propast zapada i

PROPAST ZAPADA

»Kada u beskrajnom uvek jedno isto, Ponavljajući se, večno teče, Hiljade oblika živoga sveta Snažno se u lanac vezuju; Struji slast životna iz svih stvari, Sa najmanje kao i sa najveće zvezde. 1 sve to tiskanje, sva ta borba, Večni je mir u Gospodu Bogu«.

27

PREDGOVOR DRUGOM IZDANJU PRVE KNJIGE

Na kraju jednog rada koji obuhvata deset godinci života, od prve kratke skice pa do konačnog oblika celokupnog dela koje je dobilo sasvim nepredviđeni obim, priliči mi da se osvrnem unazad na ono što sam hteo i postigao, kako sam to našao i kako danas pre-ma tome stojim.

U uvodu izdanja od 1918 — koji je i spolja i iz-nutra fragment — bio sam rekao da je ovde, po mo-me ubedenju, neoborivo formulisana jedna misao ko-ja se neče više osporavati čim jednom bude izgovore-na. Valjalo je da sam kazao: čim je Ijudi budu razu-meli. Jer za ovo razumevanje potrebna je, kako sve više uvidam, ne samo u ovom slučaju već i u istoriji misli uopšte, jedna nova generacija koja će biti rođe-na sa dispozicijom za jedno takvo razumevanje.

Bio sam dodao da se tu radi o prvom pokušaju sa svima neminovnim greškamaf nepotpunom i sigur-no ne bez unutarnjih protivrečnosti. Ovu primedbu Ijudi ni izdaleka nisu uzeli onako ozbiljno kako sam ja to mislio. Ko se ikada duboko zagledao u pretpo-stavke žive misli, znaće da nama nije dat besprotiv-reČni uvid u poslednje osnove bića. Mislilac je čovek kome je bilo dodeljeno da simbolički pretstavi vreme sopstvenim gledanjem i razumevanjem. On nema iz-bora. On misli kako misliti mora. Istinito je, najzaa, Za njega ono što je sa njime rodeno kao njegova slika sveta. On tu sliku ne iznalazi nego je u sebi otkriva. Ta slika je on sam, još jednom ponovljen; ona je

ŠPEMGLER Predgovor drugom izdanju

njegovo biće uobličeno u reč; ona je smisao njegove liČnosti, smisao formiran kao učenje; ona je nepro-menljiva za ceo njegov život, jer je identična sa nje-govim životom. Jedino je ova simbolika nuzna, jedino je ona sasud i iz.raz Ijudske istorije; ono što postaje kao filozofski naučnički rad izlišno je i samo poveča-va brojno stanje stručne literature.

1 tako mogu jezgro onoga što sam našao označiti samo kao »istinito«, istinito za mene, a, kako niislim, i za vodeće duhove vremena koje dolazi; ne kao isti-nito »po sebi«, naime oslobođeno od uslova krvi i is-torije, jer tako što i ne postoji. Ali, ono što sam na-pisao u bujnom naletu onih godina svakako je bilo vrlo nesavršeno saopštavanje onoga što je jasno preda mnom stajalo, pa mi je ostao za sledeće godine zada-tak da svojim mislima pomoću poretka činjenica i je-zičkog izraza dadnem ubedljivi oblik koji ja mogu postići.

Završiti se taj oblik ne može nikad: sam život završava se tek smrću. Ali, ja sam još jednom pokušao da i najstarije delove dignem na visinu opažajnoga pretstavljanja kojim danas raspolažem. I time se op-raštam. od ovoga rada sa njegovim nadama i razoča-ranjima, njegovim preimućstvima i greškama.

Rezultat dela je, medutim, izdržao probu za me-ne, pa i za druge, ako smem suditi po uticaju koje ono lagano počinje da vrši na prostrane oblasti znanja. Utoliko oštrije imam da naglasim granicu koju sam sdm sebi postavio u ovoj knjizi• Neka se ne traži u njoj sve. Ona sadrži samo jednu stranu onoga što pred sobom vidim, ona sadrži nov pogled jedino na istori-ju, ona sadrži filozofiju sudbine, i to prvu u svojoj vrsti. Ona je potpuno opažajna, pisana jezikom koji pokušava da čulno podrazava predmete i odnose, na-mesto da ih zamenjuje nizovima pojmova; ona se ob-raća samo na one čitaoce koji isto tako umeju da pro-življavaju zvuke reči i slikd. To je teško, osobito onda kad nas strahopoštovanje pred tajnom — Geteovo strahopoštovanje — sprečava da pojmovna raščlanja-vanja smatramo kao duboke poglede.

I tu se sada diže vilca na pesimizain, kojom večni jučerašnjici gone svaku misao koja je odredena samo za pronalazače puteva sutrašnjice. Međutirn, ja nisam pisao za one koji smalraju da je mudrijašenje o biću

30

ŠPENGLER Predgovor drugom izdanju

jednoga dela samo to delo. Ko definiše, taj ne pozna-je sudbinu.

Razumeti svet za mene znači biti dorastao svetu. Bitna je tvrdoća života, a ne pojarn životci kakvom nas uči »nojevska« filozofija idealizma. Ko ne dopuš-ta da ga zavaravaju pojmovi, taj to ne oseća kao pesi-mizam, a do onih drugih nije nam ni stalo. Za ozbiljne čitaoce, koji traže pogled na život a ne definiciju, na-veo sam, usled i suviše zbijenog oblika teksta u pri-medbama, jedan broj deld koja će moći da taj pogled na život provedu i kroz daleke oblasti našega znanja.

Na kraju, moram još jednom da imenujem ime-na kojima zahvaljujem gotovo za sve: Getea i Ničea. Od. Getea imam metodu, od Ničea način postavljanja pitanja; ako treba da formulišem svoj odnos prema ovom drugom, mogu kazati: načinio sam od njegovog naslućivanja čitav pogled na svet. A Gete je celokup-nim svojim načinom mišljenja, i ne znajući za to, bio Lajbnicov učenik. I tako ja ovo, što je nastalo ispod moga pera na moje sopstveno iznenađenje, osećam kao nešto što želim da imenujem sa ponosom kao nemač-ku filozofiju, uprkos bedi i jadu ovih godina.

Decembra 1922 i

BLANKENBURG NA HARCU OSVALD ŠPENGLER

U V O D

1

U ovoj knjizi čini se prvi put smeli pokušaj da se istorija predodređuje. Radi se o tome da se sudbi-na jedne kulture prati u onim njezinim stanjima koja još nisu protekla — i to jedne jedine kulture, one koja je danas na ovoj planeti u završavanju, kulture zapadno-evropsko-amerikanske.

Do danas, očevidno, nije još uočena mogučnost da se zadatak tako ogromnog domašaja reši; a kad je to i bio slučaj, sredstva da se taj zadatak obradi nisu bila poznata, ili se njima rukovalo 11a nedovoljan način.

Postoji li logika istorije? Postoji li neka talcoreći metafizička struktura istoriskog čovečanstva, s one strane svega slučajnog i nesračunljivog pojedinačnih događaja, jedna struktura koja je bitno nezavisna od -nadaleko vidljivih, popularnih, duhovno-političkih tvo-revina površine? Neka struktura koja, može biti, tek izaziva ovu stvarnost nižeg reda? Da li se velilci mo-menti istorije sveta pojavljuju možda — pred okom koje ih razumeva — uvek u obliku koji dopušla za-ključivanje? I ako je talco — gde su granice takvih zaključivanja? Da li je moguče da se u samom ži-votu pronađu stepeni koji moraju da se pređu i to jednim redom koji je bezizuzetan jer je istorija ljuđi skupni pojam za ogromne životne tokove za koje več sama jezička upotreba uvodi nehotice individue višeg reda: »antika«, »kineska kultura«, »savremena civili-

35

ŠPENGLER Propast Zapaa

zacija« — kao neka »ja« ili ličnosti koje misle i rade? Da nemaju možda oni pojmovi koji su osnovani za sve organsko, pojmovi rađanja, smrti, mladosti, staro-sti, trajanja života, da nemaju ti pojmovi u ovom kru-gu možda neki strogi smisao koji niko još nije otkrio? Ukratko rečeno, ne leže li u osijiovi svega istoriskog opšti biografski praoblici?

Propast Zapada, u prvom redu jedna pojava pro-storno i vremenski ograničena, kao i njoj odgovara-juća propast antike, jeste, kao što vidimo, filozofska tema, koja, shvaćena u svoj svojoj težini, obuhvata u sebi sva velika pitanja bića.

Hoćemo li da saznamo u kom se obliku ispunjuje sudbina zapadne kulture, moramo najpre saznati šta je to kultura, u kom je ona odnosu prema vidljivoj istoriji, životu, duši, prirodi, duhu, u kojim oblicima se pojavljuje i ukoliko su ti oblici simboli i, kao tak-vi, protumačljivi;- a ti oblici su: narodi, jezici i epohe, bitke i ideje, države i bogovi, umetnosti i njena dela, nauke, prava, privredni oblici i gledišta na svet, veliki ljudi i veliki događaji.

2

Sredstvo za shvatanje mrtvih oblika jeste mate-matički zakon. Sredstvo za razumevanje živih oblika jeste analogija. Na taj način razlikuju se polarnost i periodičnost sveta.

