je t rpeo tuđinski jaram, najpre p o d Rimljanima, a po tom pod Francima. Kucnuo je čas da se ova strana rasa povu-če u šume Frankonije i vrati Francusku trećem staležu, jed inom istinskom narodu.

Međutim, ovaj nacionalni poziv bio je u suprotnosti sa zvaničnom revolucionarnom ideologijom koja je, iako je proklamovala nezavisnost i suverenitet svakog naro-da, poricala da se „narod" može definisati jezikom, et-

15. Npr. Mart in Cromer, De orig'me et rebus gestus polononim, 1555.

16. Florin Curta , The klaking of the Slavs: History and Archeology of the Lower Danube Region, ca. 500-700 AD (Razvoj Slavena: istorija i arheologija Podunavlja, oko 500 - 700. god. n.e)

1 0

ničkom pripadnošću ili poreklom. Ono što se tražilo, bila je spremnost da se podrže zajednički a ne pojedinačni in-teresi, i prihvate proklamovane slobode i zakoni republi-ke.17 Ipak, u praksi se i dalje podrazumevala pretpostavka da zajednička kul turna tradicija, pre svega ona oličena u francuskom jeziku, definiše f rancusku naciju.

Prethodnici germanskog nacionalizma, Johann Gott-fried Herder i getingenški istoričari, takode su se inspiri-sali Tacitovim mitom, ali prvenstveno u kontekstu lingvi-stičkog, kulturnog jedinstva, koje nije ni pretpostavljalo ni zahtevalo političko jedinstvo. Od otkrića Tacitove Germa-nije krajem 15. veka, istoričari su bili fascinirani slikom slo-bodnog, čistokrvnog germanskog naroda. Od Germania il-lustrata Conrada Celtisa (1491) do Epitome rerum Germa-nicarum Jacoba Wimplelinga i Proverbia Germanica Hein-richa Bebela i drugih dela, pisci su tragali za germanskim jedinstvom i istorijom. Međutim, ovo jedinstvo ostalo je či-sto kulturološko a ne političko. Regioni u kojima se govo-rio germanski nikada nisu bili ujedinjeni u jedno, kultu-rološki homogeno, kraljevstvo. Čak je i u srednjem veku Sveto rimsko carstvo uvek obuhvatalo važne slovenske i ro-manske regione. Štaviše, duboke podele do kojih je dovela reformacija i pogubnost Tridesetogodišnjeg rata, doveli su do toga da političko i društveno jedinstvo ostanu bez bilo kakve kulturne perspektive sve do 19. veka.18

17. E. J. Hobsbawm, Nations and Nationalism since 1780, Cambr idge , 1995. (Erik H o b s b a u m , Nacije i nacionalizam od 1780. godine, Filip Višnjić, Beograd, 1996.)

18. Ovaj rezime uglavnom se zasniva na delu Ottoa W. Johnstona, The Myth oj a Nation: Litera-ture and Politics in Prussia Vnder Napoleon (Mit o naciji: književnost i politika u Prusiji pod Na-poleononi), Columbia, SC, 1989. i na Johnston, Der deutsche Nationalmythos. Ursprungeinespo-litischen Programms (Nemački nacionalni mit. Nastanak političkog programa), Stuttgart, 1990.

36

Ipak, unutar ovog kul turnog nacionalizma, pojavila su se izvesna tipična obeležja koja će, kada se politizu-ju, postati strahovito m o ć n o oruđe političke mobilizaci-je. Ona su propagirala verovanje da je germanska „naci-ja" postojala već u prvom veku, kada je Armini je pobe-dio r imskog generala Vara i desetkovao njegovu armiju u Teutoburškoj šumi, devete godine nove ere. Ovi kulturo-loški nacionalisti takođe su uzdizali germanski jezik, koji su videli kao oličenje germanskog identiteta i naglašava-li važnost obrazovanja kao sredstva da se nastavi i ojača poštovanje prema nasleđu.

Ne bi se moglo reći da je ovo verovanje u postojanje germanske „nacije" podrazumevalo političku misiju, po-sebno ne osvajačku. Ne postoji jači dokaz o tome da u Herderovom razmišljanju nije postojala takva politič-ka dimenzija od njegove ideje da ne samo Nemci nego, u stvari, svaka nacionalnost ima pravo na sopstveni ra-zvoj u skladu sa sopstvenim duhom. Njegovo oduševlje-nje Slovenima bilo je možda i veće od onog koji je poka-zivao p rema Nemcima, tako d a j e apelovao na Slovene da zamene „lat insko-germansku kulturu koja je na zalasku" svojom, slovenskom. „Nacionalizam" Herdera i getinge-skog kruga ostao je kulturološki, a ne politički čin.

Nemački politički nacionalizam pojavio se, prilično kolebljivo, tokom Napoleonovog doba kao reakcija na francuske pobede nad Pruskom i okupaciju Rajnske ob-lasti. Glavna snaga koja je stajala iza formiranja narod-nog otpora protiv Francuza, što će kasnije dovesti do for-miranja buntovničkog duha u narodu, bio je Freiherr

1 0

vom Stein, pruski ministar (1804-1808).19 On je apelo-vao na pesnike i pisce da doprinesu stvaranju slike ujedi-njene nemačke nacije kada Francuzi budu proterani. Ge-ografski oblik ove nemačke nacije bio je, naravno, neo-dređen: na teritoriji nekadašnjeg Svetog rimskog carstva, svega oko 25 odsto ljudi govorilo je germanski. Pruska je bila kraljevstvo u kojem se, uz nemački, govorilo još na jmanje šest jezika, među kojima poljski, litvanski, luži-čki i estonski, dok je većina pr ipadnika inteligencije go-vorila francuski.20 Regioni u kojima se govorio nemački bili su podeljeni ne samo političkim nego i dijalekatskim razlikama, verom i istorijom animoziteta koji su datira-li od vremena Tridesetogodišnjeg rata. Štaviše, čak je i kralj Pruske bio oprezan prema bilo kojem masovnom pokretu koji bi uključivao edukacijsku ili političku ulo-gu naroda.

Zato javni poziv pisaca, recimo Friedricha Gottl ieba Klopstocka, Herdera i Got tholda Ephraima Lessinga na ku l tu rno jedinstvo u početku nije nailazio na politički odziv. Nemački prinčevi nisu pokazivali interes za za-

19. Heinr ich Friedrich Karl von Stein, pruski političar. U dogovoru sa Engleskom i Aus-t r i jom s p r e m a o se da d igne us tanak u severnoj Nemačko j , Rajnskoj oblasti i Vestfaliji. Na-p o k o n je saznao za njegove namere pa je Stein m o r a o da potraži utočište u Austrij i , a 1812. s tupio je u s lužbu Aleksandra I, ruskog cara. Posle Napo leonovog poraza bio je prisi l jen na ostavku. Učestvovao je na Berl inskom kongresu kao ruski savetnik. (pr im. prev.)

20. Citat iz knjige Carla R. Popera, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, t om II, BIGZ, Be-ograd 1993, prevod sa engleskog Branimir Gligorić: „Kada je nacionalizam oživljen pre sto godina, bilo je to u j edno j od najizmešanij ih od svih izmešanih oblasti Evrope, u Nemačko j i posebno u Pruskoj, s n j enom, uglavnom, slovenskom populacijom". Nije dovol jno pozna to da s a m o vek pre toga Pruska, s n jen im prevashodno slovenskim stanovništvom, uopšte nije sma-t rana n e m a č k o m državom; iako su njeni kraljevi, kao prinčevi od Bradenburga ili „elektori" ( izborni kneževi) nemačkog carstva, smatrani ne ma č k im prinčevima. Na Bečkom kongresu, Pruska je registrovana kao „slovensko kraljevstvo"; god ine 1830. Hegel još govori o Brande-nburgu i Meklenburgu kao da su nastanjeni „germanizovanim Slovenima". (pr im. prev.)

3 8

jedničku političku akciju, a srednja klasa nije imala ni političkog interesa ni plan. Varnhagen von Ense, obra-zovani Prus iz više klase, ne seća se nikakve patriotske zabrinutosti , kada je 1806. godine kralj napust io Ber-lin, posle katastrofalnog poraza koji je m u je N a p o k -on zadao u bici kod Jene. N j e m u i ostalima iz njegovog okruženja bilo je žao što se to dogodilo, ali „jednostav-no nisu mogli da osete nikakav dublji politički žar koji bi ih naveo da se posebno zainteresuju za dnevne poli-tičke izveštaje i zvanična obaveštenja".21 Naprotiv, mnogi nemački intelektualci koji su pokazivali interes za poli-tiku bili su liberali, i sa o p t i m i z m o m su pozdravljali Na-poleonove pobede.

O n o malo podrške za politizaciju Herderovih kul-turnih ideala, nije dolazilo ni iz glavne struje nemačkih intelektualaca ni od pruskog kralja nego od Britanaca, koji su nastojali da izazovu narodn i otpor prema Fran-cuzima na istoku, kako bi izvršili pritisak na Napoleona. Britanci su se nadali da će uspeti, ako budu podržavali pobunjenike u Pruskoj da otvore „drugi Vendee" - unu-trašnji gerilski pokret otpora, sličan onom koji je isterao rojaliste iz tog tvrdoglavog regiona Francuske. Ovaj bri-tanski cilj poklopio se sa težnjama Freiherra vom Steina, koji je verovao da je junkerska klasa nesposobna da spa-se Prusku, i pokušavao da razvije osećanje patr iot izma među obrazovanom i ku l tu rnom elitom kraljevstva da bi stvorio što efikasniji otpor Francuzima. Ovaj cilj treba-lo je da se ostvari kroz mobilizovanje elemenata kultur-

21. Johns ton . Myth of a Nation (Mit o naciji), str. 25.

39

nih nacionalnih osećanja ranijih generacija: naglaskom na zajednički jezik (pre nego na zajedničku versku ili po-litičku tradiciju kojih nije ni bilo), p rogramom nacional-nog obrazovanja, i isticanjem mesta građanina kao veze između prošlosti i budućnost i nacije.22 Steinovi interesi tako su se udenul i u interese Britanije, koja je finansirala intelektualce spremne da spoje kul turu i politiku.

Najvažniji među ovim nemačkim intelektualcima bio je Johann Gottlieb Fichte, koji je žarko želeo da ispoli-tizuje germansku kul turu, i to je uradio izjednačavajući Rimljane iz prvog veka sa Francuzima tadašnjeg vreme-na, a germanski otpor r imskoj ekspanziji sa sobom lično i svojim nemačkim savremenicima. Kamen temeljac za ujedinjeni nemački identitet postao je tako opis german-skih vrlina iz Tacitove Germanije i priča o tome kako je Armini je porazio Vara i njegove legije iz Tacitovih Ana-la. Ovo je bilo sredstvo da se otkrije da je nemačko je-dinstvo postojalo i pre političkih kompleksnosti Svetog r imskog carstva, i trebalo je da pokaže kako su se u proš-losti Germani oduprli osvajaču čiji je jezik bio roman-ski. Kako je Fichte opši rno objasnio u svojim Obraćanji-ma nemačkom narodu, jedinstveni nemački identitet ra-zlikovao se, na jednoj strani, od Slovena koji „izgleda da se još nisu dovoljno razvili u poređenju sa ostalom Evro-p o m da bi ih bilo moguće precizno opisati", a na drugoj, od romanizovanih naroda „teutonskog porekla"23, to jest

22. Johns ton , Myth of a Nation (Mit o naciji), str. 10

23. Johann Gott l ieb Fichte, Addresses to the German Nation, (Obraćanja nemačkom nar-odu), preveli R.F. Jones i G.H. Turnbul l , Westpor t , CT, 1979. Reprint iz 1922., izd. O p e n C o u r t Pub C o „ L o n d o n i Chicago, IV, str. 52-53

4 0

sa Francuzima. Nasuprot svemu ovome, centralna vred-

nost nemačkog identiteta oslanjala se na geografski i je-

zični kontinuitet . Veza između jezika i identiteta u 19.

veku nije bila ništa novo.24 Pre više od pola veka, f rancu-

ski filozof Etienne Bonnot de Condillac tvrdio je da „sva-

ki jezik izražava karakter onog naroda koji ga govori".25

Fichte je, međut im, razvio svoju tradiciju na vrlo specifi-

čan i provokativan način. Kako je objasnio u svom Četvr-

tom obraćanju, samo su Nemci od svih ,,neo-Evropljana"

ostali na originalnoj prvobitnoj teritoriji svojih predaka i

zadržali svoj originalni jezik.26 Upravo je taj jezik ujedinio

nemački narod i doveo ga u direktni kontakt sa Božjim

delom na način na koji se narodi kao što su Francuzi, koji

su usvojili latinizovani jezik, nikada ne mogu ni nadati da

će dospeti. Razlog je bio taj što se nemački, za razliku od

romanskih jezika koji reči grade na latinskim i grčkim ko-

renima, koji su i sami nastali u dalekim područj ima, u ce-

losti zasniva na germanskim elementima, jer je prvobi tno

stvoren da bi opisao svet naseljen Germanima. Ovaj jezik,

dakle, bio je odmah lako shvatljiv i razumljiv svima koji

24. Vidi M a u r i c e Olender , The Languages of Paradise: Race, Religion and Philology in the Nineteenth Century (Jezici raja: rasa, vera i filologija u 19. veku), C a m b r i d g e , M A , 1992.

25. E. B. de Condi l lac , Essai sur l'origine des connaissances humaines (Ogled o poreklu ljud-skog znanja), 1746, II, I, izd. G. Le Roy, Pariz, 1947, str. 103; ci t i rano u Olender , The Lan-guages of Paradise, str.5. Vidi takođe H. Aarsleff, "The Tradi t ion of Condi l lac : The Problem of the Or ig in of Language in the Eighteenth C e n t u r y and the Debate on the Berlin Acad-ету before H e r d e r " ("Tradicija Condil laca: P rob lem porekla jezika u 18. veku i diskusi ja o Berl inskoj akademi j e pre Herdera") , u H. Aarsleff, From točke to Saussure: Essays on the Study of Language and Intellectual History (Od Loeka do Saussurea: Ogledi o proučavanju jezika i intelektualne istorije), London , 1982, str. 146-209

26. Fichte, Addresses to the German Nation, vidi 313-314

1 0

su govorili germanski, i dovodio ih u blisku vezu sa njiho-vom okolinom kao i jednog sa drugim.

Fichteova Obraćanja mora ju da se shvate u n j ihovom specifičnom kontekstu: mogli bi da se nazovu „tekstovi opstanka" čija je svrha bila da pruže nadu i podrže ot-por u kontekstu francuske okupacije, okupacije za koju se očekivalo da će trajati godinama. Brza propast Francu-skog carstva okončala je i posebnu potrebu da se ovakva osećanja podstiču, ali se pokazalo da je nj ihov dalji život imao užasne posledice.

Angažovanje intelektualaca kao što je Fichte u politič-ke svrhe možda ne bi imalo mnogo uticaja na ishod na-poleonovskih ratova, ali ih je na novi način povezalo sa svetom politike i akcije. Njihovo uključivanje u sferu po-litičke akcije donelo im je reputaciju, finansijsku dobit i zvanično pokroviteljstvo. Ova moćna kombinacija nije se okončala Bečkim kongresom održanim 1815. godine, na kojem je stvorena postnapoleonovska Evropa. Stein, koji je preuzeo vodeću ulogu u regrutovanju intelektualaca tokom rata, ojačao je veze između naučnika i političara u težnji za ujedinjenjem Nemačke. Godine 1819. osnovao je Društvo za stariju nemačku istoriju (Gesellschaft ftir al-tere deutsche Geschichtskunde), čiji je moto Sanctus amor patriae dat animum (Sveta ljubav prema otadžbini na-dahnjuje), bio pre rezime programa nego obična flosku-la. Gesellschaft je bila privatna organizacija, osnovana u dogovoru sa poznat im intelektualcima kao što su bili Go-ethe, Wilhelm von Humboldt , braća Gr imm, Friedrich Carl von Savigny i Karl Friedrich Eichhorn. Prilozima ra-

4 2

znih nemačkih država i nemačkog Bunda finansirao se Gesellschaft, po tpuno posvećen izdavanju i objavljivanju Monumenta Germaniae Historica ili Istorijskih spomeni-ka Nemačke. U početku su prilozi pristizali prilično spo-ro; nemačke države nisu bile naročito voljne da daju pri-log, a Stein je bio sklon da, iz patriotskih razloga, odbija priloge stranaca kao što je bio ruski car. Tek vremenom, kako su političari shvatali da bi patriotska istorija mo-gla da bude protivteža revolucionarnoj ideologiji, Stein je dobio sredstva potrebna da nastavi svoj projekat.

Međut im, finansiranje je bilo samo jedan problem. Drugi je bila odluka o tome šta su, u stvari, istorijski spo-menici Nemačke. Ovi spomenici bili su otkriveni u skla-du sa principima naučne, indoevropske filologije koju su razvijali klasični filolozi u Nizozemskoj i, u skorije vre-me, u Gott ingenu.

Komparat ivna indoevropska (Indogermanisch) filolo-gija nastala je 1786. godine, kada je engleski orijentalista ser William Jones dokazao da su se sanskrit, grčki i latin-ski jezik razvili iz istog izvora, a da gotski, keltski i staro-persijski verovatno pr ipadaju istoj porodici.27 Dvadeset dve godine kasnije, nemački filolog Friedrich von Schle-gel razvio je Jonesovo otkriće, iako je u svom delu O je-ziku i mudrosti Indijaca (Uber die Sprache und Weisheit der Inder) tvrdio da je sanskrit matični jezik grčkog, la-tinskog, persijskog i nemačkog jezika. Sledeća generaci-ja lingvista, među kojima su bili nemački naučnici Franz Bopp i Jacob Gr imm, kao i Danac Rasmus Rask, preuze-

27. Vidi W. B. Lockwood, Indo-European Philology, London , 1969, str. 2

4 3

li su ove rane i uglavnom intuitivne sugestije, ispravili ih, razradili metodu istraživanja i srodnosti jezika, i stvori-li novu nauku indoevropsku filologiju.28 Ovaj nagli raz-voj nove discipline omogućio je ne samo organizovanje i klasifikaciju lingvističke porodice iz koje su nastali slo-venski, germanski, helenski i romanski jezici, već takođe i naučno proučavanje najranij ih oblika ovih jezika. Od renesanse, germanski humanis t i bili su fascinirani slič-nost ima između savremenih germanskih jezika. Bili su zadivljeni vezom između starih jezika kao što je gotička Biblija, koju je preveo misionar biskup Ulfila u četvr-tom veku, a navodno je zajednica „krimskih Gota" u 16. veku još uvek govorila prepoznatlj ivim germanskim je-zikom. U svakom slučaju, sada je bilo moguće da se zna-nje o evropskim jezicima postavi u međusobno poveza-nu i istorijski obojenu disciplinu. Filologija - bilo tradi-cionalna klasična koja se koncentrisala na grčke i latin-ske tekstove ili novija germanska - našle su se u samom središtu metodološkog podsticaja za novi naučni podu-hvat Monumenta.

Program Steinovog Gesellschafta bio je nešto više od običnog uređivanja i objavljivanja izvora germanske isto-rije u Monumenta Germaniae Historica. Pre nego što su se izvori mogli prirediti za š tampu, bilo je po t rebno da se utvrdi princip za ove hronike iz prošlosti koji bi potvrdio

28. Za širi uvid u o d n o s i zmeđu ne ma č ke filologije i nacional izma vidi eseje u Nationali-smus in Germanistik und Dichtung. Dokumentation des Germanistentages in Miinchen vom 17 - 22. Oktober 1966 (Nacionalizam u germanistici i pesništvu. Dokumentacija o Danima germanista u Minhenu od 17 do 22 oktobra), izd. Benno von VVeise i Rudolf Henfi , Berlin, 1967, p o s e b n o Eberhard Lammer t , "German i s t ik - Eine deutsche Wissenschaf t " ( "Germa-nistika - nemačka nauka"), str. 15-36.

4 4

da su one zaista izvori za nemačku istoriju. To je znači-

lo definisanje Nemačke u prošlosti i polaganje prava na

tu prošlost kao inherentno nemačku. Naučnici koji su

se angažovali u ovom poduhva tu nisu bili radikalni po-

litički nacionalisti. Ipak, nj ihov rad raspirio je naciona-

lističke zahteve do neslućenih razmera. Ovi urednici su

tvrdili, da u ove spomenike spadaju svi tekstovi pisani u

ili o oblastima naseljenim stanovnicima koji su govori-

li germanski, a koji su se tu ili naselili ili vladali. Najpre,

izdavači Monumenta polagali su pravo na sve one obla-

sti koje su bile obuhvaćene „Svetim r imskim carstvom

germanskog naroda", od juga Italije do Baltika. Takođe

su aneksirali celu franačku istoriju, uključujući hronike

i uredbe merovinških i karolinških kraljeva u regionima

Galije, danas Francuske i Belgije. Potpuno su prisvojili

zakone Vizigota ili zapadnih Gota, Burgundaca i Lango-

barda, grupa koje su govorile germanski, a koje su na-

seljavale teritorije današnje Italije i dolinu Rone. Takođe

su prisvojili grofoviju Flandriju i celu Nizozemsku isto-

čno od Šelde, jer su ova područ ja bila naseljena Frizi-

ma, koji su govorili germanski. Odlučivši da objave ra-

dove niza starih pisaca, progutali su Afrikance, kao što je

Victor Vitensis, koji je pisao o germanskim Vandalima u

Africi, Galo-Rimljane poput Ausonija, i r imske senato-

re, kao Kasidorija i Simaha. Rezultat ovog viđenja Monu-

menta bio je definisanje Nemačke daleko šire nego što se

ona to ikada usudila sa Lied der Deutschen i n jen im zlo-

glasnim stihovima „Od Meze do Memela, od Eča do Bel-

4 5

ta" („Von der Maas bis an die Memel / Von der Etsch bis an den Belt").

Definisanjem korpusa onog što je germanska istorija, Monumenta je postavila parametre unutar kojih će Ne-mačka tragati za svojom prošlošću. Goti, Franci, Bur-gundi, Vandali i drugi rani „narodi" identifikovali su se sa nj ihovom kons tan tnom istorijom koja je prethodila stvaranju srednjovekovnog Svetog rimskog carstva i dosezala i protezala se kroz 19. vek.

| F I L O L O G I J A I N A C I O N A L I Z A M

Pretpostavljeni kri teri jumi za uključenje ovih „naro-da" u Istorijske spomenike Nemačke bili su da su „german-ski", to jest, da pr ipadaju istoj lingvističkoj porodici kao i Nemci 19. veka. Ako su tekstovi objavljeni u Monumenti stvorili objekat, filologija je stvorila metod. Ovo se potvr-dilo na dva načina. Najpre, indoevropska filologija dala je nove „objektivne" kr i ter i jume za postojanje naroda u skladu sa Herderovom i Fichteovom mis t ičnom lingvi-stikom. Drugo, filologija, koja se već razvila kao osnovno oruđe klasičnih studija, postala je p r imarno oruđe sred-njovekovnih istorijskih studija, oruđe koje je koristila u otkrivanju preistorije nemačkog nacionalizma.

Ovo dvostruko oruđe nemačkog nacionalizma - tek-stovi i filološke analize - ne samo da su stvorili „nemač-ku" istoriju nego su, shodno tome, implicirali „celu" isto-riju. Bilo je to gotovo izvozno pakovanje, koje se moglo

4 6

lako primenit i na bilo koji korpus tekstova, na bilo kom jeziku. Štaviše, pošto su nemački standardi „naučnog" istorijskog proučavanja sve više dominirali nad evrop-skim, pa čak i američkim univerzitetima u 19. veku, stra-ni istoričari, školovani germanskim seminarskim meto-dama, kao i proučavanje tekstova sa ciljem da se utvrdi njihovo originalno poreklo, poslužili su na povratku u svoje zemlje kao ambasadori nacionalističke analize. Ra-nije su se pokreti Herderovog tipa, kao što je bio pansla-vizam, brzo politizovali, a narodi i budući narodi tome su se prilagodavali sopstvenim sistemom nacionalnog samostvaranja. To je uključivalo korpus „spomenika na-cionalne istorije" i filologe (mnoge obrazovane u Nemač-koj) koji su tumačili drevno poreklo svojih nacija. Istorij-sko obrazovanje i nacionalizam postali su jedno.

Francuska reakcija na politizaciju nemačkog učenja, zakasnela i defanzivna, usledila je posle katastrofalnog ishoda f rancusko-pruskog rata 1870. godine. Neki su, kao filolog Leon Gautier, otišli tako daleko da su pripi-sivali nemačku pobedu nj ihovom filološkom obrazova-nju: „Prus se bori na isti način na koji proučava tekst, isto tako precizno i metodično."2 9 Rešenje je bilo, oči-gledno, u kopiranju nemačkog modela, ne samo osniva-njem katedri za filologiju i istoriju, kojih je osnovano oko 250 između 1876. i 1879. godine,30 već i usvajanjem filo-loške metode u skladu sa nemačkom tradicijom. Narav-

29. Citat iz knjige Howarda R. Blocha, New Philology and Oki French (Nova filologija i starofrancuski), Specuhun 65, 1990: vidi t akode n jegov Mieux vaut jamais que tard: Ro-mance, Philology, and Oki French Letters, 36 Representations, (1991), 64-86

30. Bloch, New Philology, str. 40

4 7

no, Francuzi su pokušali da metodu očiste od njenog ne-mačkog nacionalističkog karaktera, ali bili su spremni da izbrišu samo prvi pridev, ne i drugi. Filologija je osta-la o ruđe nacionalizma. Na način koji podseća na Fich-tea, koji je insistirao da samo pr i rodni jezik stavlja ljude u pravi odnos prema svetu, francuski filolozi tvrdili su da su književna dela srednjovekovne Francuske „autohtone biljke, spontano nikle na tlu otadžbine".31 Tako se, ironič-no, desilo da, dok je f rancusko traganje za „naučnom" filologijom bio pokušaj bekstva od „romantizma", „ro-mantizam" se u suštini doživljavao kao „germanstvo"; da bi to postigli, francuski filolozi koristili su isto ono oru-đe koje je koristio nemački nacionalizam. Filologija koja je iz toga nastala, nije bila ništa manja glorifikacija ro-mant izovanog pogleda na srednji vek nego što je bila glo-rifikacija francuskog samostvorenog mita o naučnoj eg-zaktnosti. Tokom ovog procesa, republikansko osećanje „građanina", nezavisno od bilo kog istorijski opravdanog nacionalnog jezika i kulture, bilo je odbačeno u korist et-ničkog nacionaliste.

Širom Evrope, pogubni uticaji filološke metode iden-tifikovanja naroda p o m o ć u jezika bili su ogromni.3 2 Naj-pre, beskrajne gradacije velikih lingvističkih grupa u Evropi usi tnjene su naučnim pravilima u odvojene jezi-ke. Pošto se pisana i govorna stvarnost nisu u potpunost i

31. Bloch, New Philology, str. 41-42: ,,La canso des t roubadour s sont des plants indigene, nees s p o n t a n e m e n t sur le sol de la patr ie" ("Pesme t r u b a d u r a su d o m a ć e biljke nikle spon-tano na tlu otadžbine") .

32. О jeziku i nac ional izmu, vidi t akođe H o b s b a w m , Nations and Nationalism, str. 51- 63, i Ande r son , Imaginal Cuimnanities (Zamišljene zajednice), Glava 5

4 8

poklapale sa ovim veštačkim pravilima, „zvanični" oblici - obično sistematizovane verzije nekog lokalnog dijalekta često neke politički moćne grupe ili važnog grada - izmi-šljali su se i nametali preko državnog školskog sistema. Kao rezultat toga, lingvističke granice postale su m n o -go rigidnije, a cele tradicije, usmene, a u nekim slučajevi-ma čak i pisane, bukvalno su nestale pod prit iskom da se koristi „standardni" jezik. Ovo je za posledicu imalo ni-šta man je nego virtuelne, izmišljene jezike, m e d u kojima su ne samo tako očigledni slučajevi kao što su ukrajinski, bugarski, srpski, hrvatski, slovenački, litvanski, hebrejski, norveški, irski, holandski i rumunsk i nego i, na suptilni-je načine, takođe nemački i italijanski. Ne iznenađuje što su zagovornici ovih „standardnih" jezika u početku teži-li da ih pripišu stvarnim ili željenim političkim granica-ma. U retkim slučajevima, cela populacija date društvene zajednice zaista je govorila čak i favorizovani dijalekt tog jezika. Čak i u zemlji kao što je Francuska, sa viševekov-n o m tradici jom političkih granica, i u kojoj su se no rme o pravilnoj upotrebi jezika razvijale vekovima, verovat-no da 1900. godine nije m n o g o više od 50 odsto f rancu-skog stanovništva govorilo francuski kao maternj i jezik. Ostali su govorili varijante romanskih jezika i dijalekata, dok su keltski i germanski jezici bili dominantn i u Bre-tanji, Alzasu i Loreni.33 U d rug im slučajevima, nacional-ni jezik govorila je sasvim određena manj ina, kao u Nor-veškoj, ili su ljudi koristili različite jezike za razne svrhe i u različitim kombinaci jama u trgovini, kulturi, politici ili

33. Latiringija (p r im. prev.)

49

kod kuće. Tako su se svuda pojedinci, porodice i zajed-nice našli izolovani od „nacionalnog jezika" i pod priti-skom da se odreknu svojih jezičkih tradicija. Ovo je mo-glo da znači mnogo toga, od prostog usvajanja rečnika, s tandardnog izgovora i modif ikovanih sistema sufiksa i prefiksa, kao u slučaju stanovnika Holandije, ili odbaci-vanje dijalekata ili starih lingvističkih tradicija, kao što je bilo sa provansalskim jezikom na jugu Francuske. Ko-načno, to je moglo da znači učenje jezika u državnim ili od države opunomoćen im školama, koji je pr ipadao sa-svim različitoj lingvističkoj porodici, kao što je bio slu-čaj sa Britima i Baskijcima u Francuskoj, ili R u m u n i m a i Slovenima u Ugarskoj.

Rezultat je bio da su ambiciozni nacionalni školski programi, uključujući jezička uputstva one vrste koje je podržavao Stein, postali ključni u stvaranju populacije sposobne da se služi nacionalnim jezikom. Obrazovne institucije postale su tako mesta za stvaranje nacije-drža-ve, kako putem usađivanja nacionalne ideologije tako i, daleko suptilnije, kroz širenje nacionalnog jezika kao oli-čenja ove ideologije. Jezik je postao sredstvo učenja naci-onalne istorije „naroda" čiji je jezik bio i čije je aspiraci-je izražavao. Međut im, nova filologija omogućila je naci-onalističkim prosvetiteljima i ideolozima da idu čak i da-lje: omogućila je stvaranje nacionalne, „naučne" istorije koja je projektovala i nacionalni jezik i nacionalnu ideo-logiju u daleku prošlost.

Ovo projektovanje bilo je moguće jer je t r i jumf filo-logije imao još jedan, isto poguban , uticaj na razvoj na-

50

cionalizma. Jednom, kada su se nacionalni jezici učvrstili - barem u teoriji, ako još ne na usnama stanovništva -pravila indoevropske filologije omogućila su lingvistima da ovim jezicima pripišu drevne prazavičajne tekstove, neke stare i više od hil jadu godina. Tako su lingvisti mogli da govore o drevnim spomenic ima svojih naro-da: najstari j i tekstovi na „germanskom" datiraju iz os-mog; na „francuskom" iz devetog; na „slovenskom" iz jedanaestog; „jermenskom" iz šestog veka. No, kompa-rativna filologija omogućila je još dalje putovanje u pro-šlost: komparat ivna studija različitih indoevropskih je-zičkih tradicija omogućila je da se razrade pravila za sistematske p romene u jezicima, omogućivši tako isto-rijskim filolozima da rade unazad, od postojećih verzija jezika do hipotetičkih rekonstrukcija daleko starijih je-zika iz v remena pre pisane reči. Tako su filolozi pružili nacionalist ima sredstvo da projektuju svoje nacije u da-leku prošlost, pre pisane reči. U tradiciji Fichtea, oni su tvrdili d a j e pisanim dokazima ili nepos to jan jem pisanih dokaza, istorijska filologija utvrdila postojanje zasebnih „lingvističkih zajednica" koje su delile istu viziju života, iste druš tvene i religijske vrednosti , iste političke si-steme. Rađanje naroda poklapalo se sa v r emenom u ko-jem su se ovi zasebni prepoznatlj ivi jezici odvojili od svog zajedničkog germanskog, slovenskog, romanskog ili grčkog roda, da bi formiral i jezičku i ku l turnu zajednicu.

1 0

| O P A S N O N A S L E Đ E

Ovakva vrsta jezički zasnovanog prava na kulturni etni-citet uveliko je nadživela diskreditovane primitivnije oblike pseudoistorijskog nacionalizma. Čak i danas, iako neona-cionalisti priznaju da je politička samosvest savremenog na-cionalizma fenomen 19. i 20. veka, ipak pokušavaju da na-glase da je, istina, „politički" etnicitet novijeg porekla, ali je onaj „kulturni" etnicitet daleko stariji. Narod je bio narod, drugim rečima, pre nego je to i znao, a jezik je istovremeno znak i najdublja realnost ovog nepromenjivog identiteta. Ta-ko se novinari i svetske agencijekoji izveštavaju o takozvanim etničkim sukobima koncentrišu na jezičke razlike. Kada nam, na primer, kažu da u Litvaniji žive „etnički Litvanci i Rusi", to u stvari znači da х procenat populacije te nove dr-žave govori litvanski kao maternji jezik, a da je zaу procenat populacije maternji jezik ruski. Ako, kao u Bretanji ili Irskoj, takve tvrdnje više nisu aktuelne jer je tokom prošlog veka stari jezik potpuno nestao iz upotrebe, tada ono što se misli jeste da bi „х procenat ljudi trebalo da govori dati jezik zato što su ga govorili njihovi preci".

Filološki zasnovana naučna istorija, upregnuta u služ-bu nacionalizma, vodi nas natrag do perioda između tre-ćeg i l i . veka. Period između raspada Rimskog carstva i stvaranja novih zajednica, iz kojih su savremene nacije-države i nacionalistički pokreti pokušavali da izvedu svo-ju legitimnost, istovremeno je i period kada se u Evropi mogu lokalizovati nove jezičke grupe. U ovom periodu, pozna tom kao vreme pr imarne akvizicije, preci moder-

52

nih nacija - koji su govorili svojim nacionalnim jezikom koji je nosio i izražavao specifične kul turne i intelektual-ne običaje - najpre su se pojavili u Evropi, osvojivši jed-n o m i zauvek svoje svete i nepromenlj ive teritorije i, na taj način, j ednom i zauvek stekli svoje pr i rodne neprija-telje. Mape i studije perioda seoba (ili, u zemljama u ko-jima se govori romanski, perioda invazija) pokazale su, u gustoj zbrci linija i strela, pojavu ljudi u Carstvu i izvan njega, koji su se razlikovali po jeziku ili dijalektu, običaji-ma, odeći i veri.

| E T N O A R H E O L O G I J A

Uz p o m o ć lingvističkog alata za praćenje naroda pre nego što je on i znao da je narod, nije prošlo dugo a jed-na druga „naučna" disciplina počela se takođe koristi-ti u istu svrhu. Ta disciplina bila je etnoarheologija. Jed-nom, kada se mogla lingvistički odrediti lokacija „naro-da", na arheolozima je ostalo da p ronađu fizičke doka-ze kul turnih specifičnosti određenog naroda. Nesumnj i -vo, ako je jezik odgovarao specifičnom narodu koji je de-lio zajedničke običaje i vrednosti , te iste kul turne razli-ke pokazale bi se u fizičkim artefaktima koje bi arheo-lozi pronašli. Na ovom zadatku svojim posebnim žarom isticali su se nemački arheolozi koje je interesovalo po-reklo nemačkog naroda i, kasnije, slovenski arheolozi, koje je opet interesovalo poreklo Slovena. Najvažniji za-stupnik teze da se specifične tradicije materijalne kultu-re mogu povezati sa lingvističkim grupama bio je Gustaf

53

Kossinna, koji je dokazivao da postoji direktna veza iz-m e đ u prvobitnih naroda i specifičnih materijalnih kul-tura. Verovao je da može da identifikuje etničke grupe -najpre otkrivene preko klasičnih i srednjovekovnih tek-stova, a po tom identifikovane putem filologije - siste-matskim ispitivanjem arheološkog materijala, ispitiva-n jem koje bi moglo da prati trag ljudi daleko pre istorij-skog perioda, do željeznog doba. Ovako izraziti etnički pokazatelji dali su fizičku dimenziju lingvističkim para-met r ima etniciteta. Tako je Kossinna postavio direktni, jedan naprema jedan, odnos između jezika, materi jalne kulture i naroda poznatih iz istorijskih izvora.34 Što je još važnije, to je omogućilo Kossinni i njegovim sledbenici-ma da prate pravce seoba ranih srednjovekovnih naroda, dok su se se kretali od svojih originalnih postojbina do r imskog sveta.35

Implikacije ove nove tradicije etničke arheologije bile su posebno važne u isticanju prava na teritorije u 19. i 20. veku. Posebno je podstakla savremene države kao što je Nemačka da istakne svoja prava na oblasti susednih zemalja, na osnovu toga što su te teritorije bile originalne postojbine germanskog naroda. Tako se širenje german-skog krstaškog reda na istok u 13. veku ili Trećeg rajha u 20. veku, moglo objasniti ne kao „osvajanje" nego napro-

34. Vid i B j o r n a r O l s e n i Z b i g n i e w Koby l insk i , Ethnicity in Anthropological and Arc-haeological Research: A Norwegian-Polish Perspective (Etnicitet u antropološkom i ar-heološkom istraživanju: norveško-poljska perspektiva), A r c h e o l o g i a Po lona 29, 1991, 9 -11

35. Gustaf Kossinna, Die Herkunft der Germanen (Poreklo Germana), Wii rzburg, 1911; Ursprung und Verbreitung der Germanen in vor-und friihgeschichtlicher Zeit (Nastanak i širenje Germana u pra i ranoistorijskom dobu), Wi i rzburg , 1928.

54

sto kao povraćaj. U novije vreme, slični arheološki argu-menti koristili su se, na primer, u sukobima između Mađa-ra i Slovena, Albanaca i Srba, kao i Estonaca i Nemaca.

| T O K S I Č N I O T P A D

Nasleđe nacionalističke filologije i arheologije nastav-lja teško da pritiska mapu evropskih naroda. O n e su „na-učnim putem" utvrdile osnovne komponente nacional-nosti: jezik, teritoriju i specifičnu kulturu u davnoj proš-losti. Mnogi su poverovali da se pomoću nove istorije i nove filologije može uspostaviti novo jedinstvo, opravda-ti drevne nepravde i dokazati drevna prava.

Priče su dovoljno poznate svakom ko proučava zapad-noevropsku istoriju. Germanski narodi kao što su Bur-gundi, Goti ili Langobardi, koji su živeli na jugu Skan-dinavije, krenuli su na jug, terani izmenjenim klimatskim uslovima, glađu, prenaseljenošću ili pred nekom drugom, još nepoznatom, silom. Ovi narodi su se kretali kroz celu Evropu, govorili svoj jezik, sprovodili običaje i tradiciju, i prenosili svoje posebne identitete na decu, kroz generacije koje su se selile, dok se nisu zatekli pred granicom Rim-skog carstva. Ovde, predvođeni svojim junačkim kraljevi-ma-ratnicima, potomci drevnih kraljevskih ili plemenitih porodica, uspešno su se borili protiv Rimljana i od ostata-ka Carstva osnovali germanska kraljevstva. Među ovim junacima bio je Ostrogot Teodorih, po tomak drevne kra-ljevske porodice Amala; Alarih, vođa Vizigota iz dinastije Balta; Alboin, komandant Langobarda i pr ipadnik Gau-

55

ta; i Frank Klovis, član merovinške kraljevske porodice. Nešto kasnije, slični zapovednici slovenskih naroda, kao Krobat Kroata (Hrvata) i Isperih, zapovednik Bugara, do-veli su svoje narode u urušeno Carstvo.36 Ovi dogadaji su, kako se tvrdi, bili pr imarna akvizicija od koje počinje istorija evropskih nacija.

Danas ovi događaji još uvek pružaju zajedničku osno-vu za razlikovanje opštih crta evropskih etničkih grupa. Jasno je da sve ove etničke grupe ne postoje, a čak i među onima koje postoje, nisu sve nacije-države. Ipak, njihovi lideri mogu da teže priznavanju nacionalnosti i podst iču svoj narod da učestvuje u borbi za samoupravu. Među-narodna zajednica ne može da osporava ove aspiracije, sem u onom smislu koji se tiče praktične svrhe, ekonom-skog opstanka ili (upotrebe) grube sile - što su slabi ar-gumenti u odnosu na duboko usađena ubeđenja o pravi-ma naroda na samoopredeljenje.

No, uprkos emotivnoj privlačnosti ovih istorijskih i lingvističkih tvrdnji, u istorijskim zapisima ne postoji ni-šta što bi ih opravdavalo. Podudarnost ranih srednjove-kovnih i savremenih „naroda" je mit. Lingvistički i isto-rijski argument i brzo padaju na ispitu na savremenim pi-tanj ima etničke razlike, a još su i manje primenlj ivi u ra-zlikovanju „naroda" Evrope u r anom srednjem veku. U Severnoj Irskoj neprijateljske strane razdvaja vera, a ne jezik. U bivšoj Jugoslaviji, srpski i hrvatski su dijalekti

36. U j a n u a r u 395. Teodosi je je Rimsko carstvo pode l io svojim s inovima Arkad i ju i H o n o -riju, č ime je o d r e đ e n a sudb ina novonas ta l ih država: 476. p ropa lo je Z a p a d n o carstvo, dok će se Is točno održati p r e k o hi l jadu godina, (pr im. prev.)

56

istog jezika, od kojih jedan govori t radicionalno pravo-slavna zajednica, a drugi tradicionalno rimokatolička, iako nacionalističke vode u obe zajednice, u stvari, dola-ze iz redova skeptičnih ili ateističkih političkih opor tuni-sta. I u velikim hegemonist ičkim državama i u naciona-lističkim pokret ima sa velikim aspiracijama, tvrdnje da „smo oduvek bili narod" su, u stvari, apeli da se to „po-stane" - apeli koji nisu utemeljeni u istoriji, već su pre pokušaji stvaranja istorije. Prošlost je, kako se često kaže, strana zemlja, i t amo se nikada nećemo pronaći.

| Z B R K A I Z P R O Š L O S T I

Ponekad nam je teško da shvatimo koje jezike su govorili razni „narodi" u kasnoj antici i na početku srednjeg veka: u stvari, priče sugerišu da su često govorili brojne jezike. Istovremeno, hroničari starog i srednjeg veka ukazuju na to da su grupe, koje su identifikovali kao različite narode, govorile istim jezikom. Jezik se nije nužno poklapao sa d rug im kul turn im tradicijima, kao što su izgled odeće, nakit, grnčarija ili oružje. Hipotetičke praistorijske mape glavnih jezičkih grupa - germanskih, slovenskih, keltskih, baltičkih, romanskih i drugih - ne odgovaraju ni jednoj specifičnoj razlici u materi jalnoj kulturi koja se arheološki može identifikovati. Ispostavilo se da su uprošćene mape materijalističkih kultura, koje su sačinili Kossinna i njegovi sledbenici, mitovi: jedna po jedna „prepoznata" karakteristika etničke materi jalne

57

kulture pokazivala bi se ili daleko više ili daleko manje raširenom od onih modela koje je sugerisao jezik. Kako je pr imet io britanski istoričar Chris Wickham, „muškarac ili žena sa brošem u langobardskom stilu nisu nužno bili i Langobardi, kao što ni porodica iz Bradforda koja vozi Toyotu nije japanska; artefakti nisu siguran vodič za određivanje etniciteta".37

Jezik očigledno nije ni odgovarao niti je određivao kulturu. Političke elite su kroz istoriju često govorile jezi-ke po tpuno različite od onih koji su govorili nj ihovi po-danici. Štaviše, deo konceptualnog problema u razume-vanju nacija Evrope u r anom srednjem veku leži upravo u tome da su, sledeći model etničkog nacionalizma 19. veka, istoričari skloni da misle geografski. Oni traže veze između teritorija, regiona ili kraljevstava i etničkih grupa koje su ih naseljavale. Upravo kao što je slučaj u savremenim, složenim društvima, granice koje dele „nacije" u r anom srednjem veku obično nisu bile geografske nego političke, ekonomske ili društvene. Uz to, t amo gde su geografske razlike i postojale, one su postojale unutar, a ne između područja .

Stanovnici gradova u Galiji, Španiji i na Balkanu raz-likovali su se od okolnog stanovništva. Žitelji grada bili su vojne starešine i vladini činovnici iz celog Carstva, trgov-ci iz Sirije i Male Azije, Jevreji koji su generacijama živeli na ovim isturenim tačkama mediteranskog društva. U šestom veku Pariz je, na primer, imao ceo niz biskupa

37. Chr is Wickham, Early Medieval Italy: Central Power and Local Society 400-1000 (Rana srednjovekovna Italija: centralna vlast i lokalno društvo 400 -1000.), Totowa, NJ, 1981, str. 68

58

čija su imena upućivala na njihovo poreklo iz istočnog Mediterana i na zakl jučakda je vlast nad ovom centralnom verskom institucijom možda bila u rukama sirijskih ili grčkih zajednica. Istovremeno, u unutrašnjost i je i dalje vladala starosedelačka aristokratija. Dolazak Gota, Bur-gunda i Franaka nije značajnije promenio ovakvo sta-nje. Arheološki nalazi pokazali su da su se varvari, kao i guverneri i vojni zapovednici koje su zamenili, prven-stveno smestili u gradove, odakle su mogli da drže po-litičku kontrolu dok su živeli od poreza prikupljenih sa imanja koja su im bila dodeljena. Izvan gradova varvarske formacije ograničile su svoje naseobine na strateški važ-n im vojn im položajima.

Kasnija varvarska naselja pokazuju obrnut model. Na Balkanu su gradovi - pre svega oni duž obale, kao Zadar, Trogir, Split, Dubrovnik, Budva i Kotor - ostali pred-straže r imske kulture u koj ima se govorio grčki jezik. Okolno seosko stanovništvo bilo je pod dominac i jom stepske konfederacije, poznate kao Avari, koja se kasnije stopila sa slovenskim društvima. Germanska ekspanzija na severoistočnu Evropu na isti je način dovela do stva-ranja gradova koji su imali malo toga zajedničkog - kul-turno, politički ili lingvistički - sa okolnim područ jem nad koj im su vladali.

Ovi srednjovekovni modeli dugo su se održali. U 20. veku, važni gradovi, kao oni na Baltiku, i dalje su se kul-turno, lingvistički i politički razlikovali od svoje okoline, a da to nije stvaralo „nacionalne" tenzije. S druge strane, jezik koji se mogao smatrati, na prvi pogled, elemen-

59

tom etničke razlike, često je naprosto podrazumevao postojanje društvene ili političke razlike. U 19. veku, ka-da bi estonski seljaci koristili reč „saks" (Saksonci, Sasi), ona je prvenstveno značila „gospodar" ili „gazda", a ne „German" u nekom etničkom, lingvističkom, naciona-lističkom smislu.38 Dugoročno, narodi se naprosto ne mogu prikazati u obliku geografske mape.

Tek su užasi 20. veka stvorili iluziju da se jezik i etni-citet mogu ili mora ju staviti na mapu. Potiskivanje kul-turne raznolikosti u državama kao što su Španija, Fran-cuska i Turska dovelo je toga da Baski, Katalonci, Briti, Jermeni, Kurdi i druge manj ine „nestanu" iz nacija-dr-žava. Holokaust i „etničko čišćenje" Istočne Evrope koje su usledilli posle Drugog svetskog rata, naterali su na se-obu na Zapad hiljade stanovnike Istočne Evrope, čiji je maternj i jezik bio nemački i doveli do toga da se stanov-ništvo gradova kao što su Danzig, Konigsberg, Riga i Vil-na, prvi put u njihovoj istoriji više ne razlikuje od okol-nog seoskog stanovništva. Međut im, postoje znakovi da se ponovo pojavljuje onaj stari model slojevite lingvistič-ke i kul turne različitosti. Ovo se posebno vidi u velikim gradovima Evrope, gde lingvističko i ku l turno raslojava-nje ponovo karakteriše oba kraja populacionog spektra. Na vrhu, velike mult inacionalne korporacije i naučne in-stitucije uglavnom, ili u celosti, funkcionišu na engle-skom, ne obazirući se preterano na lokalne jezične tradi-cije. Na don jem kraju društvene lestvice, ovi su gradovi doživeli znatan rast populacije koja vodi poreklo iz Tur-

38. Hobsbawn , Nations and Nationalism, str. 48-49

6 0

ske, severne Afrike, indijskog potkont inenta i drugih de-lova Azije. Ovi emigranti žive svoj život služeći se arap-skim, turskim i drugim jezicima, koji su daleko od jezi-ka srednje klase. Ovakav razvoj, praćen neprijateljstvom i s t rahom, kao što je to uobičajeno u suočavanju sa ne-čim novim, u stvari je povratak na mnogo starije mode-le etničke raznolikosti. Evropa je zapravo ponovo počela da liči na svoju prošlost.

Tako, posle gotovo dva veka pokušaja da se etnicitet lingvistički, arheološki i istorijski kartografski potvrdi, m o r a m o da zaključimo da su svi takvi programi propa-li. Osnovni razlog je da etnicitet postoji pre svega u sve-sti ljudi. Ipak, mesto etniciteta u ljudskoj svesti ne čini ga efemernim; naprotiv, on je upravo zato realniji i jači. Ljudska volja imuna je na prost racionalan protivdokaz.

A ipak, da budemo pošteni prema naučnicima-nacionalistima 19. i 20. veka, kategorije nacionalnosti koje su oni razvili nisu nastale ni iz čega: one su se zasnivale na daleko starijoj tradiciji identifikovanja ljudi, tradiciji koja se već razvila u istorijskim izvorima koje su istoričari i filolozi pokušali da iskoriste kako bi nacije pronašli u prošlosti. U mnog im važnim vidovima, etnografija 19. veka bila je samo nastavak etnografskih tradicija klasične antike, ali sa daleko rafiniranij im sredstvima.

1 0

G L A V A D R U G A

I M A G I N A R N A S L I K A N A R O D A U S T A R O M V E K U

Važno je da naglasimo, kako smo uradili u Glavi pr-voj, da je etnički nacionalizam novijeg porekla. Bilo bi tačnije da kažemo da je poseban tip etničkog nacionaliz-ma, kakav danas poznajemo, novijeg datuma. U prošlim vekovima, ljudi su imali različite, ali isto uticajne načine identifikovanja, razlikovanja od drugih, i mobilizovanja ovih identiteta u političke svrhe. Međut im, često imamo teškoća da prepoznamo razlike između ranijih načina shvatanja grupnih identiteta i savremenijih gledišta, jer smo ponovo uhvaćeni u zamku samog istorijskog proce-sa koji pokušavamo da proučimo. Već smo koristili izra-ze „nacija", „etnicitet", „rasa" i „etnogeneza" kao da ove reči nose neku vrstu objektivnog, fiksiranog značenja. Iako je specifični način na koji ih koristimo nov, ove reči i njihovi ekvivalenti imaju dugu istoriju koja seže duboko u prošlost, na jmanje do petog veka pre n.e. O n e su nasle-đene od rasprave duge nekoliko milenijuma, posmatra-nja i pretpostavki, i tako su do nas stigle opterećene kul-turološkim teretom prošlosti. Davno pre Fichtea ili Her-dera, ovi izrazi bili su važni i zvučni elementi u zapadno-evropskoj intelektualnoj tradiciji.

