PLATONOVA TEORIJA SAZNANJA

Da bismo mogli dublje promišljati o Platonovoj teoriji spoznaje i bolje je

razumeti, poželjno je da imamo nekakvo predznanje o Platonu, njegovim spisima,

svojevrsnoj teoriji ideja i učenju o duši. Pod pretpostavkom da takvo znanje već

posedujemo, možemo polako početi sa proučavanjem.

Ne može se reći da je Platonova teorija saznanja nekakav sistem znanja jer

ni u jednom dijalogu nije tako prikazana i sasvim razrađena. Mi ćemo je ovde

prikazati oslanjajući se na dijaloge Teajtet i Država da bismo što bolje razumeli

Platonovo shvatanje znanja, koje je lažno, a koje je istinito i uopšte koji je pravi

put do istog.

Platonova teorija saznanja (epistemologija) je u najvećoj meri oslonjena

na njegovu ontologiju. Te dve logije se u njegovim spisima najčešće prepliću i

možemo zaključiti da je njega najviše interesovalo pitanje o tome šta je pravi

predmet saznanja, a ne pitanje o mogućnosti spoznaje.

Šta je znanje?

Kao što je već opšte poznato, Platon je izgradio svoje učenje na temelju

filozofije svog učitelja Sokrata. Znajući to, znamo i da je samo znanje shvatao kao

najobjektivnije i najvaljanije, znanje o večitim vrednostima koje ne može biti

promenljivo i subjektivno već isto za sve. Znanje kao subjektivno i promenljivo

su prvi uveli Sofisti i upravo kao takvo je predmet rasprave u Teajtetu. Platon

pokušava da opovrgne Protagorinu tvrdnju da su saznanje i čulno opažanje isto i

naravno stav da je čovek mera svih stvari. Prema Platonovom shvatanju čulno

saznanje ne ispunjava kriterijume istinskog znanja jer nije pouzdano i nije znanje

onoga što jeste.

Dakle, dijalog između Teajteta i Sokrata počinje Teajtetovom tvrdnjom da

je znanje isto što i čulno opažanje. Sokrat naravno negira ovu tvrdnju i kaže da

znanje mora biti saznanje nečega što jeste, a ono što opažamo je uvek u stanju

1

promene, tj. opažanje je opažanje onoga što nastaje. To nas dovodi do zaključka

da opažanje nije isto što i znanje. Dalje Sokrat želi više da se pozabavi ovim

problemom pa izvodi novi dokaz. Ako su saznanje i opažanje (gledanje) isto,

gledanje i znanje su isto i ispada da čovek koji je u prošlosti saznao (video) neku

stvar, on nju ne zna (iako je se seća) jer je sada ne vidi. Zaključak je isti kao i u

prethodnom dokazu. Zatim Sokrat dodaje da ako je čovek mera svih stvari, onda

znači da je tačno ono što je njemu istinito, ali to u stvari nije istina. Na osnovu

svega ovoga Sokrat izvodi dva zaključka o opažanju i znanju:

I Opažanje ne može biti celokupno znanje

II Opažanje nije znanje čak ni u vlastitoj sferi

Dalje Teajtet iznosi mišljenje da je znanje istinito shvatanje. Sokrat odgovara da

jedan sud može biti istinit ali mi ne moramo obavezno imati znanje o njemu.

Odatle sledi da je Teajtetova tvrdnja neistinita i traga se novom definicijom.

Teajtet dodaje da znanje može biti istinito shvatanje ako mu dodamo objašnjenje.

Sokrat kaže: „Onaj , naime, koji nije kadar ni da pruži niti da primi objašnjenje o

nečemu, on to i ne zna. Ali kada dođe do objašnjenja, on je već ovladao svim što

je spomenuto i dospeo je potpuno do znanja o nečemu.“ 1Takođe predlaže da to

razjašnjenje bude mogućnost da se navede neka osobina zbog koje se tražena

stvar razlikuje od ostalog. Suština je u tome da se nikakvom razlikom ne postiže

pravo saznanje i uopšte saznanje nema osnovu u čulnim predmetima.

Šta je onda istinsko znanje? Prema Platonovom mišljenju pravo

znanje mora biti stalno, nepromenljivo, da ima određenu i jasnu naučnu

definiciju koja obuhvata ono opšte. Sudovi o onom trajnom i

nepromenljivom se tiču te opštosti, a istinito znanje je znanje o opštem.

Ako je tako, onda se postavlja pitanje da li je to istinsko znanje

izdvojeno tj. da li postoji jaz između istinskog znanja i „stvarnog“ sveta

tj. pojedinačnih stvari. Ovo pitanje je Platonu zadalo poteškoće.