Svest o tome da je broj oblika svetsko-istoriskih pojava ograniče'n, da se vekovi, epohe, situacije, lično-sti po tipu ponavljaju, uvek je pOstojala. Gotovo ni-kada nije se obrađivala pojava Napoleona a da se ne svrne pogled na Cezara i Aleksandra; prvi pogled je — kako ćemo videti — morfološki nedopustiv, a drugi tačan. Sam Napoleon pronašo je srodnost svog polo-žaja sa položajem Karla Velikog. Konvent je govorio o Kartagini misleći na Englesku, a jakobinci su se na-zivali Rimljanima. Sravnjivali su se, sa vrlo različitom opravdanošću, Fiorenca s Atinom, Buda sa Hristom, prahrišćanstvo sa modernim socijalizmom, rimske fi-nansiske veličine iz doba Cezara sa Jenkima. Petrarka, prvi strasni arheolog (arheologija je i sama izraz ose-ćanja da se istorija ponavlja) — mislio je o sebi kao

36

PROPAST ZAPADA v

0 Ciceronu; a tu skoro Cecil Rodes (organizator en-gleske Južne Afrike, koji je imao u svojoj biblioteci antičke biografije Cezara u naročito za njega pravlje-nim prevodima) — o sebi kao o caru Hadrianu. Zla kob Karla X I I švedskog bila je u. tome što je u dže-pu, od svoje mladosti, nosio Život Aleksandra od Kur-cija Rufa i hteo da podražava ovom osvajaču.

Fridrih Veliki kreće se u svojim političkim spi-sima — kao Considerations iz 1738 — potpuno pouz-dano po analogijama, da bi označio svoje shvatanje svetske političke situacije: tako, kad upoređuje Fran-cuze sa Makedoncima pod Filipom, a Nemce sa Grci-ma. »Već su Termopili Nemačke, Elzas i Lotringija, u Filipovim rukama«. Time je bila izvrsno pogođena politika kardinala Fleria. Tu se dalje nalazi upoređe-nje između politike habsburške i burbonske kuće, i između proskripcija Antonija i Oktavijana.

No sve je to ostalo fragmentarno i proizvoljno, pa je odgovaralo po pravilu više trenutnoj sklonosti da se pesnički i duhovito izražava negoli dubljem is-toriskom osećanju oblika.

Tako su upoređenja Rankea, majstora umetničke analogije, između Kiaksara i Henriha I, između upada Kimerinaca i Mađara, morfološki beznačajna; isto kao 1 ona druga, često ponavljana, između helenskih drža-va-gradova i renesansnih republika i, nasuprot njima, dublje ali slučajno tačno, između Alkibiada i Napoleo-na. On ih je vršio, kao i drugi, iz jednog plutarhovskog tj. narodnjačko-romantičnog ukusa, koji samo uočava slične scene na svetskoj pozornici, a ne u strogom smi-slu matematičara koji zna unutrašnju srodnost dveju grupa diferencijalnih jednačina, dok laik u njima vidi samo različitost spoljašnjeg oblika.

Lako se primećuje da izbor slika tu biva određen u osnovi jednom ćudi, a ne osećanjem nužnosti, ne idejom. Daleko smo od tehnike sravnjivanja. Danas se takva upoređenja javljaju u masama, ali bez plana, bez veze, pa i kad su pogođena u jednom dubokom smislu, koji se još mora utvrditi, pogođena su zahva-ljujući sreći, ređe instinktu, a nikada načelu. Niko još nije mislio na to da tu izobrazi jednu metodu. Ni iz-daleka se nije slutilo da je tu koren, i to jedini, iz koga može proizići veliko rešenje problema istorije.

PENGLER Propast Zapaa

Upoređenja bi mogla da budu sreća istoriskog mišljenja, ukoliko ona na videlo iznose organsku strukturu istorije. Njihova tehnika morala bi biti izo-bražena pod uticajem jedne obuhvatne ideje sve do jedne. bezizborne nužnosti, do jednog logičkog maj-storstva. A bila su do sada nesreća tog mišljenja, jer su, kao stvar ukusa i ništa više, oslobađala istoričara uviđanja i truda da oblikovni jezik istorije i njegovu analizu smatra kao svoj najteži i najbliži zadatak, da-nas još i neshvaćen a kamoli rešen. Bila su delom površna, kada se, na primer, Cezar nazivao osnivačem rimskih državnih novina, ili, što je još gore, kada su se u najvećoj meri zapletene i nama po intimnosti svojoj vrlo strane pojave antičkog bića nazivale po-modnim rečima kao: socijalizam, impresionizam, kapi-talizam, klerikalizam; a delom su bila čudnova to za-stranjena, kao kult Bruta koga su oterali u jakobinski klub —• onog milionara i zelenaša Bruta lcoji je kao ideolog oligarhiskog ustava, a uz odobravanje patri-ciskdg senata, probo nožem čoveka demokratije.

3

I tako se proširuje zadatak, koji je prvobitno obu-hvatao ograničeni problem savremene civilizacije, do jedne potpuno nove filozofije, filozofije budućnosti (ukoliko sa metafizički iscrpljenog tla Zapada uopšte još može kakva proizići), jedine filozofije koja bar pripada mogućnostima zapadno-evropskog duha u nie-govim narednim stadijima, do ideje o jednoj morfolo-giji svetske istorije, sveta kao istorije. Do ideje o jed-noj morfologiji koja/ nasuprot morfologiji prirode, skoro jedinoj dosadanjoj temi filozofije, sakuplja i obuhvata sve oblike i sve pokrete sveta u njihovom najdubljem i poslednjem značenju; sakuplja još jed-nora, ali u sasvim drugom poretku, ne više u skupnu sliku svega saznatog, nego u sliku života, postajanja, a ne onog što je postalo.

Svet kao istorija, u suprotnosti prema svetu kao prirodi — to pojmiti, sagledati, uobličiti, jeste nov izgled Ijudskog bivstvovanja na ovoj zemlji, do danas nikada još nesaznat kao zadatak u svom ogromnom praktičnom i teoretskom značenju, možda tamno ose-

38

PROPAST ZAPADA v

ćan, često sagledan u daljini, no nikada pokušan sme-lo sa svima svojim posledicama. Tu su pred nama dva moguća načina na koja čovek može svoju okolinu unutrašnje posedovati; doživeti. Ja delim, po obliku ne po suštini, najoštrije: organski utisak sveta od me-> haničkog, skupni pojam oblika od skupnog pojma za-lcona, sliku i simbol od formule i sistema, ono što je samo jedanput istinito od onog što je stalno moguće, svrhu mašte koja planski uređuje od svrhe iskustva koje svrsishodno raščlanjava, ili, da još ovde imenu- . jem suprotnost još nikada neprimećenu a vrlo zna- )0 čajnu, delim domašaj u kome važi hronološki broj od onog u kome važi matematički broj1.

Prema tome, u jednom istraživanju kao ovom što je pred nama ne može se raditi o tome da se događaji duhovno - političke vrste, koji postaju vidljivi na. po-vršini dana, uzmu kao takvi, da se po uzroku i posle-dici uređuju i prate po njihovoj prividnoj težnji, tež-nji koja je shvatljiva razumom. Jedno.takvo — »prag-matičko« — postupanje u istoriji bilo bi samo deo pri-krivene nauke o prirodi, što i ne kriju pristalice ma-terijalističkog shvatanja istorije, dok su njihovi pro-tivnici nedovoljno svesni identičnosti postupanja. Ne radi se o tome šta su po sebi opipljive činjenice isto-rije kao pojave u jedno ma koje doba, nego se radi o tome šta one svojom pojavom znače, naznačuju. Is£o-ričari današnje epohe misle da čine nešto drugo kad religiozne, socijalne pojedinosti i razne pojedinosti iz istorije umetnosti dovlače da bi »ilustrovali« politički smisao jedne epohe. Ali oni zaboravljaju ono što je odlučujuće, naime odlučujuće ukoliko je vidljiva isto-rija izraz, znak, duševnost koja se uobličila. Nikoga

Kantova greška, od ogromnih posledica, još nesa-\ k.dana, bila je u tome što je 011 potpuno shematički do-\co u vezu najpre spoljašnjeg i. unutrašnjeg čoveka sa mnogoznačnim i, pre svega, ne nepromenljivim, poimovi-ma prostora i vremena. Zatim, što je, na potpuno pOare-san način, vezao sa time geometriju i aritmetiku. Ovde, iui mesto toga, neka zasada bar bude imenovana suorot-iKjst, rnnogo dublja, matematičkog i hronojoškos; broja. (ieometrija i aritmetika su, obe, raeunanje prostorno, pa se u svojim višim oblastima uopšte ne mogu više ni ra/.li-l>ovati. Računanje vremena, o čijem je pojrnu naivni čo- . ,\ u-k potpuno načisto po oseoanju, odgovara na pitanje kada«?, a <ne na pitanje »šta«? ili »koliko«?.

9


još ne nađoh ko bi ozbiljno uzeo proučavanje morfo-loških srodnosti, koje iznutra vezuju oblikovni jezik svih kulturnih oblasti, i ko bi, prevazilazeči političke činjenice, podrobno poznavao poslednje i najdublje misli matematike Helena, Arabljana, Indijaca, Evrop-ljana Zapada, smisao njihove rane ornamentike, nji-hove arhitektonske, metafizičke, dramatičke, lirske os-novne oblike; izbor i pravac njihovih velikih umetno-sti; pojedinosti njihove umetničke tehnike i izbor sa-držine; a kamoli saznao njihov presudni značaj za ob-likovne probleme istoriskoga. Ko je taj koji zna da postoji duboki sklad oblika između diferencialnog ra-čuna i dinastičkog državnog principa vremena Luja XIV; između antičke državne forme, polisa, i eukli-dovske geometrije; između prostorne perspektive za-padnjačkog uljenog slikarstva i savlađivanja prostora železnicama, dalekogovornicama i dalekometnim oruž-jem; između kontrapunktske instrumentalne muzike i privrednog kreditnog sistema? I najtrezvenije činje-nice politike, posmatrane iz takve perspektive, dobija-ju simbolički i upravo metafizički karakter; i možda se ovde prvi put dešava da se shvate ravnomerno, kao simboli, i da se kao takvi tumače: egipćanski sistem uprave, antičko novčarstvo, analitična geometrija, ček, Suecki kanal, kineska štamparija, pruska vojska i rim-ska tehnika građenja puteva.