63

Nema svrhe pokušavati da se smisle novi izrazi za društvene grupe iz prošlosti. Nasledili smo izraze koje smo prisiljeni da i dalje korist imo. Ipak, m o r a m o da shva-t imo istorijski proces koji im je tokom vekova dao zna-čenje. Kategorije pomoću kojih Evropljani pokušavaju da shvate razlike među druš tven im skupinama nasleđene su kako iz antičkog tako i iz biblijskog vremena. Ukrat-ko, postoje dve vrste „naroda" ili „nacija". Jedna je „kon-stitutivna" i zasniva se na zakonu vazalnosti, i stvorena je istorijskim procesom. Druga, daleko izvan procesa isto-rijskih promena, je „biološka", zasnovana je na poreklu, običaju i geografiji. Grubo rečeno, razlika se može oka-rakterisati kao „mi" i „oni"; „civilizovani" i „varvari" (tra-dicija živi do današnj ih dana: na m n o g i m mest ima, u Ev-ropi i Americi, istorijski muzej i bave se samo „nama", dok se eksponati kul tura domorodačkih Amerikanaca , Afri-kanaca i ostalih „pr i rodnih naroda" izlažu u muzej ima pr i rodne istorije, zajedno sa eksponat ima životinja, bi-ljaka i minerala). Kada su, u trećem i četvr tom veku, pisci prvi put počeli da opisuju nove „narode" koji će postati današnji Evropljani, oni su se nadahnjivali ovim duboko usađenim tradicijama. Zato m o r a m o da shvat imo uticaj pretpostavki izvedenih iz grčko-rimskog starog veka i iz Biblije o ovim piscima koji su naši jedini izvori za nova društva koja su se pojavila u Evropi na kraju starog veka.

Zbog toga, da bismo pogledali iza ovih nagomilanih kulturnih slojeva, m o r a m o najpre da ispitamo izvore na-šeg jezika, etniciteta i nacionalnosti . Moramo da vidimo kako su književne tradicije, politička moć, religija i im-

64

perijalizam u kasnoj antici izmenili i oblikovali načine na koji su etnografi shvatali i opisivali ljudsko društvo.

| P R I R O D N I N A R O D I I N A R O D I R I M S K O G

C A R S T V A

Poreklo evropskih etnografskih razmišljanja počinju, u na jman ju ruku, sa takozvanim Istorijama Herodota3 9

iz Halikarnasa, pisanim negde sredinom petog veka. Herodot je bio prvi etnograf, a njegov način shvatanja i opisivanja sveta zadržao se do današnjih dana.

Herodot je izmislio i istoriju i etnografiju dok je pisao o poreklu ratova između Grka i Persijanaca. Ne zadovoljivši se t ime da bude samo istoričar rata ili politički istoričar, on je zamislio sukob između Grka i Persijanaca samo kao fazu u vrlo dugom procesu sudbonosnog sukobljavanja Evrope i Azije. Tako njegova pitanja nisu bila ograničena samo na politička i vojna zbivanja tokom Persijskog rata. Umesto toga, on je bio inspirisan onim što je video, čuo i pročitao na svojim putovanjima istočnim Mediteranom i Malom Azijom, da bi predstavio ono što bismo danas nazvali „to-talnom istorijom" poznatog sveta. Delovi ovog sveta bili su narodi (etne; sing. etnos), koji su opet često bili podeljeni u plemena ili rodove {gene, sing. genos), a čije je verske tradi-cije, društvene običaje, jezik, materijalnu kulturu i privredni sistem, Herodot opisao do najsitnijeg detalja.

39. U ovom prevodu koris t imo Herodotovu istoriju, preveo sa starogrčkog Milan Arsenić, Matica srpska, Novi Sad, 1988. (prim. prev.)

65

Uopšteno, prema Herodotu, ljudi su se razlikovali ge-

ografski i kulturološki. Dok je Herodot priznavao da su

se narodi možda selili iz jedne u drugu regiju, u njegovim

Istorijama specifični narod normalno naseljava specifično

geografsko područ je kojem daje svoje ime. Egipat je te-

ritorija naseljena Egipćanima, kao što je Kilikija zemlja

naseljena Kiličanima, ili Asirija Asircima.40 Herodot priča

kako je Aristagora, vladar Mileta, imao bronzanu mapu

na kojoj su bile prikazane zemlje Liđana, Frižana, Kapa-

dokijaca ili Sirijaca, Kiličana, Jermena, Matijenaca i Kisi-

jaca.41 Većina naroda su imali svoj sopstveni jezik, a jezik

Frižana bio je najstariji. Ipak, nisu svi narodi govorili raz-

ličite jezike. Konačno, narodi su imali sopstvene religije i

običaje, m e d u kojima Herodot najznačajnij im smatra one

koji se odnose na sferu aktivnosti žena, način sahrane i

privredne aktivnosti.

Razlika između etne (naroda) i gene (plemena) su

promenljive, ali Herodot ne vidi nikakav problem u

identifikovanju glavnih i sporednih grupa koje su se raz-

likovale po razvijenijim kul turn im karakteristikama. Nje-

m u se kategorije čine objektivne i očigledne same p o sebi.

On često zastaje da bi objasnio da zna da neko pleme

pripada j ednom ili d rugom etnosu, čak i kada njegovi

pripadnici ne priznaju uvek da m u pripadaju. Na primer,

kada priča o Joncima, koje opisuje kao najslabije m e đ u

helenskim narodima, on tvrdi da, zbog sramote, većina

40. Herodotova istorija 1

41. I b i d , V

66

potomaka Jonaca s kopna odbija da prizna svoje jonsko poreklo.42

Iako Herodot prihvata objektivno postojanje naroda, on je svestan da oni mogu da nastanu i nestanu. O po-reklu naroda on spremno priča, kako o starosedelačkim mitovima porekla različitih etnosa tako i o grčkim legen-dama koje ih povezuju sa Herkulom, Minojem ili nekom drugom ličnošću iz grčke mitologije. Legende o etnoge-nezama ili nastanku naroda koje on priča, u suštini, pri-padaju dvema vrstama. Jedna je priča o poreklu kraljev-ske ili vladajuće porodice, obično ispričana u okviru mi-tološke genealogije, koja utvrđuje trajni karakter takve porodice i n jeno pravo da vlada narodom. U svom de-tal jnom opisu Skita, on daje dve mogućnost i genealoške priče o ovom najnovijem od svih naroda. U prvoj, u ko-joj navodi šta Skiti sami pričaju za svoje poreklo, on kaže da oni potiču od tri sina Targitaja: Lipoksaja, Arpoksa-ja i Kolaksaja.43 Skiti Auhate potiču od prvog; Katijari i Traspijci od drugog, a Paralate od trećeg. Sledeći ovaj sta-rosedelački mit, on navodi priču pontskih Grka, po ko-joj se poreklo skitskih kraljeva povezuje sa grčkim hero-jem Heraklom. Sam Herodot se ne opredeljuje ni za prvi ni za drugi od ovih mitova. O n izbegava da se izjasni, tvr-deći da su Skiti stigli u pontski region kada su ih Masage-ti proterali iz njihove otadžbine u Aziji.

Sem što opisuje poreklo naroda tako da ispada da oni svi vode poreklo od zajedničkog pretka, Herodot povremeno

42. Ibid, I

43. Ibid, IV

67

opisuje etnogenezu kroz cepanje i međusobne brakove, s toje nesumnjivo fenomen poznat grčkim kolonistima, ali projektovan takođe i na ne-Grke. Tako su Likijci potomci Krećana koje je zajedno sa njihovim vođom Sarpedonom proterao njegov brat Minoj. Sauromati vuku poreklo od skitskih momaka koji su zavodili i ženili Amazonke.4 4

Nestanak naroda je neobičniji, iako Herodot priznaje da i u njegovo vreme ima naroda koji naseljavaju oblasti ranije naseljene drugim narodima koji su mogli da ostave tragove svog jezika u topografskim nazivima. Kimerijci, koje su iz Azije prognali Liđani, ostavili su za sobom samo neke nazive mesta kao dokaz da su tu živeli.

Očito da je Herodot imao široko i ne čvrsto definisa-no mišljenje o tome kako su narodi nastajali i nestaja-li. Bilo da su potomci zajedničkog pretka ili novi ogran-ci ranijeg naroda, bilo da su apsorbovani u druge naro-de ili nestali sa mesta svoje originalne postojbine, narodi mogu v remenom da nastanu, razvijaju se i nestanu.

Upravo kao što su geografsko područ je i jezik važan, ali ne apsolutni faktor u definisanju nekog etnosa, Hero-dot takođe pretpostavlja i postojanje neke forme politič-kog sistema. Svaki etnos ili genos ima svog kralja ili vla-dara. Ipak, političke forme nemaju glavnu ulogu u Hero-dotovom opisu naroda. Štaviše, gubitak političke neza-visnosti ne znači propast naroda: Međani, i kasnije Per-sijanci, mogli su da osvoje Aziju, a da to ne utiče na sta-tus naroda koji je tamo živeo. Ovo je delom bio rezultat persijskog sistema upravljanja, koji uglavnom nije išao

44. Ibid, IV

6 8

za t im da uništi lokalne elite ili političke institucije nego za t im da ih apsorbuje. Tako su, čak i unutar većih poli-tičkih entiteta, narodi zadržavali svoj identitet. Dok ka-rakteristika nekih naroda može da bude sloboda, druge može da karakteriše poniznost i služenje.

Iako fizičke karakteristike mogu da budu deo Hero-dotovog opisa naroda, one više teže da budu rezultat geo-grafije nego nasleđa. Uprkos biološkim metaforama koje su sadržane u jeziku genosa i etnosa, Herodot ne pravi pretpostavke šta će se kasnije smatrati rasnim ili biološ-kim razlikama među poznat im narodima. Ako Etioplja-ni i Indi imaju crno seme, ako su severni narodi visoki i plavi, razlog je blizina ili udaljenost od ekvatora, a ne re-zultat naslednih karakteristika.

| H E R O D O T O V I N A S L E D N I C I

Herodotov panoramski opis naroda postao je osnova za celokupnu buduću evropsku etnologiju. Njegove kate-gorije, njegovi pokušaji klasifikacije, i njegovi stereotipi još uvek postoje. Međutim, mnogi geografi i istoričari nisu mogli da prihvate mnoge njegove osnovne postavke. Upr-kos njegovom velikom uticaju, ili upravo zbog njega, He-rodota su kasniji drevni pisci obično nazivali „ocem laži".

Pre svega, kasnijim Grcima i Rimljanima smetao je njegov suštinski neutralan pristup običajima i na rod ima koje je opisivao. Sam rodom iz jonskog grada u Maloj Aziji, čije stanovništvo nije bilo čisto grčko ni po običa-

69

j ima ni po jeziku, Herodot nije donosio sudove o tradicija-ma i kul turama koje je opisivao. Ova otvorenost, koju su takođe pokazivali drugi predsokratovski Jonjani, možda je karakteristika inače izgubljene persijske istoriografije kojoj je Herodot, rođen u porodici koja je govorila grč-ki u Persijskom carstvu, dugovao svoje zaključke.45 On ne-sumnjivo opisuje Persijance kao „one koji od svih ljudi najviše poštuju strane običaje".46 Sa očiglednim odobra-vanjem, Herodot opisuje kako je Darije pričao da je Grke na svom dvoru pitao da li bi bili voljni da jedu leševe svo-jih očeva, a kada su se ovi užasnuli na takvu mogućnost , on ih je upoznao sa Indijcima koji su jeli tela svojih mr-tvih roditelja. Onda ih je pitao da li bi spalili tela svojih roditelja, što su oni odbacili sa istim užasavanjem.47 Za Herodota, tradicije Skita, Grka, Egipćana i Persijanaca imale su jednaku vrednost . Svaki narod, pr imećuje He-rodot, smatra da su njegovi sopstveni običaji najbolji, i on ničim ne opovrgava takvo njihovo mišljenje.

Možda je, za razumevanje Herodotovih neutralnih stavova prema kulturama, jednako važna njegova sop-stvena politička situacija. Za razliku od kasnijih istoriča-ra i etnografa, on nije imao direktne političke veze ni sa Persijancima ni sa grčkim gradovima, koji su bili protiv njih. Iako je p u n o putovao i prilično dugo živeo u Ati-ni, ostao je po strani, bez određenog položaja u vlasti, što je inače sve češće definisalo grčki i persijski način po-

45. A r n a l d o Momiglif .no, 7he Classical Founđations of Modem Historiography (Klasične osnove savremene istoriografije), Berkeley, 1990., posebno str. 5-10

46. Herodotova istorija

47. Ibid, III

70

smatranja. To nije bio slučaj sa kasnijim piscima, pogo-tovo posle osvajanja Aleksandra Velikog. Od tada, grčki pisci postaju deo imperijalističke kulturne tradicije. Nji-hov interes za „druge" postaje tesno povezan sa željom za dominaci jom, što je način gledanja koji su p r i rodno na-sledili r imski imperijalistički pisci.

Tako Herodot predstavlja kulturnu perspektivu koja bi se mogla nazvati „predorijentalnom", u onom smislu u kome

0 njoj govori palestinsko-američki intelektualac Edward W. Said kao o „ontološkoj i epistemološkoj razlici koja je nasta-la između 'Orijenta' i (veći deo vremena) 'Zapada'".48 Ovo odbijanje da osudi tuđe običaje, doneli su m u epitet „filo-varvarina", koji su m u pripisali kasniji pisci, a koji su svakog ko nije govorio grčki smatrali inferiornim („varvarski" je, originalno, označavao nekog ko frflja dok govori). Istovre-meno, isti ovi kritičari koristili su njegov materijal, pokuša-vajući da dokažu koliko je savršena grčko-rimska tradicija

1 kolika je njena nadmoć nad svim ostalim, posebno „istoč-nim", kulturama. Ova, gotovo neprekidna, struja osude ve-lika je ironija jer, kako je istakao jedan naučnik, „Herodot je opisao, bilo kratko ili dugo, oko pedeset i više naroda. Od pet do osam stotina godina kasnije, Plinije, Solin i Mela po-minju 34 ista naroda, u smislu da su ili identični ili vrlo slič-ni onima koje je opisao grčki istoričar".49

Pored toga što su m u zamerali na provarvarskim sta-vovima, druga zamerka potonj ih pisaca Herodotovom

48. Edvv'ard W. Said, Orientalism, New York, 1978. str.2. (Edvard Said, Orijentalizam, Bib-lioteka XX vek, prevela Dr inka Gojković, Beograd 2000.)

49. Margare t T. Hodgen , Early Anthropology in the Sixteenth and Seventeenth Cenluries (Rana antropologija u 16. i 17. veku), Filadelfija, 1964, str. 44

1 1 0

radu, bio je način na koji je opisivao karakteristike na-roda. Svaki narod ima složene karakteristike, uključuju-ći običaje, poreklo, veru i političku formu, ali dok ove ka-rakteristike služe da ih identifikuju i razlikuju od ostalih suseda, one ne čine narode kao takve. Kasniji pisci, kao što je rimski sveznalac Plinije Stariji, obrnuli su ovaj si-stem naglavačke. Ove karakteristike, zajedno sa geograf-skim granicama, postale su odlučujući faktori za etnički identitet, a ne naprosto karakteristike ljudi koji pr ipadaju određenoj grupi. Herodot je, na primer, pažljivo pravio razliku između raznih Skita i njihovih neskitskih suse-da. Neuri su delili skitske običaje i verovanja, ali Herodot ih nije smatrao Skitima, verovatno zato što su oni sebe drugačije videli. Melanhleni se razlikuju od Skita samo u tome što nose crne ogrtače, ali ni oni, takođe, nekako nisu pravi Skiti.

Za Plinija i druge Rimljane, koji su više voleli red nego nered (i možda tačnost), ovakve zbunjujuće ka-tegorizacije bile su neprihvatljive. Plinije je hteo da se narodi jasno razlikuju, i posebno se zalagao za to da se klasifikuju po tome gde žive. Tako su sve gentes (latinski ekvivalent za gene) koji su živeli iza Dunava bili Skiti, bez obzira da li su sebe smatrali Skitima. Ovde ubraja Gete, koje su Rimljani zvali Dačani, Sarmate, Aorse, Skite ro-đene van braka (Scythae degeneres), Alane, Roksolane i sarmatske Ijazigite.50 Rimski istoričar iz četvrtog veka, Amijan Marcelin, otišao je čak i dalje, tvrdeći da su gentes Skita bezbrojni i da se protežu izvan poznatih

50. Plinije, Poznavanje prirode, IV

72

granica.51 On poistovećuje Azijce i evropske skitske naro-de koji se protežu istočno do Kine i jugoistočno do Gan-ga.52 Ovakva teritorizacija i klasifikacija, tipična za r im-sku sklonost prema preciznosti i redu, objektivizirala je i eksternizirala identitet gentes na način po tpuno stran Herodotu .

Treća zamerka Herodotu , koju su isticali kasniji et-nolozi, bilo je njegovo osećanje za istorijsku promenu, etnogenezu. Posebno su geografi i enciklopedisti naro-de opisivali u večitoj sadašnjosti , redukujući , ili čak eli-minišući , mitske elemente Herodotovog razvojnog pri-stupa na rod ima . Plinije, na primer, sa uživanjem kom-binuje što je moguće više izvora, uključujući narode koji su davno nestali, sa postojećim etničkim skupinama u svom Poznavanju prirode. Rezultat je bila vrsta zakona za konzervisanje na roda - n i jedan jedini na rod n ikada nije nestao, ni jedna jedina karakter is t ika nije se prome-nila. U najbol jem slučaju, stari na rod mogao je da dobi-je novo ime i nove, čak kont radik torne , običaje i karak-teristike, ali pažljiviji r imski posmatrač mogao je ipak da prepozna o kojem se na rodu radi. Takav narod bio je, na neki način, više deo p r i rodnog nego istorijskog sveta. Štaviše, geografski položaj na roda postajao je sve važni-ji što su Riml jani češće dolazili u kontakt sa varvar ima. Mape r imskog sveta bile su pre t rpane, jer su ovi kompi-latori nastojali da ogromna pros t rans tva p o p u n e sa što više naroda . -

51. Ami j an Marcel in , Istorija, XXII, 8.

52. Ibid, XXIII , 6. - / . i ; .

7 3

J G E N T E S I P O P U L U S

Karakteristični običaji, geografski položaj i dugoveč-

nost, doveli su do suptilnih ali značajnih razlika u nači-

nu na koji su kasniji rimski istoričari i etnografi opisiva-

li društvene grupe. Najpre, opisivali su sebe i druge na

osnovu suštinski po tpuno različitih karakteristika. Samo

su Rimljani imali osećanje za istorijski razvoj, promenlj i -

vost i kompleksnost. Etnogeneza rimskog naroda, kako

je sačuvana u delima Vergilija i Livija, stvorila je populus iz po tpuno nespojivih gentes. Za Livija, rimski identitet

bio je rezultat stalnog procesa političkog spajanja. Najpre

je Eneja ujedinio Trojance i starosedeoce „pod jednim

zakonom i jednim imenom".53 Isto je i Romul okupio

„mnoštvo" i dao im zakone pod kojima su mogli da se

okupe u jedinstveni korpus naroda.54 Tako je, samo po-pulus Romanus, za razliku od stranih „naroda", imao

istoriju. Ova je istorija bila priča o tome kako je stvoren

rimski narod od grupe pojedinaca koji su živeli u skladu

sa jednim istim zakonom. Ovde se nije radilo o pitanju

pretpostavljenog jedinstva po precima, geografiji, kulturi,

jeziku ili tradiciji. Kroz celu dugu istoriju, pr ipadnost

populus Romanus bilo je pitanje ustavnog a ne p r i rodnog

zakona, i tako teoretski svima pristupačno.

Ustavna priroda rimskog naroda podseća na Hero-

dotovo shvatanje procesa kojim su se formirali i trans-

53. Uvije, Ad urbe condita,... „пес sub eodem iure solum sed etiam nomine omnes essent, Latinos u t ramque gentem appellavit", I, 2.

54. Ibid, ,,in populi unius corpus", I, 8.

74

formisali neki varvarski narodi. Rimski posmatrači, kao Plinije ili Amijan Marcelin, nisu razmišljali na taj način. Za njih, Rimljani su se potpuno razlikovali od ostalih na-roda, čiji su fiksni identiteti vukli poreklo ne iz udruživa-nja i prihvatanja političkog i pravnog sistema nego, pre, iz geografskih, kulturnih i lingvističkih kriterijuma. Bilo da su termini koje su koristili bili populus, gens, natio ili tri-bus, Rimljani su kategorisali svoje susede, neprijatelje i po-danike prema sistemu koji je imputirao objektivne i ne-promenljive kriterijume. Tako drugi „narodi" nisu imali istoriju, jer su im se porekla gubila u mitu, a pripadnost bila određena rođenjem, a ne izborom. Oni su, dakle, po-stali deo istorije, tek kada su ušli u rimsku sferu.

Jedini rimski pisac koji je, barem delimično, prihvatio Herodotovu prirodniju viziju „drugih", bio je Kornelije Tacit. U svojoj pohvali Agrikoli, u kojoj opisuje stanov-nike Britanije, a posebno u Germaniji, studiji o stanov-nicima Evrope iza Rajne, on pokazuje simpatije prema ovim narodima kojima, inače, nedostaje klasična etno-grafija. A ipak, čak i u prikazu Brita, kojima pripisuje naj-plemenitiju osudu rimskog imperijalizma, i u opisu Ger-mana (najdetaljnijem etnografskom prikazu od onog Hero-dotovog o Skitima), Tacit ne može u potpunosti da izbegne etnografsku tradiciju koja ne-Rimljane vidi kao „druge".

On opisuje Brite kao časnije od Gala jer, za razliku od ovih potonj ih, nisu još izgubili hrabrost iako su izgubi-li slobodu. On hvali nj ihovu plemenitu želju za osvetom nad onima koji su ih porobili. U usta njihovog vođe Kal-gakusa stavlja jednostavan opis rimske politike: „Stvori-

75

li su pustoš i to nazivaju mirom".55 A ipak, brojni detalji ovih dirljivih opisa Brita, pokazuju da on, u stvari, ne zna mnogo o njima, i da se vraća mnog im starim stereotipima koje su koristili drugi, Britima manje naklonjeni, rimski pisci. Kaledoncima pogrešno pripisuje germansko pore-klo jer imaju riđu kosu i duge ruke i noge. Za južne Silu-re pretpostavlja da su se doselili iz Španije, jer imaju tam-nu put i kovrdžavu kosu. Bolje je obavešten o jugoistoč-n im Britima, za koje navodi da su bliski Galima po jezi-ku, veri i običajima. Međut im, iza ovih, vrlo uopštenih, i uglavnom spoljnih razlika, malo toga kaže o specifičnim običajima, organizaciji i t radicijama različitih gentes. Ta-cit opisuje njihovu veru kao superstitio. Njihove osobine kao što je, na primer, svirepost, i njihove specifične voj-ne taktike, manje su opisi pojedinosti , a više uobičajenih varvarskih običaja.56 Njihova plemenitost, hrabrost i lju-bav p rema slobodi, za Tacita su više sredstvo da osudi ca-reve Nerona i Domicijana, koje je mrzeo, nego odraz is-tinskog razumevanju samih Brita.

Iako detaljniji, i sa više podataka, Tacitov opis Ger-mana takođe ne prelazi okvir opšte tradicije u posthero-dotskoj klasičnoj etnografiji. Njegov rečnik ne pravi ra-zliku između velikih populacija i njihovih manj ih delo-va, pa ih sve naziva gentes. Međut im, on pokazuje razu-mevanje i tačan je u opisima uspona i pada raznih „na-roda", razlikuje velike grupe kao što su Svevi (Suebi) i njihove razne individualne gentes, i daje opis raznolikih

55. Korneli je Tacit, Agricola, XXX, ,.."atque ubi so l i tud inem faciunt, p a c e m appel lant"

56. Ibid, 33.

76

kulturoloških i političkih tradicija unutar ovih naroda. Ipak, nasledena etnografska tradicija kod njega je stalno prisutna. Uzmimo priču o poreklu Germana od tri Ma-nova sina, posle koje sledi priča o Herkulovim putovanji-ma. Tacitov jasno izražen skepticizam prema obe legen-de, kao i njegovo sopstveno mišljenje o poreklu Germa-na koje sledi, snažan je odjek Herodotove priče o poreklu Skita, i može se izvući iz Posejdonija, helenističkog isto-ričara iz prvog veka pre n.e. Drugde u Tacitovom opisu Germana , može se osetiti d u h Julija Cezara, Livija i Plini-ja. Upravo kao kod Brita u njegovoj Agrikoli, kao i u Ger-maniji, Tacit nalazi kod Germana mnogo toga za pohva-lu, posebno za one koji su ostali uglavnom nepokvareni r imskim porocima. Međut im, i ovde se on, takođe u ce-losti, kreće u okviru postherodotske etnografske tradicije u donošenju vrednosnih sudova o varvarskim običajima. Ako Tacit nalazi više toga za pohvalu nego za pokudu, on je još uvek daleko od Herodotovog verovanja u suštinsku ravnopravnost narodnih običaja.

Ako je Tacit i bliži od ostalih r imskih pisaca iznijansi-r anom opisu ne-Rimljana, njegov rad nije imao značaj-nijeg uticaja na buduće pisce. Do kraja r imskog sve-ta i, doista, prilično posle toga, istoričari su nastavili da sve gledaju u redno podel jeno na Rimljane i varvare, na „nas" i „njih".57

57. Za širu raspravu o o d n o s u Riml jana p r ema ne -Riml jan ima vidi J. RV.D. Balsdon, Romans and Aliens (Rimljani i stranci), Chape l Hill, NC, 1979.

77

| G E N T I L E S I B O 2 J I N A R O D

Dihotomni rimski svet nije bio jedini takav. Jevreji su takode imali paralelno osećanje društvene kategorizacije svrstavajući sebe u Božji narod, am, a druge narode u go-jim ili, kako su ih obično nazvali „gentile", što je bio pre-vod latinskog izraza za „pripadnike roda". Biblija daje dva modela naroda. Prvi, na koji se odnose prevedeni izrazi, je gojim (u Septauginti preveden kao etne, a kod Jeroni-ma kao gentes), a drugi je biološki. Veći deo Knjige o po-stanku i Izlaska bavi se ovim biološkim korenima pore-kla. Genealogije i priča o Vavilonu objašnjavaju raznoli-kost uprkos prvobi tnom zajedništvu ljudske rase. Iako u mnog im vidovima slični grčko-rimskom osećanju etno-sa, oni se razlikuju u tome što predstavljaju pre poreklo celih „naroda" nego samo vodećih porodica koje vuku korene od određenih pojedinaca, i tako različite narode Svetog pisma čine homogeni j im od onih koje pominje grčko-rimska etnografija. Kao u slučaju varvarskih gen-tes, pretpostavlja se da je pr ipadnost gojimu objektivna i nepromenljiva. Gojim iz Svetog pisma, i etne ili gentes klasičnih etnografa, suštinski su identični. Oni pr ipadaju večitom p r i rodnom svetu, a ne svetu istorije.

Drugi model je am (koji se prevodi kao laos, populus), koji se odnosi na narod Izrailja i čini konsti tutivno telo poput rimskog. Upravo kao što je Romul uzeo multitu-do Albana i Latina, i preko zakona od njih formirao na-rod, tako su isto, preko zakona sa Sinajske gore, potomci Izrailja postali narod Izraela ili Boga. Svi potomci Izrailja

78

neće postati naslednici zakona. Oba su pre konstitutivne nego biološki određene grupe.

Konstitutivna priroda naroda Izrailja ne odražava se uvek u heterogenim knjigama koje čine hebrejske teksto-ve. U knj igama Ezdra i Nehemija, deca Izrailjaca koja su se oženila tuđinkama, bila su isključena iz redova onih koji su se vratili iz ropstva. Ovde se vidi poreklo sasvim ekskluzivne, biološke definicije izabranog naroda. Ipak, barem kod kasnijih proroka, pr ipadnost amu nije ograni-čena na biološke potomke Avrama, Isaka i Jakova. Sino-vi Avrama mogu da budu svi narodi koji prihvate zakon, upravo kao što je i populus Romanus bio otvoren za sve.

| D R U Š T V E N I I D E N T I T E T U H R I Š Ć A N S K O J

A N T I C I

Hrišćanski pisci kasne antike nasledili su obe, biblijsku i klasičnu tradiciju etnografije. Oni su ih sintetizovali i tako stvorili novo shvatanje ljudskog društva. Hrišćansko Sveto pismo još je više naglašavalo koliko je nebitan nasleđeni etnički, društveni i pravni status. Novi Božji narod nije bio vezan nikakvim tradicionalnim etnicitetom, ili p ravnom kategorijom, ili kategorijom roda. Završna Hristova poruka glasi: „Idite i učinite sve narode (etne) učenicima mojim!" (Matej 28,16, Biblija, Stvarnost, Zagreb, 1968), Pavle je poručivao: „Nema tu više ni Židova ni Grka; nema više ni roba ni slobodnjaka; nema više ni muškog ni ženskog, jer ste svi samo jedan u

79

Kristu Isusu." (Galaćanima poslanica 3, 28). Božji narod tako ujedinjuje sve, bez razlike.

Naravno, nisu svi primili ovu po ruku jevanđelja, i do četvrtog veka, hrišćanski mislioci, i sami potpuni Rim-ljani, i po obrazovanju i načinu mišljenja, morali su da se bave svetom koji je zadržao razlike uključenja i isklju-čenja dugo poznate Jevrejima i Rimljanima. Jeronim, implicitno, u svom prevodu Biblije, i Augustin, eksplicit-no, u svom Gradu Božjem, spajaju r imske i jevrejske etnografije u jednu.

Etne ili gojim, još uvek su prisutni u obe te etnografi-je, sa svojim biološkim poreklom, svojim objektivnim sta-tusom, i svojim istorijskim trajanjem. Za razliku od toga, Božji narod, Izraelci iz Starog zaveta i hrišćani iz No-vog, poseduju karakteristike naroda iz r imske i jevrejske tradicije. Dok razlika nije uvek jasna u korišćenju termi-nologije, kako neki sugerišu, crkveni oci videli su gra-đane Grada Božjeg kao konsti tutivno izgrađene zajedni-ce koje se, poput onih r imskih i izraelskih zasnivaju na zakonu i ugovoru.58

Za Augustina, treći per iod sveta, vreme od Avrama do Davida, predstavlja per iod etnogeneze Izrailjaca. To je vreme izbora, odvajanja Božjeg naroda od gentes, pakta sa Avramom, izgnanstva i izlaska.59 Kroz ova iskustva i, posebno, kroz ponovljeni zakon na Sinaju, godine luta-

še . Ј е г е т у D u Q u e s n a y Adams, The Populus of Augustine i Jerome: A Study in the Patristic

Sense of Community, (Populus kod Augustina i Jeronima: studija o osećanju zajednice kod

crkvenih otaca), N e w Haven, 1971, str. 110. 59. August in , De Genesi contra Manichii, I, 23. Vidi t akode Adams , 7he Populus of Augus-tine and Jerome, str. 48-49

80

nja, političkog organizovanja u plemena, i osvajanje Ha-naana (Kanana) - rođen je narod Izraela.

Dok je Božji narod upravo savršeni populus, jer se on jedini zasniva na istinskoj pravdi i pravoj ljubavi, Avgu-stin je voljan da prizna i da svetovna društva takođe po-kazuju karakteristike nacionalnosti . Međut im, dok r im-ska tradicija pravi razliku između Rimljana i ostalih, hrišćanska interpretacija ih smešta, barem teoretski, u istu ravan. Rimski populus, kao i onaj „Atinjana, dru-gih Grka, Egipćana, ranog asirskog Vavilona i svih osta-lih gensa", bili su istinski populi jer je svaki bio „ujedinjen u bratstvo zajedničkim dogovorom o objektima svoje ljubavi".60

Tako su do početka petog veka, stanovnici r imskog sveta, bili oni hrišćani, Jevreji ili pagani, poznavali dva modela nacionalnosti - jedan koji ćemo zvati etnički, za-snovan na poreklu, običajima i teritoriji; drugi je konsti-tutivni, zasnovan na zakonu i pripadnosti . Ova dva mo-dela nije razdvajao dosledan rečnik, niti su se razlikova-li po j a snom skupu karakteristika. Razlika je bila uglav-n o m u uglu gledanja. Unutarnj i posmatrač - bilo Rimlja-nin, Jevrejin ili hrišćanin - video je složenost i raznoliku pr i rodu svoje zajednice. Pr ipadnost ovoj zajednici bila je određena kako njenim prihvatanjem pojedinca tako i spremnošću pojedinca da prihvati zakone i vrednost i za-jednice. Tako je pripadnost , barem delimično, bila sub-jektivna i uslovljena.

60. August in , Grad Božji, XIX, 24. „Populus est coetus mul t i tudin is rat ionalis r e rum quas diligit concord i c o m m u n i o n e sociatus". Vidi t akođe Adams , The Populus of Augustin and Jerome, str. 9

1 1 0

Za razliku od te „naše" grupe, isti pojedinac je, po-smatrajući druge, video homogenost , jednostavnost i ne-vezanost za istoriju. U najbol jem slučaju, Rim, grčki gra-dovi antičkog doba, i možda velika carstva Persije i Egip-ta, mogli su da se vide kao konstitutivna tela zasnova-na na zakonu i zajedničkoj svrsi. No, prevagnuo je dru-gi model - onaj sa mitskim poreklom, biološkom i ne-promenlj ivom kategorizacijom, zasnovanom na geogra-fiji, jeziku i običaju - posebno kada se gledalo van Roma-nitas, na varvarskegenfes koji su ga okruživali i predstav-ljali sve veću pretnju. Ova razlika nije napravljena prema priznat im realnostima društvene ili kul turne organizaci-je, već prema nasleđenim vekovnim predrasudama, od kada je odbačeno Herodotovo nevrednosno istraživanje naroda poznatog sveta.

| K L A S I Č N A E T N O G R A F I J A I V A R V A R S K E S E O B E

Istoričari kasne antike, pre svega Amijan Marcelin, Prokopije i Prisk, shvatili su suprotnost i između prihva-ćene tradicije i svojih sopstvenih iskustava sa varvarskim narodima koji su promenili Carstvo u periodu između trećeg i šestog veka. Za razliku od etnografa „iz fotelje", kao što je bio Plinije, kome su neznanje i udaljenost do-zvolili da narode sveta klasifikuje u opsežan, autoritati-van i imperijalistički sistem neopterećen sumnjama, po-što nije imao dodira sa stvarnošću, njihovi kontakti sa ovim gentes bili su dugi i bliski. Zbrka stvarnosti neizbež-no se sukobljavala sa uredno sređenom teorijom.

82

Kada, na primer, Ami jan opisuje p o h o d e r imskog

impera tora Julijana prot iv Alemana u četvr tom veku,

on je svestan da je konfederaci ja Alemana komplek-

sna. Na n j e n o m čelu bilo je sedam kraljeva, od kojih

su dvojica glavnih, Kondomar i Serapio, kaže on, ima-

li veću vlast od ostalih. Ali ova armija nije jedino gens Alamannorum. Ona je, u stvari, sastavljena od „različi-

tih na roda (nationibus), de lom zbog pohlepe, delom na

osnovu zajedničkog pakta o pomoći".61 Prokopi je za-

počinje svoj opis Gota objašnjavajući da je „postojalo

m n o g o gotskih naroda u prošlosti kao što ih ima dan-

danas", i p o t o m nabraja najvažni je od ovih etne, kao što

su Goti, Vandali, Vizigoti i Gepadi.62 Kada je Prisk pose-

tio dvor Atile, on je opisao H u n e kao mešavinu sastav-

ljenu od različitih naroda koji govore hunski , gotski i

latinski.63

A ipak je težina tradicije bila tako snažna, da čak ni

ovi direktni svedoci nisu mogli da se oslobode postavki

klasične etnografije. Amijan, na primer, lično poznaje

61. Ami j an Marcel in , XVI, 12, 26. О A l e m a n i m a vidi Dieter Geuen ich , Geschichte der Alemannen, Stuttgart , 1997, i Hans H u m m e r , The Eluidity of Barharian Iden!ity: The EthnogenesisOfAlamanni and Suebi,AD200-500(Fluidnost vardarskog identiteta: etnogeneza Alemana i Sveva, 200-500. god.n.e.), Early Medieval Europe 7 (Rana srednjovekovna Evropa 7), 1998: 1 -27

62. P rocop ius of Caesarea, History of the Wars III (Istoriju ratova III), ii, 1-6. О Got ima vidi H e n v i g VVolfram, History ofthe Goths, Berkeley, 1987, a za t rad ic ionaln i ju istoriju koja ne pr ihvata W o l f r a m o v o razumevanje nestalnost i Gota, vidi Peter Heather , The Goths, Ох-ford, 1996.

63. C o n s t a n t i n e Porphyrogeni tus , Excerpta de Legationibus Romanorum ad Gentes, iz.d. Carolus de Boor, Berlin, 1093,1, str. 135. O H u n i m a vidi O t to Maenchen-He l fen , 'Ihe \Vorld of the Huns /Svet Huna/, Berkeley, 1973; E. A. Thompson , Ihe Huns, 2. rev.izd, Oxford , 1996; i Hervvig Wol t ram, The Huns and the Germanie Peoples (Huni i germanski narodi), izd. Franz H. Baiiml i Mar ianna D. Bi rnbaum, Attila: 'ihe Man and his Image (Atila: čovek i predstava o njemu), Budapest , 1993, str. 16-25).

83

Alemane i druge pogranične narode na zapadu, a ipak ih često pomin je samo kao Germane ili varvare-, on ne ubra-ja istočne narode kao što su Goti u Germane - nj ihov na-ziv ima geografsko, a ne lingvističko značenje. Prokopi-je, iako razlikuje varijante Gota, vraća se tradiciji i navodi da su njihova drevna imena bila Sauromati i Melanhle-ni, dva naroda iz Herodotovih spisa, a onda nastavlja, i kaže da su oni bili takođe poznat i kao getski etne. U stva-ri, kaže on, oni se razlikuju samo po imenu; po izgle-du, zakonima i veri po tpuno su isti.64 Jasno, uprkos tome što su m u podaci detaljni, on je još uvek zatočenik kla-sične etnografske literature koja je prethodila njegovom vremenu.

Zašto nije dozvolio da iskustvo prevagne nad tradici-jom i prizna drugim narodima istu kompleksnost? Aro-gancija i kulturološki šovinizam su naravno imali udela. Nesumnjivo da je i neznanje odigralo svoju ulogu, kao i duboke predrasude p rema svemu što je bilo nerimsko. Ali njegov je pogled takođe bio delom praktičan: r imskim imperijalistima bilo je lakše da se postave prema drugima kao da se radi o homogenim etničkim narodima, nego da priznaju da „drugi" mogu da budu isto toliko kompleksni i promenljivi kao i sami Rimljani. U tome su im posebno smetale zajednice koje su apsolutno prkosile tako urednoj kategorizaciji - pre svega Jevreji i hrišćani, koji su delili tradicionalni rimski d ihotomni pogled na svet, ali su u njegovo središte smeštali sebe, a ne Rimljane. Imperator Marko Aurelije, objašnjavajući svoje odnose sa Jevrejima,

64. Procopius , III, ii, 4-5

84

navodno je rekao: „О vi Markomani , vi Kuadi, vi Sarmati! Naposletku sam pronašao druge, čak u većoj zbrci od vas." Kao i on, Julijan, žaleći se na hrišćane, rekao bi: „Slušajte mene, za kojeg su čuli Alemani i Franci".65 Poruka je podrazumevala da bi, samo kada bi se Jevreji i hrišćani ponašali kao varvarski gen fes, u Carstvu bilo sve potaman. Problem je bio što se, naravno, ni varvarski gentes nisu uklapali u modele koje su im pripisivali Rimljani.

Uprkos r imskim kategorizacijama, varvarski narodi, čiji će ulazak u rimski svet dovesti do njegove duboke transformacije, bili su kao i Rimljani pre konstitutivne nego etničke političke zajednice, koje su okupljale grupe raznolikog kulturnog, lingvističkog i geografskog pore-kla pod vodstvom aristokratskih ratničkih porodica. Ale-mani, Goti, Alani, Huni, Franci i drugi, bili su sastavljeni od grupa koje su govorile mnoštvo jezika, imali različite običaje i sebe identifikovali sa različitim tradicijama.

Izgleda da su ove grupe takođe prilično brzo nasta-jale i nestajale, iako je njihova sklonost ka preuzimanju imena ranijih „naroda", i sklonost Rimljana da identifi-kuju nove „narode" sa imenima uzetim iz Herodota, Pli-nija ili drugih drevnih autoriteta, doprinela tome da oni deluju dugotrajnije nego što to u stvarnosti jesu. Konač-no, kada su ušli u rimsku orbitu, njihove političke, društ-vene i pr ivredne strukture oblikovala je r imska civilizaci-ja, isto kao što su na nj ihovu samopercepciju duboko uti-cali sistemi klasifikacije nj ihovih rimskih suseda, čije su običaje težili da usvoje.

65. Ami j an Marcel in, XXII, 5.

85

| N A R O D I E V R O P E U K A S N O J A N T I C I

Zavisno od odabranog sistema društvene klasifikacije, stanovnici Evrope u prvim vekovima Carstva mogu se kla-sifikovati prema raznoraznim međusobnim preklapanji-ma, pa čak i protivrečnostima.

Tradicionalna razlika unutar slobodne populacije Car-stva tokom drugog veka delila ih je na građane i negrađa-ne. U prvom veku, ovo je bila najvažnija deobna linija, koja nije nužno sledila upotrebu drugog jezika, etnos ili geografiju, kao što pokazuje zahtev svetog Pavla na pravo građanstva i njegove posledice. Granice građanskog pra-va i, sledstveno tome, rimskog zakona, zavisile su, među-tim, uglavnom od provincije i civitas, tako da je ograniče-no pravo građanstva jačalo predrimske regionalne, poli-tičke i kulturne razlike. Međutim, posle 212. godine, kada se pravo na građanstvo proširilo na bukvalno sve slobod-ne stanovnike Carstva - uključujući pagane i Jevreje - što je uglavnom bila mera prikupljanja poreza, ova razlika nije ništa značila. Ono što je bilo važno, bila je društvena razli-ka, zasnovana uglavnom na bogatstvu i političkom utica-ju, između honestiores, onih pripadnika elite koji su imali direktan pristup caru kada se radilo o teškim prestupima, i humiliores, mase građana pod vlašću provincijskih guver-nera bez nade na pravo ulaganja žalbe.

Opšterašireno, pravo građanstvo takođe je dovelo do ukidanja većine nerimskih zakonskih tradicija u korist uni-verzalnog rimskog prava. Iako ovo proširenje nije nikada potpuno eliminisalo regionalne varijacije u primeni zakona,

86

posebno na helenizovanom Istoku, ono je umanjilo značaj provincijskih identiteta. Iako su se, tokom cele istorije Car-stva i van njegovih granica, elitni pojedinci i dalje snažno identifikovali sa svojim civitas, ova vrsta lokalne, emotiv-ne privrženosti postala je pre dopuna nego zamena za sa-moidentifikaciju kao rimskog građanina. Ovaj identitet nije značio stav odbrane od drugih, i nije jednu zajednicu dovo-dio u sukob sa drugom. On se pre manifestovao kao neka vrsta lokalnog ponosa, koji se izražavao kroz pohvalu plod-noj okolini, prirodnim bogatstvima, žetvi i tradiciji.

Kako je centralna vlast slabila, ovi lokalni identite-ti, izraženi terminima izvedenim istovremeno iz rimskih građanskih deoba i predrimskog „etničkog" rečnika, poče-li su da dominiraju retorikom provincijskih rasprava. U Galiji, u kojoj su rimske administrativne jedinice done-kle sledile granice lokalnih plemenskih oblasti, plemenska imena ponovo su se pojavila kao omiljena oznaka lokalnog identiteta.

Isto, dok je na zapadu slabila carska vlast, rimsko-var-varske elite su težile da nove političke i društvene realnosti smeste u ravan nasleđene političke i etnografske tradici-je. Ne samo da nisu odbacili apstraktne slike etniciteta, ra-zrađenih tokom vekova klasičnih opisa, nego su ih usvojili kao svoje, prihvatajući kao stvarne one karakteristike koje su Rimljani dugo projektovali na varvare. Rezultat je bio da su i u varvarskim kraljevstvima i u Konstantinopolju, ove nove zajednice, sa svojim varvarskim vladarima, shvaće-ne kao „druge" u skladu sa terminologijom nasleđenom iz grčko-rimske etnografije. Širom bivšeg Carstva, vladajuće

87

elite su se videle i bile viđene kao gentes, ujedinjene pod

etničkim kraljem sa kojim su delili zajedničko poreklo, je-

zik i običaje. Ipak, ove nove elite težile su izjednačavanju

svojih gensa sa populus Romanus. Rezultat je bila transfor-

macija shvatanja i j edne i druge društvene kategorije.

Jednakost je zahtevala jednaku prošlost, znanje i vrline.

Zato su „novi" narodi, koji su se pojavili na granicama Car-

stva, morali da dobiju istoriju toliko staru i slavnu kao što

je bila rimska. Trojansko poreklo Rima davalo je takvo po-

reklo rimskoj istoriji u odnosu na grčku. Jevrejske, i kasni-

je, hrišćanske apologete suočile su se sa istim problemom

i rešili su ga, stavljajući istoriju hebrejskog naroda u kon-

tekst grčko-rimske istorije, postulirajući ne samo jednakost

nego i dugu vezu grčkih filozofa i zakonodavaca sa hebrej-

skim patrijarsima i prorocima od kojih su preuzimali ideje.

U prvom poznatom pokušaju da se revalorizuje neki varvar-

ski narod, Kasiodor je, očigledno, usvojio isti pristup preuzi-

majući od starih pisaca opise naroda koji su mogli da budu

Goti, i gradio od gotskih usmenih tradicija opštu, to jest,

grčko-rimsku istoriju u ime svojih ostrogotskih vladara. U

njegovoj, danas izgubljenoj, gotskoj istoriji, tvrdio je da je

utvrdio „gotsko poreklo rimske istorije".66 Pitanje šta je to

tačno značilo, dugo je bilo predmet velikih rasprava. Sigur-

no da je značilo daleko više od pokušaja jednog istoričara da

objasni da je Kasiodor jednostavno prepričao gotsku istori-

ju kao „serijsku biografiju" na način na koji su to radili rim-

66. Originem Gothican fecuit esse historiam Romanam, Cass idor ius Variae. 9.254-6

8 8

ski istoričari.67 Dokazavši postojanje sedamnaest generacija gotskih kraljeva (isti broj generacija između Eneje i Romu-la), otkrivajući njihova dela u (grčkim i latinskim) knjigama pre nego u usmenoj tradiciji, pokazao je da Goti, iako varva-ri, pripadaju istom svetu kojem pripadaju i Rimljani. U ra-nim delovima Jordanove Getice - izvedene, barem delimič-no, iz izgubljenog Kasiodorovog dela - Goti, identifikovani sa Getima iz klasične istoriografije, imali su srčane ratnike i kreposne kraljeve iz porodice Amala, i negovali su filozofiju i teologiju, čak i pre nego što su ušli u rimsku orbitu.

Jordanova verzija uključivanja Gota u klasičnu istorio-grafiju postala je model koji su sledili svi kasniji istoričari „varvarskih istorija". Kakve god političke, verske ili književ-ne uzore sledili, pisci onog što se neobavezno naziva Origi-nesgentium od šestog do 12. veka, po pravilu su postavljali svoje narode na scenu grčko-rimske istorije što je to ranije bilo moguće, pozivajući se, u tu svrhu, na drevnu etnogra-fiju i rimsku istoriju, ako već poreklo svojih naroda nisu di-rektno povezivali sa trojanskim junacima.

No, istovremeno s prihvatanjem rimskih tradicija u od-nosu na varvare, koje su elite varvarskih kraljevstava usvaja-le kao svoje, brisala se dugo negovana razlika između Rim-ljana i varvara. Ovo je očigledna namera Jordana, koji zav-ršava svoju Geticu ujedinjenjem Amala i Ancija, koje na-staje rođenjem Germana Posthuma, sina poslednjeg Ama-la i nećaka cara Justinijana. Svođenje Rimljana i Gota na dve

67. Walter Goffar t , The Narrators of Barbarian History, A.D. 550-800: Jordan, Gregory of Tours, Bede, and Paul the Deacon (Pisci varvarske istorije, Jordan, Grigorije Turski, Beda i Pavle Đakon), P h n c e t o n , 1988, str. 35-38

89

porodice, koje su se mogle spojiti srećnom bračnom vezom, imala je implikacije ne samo za razumevanje varvarske etne nego i Rimljana. Do šestog veka, populus Romanus se sma-trao, barem su ga takvim smatrali ljudi kao što je bio Jor-dan, kvalitativno jednakim sa varvarskim gensom. Razlike između „njih" i „nas" su nestajale. Sigurno da ideja rimskog gensa nije bila strana rimskom razmišljanju: pesnici, kao što je bio Vergilije, mogli su da govore o velikom naporu koji je uložen u osnivanje rimskog gensa. A ipak, staro osećanje da se takve društvene grupe zaista mogu osnovati i time se naći van prirodnog reda rođenja i smrti (kao u više organs-koj ideji o natio), slabilo je. Rimljani su postajali gens, kao što su bili njihovi varvarski susedi i naslednici.

Istovremeno dok su Rimljani postajali više gens, var-vari su postajali više populus. Transformacija etničkog eti-ketiranja u kategoriji od „oni" na „mi", u kontekstu var-varskih kraljevstava, tako je stavila novi naglasak na poli-tičku prirodu naroda, nešto što je bio minorn i element u klasičnoj etnografiji, ali odlučujući u r imskom konstitu-t ivnom identitetu. Pripadnost varvarskom narodu više je zavisila od spremnosti na identifikaciju sa tradicijama tog naroda - otelovljenom u njegovom političkom vodstvu, to jest, kraljevskim ili aristokratskim porodicama, i njegovoj sposobnosti da doprinese toj tradiciji, suštinski kroz voj-nu službu - nego na biološkom poreklu, kulturi , jeziku, ili geografskom poreklu. Upravo ćemo se sada okrenuti ovom složenom, kontradiktornom i fascinantnom proce-su stvaranja evropskih naroda, kako u svesti intelektuala-ca, tako i na području Rimskog carstva.

90

G L A V A T R E Ć A

V A R V A R I I D R U G I R I M L J A N I

Rimljani su voleli da sebe i svoj svet upoređuju sa varvarskim. Ali, kako smo sugerisali u p re thodnoj glavi, ove dve kategorije teško da su mogle da se uporede: rimski identitet u smislu populus Romanus bio je konstitutivan, stvoren iznutra i zasnovan na zajedničkoj kul turnoj i duhovnoj tradiciji, p ravnom sistemu i spremnosti da budu deo zajedničke privredne i političke tradicije. Ukratko, rimsko je bila konstitutivna, a ne etnička kategorija u svakom smislu tog izraza. Varvarsko je, nasuprot tome, bila izmišljena kategorija, projektovana na celo mnoštvo naroda sa svim predrasudama i pretpostavkama koje su klasična etnografija i imperijalizam gradili kroz vekove. Ove dve kategorije, uprkos naglasku koju su Rimljani stavljali na jaz koji ih deli, nisu se nužno međusobno isključivale. Osoba je mogla da bude i Rimljanin i varvarin. Razlika, uvekviše teoretska nego realna, postala je još nejasnija u četvrtom i pe tom veku.