1 Platon, Kratil/Teetet/Sofist/Državnik, Plato, Beograd 2000, 201c – 202c

2

Stupnjevi saznanja

Pošto smo pojasnili Platonovu razliku između istinskog i čulnog

saznanja, možemo početi sa stupnjevima saznanja koji su prikazani u

Državi na veoma slikovit i mitski način (poređenje sa Suncem, linijom i

pećinom).

Za početak ćemo razjasniti poređenje s linijom. Da bi ljudski duh

od apsolutnog neznanja došao do istinskog znanja, mora preći određene

etape. Te etape Platon naziva mnenje(doksa) i znanost(episteme) i obe

možemo razlikovati prema predmetima znanja. Za mnenje su to „slike“,

a za znanost prapočela(arhai). Da bi čovek napredovao (od dokse) ka

znanosti, mora da shvati da su one stvari koje je ranije video kao

prapočela u stvari samo slike tj. samo nesavršene kopije onog stvarnog i

na taj način će shvatiti i samo prapočelo. Doksa i episteme se dalje još

dele na po dva dela. Dakle, da bismo došli do saznanja, krećemo se od

najnižeg stupnja – slika ili senki, preko odraza u vodi, zatim živih bića,

da bi na kraju spoznali prva počela(principe) i matematičke stvari koji

zajedno čine noeton(svet ideja). Ovde se postavlja pitanje kako

razlikovati umsko od razumskog saznanja.

Platon odgovara da duša, da bi došla do razumskog saznanja,

polazi od hipoteza2 da bi došla do zaključka.Da bi se uzdigla do umskog

saznanja, duša ne polazi od slika već se služi idejama, dolazi do

zaključaka(koji proizilaze iz ideja) ali strogo apstraktnim rezonovanjem

i bez ikakvih čulnih slika.

Platon svoju teoriju potkrepljuje mitom o pećini. Ukratko ćemo ga

prikazati.

Pokušajmo da zamislimo jednu pećinu koja ima otvor i kroz njega

prolazi Sunčeva svetlost. Takođe u njoj imamo i zarobjenike koji su tu

od rođenja i stalno su okrenuti ka zidu pećine(jer su okovani) i u životu

2 Analogija sa matematikom

3

nisu videli svetlost. Između njih i ulaza u pećinu se nalazi vatra, a

između vatre i njih se nalazi oniži zid sa stazom kojom prolaze drugi

ljudi noseći svakakve kipove životonja i drugih stvari. Ti isti predmeti

malo vire preko ivice zida tako da okovani ljudi ne mogu videti jedni

druge, niti te predmete, već samo senke3 koje padaju na zid prema kome

su okrenuti. Kada bi zatvorenici izašli na svetlost dana i videli stvarne

oblike stvari, oni prosto ne bi verovali da su to istinite stvari već bi

smatrali da su senke ono što je stvarno. Pojedinac koji se navikne na

čulni svet(od koga je ranije video samo senke) i pomoću svetlosti vatre 4vidi svoje drugove kao zatvorenike, ali kao zatvorenike laži, polako

postaje „preobraćen“ i na putu da se uzdigne do idealnog natčulnog

sveta. Ako bi na kraju i uspeo da izađe iz pećine i uperi pogled na

Suncem obasjane stvari, pa i da uspe da gleda u samo Sunce, tada i

jedino tada će biti u stanju umnog saznanja jer će spoznati najvišu ideju,

ideju Dobra. Kada bi taj isti pojedinac poželeo da se vrati u pećinu i

„preobrati“ ostale zatvorenike, to mu ne bi pošlo za rukom jer ti ljudi su

navikli da žive u svom mračnom svetu obmane i iluzije i nema šanse da

ih jedan čovek „prosvetli“5.

Umstveno uzdizanje do saznanja prema Platonu predstavlja proces

stalnog napredovanja ali u smislu rada i discipline. Zato uvek ističe

značaj obrazovanja pomoću koga smo u većoj mogućnosti da

saznajemo pravu istinu, a ne da živimo verujući u senke. Ovo je naročito

važno za one koji će upravljati državom jer kako će jedan vladar

upravljati državom tj. kako će brinuti o dobru države ako nije spoznao

istinsko Dobro u svoj njegovoj svetlosti. U tome je značaj spoznaje.

3 Na ovaj način Platon želi da skrene pažnju na to da ljudi uopšte ceo život vide samo senke stvarnosti tj. saznaju deo istine.

4 Sunca

5 Aluzija na Sokrata

4

LITERATURA

1. Platon, Kratil/Teetet/Sofist/Državnik, Plato, Beograd 2000.

2. Platon, Država, BIGZ, Beograd 2000.

3. F. Koplston, Istorija filozofije Grčka i Rim, BIGZ, Beograd 1988.

5