I tu se ispostavlja da nema još teoretski osvet-Ijene umetnosti istoriskog 'posmatranja. Ono što se takvim zove, crpe svoje metode gotovo isključivo iz one oblasti znanja u kojoj su jedino metode saznanja dospele do strogog izobražavanja, iz fizike. Misle ljudi da se bave istoriskim istraživanjem ako prate sklop uzroka i posleđica. Značajna je činjenica da filozofija starog stila nikada nije pomišljala na jednu drugu mo-gućnost odnošaja između liudskog budnog bića koje razumeva i okolnog sveta. Kant, koji je u svom glav-nom delu utvrdio formalna pravila saznanja, uzeo je u obzir kao predmet saznanja razumom isključivo pri-rodu, a da nije to ni primetio, ni on ni drugi. Znanje je za njega matematičko znanje. Kad on govori o uro-đenim oblicima opažaja i o kategorijama razuma, ni-kada i ne pomišlja na sasvim druge vrste poimanja istoriskih utisaka; a Šopenhauer, koji od Kantovih kategorija dopušta jedino kauzalitet (što je karakte-

40

PROPAST ZAPADA v

ristično), govori o istoriji samo sa preziranjem1. Još nije prodrla u domaš.aj intelektualnog formulisanja misao da osim nužnosti uzroka i posledice — nazvao bih to logikom prostora — postoji još i logika v.reme: na u životu, organska nužnost sudbine. A to je jedna / činjenica najdublje unutrašnje izvesnosti, jedna činje-nica koja ispunjuje celokupno mitološko, religiozno i umetničko mišljenje, koja sačinjava suštinu i jezgro sveukupne istorije nasuprot prirodi, činjenica koja je nepristupna oblicima saznanja istraživanim u Kritici čistog uma. FilozOfija je, kako .veli Galilei na čuvenom mestu svoga spisa Saggiatore, u velikoj knjizi prirode »scritta in lingua matematica«2. Ali mi i danas čekamo još na odgovor filozofa: kojim je jezikom napisana istorija i kako je valja čitati.

\.Matematika i princip kauzaliteta vode do jednog prirodnog reda pojava, a hronolgija i ideja sudbine do jednog istoriskog; oba reda obuhvataju, svaki za se, ceo svet. Ali je oko, u kome se i kroz koje se ovaj svet ostvaruje, drugo. \>

4

Priroda je oblik u kome čovek visokih kultura da-je jedinstvo i značaj neposrednim utiscima svojih ču-la. Istorija je oblik iz koga njegova uobrazilja poku-šava da shvati živo biće sveta u odnosu na sopstveni . život i da ovome pokuša, na taj način, dati produblje-nu stvarnost. Da li je čovek sposoban za takva uobli-čavanja i koje od njih ovlađuje njegovom buclnom svešću: to je pra-pitanje cele ljudske egzistencije.

Tu su dve mogučnosti da čovek obrazuje svet. Ti-me je već rečeno da one nisu nužnim načinom i stvar-nosti. Ako se, dakle, zapitamo u daljem o smislu is-

1 Mora se moći osetiti koliko dubina formalne kom-binacije i energija apstrahovanja u oblasti, recimo, ispiti-vanja Renesansa ili istorije o seobi naroda izostaje iza onoga što je samo po sebi razumijivo u oblasti teorije funkcija i teoriske optike. U poređenju sa fizičarem i ma-tematičarem, istoričar deluje nemarljivo i leierno, čim pređe sa skupljanja i uređivanja svoga materijala na tu-mačenje.

2 »Napisana jezikom matematike.« (Prev.)

1

ŠPENGLER Propast Zapada

torije, moramo prvo rešiti pitanje koje do sada nikada postavljano nije. Za koga postoji istorija? Kako izgle-da, paradoksalno pitanje.

Nesumnjivo za svakoga ukoliko je svaki čovek član istorije celokupnim svojim bitisanjem i budnim bićem. Ali je velika razlika da li neko živi pod stal-nim utiskom da je njegov život element u jednom daleko širem životnom toku koji se proteže na stole-ća ili tisućleća, ili oseća svoj život kao nešto u sebi zaokrugljeno i zatvoreno. Sigurno je da za tu vrstu budnog bića ne posfoji svetska istorija, svet kao isto-rija. Ali šta je akp samosvest čitave jedne nacije, ako čitava jedna kultura počiva na jednom ovakvom a-isto-riskom duhu? Kako se u njoj mora pojavljivati stvar-nost? Svet? Život? Setimo se da se u Helena, u nji-hovoj svesti o svetu, sve doživljeno, ne samo sopstvena lična nego i opšta prošlost, odmah pretvaralo u mit, vanvremensku, nepokretnu, mitski uobličenu pozadinu svake trenutne sadašnjice. I to tako da se, na primer, istorija Aleksandra Velikog još pre njegove smrti po-čela stapati, za antičku svest, sa legendom o Dionisu; da Cezar nije osećao svoje poreklo od Venere kao besmisleno. Moramo, dakle, priznati da je nama, lju-dima Zapada, sa jakim osećanjem za vremenska uda-Ijenja, Ijudima za koje je svakodnevno računanje po brojevima godina pre i posle Hristova rođenja posta-lo nešto samo po sebi razumljivo, takvo jedno proživ Ijavanje tih duševnih stanja gotovo nemoguće; ali mi nemamo prava prosto baciti na stranu tu činjenicu nasuprot problemu istorije.

Ono što za pojedinca znače dnevnici i samoživo-topisi, to znači za dušu čitavih kultura istorisko istra-živanje u najšircm opsegu (uključujući tu i sve vrste psihološke uporedne analize stranih naroda, vremena, običaja). Ali antička kultura nije imala nikakvo seća-nje, nikakav istoriski organ u tom naročitom smislu. »Sećanje« antičkog čoveka (pri čemu mi, svakako, -stranoj jednoj slici duše udaraino pečat jednog pojma iz našeg duševnog života bez daljeg razmišljanja) sas-vim je nešto drugo, pošto za njega prošlost i buduć-nost, kao perspektive koje ui^eđuju, u budnoj svesti nedostaju, dok čista »sadašnjica«, ona kojoj se Gete u svima svojim izjavama o antičkom životu, a naroči-to o plastici njegovoj, tako često divio, ispunjuje tu

42

PROPAST ZAPADA Uvod i

svest snagom nama nepoznatom. Ta čista sadašnjica, čiji je najveći simbol dorski stub, pretstavlja ustvari jedno odricanje vremena (pravca). Za Herodota i So-fokla, kao i za Temistokla i kakvog rimskog konsula, prošlost se ubrzo gubi u jedan utisak, miran i vanvre-menski, utisak koji je polarne a ne periodičke struk-ture (jer je to poslednji smisao produhovljenog obra-zovanja mitova), dok je ta ista prošlost za naše oseća nje sveta i naše unutrašnje oko jedan organizam pe-riodički jasno raščlanjen, svrhovito upravljen, od hi-ljada i hiljada godina. A takva pozadina tek daje oso-bitu boju životu, kako antičkom tako i zapadnjačkom. Ono što je Grk nazivao kosmos, to je bila slika sveta koji ne postaje nego jeste. Sledstveno, i Grk je bio čovek koji nije postao nikad nego koji je uvek bio.

Zato antički čovek, iako je vrlo dobro poznavao strogu hronologiju, kalendarsko računanje, pa time i osećanje za večnost i ništavilo, osećanje koje se oči-tovalo snažno u veličanstvenom posmatranju zvezda i tačnom merenju ogrornnih razmaka vremena egipat-slce i babilonske kulture, nije unutrašnje, u sebi, od sveg tog ništa mogao da usvoji. Ono što filozofi njego-vi uzgred spominju — to su oni samo čuli, a ispitivali nisu. A ono što su pojedinačne sjajne glave, osobito iz aziskih grčlcih gradova, kao Hiparh i Aristarh^ ot-krile, to je aristotelovski i stoički pravac duha odbio i nije o torrt ni voclio računa- osim u najužoj stručnoj nauci. Ni Platon ni Aristotel nisu imali zvezdare. Za vreme Periklovih poslednjih godina u Atini, donesena je narodna odluka kojom se teškom optužbom preti svakom onom koji bi širio astronomske teorije. Bio je to akt najdublje simbolike u kome se iskazala volja antičke duše da izgoni daljinu, u svakom smislu, iz svoje svesti o svetu.

Što se tiče antičkog pisanja istorije, pogledajmo na Tukidida. Majstorstvo ovoga čoveka sastoji se u pravoj antičkoj snazi kojom on doživljuje događaje sadašnjice razumevajući ih iz sebe sama; a uz to pri-dolazi još onaj divni pogled čoveka od činjenica, ro-đenoga državnika, koji je i sam bio vojskovođa i či-novnik. To praktično iskustvo, koje Ijudi nažalost me-šaju sa istoriskim smislom, čini da on sa pravom iz-gleda kao nedostižni obrazac za čiste naučnike koji pišu istoriju. Ali je za njega potpuno zatvoren onaj

43

PENGLER Propast Zapada

perspektivistički pogled na istoriju vekova koji, za nas, pripada pojmu istoričara kao nešto što je samo po sebi razumljivo. Sve ono što je dobro u antičkom pretstavljanju istorije ograničeno je na političku sa-dašnjicu autora; a to je u najoštrijoj suprotnosti pre-ma nama, čija istoriska majstorska dela bez izuzetka obrađuju daleku prošlost. Tukidid bi propao na temi o persiskim ratovima, a da i ne govorim o nekoj op-štoj grčkoj ili egipatskoj istoriji. U njega, kao i u Polibija i Tacita, isto tako praktičnih političara, gubi se sigurnost pogleda čim naiđu u prošlosti, često sa-mo nekoliko decenija unazad, na pokretne sile koje su im u tom obliku nepoznate u njihovoj sopstvenoj praksi. Polibije ne razume prvi punski rat, a Tacit već ni Augusta. Potpuno neistoriski smisao Tukididov — meren na našcm perspektivističlcom ispitivanju — otkriva se u nečuvenom tvrđenju, odmah na prvoj strani njegove knjige, da se pre njegovog doba (oko 400!) u svetu nije ništa značajno desilo (av p,syaXa jeviodai)}