1 1 0

| K L A S N I , R E G I O N A L N I I V E R S K I I D E N T I T E T U C A R S T V U

Kategorija rimski nije bila pr imarna samoidentifika-cija za milione ljudi koji su naseljavali, stalno ili trajno, Rimsko carstvo. Pojedinci su verovatno osećali da više pr ipadaju klasi, zvanju ili gradu, nego zajedničkom na-cionalnom ili etničkom identitetu. Nema sumnje da od ranog trećeg veka pravo građanstva nije imalo veći zna-čaj. Od 212. godine, bukvalno svi stanovnici Carstva bili su rimski građani, što nekada jeste bio i te kako priželjki-van status (setimo se Pavlovog ponosa kada je mogao da kaže r imskom oficiru, koji je za sticanje prava građanstva platio visoku cenu, da je on, Pavle, po svom rođenju r im-ski građanin), a koji je sada značio samo fiskalnu i vojnu obavezu. Imperator Karakala proširio je pravo građan-stva na sve stanovnike Carstva tako da su svi mogli da budu regrutovani u legije i morali su da plaćaju nasledne poreze koji su bili obavezni samo za građane.

Pošto je bukvalno svaka slobodna osoba koja je žive-la u Carstvu postala Rimljanin, samoidentifikovanje ne-kog kao „Rimljanina" izgubilo je značaj. Savremene et-nografske studije o identitetu pokazale su da važne „et-ničke" identitete najčešće „proizvode" oni koji žive na ru-bovima grupa, uglavnom kao suprotnost „drugima", sa kojima su, za razliku od onih iz centra, u s ta lnom dodi-ru. No, budući da je većina rimskih građana živela okru-žena drugim građanima, pošto većina nikada nije bacila pogled preko Dunava na „slobodne Germane", ili se izlo-žila opasnost ima peščane Sahare da bi se susrela sa ber-

92

berskim plemenima, činjenica da su Rimljani bila im je manje važna od drugih faktora koji su određivali sušti-nu njihovog identiteta. Prave solidarnosti (i suprotnosti) poticale su iz klasne, regionalne, profesionalne i, u nekim ograničenim okolnostima, verske razlike. Varvari su po-stojali, kada su uopšte postojali, kao teoretska kategorija, ali ne i kao deo života i iskustva.

Glavna podela u r imskom svetu bila je između onih koji su bili robovi i onih koji su bili slobodni. Carstvo je oduvek bilo društvo zasnovano na robovlasničkom po-retku i društvo u kojem su robovi - bilo da su dospe-li u Carstvo posle ratova vođenih van granica, nasledi-li taj status, ili bili kažnjeni - predstavljali većinu poljo-privredne, zanatske i industrijske radne snage. Robovi su bili p redmet hirova svojih gospodara i štitila ih je jedi-no njihova ekonomska vrednost . A, opet, nikakva jasno određena rasna, etnička ili verska granica nije odvajala gospodara od roba. Istina, neki robovi bili su novijeg po-rekla iz podsaharske Afrike ili iz šuma Germanije , ali su se i jedni i drugi cenili i razlikovali p rema boji kože, visi-ni i egzotičnom izgledu. Većina se, međut im, nije razli-kovala od mase populacije sem, možda, po obeležjima ili tetovažama koji su označavali robovski status ili po ožilj-cima od gospodarevog biča.

Razlika između roba i s lobodne osobe bila je, teoret-ski, apsolutna, ali ne i neprobojna. Kao što su slobodnja-ci, muškarac ili žena, mogli da dospeju u ropstvo zbog kriminala ili sudske odluke, tako su i robovi nalazili i probijali sebi put do slobode i mogli su da se, v remenom,

93

izvuku iz svog ropskog statusa. Rimskim robovima gos-podari su mogli da dozvole da imaju sopstvenu imovinu, peculium, koju su sticali u s lobodno vreme. Iako se nor-malno radilo o maloj vrednosti , ova imovina mogla je da, iako retko, omogući robovima da otkupe svoju slobodu i slobodu svojih porodica. Ukoliko to nisu mogli, Rimljani su imali dugu praksu javnog pokazivanja velikodušnosti kada bi, često pred smrt , oslobađali robove, pa su tako njihov pogreb često oplakivale zahvalne povorke.

Oslobođeni robovi živeli su u „međusvetu", slobodni pred zakonom i slobodni da se nezavisno odnose prema ostalima u društvu, ali još uvek vezani posebnim oba-vezama na poslušnost, plaćanje i podršku svojim bivšim gospodarima. U teoriji barem, status s lobodnjaka nisu nasleđivala njegova deca: no, unuci robova mogli su da se uzdignu onoliko koliko bi ih poslužila sreća ili daro-vitost. Spektakularni uzleti retko su se događali, ali ipak dovoljno često da ne ugase san o mogućem uzdizanju od ropstva do bogatstva i mogućnosti , koliko god ona bila retka, da se od statusa objekta stekne status osobe za koju je važio zakon.

Među slobodnim građanima Carstva, jaz koji je delio elitu i mase stanovništva bio je ogroman. Obični seljaci, koji su obrađivali tuđu zemlju kao zakupci, jedva da su se razlikovali od robova. Elite ili honestiores, uživali su za-konom zaštićena prava zasnovana na nj ihovom bogatstvu i vrednosti koju su imali za rimsku državu. Za razliku od humiliores ili običnih građana, bili su izuzeti od tele-snog kažnjavanja, koje je bilo najteže i krajnje ponižavaju-

94

će. Što se tiče običnih građana, gledano sa čisto ekonom-ske pozicije, često je moglo da im bude i teže nego privi-legovanim robovima, i nisu imali ništa zajedničko sa bo-gatim zemljoposednicima. Tokom trećeg veka, pod priti-skom poreza, vojnog regrutovanja i pada broja stanovniš-tva, status zakupca ili colona, sve je više ličio na ropstvo. Od zemljoposednika se tražilo da skupljaju poreze sa svo-jih imanja, a budući da neobrađena zemlja ne daje prinos, zemljoposednici su dobili pravo da kontrolišu svoju rad-nu snagu. Ratarstvo, kao i druga zanimanja, postali su na-sledni. Zemljoposednici su imali pravo da gone zakupce koji su bežali sa zemlje i prisilno ih vraćaju na imanje. Oni su, u trećem i četvrtom veku, nad svojim zakupcima ima-li sve veću vlast, koja nije uključivala samo tradicionalno rimsko pravo zaštitnika, nego i veću političku moć.

Zemljoposednici Carstva monopolizovali su eko-nomsku moć i politički uticaj na lokalnom i regional-n o m nivou. U svakom kutku Carstva, pripadnici opštin-skih veća, čiji je položaj osiguravao njihov zemljišni po-sed, dominirali su javnim životom. Oni su imali direk-tnu korist od rimskog sistema uprave i „slobodne trgo-vinske zone" koja je bila rimski svet. Istovremeno, imali su obaveze, od kojih je najvažnija bila prikupljanje godiš-njih poreskih dažbina preko posrednika. Deo ovih daž-bina odlazio je u carski trezor; ostatak je ostajao zajedni-ci za javne službe. Članovi lokalnog veća odlučivali su ko će i šta plaćati od ovih poreza i kako će se koristiti lokal-ni fondovi, čime su gradili i povećavali svoju mrežu po-kroviteljstava. Dok god su se porezi mogli prikupljati bez

95

velike štete po njih same, takva služba bila je pr imarni cilj ambicioznih lokalnih veleposednika.

Ove elite nisu se razlikovale od masa samo po bogat-stvu. Sa bogatstvom je išla kultura, paideia, koja je više nego ijedna druga osobina označavala šta to znači biti ne samo Rimljanin nego civilizovan građanin. Kroz obrazo-vanje, negovano kao deo životnog stila provincijske eli-te, honestiores su razvili svoj identitet kao deo šireg sve-ta rimske kulture.

No, koliko god bili široki svetovi kulture koje im je pa-ideia otvorila, većina lokalnih elita ostala je čvrsto veza-na za oblasti na kojima su se nalazili njihovi posedi. Od Sirije do Galije, od severne Afrike do dunavske granice, lokalni zemljoposednici ostali su duboko vezani za spe-cifičnosti svoje regije ili patrie. Razlozi za to su brojni. Carstvo je bilo, od svog početka, mreža gradova (sa oko-linom), vezana posebnim sporazumima sa gradom Ri-m o m . Mnogi lokalni uglednici bili su potomci regional-nih elita, čije su porodice dominirale lokalnim društvom i pre Rimskog carstva. Kad god je to bilo moguće, imperi-jalno širenje Rima uvek je uvlačilo već postojeće lokalne moćnike u r imsku orbitu. U pluralističkoj verskoj i kul-turnoj tradiciji Rima, centralna država nikada nije zahte-vala posebnu privrženost r imskim vrednost ima: kad je to bilo moguće, lokalna tradicija se ili apsorbovala ili izjed-načavala sa r imskom. U svakom slučaju, nije bilo potre-be da se zaboravi nečiji predrimski porodični društveni položaj u ranijoj plemenskoj ili kul turnoj tradiciji. Oni su mogli, i zaista su bili, element ponosa provincijskih

96

uglednika. Tako postati Rimljanin nije značilo zameniti staro za novo; pre je značilo otkriti staro u novom.

Isti proces društvene i političke apsorpcije delovao je u verskoj sferi. Od Mesopotamije do Britanije, novi bogo-vi mogli su se poštovati kao lokalne manifestacije starih i poznatih. Merkur je obuhvatio keltsko božanstvo Teutu; Herkul se često pojavljivao u maloj Aziji kao feničanski ili punski bog. Možda je najizrazitiji pr imer takvog sinkre-tizma Isis koja, u Apulejevim Metamorfozama objašnjava da su je Frižani zvali Pesinunta, majka Božja; atinska Ate-na Palada; kiparska Venera Pafija; krećanska Dijana; si-cilijanska Prosperpina; eluzijanska Seres; dok su je drugi zvali Junona, Belo, Hekata, Nemefina i slično.68 Razni na-rodi bili su ujedinjeni u nj ihovom obožavanju, iako toga nisu bili svesni. Jedina ozbiljna iznimka iz ove rimske sposobnosti da apsorbuje religije u svoju sopstvenu, bilo je judejstvo i, u manjem obimu, njegov izdanak, hrišćan-stvo. Radikalni monoteizam postavio se kao nepremosti-va prepreka rimskoj verskoj politici. Neki Jevreji mogli su postati Rimljani, kako pokazuje pr imer Pavla. Međut im, nisu mogli da se tradicionalnim vezama religije potpu-no povežu sa rimskim svetom. Ipak, posle po tpunog ra-zaranja h rama 70. godine n.e. i izgnanstva iz Palestine i Judeje, oni Jevreji koji su se raselili širom Carstva izgleda da su se pomirili sa carskim sistemom. Nije više bilo vesti o separatističkom ili buntovničkom ponašanju ovih ma-lih rasutih zajednica. Suprotno od njih, subverzivno po-našanje bilo je karakteristično za hrišćane.

68. Apuleius, 11, 5.

97

Oni su takođe bili radikalni monoteist i koji su, od-

bacujući tradicionalne kultove Rima, kao i romanizova-

ne kultove Carstva, stekli reputaciju opasnih ateista.

Međut im, za razliku od Jevreja, hrišćani sebe nisu iden-

tifikovali sa nekim određenim geografskim regionom ili

druš tvenom klasom. Hrišćanske zajednice bile su notor-

ne po tome što su ignorisale normalne s tandarde društ-

venog statusa. Svaka je zajednica razvila lokalnu ecclesia

ili skupštinu, okrenutu, kao i ostali rimski svet, svom gra-

du i pod upravom svog lokalno izabranog biskupa. „Crk-

ve" Antiohije, Aleksandrije ili Rima nisu bile jednake. Pa

ipak, hrišćani su, istovremeno, deo sekte koja je preva-

zišla posebnosti kasnog Carstva, jedan od malobrojnih

pokreta koji su prigrlili univerzalnu kul turu koja je, pa-

radoksalno, prevazilazila lokalne tradicije svake lokalne

crkve. Hrišćani su tako predstavljali anomaliju bratstva,

is tovremeno lokalnog i univerzalnog, čiji su članovi bili

obični građani, is tovremeno duboko otuđeni od svojih

suseda. Nepostojanje jasno drugačijih karakteristika po

kojima bi članovi ove sekte mogli da se identifikuju iz-

van verske sfere, možda su doprineli i racionalnom stra-

hu koji su izazivali kod običnih ljudi, kao i kod branila-

ca carskog poretka.

Hrišćani su tvrdili da su isti kao i njihovi sugrađani:

poslušni, moralni i lojalni podanici imperatora, svojih

gradova, svoje klase i profesije. A ipak, njihova verovanja

radikalno su ih odvajala od onih svetih veza koje su r im-

ski svet povezivale u celinu.

98

Verska integracija bila je samo deo procesa tokom ko-jeg su se lokalni magnati apsorbovali u rimski svet, ne od-vajajući se od svojih ranijih saveza. Bračne i rodbinske veze vezivale su rimsku elitu za njihove gradove i provin-cije. Rimski veterani i birokrate povlačili su se u novoos-novane kolonije, ženili se u lokalne porodice i sa sobom donosili rimske kulturne tradicije, ali su se i sami integri-sali u agrarne ekonomije provincijskih gradova. Lokalni ljudi koji su postigli veliki uspeh u velikom Carstvu često su se vraćali u svoje rodne gradove, postavljani na počas-ne položaje i preuzimali dužnosti lokalnih patrona. Prido-šlice i stare porodice su se spajali i tako održavali lokalnu zemljoposedničku elitu. Kroz generacije, mreža brakova među lokalnim porodicama produbila je identifikovanje sa lokalnim područjem i tradicijom. Ovakvi lokalni iden-titeti nisu zamenjivali niti su se takmičili sa Romanitas. Uistinu, Romanitas je bio nužan kontekst unutar kojeg su se mogle razvijati posebnosti provincijskog identiteta.

Rimski aristokratski identitet tako je postao višeslojan. Kroz strogu tradiciju aristokratskog obrazovanja, rimske elite u potpunosti su se identifikovale sa centralnim rim-skim tradicijama, prepoznavajući sopstvenu prošlost u Vergiliju, u Ciceronu, u Horaciju. Istovremeno, ostali su čvrsto vezani za svoje provincije i posebno svoje gradove. Njihova poezija hvalila je lepotu, plodnost, reke i šume nji-hove provincije. Svoju budućnost tražili su na njenim tr-žištima i u javnim položajima u lokalnom senatu ili kuriji. Molili su se u njenim hramovima, koji su bili istovremeno univerzalni kao Rim i lokalni kao krajolik koji su voleli.

99

Neki istoričari, koncentrisani na surove razlike koje su delile roba i slobodnjaka, seljaka zakupnika i zemljopo-sednika, pretpostavljaju da je ovim grupama klasni iden-titet bio daleko važniji od regionalne, etničke ili društ-vene solidarnosti. U izvesnom smislu, to je nesumnj i -vo tačno; ekonomske i pravne realnosti života u kasnom Carstvu radile su protiv jakih vertikalnih veza društva, a sporadično nasilje, obično protiv tiranskih zemljoposed-nika, bilo je uobičajeno. Međut im, jaz koji je razdvajao društvene slojeve nikada nije bio tako dubok da se nije mogao premostiti , bilo kroz društvenu pokretljivost, bilo kroz mrežu pokrovitelja.

Tokom svoje istorije, Rimsko carstvo nudilo je mo-gućnost - koliko god ona bila teoretska - društvenog na-predovanja od roba do senatora. Bez obzira na to koliko je nečiji položaj bio nizak, napredovanje je uvek bila teo-retska, ako ne i stvarna mogućnost . U dugoj krizi trećeg veka, takva napredovanja, obično preko vojne službe, bila su tek daleka mogućnost . Car Dioklecijan bio je sin dal-matinskog slobodnjaka. Dioklecijanov izabrani nasled-nik, Galerije (305-311), imao je slično skromno poreklo. Počeo je kao čuvar stoke na Karpatima.

Iako se većina seljaka nije uzdigla iz svoje sredine do velike moći, oni su ostali povezani sa svojim gospodar ima kroz pokroviteljstvo i zaštitništvo, j ednom od najstarijih veza u r imskom društvu. U provincijama, gde su živela osvojena društva, slične veze vladale su u odnos ima između zemljoposednika i njihovih seljaka, i drugih koji su zavisili od njihove milosti. U nemirn im vremenima

1 1 0

kasne antike, važnost ovih veza za obe strane spektra oja-čala je, pošto su seljaci očekivali od svojih patrona da ih zaštite od sakupljača carskih dažbina i regrutovanja u le-gije, a zemljoposednici su opet formirali svoje sopstvene milicije sačinjene od stanovnika na svojim imanjima. U petom veku, pobunu protiv carske vlade nisu digli samo robovi i koloni, nego i njihovi patroni. Međut im, nema dokaza koji bi sugerisali da se takva solidarnost pretvorila u nešto iole blisko etničkoj ili nacionalnoj identifikaciji. To je bila lojalnost pojedincima ili porodicama,

| R I M K A O C E N T A R

Naravno, članovi nekih porodica bili su više od lokal-nih magnata i regionalnih političkih posrednika. Velike porodice Carstva držale su zemlje u mnog im provincija-ma: ogromna imanja u Africi, Galiji i, ako su bili u r im-skom senatu, nužno i u samoj Italiji. Ove porodice, koje su se nalazile na najvišem stepenu života u Carstvu, bile su nosioci r imske tradicije u smislu u kojem je to moglo da znači odbacivanje ili potiskivanje njihovih provincij-skih korena. Tokom drugog veka, ove porodice su teži-le da budu italijanske, ako ne po poreklu, onda p o me-stu stanovanja i svojoj identifikaciji. Iako je nj ihov pri-hod dolazio iz udaljenih delova Carstva, on je stizao, kao i u p re thodn im godinama, u grad Rim.

Jedina mogućnost da se takav status stekne, ili najsi-gurniji način da se on održi kroz generacije, bila je car-

1 0 1

ska služba. Do kraja trećeg veka, karijera u javnoj služ-bi za mlade aristokrate, koji su se nadali da će se uzdići do najvišeg ranga vlasti i bogatstva, ležala je u civilnoj i vojnoj službi. Služba u carskom sistemu, upravo kao da-našnje zaposlenje u savremenim mult inacionalnim kor-poracijama, značila je stalan pokret. Mladi čovek se kre-tao širom Carstva, u toku napredovanja u vojnoj i civil-noj službi, p rema vrhu vlasti. Italija i grad Rim privlači-li su ambiciozne i bogate. Kolevka rimske civilizacije i da-lje je bila epicentar stvaranja i distribucije očigledno nei-scrpnih izvora, obezbeđenih od onih koji su bili voljni i spremni da budu po tpuno Rimljani.

Ipak, takvi mladi ljudi koji su bili uspešni, nisu bivali zaboravljeni u svojim gradovima. Na stotine natpisa na postoljima statua, koje su im širom Carstva podigli njihovi rodni gradovi i zajednice u koje su se povukli posle aktivne službe, svedoče o neraskinutim lokalnim vezama koje su povezivale čak i one koji su se uzdigli do najviših položaja. Čak je i bog - car Dioklecijan mogao da se na kraju povuče, naravno u imperijalnom sjaju, u svoj rodni Ilirik.

Ako su velike senatorske porodice činile jedan cen-tar r imskog duha, vojska je činila drugi. U nekim vidovi-ma, vojska je predstavljala različitu vrstu identiteta, ma-nje vezanog za karakteristike regiona. Rimske legije for-mirale su se od ljudi iz celog Carstva i bile su stacionira-ne u strateškim graničnim oblastima. Iako su se pomoć-ni odredi regrutovali medu susednim narod ima od pr-vog veka nadalje, normalna praksa bila je da se ovi voj-nici podele i upute širom Carstva, po mogućnost i što da-

1 0 2

lje od svoje rodbine i naroda. Tako su se germanske tru-pe našle u Egiptu, dok su Skiti bili u garnizonima u Gali-ji i Britaniji. Kako za stanovništvo koje je živelo na rubo-vima Carstva, tako i za p o m o ć n e odrede iza ovih rubova stacionirane daleko od kuće i rodbine, vojska je bilo pri-marno sredstvo romanizacije, jedina zaista prava rimska institucija u Carstvu.

Ovaj posebni identitet počeo je da se menja u Carstvu u trećem veku. Širenje građanskog prava otvorilo je ulaz u legije bukvalno celoj populaciji i one su se popunjava-le lokalno, tamo gde su bile stacionirane često decenija-ma, pa čak i vekovima. Štaviše, već od kraja drugog veka, aktivnim vojnicima u službi bilo je dozvoljeno da se žene, iako je to, neformalno, već decenijama bila praksa. Njiho-ve žene, poreklom iz lokalne populacije, ubrzale su pro-ces stapanja vojnika u lokalne zajednice do takvog stepe-na da su pokušaji da se legije pokrenu zbog evenutalne pretnje Carstvu završavale pobunom. Pomoćni odredi ta-kođe su odbijali svaki pokušaj da ih premeste iz njihovih rodnih mesta. Godine 360. suočen sa velikim persijskim napadom na istočnom frontu, car Konstantin naredio je p o m o ć n i m odredima i ostalim vojnicima sa germanske granice pokret na istok: rezultat je bila otvorena pobuna vojnika koji su proglasili carem Zapada Julija Cezara.

1 0 3

| D R U Š T V E N I I D E N T I T E T I U V A R V A R S K O M S V E T U

Dužgranica ogromnog Carstva, rimski vojnici stajali su na straži p rema svetu koji su srdito nazivali varvarima.

Rimljani su zvali društvene jedinice svojih varvarskih suseda gentes (grčki etne), „narodi", i pripisivali im sve karakteristike koje su bile, kako smo videli, deo klasič-ne etnografije još od vremena Herodota. Šta su, u stvari, bile ove grupe, koji je bio nj ihov samoidentitet ili „etnič-ka svest", ako je postojala, nemoguće je utvrditi. Posma-trajući ih očima njihovih rimskih suseda, međut im, mo-gli bismo doći do izvesnog zaključka da su se razlikovali od slike njihovih „civilizovanih" savremenika.

Varvari su bile male zajednice seljaka i stočara koje su živele u selima duž reka, morskih obala i na prostranstvi-ma od Severnog i Baltičkog do Crnog mora . Većina pri-padnika ovih društava bili su slobodni muškarci i žene, organizovani u zbijena domaćinstva kojima je upravljao muž ili otac. Status u selu zavisio je od bogatstva, mere-nog brojem grla stoke koju je porodica posedovala, i voj-ničkim uspehom. Imućniji među nj ima upravljali su do-maćinstvima koja nisu samo uključivala nj ihovu ženu ili žene i decu, nego i s lobodne zavisne radnike i robove koji su živeli u spoljnim zgradama oko glavne kuće.

Domaćinstva su bila doda tno integrisana u veće po-rodične celine poznate naučnicima pod imenom sip ili klan. Ovaj širi krug rodbine uključivao je porodične gru-pe sa očeve i majčine strane, povezane zajedničkim pore-klom doda tno ojačanim specijalnim „mirom", prema ko-

1 0 4

jem je nasilni sukob unutar klana bio zločin koji se nije mogao oprostiti ni kompenzaci jom ni okajanjem. Klano-vi su takođe imali incestni tabu i verovatno neka nasled-na prava. Ova šira porodica mogla je da formira bazu za zajedničku odbranu i progon neprijatelja. Međutim, članstvo u ovom većem krugu bilo je fleksibilno. O no je davalo mogućnost , ali nije diktiralo nužno učestvovanje u zajedničkim poduhvat ima, pošto su pojedinci mogli da biraju iz mnoštva širih rođačkih udruženja, zavisno od okolnosti. Pr imarna jedinica varvarskog društva bila je osnovna porodica a ne širi klan.

Seoski život odvijao se pod vodstvom skupine slobod-nih ljudi na čijem je čelu bio plemenski starešina, čiji je položaj možda bio određen nizom faktora, uključuju-ći njegovo bogatstvo, porodični uticaj i veze sa nadvođ-stvom, to jest, narodom. Izvan ovog seoskog nivoa, šire konstelacije, gentes ili narodi, bili su povezani kombi-nacijom verskih, zakonskih i političkih tradicija koje su pružale osećanje snažnog, iako nestabilnog, jedinstva.

Članovi „naroda" delili su zajedničke mitove o pore-klu, kul turne tradicije, pravni sistem i vođe. Međut im, sve je to bilo fleksibilno, složeno i često predmet pregovora, pa čak i rasprava. Mitovi o poreklu uzeli su oblik genealo-gija junačkih figura i njihovih poduhvata. Osnivači ovih genealogija bili su božanstva, i lanac njihovih potomaka nije formirao istoriju u grčko-r imskom smislu strukture pripovedanja događaja i nj ihovog šireg značenja. Ovi mi-tovi pre su čuvali vremenski i politički neodređenu priču o pojedincima, povezanim rodbinskim vezama i pričama

1 1 0

o osveti i krvnoj zavadi, na koje su mnogi pojedinci i po-rodice mogli da se pozivaju kao na svoju prošlost.

Naučnici su nazvali ove složene skupove tradicional-nih verovanja „jezgrima tradicije" i, od istoriografskog rada germanskog srednjovekovnog istoričara i etnolo-ga Reinharda VVenskusa, dokazivali su da su kraljevske porodice nosioci ove traditionskern, i da u sebi oličavaju suštinu fiktivnog ali d inamičnog etničkog identiteta.69 U većini slučajeva to je bilo tačno. Međutim, moguće je da je razlikovanje porodica održavalo različite ili konkuren-tske verzije tradicija, a da su one bile pokušaj da se na-me tnu njihove verzije, a t ime i njihova vlast nad zajed-nicama na štetu drugih. U nekim drugim slučajevima, takve tradicije bile su verovatno daleko raširenije unu-tar društva nego što su bile isključivo vlasništvo pojedi-nih porodica. Nema sumnje da su oni pojedinci, koji su tokom četvrtog i petog veka uspeli da se učvrste na do-minan tn im položajima, polagali prava na ove tradicije ili ih povezivali sa slavnim legendarnim porodicama i mit-skim junacima. Na taj način pokušavali su da svoju isto-riju poistovete sa istorijom naroda. Ponekad je to uspeva-lo, a ponekad je ishod bio katastrofalan.

Druge kul turne tradicije kao što su jezik, oružje, tak-tike, odeća i način češljanja70, mogle su biti veze koje su ujedinjavale društvene grupacije, ali to su takođe bili pro-

69. Re inhard Wenskus , Stammesbildung und Verfassung: das Werden der fruhmittel-al-terlichen Gentes (Plemensko formiranje i uređenje: nastanak ranosrednjovekovnih Gensa), Cologne, 1961. Walter Pohl u Ethnicity in Early Medieval Studies (Etnicitet it ranim sredn-jovekovnim studijama), Archaeologia po lona 29, 1991: str. 41 upuću je da izraz pot iče od H. M. Chad\vicka, na j ran i je iz 1912. god.

70. Za ge rmanske vode duga kosa označavala je visok položaj u zajednici , (pr im. prev.)

1 0 6

menljivi i prilagodljivi načini stvaranja jedinstva ili isti-canja različitosti.71 Čak su i Rimljani priznavali da, iako se po idealnoj shemi narodi razlikuju po jeziku, postoji više naroda nego jezika. A izgleda da čak niko pre de-vetog veka nije prepoznavao lingvističko jedinstvo ger-manskih jezika koji su govorili mnogi varvarski narodi.

Oružje i taktike razlikovali su se među varvarima, iako nije s igurno u kojem stepenu je to bilo važno za po-jedine varvarske narode kao znak jedinstva. Specifično oružje ili taktike kao, na primer, hunski lukovi, dakijska mala koplja, gotska koplja ili f ranačke sekire, pojavljuju se u r imskim izvorima, ali bez neke veće doslednosti. Ovi opisi možda su bili više odraz rimske manije prema klasi-fikovanju, nego stvarna varvarska praksa. Čak i u slučaju franačke sekire, koja je, čini se, zaista bila karakteristično oružje na kraju petog veka, izgleda da su sami Franci bili manje svesni d a j e ona deo „franačke" tradicije nego nji-hovi neprijatelji, Vizigoti i Vizantijci.

Slično su rimski izvori preuveličavali razlike između skitskih naroda (Gota, Huna i Avara) koji su bili konjani-ci, i Germana i Kelta koji su se borili kao pešaci: s igurno je da su stepski nomadi ratovali na konj ima, ali tako su ratovali i zapadni germanski ratnici kada im je to omo-gućavalo bogatstvo i status. Staviše, kada su se varvarske jedinice regrutovale u r imsku vojsku, možda su one do-bijale specijalne uloge koje su više odgovarale r imskim vojnim potrebama, nego tradicionalnim etničkim sna-

71. Walter Pohl, "Telling the Difference: Signs of Ethnic ldentity", iz Walter Pohl i He lmut Reimetz, Strategies oJDistinction: Ihe Construction of Ethnic Communities, 300-800 (Strate-gije razlike: konstrukcija ciničkih zajednica, 300-800), Leiden 1998, str. 17- 69.

1 0 7

gama. Notitia dignitatum, zvanična lista visokih vojnih

i civilnih službenika iz vremena oko 400. godine, nabra-

ja konjaničke jedinice sastavljene od Alemana i Franaka.

Da li su ovi ratnici bili regrutovani u carsku vojsku zbog

svojih konjaničkih veština ili su se specijalizovali za rat

na konjima, kako su to diktirale potrebe Rima?

Odeća i ukrasi s igurno su se veoma razlikovali i mo-

gli su biti simboli g rupnog identiteta. Kako su se neki

pr ipadnici društva oblačili, koju vrstu broševa ili poja-

seva su nosili, način na koji su se češljali, sve je to mo-

glo da ima važno simboličko značenje. Kakvo je bilo

to značenje, re t rospekt ivno nam je nemoguće otkriti.

Rimljani su uživali u raspravi o razlici u odeći i načinu

češljanja, ali, ponovo, to je možda bio više r imski inte-

res za klasifikovanje nego za tačnost posmat ran ja . Mož-

da je najbol je da zakl jučimo da se sa ovim karakteri-

s t ikama moglo manipul isat i i prilagođavati ih tako da

odgovaraju promenl j iv im interesima g rupne formacije,

pre nego da ih g ledamo kao dokaz nepromenl j ive kul-

tu rne solidarnosti .

Pravna tradicija - to jest, načini razrešavanja sukoba

- bili su produkt verskog i kul turnog identiteta. Sa vrlo

slabom centralnom vlašću, sporovi su se rešavali posred-

stvom porodičnih starešina, seoskih veća i vojnih lide-

ra. Kontrola je bila u funkcij i održavanja mira, ili barem

skup pravila prema kojima je neprijateljstvo moglo da

bude najmanje razorno po zajednicu. Konačno, ove ver-

ske i kul turne grupe bile su organizovane pod političkim

1 0 8

vodstvom, vodstvom koje je u prvim vekovima dodira sa R imom doživelo duboku promenu.

Kada je Rim prvi put došao u kontakt sa keltskim i germanskim narodima, ove populacije većinom su bile pod vlašću naslednih sakralnih kraljeva koji su bili per-sonifikacija identiteta svojih naroda. Tokom prvog i dru-gog veka, oni koji su živeli u blizini Rimljana, većinom su odbacili svoje tradicionalne sakralne kraljeve u korist rat-ničkih zapovednika koje su mogli da biraju iz starih kra-ljevskih porodica ili, isto često, iz redova uspešnih ratni-ka. Ovu p romenu Carstvo je odobravalo jer je Rim mogao lakše da utiče na nove vode koji su regrutovani iz oligar-hijskih frakcija nego na naslednike starih verskih vlasti.

Te vođe uzdigle su njihove heterogene vojske i bile su centar oko koga se mogla razviti nova tradicija političkog i verskog identiteta, i na njih su se, u nekim slučajevima, mogle presaditi starije ideje sakro-društvenog identite-ta. Legitimitet ovih vođa u celosti se zasnivao na nj iho-voj sposobnost i da svoje armije vode u pobede. Pobeda u ratu potvrđivala je njihovo pravo da vladaju i privlačila je sve veći broj naroda koji su ih prihvatali i delili nj ihov identitet. Harizmatični vođa mogao je da postane osni-vač novog naroda. Vremenom, vođa i njegovi potomci mogli su da se identifikuju sa starijom tradicijom i da po-lažu prava na božansko poreklo, koje se dokazuje nj iho-vom srećom u ratovanju, kako bi ovekovečili neki sta-ri „narod" i bili njegovo oličenje. Konstitutivni integritet ovih naroda tako je zavisio o ratu i pobedi za potvrđiva-nje njihovog identiteta i trajanja. Oni su bili armija, iako

1 0 9

su njihove ekonomije i dalje ostale zavisne od pljačkaških pohoda i kombinacije uzgoja stoke i poljoprivrede na ra-skrčenoj zemlji. Poraz, bio on od ruke Rimljana ili od strane drugih varvara, mogao je da znači ne samo kraj vladavine vode nego i kraj naroda, koji je onda mogao da se utopi u drugu, pobedničku konfederaciju.

Međut im, do trećeg veka Carstvo je uspelo da prome-ni populaciju Evrope koja je živela izvan njegovih gra-nica. Rimska politika diktirala je stvaranje klijentskih tampon-država, koje su mogle da zaštite Carstvo od do-dira sa neprijateljskim varvarima i pomere ih dalje od njegovih granica; obezbeđivala je trgovinske par tnere za snabdevanje stokom, sirovinama i robovima, i regru-taciju pomoćnih odreda. To nije bilo ništa novo. Veko-vima je Carstvo podržavalo prijateljske plemenske sta-rešine, dajući im oružje, zlato i žito, kako bi ojačali pro-riinske frakcije unutar varvarskog sveta. Neki su bili na-građeni građanskim pravom. Arminije, poznat i pobed-nik nad Varom u Teutoburškoj šumi, bio je ne samo rim-ski građanin nego je pr imljen u redove konjaničkog sta-leža (kasnije vitezova).72

Uticaj blizine Rima ne samo na život varvara duž lime-sa već i onih iza njih, bio je ogroman. Rimska ekonom-ska i politička moć poremetila je grubu ravnotežu snaga unutar varvarskog sveta, jer je omogućavala pror imskim plemenskim starešinama da steknu bogatstvo i m o ć dale-ko veću od one koju su mogli da steknu ranije. Starešine, koje su dobile pravo građanstva i naučile načine r imskog

72. Velleius Paterculus, Historiae Romanac II, 118, 2 .

1 1 0

oporezivanja, takođe su stekle i vojno i političko iskustvo služeći u r imskom vojnom sistemu sa svojim vojnicima kao saveznicima. Istovremeno, strah od Rimljana i nj iho-vih saveznika, nateralo je antir imske frakcije da se ujedi-ne u velike, nestabilne, ali ponekad moćne konfederaci-je, koje su mogle da nanesu znatnu štetu r imskim intere-sima sa obe strane granice. Ovo se dogodilo u vreme Ce-zara m e đ u Galima, i na kraju prvog veka među Britima. Krajem drugog veka, široka konfederacija poznata kao Markomani , napadala je i pr ivremeno probijala dunav-sku granicu.

Bilo kada, dakle, unutar ovih širokih konfederacija, brojni pojedinci mogli su da uspostave neku vrstu kraljevske vlasti nad delom „naroda", nudeći da njihove tradicije tvore „jezgro tradicije" oko koje bi se grupa okupila, ili se pozivajući na drugi način na to da su legitimni nosioci stare zajedničke tradicije. U ovom svetlu, „etnički" identitet među varvar ima bio je izuzetno fluidan kako su nove grupe nastajale a stare nestajale. O no što je opstalo duže bila je vera, koliko god imaginarna, koju je grupa posedovala u staroj i božanski datoj prošlosti.

| K R I Z A I O B N O V A

Tokom trećeg veka pritisci, kako spoljašnji tako i unu-trašnji, doveli su do temeljnog prestruktuiranja društva i institucija u Carstvu i izvan njega. Rezultati su bili dale-kosežni i promenil i su ne samo društvene strukture na-

1 1 0

roda kasnog starog veka nego i njihovu samopercepciju. Stara solidarnost se gubila, a ponovo su se pojavili novi identiteti, neki vraćeni natrag do drevnih vremena pre-drimskih identiteta.

Kriza trećeg veka bila je složena pojava, nastala zbog sve većih pritisaka na granice Dunava, severnu Afri-ku i Persiju pod Sasidom, kao i rastom populacije i kri-zom vodstva unutar tradicionalnog centra r imske moći u Italiji. Šta god da su bili njeni pravi uzroci, rezultira-la je u p romenu ravnoteže snaga koja se iz Italije preseli-la prema granicama, gde su se vojske suočavale sa izazo-vom napredovanja varvara. Carevi više nisu birani u sta-rim centr ima Carstva, nego su se regrutovali iz graničnih vojski iz redova zapovednika. Kad bi se pokazalo da ovi „imperatori iz kasarni" ne mogu da ispune zahteve voj-ske za većom platom, ili da ih vode u pobede nad proti-vničkim vojskama ili varvarskim neprijateljima, njihovi sopstveni vojnici su ih ubijali. Između 235. i 284. godine, 17 od 20 imperatora bilo je ubijeno, često posle svega ne-koliko meseci osporavane vladavine.

Sve skuplje održavanje i neuspešne vojne mašine, po-stale su prevelik teret za same grupe koje su imale najviše koristi od imperijalnog sistema u prošlosti: provincijske zemljoposednike. Oni su zauzvrat prebacili troškove na svoje zakupce seljake i robove. Rezultat je bio da se Car-stvo suočavalo sa sve češćim nemir ima seljaka, povre-m e n i m pobunama i bekstvima. Hajdučija, što je moglo da znači sve, od banditskih hordi do ozbiljnih pobuna, dugo je bio tinjajući problem Carstva. Sada su se i koloni

1 1 0

u m n o g i m pobunama ujedinili sa robovima, da bi se za-jedno usprotivili sve većim očajničkim zahtevima svojih zemljoposednika i gospodara.

Zemljoposednici , a posebno pripadnici lokalnih veća, bili su očajni koliko i njihovi seljaci. Pod pri t iskom car-skih sakupljača poreza moral i su da plate svoje munici-palne takse, bez obzira na to da li su mogli da sakupe sredstva za njih ili ne, a mnogi su se suočavali sa pro-pašću. Lokalni magnati su carske poreznike iz dalekog i neefikasnog Rima doživljavali kao neprijatelje, opasnije od varvarskih pljačkaških hordi. U evropskim delovima Carstva, onima koji su bili najviše izloženi nasilju i nere-dima, počele su da se stvaraju nove, separatističke zajed-nice. Posle neuspelog pokušaja carskog sistema da zau-stavi posebno razorne napade Franaka i drugih varvara sa one strane Rone, koji su prodrli duboko u Galiju i čak u Španiju 259. godine, galijski vojnici su svog zapovedni-ka Kasija Latina Pos thuma izabrali za cara. O n se progla-sio zapovednikom Galije, Britanije i delova Španije (ta-kozvanog Galskog carstva), kojima su on i njegovi na-slednici vladali do 273. godine.

Bilo bi pogrešno videti ovakve separatističke zajed-nice kao manifestacije razvoja „nacionalnih" identiteta kod Gala ili na Zapadu. Zapadne aristokrate podržava-li su Galsko carstvo jer im je obezbeđivalo izvesnu sigur-nost i zaštitu zapadnih provincija. Ono im je takode omo-gućavalo direktniji pristup centr ima moći i neposredno uključivanje u politički život nego što je to bilo moguće u centralizovanom carskom sistemu. Galsko carstvo bilo

1 1 0

je tako razuman odgovor na nerazumne pritiske. Podrš-ka Posthumu i njegovim naslednicima nije čak sugerisa-la manju odanost tradicijama Romanitasa. Ali, iako ono nije bilo dokaz „galskog nacionalizma", bilo je rani do-kaz da su rimske provincije bile više okrenute praktič-nim problemima da sačuvaju bogatstvo, sigurnost i sta-tus lokalne oblasti nego anahronim idealima r imskog je-dinstva. Na neki način bila je ovo generalna proba za de-zintegraciju zapadnog carstva u petom veku.

Kriza trećeg veka bila je slična krizi u varvarskom sve-tu. Nakon markomanskih ratova, pojavili su se novi var-varski „narodi", naročito duž granica R a j n a - D u n a v to-kom trećeg veka. Rimski pisci kolektivno ih nazivaju Germanima, kao što bi zvali sve narode koji su se poja-vili na granici Rajne, bez obzira na lingvističke ili druge „etničke" kriteri jume. Oni su i dalje pravili razliku izme-đu Germana koji su živeli na donjoj Rajni, a koje su zvali Franci, „divlji" ili „slobodni", i onih koji su živeli na gor-njoj Rajni a koje su zvali „Alemani" - to jest, „narod".

Budući da su oba izraza - Franci i Alemani - german-ske reči, mora da su ih Rimljani naučili od samih pri-padnika ovih grupa ili od njihovih suseda koji su govori-li germanski. Ni jedno ime ne može da se pronađe među „drevnim" imenima originalnih naroda na Rajni. To su bili novi termini. Budući da savremeni istoričari pretpo-stavljaju da su „novi narodi" morali da odnekud dođu, mnogi su tražili poreklo Alemana u regionu Elbe među Svevima (Suebima) koje pominje Tacit. Oni su pretpo-stavili da se deo Sveva doselio tokom prvih decenija tre-

1 1 0

ćeg veka na rimsku granicu. Verovatnije je da Alemani nisu tu došli iz nekog drugog regiona: oni su naprosto bili koalicija starosedelačkih grupa koje su dugo živele na gornjoj Rajni i koje su dobile novi kolektivni identitet. Franci su bili slična konfederacija naroda na donj im to-kovima ove reke.

Duž donjeg Dunava, posle markomanskih ratova, druga konstelacija germanskih, sarmatskih i čak rimskih naroda okupila se pod vodstvom gotskog Knive. Iza ove konstelacije, na r imskim granicama stajale su još uvek druge grupe, kao Sasi iza Franaka, Burgundi iza Alema-na, i Vandali iza Gota.

Iako varvari nisu uzrokovali krizu trećeg veka, ne-sumnjivo je da su joj pridoneli. Tokom 250-ih, na pri-mer, gotski kralj Kniva poveo je svoju mešanu konfedera-ciju u provinciju Dakiju, dok su gotski gusari napali oba-lu Crnog mora sa ušća Dunava. Kada su legije, stacioni-rane duž Rajne, premeštene na istok zbog izbijanja unu-trašnjih i spoljnih problema, varvari su iskoristili prili-ku da napadnu slabo branjenu granicu. Kada su rimske trupe povučene sa gornjih tokova Rajne i Dunava, ban-de Alemana (verovatno uz pristanak nekih rimskih pro-vincijskih zapovednika) krenule su na, takozvana, Deku-manijska polja. Franačke armije prodrle su duboko u Galiju i čak Spaniju.

1 1 0

| O B N O V A I T R A N S F O R M A C I J A

Niz energičnih careva koji su okončali krizu uradili su to uz pomoć mera koje su transformisale i rimski i var-varski svet.

Prva nužnost bila je da se zaustavi varvarska pretnja. Car Galijen (253-268) i njegovi naslednici odlučno su porazili Franke i Alemane, a car Aurelije (270-275) po-razio je Gale u nizu napada koji su razbili njihovu kon-federaciju. Napadi su se sporadično nastavili, ali granice su u suštini bile sigurne još jedan vek. Iako ni u Dakiji ni na Dekumanijskim poljima Carstvo nije po tpuno povra-tilo vlast, mere su donele relativnu sigurnost tokom ve-ćeg dela četvrtog veka.

Za neke varvarske armije poraz je značio kraj njihovog identiteta kao kohezivne društvene zajednice. Nivo raza-ranja uzrokovan varvarskim napadima na Carstvo bledio je u poređenju sa pustošenjem i masakrima koje su vrši-le rimske armije u pohodu preko Rajne ili Dunava. Jedan panegirik iz 310. godine opisuje kako se postupilo prema Brukterima posle kaznene ekspedicije koju je Konstantin poveo protiv njih: varvari su bili saterani u područje ne-prohodne šume i močvaru gde su mnogi ubijeni, stoka im je zaplenjena, a sela spaljena. Svi odrasli bili su bačeni zver-ima u areni. Deca su, pretpostavlja se, prodana u roblje.

Dakle, u svom najekstremnijem obliku, poraz je značio uništenje naroda, potpun prekid njihovih društvenih i po-litičkih veza i njihovo apsorbovanje u rimski svet. U dru-gim slučajevima, ratnici koji su preživeli bili su primora-

1 1 0

ni da služe u rimskoj vojsci. Ovi dediticiji ili laeti, posle ri-tualne predaje svog oružja, predavali su se na milost i ne-milost svojim rimskim osvajačima. Njih su raspoređivali širom Carstva u male jedinice, ili su ih slali u nenaseljena područja , u kojima su služili kao vojnici i u revitalizaciji regiona opustošenih varvarskim napadima i bekstvom poreskih dužnika. Jedna takva jedinica Franaka, upućena na obale Crnog mora, uspela je u herojskom poduhvatu da pobegne brodom, preplovi Mediteran, prođe kroz Gi-braltarski tesnac i, na kraju, stigne kući, ali većina je život provela u službi „melting pota" (mesto spajanja različitih nacija) rimske armije.

No, ako je zvanična predaja dediticija bila religijski ri-tual bezuslovne predaje i nestanka naroda i društva od vremena Republike, stvarnost se uvek popri l ično razila-zila sa retorikom rimske tr i jumfalne ideologije. O d tih ranih vremena, osvojeni i izbrisani narodi nastojali su da u nekoj meri povrate svoj identitet i autonomiju, često sa istom političkom i druš tvenom elitom. Rimska milost (i politički imperativi) značili su u stvarnosti da je poraže-ni i „zbrisani" narod preživeo i ponovo se konstituisao uz sporazum ili foedus, u kojem su se navodile njegove obaveze p rema caru.73

U svakom slučaju, poraz je takođe značio velike pro-mene za one varvarske narode na granicama Carstva koji nisu bili asimilovani u vojsku ili prodati u ropstvo.

73. G e r h a r d Wir th , Rome and Its Germanie Partners in the Fourth Centitry'{Rim i njegovi germanski partneri u četvrtom veku), i Wa]ter Pohl, izd. Kingdoms of the Hmpti e: Jhe Inte-gration of Barbarians in Late Antiquity (Kraljevstva u Carstvu: integracija varifafti ц kasnoj antici), Leiden, 1997, str. 13-55.

1 1 0

Nesposobni da izdržavaju svoje političke i ekonomske si-steme p o m o ć u pljačkaških napada, poraženi varvarski vojni kraljevi pronašli su alternativu u službi Rimskom carstvu. Posle poraza vandalske armije 270. godine, im-perator Aurelije sklopio je sporazum sa Vandalima kao saveznicima Carstva. Slični sporazumi sa Francima i Go-tima sklopljeni su pre kraja veka. Foederati su ih obave-zivali da poštuju granice Carstva, da daju vojnike carskoj vojsci i, u nekim slučajevima, da dodatno plaćaju u sto-ci ili drugoj robi. Varvarske vođe koje je Rim favorizo-vao otkrili su da mogu da osvoje ranije nezamislive visi-ne vlasti i uticaja, ne bo rbom protiv Carstva, nego za Car-stvo. Tako su se, unutar varvarskih konfederacija duž li-mesa, razvijale „рго" i „anti" r imske frakcije, održavajući stepen tenzije i nejedinstvo u nj ihovim redovima, što su njihovi rimski susedi aktivno podržavali.

Novi oblici relativno stabilne varvarske politike koja se razvila duž Rajne i Dunava, pojavili su se kada su ovi „novi" narodi prihvatili nove uslove pobedničkog Rima. Koju vrstu identiteta su pripadnici takvih grupa sebi pripisivali? Iako n e m a m o direktnih odgovora na to šta su varvari o sebi mislili, imamo indikretne nagoveštaje da su pojedinci mogli da is tovremeno imaju p o nekoliko identiteta, i da sebe vide i kao deo većih konfederacija i kao deo manj ih grupa. Tako su stara „etnička" imena nastavila da žive u izveštajima Rimljana. Alemani su naselili Dekumani jska polja, ali su zadržali labavo i duboko podvojeno osećanje identiteta koje se samo ponekad pokazivalo čvrstim, obično u oča jnom strahu

1 1 0

od njihovih rimskih suseda.74 Alemansku konfederaciju koja se borila protiv cara Julijana 357. godine, na primer, vodili su navodno ujak i sinovac, koji su opisani kao „najveći po snazi od svih drugih kraljeva", pet kraljeva drugog ranga, deset regales i niz magnata. Iako rimski izvori nazivaju sve ove vođe Alemani, oni takođe pr imećuju da se Alemani sastoje od takvih grupa kao što su Bukinobanti , Lentiensi i Jutunzi, pod vodstvom svojih sopstvenih kraljeva. Ove podgrupe mogu se nazvati gentes, što implicira na društvenu i političku strukturu, ili pagi, što sugeriše d a j e njihova organizacija bila barem delom teritorijalna ili, kako je bilo u slučaju Lentiensa, i jedno i drugo.

Rani Franci su takođe bili sastavljeni od grupa kao što su Kamavi, Katuari, Brukteri i Amsivari, i imali su brojne regales i duces koji su komandovali delovima kolektivite-ta i međusobno se prepirali oko primata. Štaviše, Franci su mogli da se identifikuju ne samo po ovim man j im je-dinicama i sa širom Franačkom konfederacijom, nego i sa r imskim svetom. Jedna oznaka na grobu iz trećeg veka u Panoniji, pod ignu tom franačkom ratniku u rimskoj službi, glasi: „Francus ego cives, miles romanus in armis" - „Ја sam Frank po nacionalnosti , ali rimski vojnik pod oružjem".75 Ovo nije prosti izraz varvarskog samoidenti-

74. Vidi opšt i opis Alemana , Geuenich , Geschichte der Alemannen (Isiorija Alemana)

75. Ci t i rao Joach im Werne r u knjizi Zitr Entstehung der Reihengraberzivilization: Ein Beitrag zur Methode der friihgeschichtlichen Archdologie (Do nastanke grobova u nizu: prilog o metodi ranoistorijske arheologije), Archaeologia Geographica l, 1950: 23-32. repr in t u Franz Petri, Siedlung, Sprache und Bevolk-erungs-struktur im Frankenreich (Jezik i struktura naroda u Franačkom carstvu), Darms tad t , 1973, str. 294

1 1 0

teta. Jezik i terminologija otkrivaju kako su rimske ide-je o građanskoj pripadnosti duboko prožele ovo ratničko društvo. Da neko može da se nazove franačkim građani-nom, naizgled je kontradiktoran termin, ali sugeriše da se priznavala konstitutivna priroda ovog franačkog sa-veza. Štaviše, deklarišući se kao ratnik u r imskoj vojnoj službi, ovaj natpis naglašava novu suštinsku realnost koja se pojavila u drugoj polovini trećeg veka: r imska armija i sama se varvarizovala.

Varvarski rimski ratnici mogli su koristiti ovaj dvo-struki identitet da bi poboljšali svoj položaj i u Carstvu i među pr ipadnicima svog naroda. Na kraju četvrtog veka, na primer, franački ratni vođa Arbogast, iako u rimskoj službi, koristio je svoj rimski položaj i progonio franačke regales Markomera i Sunoa na transrajnskoj teritoriji. Ar-bogast je bio jedan u nizu franačkih lidera koji su mogli da manipul išu svojim dvost rukim identi tetom Rimljani-na i Franka. Njihovo napredovanje aktivno su podržava-li imperatori , koji su morali da pronađu najekonomični ja sredstva kako bi odgovorili na dvostruke zahteve rimske vojske, nastale zbog unutrašnj ih sukoba i pritiska sa per-sijske granice. Regrutovanje varvara bilo je ekonomični je i efikasnije nego obučavanje tradicionalnih vojnika u sa-m o m Carstvu. Konstantin I uveo je ovu praksu ne samo t ime što je prisajedinjavao franačke vojne jedinice u car-sku armiju u svojstvu pomoćn ih odreda nego je i postav-ljao varvare, k?o što je Franak Bonit, na visoke vojne po-ložaje. Bonit je bio prvi u dugom nizu takvih „carskih" Franaka. Godine 355, njegov sin Silvanije, po tpuno ro-

1 2 0

manizovan, bio je zapovednik r imskog garnizona u Kel-nu, a njegovi vojnici proglasili su ga carem. Silvanije je želeo da se vrati svom f ranačkom narodu, ali bio je sve-stan da će, ako to uradi, biti ubijen. Ipak, izaslanici cara Konstancija ubrzo su ga ubili. Sledeći varvarski zapoved-nici, kao Malarik, Teutomer, Malobaud, Laniogaj i Arbo-gast, naučili su lekciju da je carska titula opasna. Oni su izbegli uzurpaciju, ali su imali ogromnu m o ć u zapad-nom Carstvu.

Ovi rimski generali većinom su održavali bliske veze sa pripadnicima svojih naroda izvan Carstva. Ubrzo po-sle Silvanijevog ubistva, Franci su opljačkali Keln, verovat-no u znak odmazde za njegovo ubistvo. Malobauda, koji je učestvovao u Gracijanovoj pobedi nad Alemanima 378. godine, rimski istoričar Amijan nazivao je istovremeno co-mes domesticorum i гех Francorum. Drugi, kao Arbogast, koristili su svoje položaje u Carstvu i napadali svoje proti-vnike preko Rajne. Ipak, njihova situacija bila je izuzetno nesigurna, kako u Carstvu tako i izvan njegovih granica. Često su ih njihovi rimski rivali sumnjičili, iako, generalno gledano, ni oni sami nisu bili ništa pouzdaniji nego što su to uglavnom bili visoki rimski zapovednici. Istovremeno, kao rimski službenici i pripadnici rimske vere, hrišćanske ili paganske, uvek su bili na meti antirimskih frakcija kod kuće. Položaj visokog rimskog zapovednika uglavnom je značio odricanje od mogućnosti da se zadrži položaj po-glavara varvarskog naroda izvan Carstva.

Dalje na istok, Gotska konfederacija sa svojim voj-n im kraljem raspala se pod pri t iskom Rima. Goti, koji

1 1 0

su živeli u najistočnij im krajevima, u današnjoj Ukraji-ni, prihvatili su vlast kraljevske porodice novog tipa koja je ipak polagala pravo na stari i božanski legitimitet, dok su m e đ u zapadnim gotskim grupama brojni reiks (ratne vođe) delili i osporavali vlast oligarha.

D o četvrtog veka, istočniji gotski narodi, Greutunzi (grubo preveden naziv znači „stanovnici stepa") prisvoji-li su osobine Skita. U zapadnim područj ima, Tervin-zi („šumski narod") potpali su pod najveći direktni uti-caj Rima. I jedni i drugi bili su starosedelačka agrarna društva, iako je kod Greutunga vojna elita bila pr imar-no sastavljena od pešadije, dok su kod Tervinga to bili konjanici koji su, u tradiciji starih Skita, činili srce armi-je. U četvrtom veku, tervinški Goti proširili su svoju he-gemoniju nad širokim spektrom naroda sa različitim lin-gvističkim, kul tnim i kul turnim tradicijama.

Naseljeni u pol joprivrednim selima i pod vlašću lo-kalnih veća sastavljenih od slobodnih ljudi, stanovnici ove gotske konfederacije ipak su bili podanici oligarhij-ske vlasti gotskih vojnih lidera samih pod vlašću nad-kraljevskog sudije ili kindins. Godine 332, Konstantin i tervinški sudija Ariarih sklopili su pakt ilifoedus. Ariari-hov sin Aorih odrastao je u Konstantinopolju i impera-tor je čak podigao statuu u gradu u čast sudije. Pod Aria-r ihom, Aor ihom i njegovim s inom Atanarihom, ovi za-padni Goti progresivno su se integrisali u rimski imperi-jalni sistem, obezbeđujući pomoćne t rupe za istočni re-gion Carstva. Jedan od rezultata ove tesne veze sa Car-stvom bila je njihova implikacija u internu imperi jalnu

1 2 2

politiku i takmičenje. Godine 365, uzurpator Prokopije ubedio je Tervigijance da ga podrže kao predstavnika di-nastije Konstantinopolja nasuprot imperatoru Valensu. Posle Prokopijevog pogubljenja, Valens je krenuo u su-rovi, kazneni napad preko Dunava koji se završio 369. godine paktom između Atanariha i imperatora.

Vera je bila vezivna snaga u Gotskoj konfederaciji, ali n jena heterogena građa stvarala je teškoće u održavanju verskog jedinstva. Hrišćani - od kojih je veliki broj bio inkorporisan u gotski svet sa Krima u vreme Kniva, dok su ostali oterani u t ransdunavskim pljačkaškim napadi-ma - pokazali su se kao manj ine koje je bilo najteže asi-milovati zbog snažne ekskluzivnosti ove monoteističke vere i zbog važnosti hrišćanstva u političkim strategijama Rimskog carstva. Gotski hrišćani predstavljali su spektar hrišćanskih vera, od or todoksnih, „pravovernih", ili ka-toličkih krimskih Gota, preko Audijanijeve sekte među Tervinzima koja je ispovedala telesnost Boga, do raznih arijanskih ili poluarijanskih zajednica na gotskom Balka-nu. Najuticajniji gotski hrišćanin bio je Ulfila (čije gotsko ime znači „mali vuk"), pr ipadnik treće generacije Gota relativno visokog društvenog položaja, čiji su hrišćan-ski preci bili zarobljeni u napadu na Kapadokiju negde u 260-im. U 330-im, Ulfila je došao u Konstantinopolj kao član jednog izaslanstva, neko vreme ostao je u Carstvu, a 341. godine bio je posvećen kao „biskup hrišćana u ze-mlji Gota" na koncilu u Antiohiji, i upućen među bal-kanske Gote. Ulfilino posvećenje i njegova misija među Gotima i drugim narodima u Gotskoj konfederaciji , bili

1 0 1

su deo carskog gotskog programa, koji je možda ubrzao prvi progon gotskih hrišćana 348. pod Aorihom, i drugi, koji je počeo 369. pod Atanar ihom. Tokom prvog progo-na, Ulfila i njegovi sledbenici bili su prognani u r imsku Meziju, gde se on molio na gotskom, latinskom i grčkom pred svojom heterogenom pastvom; pisao je teološke ra-sprave i preveo Bibliju, sa saradnicima, na gotski. Ulfi-la i njegovi sledbenici pokušali su da drže srednji kurs između stava katolika i arijanaca o prirodi božanskih lica, stav koji je neizbežno rezultirao u to da su ih buduće generacije or todoksnih hrišćana etiketirale kao arijance. Na kraći rok, međut im, Atanarihov progon nije bio efi-kasan u meri u kojoj su to bili raniji progoni Rima, koji-ma su hrišćani bili izloženi. O n je samo uspeo da pode-li gotski narod, što je bila prilika koju je iskoristio gotski aristokrat Fritigern da bi se obratio r imskom caru Valen-su i ponudio se da postane arijanski hrišćanin u zamenu za podršku protiv Atanariha.

| U N U T R A Š N J A T R A N S F O R M A C I J A

Mere preduzete da se okonča kriza imala je duboke efekte na one koji su živeli unutar granica Carstva, kao i na one koji su živeli van njegove vlasti. U pokušaju da održi produktivnost i kontrolu nad poreskom bazom koja se urušavala, zanimanja u Carstvu postala su nasled-na. Kmetovi su bili vezani za imanja na kojima su radili i postali su još ovisniji od svojih vlasnika. Kako je drža-

1 2 4

va postajala sve skuplja, „hajdučija", što je bio eufemizam za naoružane pobune, postala je sve brojnija. Efikasnije i man je opasno bilo je prosto bekstvo: seljaci su bežali sa imanja čije su rente i porezi značili njihovu ekonomsku propast. U Carstvu su počela da se pojavljuju područja zvana „napuštena zemlja" (agri deserti). Nije jasno da li su ova područja bila zaista pusta, nenaseljena kao posle-dica rata i poreza, ili samo ona područja sa kojih carski sakupljači poreza nisu mogli da prikupe namete.

Prikupljanje poreza postajalo je sve veći teret za lokalne gradske savetnike ili curiales. Neki curiales bili su dovolj-no moćni i napredovali su kao sakupljači poreza za carsku blagajnu ili fisk, koristeći svoje političke veze ili unajmlje-ne bandite. Za druge, izbor u curiales bila je osuda na fi-nansijsku propast, pošto su curiales morali da sami pla-te one poreze koje nisu bili u stanju da prikupe. Neki cu-riales pridružili su se seljacima u bekstvu od ovog carskog nameta i iz gradova se selili na svoja imanja, gde su, za-štićeni privatnom milicijom, mogli da uplaše carske saku-pljače poreza i da se odbrane od njih. Tako su, na obe stra-ne društvenog spektra, fiskalni zahtevi oslabili veze lojal-nosti koje su lokalne zajednice povezivale sa Rimom.

Predstavnici centralne vlasti, sakupljači poreza i voj-ska, bili su prvi sa kojima su lokalni curiales dolazili u dodir. I jedni i drugi postajali su sve dalji i sve opasniji za r imsku populaciju tokom četvrtog veka. Birokratska mašinerija koja se ovim fondovima servisirala, bila je po tpuno rekonstruisana i proširena. Pod Dioklecijanom, stara mešavina civilne i vojne administracije završila se

1 2 5

oštrom podelom. Povećan je broj provincija kako bi se umanji la potencijalna opasnost od uspešne separati-stičke pobune lokalnih guvernera, a po tom su pregrupi-sane u ogromne provincije (nazvane dieceze) pod vlašću civilnih službenika.

Vojska je takođe bila restruktuisana kako bi bolje od-govarala h i tn im pot rebama širom Carstva. Umesto sta-rih sistema legija, stvorene su dve jedinice. Prva linija od-brane bili su limitanei, garnizonske t rupe stacionirane na granicama da bi održavale status quo u no rma ln im uslo-vima. Ove t rupe uglavnom su se regrutovale lokalno, iz granične populacije. Slabo obučeni i slabo opremljeni, li-mitanei su se oslanjali na masivna utvrđenja koja su po-dizana duž granice kako bi odbili varvarske napade pre-ko Rajne ili Dunava. Ukoliko bi granične t rupe bile nad-jačane, elita, vrlo pokre tne terenske armije zvane comita-tenses, stacionirane daleko od granica, mogle su se upu-titi na problematične tačke.

Ova administrat ivna i vojna reorganizacija stvorila je efikasniji carski sistem, ali je takođe imala velike im-plikacije na društvenu transformaciju u Carstvu. Vojna struktura, posebno, transformisala je ovu najr imski ju od rimskih institucija u moćan mehanizam regionalizacije i varvarizacije. Vojne jedinice stacionirane duž granica, li-mitanei, pretvorile su se u neku vrstu domaće straže koju su sačinjavali lokalni regruti, prvenstveno sinovi vojnika. Pošto su oni bili na jmanje romanizovani deo populacije Carstva, ove granične jedinice sve manje su se razlikova-le od varvara od kojih je trebalo da čuvaju granice.

126

Comitatenses su takođe bili sve češće sastavljani od var-varskih jedinica regrutovanih van Carstva. Vešti gotski ko-njanici iz stepa sa donjeg toka Dunava uglavnom su služi-li kao savezničke trupe u istočnim delovima Carstva. U ne-kim delovima Carstva, izrazi „Got" i „vojnik" imali su isto značenje. Na Zapadu, varvari iz donjeg toka Rajne - Franci - uzdigli su se do važnih položaja u vojnoj hijerarhiji. Pri-marno sredstvo romanizacije u suštini je bilo varvarsko.

Propratna pojava ovih fundamenta ln ih p romena u sastavu i funkcionisanju administracije i vojske, bila je duboka p romena u ku l tu rnom identitetu koju je iza-zvalo preobraćenje Konstantina. Da bi sačuvao verske veze koje su držale na okupu rimsko društvo pred broj-n im centr i fugalnim silama trećeg veka, Dioklecijan je započeo strog i sistematski program progona hrišćana. Ekskluzivnost hrišćanske posvećenosti n j ihovom bogu i njihovo odbijanje starih rituala koji su uspešno apsor-bovali bukvalno sve druge verske tradicije, bile su cen-tar ovog progona. U ranijim vekovima, kada su hrišća-ni bili uglavnom marginalne grupe, njihova isključivost dovodila je do povremenih progona. Međut im, do sre-dine trećeg veka, hrišćanstvo se probilo do najviših slo-jeva r imskog društva: do senata, suda, pa čak i do car-skog dvora. Bilo je naprosto neprihvatljivo da ovi ljudi odbijaju da se žrtvuju za genius ili duha cara.

U izvesnom smislu, Konstantin i njegovi naslednici nisu odbacili ovakav način razmišljanja. Oni su ga na-prosto okrenuli naglavačke: legalizovali su i podupiral i hrišćanstvo, Konstantin je pokušao da obuzda njegov di-

1 27

namizam i iskoristi ga za sopstveni carski program. Nje-govi naslednici otišli su i dalje, zamenivši do kraja veka tradicionalne kultove Rima sa hrišćanstvom i proganja-jući alternative temeljno, kao što su njihovi prethodnici nekada proganjali sledbenike Hrista.

No, ovo rešenje izazvalo je iste duboke probleme, kao i one koje je trebalo da reši. Kako je hrišćanstvo posta-lo državna religija, postavilo se pitanje odnosa Christia-nitas i Romanitas. Nisu svi koji su živeli u Carstvu bili hrišćani: da li su, dakle, bili po tpuno Rimljani? Štaviše, sami hrišćani nisu bili ujedinjeni. To je značilo malo u tradicionalnim politeističkim religijama, ali apsolutna isključivost hrišćanstva zahtevala je po tpunu podređe-nost. Ovo je neko vreme unapred isključivalo kompro-mis među različitim crkvama i sektama, od kojih su sve bile uverene da samo one slede istinski put or todoksno-sti. Konačno, jačanje identiteta Romanitas i Christianitas stvorilo je i novu dilemu jer su, do kraja trećeg veka, po-stojali hrišćanski varvari i rimski pagani. Konverzija Car-stva pretila je da dovede do još veće regionalizacije i frag-mentizacije njegovog stanovništva.

Dok su raspravljali o ovim pitanjima, Rimljani i nji-hovi varvarski susedi suočili su se sa daleko većom kri-zom: najezdom Huna.

1 2 8

G L A V A Č E T V R T A

Novi V A R V A R I I N O V I R I M L J A N I

Političke i verske napetos t i i zmeđu r imskog i varvar-

skog sveta, kako je opisano u Glavi trećoj, i znenada su

postale nebi tne pred na j ezdom Huna . Hun i su bili step-

ska, n o m a d s k a konfederaci ja p o d srednjoazi jskim vod-

stvom, nas tan jena u c r n o m o r s k o m p o d r u č j u 375. godi-

ne. H u n i su bili na rod kakav ni Rimljani ni nj ihovi su-

sedi n ikada ranije nisu videli: sve - od n j ihovog fizičkog

izgleda do n j ihovog n o m a d s k o g života i načina ratova-

nja - bilo je s t rano i užasno za Stari svet. Iako su kao po-

seban n a r o d postojali nešto duže od j ednog veka, n j ihov

dolazak ubrzao je velike p romene , kulmini ra juć i u stva-

ran ju varvarskog kraljevstva u zapadnoj polovini Rim-

skog carstva. Rezultat je bila d ramat ična p r o m e n a u na-

činu na koji su ovi varvari koji su osvojili vlast, i n j ihovi

r imski podanic i , videli svoj položaj .

Hunska konfederaci ja bila je prva u dugom nizu step-

skih pokre ta koji će užasnut i Kinu i Evropu u pe r iodu

od četvrtog do 15. veka. Čak i više od varvarskih naro-

da Zapada, oni su bili u s tanju da se brzo razviju od male

jezgre ratnika p o d har izmat ičn im vods tvom i rašire eks-

p loz ivnom snagom, stapajući se sa po ražen im n o m a d -

1 2 9

skim ratnicima. Kasnije, jedan turski natpis opisuje kako se proces odvijao:

„Moj otac, kagan, otišao je sa 17 ljudi. Kada su čuli vest da on odlazi, oni koji su bili u gradovima otišli su u planine, a oni koji su bili u planinama sišli su (odatle); tako su se okupili i brojili 70 ljudi. Zahvaljujući Nebu koje im je davalo snagu, vojnici mog oca, kagana, bili su poput vukova, a neprijatelji poput ovaca. Odlazeći i vraćajući se iz pohoda, on je okupljao ljude; a bilo ih je sedam stotina. Nakon što ih je bilo sedam stotina (moj otac, kagan) organizovao je i upravljao ljudima koji su izgubili svoje države i njihovim kaganima, ljudima koji su pretvoreni u robove i sluge, ljudima koji su izgubili turske institucije, u skladu sa vladavinom mojih predaka."76

Ovaj opis daje nam samu srž procesa kojim se nomad-ska konfederacija poput hunske i, kasnije, mongolske, mogla pojaviti tako iznenada i dobiti tako og romnu važ-nost. Ratnički lider uspeva, kroz niz pobeda, da privu-če druge ratnike. Banda postaje vojska. Vojska može da preživi samo stalnim osvajanjem i inkorporaci jom svo-jih žrtava u vojne snage. Tada, u kl jučnom trenutku, ova vojska se pretvara u narod, kroz stvaranje pravne i insti-tucionalne s trukture i, možda, polaže pravo na specijal-no božansko poreklo. Oni m o g u biti novoformirani , ali vuku svoju legitimnost na osnovu prava da predstavljaju obnavljanje stare tradicije.

76. Tariat Tekin, A Grammar of Orkhon Turkic, B loomington , 1968, str. 265

1 30

S obzirom na ogromna područ ja na kojima su kon-federacije operisale, prava centralizacija uvek je bila efe-merna , većinom sa rodbinom i njihovim bliskim sarad-nicima koji su delili vlast nad delovima brzo pokretljivog i promenlj ivog carstva. Osim u kratkom per iodu vladavi-ne Atile (444-453), Huni nikada nisu bili ujedinjen i cen-tralizovan narod. Pre su bili odvojene grupacije ratničkih bandi, koje su imale zajedničku nomadsku kulturu, voj-nu tradiciju konjaničkog napada i izuzetnu sposobnost da apsorbuju narode koje su osvojili u svoje konfedera-cije. Neverovatan vojni uspeh dugovali su izvanrednim konjičkim taktikama, veštini baratanja kratkim, dvostru-kim lukovima, koji su im omogućavali da precizno, dok jašu, odapnu salve smrtonosnih strela i svojoj sposobno-sti da koriste stepe i ravnice zapadne Azije i srednje Evro-pe i pojave se bez upozorenja, naprave užasna razaranja i nestanu na pašnjacima brzo kao što su i došli.

Tokom jedne generacije, ove nomadske ratničke ban-de uništile su varvarske konfederacije na koje su naišle na rubovima Rimskog carstva. One su prisajedinile, naj-pre, Istočno gotsko i Greutunško kraljevstvo, a po tom i Zapadnu gotsko-tervinšku konfederaciju. Uništenje vla-sti gotskog vodstva, nateralo je grupe koje su sačinjava-le stare gotske konfederacije da odluče da li da se pr idru-že hunsk im bandama ili da se obrate caru za dozvolu ula-ska i naseljavanja u Rimsko carstvo. Većina se odlučila, ili bila pr imorana , na prvu soluciju.

1 0 1

| H U N S K A K O N F E D E R A C I J A

Za većinu Gota koje su Huni porazili, ulazak u Hun-

sku konfederaciju bio je jedini izlaz posle poraza. Iako

je jezgro ratnika iz srednje Azije postavljalo svoje vode

na čelo hunskih armija u prvoj generaciji, narodi koje su

osvojili lako su se asimilovali, a da u Konfederaciji nisu

nužno izgubili svoje zasebne identitete. Ovaj očigled-

ni paradoks bitan je za razumevanje krhkosti i brzog vra-

ćanja etničkih identiteta u per iodu seoba. Dobri ratnici,

bilo Goti, Vandali, Franci, pa čak i oni poreklom iz Rima,

mogli su brzo da napreduju u hunskoj hijerarhiji. Čak i

u centralnom vodstvu bio je vidljiv polietnicitet. Jedan

hunski vođa, Edika, koji je istovremeno bio i H u n i Ski-

rijan, posle propasti Hunskog carstva, vladao je kratko-

trajnim Skirijskim kraljevstvom severno od Crnog mora.

Najveći od svih hunskih vođa, Atila, imao je gotsko ime

(ili titulu): na gotskom, Atila znači „otac". Na njegovom

dvoru govorili su se gotski, grčki i latinski uporedo sa

hunskim, a njegovi savetnici bili su ne samo vođe raznih

varvarskih naroda nego čak i bivši Rimljani. Neko vre-

me u pe tom veku, panonski aristokrat Orest - otac po-

slednjeg r imskog imperatora na Zapadu, Romula Augu-

stula - služio je kod hunskog kralja. U čuvenom izveštaju

jedne ambasadorske misije na dvoru Atile, neki istočno-

rimski emisar koji se zvao Prisk, priča kako je sreo bivšeg

grčkog trgovca kojeg su Huni zarobili, ali koji se istakao

u bici i uzdigao do slobodnog statusa, oženio se Hunkin-

1 32

jom i, na kraju, zauzeo počasno mesto u Atilinom užem

krugu.77

No, po tpuna asimilacija nije bila suđena svim žrtva-

ma hunskih osvajanja. Takva asimilacija bila je dostup-

na samo izuzetnim ratnicima. Hunskoj vojnoj eliti bila je

takođe potrebna po tpuno podređena populacija koja ih

je snabdevala h r anom i popunjavala redove njene armije.

Narodi kao što su bili Goti služili su ovoj svrsi. Njihova

potpuna asimilacija u Hune bila bi manje korisna. Tako

izgleda da, iako su Huni uglavnom razorili centralne po-

litičke institucije naroda koje su pokorili, oni su dozvoli-

li nekim pojedincima koje su zarobili da „postanu Huni",

a ostavili neke starosedelačke starešine da kontrolišu nji-

hove žrtve. Ove starosedelačke starešine razmenile su za-

kletve na odanost , u zamenu za lični opstanak i opstanak

zajednice. Posle toga, Hun i su gledali na ove podređene

elemente kao na integralne jedinice svoje Konfederacije,

kako u pogledu vojne službe tako i za snabdevanje proi-

zvodima koje sami nisu proizvodili.

Ovakvi aranžmani nisu se uvek završavali onako kako

su to Hun i očekivali. Prisk beleži kako je, zbog ovak-

ve hunske prakse, izbila pobuna u hunskom kontigen-

tu rimske armije u 460-im, u vreme napada Atilinog sina

Dengizika. Hunski zapovednik podsetio je gotske sta-

rešine u armiji da Huni „ne vode brigu o poljoprivredi,

ali kao vukovi napadaju i kradu gotske zalihe hrane, a

rezultat je da ovi potonj i ostaju u položaju sluga i sami

77. Priscus, izd. Carolus Mulier, Fragmenta historicorum Graccorum IV, Pariz, 1851, fr. 8

1 3 3

pate zbog nestašice hrane".78 Izazvani ovakvim odnosom, Goti su se okrenuli protiv Huna i poubijali ih.

Dok su tokom hunskih osvajanja neke poražene gru-pe v remenom mogle po tpuno da izgube identitet, Rim-ljani su primetili da postoji tendencija pojedinaca, ban-di i većih grupa da se otcepe i pokušaju da prebegnu u sigurnost r imske teritorije. Takve grupe nisu nužno bile celi „narodi" niti čak žrtve hunskih osvajanja. O n e su se sastojale od malih bandi, pojedinaca, čak i Huna koji su se otcepili od sopstvenih vođa. Takvi gubici bili su pret-nja hunskoj vladavini, kako svedoče redovni zahtevi Ati-le, da se izbeglice vrate u skladu sa skopljenim paktovi-ma. Lidere ovih prisilno vraćenih grupa čekala je izvesna smrt na raspeću ili nabijanje na kolac.

Kako bi održali jedinstvo heterogene Hunske konfe-deracije, n jenim starešinama bio je potreban stalan priliv bogatstva, čiji je glavni izvor bila pljačka Carstva ili služ-ba kod cara u borbi protiv njegovih drugih neprijatelja, u zamenu za godišnji pr ihod. U početku, pljačkaški napadi na granice Ilirije i Trakije, koje su bile carske provincije, obezbeđivale su većinu plena. Ove pljačke događale su se na početku, dok carevi nisu počeli da daju hunsk im zapo-vednicima godišnje plate, kako bi prekinuli takve upade. Tako postaje jasno zašto je sposobnost izvođenja uspeš-nih vojnih operacija bila osnov opstanka hunskih vođa.

Tokom prve decenije Hunske konfederacije, vodstvo su delili članovi kraljevske porodice, ali 444. godine Atila

78. Priscus, izd. Miiller, fr. 39. Za analizu e tničkih implikacija ovog teksta vidi Peter Heather , Disappearing and Reappearing Tribes (Nestanak i nastanak plemena), u Pohlu , izd. Strategies of Distinction [Strategije razlikovanja), str. 300

1 3 4

je uklonio svog brata Bleda kada su hunski uspesi počeli da slabe, i ujedinio Hune pod svojom vlašću. Pod Atilom, godišnja plata koju je davao car Teodosije II povećana je sa 350 na 700 funti zlata, a kasnije na 2.100, što je bila ogromna suma za varvare, ali ne i nemoguć teret za Car-stvo. Teodosije je očito zaključio da je jeftinije da isplati Atilu, nego da formira armiju za odbranu od hunskih po-hoda. Štaviše, Huni su se pokazali kao korisni saveznici i izvan Carstva i, kada je to bilo potrebno, unutar granica.

Posle smrt i Teodosija II, 450. godine, njegov nasled-nik Marcijan odbio je da plaća povlašćeni t re tman do-govoren sa Hunima. Pošto je izvor blaga presušio, Atila je zaključio da je ipak previše slab da bi izvukao odgova-rajući plen pohod ima na istočnu Evropu, pa se okrenuo Zapadnom carstvu Valentinijana III. Predvodio je armi-je na zapad u dva duga pohoda . Tokom prvog, 451. godi-ne, p rodro je duboko u Galiju pre nego što je zaustavljen u bici na Maurikijevom polju između Troyesa i Chalons-sur-Marnea. Tu je Atilina vojska - verovatno sastavlje-na prvenstveno od podređenih pripadnika germanskih naroda iz zapadnih područ ja pod njegovom vlašću, Sve-va, Franaka i Burgunda, zajedno sa Gepidima, Got ima i po tomcima srednjoazijskih Huna - bila zaustavljena jed-nako heterogenom armi jom sastavljenom od Gota, Fra-naka, Bretonaca, Sarmata, Burgunda, Saksonaca, Alana i Rimljana pod k o m a n d o m patricija Aecija, starog prijate-lja i bivšeg saveznika Huna. Po svemu sudeći, ove dve ar-mije bilo je bukvalno nemoguće razlikovati, ako posma-trač nije bio dobro upoznat s t ime ko je ko.

1 3 5

Drugi pohod dogodio se naredne godine, kada je Atila predvodio drugu armiju na Italiju. Ponovo, u skladu sa hun-skim prioritetima, pohod je, pre svega, preduzet zbog pljač-ke, a ne radi nekog trajnog političkog cilja, i završio se u bli-zini Verone kada je vojska, oslabljena bolešću i daleko od poznatog terena, krenula u povlačenje. Tek kasnije, ovo pov-lačenje se pripisalo naporima pape Leona I. U stvari, vojnici su verovatno jedva dočekali da se vrate u svoju stepu.

Suštinska krhkost jedne ovakve imperije kao što je bila Atilina, pokazala se n jenim brzim raspadom posle njego-ve smrti. Stepsko carstvo, izgrađeno na pobedi, ne može da izdrži poraz. Separatistička koalicija pod vodstvom Gepida Ardariha pobunila se protiv Atilinih sinova. Po-bunjenici su uspeli, i poraz Atilinih sinova doveo je do raspada stare konfederacije i novih procesa etnogeneze. Pored saveza Gepida, pojavili su se Rugi, Skiri i Sarmati duž Dunava, kao i Ostrogoti koji su okupili ostatke Greu-tunga i ušli u r imsku službu kao foederati. Neki od Atili-nih sinova i dalje su predvodili otpadničke grupe, pojedi-ni su otišli natrag u južnu Rusiju, a drugi u službu u rim-skoj vojnoj aristokratiji. Tokom nekoliko generacija oni i njihovi sledbenici postali su Ostrogoti, Gepidi ili Bugari.

| V A R V A R S K E E T N O G E N E Z E U N U T A R C A R S T V A

Drugačiju sudbinu doživeli su varvari koji su izbe-gli hunsko krvoproliće 375. godine. Dok se većina Greu-tunga i Alana apsorbovala u novu Hunsku konfederaci-ju, manj ina , kojoj su se pridružili prebegli Huni , bežala

1 3 6

je prema limesu. Isto je uradila i većina Tervinga, koji su napustili vodstvo Atanariha i pobegli sa Frit igernom pre-ko Dunava. Bekstvo Tervinga u Carstvo pokrenulo je od-lučnu transformaciju identiteta Fritigernovih sledbenika. Iz r imske perspektive oni su bili samo dediticiji, poraže-ni neprijatelji, koji su primljeni u Carstvo pod zapoved-ništvom rimskih voda. Bilo im je dozvoljeno da se nase-le u Trakiji, gde se od njih očekivalo da se izdržavaju po-l joprivredom i da daju vojnike. U stvarnosti, po kvalite-tu i kvantitetu, situacija tervinških izbeglica veoma se ra-zlikovala od one ranijih dediticija. Najpre, ovi Goti bili su daleko brojnij i od ranijih varvarskih bandi kojima je bio dozvoljen ulazak u Carstvo, i tako su nadmašivali spo-sobnosti r imske administracije. Drugo, Rimljani ih nisu prisilili da polože oružje, kako je to bila uobičajena prak-sa. Kada su rimsko maltretiranje i gotska glad naterali ove izbeglice na oružani otpor, rezultat je bio niz gotskih pobeda. Uskoro se izbeglička konjica Greutunga, Alana i Huna pripojila Tervinzima, a isto su uradile i gotske jedi-nice koje su već bile u r imskoj armiji, trački rudari, var-varski robovi i sirotinja. Gotske pobede dostigle su vrhu-nac 378. godine, kada su p o t p u n o porazili carsku armiju kod Adri janopolja i kada je u m r o car Valens.

Posle Adrijanopolja, Rim više nije mogao da se odno-si p rema ovim Gotima kao prema poraženom i podređe-n o m narodu. U paktu sklopljenom 382. godine, prizna-ti su kao federalni narod i bilo im je dozvoljeno da se na-sele između Dunava i balkanskih planina, pod upravom sopstvenih guvernera, što je, u stvari, značilo da su bili

1 3 3

država u državi. Pr ihod od poreza koji se tradicionalno skupljao za izdržavanje vojske preusmeren je za pomoć varvarima. Zauzvrat, od varvara se tražilo da daju vojnu podršku Carstvu, ali pod svojim sopstvenim zapovedni-cima, koji su bili podređeni r imskim generalima.

Istovremeno, nezapamćen uspeh Tervinga i njihovih saveznika vodio je do suštinske transformacije ove ra-znolike bande izbeglica u Vizigote, novi narod sa novim kulturološkim i političkim identitetom. Vizigoti su brzo usvojili konjičku taktiku koju su tako efikasno koristili Greutunzi, Alani i Huni u svojim pohodima protiv Va-lensa, pretvarajući se u vrlo pokretne konjaničke jedini-ce u stepskoj tradiciji.

Fritigern i većina njegovih sledbenika bili su arijanski hrišćani, izbor koji je verovatno bio povezan sa njegovim prvim pokušajima da udovolji caru Valensu. Posle Adrija-nopolja, ova arijanska vera postala je integralni deo vizigot-skog samoidentiteta - način na koji se ovaj novi narod ra-zlikovao od većine ortodoksnih hrišćana unutar Carstva.

U sledećoj generaciji, Vizigoti su se borili da se održe kao gotska konfederacija i, istovremeno, kao ruska armi-ja. Nj ihov kralj Alarih koji je tvrdio da pr ipada kraljev-skom klanu Balta, tražio je priznanje i danak, kao vla-dar federativnog naroda i kao visoko rangirani general ili magister militum u carskoj službi sa de facto k o m a n d o m nad civilnom i vojnom birokrat i jom u oblastima pod nje-govom komandom. On je oba ova cilja postigao tako što je povremeno služio u pohod ima protiv istočnih i zapad-nih careva i njihovih varvarskih komandanata .

1 3 3

U insistiranju na svojoj dvostrukoj ulozi, Alarih je sta-jao kao suprotnost drugom, starijem modelu varvarstva u Carstvu, oličenog u Stilihonu, vrhovnom vojnom zapo-vedniku Zapada i, povremeno, svom komandantu, save-zniku ali i l jutom neprijatelju. Stilihon je bio vandalskog porekla ali je on, poput paganskih franačkih i alemanskih rimskih zapovednika pre njega, prekinuo veze sa naro-dom iz kojeg je poticao. Bio je rimski građanin, ortodok-sni katolik, i delovao je isključivo u skladu sa r imskom tradicijom, naizmenično služeći i manipulišući imperijal-nom porodicom kao čuvar i, kasnije, tast cara Honorija, i varvarskih saveznika kao Alariha. Stilihonov put pokazao se fatalnim kada nije uspeo da održi integritet rajnskih i dunavskih limesa. Poslednjeg dana 406. godine, bande Vandala, Sveva i Alana prešle su Gornju Rajnu i opusto-šile Galiju, prodrevši čak u unutrašnjost Španije. U isto vreme, gotske bande koje su bežale pred Hunima napa-le su Italiju iz Panonije. Uprkos tome što je na kraju Sti-lihon ipak uspeo da pobedi gotske napadače, ova dva ka-tastrofalna događaja išla su naruku njegovim neprijatelji-ma. Godine 408, bio je smenjen i pogubljen po naređe-nju svog zeta. Posle njegove smrti, poubijano je na hilja-de drugih asimiliranih varvara koji su živeli u Italiji. D o početka petog veka, rimski politički i građanski identitet nije više bio dovoljan za politički opstanak na Zapadu.

Preživeli varvari u Italiji okupili su se oko Alariha, čija je dvostruka uloga, kao varvarskog kralja i r imskog ko-mandanta , pružala korisniji i, istovremeno, trajniji mo-del identiteta. Njegovi napori da bude priznat i da dobi-

1 3 9

je platu za zaštitu svojih sledbenika, rezultirali su njego-vim napadom na Italiju 408. godine. Loši pregovori do-veli su, posle brojnih prevara, do osvajanja i pljačke Rima od 24. do 26. avgusta 410. godine, događaja koji je izaz-vao šok širom Carstva. Iako je njegov kasniji pokušaj da povede svoj narod do p lodne Afrike propao, a on umro u južnoj Italiji, Alarih je učvrstio trajni oblik varvarsko-rimske politike.

Alarihov naslednik i zet, Ataulf, izveo je Gote iz Italije u Galiju. Poput drugih varvarskih komandanata , i on je težio da ga prihvate i da se asimilira u r imsku carsku eli-tu. Kod Narbone 414. godine, oženio se sestrom cara Ho-norija, Galom Plasidijom, koju je u Rimu uzeo za taoca, u nadi da će tako ući u carsku porodicu Teodosija. Zami-sao o osvajanju političkih poena putem ženidbe u carsku porodicu (iako se u suštini radilo o slabo prikrivenom silovanju), biće česta pojava tokom sledećeg veka; Atila je polagao prava na presto ženidbom sa Honor i jom, ses-t rom Valentijana III, a vandalski pretendent Huner ih , sa sličnim planom, oženio se Eudokijom, kćerkom Valenti-nijana, koja je takođe bila talac. Nijedan od ovih pokuša-ja nije doneo ni mir ni ravnopravnost sa Rimskim car-stvom. Carstvo se, na kraju krajeva, za razliku od varvar-skih kraljevskih armija, nije moglo naslediti.

Ataulf je ubijen i, posle neuspelih pokušaja, najpre da ponovo uđu u Italiju, a onda da odatle stignu do severne Afrike, njegovi naslednici prihvatili su novi pakt uz oba-vezu da očiste Španiju od provincijskih pobunjenika, kao i od Vandala i Alana. Po povratku u Tuluz 418. godine,

1 4 0

Vizigoti su počeli da formiraju političku i društvenu or-ganizaciju koja će karakterisati njihovo kraljevstvo i osta-le federalne varvare, pre svega Burgunde i Ostrogote.

Varvari su, bez obzira na svoje originalno etničko po-reklo, formirali malu, ali snažnu vojnu manj inu unutar mnogo šire rimske populacije. Kao konjanici, težili su da se smeste u strateškim graničnim područj ima svojih teri-torija ili u političkim centrima. Ove varvarske armije iz-državale su se tako što su dobij ale deo tradicionalnog pri-hoda od poreza koji je prikupljan za državnu blagajnu, pa je teret varvarske okupacije na rimsku zemljišnu aristo-kratiju bio sveden na na jmanju meru, a profesionalni rat-nici bili su oslobođeni vojne službe. Prikupljanje i raspo-ređivanje ovih poreza ostalo je u rukama municipalnih upravnika ili curiales, što je dodatno pogodovalo zemljiš-noj aristokratiji koja je monopolizovala ove urede. Tako barem izgleda aranžman sa vizigotskom armijom 418. godine, Burgundima 443. i Ostrogotima u Italiji tokom 490-ih. U drugim slučajevima, kao što je bilo sa g rupom Alana naseljenim oko Valensije 440. godine, varvarima je dodeljen poreski prihod koji više nisu prikupljali carski službenici. Preko ovih poreza, varvarski kraljevi mogli su da izdržavaju svoje sledbenike, a da ih ne sile da odlaze u unutrašnjost kako bi kontrolisali upravljanje imanjima.

U tradiciji Alariha, varvarski kraljevi nisu bili samo zapovednici svog naroda nego, istovremeno, i visoko po-zicionirani rimski zvaničnici (magister militum, patricius itd.). Oni su vršili vrhovnu vlast nad civilnim admini-strativnim sistemom na svojoj teritoriji, efikasno uprav-

1 0 1

ljajući sa dva elementa rimske države koji su još od vre-mena Dioklecijana bili odvojeni.

Iz perspektive samovoljnih rimskih provincijskih ze-mljoposednika, prisustvo varvara bilo je mešani blago-slov. Varvarske armije bile su jeftinije za održavanje i, očigledno, man je štetne po poljoprivredu od stalne pro-vincijalne vojske. Takođe, varvarski zapovednici bili su spremniji da pregovaraju sa lokalnom aristokratijom od svojih rimskih pandana.

| R I M S K E P R O V I N C I J E U P E T O M I Š E S T O M V E K U

Već smo videli da su pripadnici provincijske aristo-kratije na Zapadu u trećem veku bili spremni da stave svoje lokalne interese ispred efemernog ideala carskog je-dinstva. U četvrtom i pe tom veku, ova tendencija posta-la je još izraženija. Na vrhu društva, medu bogatom pro-vincijskom aristokratijom, ponovo je otkrivena, ili mož-da izumljena, veza sa drevnom, predr imskom prošlošću, kao snažan izvor regionalne samosvesti. U međuvreme-nu, na dnu društvene lestvice, među seljaštvom, očajni ljudi bili su spremni da pos tanu pobunjenici ili varva-ri da bi preživeli.

Negovanje provincijskog identiteta najvidljivije je u književnosti koja je nastala u Galiji od četvrtog do ranog šestog veka. U pismima i poeziji, provincijske aristokra-te, kao Ausonije (oko 310-395) - sin doktora iz Borde-аиха, koji je bio tutor budućem caru Gracijanu, a kasnije

142

konzul - i Sidonije (oko 430-484) - aristokrata iz Lvona - izrazili su najdublja osećanja ne prema Rimu, pa čak ni prema Galiji, nego prema svojim gradovima.79 Ausoni-je peva pohvale svom voljenom Bordeauxu, dok Sidoni-je svoju ljubav usmerava na Auvergne. Sirom Galije, izra-zi ljubavi prema patriji fokusiraju se ne na Rim, pa čak ni na neku fantastičnu „Galiju", koju su tako voleli f rancu-ski nacionalistički istoričari nego pre na Marseille, Nar-bonne, Trier, Lyon ili druge civitates. Nisu se ovi aristo-krati nužno identifikovali kao sukobljeni Rimu. Prema Ausoniju:

„Ovo (Bordeaux) je moja zemlja; no Rim je iznad zemlje. Ja volim Bordeaux, Rimu se divim; ovde sam građanin, u obe sam (zemlje) konzul; ovde je moja kolevka, tamo moj kurijska (konzularna) stolica."80

U istom smislu u kome ratnik može da bude i Franak i Rimljanin, tako konzul može da bude i Rimljanin ili ži-telj Bordeauxa. Dva identiteta se međusobno ne isključu-ju, ali bi okolnosti mogle da odrede koji će nadvladati.

U isto vreme dok su plemenit i pesnici pevali hvale svojim patriae, svojim gradovima, počela su da oživlja-vaju predr imska imena galskih plemena koja su nastanji-

79. David Frye, Gallia, Patria, Francia: Ethnic Tradition and Transfonnation in Gaul (Galija, patrija, Erancija: etnička tradicija i transformacija u Galiji), neobjavl jena doktorska disertacija, Duke University, 1991, str. 89 i dalje. Iako se posebno „etničko" t umačen je koje koristi u ovom mater i ja lu m o ž e osporavati , zahvalan sam prof. Fryeu na dopuš t en ju da proč i tam delove njegove disertacije.

80. Ausonius , Ordo urbiitm nobilium 20, H u g h G. Wvelyn VVhite, prev, Cambr idge , MA, 1985, 39-41. Vidi t akode Frye, Gallia, Patria, Francia, str. 104

1 4 3

vala ovaj region pre Cezarovog osvajanja. Neki bi mogli doći u iskušenje da ovo vide kao snažni dokaz opstanka predrimskih plemenskih osećanja kroz vekove. To nije moguće. Verovatnije da je u pitanju namerna književ-na arhaičnost, romant ično pozivanje na drevnu tradici-ju. Kada Ausonije kaže d a j e njegov deda po majci iz gen-sa HaeduaHi, a baka po majci iz Tarbelijana ili, da on sam potiče od gensa viviskuanskog, to je manje dokaz žilavog opstanka galskog tribalizma nego arhaizacije regiona.

Regionalizam je nastavio da jača tokom sledećeg veka. To se vidi u pojavi cele liste porodičnih imena izvuče-nih iz plemenskih imena kasne antike.82 I zmeđu ostalih tu su „Alobrogicin" od Alobroga, „Arvernik" od Arver-nija, „Morin" od Morinija, „Rem" od Remija i „Trever" od Treverija. Ista ova plemenska imena pojavila su se kao autohtoni nazivi rimskih gradova osnovanih u nj ihovim regionima. Tako se Lutectia Pariziorum nije pojavila u starodelačkom nazivu kao Lutesija, već kao Pariz.

Ova književna nostalgija prema drevnoj prošlosti, koliko god veštačka u smislu predrimskog plemenskog identiteta, bila je vrlo realna indikacija jačanja regio-nalizma. Značajno je da je to bio regionalizam koji je spremno identifikovao prefinjene aristokrate sa nizom „plemenskih" (mogli b ismo reći „gentile") karakteristi-ka koje su, tradicionalno, grčko-rimski etnografi pripisi-vali varvarima. Ausonije opisuje svoju majku kao osobu

81. Ausonius , Praefatiunculae 1.5. Vidi t akođe Frye, Gallia, Patria, Francia, str. 104

82. liro Kajanto, The Latin Cognomina, Helsinki, 1965: Frye, Gallia, Patria, Francia, str. 95-96

1 4 4

„mešane krvi" (sanguine mixto), jer joj roditelji potiču od različitihgentes. Sidonije analizira poreklo nekog Lupusa, koji sa očeve strane potiče od Nitiobroga, a od majčine - od Vesunicija.83 Kako se identitet vratio lokalnim gra-dovima, on nije tražio inspiraciju u r imskim adminis-trat ivnim oblastima, koliko u predrimskoj plemenskoj ili „gentilskoj" tradiciji. Ako se provincijska aristokratija mogla tako kategorizovati i analizirati, onda se ona nije mogla razlikovati od varvara, koji su sve više dominirali političkom i vojnom scenom.

Na d rugom kraju društvenog spektra, robovi, slobod-njaci, coloni i sitni zemljoposednici takođe su eksperi-mentisali novim identitetima. Mali broj dokaza sugeriše da su oni otkrivali predrimske plemenske korene i kovali osećanje solidarnosti sa regionalnom zemljišnom aristo-krati jom, tako zaljubljenom u svoje tobožnje plemensko poreklo. Verovatnije je da su tražili zaštitu kod tradicio-nalnih bandita, koji su bili opšta pojava u r imskom svetu ili kod varvarske milicije.

U pe tom veku, bande takozvanih bagaudaea postale su opasnost za r imsku administraciju i fiskalne operaci-je u južnoj Galiji i Spaniji. Naziv, koji verovatno vuče po-reklo iz keltske reči za rat, odnosio se na seoske pobu-njenike još od trećeg veka. Ovi bagaudae iz petog veka, za razliku od ranijih bandita, bili su presek provincij-ske populacije koja se osećala p rogonjenom ili zanema-renom u Carstvu, i fokusirali su svoju mržn ju i na sku-pljače poreza i na velike zemljoposednike. Poput varvar-

83. Frye, Gallia, Patria, Friuichi, str. 92-93; Sidonius, izd. 8.11.1.

1 4 5

skih armija, bagaudae su pustošili u unutrašnjost i zemlje, ponekad udruženi u odbrani svog regiona od varvarskih pljačkaških pohoda kada nije bilo rimskih vojnika, a po-nekad su se udruživali sa varvarskim armi jama u opsa-di gradova, užasavajući elitu. Prema j ednom izveštaju, u r anom pe tom veku bagaudae Amorike najpre su isterali varvarske osvajače, a po tom i rimske magistrate. Region je smiren 417. godine.84

Bagaudae, pored straha koji su uterali imućnim su-narodnicima, nisu uspeli da stvore dugotrajne nezavis-ne političke i zajedničke identitete. Ugušila ih je, bez izuzetka, carska intervencija, često uz p o m o ć varvar-skih saveznika. Tako su varvarski saveznici postali ko-risni ne samo u zaštiti granica Carstva od spoljnih napa-dača, nego i u zaštiti iznutra. Nedugo nakon što su Vizi-goti opustošili Rim, upućeni su u južnu Galiju protiv ba-gaudae. U 430-im, protiv bagaudae južno od Loare po-slati su i Huni .

Varvari nisu bili spremni da tolerišu provincijske ustanke bagaudae ništa više od carske vlasti. Naposlet-ku, varvari su takođe bili saveznici i zavisili su od redo-vnog prikupljanja poreza za svoje izdržavanje. Često je u provincijama kojima su harali bagaudae cilj varvara, carskih vlasti i senatorske aristokratije bio isti. Međut im, varvarske armije i dalje su ostale mešovite bande ratnika

84. Zos imus , Historia nova, VI, 5, koju p r e p o r u č u j e A. H. M. Jones, The Later Roman Empire 284-602 (Kasno Rimsko carstvo od 284. do 602 ), t om I, Balt imore, 1986, str. 187. Vidi t akođe Herwig Wol f ram, The Roman Empire and Its Germanic Peoples (Rimsko carstvo i njegovi germanski narodi), Berkeley, 1997, str. 240, koji s u m n j a u izveštaj, b a r e m u mer i u kojoj se odnos i na Britance.

1 4 6

i, kao takve, privlačile su nezadovoljne i očajne provinci-jalce isto koliko i bande pobunjenika. Neki ljudi su očito šetali od jedne do druge grupe, pokušavajući da kod ba-gaudae ili varvara nađu rešenje svoje teške situacije. Pre-ma jednoj hronici iz petog veka, lekar Eudoksije najpre se pr idružio bagaudae, a posle Hunima.8 5 Sredinom pe-tog veka, hrišćanski moralista Salvijan tvrdio je da obični provincijalci u Španiji i Galiji mogu da budu bezbedniji ako se identifikuju sa varvarima nego sa Carstvom:

„Oni (najsiromašniji Rimljani) traže medu varvarskim Rimljanima humanost jer ne mogu da podnesu nehumanu surovost koju vide kod Rimljana ... Tako oni odlaze ili kod Gota ili kod bagaudae ili drugih varvara gde su oni jači... A tako ime rimskog građanina, nekada ne samo visoko cenjeno nego kupovano po visokoj ceni, sada se umesto toga odbija i odbacuje."86

Tako se, istovremeno dok su rimske provincijske eli-te kultivisale identitet koji ih je povezivao sa odavno ne-stalim galskim plemenima, provincijske mase, osećajući se odbačenima od Carstva i iskorišćavane od aristokrati-ie, tražile su nove identitete među varvarskim napadači-ma i saveznicima. Nijedna grupa nije videla posebnu ko-rist u tome da budu samo Rimljani.

85. Chronica Gallica a n n o 452, 133

86. Salvian, De gubernatione dei V 5, 21 -23

1 4 7

| N O V A Z E M L J A I N O V I I D E N T I T E T

Naseljavanje varvarskih armija u zapadni deo Carstva ubrzalo je dalje promene u društvenom i etničkom identi-tetu. Jedno je bio varvarski narod koji se kreće - takva ar-mija bila je porozna i spremno je regrutovala vojnike svih vrsta i porekla. Varvarsko kraljevstvo bilo je nešto sasvim drugo - ono je težilo da odredi granice između svoje teri-torije i teritorija većine lokalnog stanovništva. Kada su se ustoličili u bivšim rimskim provincijama, varvarski kra-ljevi počeli su da transformišu kulturološki po tpuno ra-zličite pripadnike svojih armija u jedinstven narod koji ima zajednički zakon i zajedničko osećanje identiteta. Isto-vremeno, bili su više skloni da drže izvesnu distancu pre-ma većinskom rimskom stanovništvu u svom kraljevstvu, nego da iz tog stanovništva regrutuju nove članove.

Identitet koji su ponudil i pr ipadnicima svog „naroda" vukao je koren iz maglovitih porodičnih tradicija koje su se, u novoj situaciji u kojoj su se našli, tumačile na novi način i transformisale u novi oblik. Uglavnom su se uspešni vladari ovih novih kraljevstava pozivali na svo-je uzvišeno poreklo od drevnih kraljevskih ili plemenitih porodica, bez obzira na to da li su takve tvrdnje bile legi-t imne i da li su njihove porodice u prošlosti uopšte zapo-vedale većim varvarskim armijama. Za Vizigote, porodi-ca Balt bila je centar takve tradicije. Za Vandale, bila je to porodica Hasdingsa, za Ostrogote - Amali. Uspešni kra-ljevi projektovali su zamišljenu prošlost svojih porodica na narod kao celinu, stvarajući t ime zajedničko osećanje

1 4 8

0 poreklu cele vojne elite, dok su istovremeno gušili sve

druge aspiracije na legitimnu vlast.

U m a n j e m stepenu, varvarski kraljevi su tako u stva-

ranju zajedničkog identiteta koristili religiju. Gotske

kraljevske porodice, poput vandalskih, burgundskih i

onih kod drugih naroda, bile su uglavnom arijevske, a

ova heterodoksna verzija hrišćanske vere identifikovala

se sa kral jem i njegovim narodom. Arijanstvo87 nije bila

ni prozelitska niti proganjana vera. U najboljem sluča-

ju, arijanci su tražili da dobiju na korišćenje jednu ili više

crkava za svoje obrede. Inače, arijanstvo nije ni zabranji-

valo ni proganjalo or todoksne hrišćane. Izgleda da je

iznimka bilo Vandalsko kraljevstvo u severnoj Africi, ali

su, čak i tamo, progoni i konfiskacija imanja or todoksnih

hrišćana više bili u vezi sa o t imanjem zemlje i represijom

nad političkim protivnicima nego razlika u doktrini .