1 Kasni pokušaji Grka da, po obrascu Egipta, načine nešto kao kalendar ili hronologiju, u najvećoj meri su naivni. Računanje po olimpiadi nije era kao, recimo, hriš-čansko računanje vremena; sem toga ono je kasnije sa-mo književno ispomaganje, ništa što bi narodu bilo obič-no. Narod uopšte nije imao potrebe za brojanjem kojim bi mogao utvrditi doživljaje roditelja i dedova, pored sveg tog što su se neki naučnioi ipak interesovali za prob-lem kalendara. Ne radi se ovde o tome da li je jedan kalendar dobar ili rđav, nego da li je on u upotrebi i da li život zajednice protiče po njemu. Ali i lista olimpionika pre 500 isto je tako izmišljena kaoistarija antička lista ar-honata i rimska lista konsula. Ne postoji ni jedan jedini pravi datum kolonizacija (E. Meyer, Gesch. d. Alt. II, 442; Beloch, Griech. Gesch. I, 2, 219): »Na neko beleženje izveš-taja o istoriskim- događajima niko u Grčkoj uopšte nije ni mislio pre 5 veka« (Beloch, I, 1, 125). Imamo zapis o ugovoru između Elisa i Hereje, koji treba da važi »sto godina od ove godine«. Ali se ne zna od koje. Posle izve-snog vremena, dakle, neće se ni znati koliko- je ugovor po-stojao; očigledno, na to nije niko ni obraćao pažnju. A verovatno su to ovi ljudi sadašnjice uskoro i zaboravili. Detinjasto-legendski karatker antičke slike istorije sveta vidi se po tome što bi se uređeno datiranje činjenica (re-cimo, trojanskog rata, koji — po stupnju — odgovara na-šim krstaškim ratovima) osećalo u tom svetu direktno kao ne-stilsko. — Isto tako geografsko znanje antike dale-ko izostaie iza egipatskog i babilonskog. E. Majer (Gesch. d. Alt. III, 102) pokazuje kako je znanje o obliku Afrike

PROPAST ZAPADA v

Zbog toga je antička istorija, sve do persiskih ra-tova, pa i tradicionalna izgradnja još mnogo poznijih perioda — proizvod bitno mitskog mišljenja. Ustavna istorija Sparte — (Likurg, čiji je životopis ispričan u svima pojedinostima, bio je, verovatno, neznatno šum-sko božanstvo) — mašta je helenističkog vremena, a pronalaženje rimske istorije pre Hanibala nije bilo prestalo još ni u vreme Cezara. Brutovo proterivanje Tarkvinaca jeste priča kojoj je poslužio kao model jedan savremenik cenzora Apija Klaudija (310). Imena rimskih kraljeva formirana su tada po imenima obo-gaćenih plebejskih porodica (K. J.Neumann). Čuveni liciniski agrarni zakon (367) nije u vreme Hanibalovo još ni postojao, a da i ne govorimo o »servianskom ustavu« (B. Niese). Kada je Epaminonda oslobodio Mesence i Arkađane i načinio ih državom, oni su od-mah pronašli neku svoju praistoriju. Nije strašno što se to uopšte događalo — nego to što neke druge vrste istorije nije ni bilo. Ne može se bolje pokazati sup-rotnost zapadnjačkog i antičkog smisla za sve istori-sko nego kada se kaže da je rimska istorija pre 250, onako kako se poznavala u vreme Cezara, bila u sušti-ni falsifikat i da je ono malo što smo mi utvrdili bilo sasvim nepoznato kasnijim Rimljanima. Karakteristič-no je po antički smisao reči »istorija« da su aleksan-driski romani svojim sadržajem vršili najjači uticaj na ozbiljnu" političku i religioznu istoriku. Nije se ni pomišljalo da se načelno odvoji i razlikuje sadržina te literature od podataka po aktima. Kada je Varo, pred kraj republike, išao za tim da učvrsti rimsku religiju koja se brzo gubila iz svesti naroda, podelio je bogove — kojima je država sluzila najmarljivije — na di certi i di incerti, one o kojima se još nešto i zna-lo i one čije je još sajno ime ostalo uprkos održanog javnog kulta. Odista, religija rimskog društva njegovog doba bila je najvećim delom proizvod helenističke književnosti i gotovo bez veze sa starim kultom, koji više niko nije razumevao (a tu su religiju ne samo Gete no i Niče naivno uzimali iz rimljanskih pesnika).

opadalo od Herodota (po persiskim izvorima) do Aristo-tela. Isto to vredi o Rimljanima kao naslednicima Karta-ginjana. Oni su prvo prepričavali tuđa znanja, pa ih onda lagano zaboravljali.

45


Momzen je jasno uobličio zapadnjačko stanovište kad je rimljanske-istoričare — Tacita pre svega — nazvao ljudima »koji kazuju ono što zasjužuje da se prećuti, a ćute o onome što je nužno kazivati«.

Indiska kultura, čija je misao, o (bramanskoj) nirvani najodlučniji izraz potpuno a-istoriske duše, najsavrešenije koja je mogla biti, nikada nije imala ni najmanje osećanje o »kad« ma u kome smislu. Nema prave indiske astronomije, irtdiskog kalendara, indiske istorije dakle, ukoliko se pod njom razume svest o živome razvitku. Mi znamo vrlo malo o vid-ljivom toku. tc kulture čiji je organski deo protekao pre postanka budizma, mnogo manje no o antičkoj istoriji, pouzdano bogatoj velikim događajima između 12 i 8 veka. Obe su sačuvane kao u 'snovima mitskog oblika. Tek punih 'hiljadu godina posle Bude, oko 500 pre Hr., nastala je na Cejlonu »Mahavansa« — nešto što izdaleka opominje na pisanje istorije.

Svest o svetu u indiskog čoveka bila je nastroje-na talco a-istoriski da on nije poznavao ni pojavu knji-ge napisane od autora kao događaj utvrđen u vreme-nu. Namesto organskog niza lično razgraničenih spisa nastaje postepeno neuređena masa tekstova u koje je svak upisivao šta je hteo, a da pri tom nikakvu ulogu nisu igrali pojmovi lične duhovne svojine, raz-vitka misli, duhovne epohe. U takvom anonimnom ob-liku —• a on j'e oblik cele indiske istorije — pred na-ma je i indiska filozofija. Neka se sa njom uporedi istorija filozofije Zapada, najoštrije fiziognomiski izra-đena u ličnostima i knjigama.

Indiski čovek sve je zaboravljao, a egipatski nije ništa mogao zaboraviti. Indiska umetnost portreta — životopisa in nuce'— nije nikada postojala; egipatska plastika nije ni poznavala neku drugu temu.

Egipatska duša, prevashodno istoriski nastrojena, duša koja stremi beskrajnosti sa jednoni pra-svetskom strašću, osećala je prošlost i budućnost kao ceo svoj svet, a sadašnjost, koja je istovetna sa budnom svešću, njoj je izgledala samo kao uska granica između dve neizmerljive daljine. Egipatska kultura je ovaploćena briga — duševni korelat za daljinu —• briga za buduće, i nuznim načinom za nju spojena briga za proslo. Iz-ražava se ta briga za buduće u izboru granita i bazal-

46

PROPAST ZAPADA v

ta kao umetničkog gradiva1, u poveljama koje su uk-lesane u izgradnji jednog brižljivog upravnog sistema i u mreži navodnjavanja2. Egipatska mumija je sim-bol najvišeg reda. Telo mrtvoga se ovekovečavalo, kao 'što se njegovoj ličnosti, »Ka«, davalo večno trajanje u kipovima često pravljenim u mnogo primeraka; to večno trajanje vezano je za sličnost shvaćenu u vrlo. visokom smislu.

Postoji duboki odnos između stava prema istori-skoj prošlosti i shvatanja o smrti kako se ono izra-žava u obliku pogreba. Egipćanin odriče prolaznost, antički čovek potvrduje je celokupnim oblikovnim je-zikom svoje kulture. Egipćani su sačuvali i mumiju svoje istorije: hronološke podatke i brojeve. Dok od pre-solonskog perioda grčke istorije nije ništa preda-no, nijedna godina, nijedno pravo ime, nijedan shvat-Ijiv događaj (otuda preterano naglašavahje onoga os-tatka koji nam je poznat), znamo iz 3 tisućleća^ i još dalje nazad, gotovo sva imena i tačne brojeve 'vlada-vine mnogobrojnih egipatskih kraljeva. U novom car-

1 Nasuprot tome simbol je prvoga reda, i bespri-memo je u istoriji umelnosti, da su se Hcleni, nasuprot mikenskom dobu, i to u zeml.ji prebogatoj kamenom, vra-lili sa kamenih građevina na primenu drveta; i time se objašnjava nedostajanje arhitektonskih ostataka iz vreme-na između 1200 i 600. Egipatski stub sa biljkama bio je od samog začetka kameni stub, dorski je bio drveni. Kroz to progovara duboko neprijateljstvo antičke duše protiv tra-janja.

2 Da li .je ikada ijedan helenski grad izveo ijedno opsežno delo koje odaje misao na buduće naraštaje? Si-stemi drumova i navodnjavanja na koje še može ukazati u mikenskoj tj. pre-antičkoj epohi propali su i zaborav-Ijeni od. vremena rađanja antičkih naroda — dakle od početka homerovskog doba. Da bi se shvatila bizarna či-njenica što je antika tek posle 900 uzela pismo i to u najskromni jem obimu i sigurno samo za najnužnije priv-reclne ciljeve (što pouzdano dokazuje nedostatak u nala-ženju zapisa) neka se pomisli da izobražavanje pisma u egipatskoj, babilonskoj, meksikanskoj i kineskoj kulturi pooinje u tamno pradoba; da su Germani stvorili azbuku runa, pa kasnje tek posvedočili svoje strahopoštovanje precl pismom svojim stalno ponavljanim ornamentalnim izobražavanjem ukrašenih spisa. A rana antika nije ni naj-manje poznavala mnoga pisma upotrebljavana na jugu i istoku. Imamo mnogobrojne pis'ane spomenike iz hetitske Male Azije i sa Krete, a ni jedan jedini iz homerovskog vremena.

ŠPENGLER Propast Zapacla

stvu mora da su imali o njima jedno znanje bez praz-nina. Kao jezoviti simbol ove volje za trajanjem' leže i dandanas tela velikih faraona u našim muzejima — i crte lica im se raspoznaju. Na sjajno uglačanom gra-nitnom vrhu piramide Amenemheta I I I još sada se čitaju reči: »Amenemhet gleda lepotu sunca«, a na drugoj strani: »Viša je duša Amenemhetova nego vi-sina Oriona i ona se spaja sa podzemnim svetom«. To je savlađivanje prolaznosti, čiste sadašnjice, i ne-antič-ko je u najvišoj meri.

5 Prema toj močnoj grupi egipatskih životnih sim-

bola pojavljuje nam se na pragu antičke kulture. spa-Ijivanje mrtvaca, odgovarajući zaboravnosti koju ta kultura širi nad svakim delom svoje spoljašnje i unut-rašnje prošlosti. Mikenskom vremenu bilo je potpu-no strano sakralno izdvajanje tog oblika pogreba iz ostalih oblika pogreba koje su primitivni narodi ka-menog doba vršili po pravilu jedne pored drugih. Gro-bovi kraljeva svedoče o preimućstvu sahrane u zemlju. Ali u homerovskom vremenu, kao i u vedskom, nasta-je nagli prelaz od pokopa ka spaljivanju, prelaz koji se materijalno ne može motivisati; spaljivanje je to bivalo vršeno punim patosom simbolične radnje, kao što pokazuje Ilijada, svečanim uništavinjem, odrica-njem istoriskog trajanja.

I od toga trenutka svršeno je i sa plastičnošću duševnog razvoja pojedinca. Antička drama dozvoljava isto toliko malo prave istoriske motive koliko i temu unutrašnjeg razvoja; zna se da se helenski instinkt odlučno opirao portretu u likovnoj umetnosti. Sve do carskog doba antička umetnost poznaje samo jednu prirodnu sadržinu: mit1. Pa i idealni likovi helenistič-

1 Od Homera pa do Senekinih tragedija, kroz celo jedno tisućleće, neprestano se uvek pojavljuju neprome-njeni mitski likovi, kao Tiest, Klitemnestra, Herakle, iako u ograničenom broju. A u pesništvu Zapada, faustovski čovek pojavljuje se prvo kao Parcifal i Tristan, pa onda preobražen u smislu epohe kao Hamlet, Don Kihot, Don Žuan, a u poslednjem preobraženju, koje odgovara vre-menu, kao Faust i Verter; i najzad kao junak savreme-nog svetsko-gradskog romana. Ali uvek u atmosferi i us-lovljenosti određenoga stoleća.

48

PROPAST ZAPADA v

ke plastike su mitski, kao što su to i tipični životopisi Plutarhove vrste. Nijedan veliki Grk nije pisao uspo-mene koje bi utvrđivale pred njegovim duhovnim oči-ma jednu prošlu, savladanu epohu. Ni Sokrat nije ka-zao ništa značajno —• u našem smislu —• o svom unu-trašnjem životu. Pitanje je da li je jednoj antičkof duši uopšte bilo moguće nešto što pretpostavlja posta-nak Parcifala, Hamleta, Vertera kao prirodni nagon. U Platona ne nalazimo nikakvu svest o razvitku nje-gova učenja. Njegovi pojedini spisi su samo uobliča-vanja njegovih raznih stanovišta koja je zauzimao u raznim vremenima. Njihova genetička veza nije bila predmet njegovog razmišljanja. A već u početlcu za-padnjačke duhovne istorije ima jcdno duboko samo-ispitivanje, DanteOva Vita nuova. No iz toga sleduje kako je Gete malo imao antičkog u sebi, tj. čiste sa-dašnjice, Gete koji ništa nije zaboravljao, Gete čija su dela, po sopstvenim mu rečima, samo odlomci jedne velike ispovesti.

Po razorenju Atine od strane Persijanaca behu ra-zorena sva dela starije umetnosti — a mi ih danas iz ruševina izvlačimo. A nikada se nije čulo da se ncko u Heladi brinuo za ruševine Mikene ili Fajstosa, da bi saznao istoriske činjenice. Čitao se Homer, ali niko nije pomišljao na to da raskopa brežuljak Troje, kao Šliman. Hteo se mit, nije se htela istorija. Od dela Eshilovih i pre-sokratskih filozofa jedan deo bio je iz-gubljen još u helenističko doba. Nasuprot tome već je Petrarka skupljao starine, novac, rukopise, jednom pobožnošću i jednim sidačno-odanim posmatranjem, svojstvenim samo toj kulturi. Skupljao je kao čovek koji istoriski oseća, koji gleda unazad u udaljene sve-tove, kao čovek koji čezne za daljinama (bio je prvi koji se peo na jedan alpiski vrh) i koji je u osnovi ostao stranac za svoje vreme. Dušu skupljača možemo razumeti sa'mo iz njegovog odnosa prema vremenu. Možda je još strasnija ali drukčije obojena kineska naklonost za skupljanje. Ko putuje po Kini i sleduje »starim tragovima« (ku-ci) može protumačiti samo iz jednog dubokog istoriskog osećanja neprevodljivi os-novni pojam kineskoga bića Tao. A ono što se nasu-prot tome u helenističko doba( slcupljalo i pokazivalo, to su bile samo znamenitosti mitološke draži (kalco ih Pauzanija opisuje), kod kojih uopšte nije dolazilo

9


u obzir ono strogo istorisko »kad« i »zašto«. A egipat-sko tle pretvorilo se već u vreme velikog Tutmozisa u jedan jedini ogromni muzej sa najstrožom tradieijom.

Među narodima Zapada, Nemci su pronašli meha-ničke časovnike, strahobne simbole vremena koje te-če i protiče, časovnike čiji danonoćni udari, odjekujući sa bezbrojnih kula po Zapadnoj Evropi, jesu možda najstrašniji izraz za koji je sposobno uopšte jedno is-torisko osećanje sveta1. Ničeg od sveg tog nema po vanvremenskim antičkim pejzažima i gradovima. Sve do Perikla dnevno vreme ocenjivalo se po dužini sen-ke; a tek od Aristotela dobija reč copcc (babilanskog porekla) značenje reči »čas« .Pre toga nije postojala uopšte tačna podela dana. U Babilonu i u Egiptu pro-nađeni su u najranije doba vodeni i sunčani časovnici, ali je tek Platon uveo kao časovnik odista primenjivi oblik klepsidre u Atinu, a kasnije se uvedoše i sunča-ni časovnici, no samo. kao nebitni nameštaj svakidaš-njice, a da se pri tome baš ni najmanje nije izmenilo antičko osećanje života.

Ovde valja spomenuti još jednu odgovarajuću raz-liku vrlo duboku i nedovoljno ocenjenu, između antič-ke i zapadnjačke matematike. Antičko mišljenje u brojevima shvata stvari onakve kakve jesu, kao koli-čine, vanvremenske, čisto prisutne. To je odvelo do Euklidove geometrije, do matematičke statike i do završetka duhovnog sistema naukom o kupinim pre-secima. Mi shvatamo stvari onako kako ne postaju i kako se odnose, kao funkcije. To je odveio dinamici, anaiitičkoj geometriji, a od nje diferencialnom raču-nu1. Moderna teorija funkcija je džinovsko uređenje cele te mase rnisli. Čudna je, ali potpuno psihički os-novana, činjenica da grčka fizika — kao statika na-suprot dinamici — ne poznaje upotrebu časovnika i ne oseća njegov nedostatak (dok mi računamo hiljadi-

1 Opat Gcrbert (kao papa Silvestar II), prii'atelj ca-ra Otona III, oko 1000 godine, dakle sa početkom roman-skog stila i krstaškog pokreta, prvim simptomima nove cluše, pronašao je stroj časovnika na točkove i koji izbija. U Nemačko.j su takođe postaM, oko 1200, prvi časovnici na tornjevima, a nešto kasni.je i džepni. Val.ja zapaziti značaj-nu vezu merenja vremena sa zgradom religioznog kulta.

1 Kod Njutna, on se karakteristično zove račun flulc-si.ja, s obzirom na izvesne metafizlčke pretstave o suštdni vremena. U grčko.j matematici vreme se i ne javlja.

50

PROPAST ZAPADA v

tim delovima sekunde) i potpuno prelazi preko me-renja vremena. Entelehija Aristotelova jeste jedini vanvremenski, a-istoriski, evolucioni pojam koji po-stoji u antici.

Time je naš zadatak utvrđen. Mi, Ijudi zapadno-ev-ropske kulture, izuzetak smo sa svojim istoriskim smi-slom a ne pravilo. »Svetska istorija« je naša slika sve-ta a ne slika sveta »čovečanstva«. Za indiskog i antič-kog čoveka nije postojala slika sveta koji postaje, i možda nikada više neće biti kulture, pa dakle ni ljud-skog tipa, za koje je »svetska istorija« tako moćan ob-lik budnog stanja kao za civilizaciju Zapada, kad se ona ugasi.

6

Pa šta je to istorija sveta? Sigurno, uređena pret-stava prošlosti, unutrašnji postulat, izraz jednog ose-ćanja' oblika. Ali, ma koliko da je određeno to ose-ćanje, ono nije još stvarni oblik; i, ma koliko mi svi osećali, doživljavali svu svetsku istoriju, ma koliko mi sa potpunom izvesnošću verovali da je pregledamo po njenom obliku, pouzdano je ipak da mi i danas još saznajemo njene oblike ali ne njen oblik, protivsliku našeg unutrašnjeg života.