Varvarski kraljevi takođe su se oslanjali na pravnu

tradiciju kako bi stvorili novi identitet za svoje narode.

Ništa se ne zna o najrani j im fazama varvarskih zakoni-

ka: najraniji , Eurikov Vizigotski edikt, potiče iz per ioda

87. Ari janstvo, a r i jan izam je učenje a leksandr i j skog sveštenika Ari ja o trojstvu p r ema ko-j e m se por iče j ednakos t p rve i d ruge osobe trojstva i tvrdi da sin božji , Hrist , ni je pos to jao oduvek, „bez početka", niti je po suštini j e d n a k Bogu ocu, nego ga je ni iz čega s tvorio Bog otac kao najsavršeni je biće. Ari jevo učenje bilo je o s u đ e n o na saboru u Nikeji 325. pa je Ari-je ekskomunic i r an i p ro te ran u Ilirik. Iako je car Konstant in sazvao Prvi vaseljenski sabor u Nikeji i p o d r ž a v a o njegovu od luku i d o g m u o konsupstanci ja lnost i , n jegov sin i nasled-nik Konstanci je b io je ar i janac. U toku Seobe n a r o d a ar i janska vari janta bila je bliža varvar-skom d u h u i stoga raširenija m e d u varvarsk im p l e m e n i m a , Gepid ima, G o t i m a , Vandal ima. A leman ima , Langobard ima . U naš im kra jev ima centar ari janstva bio je u S i rmi jumu, danas Sremskoj Mitrovici , gde su ilirski biskupi ari janci Valens iz Murse, danas Osi jeka, Hrvatska ,

1 Ursacije iz S ing idunuma , danas Beograda, održal i i zmeđu 351. i 359. četiri c rkvena sabora i formulisal i četiri redakcije verovanja pozna te kao Formulae Sirmiana (Enciklopedi ja lek-sikografskog zavoda, Zagreb, 1967.). (pr im. prev.)

1 4 9

od 470. do 480. godine. Iako su, naizgled, varvarski edik-

ti bili u oštroj suprotnosti sa r imskim pravom - sa svojim

sistemom tarifa za uvrede (wergeld), polaganjem zakletvi

i formalnim usmenim pos tupkom - takve tradicije se do

petog veka možda i nisu mnogo razlikovale od lokalne

narodne pravne prakse u velikim delovima zapada.88 Ovi

zakoni su u opšt im cr tama opisivali prava i odgovornost i

varvara i Rimljana. To su bili teritorijalni zakoni, pred-

viđeni da se pr imenju ju jednako i na varvare i na Rim-

ljane, iako nisu isključivali druge narodne r imske prav-

ne tradicije, koje su postojale na teritorijama dodel jenim

varvarskim armijama.

Napori kraljeva da stvore nove i t rajne etničke i poli-

tičke identitete svojim narod ima unutar ovih kraljevsta-

va, imali su različiti uspeh. Jaz između varvarskih voj-

nih i političkih manj ina na jednoj, i r imske populacije na

drugoj strani, ostao je najizraženiji u vandalskoj Africi.

Vandali su, za razliku od većine drugih varvarskih naro-

da u Carstvu stvorili kraljevstvo, ali nisu iskoristili pred-

nosti koje bi im doneo pakt sa Carstvom, i naveliko su

vršili zaplenu imovine starosedelaca. Ovim zaplenama

navukli su na sebe t ra jnu mržn ju aristokratskih zemljo-

posednika, kao i afričke or todoksne crkve koja je imala

dugu tradiciju političke aktivnosti tokom decenija bor-

88. Što se tiče krivičnili dela, r imsko pravo predvida telesne kazne, a varvarski „zakoni" p r izna ju p r inc ip novčane odštete, wergeld ili cenu krvi, u s razmer i sa d r u š t v e n i m položa-j em , a ne e tn ičkom p r i p a d n o š ć u žrtve. Wergeldje za Franka viši nego za Riml jan ina , jer Ri-ml jan in ne snosi teret osvete kao što je to kod G e r m a n a , (pr im. prev.)

1 5 0

be sa Donatovim šizmaticima.89 Mnogi od ovih aristo-kratskih zemljoposednika su ili pobegli ili bili progna-ni zajedno sa katoličkim biskupima, i uspeli su da se vra-te tek u 520-im. Iako je Carstvo naposletku priznalo van-dalskog kralja, vlast Vandala ostala je slaba. Omraženi i izolovani od ostale populacije, Vandali su bili neočeki-vano lak plen osvajanja kada je car Justinijan uputio voj-sku u severnu Afr iku 533. godine. U dve odlučne bitke, ovo Vandalsko kraljevstvo je uništeno, a ostatak Vanda-la je deportovan ili se utopio u razne federalne armije na is točnom Mediteranu. Za manje od jedne decenije, Van-dali su po tpuno nestali.

Ostrogotsko kraljevstvo u Italiji, koje je osnovao Teo-dorih Veliki u 490-im, izgledalo je da ima velike izgle-de na uspeh, ali je i ono palo pred Vizantom. Ostrogo-ti su se pojavili na ruševinama Hunskog carstva kao jed-na od germanskih frakcija, povremeno u savezu, a pov-remeno u neprijateljstvu sa Istočnim Carstvom. Godine 484, Teodorih, koji se pozivao na poreklo od predhunske kraljevske porodice Amala, ujedinio je izvestan broj ovih grupa pod svojim zapovedništvom. Četiri godine kasni-je, poveo je, u ime cara Zenona, svoju polietničku vojsku na Italiju, protiv Odoakara, varvarskog komandanta koji se proglasio gospodarem Italije. Odoakar je bio varvarski rimski zapovednik starog kova - kralj bez naroda. Poput

89. Donat is t i su bili sledbenici b iskupa D o n a t a koji su poče tkom četvr tog veka osnova-li h r i šćansku sektu i propovedal i da v rednos t s ak ramen ta zavisi o d mora lne čistote svešte-nika koji ih daje. Donat is t ičko učenje o s u đ e n o je na s inod ima u Arlesu 314. i Kartagi 411. godine . Iako na poče tku s a m o rigidni dogmat ičar i , donat is t i su kasni je posta l i skloni revo-luc iona rn im pokre t ima , p o s e b n o neka n o m a d s k a p lemena . U Africi su se održal i d o sed-m o g veka. (p r im. prev.)

1 0 1

Stilihona pre njega, Odoakar je vladao Italijom i koman-dovao vojskom koja je bila sastavljena od ostataka rim-skih regularnih vojnika i savezničkih odreda. Nije bio ra-van Teodorihu i njegovim Gotima. Godine 493, Teodorih je osvojio vlast nad poluostrvom, naredio da se Odoakar ubije i preuzeo rimski fiskalni i administrativni sistem.

Teodorih je nastojao da transformiše svoju heteroge-nu pokretnu varvarsku vojsku u stabilni, stalno naselje-ni gotski narod, koji bi bio sposoban da mi rno koegzisti-ra sa r imskom Italijom. Njegov cilj bio je „građanstvo" (civilitas), to jest, da ubedi svoje Gote da usvoje rimske principe vladavine zakona i r imske tradicije tolerancije i konsenzusa u građanskom društvu, koje je trebalo da štite svojom vo jnom sposobnošću. Ipak, njegova narae-ra bila je da Gote i Rimljane drži odvojeno, kao dve po-sebne zajednice, jednu vojnu a drugu civilnu, obe zavis-ne jednu od druge, pod njegovom vrhovnom vlašću. Na taj način Teodorih je težio da ostvari ono što se zove „et-nografska ideologija", koja je razlikovala vojnike (Gote) i građane (Rimljane) ili, moglo bi se čak reći, vojnike i po-reske obveznike koji su ih izdržavali.90 Dva nationes, pre-ma ovakvoj ideologiji, živela su zajedno u j ed nom popu-lusu, poštujući vladavinu zakona a ne oružja, i u jedinjeni zajedničkom dobrobiti .

Ipak, Teodorihova vlast zasnivala se na realnoj gotskoj vojnoj moći. Iako je Teodorih dobio iskrenu podršku

90. О ovom pi tanju vidi: Patrick А т о г у , People and Identity in Ostrogothic Italy 489-554, Cambr idge , 1997, p o s e b n o gl. 2, „The Ravenna G o v e r n m e n t and E thnograph ic Ideology: From Civilitas to Bellicositas" („Vlada Ravene i e tnografska ideologija: od g rađans tva do ratništva"), str. 43-85

1 52

rimskih administratora, pa čak i bliskih savetnika Odoakara, kao što je bio senator Kasiodor, on je poput ostalih varvarskih kraljeva težio da ojača gotski element svoje vlasti imenujući svoje lične poverioce, ili comites, koji su nadgledali i intervenisali u celoj rimskoj birokratiji. Davao je prednost arijanskoj crkvi kao „crkvi gotskog zakona", ali je vodio računa da ona ostane manj inska crkva, zabranivši preobraćanja vernika koji su pripadali or todoksnoj većini.

U naglasku na gotski element svoje vlasti, kako u Ita-liji tako i van njenih granica, Teodorih se sve više pozivao na poreklo od legendarne kraljevske porodice Amala, iako se verodostojnost ovih tvrdnji, pa čak i nadmoć ove poro-dice nad drugima u prošlosti, ne može potvrditi. Posebno u odnosima sa spoljnim gentes, kao Burgundima, Vizigo-tima, Francima i Turinzima, on nije isticao ni civilitas ni Romanitas nego rodbinsku povezanost medu kraljevskim porodicama - bilo to zajedničko poreklo, bračni savez ili usvajanje - kako bi naglasio da neguje osećanje jedinstva. Štaviše, tvrdio je da ga slavna krv Amala uzdiže nad ovim drugim, nižim kraljevima.91 Vremenom, ovakvo pozivanje na amalsku tradiciju bilo je sve učestalije u njegovoj unu-trašnjoj propagandi, a vratilo se punom snagom u vreme vladavine njegovog unuka Atalariha.

Teodorihov pokušaj da utvrdi novu gotsku etnoge-nezu, zasnovanu na arijanskoj veri i amalskom poreklu, nije uspeo. Granice između ostrogotskih ratnika i r im-skih građana gubile su se kako su mnogi varvari posta-

91. P. А т о г у , Peopie and Identity, str. 63-64. citat, na pr. Cass idorus , Variae 4.1 i 4.2.

1 5 3

jali zemljoposednici, sve više zaokupljeni istim ekonom-skim i regionalnim problemima kao i njihovi rimski su-sedi. Sledeća generacija Gota, obrazovana na tradicijama rimske elite, još više se udaljila od ratničke kulture. Isto-vremeno, neki Rimljani napredovali su u vojsci i usvoji-li su gotsku tradiciju, učili gotski jezik i ženili se gotskim ženama. Patricije Kiprijan, na primer, otišao je tako dale-ko da je svoju decu podučavao u gotskom stilu, što znači da su dobili vojnu obuku, i čak je dao da uče gotski je-zik.92 Tokom vladavine Atalariha, Rimljani su stekli pra-vo da im se sudi po gotskom zakonu ako su na to prista-jale obe r imske strane u sporu, što je dovelo do nesnošlji-ve zbrke, koja je bila rezultat principa odvojenosti uve-den pod Teodorihom.9 3

Kao reakcija na ovo nestajanje razlike između Gota i Rimljana, među pr ipadnicima vojske došlo je do porasta antirimskih osećanja zbog brze romanizacije nj ihovih re-dova. Napetosti su se povećale posle Teodorihove smrt i i kulminirale u ubistvu njegove kćerke Amalasunte, 535. godine. Car Justinijan je ovo ubistvo iskoristio kao ra-zlog da odbije da prizna legitimnost gotskog kralja Teo-dahata, Teodorihovog sinovca, i napadne Italiju. Među-tim, za razliku od uspešnog povraćaja Afrike, za koji su bile dovoljne dve uspešne bitke, ovaj rat je pot ra jao go-tovo dve decenije i opustošio Italiju više nego svi varvar-ski pohodi tokom pre thodna dva veka. Na kraju, sudbina Ostrogota u Italiji bila je ista kao i sudbina Vandala u se-

92. Ibid, str. 73; var. 8.21.6-7.

93. Ibid, str. 72.

1 5 4

vernoj Africi. Ostrogoti su nestali i kao društvena zajed-

nica i kao narod.

Međut im, nisu samo Ostrogoti nestali u krvoproliću

tokom ponovnog (Justinijanovog) osvajanja. „Rimljani"

- naime, velike senatorske porodice koje su sarađivale

sa Teodor ihom u pokušaju da stvori kraljevstvo zasnova-

no na r imskim civilitas i gotskom oružju - nestali su za-

jedno sa nj ima. Identiteti i jednih i drugih postali su tako

složeni i isprepleteni da su Justinijanove armije bile fatal-

ne i za prve i za druge. Niti su im verovali „Rimljani", za-

pravo carski vojnici iz Konstantinopolja ni Goti. Tokom

opsade Rima 537. godine, na primer, rimski zapovednik

Belasarije svrgnuo je papu Silverija iz straha da ovaj taj-

no pregovara sa Gotima o izdaji. Belasarije ga je izgnao,

zajedno sa nekim od najuglednij ih senatora, m e đ u koji-

ma je bio i Flavije Maksim, carskog porekla, jer je ovaj ra-

nije bio oženjen gotskom princezom. Tokom ove opsade,

gotski kralj Vitiges bio je tako ogorčen da je dao da se po-

gube svi senatori koje je držao kao taoce u Raveni.94 Go-

dine 552, posle velikog poraza Gota u bici kod Buste Ga-

lorum, Goti koji su se povlačili masakrirali su usput sve

Rimljane, a kralj Teja naredio je da se ubiju svi senato-

ri u Kampanji , među kojima i Flavija Maksima, kojeg je

sumnjičavi Belasarije prognao. Nedugo posle toga, Teja

je poubi jao 300 rimske dece koje je Totila uzeo za taoce.95

Kako su i Carstvo i varvari bili sumnjičavi prema staroj

94. Procopius V, XXV-VI

95. Ibid, VIII, XXXIV

1 5 5

rimskoj aristokratiji u Italiji, ona se nikada više nije po-novo pojavila kao važniji učesnik na italijanskoj sceni.

U Galiji, Gotsko kraljevstvo Tuluza i Burgundsko kra-ljevstvo doživeli su istu sudbinu. Oba su i dalje b i la federa-ti i učestvovali su, na primer, u bici protiv Huna na Kata-launijskim polj ima u kojoj je Atila poražen. Takođe, isko-ristili su slabost Carstva i proširili svoje teritorije. Goti su kasnije proširili vlast na sever do Loare i na jug, na Špani-ju, dok su se Burgundi proširili na istok odakle su ih na-trag potisli Gepidi. Ipak, Vizigoti su ostali mala arijanska skupina i nestali su u Galiji posle jednog jedinog poraza koji su im 507. naneli Franci. Burgundi su brzo izgubili svaki kulturni, verski ili genealoški identitet koji su even-tualno imali i, do šestog veka, izgleda da je izraz Burgund označavao samo vlasništvo nad zemljom koja je nekada dodeljena na obrađivanje varvarskim vojnicima.

| E T N O G E N E Z E S E V E R N I H V A R V A R A

Tip varvarske političke zajednice koju su uveli Vizi-goti, a koju su uglavnom prihvatili i Vandali i Vizigoti -to jest, stvaranje i održavanje dveju zajednica, jedne or-todoksne, rimske i civilne, a druge arijanske, varvarske i vojne, pod jedinstvenom k o m a n d o m varvarskog kra-lja koji je imao carsko odobrenje - završila se neuspešno. Trajnija se pokazala ona vrsta kraljevstava koju su formi-rali Franci u severnoj Galiji, kao i mali kraljevi Britani-je, u kojima su rimske i varvarske razlike brzo nestajale.

1 5 6

Za to je postojalo nekoliko razloga. Delom, njihova uda-ljenost od srca vizantijskog sveta značila je da ih je Car-stvo do početka petog veka već smatralo nevažnim, a u šestom veku nalazila su se izvan dohvata Julijanovih po-novnih osvajanja. Drugim delom, takođe, transformacija rimske civilne administracije možda je već toliko uzna-predovala da je varvarskim kraljevima ostao mali izbor oko toga da li će nešto da prihvate ili ne. U slučaju Fra-naka, r imska civilna adminstracija izgleda da je opstala samo na nivou pojedinačnih civitates. U slučaju Britani-je, izgleda da nije opstao čak ni birokratski sistem na lo-kalnom nivou koji bi novi vladari mogli da inkorpori-šu u svoju vlast. Konačno, sami varvari međusobno su se razlikovali. Iako su Franci i Saksonci u početku služi-li kao saveznici Carstva, oni nisu imali direktnog isku-stva sa mediteranskim svetom Konstantinopolja, pa čak ni Italije. Oni su, kao i provincijski Rimljani koje su ap-sorbovali, bili daleko od kul turnih i administrativnih tra-dicija Teodoriha ili Kasiodora. Rezultat je bila jednostav-nija ali, na dugi rok, temeljnija transformacija ovih naro-da u nove društvene i kulturološke forme.

Početkom petog veka, Britanija i severna Galija, koje su dugo bile od perifernog značaja za Ravenu i Konstanti-nopolj, bile su pr imorane da se same brinu o svojoj zašti-ti i organizaciji. U oba područja, regionalne sklonosti po-čele su da dobijaju prevagu nad širom r imskom organiza-cijom i pojavile su se nove političke konstelacije rimskih, gotskih i germanskih elemenata. U Britaniji, r imska cen-tralizovana vlada se ugasila, a zamenilo ju je mnoštvo ma-

1 5 7

lih, međusobno neprijateljskih kraljevstava. Krajem petog i početkom šestog veka, germanski saveznici, poreklom iz saksonskih, frizijskih, franačkih i drugih obalskih regio-na, dominirali su u mnogim od ovih kraljevstava, pre sve-ga na jugoistoku. Iako je seoba sa obalskih regiona konti-nenta bila širokih razmera, posebno u šestom veku, često pojavljivanje keltskih imena u genealogijama ranih „an-glosaksonskih" kraljevstava, kao i opstanak hrišćanskih zajednica u ovim kraljevstvima, ukazuju na to da su an-glosaksonske etnogenealogije rezultat postepenih spaja-nja starosedelačkog stanovništva sa raznoraznim doselje-nicima pod političkim vodstvom porodica koje su, vre-menom, počele da sebe smatraju potomcima mitskih ger-manskih junaka. U stvari, većina anglosaksonskih kraljev-skih genealogija sledila je poreklo koje je sezalo do boga rata Vodena ili čak do samog „Boga", Geata/Gauta.

Franačko društvo bilo je rezultat sličnog spajanja koje se događalo u severnim delovima Galije, onih najudalje-nijih od interesa Mediterana. Tokom petog veka, niz ri-valskih kraljevstava nikao je na ruševinama rimske pro-vincijske administracije, svako predvođeno ra tnim zapo-vednikom ili kraljem. Neke od ovih vođa bili su franački kraljevi koji su zapovedali uglavnom varvarskim jedinica-ma, sa vezama na obe strane Rajne. Drugi su bili pripad-nici galsko-rimske aristokratije i imali podršku mešanih rimskih provincijskih i varvarskih armija. Među ovim pr-vima bili su pripadnici Merovinga, koji su komandovali varvarskim odredima poteklim od salijskih Franaka, koji su se verovatno naselili u Carstvo krajem petog veka. Et-

1 5 8

ničke rodbinske veze bile su daleko manje važne u ovim konstelacijama od političke koristi: sledbenici franačkog kralja Hilderika, koji se obogatio i postao moćan u službi Carstva, na primer, izgleda da su bili po tpuno spremni da se zakunu na vernost r imskim aristokratskim ratnim za-povednicima, ako je to odgovaralo njihovim interesima.

Od početka 486. godine, Hilderikov sin Klovis proši-rio je svoju vlast sa očevog kraljevstva, koncentrisanog oko Turnaja, na jug i istok. Osvojio je Soissons, admini-strativni centar Belgica Secunda, pr ivremeno pod domi-naci jom Turinga, i porazio Alemane između 496. i 506. godine. Godine 507, porazio je i ubio vizigotskog kralja Alariha II i započeo proces osvajanja vizigotskog kraljev-stva severno od Pirineja. Nema tragova da je bilo koje od ovih osvajanja bili zasnovano na odobrenju ili paktu sa Konstantinopoljem ali, posle njegove pobede nad Ala-r ihom II, emisari cara Anastasija dali su mu neku vrstu carskog blagoslova, verovatno u formi počasnog konzula. Klovis je tokom svoje poslednje godine života (oko 511) iz sopstvene porodice uklonio druge franačke kraljeve i rivale, koji su vladali kraljevstvima sličnim on ima njego-vog oca, u Kolonji, Kambriji i drugde.

Etnogeneza se drugačije razvijala u Klovisovom fra-načkom kraljevstvu nego u ostrogotskoj Italiji ili vizigot-skoj Akvitaniji. On nije zasnivao svoja osvajanja na di-rektnom carskom odobrenju, niti je pokušao da stvo-ri neku vrstu dvostrukog društva kakva su gradile rani-je generacije varvarskih kraljeva. Salijski Franci dugo su bili u Galiji, duboko uvučeni u imperijalne i regionalne

1 5 9

političke borbe kroz generacije. Klovisovu vlast prizna-li su predstavnici galo-rimske aristokratije, kao što je bi-skup Remegije od Remsa, posle smrti njegovog oca 486. godine i dugo pre njegovog prelaska na hrišćanstvo. Tako je apsorbovanje rivalskih centara moći dovelo do daleko manje dramatičnih p romena nego što je to bilo kod ra-nijih varvarskih kraljeva. Klovis je nesumnjivo preuzeo ostatke rimske civilne administracije ali ona je, kako smo videli, ostala na nivou pojedinačnih civitates.

Štaviše, malo toga potvrđuje da su Franci imali ili na-meravali da stvore tako snažan i istaknut osećaj identiteta u odnosu na rimsku populaciju, kao što su to pokušali da urade Teodorih ili drugi gotski zapovednici. Klovisova po-rodica očigledno se pozivala na neko polubožansko pore-klo i ubrajala neku minotaursku zver među svoje pretke, ali franačka genealoška predaja mogla je da bude ravna generacijama junaka i bogova u gotskoj tradiciji. Franci su više naglašavali svoje zajedništvo nego svoje stare tradicije odvojene od Rima: već u šestom veku, Franci su se možda pozivali na svoje trojansko poreklo, povezujući se na taj način genealoški sa svojim rimskim susedima.

Franci su bili spremni ne samo da dele zajedničko po-reklo sa Rimljanima nego i zajedničku veru. Pre šestog veka, neki Franci bili su hrišćani, arijanci ili pravoverci, dok su drugi, uključujući Klovisovu porodicu, zadrža-li pagansku versku tradiciju. Klovis je verovatno koketi-rao sa arijanstvom svog moćnog suseda Teodoriha, ali na kraju je prihvatio or todoksno krštenje, iako tačan datum kada se ovaj događaj odigrao ostaje otvoren za diskusiju.

1 60

Ujedinjeni zajedničkom verom i zajedničkom legen-dom o poreklu, Klovisove Franke i rimske provincije iz kraljevstva ništa nije sprečavalo da stvore zajednički identitet. To su vrlo brzo i uspeli. Za svega nekoliko ge-neracija, populacija severno od Loare postala je uglav-n o m franačka i, iako su se rimske pravne tradicije zadr-žale na jugu, a burgundski i rimski pravni status zadržao u starom kraljevstvu Burgundije koje su Klovisovi sinovi osvojili u 530-im, ove različite pravne tradicije nisu bile osnova za odvajanje društvenog ili političkog identiteta. Velika snaga franačke sinteze bilo je stvaranje jedinstve-nog društva, koje se zasnivalo na nasleđu rimskih i var-varskih tradicija.

| Z A K L J U Č A K : S T A R A I M E N A I N O V I N A R O D I

U četvrtom i petom veku dogodile su se fundamenta l -ne p romene u evropskom druš tvenom i političkom tki-vu. U ovom procesu nestale su velike konfederacije, kao što je bila Gotska, da bi se pojavile t ransformisane u kra-ljevstva u Italiji i Galiji. Drugo, poput Hunskog carstva ili Vandalskog kraljevstva, pojavile su se gotovo ni od kuda i po tpuno nestale za nekoliko generacija. Treće, ra-nije opskurni narodi, kao što su Angli i Franci, razvili su se i stvorili t rajne zajednice. No, bilo trajne ili efemerne, društvene realnosti iza ovih etničkih imena pretrpela su brzu i radikalnu transformaciju u svim oblicima. Šta god da je Got bio u kraljevstvu Kniva u trećem veku, realnost

1 0 1

Gota u Španiji šestog veka bila je po tpuno drugačija, u je-ziku, veri, političkoj i društvenoj organizaciji, čak i u po-reklu. Franci koje je car Julijan porazio u četvrtom veku, i oni koji su sledili Klovisa u šestom veku, bili su gotovo ne izmerno udaljeni jedan od drugog u svakom pogledu. Isto važi za Rimljane, čija transformacija u istom tom pe-r iodu nije bila ništa manje dramatična. Sa stalnim pro-menama vazalnosti, međusobn im brakovima, transfor-maci jama i pripajanjima, izgleda da su od svega ostala samo imena, a ona su mogla da dobiju različit sadržaj u različito vreme.

Imena su izvori koji se mogu obnavljati; ona imaju po-tencijal da ubede ljude u kontinuitet, čak i kada je očigled-no da realno postoji radikalni diskontinuitet. Stara ime-na, bilo drevnih naroda kao što su Goti ili Svevi (Suebi) ili slavnih porodica kao što su Amali, mogu se povratiti, prilagođena novim okolnostima, i koristiti kao obnovlje-ni pozivi na novu vlast. Takođe, imena malih, relativno nevažnih, grupa mogu se proširiti og romnom snagom. Franci su najbolji primer. U trećem veku, bili su među manje važnim rimskim neprijateljima. Do šestog veka ime Franak bilo je iznad imena ne samo Gota, Vandala i Sveva, nego i samog Rimljanina u većem delu zapada.

1 6 2

G L A V A P E T A

P O S L E D N J I V A R V A R I ?

Stvaranje novih kraljevstava u bivšem Rimskom car-stvu tokom šestog veka izmenilo je pr i rodu naroda koji su svoje ime dali ovim regionalnim politikama, i „novih" varvara koji su se doselili na granična područ ja koja su ove grupe napustile. U ovom poglavlju ispitaćemo kako je naseljavanje u Galiji, Italiji, Španiji, na Balkanu i čak u Britaniji, značilo brisanje razlike između Rimljana i var-vara, ako ne i njihovo po tpuno nestajanje.

| S T A P A N J E U N U T A R Z A P A D N I H K R A L J E V S T A V A

L A N G O B A R D S K A ( L O M B A R D I J S K A ) I T A L I J A

Langobardska (lombardijska) Italija počela je konfu-zijom i nasiljem. Krvavi rat između Vizantije96 i armija Ostrogota ostavio je Italiju iscrpljenu i zrelu za osvajanje. Godine 568, Alboin, kralj koji se pozivao (s koj im pra-vom nikada nećemo znati) na poreklo od kraljevske po-rodice Gauti, poveo je na Italiju šaroliku vojsku sastavlje-

96. Vizantijci, koje je Zapad više doživljavao kao osvajače nego kao oslobodioce, posle Ju-stinijanove smrt i 565. godine napustili su svoj san o obnovi starog Rimskog carstva, (prim. prev.)

1 6 3

nu od provincijskih Rimljana iz Panonije, Sveva, Sarma-

ta, Herula, Bugara i Gepida, kao i Saksonaca i Turinga.

Neki su bili arijanci, drugi or todoksni hrišćani, a neki,

verovatno, još pagani. Ove grupe imale su sopstvene

vode, koji su i sami bili pripadnici kraljevskih ili slavnih

porodica, l jubomorne jedne na druge i na langobardskog

kralja. To nije bila saveznička armija koja se doseljavala u

r imsku provinciju po carskoj zapovesti; radilo se o krva-

vom i nasi lnom osvajanju. Nasilje je bilo još gore zbog

svoje decentralizovane prirode, posebno kada je Albo-

in ubijen, na podsticaj sopstvene žene, a pojedine vojvo-

de osnivale su au tonomna vojvodstva širom Italije. Pred

vrat ima Rima i Napulja pretrpele su poraz kada ih je od-

bacio rimski (mogli b ismo reći i vizantijski) komandan t

Ravene, dok su burgundske i franačke armije - nastavi-

vši dalje posle razornih pljački Lombardije i Burgundije

- osvojile pi jemontske doline Aoste i Suse, i odvojili ih

od lombardijske Italije.

Na svojim vojvodstvima, Langobardi (koji verovat-

no nisu predstavljali više od pet do osam odsto popula-

cije na teritorijama koje su okupirali) nisu ostavili me-

sta za zvaničnu političku ulogu onih ostataka rimske elite

koja je preživela vizantijsko osvajanje. Jedan savremenik,

pišući o zapadnim Alpima, beleži da je Alboinov nasled-

nik Klef „ubio mnoge visokog i srednjeg ranga".97 Slič-

no, istoričar iz osmog veka, Pavle Đakon, pozivajući se

na blisku istoriju s kraja šestog veka, navodi da je „(Klef)

97. Mar ius of Avenches, a. 573 M G H AA 11, 238.

1 6 4

ubio mnoge moćne Rimljane, a druge proterao".98 Posle Klefove smrti, Pavle piše:

"U ovim danima ubijeni su zbog pohlepe mnogi pleme-niti Rimljani. Ostali su razdeljeni medu c gostima i pre-tvoreni u poreske obveznike, tako da su morali da pla-ćaju trećinu žetve Langobardima."99

Uzeti zajedno, ovi pasusi pokazuju da su tokom osvaja-nja mnogi rimski zemljoposednici bili ubijeni ili prognani, verovatno u one oblasti koje su još uvek bile pod kontro-lom Carstva. Njihove zemlje su verovatno konfiskovane i zadržane kao kraljevske i vojvodske zemlje, ako nisu raz-deljene među Langobardima. Drugi zemljoposednici su bili pr imorani da plaćaju visoke poreze osvajačima, u visi-ni trećine svojih prihoda, verovatno vojvodama i kralju.

Ovakve mere jasno podređu ju preostalu r imsku eli-tu nj ihovim langobardskim osvajačima. Ipak, iako teško opterećeni porezima, oni nisu bili svedeni na robove ili kmetove. Mala vojna elita teško da je imala nameru da eliminiše ceo viši sloj r imskog društva, čak i kada bi ta-kav potez bio moguć. Za njih je bilo daleko bolje da veći-nu njih zadrži kao poreske obveznike.

Život pod Langobardima možda je bio težak za preži-velu r imsku elitu, ali ne mnogo teži nego za one koji su nastavili da žive pod zaštitom vizantijskog guvernera, koji je držao važne položaje na obalnom delu i u srednjoj

98. Historia Langobardorum 2,31.

99. Ibid 2,32.

1 6 5

Italiji, između Ravene i Rima. U stvari, život pod Lan-

gobardima možda je bio i bolji nego pod „Rimljanima".

Papa Grgur Veliki, u zapisu s kraja šestog veka, žali se na

zemljoposednike na Korzici koji pokušavaja da prebegnu

kod Langobarda, a trebalo bi da beže od njih, kao i da

drugde pojedinci iz svih klasa izgledaju povremeno više

skloni da žive pod langobardskom vlašću nego p o d ne-

milosrdnim prit iskom državnih poreznika.100 Sve u sve-

mu, rimska populacija koja je preživela opsade i pljačke

ranih decenija izgleda da je našla svoje mesto u lango-

bardskom novom poretku. Vremenom (koliko dugo, ne

možemo da budemo sigurni), rezultat je bilo stapanje

langobardskog i r imskog društva.

Izvori koji govore o r imskoj populaciji u Langobard-

skom kraljevstvu u sedmom veku veoma su oskudni .

Međut im, arheološki i retki pisani izvori nagoveštavaju

stapanje heterogene populacije u kraljevstvu. Najpre, ra-

zličite grupe koje su učestvovale u invaziji, zgusnule su

se u novi, jedinstveni langobardski identitet. O n d a su se

ovi „novi" Langobardi i njihovi brojno nadmoćni j i r im-

ski susedi stopili u jedno.

Zakon je, u početku, bio glavno sredstvo stvaranja lan-

gobardskog naroda. Od sredine sedmog veka pa nadalje,

očekivalo se da heterogeni varvarski ratnici koji su služi-

li kraljevstvu poštuju langobardski zakon, ukoliko im kralj

100. О razn im izvorima koji sugerišu d o p r i n o s e koje su nametnu l i Langobardi , ba rem nekim delovima itali janskog druš tva , vidi W i c k h a m , Early Medieval Italv (Rana srednjovekovna Italija), str.67

1 6 6

nije dozvolio da koriste alternativnu pravnu tradiciju.101

Nesumnjivo, langobardski pravni identitet nije bio pitanje rođenja, nego pitanje kraljevske odluke. Pod kraljevim pri-tiskom da se postigne jedinstvo, navođenje celog spektra grupa koje su sačinjavale armiju Alboina, nestalo je u ko-rist pojednostavljenog langobardskog identiteta u zajednici sa rimskim. No, ova dihotomija takođe je počela da bledi. Postepeno, Langobardi su prihvatili rimsku odeću, počeli su da se služe rimskom grnčarijom i drugim proizvodima i, iako su naši dokazi posredni, međusobno su se ženili na svim nivoima. Najjasniji dokaz da su Langobardi prihvatili rimsku tradiciju bio je njihov odnos prema gradu. Različi-ta vojvodstva, osnovana širom kraljevstva (možda čak 35. prema Pavlu Đakonu), sva su odabrala rimske gradove za svoje centre.102

Do 700-ih, kada su u Italiji počeli da se pojavljuju pi-sani izvori, spajanje Langobarda i Rimljana već je dale-ko odmaklo. Porodice su svojoj deci davale rimska i lan-gobardska imena. Neki su čak mešali elemente imena u germanskoj tradiciji i dobijala hibridna imena kao Davi-prand ili Paulipert.103 Rimske i langobardske pravne tra-dicije takođe su se ispreplele. Langobardski zakon, pi-san po komandi različitih kraljeva između 650-ih i 750-ih, postojao je paralelno sa r imskim zakonom i pokazi-

101. Rothar i 367, M G H LL 4. Vidi knj igu Brigitte Pohl-Resl, „Legal Pract ice and Ethnic Identity in L o m b a r d Italy" („Pravna praksa i etnički identitet u langobardskoj Italiji"), kod Pohl, Strategies of Distinction: 'Ihc Construction of Ethnic Communities, 300-800, Lajden, 1998., str. 209.

102. Historia Langobardorum 2, 32.

103. W i c k h a m , Early Medieval ltaly, str. 68-69

1 6 7

vao izvestan uticaj rimske prakse, uključujući, najvažnije, koncept samog pisanog zakonika. Zakon o zemlji ostao je po tpuno rimski i, dok je zakon o nasleđu sledio dru-gačiju tradiciju, pr imena jednog ili drugog zakonika mo-gla se izabrati.

U osmom veku, Langobardski zakon bio je dos tupan svima. Poglavlje zakona kralja Liutpranda to jasno pokazuje:

„U slučaju pisara zapovedamo da oni koji pripremaju poglavlja moraju da ih pišu ili prema zakonu Langobarda - za koji se dobro zna da je svima otvoren - ili prema onom Rimljana; ne smeju da urade drugačije nego što je sadržano u ovim zakonima i ne smeju da pišu suprotno zakonu Langobarda ili Rimljana."104

Edikt nastavlja i kaže da zajedničkim pr is tankom lju-di mogu da ne pr imenju ju nijedan od ova dva zakona, nego da sklope zajednički privatni sporazum. Međut im, što se tiče nasleđa, dokument i mora ju da budu pr iprem-ljeni u skladu sa zakonom. Neki su protumačili ovu po-slednju rečenicu da „samo kada se radi o stvarima koje se tiču nasleđa svi mora ju da se strogo drže svog zako-na".105 Ipak, možda se radi o preterivanju. Tekst jednosta-vno kaže da, u slučaju da se radi o nasleđu, pisari mora ju da pišu „u skladu sa zakonom", to jest, j ednom ili d r u g o m

104. Liutprand, 91, izd. Bluhme, M G H LL 4. Prevod Kather ine Fischer Drevv, 7he Lorn-bard Lows, Phi ladelphia, 1973, str. 183-184. Vidi t a k o d e Pohl-Resl, Legal Practice and Eth-nic Identity, 209-210

105. Pohl-Resl, Legal Practice and Ethnic ldentity, str. 209

1 6 8

zakonu koji im je na raspolaganju. Pretpostavka je da bi privatni sporazum bio nepr imeren u ovim okolnostima jer bi imao dejstvo na treću stranu, to jest, potencijalne naslednike koji nisu pristali na privatni dogovor. Zakon ne navodi da oporučitelji nemaju izbor za koji zakon će da se opredele. Zakon je postao sredstvo, a ne činjenica koju odreduje rođenje.

Pisana poglavlja po kojima su pojedinci prebacivali vlasništvo nad zemljom, pokazuje individualni izbor za jedan ili drugi zakon, koji se razlikovao čak i unutar istih porodica. Dva primera, koja je analizirala Brigitte Pohl-Resl, govore za sebe. U povelji iz 767. godine, grupa ljudi dala je donaciju opatiji Svetog Salvatora u Bresci. Povelja, ne sadržavajući pravnu razliku koja se odnosila na pravni položaj donatora i činjenicu da su delili imanje koje se da-valo kao donacija, sugeriše da su bili u rodu. Ipak jedan, i samo jedan od njih, koji je slučajno imao latinsko ime Benenatu (što znači „dobrog roda") naveo je posle svog potpisa da očekuje da dobije uzvratni poklon ili launegild „prema langobardskom zakonu".106 Očigledno se Benena-tu, jedini od svog roda, odlučio da se pozove na langobar-dski zakon koji je kralj Liutprand svima ponudio. Takođe, 758. godine, žena koja je nosila zvučno langobardsko ime Gunderada, ali je posebno označena kao Rimljanka (Ro-mana mulier), dala je na poklon, ili prodala, komad ima-nja uz pristanak svog supruga. Ovaj pristanak bio je nor-malan i pr imeren za ženu koja je živela pod langobard-skim zakonom. Pod rimskim zakonom, taj bi pristanak

106. (bid, str. 210.

1 69

bio suvišan. Što god da je naziv „Rimljanka" značio, ona i njen suprug postupili su u skladu sa langobardskom pra-vnom tradicijom. Očigledno, ili se Gunderada više nije držala rimskog prava, ili je činjenica da je bila Rimljanka značila malo u pravnom kontekstu.107 Ovi pr imeri jasno sugerišu da, do osmog veka, pr imena jednog ili drugog prava malo govori o nečem što bi se moglo nazvati „et-ničkim" identitetom italijanskih zemljoposednika.

Relativno lako spajanje Rimljana i Langobarda možda je bilo olakšano heterogenom pr i rodom osvajača, njiho-vom decentralizovanom vlašću i, takođe, mešan im ver-skim identitetima. Sredinom šestog veka, jedna delegaci-ja kod imperatora Justinijana opisala je Langobarde kao or todoksne hrišćane. Do napada na Italiju, langobardska armija sastojala se od or todoksnih hrišćana, pagana i ari-janaca.108 Alboin je izgleda bio arijanac, ili barem pagan naklonjen arijanstvu, iako je njegova prva žena - Klotsu-inda, kćerka franačkog kralja Hlotara - bila or todoksna hrišćanka. Kasniji su kraljevi mogli da budu arijanci ili pravoverci, a veliki deo langobardske populacije nastavio je da praktikuje paganstvo sve do kraja šestog veka. Sa izuzetkom kralja Autarija (584-590), koji je pokušao da spreči da Langobardi pr ime or todoksno hrišćanstvo, lan-gobardski vladari nisu ozbiljnije pokušavali da nametnu istu veru svom narodu. Lokalne vojvode bile su u položa-ju da podržavaju ili se protive usvojenoj veri ili d a j e pot-

107. 11 Ibid.

108. Stephen C. Fanning, Lombard Arianism Reconsidered (Novi uvid u langobardska ari-janstvo), Speculum 56, 1981, 241-258

1 7 0

puno ignorišu. Do kraja sedmog veka, langobardski vla-

dari i, verovatno, šira populacija, konačno su primili or-

todoksnu veru većine italijanske populacije bez veće dra-

me ili sukoba.

Stapanje Rimljana i Langobarda nije značilo gubitak

langobardskog identiteta. Naprotiv: bez obzira na biolo-

ško poreklo ili na činjenicu da li je nečiji predak zaista

stigao u Italiju sa Alboinom, do osmog veka društvena

elita se identifikovala sa Langobardima. Samo su Lango-

bardi mogli da vladaju i da se bogate, no to nije značilo

da su Rimljani bili podređeni Langobardima nego pre da

su Rimljani postali Langobardi. Značenja oba naziva iz-

menjivala su se na vrlo složen način.

Langobardski identitet pozivao se na tradiciju voj-

ne elite koja je prva ušla u kraljevstvo, bez obzira na ta-

dašnje realno stanje. Biti Langobard značilo je, barem te-

oretski, biti s lobodan ratnik i vlasnik imovine. To je sli-

ka koju pokazuju langobardski zakoni osmog veka. Voj-

nik (ex-ercitalis na latinskom, arimannus na latinizova-

n o m langobardskom) prototip je s lobodnog čoveka po

zakonu kralja Luitpranda (712-744).109 U vreme njego-

109. Wickham, Early Medieval Italy, str. 72-73. VVickham se poziva na p o d a t k e i analize Giovanni ja Tobacca, Dai possessori dell'eta carolingia agli esceritali dell'eta longobarda, Studi medievali x . l , 1969: 221-268. Među t im , Tobacco s u m n j a da je asimilacija Riml jana da leko odmakla . U svom nov i j em delu, Strugglefor Power in Medieval ltaly: Structures of Politi-cal Rule (Borba za vlast u srednjovekovnoj Italiji: strukture političke vlasti), Cambdr idge , 1989, Tobacco dopuš t a da „ m o ž d a nije n e m o g u ć e da je na kraju s e d m o g veka, kada je pokrš tavanje Langobarda u katoličanstvo bilo skoro završeno, nj ihova koegzistencija un-utar iste d ruš tvene klase sa os tac ima klase r imskih zeml joposednika , mogla da dovede da toga da neki Riml jani pr ihvate p ravnu tradici ju domin i r a jućeg naroda. . ." M e đ u t i m , on i dalje s u m n j a da je postoja la bilo kakva „značajn i ja langobardska pravna i vojna asimilacija s lobodne r imske populaci je ." (96-97)

1 0 1

vog naslednika kralja Aistulfa (749-756) identitet je sup-tilno obrnut . Biti imućan čovek značilo je biti ratnik:

„Čovek koji ima sedam dvorova neka ima svoj oklop i drugu vojnu opremu a neka ima konje i drugu opremu. Isto, oni ljudi koji nemaju dvorove nego imaju 40 iugera zemlje moraju da imaju konja, štit i koplje... Isto, što se tiče onih ljudi koji su trgovci i koji imaju novčano bogatstvo: oni koji su veći i moćniji neka imaju oklop i konje, štit i koplje; oni koji ih prate neka imaju konje, štit i koplje, a oni koji su niži, neka imaju tobolac za strele i luk."110

Drugim rečima, ako je osoba dovoljno bogata, može da traži da se opremi kao pravi Langobard, bez obzira na svoje porodično poreklo.

A šta je sa „Rimljanima"? U Aistulfovom zakoni-ku još uvek postoje Rimljani, ali edikt iz jednačuje Ro-manus ne sa onima koji pot iču iz starosedelačke popu-lacije Italije, pa čak ni sa on ima na koje se p r imenju je r imsko pravo, nego sa s tanovnikom one teritorije Itali-je koju kontroliše carska vlast, bilo direktno preko Ra-vene ili preko pape. Zakon zabranjuje trgovcima da tr-guju sa „onim Rimljaninom" koji nema kraljevu dozvo-lu, pod p re tn jom teške kazne, uključujući bri janje gla-ve i kretanje praćeno povikom: „Ovako će proći oni koji posluju sa Rimljanima bez kraljevske dozvole kada smo

110. Edictus Langobardorum, Aistulfi Leges, 2,3. Engleski p revođ Kather ine Fischer Drew, 77(i? Lombard Laws, str. 228.

1 7 2

sa n j ima u ratu".111 Jasno da vrsta „Rimljanina" na koju se ovde misli nije s tanovnik Langobardskog kraljevstva - takvi imućni trgovci na malo i veletrgovci sada su po definiciji svi Langobardi - nego „stranac" sa italijanske teritorije koja je pod kont ro lom Konstantinopolja. Slič-no, sudski slučajevi iz osmog veka govore o „vremenu Rimljana" kao o dalekoj prošlosti, pre nego što su lan-gobardski kraljevi zavladali Italijom.112 Pojavila se nova langobardska etnogeneza, u kojoj je mogla da učestvuje celokupna zemljišna elita kraljevstva, dok je Romanum postala pripisivana politička i teritorijalna oznaka, tesno identif ikovana sa vlašću vizantijske države.

V L Z I G O T S K A Š P A N I J A

Gotsko kraljevstvo, stvoreno u Galiji 418. ili 419. go-dine, sledilo je model kasnog rimskog naseljavanja save-znika kakvo smo videli u p r e thodnom poglavlju. Prvih pedeset godina gotske vlasti (vladavine), gotski kraljevi su dejstvovali u okviru ove tradicije r imskih saveznika. Goti, čiji se broj procenjivao čak između 80.000 i 200.000 ljudi, žena i dece, nikada nisu činili više od tanke manji-ne populacije u svom kraljevstvu. Prvenstveno su bili na-seljeni u Galiji, oko svoje prestonice Tuluza, a bili su pri-sutni samo u nekim vojnim odredima južno od Pirineja. Daleko brojniji Rimljani i dalje su živeli u skladu sa r im-skim pravom i institucijama, sigurni u svoj zakon i svoju

111. Ibid, str. 228-229.

112. Codice Diplomatico Longobardo, izd. Luigi Schiaparelli, I, Rim, 1929. br. 17, str. 48. ib r . 20, str. 81.

1 7 3

tradiciju. Kraj ove tradicije došao je tek 466. godine, kada je kralj Eurik poništio pakt sa Carstvom i krenuo u osva-janje južne Galije i Provanse na istoku i Španije na jugu. Takva p romena politike bila je rezultat koliko oslabljene političke situacije u Galiji i Italiji toliko i novog gotskog ideološkog programa. D o 460-ih, carska vojna i politička vlast na Zapadu nije više postojala, a Eurik je samo rea-govao popunjavanjem ove praznine u vlasti.

Novi osvajački gotski program izazvao je žestoku re-akciju medu starosedelačkom populaci jom, posebno u Auvergneu i južno od Pirineja, u Tarakonenziji i celoj dolini reke Ebro. Sukob se nije isključivo ograničio na Rimljane i Gote: u nekim područj ima, Goti su imenova-li bivše rimske zapovednike na važne položaje. Ipak, lo-kalni aristokratski zemljoposednici pružili su otpor kori-steći svoje varvarske federate kao i sopstvene vazale. Bor-be su bile posebno surove u dolini Ebra, gde su lokalni interesi došli u opasnost ne samo zbog okončanja Rim-sko-galskog pakta nego i zbog rasta broja gotskih dose-ljenika, koji su počeli da se prvi put u 490-im naseljava-ju u Španiju.

Ipak, čak i u ovom per iodu maksimalnog trvenja između Gota i njihove podređene populacije, sarad-nja između Gota i Rimljana se nastavila. Kralj Alarih II (484-507) preuzeo je inicijativu i zatražio naseljavanje sa svojim r imskim podanicima.

Alarih se uhvatio u koštac sa dva goruća galsko-rim-ska pitanja u svom Kraljevstvu. Prvo je bilo pitanje pra-vne strukture unutar koje bi rimski podanici gotskog

1 7 4

kralja mogli da rešavaju pravne probleme medu sobom. Odnosi između Gota i Rimljana verovatno su se rešava-li u skladu sa ediktom koji je doneo Alarihov otac Eurik, a koji se pr imenj ivao na sve stanovnike Gotskog kraljev-stva.113 Kakav zakon je mogao da se pr imenjuje u trans-akcijama u rimskoj zajednici? Alarih je resio ovo pitanje tako što je doneo verziju savremenijeg i skraćenog Teo-dosijevog zakonika, osnovnog rimskog zakona od njego-vog objavljivanja 438. godine. Rezime, poznat kao Alari-, hov kodeks (brevijar), postao je kraljevski zakonik za nje-gove rimske podanike, bolje pri lagođen stvarnosti u Vi-zigotskom kraljevstvu.

Drugo pitanje bio je problem koji se odnosio na či-njenicu da granice crkvenih dieceza, utvrđenih pre gaše-nja carskog zakona, nisu više odgovarale geografskoj po-deli južne Galije između Franaka, Burgunda i Gota. Go-dine 506, iako i sam arijanac, Alarih je sazvao crkveni sa-bor u Agdeu, kako bi smirio or todoksno sveštenstvo i re-sio problem izazvan novom političkom situacijom na po-četku šestog veka.

Ovim svojim potezima Alarih je uspeo da obezbedi lojalnost galo-rimskih zemljoposednika u svom kraljev-stvu. Bili su m u lojalni čak i or todoksni biskupi, a 507. godine važan kontingent Rimljana, p o d zapovedništvom sina jednog od najgorljivijih antigotskih lidera pre thod-ne generacije, borio se uz gotskog kralja protiv Franka Klovisa kod Vouillea.

113. Wolf Liebeschuetz, „Citizen Status and Law" („Građanski status i zakon"), kod Pohla, izd. Strategies of Distinction (Strategije razlikovanja), str. 141-143

1 7 5

Međut im, u toj bici Alarih je doživeo poraz i poginuo, a sa nj im se ugasilo Gotsko kraljevstvo Tuluz i moguć-nost brzog zbližavanja između Gota i Rimljana. Preživeli su sa porodicama i vazalima prešli preko Pirineja u cen-tralnu Španiju, a obnovljeno Gotsko kraljevstvo posta-lo je još beznadežnije i antagonističnije. Španija u koju je gotska armija prenela svoje kraljevstvo, kulturološki se razlikovala od ostalih r imskih administrat ivnih provin-cija. Ona je uključivala, zajedno sa većinskim hispano-rimskim stanovništvom, veće populacije Grka, Sirijaca, Afrikanaca i Jevreja. Oni su živeli većinom u lučkim gra-dovima kao što su bili Taragona, Tortosa, Elke, Kartage-na ili Narbona, prestonica uskog pojasa obale između Pi-rineja i Rone, koju su Goti još držali posle 507. godine. Takođe, Svevi su i dalje vladali Galicijom, a tu su živele i zajednice starosedelaca kojih se vekovi nomina lne r im-ske okupacije nisu mnogo dotakli, među nj ima su bili i Baski na severu i drugi u Orospedi i Kantabriji. U ovim divljim i ekonomski izolovanim područj ima, Romanitas nije značilo ništa više od povremenog vojnog prisustva, a paganstvo je i dalje bilo opšteprisutno gotovo do po-lovine sedmog veka. Tamo gde su rimske tradicije bile najjače, kao u dolini Ebro, Vizigoti su takođe naišli na najjači otpor prethodnih generacija. Poražena gotska ar-mija, koja se vraćala preko Pirineja 507. godine, suoča-vala se sa ogromnim izazovom u želji da ujedini Iberij-sko poluostrvo.