Nesumnjivo da će svak koga upitate biti uveren da jasno i bistro prozire unutrašnji oblik istorije. Ova iluzija počiva na tome što niko nije ozbiljno o njoj razmišljao i što se još uvek i suviše malo sumnja u svoje znanje. Jer niko ne sluti u šta še sve može sum-njati! Uštvari, oblik svetske istorije jeste jedan neispi-tani duhovni posed, koji se, i u istoričara od imena, nasleđuje sa naraštaja na naraštaj, a kome bi dobro došao i bio vrlo potreban samo jedan mali deo one skepse kojom je raščlanjena i produbljena urođena nam slika prirode, još od vremena Galileja.

Stari — srednji — novi vek: to je jedna nevero-vatno oskudna i besmislena shema, čije nas je bezu-slovno gospodarstvo nad našim istoriskim mišljenjem neprestano sprečavalo da pravilno shvatimo pravi od-nos onog malog delimičnog sveta koji se razvijao od vremena nemačkih careva na zemljištu Zapadne Ev-rope prema celokupnoj istoriji višeg čovečanstva, po

1


rangu, po obliku i, pre svega, po životnoj trajnosti nje-govoj. Budućim kulturama će izgledati jedva verovat-no da se u važenje te proste'sheme nikada nije ni po-sumnjalo, iako je to shema sa jednim prostim pravo-liniskim tokom, besmislenim srazmerama, shema koja iz veka u vek biva sve nemogućnija i koja ne dopušta da nove oblasti, koje ulaze u svetlost naše istoriske svesti, prirodno uvedemo kao ćianove u red. Što je među istoriskim ispitivaćima odavno već uobićajeno protestovanje protiv te sheme, to ništa ne znači. Oni su time samo brisali osnovni nacrt koji jedini postoji, ali ga nisit naknadili. Može se koliko god se hoće go-voriti o grčkom srednjem veku i o germanskom sta-rom, time se još ne dobija jasna i unutrašnje nužna slika u kojoj bi našli organsko mesto Kina i Meksiko, carstvo Aksumsko i carstvo Sasanida. I pomeranja po-četne tačke »novoga veka« sa krstaških ratova na Re-nesans, pa sa ovog na početak 19 veka — dokazuju jedino to da se sama shema sinatrala neoborivom.

Ta shema ograničava obim istorije, ali što je još gore, i njeno pozorje. Tu zemljište zapadnc Evrope1

1 I tu istoričar stoji pod kobnom predrasudom geo-grafije (da ne kažemo pod sugestijom slike sa karte), ko-ja uzima jedan deo zemlje kao Evropu, čime se oseća obaveznim da uzme i jednu- odgovarajuću idealnu granicu prema'»Aziji«. Valjalo bi izbrisati iz istorije reč »Evropa«. Nema »Evropljanina« kao istoriskog tipa. Budalasto \je govoriti u slučaju Helena o »evropskom starom veku« fHomer, Heraklit, Pitagora su, dakle, bili »Azijati«?) i o njihovoj misiji da kulturno zbliže Evropu 'i Aziju. To su reči koje potiču iz površnog tumačenja karte i ko.jima ni-šta stvarno ne odgovara. Samo je reč »Evropa« (sa misle-nim kompleksom koji je nastao pod njenim uticajem) ve-zala Rusiju sa Zapadom, u našoj istoriskoj svesti, u je-dinstvo ničim opravdano. Ovde je čista apstrakcija, u knji-gama odgajenoj kulturi čitalaca, odvedena do ogromnih stvarnih posledica. One su falsifikovale, u ličnosti Petra Velikog, istorisku težnju primitivne narodne ma.se, i to na vekove, iako je ruski instinkt ograničio »Evropu«, vrlo • ačno i duboko, kao neprijateljicu »majčice Rusi.je« (u Tolstoju, Aksakovu, Dostojevskom). Istok i Zapad su poj-movi prave istoriske sadržine. »Evropa« je prazan zvuk. Sve što je kao velike tvorevine dala antika postalo .je od-ricanjem kontinentalne granice između Rima i Kipra, Bi-zanta i Aleksandrije. A sve što se zove »evropska kiiltu-ra« nastalo je između Visle, Jadrana i Gvadalkivira. A ako je Grčka u vreme Periklovo »ležala u Evropi« — ona danas više ne leži u njoj.

52

PROPAST ZAPADA v

čini miran pol. (matematički govoreći: singularnu tač-ku na površini lopte) oko kojega se okreću hiljade godina najogromnije istorije i one daleke ogromne kulture kao skromno potčinjene. A ne zna se zašto, sem ako bi razlog bio u tome što smo mi, graditelji te istorije, kod kuće baš tu, na tom zemljištu. To je jedan planetarni sistem jedinstveno pronađen. Izabere se jedno jedino mesto kao prirodno težište istoriskog sistema. Tu je centralno sunce. Od njega dobijaju pra-vu svetlost svi događaji u istoriji. Sa njega njegov značaj biva perspektivno odmeravan. A, ustvari, tu go-vori taština zapadno-evropskog čoveka, u čijem se du-hu odigrava ta utvara »svetske istorije«, taština neza-uzdana skepsom. Toj taštini irnamo da zahvalimo za onu ogromnu optičku varku, davno već postalu navi-kom, po kojoj se istoriski sadržaj čitavih hiljada go-dina, u izvesnom udaljenju, recimo u Egiptu i Kini, smežurava u epizode, dok se desetine godina, u blizini sopstvenog stanovišta, od Lutera, a osobito od Napole-ona, nadimaju i rastu kao utvare. Mi znamo da oblak samo prividno utoliko sporije putuje ukoliko je viši, da se jedan voz kroz daleki predeo samo prividno la-gano vuče, a verujemo da je tempo rane babilonske, egipćanske, indiske istorije odista bio sporiji no onaj iz naše najbliže prošlosti. I nalazimo njihovu sadrži-nu tanjom, njihove oblike prigušenijim i izduženijim, jer nismo naučili da uzmemo u račun udaljenost ni unutrašnju — ni spoljašnju.

Da je za kulturu Zapada biće Atine, Fiorence, Pa-riza važnije nego biće Lo-janga i Pataliputre — samo se po sebi razume. Ali, smeju li se takva precenjivanja načiniti osnovnom za shemu svetske istorije? U tom slučaju bio bi opravdan kineski istoričar kad bi ocrtao jednu svetsku istoriju u kojoj bi se ćutke, kao preko nevažnih, prešlo preko krstaških ratova, Renesansa, Cezara i Fridriha Velikoga. Zašto da je, morjološki posmatran, 18 vek važniji negoli jedan od šezdeset ra-nijih? Zar nije smešno da se stavi »novi vek«, koji-obuhvata nekoliko stoleća i ograničen je u suštini na Zapadnu Evropu, prema »starom veku«, koji obuhva-ta hiljade godina i u kome se masa starih pre-grčkih kultura računa prosto kao neki »dodatak«, a da se i ne pokušava jedna dublja podela? Zar semije, da bi se spasla zastarela shema, s Egiptom i Babilonom ob-


računalo kao sa predigrom antičkom dobu, s Egiptom i Babilonom čije u sebe zatvorene istorije, svaka za sebe, daleko nadmašuju tobožnju svetsku istoriju od Karla Velikog do svetskog rata; zar nismo moćne kom-plekse indiske i kineske kulture zbunjeno odbacili u »napomenu«; zar nismo velike amerikanske kulture savršeno ignorisali jer im nedostaje »veza« (sa čime?)

Nazivam ovu shemu, uobičajenu za zapadnog Ev-ropljanina, u kojoj visoke kulture kruže oko nas kao tobožnjeg središta svega svetslcog zbivanja, ptolomej-ski sistem istorije, i smatram za kopernikansko otkri-će u oblasti istorije što je u ovoj knjizi na mesto ono-ga stupio sistem u kome nikako ne zauzimaju povlaš-ćeni položaj antika i Zapad pored Indije, Babilona, Kine, Egipta, arabljanske i meksikanske kulture — pojedinačnih svetova postajanja i zbivanja, koji u skupnoj slici istorije isto toliko teže i koji po veli-čanstvenosti duševne koncepcije, po sili svog uspona, možda i nadmašuju antiku.

/

Shema stari — srednji — novi vek, u svom prvom postavljanju, jeste tvorevina magiskog osećanja sveta, k(3je je najpre. istupilo u persiskoj i judeskoj religiji počev od Kira, u učenju Danilove knjige o' četiri svet-ska doba dobilo apokaliptički okvir, a uobličilo se u po-hrišćanskim religijama Istoka, pre svega u gnostič-kim sistemima,1 kao istorija sveta.

U vrlo uskim granicama koje sačinjavaju duhovnu pretpostavku ove značajne koncepcije, ta tvorevina sa pravom je postojala. Tu ne ulaze u krug posmatra-nja ni indiska, pa čak ni egipćanska istorija. Na usna-ma tih mislilaca reč »svetska istorija« označava jedan neponovljeni u najvišoj meri dramatički čin, čija je pozornica između Helade i Persije. U njemu dolazi do izražaja strogo dualističko osećanje sveta istočnjaka, nc polarno kao u istovremenoj metafizici kroz suprot-nost duše i duha, dobra i zla, već pcriocličko,2 smatra-

1 Windelband, Gesch. d. Phil. (1900), S. 275 ff. 2 U Novom zavetu polarno shvatanje zastupljeno ie

višc dijalektikom apostola Pavla, a periodičko više Otkro-venjem.

54

PROPAST ZAPADA v

no kao katastrofa, kao prekretmca između dva veka, ižmeđu stvaranja sveta i propasti sveta, otstranjujući sve elemente koji ne mogu da se utvrde sa jedne stra-ne antičkom književnošću, a sa druge Biblijom ili Sve-tom knjigom koja u odgovarajućem sistemu zauzima njihovo mesto. U toj slici sveta javlja se kao »stari« i »novi« vek tada očigledna i opipljiva suprotnost ne znabožačkog i hrišćanskog, antičkog i orijentalskog, statue i dogme, prirode i duha u vremenskom shva-tanju, kao pozornica na kojoj jedno savlađuje drugo. Istoriski prelaz nosi religiozne oznake spasenja. Bez sumnje, jedan pogled koji počiva na uskim i potpuno provincijalnim gledanjima, ali koji je, međutim, logi-čan i u sebi savršen, vezan za to zemljište i to ljud-stvo i nesposoban za ma kakvo prirodno proširenje.

Tek dodavanjem trećega veka, našeg »novog veka«, na zapadnjačkom tlu, u sliku je ušla i jedna težnja za pokretom. Orijentalska slika bila je mirna, jedna zatvorena antiteza, u ravnoteži, a sa središtem u jed-noj neponovljenoj božjoj akciji. Primljcna i nošena od sasvim nove vrste ljudi, ona je sada, odjednom, a da se nije ni svesnim postalo o nastranosti jedne tak-ve promene, bila raspredena dalje u obliku jedne li-nije. A ta linija vodila je od Homera (ili Adama — da-nas su mogućnosti obogaćene još Indogermanima, ka-menim dobom i majmun-čovekom) pa preko Jerusali-ma, Rima, Fiorence i Pariza, vodila je i gore i dole, već prema ličnom ukusu istoričara, mislioca ili umet-nika, koji je tumačio tu tročlanu sliku neograničenom slobodom.

Dodao se, dakle, komplementarnim pojmovima bezbožništva i hrišćanstva završni pojam »novog ve-ka«, lcoji opet, po svom smislu, ne dozvoljava dalji nastavak postupka i koji, pošto se od krstaških rato-va pa na ovamo ponovljeno pomerao, više nije kadar da se dalje isteže.1 Mislilo se (a to se nije kazalo) da ovde, sa one strane starog i novog veka, počinje nešto završno, neko treće carstvo, u kome leži nekakvo is-punjenje, vrhunac neki, svrha čije poznanje je, počev od sholastičara pa sve do socijalista današnjice, svako sebi pripisivao. Bilo je to razno sagledanje u tok stvari, koliko udobno toliko i laskavo po začetnika.

1 To se može poznati na očajnom i smešnom izrazu »najnovije doba«.


Sasvim se prosto poistovetio duh Zapada, kako se ogledao u glavi pojedinea, sa smislom sveta. Iz duhov-ne jediie nevolje veliki mislioci napraviše tada meta-fizičku vrlinu, time što su shemu osvećenu consensu omnium, i ne podvrgnuvŠi je ozbiljnoj kritici, načinili osnovom jedne filozofije, a kao začetnika njihovog, ovog ili onog, »svetskog plana« uzeli Boga. Mističko trojstvo svetova imalo je za metafizički ukus i inače nešto zavodljivo. Herder nazva istoriju vaspitanjem ljudskog roda, Kant razvićem pojma slobode, Hegel samo-razvojem svetskog duha, a ostali opet drugim nečim. A kad je neko stavio nekakav apstraktni smi-sao u to prosto dato trojstvo, poverovao je da raz-mišlja dovoljno o osnovnom obliku istorije.

Odmah na pragu zapadnjačke kulture pojavljuje se veliki Joahim Floriski (+ 1202),1 prvi mislilac He-gelova kova, koji je razorio Augustinovu dualističku' sliku sveta i suprotstavio, u punom osećanju pravog gotičkog čoveka, religiji Staroga i Novoga zaveta, kao nešto treće, novo hrišćanstvo svoga doba: vremena Oca, Sina i Svetoga Duha. On je duboko potresao naj-bolje franjevce i dominikance, Dantea, Tomu, i pro-budio jedan pogled na svet koji je lagano osvojio ce-lokupnu istorisku misao naše kulture. Lesing, koji često označuje svoje doba u pogledu na antiku kao potomstvo njeno,2 uzeo je od mističara 14 veka misao za svoje vaspitanje roda Ijudskoga' (sa stepenima de-teta, mladića, čoveka), a Ibzen, koji je tu misao iz te-melja pretresao u svojoj drami Car i Galilejac (gde gnostički elemenat neposredno izrasta u liku čarobnja-ka Maksimosa), nije u svom poznatom stokholmskom govoru iz 1887 ni koraka prešao preko nje. Očigledno, zahtev je zapdno-evropskog samo-osećanja da svojom sopstvenom pojavom statuiše neku vrstu završavanja.

Ali stvaralaštvo opata floriskog bilo je mistično gledanje na tajne božanskog svetskog poretlca. No ono je moralo izgubiti svaki smisao čim se shvatilo razumski i učinilo pretpostavkom naucnog mišljenja. A to se sve više i više dešavalo počev od 17 veka. Ali je potpuno neodrživ postupak da se svetska istorija

1 K. Burdach, Reformation, Renalssance, Humanis-mus, 1918, S. 48 ff.

Izraz »stari« pojavljuje se već, u dualističkom smi-slu, u Porfirievoj Izagogi (oko 300 po Hr.)

PROPAST ZAPADA v

tumači time što se puste uzde političkom, religioznom ili socijalnom ubeđenju, i što se trima fazama, koje se niko ne usuđuje poljuljati, daje pravac koji tačno vodi sopstvenom stanovištu. Neodrživo je da se gospo-darstvo razuma, humanitet, sreća najvećeg broja, pri-vredna evolucija, prosvećenje, sloboda naroda, potči-njavanje prirode, svetski mir i tome podobno još, sta-ve kao apsolutno merilo za tisućleća i da se o svima njima dolcazuje kako nisu shvatila ono što je tačno i pravilno ili nisu dostigla to; — dok su ta tisućleća ustvari htela samO nešto drugo, a ne što i mi. »Oči-gledno, u životu je glavno život, a ne rezultat njegov^ — to je Geteova reč koju treba suprotstaviti svima budalastim pokušajima da se tajna istoriskog oblika odgonetne programom.

Istu sliku crtaju istoričari svake posebne umetno-sti i naulce; 'pa i narodne ekonomije i filozofije — d.a ni. njih ne zaboravimo. Tako vidimo slikarstvo od Egipćana (ili pećinskih ljudi) do impresionista, muzi-ku od slepog pevača Homera do Bajrojta, društveni poredak od stanovnika na lcolju do socijalizma — svc u pravoliniškom penjanju, kome ma kakva, uvek ista ostajući, teznja leži u osnovi. A i ne uoČava se moguć-nost da umetnosti imaju odmerenu diižinu života, da su vezane za jedno zemljište, jednu određenu vrstu čo-veka kao izraz toga zemljišta; da su, dakle, sve te u-kupne istorije samo spoljašnje sabiranje jednog broja pojedinačnih pojava, osobitih i podvojenih umetnosti, koje ničeg zajedničkog nemaju sem imena i sem nečeg u zanatskoj tehnici.

O svakom organizmu znamo da su tempo, lik, tra-janje njegova života i svakog pojeclinačnog ispoljava-nja životnog, određeni svojstvima one vrste kojoj on pripada. Niko neće očekivati od hiljadugodišnjeg hras-ta — da on tek sada počne sa pravim tokom svog raz-vića. Niko ne očekuje od gusenice, koju gleda kako raste svakodnevno, da sa tim rašćenjem produži, mo-guće, i riekoliko godina. Tu svak ima sa bezuslovnom izvesnošću osećanje granice, koje je istovetno sa ose-ćanjem za unutrašnji oblik. A prema istoriji višeg čo-večanstva gajimo beskrajno neobuzdani optimizam ko-ji prezire istorisko, pa dakle i organsko, iskustvo u pogledu na budućnost, tako da svako utvrđuje u »slu-čajnom današnjem« osnove za jedno osobito izvanred-

PROPAST ZAPADA Uvod

no linisko dalje razvijanje; zato što njega želi, a ne zato što je ono naučno dokazano. Tu se računa sa ne-ograničenim mogućnostima — a nikada sa prirodnim krajem, i iz položaja svakog trenutka planira se, u naj-većoj meri naivna, konstrukcija daljeg nastavljanja.

Ali, čovečanstvo« nema svrhu, nema ideju, nema plan, isto kao ni rod leptira ili orhideja. »čovečanstvo« je zoološki pojam ili prazna ječ1. Neka se ta utvara pusti da iščeznc jednom iz kruga istoriskih oblikovnih problema — pa će se videti kako niče čudno iobilje pravih oblika. Tu je onda bezmerno obilje, dubina i pokretljivost svega života, do sada pokrivena frazorn, suhom shemom, ličnim »idealima«. Vidim na mesto monotone slike liniske svctske istorije, koju održava-ju samo tako šlo zatvaraju oči pred pretežnim brojem činjenica, pozornicu za množinu moćnih kultura kojc, pra-svetskom snagom, niču iz tla svoje majčice zem-lje, za koju je svaka od njih, u celome tolcu svoga bi-tisanja, strogo vezana, od kojih svaka svojoj sadržini, Ijudima, kuje svoj sopstveni oblik; od kojih svaka ima svoje sopstvene strasti, svoj sopstveni život, htenje, osećanje, svoju sopstvenu smrt. Tu su boje, pokreti, svetlosti — koje još nijedno duhovno oko otkrilo nije. Ima kultura lcoje se rascvetavaju i koje stare, naroda, jezika, istina, bogova, pejzaža, kao što ima mladih i starih hrastova i pinija, cveća, granja, i lišća. Ali ne-ma »čovečanstva« koje stari. Svaka kultura ima svoje nove mogućnosti izraza koje se pojavljuju, sazrevaju, venu i nikada se više ne vraćaju. Ima mnogih, među sobom u najdubljem svom biću potpuno različitih, plastika, slikarstva, matematika, fizika, svaka ograni-čena u životnom trajanju, svaka u sebe zatvorena, kao što svaka vrsta biljna ima svoje sopstveno cveće i plo-dove, svoj sopstveni tip rašćenja i propadanja. Ove kulture, živa bića najvišeg ranga, odrastaju u uzviše-noj bezsvrhovitosti kao cveće po polju. One pripada-ju, kao i biljke i životinje, zivoj prirodi Getea, a ne mrtvoj prirodi Njutna. Ja vidim u svetskoj istoriji sli-ku večnog oblikovanja i preobražavanja, čudesnog po-stajanja i nestajanja organskih oblika. A esnafski is-toričar vidi ih u obliku crva koji neumorno »stavlja« cpohe.