Stvaranje Vizigotskog kraljevstva u centralnoj Špani-ji može se videti kao konačan kraj gotskih seoba. U še-

1 7 6

stom veku, Goti su krenuli da konsoliduju svoj položaj u Španiji, čak iako je to podrazumevalo modus vivendi sa r imskom zemljoposedničkom elitom, koja je nastala pod Eurikom i Alarihom. Istovremeno, pokušali su da zadrže svoj odvojeni identitet zabranom međusobnih brakova i zadržavanjem svoje arijanske vere.

Među odredbama Teodosijevog zakonika, koji je pri-hvaćen i uključen u Alarihov kodeks, bila je i zabrana bra-kova između Rimljana i varvara. U Teodosijevom zako-niku, glavna briga bio je vrlo realan problem da se spreči kovanje zavera rimskih provincija sa njihovim varvar-skim rođacima.114 Čak i strože odredbe zabrane u Kodek-su, po kojima se zabranjuje brak između Rimljana i „var-vara", možda čak ne znače da se Goti ubrajaju u „varva-re": prava namera možda je bila da se osujete f ranko-r im-ski bračni savezi, koji su se smatrali opasnim za vizigot-ske interese.115 Možda se radilo o nameri da se zaštiti got-ski identitet, kojem su pretile dve generacije daleko broj-nije populacije. No, možda je njegova namera bila da za-štiti rimska prava, jer je očigledni način da se stekne vlast nad r imskim imanjima bilo više-manje prisilno sklapa-nje brakova između rimskih naslednica i moćnih Gota. Kakva god da je bila njegova prvobitna namera, j ednom kada se Vizigotsko kraljevstvo povuklo u Španiju, zabra-na je dobila novo značenje u novom kontekstu. Sada se

114. Liebeschuetz, Citizen Status and Law, str. 139-140; vidi Hagi th Šivan, „The Appropr ia t ion of R o m a n Law in Barbarian Hands; R o m a n - Barbar ian Marr iage in Visigothic Gaul a n d Spain" („Varvarsko pr ihva tanje r imskog prava: r imsko-varvarsk i b rak u vizigotskoj Galiji i Španiji"), kod Pohla, izd. Strategies of Dist inct ion, str. , i89-203 .

115. Šivan, The Appropriation of Roman l.aw (Prihvatanje rimskog prava), str. 195-199 . -

1 77

zabrana shvatala kao prepreka za brak između pripadnika Gota i Rimljana. Posle Vouillea, Kodeks je karakterisao zajednički pokušaj da se gotska vojna elita drži dalje od rimske populacije. Ova zabrana ostala je na snazi pedeset godina. Želju da se održi odvojeni identitet delio je i hi-spano-rimski verski vrh, koji je zabranjivao or todoksnim katolicima da stupaju u brak sa pristalicama arijanstva.

Arijanstvo je, naime, bilo drugi element gotskog iden-titeta. Tokom šestog veka, Goti su sačuvali svoje verske tradicije i, u ovom istom periodu, ono ih je odvajalo od or todoksne rimske populacije i nudile p lodno tlo za vi-zantijske ili istočno-rimske spletke. Ipak, gotske vođe su smatrale da su ovakve kul turne granice nužne, pa su čak uvodili i nove. Početkom šestog veka, na primer, arheo-loški nalazi sugerišu da su Goti možda namerno počeli da se oblače ili barem da oblače svoje preminule na način koji ih je razlikovao od njihovih rimskih suseda.116

Koliko su ovi pokušaji da se održi poseban gotski identitet bili uspešni nemoguće je utvrditi. Nesumnj ivo je da su neki brakovi ipak bili sklopljeni između Rimlja-na i Gota, pa su verske barijere premoštene p r o m e n o m vere. Značajnije je da, dok su Rimljani i dalje zadržali svoja imovinska prava, ostali su izvan političke vlasti, a to je verovatno ohrabrilo neke ambiciozne pokušaje pro-m e n e identiteta. Kako jedan istoričar ističe, dok su ove mere uvedene da se sačuva razlika između Gota i Rim-ljana, „gotski zakoni nisu definisali šta je Got".117 Po svoj

116. Liebeschuetz, Citizen Status and Law, str. 149.

117. Ibid, str. 141.

1 7 8

prilici, gotski kraljevi nisu mogli da odluče ko se može smatrati Gotom, a neki prelasci preko ovih barijera ne samo da su bili mogući nego čak i nužni za gotsku voj-sku kako bi zadržala kontrolu u kraljevstvu koje se pro-stiralo na tako širokom područ ju . Nesumnjivo, dok god su Goti bili mala, odvojena vojna elita, njihova sposob-nost da kontrolišu celu Španiju bila je vrlo ograničena. Do sredine veka, monarhi ju su potresala ubistva, rival-stva i otcepljenja provincija. Pobunjenici su čak pozvali cara Justinijana da interveniše; rezultat je bila vizantijska okupacija jugoistočne obale i pretnja da se ponovi krvavo osvajanje koje je uništilo ostrogotsku Italiju.

D o 570-ih i 580-ih, međut im, sva tradicionalna sred-stva za održavanje podvojenosti između Gota i Rimljana nisu više imala uspeha. Energični kralj Leovigild (569-586) ojačao je i proširio kraljevsku vlast širom Špani-je. Ugušio je pobune u Kordobi i Orensu, stavio udalje-ne provincije, kao Kantabriju i Asturiju, pod kraljevsku kontrolu i čak, u izvesnoj meri, smirio Baske. Utemeljio je stalnu prestonicu u Toledu; to je bilo vreme kada su kraljevi drugih varvarskih kraljevstava još uvek imali ,,še-tajuća" kraljevstva, bez stalnog centra vladanja. U perio-du od 584. do 585. godine pobedio je Svevsko kraljevstvo Galiciju, i pripojio ga svom Kraljevstvu. Kao deo progra-ma centralizacije, počeo je da uklanja tradicionalne bari-jere koje su razdvajale njegove podanike. Ukinuo je za-brane međusobnih brakova, koje su se do sada nesumnji -vo shvatale kao zabrane rimsko-gotskog jedinstva. Prava svrha ovog njegovog poteza mora da je bila želja da ohra-

1 7 9

bri katolike da sklapaju brakove sa arijancima, pošto su

zakoni katoličke crkve zabranjivali takve veze. Tako su ovi

brakovi, koje je kruna dozvoljavala ali crkva ne, mogli biti

važni samo kada je katolički par tner bio spreman da igno-

riše crkveni zakon. Leovigild je i dalje pokušavao da pod-

stakne katoličke konverzije na gotski oblik hrišćanstva i

održao je koncil u Toledu, na kojem je izmenio arijansku

doktrinu, tako da je ona prihvatila jednakost Oca i Sina

(ali ne i Svetoga duha) i ukinula zahtev da konvertiti mo-

raju da se krste po drugi put. Očito, Leovigild je pokuša-

vao da Rimljanima olakša da postanu Goti.118

Leovigildovi napori da skloni barijere i zmeđu Rim-

ljana i Gota nisu imali uspeha zbog snažnog o tpora or-

todoksnih biskupa. Njegov sin, Hermenigi ld , shvatio je

da postoje efikasnija sredstva konsolidacije. U vreme

p o b u n e prot iv oca, Hermenigi ld je prešao na katoličan-

stvo, očigledno u nadi da će t ime dobiti podršku kato-

ličke većine. Iako je Hermenigi ldova pobuna ugušena, a

on sam završio u izgnanstvu, gde je i umro, njegov brat

Rekared je posle očeve smrt i u rad io isto što i He rme-

nigild. Prešao je na katoličanstvo 587. godine i sproveo

brzu konverzi ju preostalih ari janskih biskupa i cele crk-

ve na koncilu u Toledu, 589. godine. Napokon je većina

populaci je mogla da se brzo asimiliše. Cilj je bio, kako

ga je sam Rekared nazvao, ništa man je nego stvaranje

novog jedinstvenog društva - „društva sledbenika Hri-

118. Roger Collins, Earfy Međieval Europe, New York 1991, str. 145.

1 8 0

sta, koje se uzdiglo iznad t radicionalne gotsko-r imske dihotomije"."9

Konverzija Gota otklonila je barijere za društvenu i kul turnu asimilaciju. Ako se gotski jezik i koristio negde izvan arijanske liturgije (što je malo verovatno na počet-ku sedmog veka), ubrzo je po tpuno nestao. Odevanje i materi jalna kultura Gota i Rimljana, ionako u suštini bez razlike, postala je po tpuno ista.120 Poslednji vidljivi tra-govi različite pravne tradicije kod Gota i Rimljana nesta-li su u per iodu od 643. do 644. godine, kada je kralj Kin-dasvint proglasio zakon koji je važio za sve stanovnike kraljevstva.121

Iako su razlike između Gota i Rimljana nestale got-ski identitet se zadržao. Međut im, upravo kako je ozna-ka Langobard u Italiji postala oznaka klase i bogatstva, u Španiji je pozivanje na gotske pretke značilo samo slav-no poreklo. O n o što je bilo važno, bilo je bogatstvo, vlast i identitet sa kraljevstvom, a ne poreklo. Kraljevi, prema kanonu Šestog koncila u Toledu 638. godine, morali su da budu „od gotskoggensa i časnog karaktera". No, ovo je na-prosto značilo da Franci ili Akvitanci nisu mogli da budu kraljevi.122 Kralj Ervig, koji je nasledio presto 680. godine, bio je sin prognanog Rimljanina iz Vizantijskog carstva.

119. P. D. King, Law and Society in the Visigothic Kingdom (Zakon i društvo u Vizigotskom kraljevstvu), C a m b r i d g e 1972, str. 132.

120. Die t r ich Claude, „Remarks about Visigoths and H i s p a n o - R o m a n s in the Seventh Cen tu ry" ( „ N a p o m e n e o Vizigotima i H i s p a n o - R i m l j a n i m a u s e d m o m veku"), citira rad Volkera Bierbrauera i dr., kod Pohla, izd. „Strategies of Distinction", str. 119, n a p o m e n a 23.

121. King, Law and Society (Zakon i d ruš tvo) , str. 18.

122. Concilium toletanum 6, 17, str. 244-245. Vidi Claude, Remarks about Visigoths and Hispano-Romans in the Seventh Century, str. 127-129

1 0 1

Iako teško Got u etničkom smislu, ipak je bio Got, jer je bio rođen u Vizigotskom kraljevstvu i mogao se pozivati na plemenito poreklo po ocu, koji je oženio rođaku kralja Kindasvinta. Tako je ispunjavao uslov koncila. Biti „Got" značilo je biti pripadnik vizigotske kraljevske elite.

Katolička hijerarhija uključila se u podršku ove nove vizije - i gotskih kraljeva koji su je zastupali - sa izu-zetnim žarom. Program ujedinjenja društva p o d kato-ličanstvom vođen je tokom sedmog veka, na koncil ima u Toledu, od kojih je šesnaest održano između 589. i 702. godine. Međut im, iako je konverzija olakšala ujedinjenje Gota i „rimske" populacije na poluostrvu, ona nije uzela u obzir realnost da „rimska" populacija poluostrva nika-da nije bila jedinstvena ni po kulturi ni po veri. Deceni-je vizigotske arijanske kontrole doprinele su pojednostav-ljenju heterogenog sastava i Gota i Rimljana. U prvoj fazi, različiti arijanski Svevi, Vandali, Alani i ostali spoji-li su se u jedan jedini Populus Gothorum, dok su orto-doksni Grci, Sirijci i Severoafrikanci u Španiji bili ute-rani u jedan jedini Populus Romanorum. Kada je gotski kralj napustio arijanstvo, ova dva „naroda" mogla su po-stati jedan. Međut im, proces je isključio veći deo rimske populacije Španije: Jevreje.

Tokom šestog veka Jevreji su ubrzano gubili r imski identitet kada su se or todoksni hrišćani i Romanitus čv-ršće povezali. Tako su bili p r imorani na sopstvenu etno-genezu, onu koja ih je pretvorila u prezren i proganjan narod u očima njihovih katoličkih suseda. Sve veća mar -ginalizacija Jevreja u društvu koje je videlo jedinstven

1 8 2

hrišćanski identitet kao definirajuću karakteristiku, odvi-jala se paralelno sa događanj ima u Vizantijskom carstvu. I tamo, dok je or todoksno hrišćanstvo postajalo državno pitanje, Jevreje su sve više marginalizovali i proganjali. U Vizigotskom kraljevstvu ovakav stav prema Jevrejima bio je čak drastičniji nego u Konstantinopolju.

Posle konverzije Gota, dok su nestajale razlike između njih i Rimljana, različitost Jevreja postajala je sve vidljivija i uznemiravala je hrišćanske kraljeve. Vizigotska Španija donela je tada prve strašne zakone sa namerom da natera jevrejsku populaciju Kraljevstva u societas fidelium.

Jevreji, suočeni sa pokrštavanjem ili surovim kazna-ma, trpeli su užasne pritiske, ograničena su im putova-nja i našli su se pod s trogom paskom hrišćanskog kle-ra; poštovanje jevrejskih zakona o ishrani, obrezivanje i prozelitizam kažnjavani su bičevanjem, skalpiranjem, sakaćenjem i konfiskovanjem imovine. Ali, iako su ove mere imale za cilj da dovedu do preobraćenja, kraljevski zakon podrazumevao je da čak i preobraćeni Jevreji osta-ju neprijatelji hrišćanstva. Na kraju, antijevrejski zakoni dostigli su stepen na kojem je kralj Ervig naredio porob-ljavanje svih Jevreja, preobraćenih i nepreobraćenih.1 2 3

Žestina sa kojom su kraljevi, uz podršku klera -uključujući Julijana iz Toleda, koji je i sam bio jevrejskog porekla - pokušavali da unište Jevreje bila je u oštrom kontrastu sa nj ihovom s tvarnom sposobnošću da spro-vedu drakonske mere koje su propisali. Populacija u ce-lini nije delila ovu otrovnu mržn ju i pokazalo se da sama

123. King, Law and Society, op.cit.p.p. 130-144.

1 8 3

oštrina zakona nema podršku za propisane mere. Ipak, odlučnost vladara da unište ovaj „novi" narod koji je stvorila njihova politika ostavila je strašno nasleđe u Španiji gde se, na početku modernog doba, ova fanatična briga o čistoj krvi ponovo razmahala.

| F R A N A Č K I I D E N T I T E T D O O S M O G V E K A

Severno od Loare, u šestom i sedmom veku, odvijao se sličan proces, tokom kojeg je većinski deo populacije usvojio identitet vladajuće manjine. U tom svetu, daleko od kulturnih i političkih centara Carstva, proces je bio brži i temelj nij i nego drugde. Bilo kao proračunata mera kako bi se obezbedila galsko-rimska podrška protiv Vizigota, bilo kao, takođe proračunato, suočavanje sa ostrogotskom hegemonijom, ili pak kao lična odluka kralj a-ratnika koji je tražio najdelotvornijeg boga, Klovisovo pokrštenje ne-sumnjivo je olakšalo brzo stapanje Franaka i Rimljana. Klo-visovi sinovi i unuci takođe su proširili svoju hegemoniju na istok bez etničkih ili verskih tenzija.

Asimilacija Rimljana i Franaka nije značila nestanak ideja o delimičnom preklapanju identiteta u kraljevstvu. Isti regionalni identiteti koji su se oslanjali na lokalni po-nos u civitates, vidljiv u pe tom veku, nastavio se i u fra-načkom svetu. Franački coup d'etat nije umanj io ovaj re-gionalizam, iako je pr ipadnost Regnum Francorum do-dala novi sloj mogućim identitetima i lojalnostima. Klo-vis i njegovi naslednici prihvatili su administrativne po-dele r imskih civitates i osnovali svoje prestonice u starim

1 8 4

r imskim administrativnim centrima. Tako su ovi isti ci-vitates ostali centar regionalnog ponosa i identiteta, isto onako kako su to bili u kasnoj antici, sa lokalnim elitama, koje su sada uključivale potomke regionalne aristokratije i posrednike franačkog kralja, koji su se identifikovali sa svojim gradom. Merovinška vojna organizacija dodatno je ojačala ove identitete, pošto su vojne jedinice bile orga-nizovane pod zapovedništvom lokalnih gospodara. Ova vojna organizacija takođe je produžila druge, kasne r im-ske oblike identiteta, posebno onaj varvarskih vojnih jedi-nica stacioniranih širom Galije. Ova mala naselja zadrža-la su svoju vojnu komandu i t ime svoj specifični identitet tokom sedmog veka. Tako je izgleda bilo i sa Saksoncima u Вауеихи, Taifalima u Poitou, Kamavarima u Langresu, Škotima u Besan<;onu i Svevima u Courtraiu.124

Kraljevstvo Klovisa nije bilo kraljevstvo svih Franaka. Ono je bilo samo jedno od nekoliko franačkih kraljevstava, i dok su on i njegovi potomci apsorbovali kako svoje fra-načke rivale tako i kraljevstva svojih suseda na istok i jug, uspeli su da se izmire sa regionalnim identitetima, čak iako su postavljali svoje sledbenike na ključne pozicije u vla-sti. Na kraju, tokom šestog veka, pojavila su se tri franačka kraljevstva: Neustrija, zapadna oblast sa Soasonom, Pari-zom, Turom i Ruanom, u kojima su se Franci prvi put po-javili kao branioci, a potom zamenili carsku vlast; Austra-zija, oblasti istočno od Rajne, ali isto tako Šampanj, Rems

124. Eugen Evvig, Volkstum und Volksbewufitsein im Frankenreich des 7. Jahrhunderts (Narodni običaji i nacionalna svest u Franačkom carstvu u sedmom veku), t akođe Eugen Evvig Spdtantikes und frankisches Gallien (Kasnoantički i franački Gali), H a r t m u t Atsma, izd, tom I, Mun ich 1976, str. 234.

1 8 5

i, kasnije, Mec; i Burgundija, kraljevstvo koje je obuhvata-lo staro kraljevstvo Burgunda zajedno sa Ronom i većim delom Galije, sve do prestonice Orleana.

Region između Loare i Rajne ostao je središte fra-načke vlasti. Ovde, bez obzira na poreklo ili vojno va-zalstvo, elitna populacija brzo se identifikovala sa fra-načkom. Do sredine šestog veka, čak su potomci poro-dice biskupa Remigija od Remsa, rimskog biskupa koji je pokrstio Klovisa, nosili franačka imena i sebe nesumnji -vo smatrali, kao što su ih smatrali i drugi, Francima. Eli-te Neustrije i Austrazije smatrale su se jednim narodom, a čak i njihove najžešće bitke smatrale su se građanskim ratovima, a ne ratovima između različitih naroda. Popu-lacija je nesumnjivo poštovala teritorijalni, takozvani Sa-likov zakonik, a neki njegovi delovi prvi put bili su napisa-ni početkom šestog veka.125 Prvobitno namenjen sledbe-nicima Klovisa, pisana verzija zakona bila je izmenjena i proširena tokom napredovanja franačkih vladara u sle-dećem veku. D o druge polovine sedmog veka, Salikov za-konik uglavnom se smatrao zakonom onih koji žive u za-p a d n o m franačkom kraljevstvu, Neustriji.

U Austraziji se, vremenom, druga verzija kraljevskih edikata i običaja našla u Ripuarijanskom zakoniku. Ko-načna verzija Lex Ribuaria je karolinški tekst, koji je pre-radio Karlo Veliki, a pojedini tvrde da ceo Zakonik datira u stvari iz druge polovine osmog veka.126 Međut im, tekst

125. lan W o o d , The Merovingian Kingdom 450-751. Har lou 1994, str. 108-114.

126. Patr ick Wormald , ,,Lex Scripta a n d Verbum Regis: Legislation and G e r m a n i c Kingship f r o m Euroic to Cnut", u izd. P. H. Sawyer i I. N. Wood , Enrly Medieval Kingship, Leeds, 1977, str. 108.

1 8 6

pokazuje uticaj Burgundskog zakonika i Salikovog zakoni-ka i pretpostavlja da postoji nepisani Ripuarijanski zako-nik izvan samog pisanog Zakonika. Sve ovo sugeriše da je bila napisana neka vrsta zakonika za Austrazijsko kraljev-stvo, verovatno početkom sedmog veka, kao deo sve veće regionalizacije franačkog sveta.

Iza granica Loare i Rajne, franačka politička i vojna organizacija stvorila je nove regionalne identitete, gra-deći ih delom na lokalnim aristokratijama i nj ihovim rimskim ili varvarskim tradicijama, ali ih transformišući u nove društvene i političke entitete. U regionima kao što su Burgundija i Akvitanija, starije tradicije zakona i društvene strukture prilagođene su novom franačkom si-stemu. Drugde, Franci su nametnul i vladare i zakonike.

Franački osvajači Burgundskog kraljevstva pretvori-li su region u franačko potkraljevstvo, iako nisu skloni-li već postojeću aristokratiju ni njihove zakonske tradici-je. Ovaj region na gornjoj Roni bio je pod vlašću meša-ne varvarske armije koja se smestila u regionu Jure pod rimskim komandan tom Aecijem oko 443. godine, kada je prodrla u regione Beča i Lyona u poslednjim decenija-ma petog veka. Godine 517, burgundski kralj Sigismund izdao je novi zakonik Liber Constitutionum koji je kom-binovao ranije kraljevske edikte, neke burgundske običa-je i r imsko običajno pravo.127 Glavna svrha zakonika bila je da reguliše odnose između varvara i r imskih stanov-

127. Patr ick А т о г у , „Mean ing and P u r p o s e of Ethnic Termino logy in Burgund ian Lavvs" („Značenje i svrha etničke te rminologi je u b u r g u n d s k i m zakonima") , Early Medieval Eu-rope. 2, 1993: 1-28.

1 8 7

nika kraljevstva, ali on je, takođe, modifikovao i proši-rio r imsko pravo u stvarima koje su se isključivo odnosi-le na Rimljane. Na taj način, zakonik je efikasno grupisao nerimsku populaciju u jedan jedini „narod", i bio je i do-kaz i sredstvo razvoja dalje etnogeneze Burgunda.128 Do vremena njegovog sastavljanja, populus noster („naš na-rod"), kako m u se obraćao Sigismund, bili su stanovnici Kraljevstva, Rimljani i varvari.

Franački osvajači pripojili su Burgundsko kraljevstvo većem kraljevstvu koje je obuhvatalo veliki deo teritori-ja oko Orleana. Istovremeno, oni su poštovali burgund-sku društvenu i pravnu tradiciju, ne dirajući u nju to-kom šestog, sedmog i osmog veka. Čak se i sukob između merovinškog komornika i šumara, pred sudom u sta-roj burgundskoj prestonici Chalon-sur-Saone, vodio u skladu sa burgundskim zakonom suđenja, to jest dvo-bojem.129 Tokom sedmog i osmog veka, aristokratija na ovom područ ju l jubomorno je čuvala osećanje regional-nog burgundskog identiteta, sačuvanog u njegovoj jedin-stvenoj pravnoj tradiciji.

Ovakva regionalizacija bila je još izraženija u osvoje-n im područ j ima istočno od Rajne, u Alamaniji, Turin-giji i Bavarskoj. Merovinzi su vladali u ovim područ j ima preko vojvoda, regionalnih zapovednika franačkog pore-kla, koji su postavljani silom franačkih armija, ali koji su se održali preko rodbinskih veza i pod zaštitom lokalne

128. lan Wood , Ethnicity and the Ethnogenesis of the Burgundians (Etnicitet i etnogeneza Burgunda), t akođe Herwig VVolfram i Walter Pohl, izd. Туреп der Ethnogenese unter beson-derer Beriickichtigung der Вауегп, t om I, Vienna, 1990, str. 55-69.

129. Gregory of Tours, Libri Historiarum X, 10; VVoođ, Ethnicity, str. 55.

1 8 8

aristokratije. Ova vojvodstva nisu sačinjavali samo naro-di koji su tu živeli još od perioda seoba: to su pre bile fra-načke tvorevine koje su uobličile, razdvojile i obnovile re-gionalne elemente u nove teritorijalne kneževine.

Južno od Loare, u regionima Akvitanije i Provanse koje su Franci osvojili, regionalni identiteti zasnivali su se na kontinuitetu s lokalnim aristokratskim porodicama koje su apsorbovale franačke guvernere, sklone tome da se „odomaće". Rezultat je bilo to što su regionalni moćni-ci stvorili snažne regionalne saveze koji su, prividno pri-znavajući lojalnost dalekom franačkom kralju, vodili svo-ju politiku. Ovde je rimski zakon, Teodosijev zakonik u skraćenoj formi, kao što je bio Alarihov kodeks, predstav-ljao osnovni teritorijalni zakon za sve, a grofovi i vojvode (ili, u Provansi, patriciji) razvili su snažne regionalne iden-titete. Slični procesi odvijali su se u područj ima istočno od Rajne, u Alamaniji , Turingiji i posebno Bavarskoj, gde su se franački upravnici brzo stapali sa lokalnom aristokra-tijom. Tenzije su nesumnjivo postojale i, kada je central-na franačka vlast bila zauzeta svojim problemima, moć-ni separatistički pokreti mogli su da stvore bukvalno au-tonomne kneževine. Međutim, ovi pokreti su bili aristo-kratski i uključivali su saveze pobunjenih franačkih ofici-ra i njihovih lokalnih saveznika. Teško da bi se moglo reći da su ih pokrenula nacionalistička ili etnička osećanja.

Stvaranje snažnih regionalnih identiteta - svakog sa svojim zakonom i svojom aristokratijom, ali svaki orto-doksan i povezan sa centralnom franačkom vlašću - do-veli su do fundamenta lne promene u korišćenju etničke

1 89 5

terminologije, kakva se vekovima koristila. U četvrtom i

petom veku, fundamenta lne razlike u druš tvu bile su one

između Rimljana i varvara, jednog dihotomnog sveta koji

su prihvatale obe strane, ali i oni čiji su životi pokaziva-

li koliko malo ovakve pojednostavljene razlike odgovara-

ju stvarnosti. Iako je u klasičnoj antici izraz varvarin bio

u na jmanju ruku umereno sramotan, u vojnom svetu kas-

ne antike, federalne armije bile su spremne da prihvate

ovaj izraz kao neutralan ili čak kao pozitivnu oznaku svog

nerimskog identiteta, dakle jednog kolektivnog identiteta

daleko stabilnijeg od mirijade „plemenskih" imena koja

su eventualno nosile njihove pojedinačne porodice i ar-

mije. Do početka sedmog veka, takva razlika nije ništa

značila. Rimsko građanstvo nije imalo značaja; regional-

ne populacije bile su odvojene društvenim slojevima, a ne

jezikom, običajem ili zakonom; a celo društvo, sa izuzet-

kom jevrejske manjine, bilo je ujedinjeno u istoj veri. Tako

je izraz barbarus počeo da popr ima novo značenje, nekog

stranog i, sve više, paganskog stranca.

U životu Kolombana, pisanog u prvom kvartalu sed-

mog veka, varvari su mogli da budu paganski Alemani

ili arijanski Langobardi, ali nikada Franci ili Burgundi.130

Kada bi se za hrišćane reklo da su varvari, kao što je to u

knjizi čudesa svetog Austregala iz osmog veka, koja tako

naziva franačku armiju Pipina I, to jasno znači negativni

stav prema neprijatelju i nasilniku, koji se, iako hrišćanin,

ponaša kao tipični pagani.

130. Ewig. Volkstum und Volksbewufttsein, str. 251

1 9 0

Sa nestankom varvara iz Carstva, nestali su i Rim-ljani. Moglo bi se reći da se to dogodilo vrlo brzo. Isto-ričar iz šestog veka, Grigorije Turski, koji se često vidi kao predstavnik galo-rimske aristokratije, nikada ne ko-risti ovaj izraz za sebe, svoju porodicu ili one za koje sma-tra da pr ipadaju istom druš tvenom i kul turnom sloju kao i on. Umesto toga, on koristi omiljene regionalne etike-te iz trećeg veka ili govori o senatorskoj klasi. U Grigori-jevoj istoriji nema Rimljana.131 Drugi franački izvori ko-riste istu oznaku slobodnije, posebno u stereotipnim opi-sima porodičnog porekla, sa kojima često počinju životo-pisi svetaca.132 Do osmog veka, izraz je postao regional-na oznaka, uglavnom ograničena na Akvitance na zapa-du i Recije u Alpima. Konačno, negde sredinom devetog veka, Romanus se koristi u Franačkom carstvu upravo na način na koji se koristio u Langobardskom kraljevstvu: da označi osobe iz grada Rima. U granicama Zapadnog rimskog carstva, više nije bilo ni Rimljana ni varvara.

| N O V I V A R V A R S K I S V E T

Vakuum u vlasti koji je nastao integracijom Langobar-da i drugih naroda u Carstvo tokom petog i šestog veka, brzo je popunjen novim i različitim društvima: Saksonci-ma istočno i severno od Rajne, Avarima i Slovenima duž

131. Walter Goffart , Foreigners in the Histories of Gregory ofTours (Stranci u istorijama Grigorija Turskog), takođe Walter Goffart, Rome's Fali and After (Pad Rima i posle toga), London, 1989, str. 275-291: i Patrick J. Geary, „F.thnic ldentity As a Situational Cons t ruc t in the Early Middle Ages" („Etnički identitet kao situacijski konstrukt u r anom srednjem veku"), Mitteilungen der anthropologischen Gesellschaft in Wien, tom. 113, 1983: 15-26.

132. Ewig, Volkstum und VolksbevvuKtsein, str. 247-248.

1 193 5

donjeg toka Dunava. Ovi „novi" varvari ponovo su vratili bipolarnost koja je već bila nestala unutar Carstva, ali su to uradili na vrlo različit način i dugotrajnije.

Od ovih novih naroda, Saksonci su bili najsličniji svo-jim prethodnicima, Francima i Alemanima. Od trećeg veka, Saksonci-gusari sa obala Severnog mora opustošili su Carstvo, a toliko dugo su i jedinice Saksonaca služile u rimskoj armiji. Jedna banda Saksonaca se u petom veku pojavila u Galiji, pod zapovedništvom Odoakara, najvero-vatnije istog onog varvarskog kralja koji se kasnije progla-sio i kraljem Italije.133 Poput Franaka i Alemana, oni nisu bili „drevni" narod, već su pre bile decentralizovane bande koje su delovale nezavisno. Njihovo ime, za koje se verova-lo da dolazi od naziva kratkog mača sa jednom oštricom ili saksa, ne daje ključ za kohezivnu samoidentifikaciju. Oni sigurno nisu bili jedini ratnici koji su koristili ovo oružje, verovatno hunskog, a ne saksonskog porekla.134

U Britaniji, neki saksonski saveznici, koje je regruto-valo domaće stanovništvo za odbranu Ostrva posle od-laska rimskih trupa početkom petog veka, postali su go-spodari istočnih delova rimske provincije. Postepeno su im se pridružili drugi odmetnut i Saksonci, Angli, Juti, Franci i Frizi sa kopna i ove ratničke skupine, udružene u male kneževine, ratovale su i povremeno sklapale saveze sa sličnim nestabilnim rimsko-bri tanskim kneževinama. Originalno pagani, ovi Saksonci postali su hrišćani to-kom sedmog veka. Preobraćeni su, delom, posredstvom

133. Gregory of Tours , II, 18

134. Pohl, Tellittg the Dijferetice: Signs of Ethnic ldentity, str. 37.

1 9 2

rimskih misionara, delom irskih monaha, a delom tihim delovanjem domaće hrišćanske populacije koja se, poput Rimljana u langobardskoj Italiji, Španiji i Galiji stopila sa ovim osvajačima stvarajući novo društvo.'35

Saksonci na kontinentu zadržali su svoju decentralizo-vanu organizaciju i svoj paganski identitet. Tokom šestog i sedmog veka, izgledalo je da su sa franačkim svetom imali odnos koji je bio upadljivo sličan onom između Franaka i Rimskog carstva dva veka ranije. Franci su do-življavali Saksonce kao zavisni narod, dužan da plaća da-nak u stoci ili da daje vojnike za odbranu od još uvek da-lekih Venda. Povremeno su merovinški kraljevi slali na njih kaznene ekspedicije koje su bile slične onima koje je vodio car Julijan protiv Franaka i Alemana. Saksonci su se ponekad pridruživali f ranačkim vojnim pohodima, kao kada su ušli u koaliciju protiv franačkog vojvode Kar-la Martela na početku osmog veka.136 Saksonci su vero-vatno videli sebe i svoj odnos sa Francima po tpuno dru-gačije. Krajem osmog veka, za vreme vladavine franačkog kralja Karla Velikog, zadržali su svoju jaku nezavisnost, veru i tradicije.

Dok su Saksonci zauzeli mesto Franaka i Alemana na zapadu, Avari su preuzeli uloge Gota i Huna na istoku. Ova stepska konfederacija, koja je bežala pred navalom Turaka u centralnoj Aziji, pojavila se u karpatskom baze-

135. Непгу Mayr -Har t ing , TTie Corning of Christianity to Anglo-Saxon England (Dolazak hrišćanstva u anglosaksonsku Englesku), 3. izd. Avon, 1991. O ulozi au toh tone populaci je u pokrš tavanju , vidi Patrick Sims-Will iams Religion and Literature in. 1 Vestern England, 600800. (Religija i književnost u zapadnoj Engleskoj 600-800), Cambr idge , 1990, gl. 3, „Paganism and Christ ianity", str. 54-86.

136. Wood , The Merovingian Kingdoms (Merovinška kraljevstva), str. 163-164

1 9 3

nu 567. godine i 558. ili 559. uputila emisara caru Justi-nijanu, nudeći mu vojnu pomoć protiv neprijatelja Car-stva u zamenu za godišnju platu.137 U mnogim suštinskim aspektima oni su ličili na druge stepske narode koji su se pojavili u Evropi u p rvom milenijumu.138 Ovi noma-di su razvili krajnje specifičan oblik preživljavanja, koji se temeljio na čobanskom životu i omogućavao im da žive u oblastima inače nepogodnim za život ljudi. Da bi preva-lili na stotine kilometara tokom sezonskih seoba, bilo je nužno da razviju složene oblike organizacije i komunika-cije. Ovi ekološki imperativi razvili su se u karakteristič-ne forme političke i društvene organizacije. Mobilnost, fleksibilnost i ratovanje na konj ima bili su osnova njiho-vog opstanka. Važno je bilo i udruživanje sa drugim slič-n im grupama sa kojima su uspevali da za vrlo kratko vre-me osnuju ogromna stepska carstva. Već smo videli nešto slično u kratkotrajnom carstvu Atilinih Huna. O n o što je Avare razlikovalo od njihovih prethodnika, međut im, bila je njihova sposobnost da se transformišu od samo još jednog stepskog naroda u prilično centralizovano i insti-tucionalizovano polietničko kraljevstvo između Vizanti-je i zapadnih kraljevstava, koje je opstalo, uz poraze i po-bede, dva i po veka.

Avari su ostvarili ovaj junački podvig, jer su uspeli da uspostave hegemoniju nad različitim narodima duž bal-

137. Pohl, Die Awaren. Ein Steppenvou, . Mitteleuropa 567-822 (Avari. Stepski narod u srednjoj Evropi od 567 do 822). Mun ich 198», str. 18-19

138. Pohl, The Role o/Steppe Peoples in Eastern and Central Europe in the First Millenium A.D. (Uloga stepskih naroda u istočnoj i centralnoj h >pi u prvom milenijumu n.e)., t akođe Origin of Central Europe, Przemyslaw Urbanczvk ed, v\ .irsavv 1997, str. 65-78.

1 9 4

kanske granice Carstva i da monopolizuju ime Avar do neverovatnog stepena. Nekih dvadeset godina, Baian, vla-dar ili kagan Avara, borio se protiv Utigura, Anta, Gepi-da i Slovena, dok nije stvorio veliku polietničku konfede-raciju. Posle odlaska Langobarda, Baian je učvrstio svoju vladavinu u Panoniji. Godine 582, osvojio je staru ilirsku prestonicu Sirmijum.139 Njegovi sinovi osećali su se toliko snažnima, da su krenuli na osvajanje Konstantinopolja: godine 626. ogromna armija sastavljena od avarskih kon-janika i slovenskih brodova, napala je na grad, zajedno sa persijskim saveznicima. Opsada je trajala nešto duže od jedne nedelje i završila se porazom Avara. Ovakva kata-strofa mogla je lako označiti i kraj avarske hegemonije. U stvari, neke od podređenih grupa pokušale su da po-sle poraza krenu svojim putem, ali se jezgro održalo upr-kos tome što je bilo znatno smanjeno. Vek kasnije, avar-ski konjanici krenuli su u pohod na zapad, na Bavarsku i Italiju, dok se konačno nisu sukobili sa daleko nadmoć-nijim neprijateljem oličenom u Karlu Velikom. Karlo Ve-liki je prodro do centra avarskog kraljevstva u današnjoj Mađarskoj i tako uništio svaku mogućnost da Avari održe svoju polietničku konfederaciju. Tokom jedne generacije i bez veće bitke, Avari su nestali iz isto rije.

Iako je Avarska konfederacija nestala ostavivši za so-bom samo bogate grobove širom istočne Austrije i Mađar-ske, ona je ipak odigrala ključnu ulogu u stvaranju važni-jeg i trajnijeg fenomena Istočne Evrope: brzu i po tpuno slovenizaciju srednje i istočne Evrope.

139. Sremska Mitrovica (pr im. prev.)

1 9 5

Između petog i sedmog veka, istočni delovi područja koje se dugo smatralo Germanijom, kao i balkanske i cr-nomorske provincije Carstva od Baltika do Mediterana, dospela su pod vlast Slovena. Ova transformacija dogodila se bez fanfara, bez priča o moćnim kraljevima poput Ati-le, Teodoriha ili Klovisa, bez junačkih seoba ili očajničkih bitaka. Bio je to proces o kojem sami Sloveni nisu ostavi-li pisane dokaze, a vizantijski i latinski posmatrači čak su i manje primećivali i razumeli njegovu unutrašnju dinami-ku od procesa germanske etnogeneze zapadne Evrope. A ipak, rezultat slovenizacije imao je daleko dublji značaj.

Na zapadu, varvarske federalne trupe apsorbovale su rimske sisteme vladavine, vere i naseljavanja. Oni su, na kraju, postali po tpuni Rimljani, čak iako su po tpuno iz-menili ono što je taj naziv značio. Slovenske seobe nisu prihvatile niti su se nadovezivale na rimske sisteme opo-rezivanja, poljoprivrede, društvene organizacije ili poli-tike. Njihova organizacija nije se zasnivala na r imskim model ima niti su njihovi lideri bili uopšte zavisni od r im-skog zlata da bi krenuli u svoje poduhvate. Tako je nj ihov efekat bio daleko potpunij i od bilo čega što su Goti, Fran-ci ili Saksonci ikada postigli. Gotovo sve u vezi prvih Slo-vena - poreklo, društvena i politička struktura i njihov ogroman uspeh - i dalje je zagonetka.

Naučnici su dugo raspravljali o „pradomovini" Slove-na. Pitanje porekla verovatno je besmisleno postavljati u vezi sa Slovenima, kao što je to i sa poreklom drugih var-varskih naroda, koji su nastali spajanjem onog što r im-ski izvori nazivaju skitskom ili sarmatskom ili germans-

1 9 6

kom populacijom u regionima istočno od Elbe, a koja je tu ostala za vojnim leitima, koje su osnovale germanske armije krećući se prema Carstvu. Naučnici novijeg vre-mena ubeđeni su da se „rađanje" Slovena odvijalo duž vi-zantijske granice pod vizantijskim vojnim i ekonomskim pritiskom, uglavnom onakvim kakav su vekovima rani-je na zapadu trpeli Franci i Alemani duž Rajne.140 Među-tim, slovenska kultura bila je daleko bliža tlu i tešnje ve-zana za poljoprivredu nego što su to bile franačke i ale-manske armije koje su se brzo kretale i postale rimski fe-derati a, kasnije, i osvajači. Sa svojim lakim plugovima, sitnom poljoprivredom i malim, često individualno or-ganizovanim društvenim jedinicama, Sloveni nisu jedno-stavno došli kao armije koje kupe porez, nego kao seljaci koji obrađuju zemlju koju su osvojili.

Ali jesu osvajali. Njihovo širenje bilo je sporo ali nasil-no, i posle njega sledila je apsorpcija autohtonih populaci-ja u njihove lingvističke i društvene strukture. No, ovo ši-renje nije bilo usklađeno i bilo je radikalno decentralizo-vano. Na vrhuncu srednjeg veka, slovenski jezik i materi-jalna kultura predstavljali su neverovatno jedinstvo u celoj istočnoj Evropi, ali to je bilo u radikalnoj suprotnosti u od-nosu na takođe radikalan nedostatak autohtone političke centralizacije. Vizantijski istoričar iz šestog veka, Proko-pije, opisuje kako su bili „ne pod vlašću jednog čoveka, nego su od starine živeli u demokratiji i prema tome sve

140. О poreklu Slovena, vidi p rvens tveno Pohl, Die Awaren, str. 94-128, i Florin Cur ta , The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, ca. 500-700. A D (Poreklo Slovena: istorija i arehologija Podunavlja, oko 500-700), C a m b r i d g e 2001.

1 9 7

što se tiče njihovog blagostanja, bilo u dobru ili zlu, bilo je prepušteno narodu".141 Ova decentralizacija je možda bila ključ njihovog uspeha. Bez kraljeva ili velikih poglavica koji su se mogli podmititi na saradnju ili potući i tako ih primorati na služenje, Vizantijsko carstvo nije imalo mno-go šansi da ih uništi ili ih kooptira u carski sistem.

Postepeno, tokom sedmog veka, slovenski ratnici-ze-mljoradnici krenuli su preko Dunava na Balkan. Hrono-logija nije sasvim jasna, što se može i pretpostaviti: proces je bio tako decentralizovan i fluidan da je teško odrediti vreme kada se on odvijao ili ga potkrepiti dokument ima. Pojedinačne promene smera zbog vizantijske kontraofan-zive, nisu mogli da zaustave proces tako širokih razmera niti je osvajanje jednostavno značilo prenos poreskih pri-hoda, kao što je to bilo sa žrtvama germanskih osvajanja dva veka ranije: Sloveni su ili ubijali vojnike koje bi zaro-bili ili bi ih menjali za otkupninu. Oni koji su ostali, mo-gli su da pobegnu ili da se utope u slovensko seljaštvo. U ovom društvu vojnika-seljaka nije bilo drugih opcija.

Kada je ipak došlo do hijerarhijskog organizovanja slo-venskih grupa u velikim razmerama, bilo je gotovo neiz-bežno da se to dogodi prema vladajućim strukturama koje su došle spolja. To su mogli da budu germanski ili central -no-azijski lideri, čiji je model etnogeneze omogućavao širu koncentraciju vlasti i veću podređenost pojedinaca i gru-pa. Avari su odigrali ključnu ulogu u ovom procesu.

Slovenizacija širokog pojasa od Elbe do donjeg toka Dunava, prilično je odmakla pre dolaska Avara. Avar-

141. Procopius , History of the wars VII ( Is tori ja ratova, VII) xiv, 22.

1 9 8

sko naseljavanje možda je povećalo pritisak Slovena na vizantijsku granicu, pošto su slovenske bande bežale od ovog novog stepskog carstva. To može da objasni rane slovenske napade na grčko poluostrvo u drugoj polovi-ni šestog veka, posle kojih su brzo stigle slovenske armi-je pod k o m a n d o m Avara. Drugi su se apsorbovali u njih i postali t rajni deo Avarskog kraljevstva. Avari su od svojih Slovena, već prema potrebi, tražili da im obezbede zim-ska boravišta, uzimali od njih konje, zalihe hrane i žene. U vreme rata, koristili su slovenske podanike kao pešake, a tokom opsade Konstantinopolja, kao mornare. Među-tim, izgleda da su bili spremni da se prema nekim slo-venskim zajednicama ponašaju suzdržanije i nekim nji-hovim poglavarima nudili su darove u zamenu za vojnike i podršku. Vizantijski hroničari opisuju Slovene kao po-korene podanike Avara; zapadni posmatrači opisuju Ava-re i Slovene kao saveznike, pre nego kao gospodare i po-danike. Verovatno su u pravu i jedni i drugi.

Avarske političke i vojne strukture omogućile su kon-tekst za etnogenezu specifičnih slovenskih grupa. Na početku sedmog veka, verovatno posle poraza pod zidi-nama Konstantinopolja 626. godine, veliki delovi avarske periferije su se pobunili, osnivajući au tonomne politike između Avarskog kaganata - Franaka na zapadu; Vizan-tije na istoku.

U regionu koji je verovatno danas Češka Republika, Franak Samo, organizovao je bandu Slovena mešanog roda, koji su se kao prilično jak savez pobunili protiv Ava-ra. Prema j ednom zapadnom izvoru, Sloveni su izabrali

1 9 9

Samoa za kralja i on je vladao Slovenskim kraljevstvom142

duže od 35 godina.1*13 Odvajanje Samoovih Slovena iz Avarske konfederacije posle poraza Avara pred Konstan-tinopoljem 626. godine, verovatno je bila jedna od nekoli-ko takvih pobuna protiv poraženog avarskog kagana.

Različite grupe poznate u desetom veku, kao Hrvati i Srbi, verovatno vuku poreklo iz ovog istog perioda unu-trašnje krize u kaganatu. Nemoguće je u celosti rasvetli-ti ranu istoriju Hrvata, koja se gotovo u celini zasniva na priči vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (905-959).144 Konstantin je napisao za svoje naslednike raspra-vu o tome kako se upravlja carstvom, u kojoj je posebnu pažnju posvetio susedima Slovenima. U tome m u je po-služilo iskustvo savremenika i danas izgubljeni materijali carske arhive, koji su bili stari vekovima, ali nemoguće je tačno znati od kada on datira ili, u stvari, koliko je ono što on govori tačno. Konstantin govori o dve grupe Hrvata, onih koje naziva „Belim" Hrvatima, a koji žive kraj Fra-naka, i o Hrvat ima u Dalmaciji. Konstantin pruža mito-lošku genealogiju prema kojoj su nekada davno Hrvati ži-veli „iza Bavarske", ali porodica od petoro braće i dve ses-tre se odvojila od njih, povela svoj narod u Dalmaciju, gde su pobedili Avare i po tom se dalje delili u različite grupe. U stvari, hrvatsko ime pojavljuje se u različitim područj i -ma na periferiji bivšeg avarskog kaganata, na područ ju

142. Ili Samovo kraljevstvo, koje se smat ra p r v o m organ izovanom za j edn i com Slovena (pr im. prev.)

143. Fredegar, 4, 48; Pohl, Die Awaren, str. 256-261.

144. Cons t an t i ne Prophyrogeni tus , De Administrando Imperia (O upravljanju državom), gl. 29 i 30.

2 0 0

današnje Nemačke, Češke Republike, Austrije, Moravske, Slovenije i Grčke, kao i u današnjoj Hrvatskoj. Pokuša-ji da se dokaže neko etničko jedinstvo svih ovih grupa, možda i pre dolaska Avara, nisu dali rezultate.

Naziv Hrvat (Kroat) ne pojavljuje se ni u j ednom izvo-ru pre sredine devetog veka kao oznaka naroda ili pleme-na. Izraz Hrvat (Kroat) verovatno je prvobitno označa-vao ili društveni sloj ili je to bila titula regionalnog polo-žaja unutar kaganata.145 To bi objasnilo zašto ovaj izraz, koji nije slovenska reč, može da eventualno označava slo-venski „narod", a da ne mora da se zamišlja kako je ne-kada, u davna vremena postojao neslovenski hrvatski na-rod. On takođe objašnjava pojavu „Hrvata" na suprot-nim stranama kaganata, a da se ne moraju zamišljati ve-like seobe bilo porodice bilo braće, od kojih svaki osni-va različiti deo hrvatskog naroda. Verovatno su se tokom osmog i devetog veka, ove otcepljene grupe koje je njiho-vo vodstvo ili organizacija u avarskom kraljevstvu identi-fikovala kao „Hrvat" (Kroat), postepeno spojile u odvoje-ne društvene zajednice sa izmišljenim etničkim identite-tom i maštovitom genealogijom.

Konstantin, na isti način na koji povezuje „Bele" Hrva-te sa Hrvat ima u Dalmaciji, priča o srpskom poreklu u narodu pozna tom kao „Beli" Srbi, koji žive iza zemlje Huna, na granici sa Franačkim kraljevstvom i „Belom" Hrvatskom.146 Tu se ponovo navodi genealoška legenda:

145. Pohl, Die Awaren, str. 266.

146. Za apst rakt ovog t rad ic ionalnog ob jašn jen ja vidi, na pr imer , John Fine, TheEarly Bal-kans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century (Rani Balkan: kritički pre-gled od šestog do kasnog dvanaestog veka), En Arbor , 1983, str. 52-53.

20 1

dva brata sa sobom su povela polovinu naroda i zatraži-la zaštitu cara Heraklija. Car je po tom naselio ove Srbe u provinciju Tesaloniku (Solun). Kasnije, oni su odlučili da se vrate u svoju domovinu i, kada su zatražili dozvolu od Heraklijevog147 zapovednika Beograda, dobili su zemlju u današnjoj Srbiji. Ova legenda, poput one o Hrvatima (Kroatima) smešta poreklo Srba u period Avarskog po-raza pod Konstantinopoljem, objašnjava prisustvo Srba na udal jenim krajevima avarskog kraljevstva i objašnjava pojavu novog „naroda" koji nosi drugo neslovensko ime na Balkanu. Bolje nego da se kopa po ovoj legendi da bi se našao istorijski dokaz o poreklu Srba, bilo bi da se ona vidi kao deo verovatno brzih centrifugalnih sila, koje su cepale avarski kaganat posle njegovog poraza.

Slično poreklo može se videti i kod Bugara. Rimlja-ni su sretali narode ovog imena još od petog veka, oko Crnog mora. Oni su, zajedno sa drugim grupama čiji su nazivi zvršavala sa gur, kao što su Kutriguri, Onogur i i Oguri, pripadali, kako su ih Rimljani videli, Hunima, to jest centralno-azijskim stepskim ratnicima. Posle 626. go-dine, međut im, pobunjenike protiv kagana uvek su zvali Bugarima. Ponovo, kao u slučaju Hrvata (Kroata), različi-tost Bugara objašnjena je kasnije u legendi o petoro braće, sinova Onogura Kuvrata, koji se pobunio u 630-im, zba-cio vlast Avara i ujedinio Bugare oko Crnog mora. U isto vreme, bugarske izbeglice posle neuspešne pobune u za-padn im regionima kraljevstva pobegli su u Bavarsku, gde ih je franački kralj Dagobert najpre dočekao dobrodoš-

147. Vizantijski car (p r im. prev.)

2 0 2

licom a potom, kada su se tokom zime rasporedili u man-je grupe, naredio da ih napadnu i pobiju.148 Sledeća gene-racija Bugara, pod vodstvom Kuvera, pobunila se protiv Avara, i on se stavio na čelo mešane populacije potomaka rimskih zatvorenika, koji su pre pedeset godina bili nase-ljeni u Avarskom kraljevstvu južno od Tesalonike.149 Mo-guće je, da su u sedmom veku imena Kuvrat, Kuver i Kro-at poticala od titule i, tek vremenom, počela da označa-vaju pojedince ili narode. U svakom slučaju, nijedna od ovih grupa - bilo Samoovo kraljevstvo, Hrvati (Kroati) ili Kuverovi Bugari - nisu bili narodi koji su već postoja-li i koji su se pobunili protiv avarskog gospodara. Pre bi se reklo da su oni bili narodi u nastajanju, udruženi pro-tiv Avara, ali organizovani na neki način prema instituci-jama ili principima preuzetim od njihovih gospodara.

U toku sledećih vekova, ove grupe, čija neslovenska imena možda vuku koren od avarskih titula, razvile su se od političkih jedinica, formiranih kao otpor avarskim go-spodarima u „narode", zajedno sa podacima o genealo-škom mitskom poreklu koji su objašnjavali njihova pore-kla u etničkim, a ne u terminima političke organizacije.

Do početka osmog veka, dakle, populacije na prostori-ma na kojima je nekada bilo Rimsko carstvo karakterisa-li su pre politički nego etnički identiteti. Kod onih naroda koji su bili dovoljno važni da budu opisani u retkim pisa-n im izvorima tog vremena, njihova identifikacija sa geo-grafski definisanim kraljevstvom odredila je način na koji

148. Fredegar, 4, 72.

149. Miracles of St. Demetrius II, 5.

2 0 3

su označeni i, u velikoj meri, kako su opisivali sami sebe. Naravno, ova terminologija počivala je na ranijim vekovi-ma, iako su se društvene realnosti koje je označavala pot-puno promenile. Franci su bili elita Franačkog kraljevstva: Langobardi su im bili pandan u severnoj Italiji, a Goti u Španiji dok Iberijsko poluostrvo nisu osvojile berberske i arapske armije 711. godine. Slobodni stanovnici engle-skih kraljevstava bili su Saksonci. Rimljani su bili stanov-nici onih područja u Italiji koja su bila pod papskom i vi-zantijskom vlašću ili su, drugde, bili stanovnici Galije juž-no od Loare. Regionalni identiteti, naravno, i dalje su bili važni kao što su to bili oduvek. Franački vladari vladali su nad Turinzima, Bavarima, Frizima i Alemanima, iako su to bile provincijske, a ne rodovske oznake.

Iza ovih stabilnih političkih zajednica, svet je više ličio na peti vek. Saksonci, kolektivno ime za decentralizovane paganske germanske narode, naseljavali su severne grani-ce franačkog sveta, dok je na istoku ogromno polietničko Avarsko carstvo obuhvatalo Vizantiju i zapad, rađajući „nove" narode - Hrvate (Kroate), Srbe i Bugare. Ove gru-pe - Saksonci, Avari i njihovi potomci - bili su novi var-vari, jedini varvari preostali u Evropi, upravo kao što su jedino Rimljani bili stanovnici Rima.

2 0 4

G L A V A Š E S T A

P R E M A N O V I M E V R O P S K I M N A R O D I M A

Do početka osmog veka, iako su se drevna imena ne-

kih naroda koji su se pojavili u kasnoj antici i dalje kori-

stila, nj ihov sadržaj i značenje radikalno su se promenili .

Relativno stabilna kraljevstva pojavila su se širom Evrope,

kraljevstva čija su imena vodila poreklo od starih „gentil-

skih" imena, ali su uključivala sve njihove hrišćanske sta-

novnike unutar tako označene zajednice. Čak ni savre-

menici nisu jasno razlikovali etničku, političku i terito-

rijalnu terminologiju: Regnum Francorum nije bilo u ce-

losti područ je Francije. Neki sveštenik mogao je da pre-

vede Germaniju kao Francoland,150 Istovremeno, termini

Francija i Galija mogli su se koristiti naizmenično. Unu-

tar ovog regiona, male vojne kolonije Saksonaca, Alana

i drugih širom Galije, koji su zadržali neku vrstu vojnog

identiteta od vremena petog i šestog veka, nisu po tpuno

nestale. Narodi su postali ponovo ono što su bili za Plini-

ja: teritorijalne jedinice geografske i političke organizaci-

je, a ne društvene ili kul turne grupe.

150. О terminologij i ove vrste vidi Walter Pohl, Zur Bedeutung ethnischer Unterscheidun-geti in der friihen Karolingerzeit, Studien zur Sachsenforschung (O značenju etničke razlike u ranom karolinškom dobu) 12, 1999: 193-208, posebno str. 199.

2 0 5

Nakon što su Berberi i Arapi 711. i 712. godine brzo pokorili Španiju, slika južno od Pirineja se promenila. S jedne strane, religija je postala novi karakteristični ele-ment iberijskog identiteta što nije bilo od vremena preo-braćanja Vizigota u ortodokse. S druge strane, iako mus-limanski osvajači nisu pokazali interes za preobraćanje hrišćanske i jevrejske populacije, elita je kratko posle osvajanja počela da prelazi na islam i, do desetog veka, Španija je imala većinsko musl imansko društvo.

Drugde, do 720-ih, zapadna polovina starog rimskog sveta razvila se u au tonomna sitna kraljevstva pod vlada-v inom malih kneževa ili regionalnih moćnika, koji su če-sto uzimali titulu vojvode, titulu koja je naglašavala neza-visnu vojnu komandu. Na kontinentu, u Neustriji, s tarom srcu zemlje Frankonije, vojvodske porodice održavale su svoje marionetske kraljeve merovinške dinastije. No, u Austraziji, Is točnom franačkom carstvu, naglo uzdignu-te vojvodske porodice dominirale su u političkoj areni i takođe polagale pravo na vladavinu Zapadom. Drugi re-gioni Franačkog kraljevstva krenuli su svojim putem: u Akvitaniji i Bavarskoj, au tonomne vojvode poigravale su se svojim polaganjem prava na kraljevsku vlast; u Brita-niji, Friziji, Saksoniji, Turingiji, Alemaniji , Burgundiji i Provansi, vojvode i vojvodama ravni patriciji vladali su povremeno u ime Merovinga, a povremeno prema nji-ma pokazivali gordi prezir. Ove jedinice bile su slične au-t o n o m n i m langobardskim vojvodstvima, koja su karak-terisala centralnu i južnu Italiju, ili si tnim kraljevstvima koja su sačinjavala politički okvir anglosaksonske Engle-

2 0 6

ske i Velsa. Svuda su lokalne političke elite dominirale

polit ikom u mal im razmerama. Njihov položaj se možda

žestoko osporavao unutar lokalne strukture vlasti, ali se

rivalstvo zasnivalo na istrebljenju aristokratskih rivala, a

ne na kul turnoj ili etničkoj različitosti. Izgledalo je da re-

gionalizam pobeđuje .

U drugoj polovini osmog veka, širenje Franačkog car-

stva na istok, sever i jug obuhvatilo je većinu donj ih ze-

malja, zapadnu i istočnu Germaniju, Langobardsko kra-

ljevstvo, Kataloniju, a možda se očekivalo da i dalje na-

stavi da stiče etnički, politički i geografski identitet. Urae-

sto toga, osvajački ratovi koje je Franačko kraljevstvo vo-

, dilo pod karolinškim kraljevima doneli su Evropi novu

etničku i pravnu diferencijaciju kao jedan od kamena te-

meljaca Carstva.

Bila je potrebna jedna generacija da bi se uzdigla au-

strazijska vojvodska porodica Pipina II i njegovog sina

Karla Martela, koja je porazila svoje neustrijske protivni-

ke i konsolidovala svoju vlast u s tarom srcu Francije. Po-

tom su krenuli da osvajaju i pr ipajaju periferna vojvod-

stva oko njih. To su ostvarili nemilosrdnim vojn im poho-

dima, ali takođe i koopt i ranjem frakcija m e đ u lokalnim

uglednicima, koj ima su obećavali udeo u vlasti i zadrža-

vanje nj ihovih visokih položaja koje im je garantovao lo-

kalni zakon. Tako, istočno od Rajne, dok su vojvodstva

padala pod franačku vlast, is tovremeno su im garanto-

vani njihovi sopstveni zakoni koji su štitili njihove poda-

ničke, ali posebne identitete. Ovi zakoni su se zasnivali

2 0 7

delom na lokalnoj tradiciji i priznavali regionalnu prak-su, ali su se pr imarno oslanjali na franačku vlast.

Većina ovih kodifikacija odvijala se u o s m o m veku, pod vlašću Karolinga. Međut im, oni su se pozivali na da-lje pretke, sa početka šestog veka, u vreme vrhunca mero-vinške kraljevske vlasti pod Klotarom II (584-623) i Da-gober tom (623-639). Tako se, istovremeno sa garanto-vanjem da lokalne zajednice mogu da sačuvaju svoj pra-vni identitet, isti identitet stvarao projektovanjem natrag u daleku mitsku prošlost, kako bi m u ona dala legitim-nost ispunjavajući ga drevnom aurom. Uvod u Bavarski zakonik, na primer, tvrdi da je taj Zakonik bio sastavljen negde početkom sedmog veka, u danima kralja Dagober-ta Velikog. Možda je zaista postojala bavarska pravna tra-dicija od sedmog veka, ali Zakonik koji se poziva na svo-ju drevnu prošlost napisan je u osmom veku. Slični uvo-di obojeni arhaizmom kod drugih zakonika, iako možda odražavaju neki element p re thodnog zakona, uglavnom maskiraju novije poreklo ovih pravnih kompilacija.151

Zapadno od Rajne, u Burgundiji , Provansi, Septima-niji i Akvitaniji, Karolinzi su išli istim putem. Ovde su lokalne elite, koje su sarađivale sa novim vlastima, mogle da sačuvaju autonomiju zadržavajući rimski, burgund-ski ili gotski zakon pod zaštitom franačkih vlasti. Takve garancije bile su posebno važne u područ j ima koja su se

151. О bavarskom zakonu vidi Wil f r ied H a r t m a n n , „Das Recht („Pravo"), u Die Bajuwa-ren von Severin bis Tassilo (Bavari od Severina do Tassila), 488-788. izd. H. D a n n h e i m e r i H. Dopsch , Munich , 1988, posebno str. 266; i Joachim Jahn, Ducatus Baiuvariorum. Das bairische Herzogtum der Agrilolfinger (Bavarska vojvodina Agilolfinger), Stut tgart 1993, str. 118. i 130-131.

2 0 8

graničila sa islamskom Španijom i Langobardijom, pošto je lokalna saradnja bila ključna za f ranačku stabilnost.

No, franačka zakonodavna politika bila je mač sa dve oštrice: iako je garantovala legalne tradicije novopripoje-n im regionima Carstva, ova politika je dozvoljavala kra-ljevim zastupnicima, gde god oni bili, da zadrže svoju pravnu autonomiju. Tako su kraljevski zvaničnici i vojnici mogli da se nasele u udaljenim oblastima, a da ne mora-ju da žive u skladu sa lokalnim pravnim običajima. Poput evropskih predstavnika Carstva u 19. veku, oni su uživali eksteritorijalni status gde god se nalazili. Ovaj „lični prin-cip" doživeo je veliku ekspanziju kada su Franci osvojili Langobardsko kraljevstvo 773-774. godine. Uskoro, fra-nački, burgundski i alemanski „kolonisti" etablirali su se u osvojenom kraljevstvu, ponosno zadržavajući svoj posebni pravni status i prenoseći ga na svoju decu. Ova smeša pravnih sistema, po kome se od svakog pojedin-ca koji bi se pojavio na sudu tražilo da se pozove na svoj zakon, dugo je nadživeo karolinški politički sistem. U l i . veku, porodice su se ponosno pozivale na poseban pravni status dugo nakon što su njihove veze sa regionom iz ko-jeg su njihovi preci emigrirali davno nestale.

Karolinška regionalna politika kooptiranja lokalnih elita - garantovanjem javnih položaja i posebnog zakona dok su postavljali carske predstavnike širom svog ogrom-nog carstva - stvorila je novu vrstu evropskog etniciteta. Ovaj identitet više se temeljio na zakonskim privilegij ama, nego na poreklu ili kulturi. On nije ljude definisao kao et-nitete po sebi, nego samo u smislu određenih prava.

2 0 9

Ova restriktivna forma pravnog identiteta, razvijena u kontekstu karolinške imperijalne ekspanzije, dugo je nadživela Karolinško carstvo. O n o je postalo model koji se koristio u kolonizaciji slovenskog sveta u 12. i 13. veku, dok je „saksonskim" seljacima garantovala ne samo nji-hovu zemlju nego i pravo da žive prema svom zakonu, poput ostrva u sveže „smirenim" istočnim područj ima. Vremenom, pravo na pozivanje na saksonski ili german-ski zakon postao je pravo na specijalnu privilegiju, koja se mogla garantovati svakom, bez obzira na poreklo.152

Međut im, karolinška imperijalna politika istovreme-no je stvarala nova značenja za stare oznake. Karolinška ideologija je za njih smišljala drevne genealogije. Upra-vo onako kako je nova kodifikacija regionalnih zakona naglašavala njihovo drevno poreklo, karolinška istorio-grafija pokazala je izuzetan interes za ranu istoriju ovih novih društvenih i pravnih etniteta, posebno samih Fra-naka, ali takođe i Langobarda i drugih, projektujući ih u daleku prošlost. Tako je karolinški carski sistem stvo-rio sopstveno opravdanje kroz genealogije naroda i svoje „zamišljene zajednice", dok je za franački narod potvrđi-vao prava na univerzalnost i božansku misiju koja je nad-visivala misiju Rima. Uspeh ove dovitljivosti nadživeo je Franačko carstvo duže od celog mileni juma: od vreme-na krstaša do 12. veka, Franak je bilo ime koj im su Grci i musl imani nazivali Evropljane.

152. Vidi na p r i m e r garanci je Germanskog zakona u Poljskoj koje navod i Rober t Bartlett u Ihe Making of Europe: Conquest, Colonization and Cultural Change 950-1350. (Stvara-nje Evrope: osvajanje, kolonizacija i kulturna promena 950-1350), P r ince ton 1993, str. 118 1 130-131.

2 1 0

| Z A K L J U Č N E P R I M E D B E

Dakle, ono što vidimo kao rezime je dugotrajna, ispreki-dana upotreba određenih oznaka koje su počele da se kori-ste kao „etničke". Klasični etnografi, čak i onda kada su du-boko svesni heterogene prirode svojih sopstvenih društa-va, spremno projektuju ove kvaziorganske biološke slike na „druge", „varvare". Čovek se pita da li bi se zajednice i društva na obodima rimskog sveta mogla prepoznati u ste-reotipima koje su kreirali rimski hroničari. Međutim, od četvrtog veka nadalje, vojne bande prisvojile su ove katego-rije i koristile su ih kao napadački zov na zajedničku akciju. Imena naroda bila su tako manje opisi a više tvrdnje - po-zivi na jedinstvo pod vođama koje su se nadale da mogu da monopolizuju i personifikuju tradicije povezane s tim ime-nima. Istovremeno, ovi lideri su prisvajali različite tradici-je i izmišljali nove u obliku kraljevskih i svetih genealogija, legendarnih bitaka i junačkih dela ovih naroda.

Uspeh nekih od ovih vojnih grupa da se institucio-nalizuju u provincijama Rimskog carstva, doveo je do ogromnih promena u korišćenju ovih izraza u društvenoj stvarnosti koju su proklamovali. Sa pobedom i teritorija-lizacijom, jasno pozivanje na prava stvorilo je stvarnost koju su dokazivali i, za nekoliko generacija, društvene i političke grupe sa po tpuno različitom prošlošću, vred-nost ima i kul turama prihvatile su pravo pobednika da za njih stvori uverljivu zajedničku istoriju. Mitovi o zajedničkom poreklu i istoriji, mitovi stvoreni manje starosedelačkom usmenom tradicijom, a više klasičnim

1 1 5

idejama nacije, maskirale su radikalni diskontinuitet i heterogenost koji su karakterisali kasnu antiku.

Teritorijalizacija i osvajanje u o smom i devetom veku, kooptirali su regionalne elite i pogodovale carskim pred-stavnicima, čiji su status i privilegije bili zaštićeni novim formama ličnog zakona i maskirani starim interesom za eventualnu drevnu prošlost koja je mogla da opravda ideologiju o posebnosti.

Kakve veze sve ovo ima sa savremenim oživljavanjem etničkog nacionalizma sa kojim smo počeli ovu knjigu? Kratak odgovor bio bi: „Nikakve". Tok i kompleksnost starog veka pripadaju različitom svetu od pojednostav-ljenih vizija ideologija. Ali takav odgovor isuviše je jed-nostavan. Kada se savremeni nacionalisti pozivaju na istoriju, njihova ideja istorije je statična: oni gledaju onaj trenutak p r imarne akvizije, kada je „njihov na rod" naj-pre stigao u ostatke Rimskog carstva, utvrdio svoju sve-tu teritoriju i svoj nacionalni identitet. Ovo je sama an-titeza istorije. Istorija evropskih naroda u kasnom sta-rom i na početku srednjeg veka, nije priča o pr imordi -jalnom času nego o t ra jnom procesu. To je priča o po-litičkom pri lagodavanju i manipul isanju sa nasleđenim imenima i predstavama prošlosti da bi se stvorila sadaš-njost i budućnost . To je istorija stalne promene, radikal-nih diskontinuiteta i političkih i ku l turn ih kr ivudanja , maskiranih nanovo ponovljenim pri lagođavanjima sta-rih reči da bi se definisale nove realnosti. Franci „rođeni pokrštenjem Klovisa" nisu Franci Karla Velikog ili onog francuskog naroda za koji se Jean Le Pen nadao da će ga

1 214 5

okupiti oko svog političkog pokreta. Srbi koji su se poja-vili na raspadnut im ostacima avarskog carstva nisu na-rod koji je poražen u bici na Kosovu 1389. godine niti su to Srbi koje je Slobodan Milošević pozvao na nacionalno širenje. Albanske žrtve Miloševićeve Srbije nisu Iliri Bal-kana iz šestog veka. Niti je ovaj proces završen: narodi Evrope su u procesu razvoja i tako mora uvek i biti.

Istovremeno, istorija evropskih naroda i sama je deo problema evropskog etniciteta. Mi, istoričari, nužno sno-simo krivicu za stvaranje t rajnih mitova o narodima, mi-tova koji opstaju i koji su opasni. Stvarajući stalnu linear-nu priču o narodima Evrope, mi po tvrđu jemo pokušaje vojnih komandana ta i političkih lidera koji tvrde da oni zaista sadržavaju drevne tradicije naroda. Prihvatanjem mitova, koje su stvorili pisci kasnog starog i srednjeg veka, kao istorijskih činjenica, mi isuviše često propagi-ramo i ponavl jamo takve tvrdnje. Na kraju našeg pregle-da evropskog porekla nacija, hajde da pokušamo da na-kratko iskoračimo iz našeg zapadnjačkog fokusa i pogle-damo istoriju jednog drugog naroda, na j ednom drugom kont inentu. Pokušajmo da upored imo evropske narode i jedan od velikih naroda Afr ike - Zulu.

| E V R O P L J A N I K A O Z U L U

Osnovna prepreka za svaki pokušaj da se p romeni mišljenje rašireno među evropskim narod ima je činje-nica da su ova shvatanja prodrla tako duboko u evrop-

1 215 5

sku svest da se ne prihvataju kao rekonstruisanje istorije, nego pre kao komponente evidentne same po sebi i ključ-ne za nacionalni identitet. Ova shvatanja leže izvan do-mena istorije, u onom delu kolektivne memori je koja je utoliko snažpija jer je mitska. Možda je najbolji način da se pobegne od vekova pretpostavki i konfuzija koje su se gomilale u vezi sa identitetom evropskih naroda pokušaj da, barem nakratko, pobegnemo iz Evrope. U tu svrhu, ispitaćemo rađanje jednog drugog naroda u j ednom da-lekom regionu, naroda Zulu u južnoj Africi. Međut im, kako ćemo videti, lakše je promeni t i nečiju geografsku perspektivu, nego analitičke kategorije.

Pokušaj da se razume rana istorija Zulua nailazi na iste probleme, a za mnoge i iz istih razloga, kao što je pokušaj da razumemo ranu istoriju evropskih naroda. Sličnost između Zulua i Franaka, Gota ili Srba odvija se na dva ni-voa: najpre, imamo prve tekstove koji pokušavaju da za-beleže istoriju njihovih kretanja i koji su pisani p o d uti-cajima sličnim onima u judeo-hrišćanskoj i klasičnoj tra-diciji. Tako, „klasična" istorija etnogeneze Zulua obuhva-ta iste mitske, književne i klasične motive koje nalazimo u evropskoj istoriji. Razlog za ovu sličnost je da su ljudi koji su prvi pokušali da napišu istoriju Zulua bili evropski mi-sionari, duboko privrženi biblijskim i klasičnim koncep-tima etnogeneze. U tome oni najviše liče na „pripovedače varvarske istorije" koji su pričali iste priče, iz sličnih per-spektiva, u šestom, sedmom i o smom veku.153

153. Walter Goffar t , u svom delu Narrators of Barbarian History (Pripovedaći varvarske istorije), pokazu je koliko ma lo ti takozvani „nac iona ln i" istorićari iniciraju ili pod ržava ju bilo koju vrstu nac iona lne istorije.

20 1

Drugo, čak i kada se uklone pretpostavke i projekcije autora „nacionalne istorije" Zulua, sasvim različita slika etnogeneze Zulua koja se pred nama pojavljuje ima ra-zličite, ali ništa manje upadljive, sličnosti sa m o d e r n i m i naučnim analizama evropskih etnogeneza. Ove sličnosti sugerišu da iza mitskih priča o etnogenezi u Evropi i iz-van nje, možda dejstvuju izvesne slične društvene i po-litičke snage koje utiču na stvaranje ovih vrlo različitih društava. One takođe mogu da sugerišu da konstrukcije i analogije, koliko god iskrivljene, jesu neizbežan deo ra-zumevanja istorije.

Neki Evropljani mogu da se nakostreše na samu ideju da se poreklo njihovih etničkih i političkih grupa izjed-načava sa poreklom nekog od južnoafričkih naroda. Kod mnogih, razlog može da bude ne toliko rasizam koli-ko duboko ukorenjeno verovanje da, dok „istorija" jed-nog afričkog naroda može da bude obična kulturološka konstrukcija, njihova sopstvena prošlost ipak je na neki način „stvarna". Pozvao bih čitaoce da nakratko zabora-ve na svoj kul turni šovinizam i razmisle o mogućnost i da se ne razlikuju od miliona Južnoafrikanaca, koji svoje poreklo prate u prošlost do Šake KaSenzangakona, osni-vača nacije Zulu, koji u istoriji svog naroda ima isto me-sto koje kod Francuza ima Klovis, kod Hrvata Krobat i kod Bugara Isperih.

Zulu su jedan od najvećih i najsamosvesnijih južnoa-fričkih naroda. Preko Inkata oslobodilačke partije, istov-remeno kul turnog pokreta i političke partije Zulua, uti-caj skoro pet miliona Zulua daleko prevazilazi nj ihovu

1 217 5

aparthejdsku domovinu KvaZulu, osnovanu 1971, koja danas čini provinciju KvaZulu-Natal. Identitet Zulua usko je povezan sa nj ihovim istorijskim sećanjem, seća-njem koje se proteže u prošlost do 1830, kada je Kraljev-stvo Zulu bila najmoćni ja nezavisna afrička država u juž-n o m delu ovog kontinenta, i dalje od početka 19. veka u prošlost do njihovog davnog porekla u 17. i 18. veku. Ovo sećanje bi trebalo Evropljanima da bude vrlo blisko.

Otac istorije Zulua, međut im, nije bio Zulu. To je bio A.T. Bryant (1865-1953), hrišćanski misionar koji je, de-cenijama posle smrti Šake KaSenzangakona, prvi napisao dugu povest o istoriji Zulua. Prema Bryantu, ova istorija počinje u 17. veku, kada je narod Nguni, među kojima su bili preci Zulua, sa severa i severozapada, a možda, kako neki Zului misle, sa dalekog severa, današnjeg Sudana, krenuo u oblast jugoistočne Afrike. Kako su se Nguni se-lili na jug, tako su se širili u veći broj „klanova", osnov-nih političkih i društvenih jedinica društva. Ovi klanovi su vodili poreklo od zajedničkog pretka i n j ima je vladao njegov direktni živi potomak. Do početka 16. veka, Ngu-ni su živeli oko gornjeg toka reke Vaal, gde su se podeli-li u dva dela. Grupa je najpre krenula dalje na severoza-pad i v remenom se utopila u Sote, koji su se selili sa se-vera. Drugi, čistokrvniji klanovi Ngunija, Ntungva, M b o i Lala - koji su svi imali isto poreklo i kul turu - krenuli su na jug u oblast Fongolo - Mzimkulu, gde su se naseli-li otprilike u isto vreme. Ntungva su se naselili u današnji središnji deo Zulua, gde su osnovali svoje brojne klano-ve, pod uglavnom nezavisnim poglavarima. Oko 1670.

1 218 5

jedan od lidera klana, Malandela, ili barem njegova po-rodica, prešao je reke Mpembeni i Mkumbanu , preko vi-soravni Mtonjanei, i doselio se u dolinu Mfule. Ovde se, nekoliko generacija kasnije, rodio Zulu, po tomak Malan-dele i eponimički osnivač klana Zulu.

Negde u 18. veku, nekoliko poglavica naglo je počelo da centralizuje svoju političku vlast i širi svoju teritorijalnu vlast na susedne klan ove. Ova nagla promena objašnjava se kao posledica ekološke p romene ili demografskog ras-ta, koji su doveli do nestašice hrane. Ovo je moglo da se dogodi jer su se pojavili izuzetno nadareni i ambiciozni lideri, od kojih je najpoznatij i bio Šaka KaSenzangakon, voda Zulua koji je, zajedno sa Dindžisvajoom, vođom Mtetva, pokor io gotovo sve susedne klanove i njihove mladiće regrutovao u armiju Zulua. Jedini izuzetak bili su Ndvandve, krajnje centralizovano vojničko osvajačko društvo, slično Zuluima. Oko 1817, Ndvandve su pobe-dili Mtetve i ubili Dindžisvajoa.

Ubrzo posle smrti Dindžisvajoa, Šaka je porazio Nd-vandve i, u brzom nizu osvajanja, učvrstio vladavinu Zu-lua na velikom područ ju jugoistočne Afrike. Čak ni ubi-stvo Šake 1828. - od ruku dvojice njegove polubraće, na-vodno zbog rasta nezadovoljstva njegovom despotskom vladavinom - nije uništilo državu Zulua koju je on stvo-rio. Kraljevstvo Zulu, iako je pos tepeno oslabilo u suko-bima sa drugim nacijama, a posebno sa Burima i Britan-cima, zadržalo je svoju koheziju i snažno osećanje et-ničkog identiteta, čak i posle konačnog poraza koji su im Britanci naneli krajem 19. veka. Ipak, i dan danas, etnički

1 219 5

identitet Zulua - koji čuva ovo zajedničko sećanje na nji-hovu nezavisnost i jedinstvo u prošlosti i koje simbolizu-je inkata ili spirala od upletene trave - ostaje snažna mo-tivaciona sila u južnoj Africi.

Ovo sećanje je zaista moćno, ali ono je takođe imagi-narno. „Istorija" etnogeneze Zulua je savremena tvorevi-na, sazdana na osnovu ličnih pogleda na svet kakav bi on trebalo da bude, i spoljnih viđenja o tome kako bi istori-ju jednog naroda trebalo videti.

A. T. Bryant, sastavljač „istorije" Zulua, uneo je u svoj rad osnovne pretpostavke o prirodi svojih izvora, o sub-jektu svog opisa i širem okviru shvatanja događaja, što je u osnovi transformisalo Zulue u „narod". Način na koji je on obradio usmene tradicije koje je prikupio, počivaju na dve međusobno povezane pretpostavke.154 Prva je naiv-ni prilaz samim usmen im tradicijama, za koje je on pret-postavio da bi trebalo da se uzmu kao istorijska činjenica, možda nepotpuna i konfuzna , ali kvalitativno ista kao što je opšta priča koju je Bryant na njoj gradio. On je pret-postavio da mora da postoji jedna jedina „prava" verzija prošlosti Zulua, ali da su različiti pojedinci možda pričali manje-više iskrivljene verzije istorijske istine. Tako je za-datak istoričara bio da popun i praznine, poveže nepo-vezane deliće podataka i uskladi nepodudarnost i . Ulo-

154. J. B. VVright i С. A. Hamil ton, „Tradition and Transformations: The Phongo lo -Mzim-khulu Region in the Late Eighteenth and Ear!y Nine teenth Centuries" („Tradicija i t ransfor-macije: oblast Fongolo-Mzimkulu na kraju 18. i na poče tku 19. veka"), u izd. A. D u m m y i B. Guest, Nalal andZululand: From Earliest Times to 1910: A NewHistory (Natal) i Zululand: od najranijih vremena do 1910: nova istorija), P ie termari tzburg 1989, str. 49-57. Vidi takode Ca-rolyn A n n e Hamil ton, Terrific Majesty: The Power of Shaka Zulu and the Limits of Historical Invention (Čudesno veličanstvo: moć Shake Zulu i granice istorijskog izmišljanja.

1 220 5

ga istoričara bila je, kako je rekao, „da jednostavno spo-ji, na j ednom mestu i izvesnim sistematskim redom, sve one podatke koji se odnose na Ranu plemensku istoriju domorodaca Zululenda i Natala".155

Njegova druga pretpostavka bila je da su ove usmene tradicije istorije etnički ujedinjenih klanova „Nguni", koji su opstali, uz male izmene, stot inama godina i koji ima-ju svoje sopstvene političke, društvene i boravišne grani-ce. Njegova istorija o usponu kraljevstva Zulu, znači, bila je istinita priča o spajanju ovih zasebnih entiteta u klan Zulu. Tako je on pretpostavio d a j e prošlost suštinski sto-t inama godina ista, i da se s trukture klana u 19. veku mogu projektovati unazad u najraniji period Ngunija.

Bryant ne samo da nije postavljao pitanje istorij-ske tačnosti legendi koje je sakupio, nego ih je obradio u skladu sa sopstvenim već unapred stvorenim intelek-tualnim i kul turnim zaključcima, zaključcima za koje je pretpostavljao da čine deo pr i rodnog toka. Bryant je bio hrišćanski misionar koji je pisao, kako kaže, zbog oseća-nja da je njegova altruistička dužnost „prema našem ne-p i smenom crnačkom bratu, da za njega spase od potpu-nog zaborava, pre nego što bude prekasno, one od njego-vih jednostavnih tradicija koje se još mogu spasti, koliko god one nama bile bezvredne."156 Stigao je u Južnu Afri-ku 1883, nekih pedeset godina posle smrti Šake. Tako nije imao znanje iz prve ruke o istoriji o kojoj je pisao,

155. A. T. Bryant, Olden Times in Zululand and Natal (Nekada davno u zemlji Zulua i Na-talu), L o n d o n 1929, str. VIII

156. Ibid, str. IX

1 221 5

pa je umesto toga sakupljao ono što je mogao od kralje-vih sinovaca i njihove generacije. Ove podatke, koje opi-suje kao „fragmentarne, nepovezane i često po tpuno bez značenja za one neupućene"157, kombinovao je u jednu sliku na način koji je uporedio sa načinom na koji umet-nik stvara mozaik158 namenjen evropskoj čitalačkoj pub-lici. Bryant je imao nisko mišljenje o evropskim čitaoci-ma koje je opisao kao publiku „kojoj je svaka istorija po pravilu nezanimljiva" i kojoj je, stoga, on nužno morao da predstavi ovaj materijal na način na koji bi „čitanje moglo da bude snošljivo, i da održi njihov interes."159

Rezultati Bryantove misionarske pozadine, njegovi izvori i publika vidljivi su u mozaiku koji je sačinio od svojih fragmenata. Najpre, kao hrišćanin sa klasičnim obrazovanjem, on je obradio ovaj materijal tako da budu jasne paralele između Zulua i lutanja hebrejskog naroda u Izlasku i legendarnog lutanja Langobarda, Gota i Slo-vena na početku srednjeg veka. Bryant upoređuje od-nose između podeljenih Bantua, čiji deo čine Nguni , sa „onim koji postoji u Evropi između Engleza, Nemaca i Skandinavaca nordijske rase."160 Malandelu eksplicitno upoređuje sa Mojsijem, a dinje, koje je njegova porodica našla na putovanju, „ m a n o m u njihovoj divljini."161 Po-put Mojsija, Malandelina „sudbina bila je da vidi Obeća-

157. Ibid, str. VIII

158. Ibid, str. X

159. Ibid, str. VII-IX

160. Ibid, str. IV

161. Ibid, str. XVII

2 2 0

nu zemlju i da umre."162 Tako je Bryant svesno stavio istoriju Zulua u kontekst biblijskih modela i, još uopšte-nije, u kontekst evropske istorije. Ako priča o seobi Zu-lua liči na priču poznatu evropskim čitaocima, to je de-lom i zato što joj je to bila i namera.

Drugo, Bryant nije samo izgradio istoriju Zulua kao hebrejske i evropske etnogeneze, onako kako ih je on shvatao, već je i način na koji je pripisivao motivaciju i značenje odražavalo evropske tradicije. To je, takođe, bilo sa namerom. Najpre zato što je pretpostavljao da će njegova evropska publika smatrati d a j e materijal „neza-nimljiv" i „stran nj ihovom shvatanju", on je objavio svo-ju nameru da:

„... ovo istorijsko štivo učini razumljivim i prijatnim -prihvatajući uglavnom lagan i kolokvijalan stil; stvara-jući tu i tamo pravu „atmosferu"; kreirajući potrebnu „pozadinu"; stvarajući pravo raspoloženje pozivom na patos; oblačeći „suve koske" istorije u prijatan osmeh; ujedinjujući nepovezane detalje ponavljanjem naših sopstvenih znanja o životu i karakteru domorodaca."163

Veći deo ovih napora da nešto što je strano približi ev-ropskim čitaocima, sastojalo se od stalnog povlačenja pa-ralela sa evropskim kul turnim tradicijama. Dindžisvajo, na primer, postaje „plemeniti vitez" i Bryant sa odobra-vanjem upoređuje njegovu izgradnju Carstva sa on im

162. Ibid, str. XIX

163. It>id, str. IX

22 1

vođama koji su gradili drevni Egipat, Persiju, Grčku i Rim:

„Samo je moderna Engleska uspela da se uzdigne do ovih visina stvaranja imperije i zato je celi svet sma-tra izuzetno mudrom. Crnci, međutim, koji su uradili upravo to isto, i davno pre, nikada se nisu smatrali ne-čim većim od običnih neprosvećenih divljaka'."164

Šaka je, po Bryantovom viđenju, bio Julije Cezar Zulua; naslov poglavlja u kojem priča o ubistvu Šake glasi: „Ce-zar pada i tiranija je mrtva". Rezultat svega toga je da, kako u priči o seobi i centralizaciji tako i u kul turnom smislu u kojem koristi ove dokaze, Bryant ne beleži niti čuva pravu unutrašnju pr i rodu Zulua. On ga pre stvara, prilagođava-jući deliće tradicije Zulua „pravoj istoriji", to jest smislenoj pripovesti koja svoje značenje vuče iz istorije par excellen-ce - to jest iz judeo-hrišćansko-rimskog sveta.

Bryant sigurno nije bio prvi etnograf koji je opisao poreklo jednog „naroda" u smislu da ga je izvukao iz bi-blijskog i klasičnog prototipa i gradio priču u skladu sa kul turnim pretpostavkama i predrasudama svojih čitala-ca. Ovo je upravo ono što su uradili autori sa kraja sta-rog i početka srednjeg veka kada su pisali priče o poreklu Gota, Langobarda, Franaka, Anglosaksonaca i, kasnije, Srba, Hrvata i Mađara. Kako smo videli u p re thodn im poglavljima, autori kao Jordan, istoričar Gota; Grigorije Turski, koji je pisao o Francima; ili Konstantin Porfiroge-

164. Ibid, str. 101.

2 2 2

nit koji je opisivao Slovene, tvrdili su, ili direktno ili se to podrazumevalo, da prenose drevne usmene tradicije, dok su svoje narode smeštali u r imsko-hrišćanske kategorije. Imena lidera, podela naroda u plemena ili porodične za-jednice, epohalne bitke i legendarna lutanja sve je to no-silo veliku simboličnu vrednost i često se povezivalo sa istorijom priče o hebrejskom Izlasku i t radicijama grčko-rimske etnografije. Ovakve istorije nisu nikada bile pra-ve „nacionalne" istorije, sa namerom da prenesu tumače-nje autohtone prošlosti naroda. One su se pre temeljile na autorovim političkim i kul turnim shvatanjima i bile prestruktuisane tako da prenesu autorovo razmišljanje. Štaviše, ovi autori, ništa man je nego sam Bryant, teško da su bili nekritični, autohtoni svedoci u beleženju tradi-cija sopstvenih naroda. Iako su se neki, kao Jordan i lan-gobardski istoričar Pavle Đakon, i mogli pozivati na po-reklo od naroda koje su opisivali, oni su kul turno potpu-no pripadali r imskoj hrišćanskoj kul turnoj tradiciji, kroz koju su gledali materijal kojim su se bavili.565

S obzirom na Bryantov prostodušan pristup njego-vom predmetu i izvorima i njegovom jasnom pokuša-ju da preoblikuje prošlost Zulua prema evropskom mo-delu, mogli b ismo da zaključimo da njegovi napori , ne samo da nisu doveli do toga da upoznamo istoriju Zulua, nego su učinili da n a m ostane nepoznata. Njegova priča je manje mozaik a više dvorana ogledala, od kojih svako

165. О ku l tu rno j i poli t ičkoj pozadin i četvorice o d ovih ranih s redn jovekovnih istoričara vidi Walter Goffar t , Narrators of Barbarian History (Pripovedači varvarske istorije), koji tvr-di da je n j ihov specifični politički i verski interes odred io sadržaj i f o r m u n j ihovih istorija.

odražava neki vid njegove sopstvene kul turne i političke perspektive, ne dozvoljavajući bilo kakav dublji uvid u samu etnogenezu Zulua. Ako ovako gledamo na Вгуап-ta, onda se može zaključiti da nam Nekada davno u ze-mlji Zulua i Natala govori mnogo o hrišćanskim misio-nar ima u kolonijalnoj Africi, ali ništa o istoriji Zulua. U stvari, upravo je ovo tema rasprave o istoričarima ranog srednjeg veka. Ipak, ovakav radikalni skepticizam nije opravdan.

Bryantov mozaik možda jeste fikcija, ali pojedini de-lovi to nisu.166 Drugi načini razumevanja i korišćenja ovih delova u stvaranju slike o praistoriji Zulua, posebno u kombinacij i sa arheologijom, omogućuje istoričarima da shvate na različit način prošlost Zulua, uprkos Вгуап-tovoj maštovitoj tvorevini.

Afrički istoričari su nedavno počeli da prave skicu „rekonceptualizovane istorije" oblasti Fongolo-Mzim-kulu, tumačeći na drugačiji način usmenu tradiciju koju je Bryant prikupio, na osnovu dva suštinski drugačija kriteri juma. Najpre, oni prihvataju da usmene tradicije nisu samo priče o činjenicama, nego pre „političke" izja-ve, koje na prošlost prenose obrasce značenja čija je sv-rha da se obezbedi zakonitost za programe u sadašnjo-sti i budućnosti . Niti ove tradicije odražavaju vrednosti samo jednog vladara. Često su one proizvod borbi među različitim frakcijama i sadrže nepovezane i međusobno

166. О izvorima 19. veka, kako evropskih tako i afr ičkih, koji govore o vel ikom vodi Zu-lua Šaki, vidi VVilliam Worger, „Clothing D r y Bones: The Myth of Shaka" („Odevanje sta-r ih kostiju: mit o Šaki"), Journal of African Studies, t om 6, br. 3, 1979: 144-158; i Carolyn A n n e Hami l ton , Terrific Majesty, posebno gl. 2, 7he Origin of the lmage of Shaka (Poreklo lika Šake), str. 36-71.

2 2 4

suprotstavljene obrasce u pokušaju da se neutrališe an-tagonizam između rivalskih frakcija. Istoričari mogu da „raspakuju" ove nelogičnosti i tako otkriju neke političke sukobe koji su do njih doveli, pr imenjujući neku vrstu tekstualne arheologije, koja skida slojeve tvrdnji i pro-tivtvrdnji koje leže skrivene u jeziku tradicije, a koji su zvanične verzije pokušavale da prikriju.167

Drugo, oni priznaju da jedinice analize, „plemena", „klanovi" i druge političke i društvene zajednice, nisu stabilne, objektivne i t rajne realnosti. One su pre poli-tičke zajednice prošlosti i sadašnjosti koje stalno menja-ju svoj sastav, unutrašnju organizaciju, kulturu, tradici-ju, etničku pr ipadnost i granice.168 Ni Nguni ni Zulu ne mogu da se uzmu kao objektivno živi i stabilni učesnici istorije. Oni su pre njeni sastavni elementi, čija se pr iroda i samo postojanje mora ju stalno preispitivati.

Istorija koja se pojavljuje iz ovih preispitivanja doka-za, zasnovanih na pre l iminarnim uslovima, radikalno se razlikuje od onih koje je stvorio Bryant i koje su tadašnji Zulu prihvatili kao svoje sopstvene. Homogena etnička grupa koju je Bryant nazvao Nguni nije nikada postoja-la. Nguni, slično Germanima, ima značenje isključivo kao lingvistička oznaka, a nikada kao politička, kul turna ili društvena grupacija. Tako Ntungva, M b o i Lala, koje on vidi kao drevne podele Ngunija, verovatno su bile nepo-vezane grupe čije je formiranje počelo u procesu konso-lidacije Kraljevstva Zulu u 1820-im. Štaviše, seoba koju

167. Wright i Hami l ton , Traditions and Transformations, str. 52

168. Ibid, str. 53

2 2 5

Bryant opisuje u biblijskom značenju, nikada se nije do-godila. Arheološki nalazi i pažljivo čitanje legendi Zulua ne dokazuju da je bilo velikih kretanja populacije u 17. i 18. veku ništa više nego što mi možemo da pr ihvat imo legende o gotskim seobama iz Skandinavije ili f ranačkim lutanjima od Dunava do Rajne. Izgleda verovatnije da su se grupe, koje će v remenom postati Zulu, formirale iz au-tohtone populacije na tom području . Priče o seobama su sredstva za projektovanje mitskih „osnivačkih povelja" na društvene zajednice 19. veka.

Pre političkih transformacija u 19. veku, populacija re-giona živela je u brojnim malim zajednicama različitih ve-ličina i političke strukture. Neke su bile male grupe sa po-glavicama koje su obavljale ritualnu vlast, ali nisu imale moć prinude. Druge su bile veće, sa podređenim poglavi-cama i vrhovnim poglavicom, koji je imao veliku vlast nad svojim podanicima. Dok se politička kohezija održavala preraspodelom danka koji su poglavicama plaćali njihovi sledbenici, druge vrste veza, uključujući rodbinske, štiće-ničke, bračne i komšijske, prelazile su ove političke grani-ce. Rezultat je bio da su zajednice i poglavice bili promen-ljivi, stalno u porastu, cepanju, nestajanju i preoblikova-nju, kako mi rn im tako i nasilnim sredstvima, kao elementi mešavine koja se preusmeravala u skladu sa okolnostima.

Vlast poglavice bila je ograničena fluidnošću ovih gru-pacija, nedosta tkom institucija p o m o ć u kojih bi on mo-gao dugotrajni je da vlada nad pr ipadnicima svoje gru-pe i da spreči nj ihovo odvajanje te, zbog nesposobnost i vladajuće grupe, da stekne isključivu kontrolu nad osno-

2 2 6

vnim ekonomskim resursima plemena, prvenstveno ze-

mlje. Ova ograničenja su takođe sprečila pojavu oštrih

klasnih granica, koje se zasnivaju na pris tupu ekonom-

skim resursima. Čak i vrhovna vlast, ili vlast poglavica

koje su imale vlast nad drugim poglavicama, bila je ogra-

ničena nesposobnošću poglavice da zakonski ili silom

pr imora podređene poglavice na bilo šta sem na plaćanje

danka i povremene mobilizacije. Takođe, zbog nedostat-

ka t rajnih glavnih organa kontrole, vrhovna vlast je bila

nestabilna i stalno je poprimala nove oblike.

Promene u drugoj polovini 18. veka, koje su-omogućile

rast snažnih centralizovanih društvenih zajednica kao što

su Mabhudu, Mtetva i Zulu, ne može se objasniti jedno-

stavnom pojavom velikih vojnih voda, poput Dindžisva-

joa i Šake, ili naprosto takvim mehaničkim objašnjenj ima

kao što su klimatske promene, ekološke krize ili sponta-

ni rast populacije. Pre će biti da je do toga došlo pojavom

jednog velikog faktora spolja, to jest prisajedinjenja obla-

sti Fongolo-Mzimkulu u evropski trgovinski sistem. Ovo

prisajedinjenje započelo je p rodorom evropskih trgovaca

slonovačom u ovo područje. Trgovina je omogućila po-

glavicama, koje su mogle da kontrolišu trgovinske pute-

ve i isporuku slonovače, a kasnije i stoke, da prošire svo-

ju vlast kroz distribuciju evropske robe, posebno odeće i

metala. Ova promena relativne moći, poremetila je tra-

dicionalnu ravnotežu unutar sistema rasta, konkurencije,

dezintegracije i transformacije, koji su karakterisali pro-

menljive društvene i političke strukture u regionu.

2 2 7

Rezultat nadmetanja poglavica za sticanje kontrole profita od međuna rodne trgovine vodila je do brze trans-formacije društvenog i političkog organizovanja vlasti poglavica. Najpre, poglavice su pretvorile amabuto ili ob-redne škole - grupe mladića uglavnom istih godina, koji su su se periodično okupljali pod poglavicom i prolazi-li kroz rituale inicijacije - u sredstva širenja svoje vlasti. Ove grupe, koje su bile lojalne vođi i imale svoj identitet, najpre su dobijale zadatak da hvataju slonove za poglavi-cu, zbog slonovače, pa su tako povećavale njegovo bogat-stvo, krug mušterija i njegovu m o ć prisile da uteruje da-nak. Pošto je znatan deo ovog bogatstva mogao da usmeri na amabuto, proces je jačao i njegovu kontrolu nad ovim mladim ljudima. Vremenom, oni su se militarizovali i po-stajali borci u sukobima sa rivalskim poglavicama, kon-trolisali su podređene i sakupljali danak od neposlušnih podanika. Kako je rasla zavisnost poglavica od njihovih amabuta, tako je rasla i njihova potreba za stokom kojom su ih nagrađivali, a ta potreba mogla je da se ispuni samo napadima na druge plemenske vođe i, v remenom, terito-rijalnim osvajanjem da bi se obezbedili dobri pašnjaci.

Specifična sredstva kojim su se osvojene susedne gru-pe apsorbovale, razlikovala su se: od smeštanja već po-stojećih poglavica u izmišljene izvorne tradicije do izolo-vanja poraženih kao t ra jno podređenih vladajućoj frak-ciji, čime su se stvarala dva društvena sloja.

D o početka 19. veka, ovaj proces vojnog širenja i poli-tičke konsolidacije stvorio je određen broj velikih društ-venih zajednica, i doveo do sukoba između Ndvandvea,

2 2 8

visoko centralizovane i militarizovane države, i Mtetva, manje centralizovane zajednice predvođene Dindžisva-joom, u kojoj su podređene poglavice, uključujući zu-luškog Šaku, i dalje imali znatnu autonomiju. Oko 1817. godine, Ndvandve su porazile Mtetve i ubili su Dindžisva-joa, delimično i zato što je Šaka povukao podršku Zulua nj ihovom vrhovnom poglavici. Šaka, koji je tako saču-vao ratnike, mogao je da iskoristi svoju snagu i pobedi Ndvandve, a po tom da brzo proširi svoju vlast nad celim regionom.

Sistem političke kontrole koju je Šaka uveo, bila je pri-lagođena vrsta sistema koji su koristile p re thodne vrho-vne poglavice. Mladi ljudi podređenih poglavica prisilje-ni da pr ipadaju zuluškom amabutu, morali su da žive u odvojenim kraljevskim domaćinstvima i bilo im je zabra-njeno da se žene bez kraljeve dozvole. Ovaj sistem oslabio je tradicionalne veze koje su spajale mlade ljude i stariju generaciju i, r i tualno i politički, sa kraljem Zulua. Mla-de žene su takođe smeštane u amabuto, kroz koji je kralj mogao da kontroliše žensku radnu snagu, kao i ženidbe, koje su bile dozvoljene samo sa određenim pr ipadnicima određenog muškog amabuta koji su opet imali dozvolu za ženidbu. Takođe, mlade žene visokog statusa, koje su darivane kralju u znak poštovanja, živele su u odvojenim kraljevskim odajama kao „kćerke" i „sestre" kralja, tako da ih je mogao udavati za m o ć n e ljude kao znak kraljev-ske zaštite.

Rezultat je stvaranje troslojnog društva Zulua. Vrhov-ni sloj se sastojao od kralja i aristokratije, pr ipadnika vla-

2 2 9

dajuće kuće Zulua, onih koji su u nju prihvaćeni u naj-ranije doba ekspanzije, i poglavica podređenih plemena. Drugi sloj se sastojao od amabuta, glavnog oslonca vla-sti. Da bi se učvrstila njihova povezanost, nastojalo se da se svi identifikuju kao potomci Ntungva i tako dele za-jedničko poreklo i prošlost.

Upravo kao što su pripadnici drugog sloja bili namer-no ujedinjeni pozivom na etničku solidarnost, pr ipadni-ci najnižeg sloja - sastavljeni od osvojenih ljudi sa mar-gina kraljevstva, kojima su bile namenjene uloge sluga i koji su bili isključeni iz amabuta - opisani su kao etnički različiti i inferiorni u odnosu na Ntungve.

Šakina osvajanja i konsolidacija odvijali su se straho-vito nasilno. Grupe koje su bežale pred n j im selile su se dalje od oblasti Fongolo-Mzimkulu, stvarajući talas za talasom nestabilnosti širom regiona. Šakina konsolida-cija naišla je i na veliki unutrašnj i otpor što je kulmini-ralo njegovim ubistvom 1828. godine. Međut im, insti-tucije koje je stvorio ostale su dovoljno jake i preživele su njegov nestanak, a kraljeva vlast je, bez ozbiljnijih in-cidenata, prešla na Dingana, njegovog polubrata koji je učestvovao u ubistvu. Stvaranje mita o fiktivnom pore-klu društva Zulua bilo je tako efikasno, da su se sredinom veka Evropljani žalili da čak i potomci plemena koje je Šaka pokorio sebe vide kao direktne potomke Zulua koji su porazili njihove dedove.

2 3 0

| Z U L U I E V R O P L J A N I

Obe verzije istorije Zulua morale bi biti bliske Evro-pljanima. Legende o velikim seobama, postepeno cepa-nje etnički homogenih klanova, iznenadna brza politička promena pod demografskim pritiscima i pojava snažne vojne države, morali bi da zvuče poznato svakom ko iole poseduje neko znanje o per iodu velikih seoba u evrop-skoj istoriji. To je priča ne samo o Zuluima, nego i o ger-manskim i slovenskim narodima. Ne treba mnogo ma-šte da se vidi u Malandeli ili Šaki ostrogotski kralj Teodo-rih, langobardski vođa Alboin, franački Klovis, hrvatski Krobat, bugarski Isperih. To je delom zbog starih i sred-njovekovnih autora na čije su se reči istoričari oslanjali, jer je njihova istorija bila upravo u istom odnosu prema predmet ima izučavanja, kao što je Bryantova bila u od-nosu na Šaku. Grigorije Turski, Jordan, Beda i Pavle Đa-kon, na primer, bili su svi hrišćanski autori, koji su pravi-li implicitna i eksplicitna poređenja među „narodima" o kojima su pisali i „narodima" par excellence, Hebrej ima i Rimljanima. Tako je sam proces pisanja istorije, koji je uključivao ove narode, značio pokušaj da ih inkorporišu u „istoriju": to jest, univerzalnu istoriju koja je za njih je-dino mogla da znači istoriju Rima.

Naravno, Bryant nije jednostavno imitirao autore od pre hiljadu godina. Kao osoba koja je pripadala kasnom 19. i početku 20. veka, on je pre model i rao istoriju na pri-meru evropskih istoričara, koji su takođe bili očarani bi-blijskim i srednjovekovnim model ima društvene i kul-

22 1

tu rne analize. Jedan od razloga što je njegov rad bio tako

opšteprihvaćen, bio je što je njegova slika istorije Zulua

bila u skladu sa onim kako su Evropljani i evropeizovani

Afrikanci zamišljali da su društva najverovatnije nastala.

Revidirane interpretacije istorije Zulua, koje su napi-

sali naučnici kao što su bili Wright i Hamilton, obrnule

su ovakvu tendenciju. Oni su počeli da istražuju šta je iza

tumačenja evropske etničke mitologije, kako bi razume-

li složenije i dinamičnije snage koje su dovele do pojave

Zulua. Njihov rad, koji nije toliko zavisan od evropskih

modela, nudi alternativni model za razumevanje pore-

kla Zulua i time, takođe, stvaranja evropskih naroda. Či-

talac može da vidi slaganje između načina na koji evrop-

ski istoričari menja ju svoje shvatanje srednjovekovnih

etnogeneza ili stvaranja naroda i načina na koji Afr ikan-

ci prilaze svojoj istoriji. Efekti Rimskog carstva, sa nje-

govim vojn im i posebno komerci jalnim vezama u var-

varskom svetu, sve se više vide kao glavna snaga desta-

bilizacije koja je dovela do p romena u varvarskom svetu.

Novi oblici vojne organizacije i vlasti, koju su sprovodila

lokalna plemena, a koji su mogli da stvaraju bogatstvo i

obezbeđuju vojnu podršku Rima, omogućilo je rađanje

novih i izuzetno moćnih zajednica. Mnoge od nj ih su

bile kratkog veka. Druge su uspele da nadžive svoje osni-

vače, da apsorbuju druge rivalske grupe i stvore jedinst-

veni mit o narodu, mit koji je projektovao taj na rod u da-

leku slavnu prošlost i opravdavao prava na veliku i moć-

nu budućnost .

2 3 2

Ako su mitske istorije evropskih naroda i Zulua slič-

ne, onda su takve i političke upotrebe ovih istorija. Proš-

lost Zulua je snažno oruđe u savremenoj Južnoj Africi, na

koju se pozivaju sve političke frakcije u KvaZulu-Nata-

lu. Godine 1994, u dramat ičnom sukobu odigranom, de-

lom, uživo pred televizijskom kamerama, nacionalistič-

ki premijer Zulua i vođa Inkate, Mangosutu Butelezi, po-

kušao je da spreči zbližavanje novoizabranog južnoafrič-

kog predsednika i lidera Afričkog nacionalnog kongresa

Nelsona Mandele i kralja Zulua, Gudvila Zvelitinija, tako

što je blokirao učešće Mandele na tradicionalnoj proslavi

Dana Šake. Butelezi je pokušao da odbrani nacionalistič-

ki stav, pozivajući se na istoriju Kraljevstva Zulu od vre-

mena Šake. Ovakav pokušaj da se istorija stavi u službu

politike, podseća na evropske nacionaliste kao što je bila

manipulacija Slobodana Miloševića povodom godišnjice

Kosovske bitke ili pokušaji Jean Marie Le Pena da se oko-

risti godišnjicom pokrštenja Klovisa.

Pre nekoliko godina, jedan američki novinar koji je

putovao grčkom provincijom Makedoni jom, nakon što

ga je njegov zvanični vodič vodio po bro jn im arheolo-

škim nalazištima da bi „dokazao" da je Makedonija odu-

vek bila i mora da ostane grčka, komentar isao je važnost

istorije sa svojim domaćinom. Grk m u je odgovorio: „Vi

Amerikanci ne shvatate. Nama je istorija sve." N o istorija

koja se ne menja, koja svodi sve složenosti vekova društ-

venih, političkih i kulturoloških promena na jedan jedini

večiti momena t , nije istorija.

2 3 3

Oni koji tvrde da su njihovi potezi opravdani ili istorij-ski uslovljeni ne shvataju p romenu koja čini samu sušti-nu ljudske istorije. Istorija naroda Evrope u r anom sred-njem veku ne može se koristiti kao argument za ili pro-tiv bilo kojeg političkog, teritorijalnog i ideološkog po-kreta današnjice ništa više nego što budućnost KvaZu-lu-Natala može da leži na „korektnoj" interpretaciji živo-ta kralja Šake.

Naravno, prošlost je važna, a složen, često nasilan i čak nejasan proces kojim su evropski narodi i nacije stigli do danas, ne mogu se odbaciti privlačnim parolama kao što su „imaginarne zajednice" ili „izmišljene tradicije". No, kako smo videli, slika koju smo nasledili iz istorije 19. veka u službi nacionalizma, nije više ona prava. U r im-skom svetu i izvan njega, društvene i političke grupe uvek su bile složene zajednice koje su neprekidno menjale i u kojima su pripadnost , ciljevi i identiteti bili stalno otvo-reni za pregovore, osporavanje i transformisanje. Od po-četka, varvarski narodi preko Rajne i Dunava nisu nika-da bile homogene jezičke i kul turne grupe povezane po-reklom ili čak zajedničkom tradicijom. Umesto toga, bile su u svakom pogledu isto toliko složene koliko su bili i sami Rimljani. Kako su se granice između Rimljana i var-vara gubile, ono što danas nazivamo „politikom identite-ta" postalo je jedno od sredstava organizovanja i motivi-sanja sledbenika. Nove konstelacije pozivale su se na ime-na „drevnih" naroda. Stare političke zajednice nestajale su u smeši gotskih, hunskih i franačkih vlastelinskih obla-sti. Neke se nikada više nisu pojavile. Heterogene grupe

2 3 4

avanturista i poraženih neprijatelja izabrale bi zajednič-kog lidera i, v remenom, zajednički identitet. U drugim okolnostima, protivničke vođe, tvrdeći da su personifi-kacija drevne tradicije naroda, verovatno su vodile svoje sledbenike u osvajanje i novu budućnost ili u propast.

Stalna tendencija bila je da su uspešne grupe osniva-le teritorijalna kraljevstva, u koj ima su politički značajni elementi društva sve više prihvatali identitet svog vođe. Kako su seljaci i robovi videli sebe u svemu tome nika-da nećemo znati. Ali oni stanovnici kraljevstva koji su se borili za jedno i koji su kao s lobodni ljudi, bilo na kraljev-skim dvorovima ili skupštinama, priznavali su zajedniš-tvo sa svojim kraljem. No, takav identitet u a u t o n o m n o m kraljevstvu bio je samo jedan aspekt. Kada se Franačko carstvo proširilo tokom osmog i devetog veka, regional-ni identiteti mogli su da se t ransformišu u oruđe carstva. Višestruki identiteti za različite svrhe i u različitim okol-nostima, bili su neki od resursa evropske elite.

Proces p romene nije završavao pojavom prepoznatlj i-vih srednjovekovnih kraljevstava. Istorija naroda Evrope nije gotova - niti će ikada biti. Etnogeneza je proces sa-dašnjosti i budućnost i isto koliko i prošlosti. Pokušaji ro-mantičara, političara ili naučnika ne mogu da sačuvaju jednom i zauvek suštinsku dušu naroda ili nacije niti bilo koji pokušaj može da osigura da nacije, etničke grupe i zajednice danas po tpuno nestanu u budućnosti . Prošlost je možda postavila parametre unutar kojih čovek može da gradi budućnost , ali ona ne može da odredi buduć-nost. Narodi Evrope, poput naroda Afrike, Amerike ili

2 3 5

Azije, jesu procesi koje istorija formira i preoblikuje, a ne atomske strukture same istorije. Heraklit je bio u pra-vu: niko ne može dva put da uđe u istu reku. Ove reke koje čine narode nastavljaju da teku, ali vode prošlosti nisu vode sadašnjosti i budućnosti . Evropljani mora ju da prepoznaju razliku između prošlosti i sadašnjosti da bi gradili budućnost .

2 3 6

P O G O V O R

N A C I O N A L I Z A M I M I T O L O Š K E K O N S T R U K C I J E

Patrick J. Geary (1948), profesor istorije na američkom univerzitetu UCLA, u knjizi Mit o nacijama (The Myth of Nations), koja se prvi put pojavila 2002. godine u izdanju Princeton University Pressa (Princeton and Oxford), te koja ovim izdanjem stiže i u ruke naših čitalaca, poduhvatio se jednog složenog naučno-istraživačkog zadataka. Metodom generalizujuće istoriografske analize, koja se kreće kroz bo-gatu istorijsku građu i sam njen materijalitet, od istorijskog stanja današnje Evrope unazad prema helenskim temeljima evropske civilizacije, pa opet povratno prema savremenoj epohi, Geary pokušava da rasvijetli smisao i značenje pove-zanosti između mitova o evropskim narodima i talasa naci-onalizama od kojih nije imuna ni današnja Evropa.

Preliminarno ukazivanje na sadašnji istorijski kontekst Evrope, u kome se ispod stabilizirajućeg političkog mira, integrativnih procesa i uvjerenja da su rješenja tzv. nacio-nalnih pitanja stvar manje ili više daleke prošlosti, odmah raspršuje današnji vrlo rasprostranjeni stereotip o tome da su mitomanski nacionalizmi par excellence balkanska, od-nosno, južnoslovenska stvar. Geary nizom argumenata po-

2 3 7

kušava da dokaže da je i u Zapadnoj Evropi još uvijek na djelu, u najrazličitijim manifestnim oblicima, mitološko porijeklo različitih nacionalizama. U traženju razloga zbog kojih se poseže za tim porijeklom i njegovom destruktiv-nom snagom u životnom održanju savremenih nacionali-zama, Geary je proveo nužnu interpretativnu redukciju na jedan jedini faktor. Značenje toga faktora nametnulo mu se iz uvjerenja da je u današnjoj Evropi na djelu svojevr-sna kriza evropskog identiteta, koja prouzrokuje održavanje i oživljavanje nacionalizma, etnocentrizma i rasizma. Ta-kvo uvjerenje može biti podložno kritičkom preispitivanju zbog toga što iz sume savremenih evropskih ambivalentnih procesa izdvaja samo jedan i daje mu veliko značenje.

Ipak, izdvajanje etničkog faktora u prvi plan, odnosno nacionalnog identiteta, omogućava uspostavljanje jedne dobre interpretativne istoriografske baze za razumijevanje dejstva mitova o nacijama za uspostavljanje modernih na-cionalnih identiteta, ali i nacionalizama. U smisaonom sre-dištu te interpretativne baze nalazi se Gearyjeva ideja o od-lučujućem dejstvu samouspostavljanja etničkih identite-ta evropskog ranog srednjeg vijeka na izgradnju moder-nih nacionalnih i etničkih identiteta. Zapravo, to odluču-juće dejstvo analizira se u svom povratnom inverzivnom karakteru, koji se pokazuje kao proces konstituisanja mo-dernih nacionalnih država i modernih nacionalnih svije-sti iz oslonca na duhovne i etničke procese u srednjem vije-ku. Ta Gearyjeva teza je dobro zasnovana na kritičkoj ana-lizi same duhovne i istoriografske građe 18. i 19. vijeka, koja pokazuje mitološko porijeklo mehanizama stvaranja gru-pnih nacionalnih identiteta pojedinih evropskih naroda.

2 3 8

Osobito se uvjerljivim pokazuje rodno mjesto tih mitološ-kih konstrukcija u uticajnim djelima samih istoričara vre-mena, komparativnih filologa i etnoarheologa. Njihove mi-tološke konstrukcije, sa svim mogućim prividima naučne objektivnosti, bile su odlučujući faktor izgradnje nacional-nih identiteta, vremenom postajući svojinama opštih naci-onalnih svijesti do današnjih dana, pa i svojevrsnom pokre-tačkom snagom za današnje nacionalizme.

Da bi svojoj tezi dao neophodnu naučnu snagu Geary je preduzeo i dva dodatna i opsežna istraživanja. Sa jedne strane, usredsredio se na načine, procese, oblike i sadrži-nu samih grupnih identiteta, kako su se oni uspostavljali u evropskoj povijesti od Herodota do danas. Demonstra-cijom dobrog poznavanja problema, on je pokazao smisao i sadržinu konstituisanja identiteta kod Helena, Rimljana, hrišćana, te tokom ranog srednjeg vijeka u Evropi. S dru-ge strane, ključno metodološko utemeljenje svojim stavo-vima o procesu izgradnje nacionalnih identiteta dao je vrlo uspjelom komparativnom analizom procesa izgradnje gru-pnog identiteta afričkog naroda Zulu.

Za našeg čitaoca biće posebno instruktivnim u Gearyje-voj knjizi ne toliko pominjanje slovenskih etnogeneza (ra-sprava o etnogenezi Srba, Hrvata ili Bugara), koliko nuđe-nje dobrog ključa za razumijevanje povezanosti mitova o nacijama i naših vlastitih nacionalizama. Tim se ključem bez velikih teškoća može doći do osnovnog uvida o tome da su svi mogući mehanizmi mitotvorne svijesti i proizvod-nje mitotvorne sadržine, koji čine sami sukus naših današ-njih nacionalizama, već odavno nadugačko i naširoko pri-mjenjivani u procesima konstituisanja nacionalnih identi-

2 3 9

teta drugih evropskih naroda. Utješno je, koliko i frustri-rajuće da nas Gearyjeva knjiga učvršćuje u uvjerenju da ni-jedan balkanski nacionalizam nije originalan u bilo kom svom elementu. Naprotiv, kao i u svim drugim stvarima, naši nacionalizmi su jadne kopije davno proživljenih evrop-skih nacionalnih i nacionalističkih mantri.

Prof. dr Milenko Perović N o v i S a d

2 4 0

I N D E K S

A

Aecije (rimski zapovednik), str. 187 Afrika, Vandalsko kraljevstvo, str.

139-140, 149-150; vidi takođe Zulu

Agrikola, str. 75-77 Aistulf (kralj), str. 171 Alani, str. 85, 137-139 Alarih, str. 55, 138-140 Alarihov brevijar, str. 175-176, Alarih II, str. 159, 173-175 Alboin, str. 53, 163-164, 170-171,

231

Alemani: Amijanov opis, str. 83-85; u Langobardskom kraljevstvu, str. 209; u severnoj Galiji, str. 159, 189-193; prema rimskoj klasifikaciji, str. 113-114; poraz i transformaci-ja Rimljana, str. 116-124; oružje i taktike, str. 107

Allegre, Claude, str. 21 Amabuto, društveno organizovanje

kod Zulua, str. 228-230 Amalasunta, str. 154 Amali, kraljevska porodica, str. 148,

151-155, 162 Amijan Marcelin, str. 72-75, 82-

84, 121

Атогу , Patrick, str. 153, 187f Anali, str. 40 Anastasije (car), str. 159 Anderson, Benedict, str. 28, 46f Anglo-saksonsko poreklo: uloga u

američkom etničkom identitetu, str. 16-17; entogeneza postrimske Britanije, str. 158-161

Aorih, str. 122-125 Apulej, str. 97 Arbogast, str. 120-121 Ardarih, kralj Gepida, str. 136 Ariarih, str. 122

Arijanstvo, arijanizam, str. 123-124, 138, 149, 153-154, 161; u gotskoj Španiji, str. 178-182; u Langobar-dskom kraljevstvu, str. 170

Arminije, str. 37, 40, 110 Atalarih, str. 153 Atanarih, str. 122-124, 137 Ataulf, str. 140 Atila, str. 132-136, 140, 196 Audijanijeva sekta, str. 123 Aurelije (car), str. 116, 118 Ausonije, str. 143-145 Austrazija, franačko kraljevstvo, str.

185-186

Austrija: etnička politika, str. 18; problem izbeglica, str. 15

22 1

Autarije (kralj), str. 170 Avarska konfederacija, str. 59, 191,

193-195, 198-204

в

Bagaudae, provincijalni identitet, str. 146-147

Baian, str, 195 Balkan: „radnici na privremenom

radu u inostranstvu", str. 13; Seobe Slovena, str. 198-199

Balkanski region, građanski rat, str. 11

Balti, kraljevska porodica, str. 148 Bantu, str. 220 Banjac, Ivo, str. 29 Baski, str. 176 Bavarska, str. 189, 208 Bebel, Heinrich, str. 36 Bečki kongres, str. 42 Beda, Prečasni, str. 231 Belasarije (rimski zapovednik), str.

155 Belgica Secunda, str. 159 Belgija, izbeglice, str. 15 Biblija, etnička klasifikacija, str.

78-79 Bleda, str. 135 Bonit, str. 120 Bopp, Franz, str. 44 Borba za vlast u srednjovekovnoj Ita-

liji: strukture političke vlasti, str. 171f Bosna, etnički sukob, str. 12 Boulainvilliers, Henri de, str. 34 Briti: Rimsko carstvo, str. 111; Taci-

tova klasifikacija, str. 75-77 Brukteri, odnos Rima, str. 116

Bryant, A.T. str. 216-230 Bugari, str. 202-204; raspad Hunske

konfederacije, str. 136 Burgundi: odumiranje, str. 156, 161;

etnogeneza, str. 141, 149, 153; Gal-sko kraljevstvo, str. 175; osvajanje Italije, str. 164, 208

Burgundija, Franačko kraljevstvo, str. 185-190

Burgundski zakonik, str. 186 Busta Galorum, bitka, str. 155

C

Capet, Hugh, str. 34 Celtis, Conrad, str. 36 Comitatenses, vojna formacije kod

Rimljana, str. 126 Condillac, Etienne Bonnot de, str.

41 Coquille, Gui de, str. 34 Curiales, skupljanje poreza u Rim-

skom carstvu, str. 125 Curta, Florin, str. 34, 197 f

č

Čečenija, rat, str. 13

D

Dagobert (kralj), str. 202, 208 Dediticiji, str. 117,137 Dengizik (voda Huna), str. 133 Dindžisvajo, str. 217, 221, 227-229 Dingan, str. 230 Dioklecijan (car), str. 100, 102, 125 Donatovi šizmatici, str. 151

2 4 2

Društvena pokretljivost: u Rim-skom carstvu, str. 100-101; kroz službu u rimskim strukturama vla-sti, str. 101-103

Društvene elite: varvarski etnički/ društveni identitet, str. 148-156; Varvari u Rimskom carstvu, str. 109-111,140-142; dinastija Karolin-ga, str. 208-210; kriza trećeg veka u Rimskom carstvu, str. 111 -115; u fra-načkim kraljevstvima, str. 185-191; u Hunskoj konfederaciji, str. 132-133; Langobardsko osvajanje Italije i opstanak, str. 164-173; u severnim galskim kraljevstvima, str. 156-161; kod Ostrogota, str. 153-156; provin-cijska aristokratija u petom i šestom veku, str. 142-148; uloga u rastu na-cionalizma, str. 28-32; u Rimskom carstvu, str. 94-103, 119-124; u Špa-niji, uloga gotskog porekla, str. 180-183; nepoverenje Vandala, str. 150-151; poredenje između Zulua i Ev-ropljana, str. 226-236

Društvo za stariju nemačku istoriju (Gesellschaft fiir altere deutsche Geschichtskunde), str. 42, 44

E

Edika (vođa Huna), str. 132 Eichhorn, Karl Friedrich, str. 40 Engleska, rasprava o članstvu u Ev-

ropskoj zajednici, str. 10 Ense, Varnhagen von, str. 39 Epitome rerum Germanicarum,

str. 36

Ervig (kralj), str. 181-183 Etničke manjine, ponovno oživlja-

vanje, str. 11-13 Etnički identitet: varvara, poraz

Rimljana i transformacija, str. 118-124; nastajanje u 18. veku, str. 27-46; etnoarheologija i njeno prouča-vanje, str. 53-54; istorijski koreni, str. 17, 19-22; „jezgro tradicije", str. 106-107, 111, 107f; pravni identi-tet, str. 210; razvoj u 19. veku, str. 27-61; severna galska kraljevstva, str. 159-161; oživljavanje, str. 11-12; kod Zulua, str. 218-236

Etnički model nastanka naroda,

formiranje, str. 79-80 Etnoarheologija: razlika između

kulture i jezika, str. 57-61; razvoj, str. 53-54

Etnogeneza: varvari u Rimskom carstvu, str. 137-142; poredenje između Evropljana i Zulua, str. 213-236: Herodotove teorije, str. 65-69, 73

Etnografija: seobe varvara, str. 82-85; rano hrišćanstvo, str. 79-82; pojava građanskog koncepta, str. 86-90; grčko- rimske teorije, str. 69-73, 222-223; Herodotove teori-je, str. 65-69; judaističke teorije, str. 78-79; politička struktura i ideo-logija Ostrogota, str. 151-153; pro-vincijska aristokratija u petom i še-stom veku, str. 144-148; identitet u Rimskom carstvu, str. 92-101

Eudokija, str. 140 Eudoksije, str. 147 Eurik (kralj) str. 149, 174, 176

2 4 3

Evropska zajednica: etnička politi-ka, str. 20-21; problemi emigracije, str. 14-16; dominacija Zapadne Ev-rope, str. 9-11

Evropski narodi: klasifikacija u kas-noj antici, str. 86-90; poređenje sa narodom Zulu, str. 213-236

F

Fichte, Johann Gottlieb, str. 40-42, 46, 63

Filologija: francuski nacionalizam, str. 47-49; uticaj na nemački nacio-nalizam, str. 44-45; nacionalistička ideologija, str. 46-51; kao oruđe nacionalizma, str. 47-52

Flandrijsko-valonski antagonizam, str. 10

Flavije Maksim, str. 155 Foederati, u Rimskom carstvu, str.

118, 136 Foedus (pakt sa Rimom), str. 122 Franci: građanski sloj, str. 119; et-

nički identitet, str. 153, 159-161; ekspanzija u osmom veku, str. 184-191, 203-204, 206-207, 235; fran-cuski grupni identitet, str. 32-34; galska kraljevstva, str. 156-161, 175; nemački nacionalizam i njegova manifestacija, str. 44-45; napad na Italiju, str. 164-165; pljačkaški pohodi u vreme krize trećeg veka, str. 113-115; rimska klasifikacija Germana, str. 114-115; rimski poraz i transformacija, str. 116-124, 197; u rimskoj vojnoj hi-jerarhiji, str. 127-128; povezanost

Saksonaca, str. 192-194; poraz Vi-zigota, str. 155-156; oružje i takti-ke, str. 106-107; poređenje sa naro-dom Zulu, str. 213-236

Francia, lingvističko tumačenje, str. 204

Francuska: etničke manjine, str. 13-14; grupni identitet, str. 32-34; istorijski koreni nacionalizma, str. 29-30; filologija i nacionalizam, str. 47-49; revolucija i nacionalizam, str. 35-36

Francuska revolucija, nacionali-zam, str. 35-37

Francusko-pruski rat, uticaj na na-cionalizam, str. 47-52

Fritigern, str. 124, 137-138 Frye, David, str. 143f

G

Gala Plasidija, str. 140 Galerije (car), str. 100 Gali: varvarske elite, str. 156; pi-

tanje granice, str. 175; francuski grupni identitet, str. 32-34; stva-ranje Galskog carstva, str. 113-115; Gotsko kraljevstvo, str. 138-139, 173-174; Julije Cezar, str. 111; provincijski identitet, str. 142-147; rimsko pravo i identitet, str. 86-87; Tacitova klasifikacija, str. 75-77

Galicija, kraljevstvo Sveva/Sueba, str. 175-177, 179-180

Galijen (car), str. 116 Gauti, dinastija, str. 163-164 Gautier, Leon, str. 47

2 4 4

Gentes, varvari u Rimskom carstvu, str. 104, 119; rimska klasifikacija, str. 72-75

Gentiles, etnografska klasifikacija, str. 78-79

Geografska diferencijacija; kao osnova za klasifikaciju naroda, str. 65-69

Gepidi, str. 135-136, 156, 195 Germani, rimska klasifikacija, str.

114-115 Germama illustrata, str. 36 Germanija, str. 36, 40, 75-77 German Posthum, str. 89 Getica, str. 89 Giscard d'Estaing, Valery, str. 15, 20 Goethe, Johann Wolfgang fon, str.

43 Gottingen, intelektualci, nemački

nacionalizam, str. 29-30, 36-37, 43 Goffart, Walter, str. 223f Goti: Kasiodorovo viđenje, str. 88-

89; Knivova koalicija, str. 115; et-nogeneza u Rimskom carstvu, str. 137-142, 154-156; galska kraljev-stva, str. 156, 173-176; nemački nacionalizam, str. 44-45; uticaj Hunske konfederacije, str. 132-134; seoba iz Galije u Španiju, str. 174-176; Prokopijeva klasifikacija, str. 83-84; verski identitet, str. 148-149; rimski poraz i transformacija, str. 116-117, 122-124; prisustvo u rimskoj vojnoj hijerarhiji, str. 127-128; Španija, asimi'acija, str. 175-183, 203-204; poređenje sa naro-dom Zulu, str. 214, 220

Gracijan (car), str. 121, 143

Grad Božji, str. 80-82 Građanstvo: asimilacija varvara, str.

92-101, 119-124; uloga vojne služ-be, str. 102-103; rimski koncept, str. 86-91

Grčka: etnografske teorije, str. 69-73, 88-91; članstvo u Evropskoj za-jednici, str. 7

Greutunzi, str. 122, 131, 137-138 Grgur Veliki (papa) str. 166 Grigorije Turski, str. 34, 190-191,

222, 231 Grimm, Jakob i Wilhelm, str. 43 Grupni identitet, koreni nacionali-

zma, str. 32-35

H

Hajdučija, u Rimskom carstvu, str. 125

Hasdingsi, kraljevska porodica, str. 148

Hegel, G. F. W., str. 24 Heider, Jorg, str. 17 Helsinška povelja, nacionalne gra-

nice, str. 10 Heraklije (car), str. 201-202 Herder, Johann Gottfried, str. 36-

38, 46, 63 Hermenigild, str. 180 Herodot iz Halikarnasa, kritika, str.

69-72; etnografske teorije, str. 65-69, 74, 104

Hilderik, str. 159 Honestiores, u Rimskom carstvu,

str. 94-95 Honorija, supruga AtiJina, str. 140 Honorije (car), str. 139-140

2 4 5

Hrišćanski stari vek, etnografske te-orije, str. 79-85, 87-88

Hrišćanstvo: uticaj na etnički iden-titet varvara, str. 148-156; predrasude vezane za istoriju Zu-lua, str. 218-221; kod Franaka, str. 160-161; u Gotskoj konfederaciji, str. 123-124; u gotskoj Španiji, kod arijanaca, str. 176-183; u Lango-bardskom kraljevstvu, str. 170; re-ligijski identitet u Rimskom car-stvu, str. 98-101; konverzija Sak-sonaca (Sasa), u Britaniji, str. 192-193, 192f; transformacija rimskog društva, str. 127-128

Hrvati, etničko poreklo, str. 200-204 Hrvatska, konflikt sa Srbima, str. 12 Humboldt, Wilhelm von, str. 43 Hunerih, str. 140

Huni: Bugari, str. 202-204; konfede-racija i politička struktura, str. 129-131; kulturni identitet, str. 129, 194; nastanak i nestanak, str. 161-162; bagandae, str. 145

„Imaginarne zajednice", nacionali zam, str. 28

Indoevropska filologija; uloga u nemačkom nacionalizmu, str. 43-52; kao oružje nacionalizma, str. 50-51

Inkata oslobodilački pokret, str. 215-216

Intelektualci: nemački politički na-cionalizam, str. 37-46; uloga u na-cionalizmu, str. 29-31

Isperih, str. 56, 215, 231 Istorijski spomenici Nemačke (Mo-

numenta Germaniae Historica), str. 43-46

Italija: albanske izbeglice, str. 15; vladavina Lombarda, str. 163-173

Izlazak (Exodus), str. 222-223

Japan, kao partner Evropske zajed-nice, str. 10

Jeflferson, Thomas, str. 14 Jeronim, etnografske teorije, str.

80-81

„Jezgro tradicije", etnički identitet varvara, str. 106-107, 110-111

Jezik: varvarski etnički identiteti, str. 107; osnov za klasifikaciju na-roda, str. 65-69; kultura, str. 57-61; etnoarheologija, str. 53-54; fran-cuski nacionalizam, str. 36, 41, 47-48; nemački nacionalizam, str. 37-38; istorijska konfuzija, str. 55-59; indo-evropska filologija, str. 41-42; fikcije kao oružje nacionalizma, str. 49-52; koncept primarne akvizici-je, str. 52, 55; slavenska kultura, str. 196-199; novi nastanak, str. 58-61; kao oruđe nacionalizma, str. 47-52

Jones, sir VVilliam str. 43 Jordan, str. 89, 222-223, 231 Judejstvo: etnografske teorije, str.

78-79, 84, 88; u gotsko-rimskoj Španiji, str. 182-183; verski identi-tet u Rimskom carstvu, str. 97-101; poredenje sa seobama Zulua, str. 220-221

2 4 6

Julijan (car), str. 83-84, 103, 162, 193

Julijan iz Toleda, str. 183 Julije Cezar, str. 77; poredenje sa

Šakom KaSenzangakonom, str. 222 Justinijan (car), str. 89,151, 154-

155, 170, 178

K

Kagan (vođa Avara), str. 199, 203 Kamavari, str. 185 Karakala (car), str. 92 Karlo Veliki, str. 186, 193, 195, 212 Karolinško carstvo, str. 207-210 Kasiodor, str. 88-89, 153 Kasna antika: kulturne pretposta-

vke i predrasude, str. 222-223; et-nografske teorije, str. 82-85; klasifi-kacija evropskih naroda, str. 86-90; savremena evropska etnička poli-tika, str. 211-213; društvene struk-ture i klasni identitet, str. 100-101, 111-115; plemenska imena i pro-vincijski identitet, str. 144-148

Katolička crkva, u Španiji, asimila-cija gotskih arijanaca, str. 176-182

Kelti: mala kraljevstva u postrim-skoj Britaniji, str. 158, 192-193, 206; oružje i taktike, str. 107

Kindasvint (kralj), str. 181 Kindins u Gotskoj konfederaciji,

str. 122

Klasna struktura u Rimskom car-stvu, str. 92-101

Klef, str. 164-165 Klopstock, Friedrich Gottlieb, str. 38 Klotar II/Hlotar/ (kralj), str. 208

Klotsuinda, str. 170 Klovis (kralj), str. 56, 159-161, 175,

184-185, 195,215, 231-232 Kniva (kralj), osnivač konfederacije,

str. 115,123, 162 Kolombani, str. 190 Koloni, vidi: Zakupci zemlje Koncil u Toledu, str. 181 Konstantin (car), str. 103, 116,

120-127

Konstitutivni model naroda, str. 81-83

Kosovo: albansko stanovništvo, str. 12, 17, 20-21; Srbi, str. 10,213

Kosovo polje, Miloševićev politički skup, str. 17

Kossinna, Gustaf, str. 53, 57 „Krimski Goti", indoevropska filo-

logija i njeno proučavanje, str. 44 Krobat, str. 215, 231 Kulturni identitet, vidi: Religijski

identitet: varvari u Rimskom car-stvu, str. 105-111; osnova za klasi-fikaciju naroda, str. 65-69; novi na-stanak, str. 57-61; u Rimskom car-stvu, str. 96-101

Kulturni nacionalizam: nemački nacionalizam, str. 36-40; jezik kao sredstvo, str. 50-51; lingvistička istorija, str. 57-61

Kutriguri, str. 202 Kuver (voda Bugara), str. 202 Kuvrat (vođa Onogura), str. 202 KvaZulu-Natal, provincija, str. 216,

233-234

2 4 7

L Lala, narod, str. 216, 225 Langobardska Italija: spajanje Rim-

ljana, str. 163-173, 191, 171f; Ava-ra, str. 194-195; franačka viast, str. 209; italijanska vojvodstva, str. 206; poređenje sa narodom Zulu, str. 220-221

Langobardski zakoni/pravo, str. 171 Laniogaj, str. 121 LeMond, str. 21 Lentiensi, rimska klasifikacija, str.

119 Leon I (papa), str. 136 Leovigild (kralj), str. 179-181 Le Pen, Jean Marie, str. 17, 213, 233 Lessing, Gotthold Ephraim, str. 38 Lex Ribuaria, str. 186-187 Liber Constitutionum, str. 187 „Lični princip", str. 209 Lied der Deutschen, str. 45 Limitanei, rimske vojne formacije,

str. 126-127 Lingvistički slojevi, novo formiran-

je, str. 58-61 Liutprand (kralj), str. 168, 171 Livije, etnografske teorije, str. 74-

75, 77

M

Mabhudu, str. 227 Madarik, str. 121 Mađarska: rasprava oko granice, str.

12; rasprave oko Transilvanije, str. 18 Makedonija, str. 233 Malandela, str. 217, 231 Malobaud, str. 121

Mandela, Nelson, str. 233 Mangosutu Butelezi, str. 233 Marko Auerlije, str. 84 Markomanska konfederacija, str.

111, 115 Marsijan (car), str. 135 Martel, Charles, str. 193, 207 Mbo narodi, str. 216, 225 Merovinzi: osvajanja, str. 188, 193,

208; vojna organizacija, str. 184-185; u severnim galskim kraljev-stvima, str. 159-160, 206

Metamorfoze, str. 97 Migracijski obrasci: Hunska konfe-

deracija, str. 132-136; uloga u ev-ropskoj istoriji, str. 20-21, 53-55; uloga rimske vojne službe, str. 102-103; poređenje naroda Zulu i Evro-pljana, str. 218-236

Mikronacionaiistički pokreti,

devolucija, str. 10 Milošević, Slobodan, str. 17, 213,

233 Mongoli, konfederacija i politička

struktura, str. 130 Mtetva narodi, str. 217, 227-229 Muslimani: u Bosni, str. 12; u Fran-

cuskoj, str. 15-16; u Španiji, str. 206

N

Nacionalizam: Evropska zajednica, str. 10; grupni identitet kao uvod, str. 32-34; nezavisni pokreti, str. 29-31; u 19. veku, str. 27-61; pov-ratak, str. 11-12

Nacionalni jezik kao ideološki kon-cept,, str. 49-52

2 4 8

Nacionalni obrazovni programi, stva-ranje „nacionalnog" jezika, str. 49-50

Nacionalni suverenitet, ponovno rađanje, str. 11-13

Napoleonovi ratovi; uticaj na ne-mački nacionalizam, str. 37-39

„Napuštene zemlje" (agri deserti) u

Rimskom carstvu, str. 125 Nasledna zanimanja, u Rimskom

carstvu, str. 124-125 „Naučne" stipendije, nemački stan-

dardi, nacionalizam, str. 43-44, 46-56

Ndvandve, društvo, str. 217-218, 228-229

Nekada davno u zemlji Zulua i Na-tala, str. 219f, 224

Nemačka: etničke manjine, str. 13-115; etnocentrizam, str. 11-12; grupni identitet, str. 32; istorijski koreni nacionalizma, str. 29; filolo-gija i razvoj nacionalizma, str. 43-52; politički nacionalizam u post-Napoelonovo doba, str. 37-46; prethodnice nacionalizma, str. 34; rasističko divljanje, str. 14; oružje i taktike plemena, str. 107-108

Neustrija, franačko kraljevstvo, str.

186, 206-207 Nguni narodi, str. 216-217, 219-

221,226 Notitia dinitatum, str. 108 Ntungva narodi, str. 215, 226

o

Odevanje, kao simbol varvarskog etničkog identiteta, str. 108

Odoakar, str. 151-152, 192 Oguri, str. 202 O jeziku i mudrosti Indijaca (Uber

die Sprache unde weisheit fer In-der), str. 43

Onoguri, str. 202 Orest, str. 132

Originesgentium teorija, str. 89-90 Oružje: izraz varvarskog etničkog

identiteta, str. 107; Hunska konfe-deracija, str. 132; izraz saksonskog identiteta, str. 191-192

Oslobođeni robovi: provincijski identitet u kasnoj antici, str. 145; društveni status u Rimskom car-stvu, str. 94-101

Ostrogoti: rat sa Vizantijom, str. 163; stvaranje etničkog identiteta, str. 151-156; etnogeneza, str. 140-141; društvena elita, str. 148

P

Pagi, rimska klasifikacija, str. 119 Paideia (rimska kutlura), str. 96 Panslavizam, politički nacionali-

zam, str. 46-47 Patria, galski naziv, str. 142-145 Pavle Đakon, str. 223, 231 Peculium (imovina robova), str. 94 Pipin I, str. 190 Pipin II, str. 207 Plinije Stariji, str. 71-75, 77, 82, 205 Pohl-Resl, Brigitte, str. 169-170 Pokreti za nezavisnost, nacionali-

zam, str 30-31 Polietničke imperije: nemački na-

cionalizam, str. 36; istorijski koreni

2 4 9

nacionalizma, str. 29; Hunska kon-federacija, str. 133

Političke strukture; varvarski et-nički identitet, str. 150-156; Hero-dotove teorije, str. 68-69; Huni, str. 129-130; nepostojanje u slovens-koj kulturi, str. 198-200; poređenje između Zulua i evropske strukture, str. 229-236

Politički nacionalizam: nemački kulturološki nacionalizam, str. 36-40, 43-46; u postrimskoj Evropi, str. 203-204

Poljska: grupni identitet, str. 33, 34; „radnici na privremenom radu" u Nemačkoj, str. 14; nacionalizam, str. 12

Populus Gothorum, sastavni ele-menti, str. 182

Populus Romanus: varvari, str. 87-90; formiranje, str. 74-77 "

Porez, način sakupljanja u Rimskom carstvu, str. 124-125; varvarsko učešće, str. 141-142, 147-148

Porfirogenit, Konstantin str. 200-201, 222

Posthum, Kasije Latin, str. 113-114 Poznavanje prirode, str. 73 Pravna tradicija; varvarski etnički

identitet, str. 107-108, 150-151; u Bavarskoj, str. 208; Alarihov zako-nik /brevijar!, str. 175-176, 189; u franačkim kraljevstvima, str. 206-210; Galo-Rimljani, str. 174-176; u gotskoj Španiji, str. 176-183; pra-vni identitet, pojava, str. 209-210; Liber constituitionum, str. 187; u Langobardskom kraljevstvu, pri-

mena rimskog prava, str. 166-173 ; kod Ostrogota, str. 151-152; Ripu-rijanski zakonik, str. 186-187; Sali-kov zakonik, str. 186; Teodosijev za-konik, str. 175,189

Predorijentalističke etnografske teorije, str. 71

Pre Francuske i Nemačke, str. 22 Prirodni narodi, klasifikacija i ka-

rakteristike, str. 65-69 Prisk, str. 82-83, 132-133 Prokopije, str. 82-853, 122-123, 197 Proverbia Germanica, str, 36 Provincijski identitet, pojava, str.

142-148

R

Radikalni monoteizam u Rimskom carstvu, str. 97-98

Radnici na privremenom radu u inostranstvu, antagonizam u Ne-mačkoj, str. 14

Rana plemenska istorija starose-delaca Zululenda i Natala, str. 218-220

Rasizam, u Evropi, str. 11 Rask, Rasmus, str. 43 Reformacija, nemački nacionali-

zam, str. 36 Regionalni identitet: vidi: Provin-

cijski identitet: u provincijama u petom i šestom veku, str. 142-148; u franačkim kraljevstvima, str. 188-191; u postrimskoj Evropi, str. 203-204; u Rimskom carstvu, str. 92-101; teritorijalizacija i osvajan-je, str. 211-213

2 5 0

Regnum Francorum, str. 184, 205 Rekared, str. 180 Religijski identitet: varvarski et-

nički identitet, str. 148-150; ber-bersko i arapsko osvajanje Španije, str. 206; kod Franaka, str. 160-161; u Gotskoj konfederaciji, str. 123-124; u Lombardiji, uloga u stapa-nju sa Rimljanima, str. 170-173; u Rimskom carstvu, str. 92-101

Remegije (biskup Remsa), str. 159-1 6 0 , 1 8 6

Revolucionarna ideologija: fran-cuska revolucija i francuski nacio-nalizam, str. 35-36; nacionalizam, str. 28-31

Rimljani: asimilacija u gotskoj Špa-niji, str. 175-183; klasifikacija i ka-rakteristike, str. 65-69; etnografske teorije u kasnoj antici, str. 84-85, 154-156; franačka asimilacija, str. 184-190; u Galiji, str. 173-183; kla-sifikacija na gentes/populus, str. 74-77; zakon i građanstvo, koncepti, str. 86-90; asimilacija Langobarda, str. 163-173, 171f; asimilacija Slo-vena, str. 196-199

Rimsko carstvo: varvarska etnoge-neza, str. 137-142; podređivanje Varvara, str. 116-124; osvajanje i pijačka Rima, str. 140; klasni, re-gionalni i verski identitet, str. 92-101; kriza trećeg veka, str. 111-115; disolucija, str. 17, 140; etnografske teorije, str. 69-77, 79-80; francu-ski nacionalni identitet i okupacija, str. 35; nemački politički naciona-lizam, str. 40-41; Huni i disolucija,

str. 129-162; unutrašnja politička transformacija, str. 124-128; pravni sistem, uticaj na varvarske zajedni-ce, str. 108-109; obrasci seoba, str. 55-56, 60; etnogeneza i raspad se-vernih varvara, str. 156-161; pro-vincijska aristokratija u petom i še-stom veku, str. 142-147; ropstvo i oslobođeni robovi, str. 93-101; društvene elite, str. 101-111

Ripuarijanski zakonik, str. 186-187 Rodbinske veze: etničko-društve-

ni identitet varvara, str. 148-156; v-arvarske rodbinske strukture, str. 104-111; Hunska konfederacija, str. 130-131; u Rimskom carstvu, str. 99-101

Romantizam, francuski i nemački

nacionalizam, str. 47-48 Komu] Augustu! (car), str. 132 Ropstvo: identitet u Rimskom car-

stvu, str. 92-101; regionalni identi-tet, str. 146-148

Rousseau, Jean-Jacques, str. 22 Rugi, str. 136

Rumunija, privremeni radnici u Nemačkoj, str. 14; Mađarskoj, str. 12

s Said, Edvvard W, str. 71 Saint-Simon, Louis de, 34 Saksonci/Sasi: u Beju, str. 185; se-

verna etnogeneza, str. 156-158; u severnoj Evropi, str. 191-194, 203-204,210

Salignac de Fenelon, Fran<;ois, str. 34

22 1

Salijski Franci, u severnim galskim kraljevstvima, str. 159-161

Salikov zakonik, str. 186 Salvijan, str. 147 Samo (kralj), str. 199, 203 Sanskrit, indoevropski jezici, str. 41 Sarmati: raspad Hunske konfedera-

cije, str. 137; poljski grupni indeti-tet, str. 34

Savezi, sklapanje brakova: kao po-litička prednost, str. 140; u Rim-skom carstvu, str. 99-101; špans-ko-gotsko-rimski brakovi, zabrane, str. 176-178; poređenje Zulua i Ev-ropljana, str. 229

Savigny, Friedrich Carl von, str. 43 Schlegel, Friedrich von, str. 43 Seoske društvene varvarske struk-

ture, str. 105-111 Separatistički pokreti, Evropska za-

jednica, str. 10 Severnoafričke manjine, u Francu-

skoj, str. 15-16 Sidonije, str. 143-145 Sieyes, Abbe, str. 35 Sigismund, str. 187 Silvanije (zapovednik rimske voj-

ske), str. 120 Silverije (papa), str. 155 Sinkretizam religija u Rimskom

carstvu, str. 97-98 Sjedinjene Države: etnocentrizma,

str. 16-17, 24; Evropska zajednica kao partner, str. 10

Skiri, str. 132, 136 Skiti, narodi: grčko-rimska klasifi-

kacija, str. 69-73; Herodotova kla-

sifikacija, str. 68-69; oružje i takti-ke, str. 107

Slovačka, Mađarska, str. 10 Sloveni: Avarska konfederacija, str.

59, 194, 198-199; osvajanje i seo-ba, str. 196-199; etnoarheologija i proučavanje, str. 53-54; nemački nacionalizam, str. 37, 40-41; osva-janje Dunava, str. 191; poređenje sa Zulu, str. 221

Solun (Tesaloniki), str. 201-202 Soti, narod, str. 216 Sovjetski Savez, raspad, str. 11 Srbi, polaganje prava na Kosovo, str.

12, 17, 213; u Hrvatskoj, str. 10; et-ničko poreklo, str. 199-203

Srednjovekovna istorija: kulturolo-ške pretpostavke i predrasude, str. 222-223, 223f; etnoarheologija, str. 53-54; nemački nacionalizam i nje-govo proučavanje, str. 43-45; nedo-statak geografskih razlika, str. 58-61; savremena evropska etnička politika, str. 17-25, 211-213; filolo-gija kao oruđe, str. 47-52

Stein, Freiherr vom, str. 38-39,43, 44, 50

Stepski nomadi, str. 53-54, 129-130, 193-195, 202-204

Stilihon, str. 139 Suverenitet, kao mit 19. veka, str.

23-24 Sv. Augustin, etnografske teorije,

str. 80-82 Sv. Austregal, str. 190 Sveto rimsko carstvo, nemački na-

cionalizam, str. 36-37, 40, 44-45

2 5 2

Svevi (Suebi), str. 114, 139, 162, 176, 179,

š

Šaka KaSenzangakona, str. 217-222,217-236, 229-236

Španija. Berberi/Arapi kao osvajači, str. 205-206; rimsko-gotska asimi-lacija, str. 173-183

T

Tacit, Kornelije: etnografske teorije, str. 75-77; nemački nacionalizam, str. 36, 40; mit o nacionalizmu, str. 33; opis Sueba/Sveva, str. 114

Taifali, str. 185 Te ja (kralj), str. 155 Teodorih Veliki, str. 55, 151-156,

160, 171 Teodosije II (car), str. 135, 140 Teodosijev zakonik, str. 175-177,

189 Tervinzi, str. 122-123, 131, 137 Teuta (keltsko božanstvo), str. 97 Teutomer, str. 121 Tobacco, Giovanni, str. 17lf Trakija, varvarske naseobine, str.

137

Transilvanija, rasprava o etničkom identitetu, str. 18

Tribalizam, regionalni identitet, str. 145-146

Tridesetogodišnji rat, nemački na-cionalizam, str. 36-37

Turinzi, str. 153, 159, 188

Turski „radnici na privremenom radu u inostranstvu", nemački an-tagonizam, str. 14

U

Ujedinjeno Kraljevstvo, članica Ev-ropske zajednice, str. 10

Ukrašavanje, varvarski etnički iden-titet, str. 108-109

Ulfila (biskup), str. 44, 123-124 Usmene tradicije, istorijska upotre-

ba, str. 224-236 Utiguri, str. 194

V

Valens (car), str. 123-124, 137-138 Valentinijan III (car), str. 135, 140 Valonci, antagonizam prema Fla-

mancima, str. 10 Vandali, str. 118, 139-141, 148-151,

155, 156, 161 Var (rimski vojni zapovednik), str.

37,40, 110 Varšavski pakt: pandan Evropskoj

zajednici, str. 9-10; nacionalizam i etnocentrizam u zemljama članica-ma, str. 11

Varvari: asimilacija u Italiji, str. 163-172; kriza trećeg veka, str. 114-115; etnogeneza u Rimskom carstvu, str. 137-142, 148-161; etnografska teorija, str. 82-85, 88-90; asimilaci-ja Huna, str. 132; pravne tradicije, str. 86, 150; provincijska aristokra-tija u petom i šestom veku,

2 5 3

str. 142-147; rimska asimilacija, str. 90-91, 116-124; rimska vojska, str. 117-124, 127-128; društveni iden-titet, str. 104-111, 189-191

Velika Britanija: istorijski kore-ni nacionalizma, str. 29; mala kral-jevstva, str. 156-161,207; uloga u nemačkom političkom nacionali-zmu, str. 39; saksonske federaci-je, str. 192

Vendi, str. 193

Vergilije, etnogenetske teorije, str. 74-75, 90

Vitensis, Victor, str. 45 Vitiges (kralj Gota), str. 155 Vizantijsko carstvo; pretnja gotskoj

Španiji, str. 178-179; okupacija Ita-lije, str. 163-165, 172-173; Slove-ni, str. 196-200; rat sa Ostrogoti-ma, str. 163

Vizigoti: nestanak, str. 156; dvoj-ne zajednice, str.' 149, 156; etnoge-neze, str. 138-142, 156; franačko osvajanje, str. 159-160; okupacija Španije, str. 173-183; gušenje po-kreta bagaudae, str. 147

Vizigotski edikt Euriha, str. 150 Vojna uprava i birokratija, str. 126-

128; pobeda Rimljana, str. 117-124; etnografske strategije, str. 211-213; Hunska konfederacija, str. 132-136; pravni status u Lom-bardiji, str. 171; merovinška orga-nizacija, str. 184; uticaj na društve-ni identitet u Rimskom carstvu, str. 101-103, 108-111; poređenje sa na-rodom Zulu, str. 228-236

Vojne taktike, vdi Oružje: uticaj na varvarski etnički identitet, str. 106-107; Hunska konfederacija, str. 132

W

Wenskus, Reinhard, str. 106 Wergeld, str. 150 Wickham, Chris, str. 57, 171f Wimpleling, Jacob, str. 36 Wirtschaftswunder, vidi Radnici na

privremenom radu, str. 14 Wright, str. 232

Z

Zakupci zemlje (koloni) u Rimskom carstvu, str. 96

Zemljoposednici, ekonomska moć u Rimskom carstvu, str. 94-96; provincijski identitet u kasnoj anti-ci, str. 145-146; društveni nemiri u Rimskom carstvu, str. 111-115

Zenon (car), str. 152 Zulu, poređenje sa evropskim naro-

dima, str. 213-236 Zvelitini, Gudvil, str. 233

2 5 4

M I T O N A C I J A M A

PATRICK J. G E A R Y

IZDAVAČ

CENZURA Novi SAD, B R A N I M I R A Ć O S I Ć A 5

T E L / F A K S : ( + 3 8 1 ) 2 1 4 7 7 8 1 4 4 , ( + 3 8 1 ) 2 1 4 7 2 3 1 8 0

cenzura@neobee.net

Z A IZDAVAČA

N E D I M S E J D I N O V I Ć

O P E R A T I V N A U R E D N I C A

S L O B O D A N K A S A T A R A

L E K T O R K A I K O R E K T O R K A

N A T A Š A L O N Č A R

N A S L O V N A S T R A N A

P E T A R P E R O V I Ć

K O M P J U T E R S K A P R I P R E M A

STUDIO G V A T E M A L A

N O V I S A D

ŠTAMPA

А В М E K O N O M I K

D E S A N K E M A K S I M O V I Ć 2 6

Novi SAD

N O V I SAD, 2 0 0 7 .

CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице Српске, Нови Сад

94(4)"04/14"

ГЕРИ, Патрик Ј. Mit о nacijama : srednjovekovno poreklo Evrope /

Patrick J. Geary; prevela s engleskog jezika Danira Parenta. - Novi Sad : Cenzura, 2007 (Novi Sad : ABM Ekonomik). - 254 str . ; 21 cm - (Edicija Ogledalo)

Tiraž 1.000. - Registar.

ISBN 978-86-86559-01-2

a) Европа - Историја

COBISS.SR-ID 219447047

li I BI 1 0 Г1 KA TAKIILTITA POLITIČKIH NAUKA

_ — _ в 3 2 3

Jedan od najznačajnijih savremenih s GEARY P. J. UGLA (University of California at Lo M 1 1 0 П 1 J

3 2 3 . 1 ( 4 1 ( 0 9 1 )

u knjizi „Mit o nacijama" razotkriva л

naroda i talasa nacionalizma koji sen ooouubaaa

tlu „starog kontinenta". Demistifikujući mehanizme raitotvorne

svesti, Geary nam predočava'koliko utešnu, toliko i frustrirajuću

činjenicu, da nijedan balkanski nacionalizam nije originalan u bil<

kom svom elementu. Naprotiv, kao i u mnogim drugim stvarima,

naši nacionalizmi su jadne kopije davno proživljenih evropskih

nacionalnih i nacionalističkih mantri.

COBISS E

џ Cenzura

^ p i

ISBN 978-86-86559-01-2

• p f f

№ • " i >

Uli