1 »čovečanstvo. To je apstraktum. Oduvek je bilo i biće samo ljudi« (Gete Ludenu).

58


Međutim je red »stari-srednji-novi vek« najzad is-crpeo svoje dejstvo. Koliko god površinski i pod us-kim uglom kao naučna podloga, ipak je on pretstav-ijao jedino ne sasvim nefilozofsko shvatanje koje smo imali za uvrstavanje naših rezultata; a ono što je do sada bilo uređeno kao istorija sveta ima da zahvali jedino tom shvatanju za svoju filozofsku sadržinu. Ipak, broj vekova koji još najviše može da se priku-pi i održi pod tom shemom odavno je dostignut. Sli-ka počinje da se rastvara u nepregledivi haos usled brzog porasta istoriske materije, a naročito one koja leži van ovog reda. Svaki, ne baš slepi, istoričar zna i oseća to, i samo da ne bi baš sasvim potonuo, drži se čvrsto jedino poznate mu sheme po svaku cenu. Reč »srednji vek«1, 1667 iskovana u Lajdenu, od profe-sora Horna, mora danas da pokriva jednu bezobličnu masu koja se stalno isteže i raste i koja je čisto nega-tivno ograničena onim što se ni pod kakvim izgovo-rom ne sme uračunati u one druge dve grupe, kojeka-ko uređene. Nepouzdano tretiranje i procenjivanje no-vopersiske, arabljanske i ruske istorije —• jesu primeri za ovo. Pre svega, ne može se više sakrivati okolnost da se ta tabožnja istorija sveta u početku usredsredila na oblast istočnog Sredozemnog Mora, pa se kasnije, od seoba naroda — (jednog događaja samo za nas važ-nog, i zato jako precenjivanog, a koji ima čisto zapad-njačko značenje, pa se već ni arabljanske kulture ni-šta ne tiče) — ograničava, iznenadnom promenom po-zornice, na Zapadnu Evropu. Hegel je u punoj naivno-sti izjavio da će preći preko naroda koji ne odgovara-ju njegovom sistemu istorije. No to je bilo samo jed-no čestito priznanje metodskih pretpostavki — bez kojih nijedan istoričar ne može dospeti svrsi. Može se dispozicija svih istoriskih dela na tome ispitati. Danas je odista pitanje naučnog takta: koja od istoriskih raz-vića još ozbiljno vrede, a koja ne. Ranke je za ovo dobar primer.

1 »Srednji vek« jeste istorija oblasti u kojoj je vla-dao latinski crkveni i naučnički jezik. Za ovu »svetsku is-toriju« nisu ni uzete u obzir ogromn'e sudbine istočnjač-kog hrišćanstva koje je, davno pre Bonifacija, prodiralo preko Turkestana do Kine, i preko Sabe do Abisinije.

59

PROPAST ZAPADA Uvod

8 -

Mi danas mislimo u kontinentima. Samo što naši filozofi i istoričari to još nisu naučili. Šta za nas mo-gu značiti pojmovi i perspelctive koji nastupaju sa pretenzijom na opŠte važenje, a čiji vidik ne dopire iznad duhovne atmosfere zapadno-evropskog čoveka?

Neka se samo pogledaju naše najbolje knjige. Kad Platon govori o čovečanstvu, on misli na Helena na-suprot barbaru. To sasvim odgovara a-istoriskom sti-lu antičkog života i mišljenja i vodi, pod tom pretpo-stavkom, tačnim rezultatima koji su ispravni i značaj-ni za Grka. Ali kad Kant filozofira, na primer o etič-kim idealima, on veruje u važenje svojih stavova za ljude svih vrsta i vremena. On samo to ne izgovara, pošto je to i za njega i za njegove čitaoce samo po sebi razumljivo. On ne formuliše u svojoj estetici na-čelo umetnosti Fidije ili Rembranta, nego »umetnosti uopšte«. Ali ono što on utvrđuje na nužnim oblicima mišljenja jesu samo nužni oblici zapadnjačkog mišlje-nja. Jedan pogled na Aristotela i njegove bitno druge rezultate mogao je da nas pouči da tu ne razmišlja o sebi samom jedan manje jasan duh nego jedan drukče nastrojen duh. Ruskoj misli su isto toliko strane kategorije zapadnjačke misli lcoliko i ovoj ka-tegorije kineske ili grčke. Pravo i potpuno poimanje antičkih pra-reči za nas je isto tako nemoguče kao i poimanje ruskih' i indiskih. A za modernog Kineza i Arabljanina, sa njihovim pptpuno drukče izrađenim intelektima, filozofija od Bakona do Kanta ima samo vrednost kurioziteta.

Ono što nedostaje zapadnjačkom misliocu, a što bas njemu ne bi smelo da nedostaje, jeste uviđanje istorisko-relativnog karaktera njegovih rezultata, koji su i sami izraz jednog i samo tog jednog bitisanja, znanje o nužnim granicama važenja, uverenje da su njegove »neoborive istine« i- »večni nazori« samo za njega istiniti i za njegov pogled na svet večni, i da je dužnost da se preko njih traže oni koje čovek dru-gih lcultura razvija istim takvim pouzdanjem u sebe sama. To pripada potpunosti jedne buduće filozofije.

1 Osnovnu pretstavu darvinizma pravi Rus oseća is-to tako besmislenom kao pravi Arabljanin osnovnu pret-stavu kopernikanskog sistema.

60


To se tek zove razumeti oblikovni jezik istorije, iivoga sveta. Tu nema ničeg »opšteg«, niti ičega što ostaje »za svagda«. Neka se ne govori više o oblicima mišlje-nja uopšte, o načelu tragičnoga uopšte, o zadatku drža-ve uopšte. Opšte važenje je uvek lažan zaključak: sa sebe na druge.

Slika postaje mnogo tugaljivija ako se obratimo misliocima zapadno-evropske savremenosti počev od Šopenhauera, tamo gde se težiŠte filozofiranja pomera iz apstraktno-sistematskoga na praktično-etičko i gde namesto problema saznanja stupa problem. života (vo-lje ka životu, ka moći, ka delu). Ovde se više.ne pod-vrgava posmatranju idealni apstraktum, »čovek«, kao u Kanta, nego istinski čovek, kako se u istorisko doba kao primitivan ili kulturni, grupisao po narodima koji nastanjuju površinu zemlje. Pa je besmisleno što se i tu još struktura najviših pojmova određuje shemom stari-srednji-novi vek, kao i sa njome vezanim ograni-čenjem po mestu. Ali je baš to slučaj.

Posmatrajmo istoriski vidik Ničeov. Njegovi p'oj-movi opadanja, nihilizma, preokretanja svih vrednosti, volje za moći, pojmovi koji duboko leže u biću ev-ropske civilizacije i za analizu njenu su od presudnog značenja — šta je bila osnova za njihovo stvaranje? Rimljani i Grci, Renesans i evropska sadašnjost, ura-čunav tu i brzi pogled na (nju nije razumeo) indisku filozofiju, ukratko: stari-srednji-novi vek. Iznad toga, strogo uzev, on nikada nije izišao; i drugi mislioci nje-gove epohe isto tako malo kao i on sam.

Pa u kakvom odnosu stoji njegov pojam o dioni-ziskom prema unutrašnjem životu visoko civilizovanog Kineza iz vremena Konfucija ili savremenog Amerikan-ca? Šta znači tip nadčoveka — za svet islama? Ili, šta treba da znače pojmovi bezboštva i hrišćanstva, pri-rode i, duha, antičkog i modernog kao stvaralačka an-titeza — u duševnosti Indusa i Rusa? Šta ima Tolstoj sa »srednjim vekom«, sa Danteom, sa Luterom, Tolstoj koji je odbacio kao nešto strano i daleko, u svojoi najdubljoj misli, ceo idejni svet Zapada? Šta ima je-dan Japanac sa Parcifalom i Zaratustrom, a šta jedan Indus sa Sofoklom? Ili, zar je svet misli Šopenhauera, Kanta, Fojerbaha, Hebela, Strindberga prostraniji? 1" nema li njihova ukupna psihologija, uprkos svim na-merama da svetski važe, čisto zapadnjačko značenje?

61

PROPAST ZAPADA Uvod

Kalco komično deluju Ibzenovi problemi o ženi, koji nastupaju takođe sa pretenzijama na pažnju celog »čo-večanstva«, kada se namesto čuvene Nore stavi Ceza-rova žena, gospođa od Sevinjia, jedna Japanka ili jed-na tirolska seljanka? Namesto Nore, koja ima vidik stana pod najam za 2000 do 6000 maraka, protestant-sko vaspitanje, i koja je zapadno-evropska velikograd-ska dama? Ali i sam Ibzen ima vidokrug velikograd-ske srednje klase od juče i od danas. Njegovi sukobi, oni čije su psihičke pretpostavke bitisale od 1850, a 1950 već neće preživeti, nisu sukobi ni velikog sveta ni donje mase; a da i ne govorimo o sukobima grado-va sa ne-evropskim stanovništvom!

Sve su to epizodične, mesne vrednosti, ograničene najvećma na trenutno postojeću inteligenciju velikih gradova zapadno-evropskog tipa, a nikako vrednosti svetsko-istoriske i »večne«. Neka su one i suštastvene po naraštaju Ibzena i Ničea, ali bi značilo ne razu-mevati smisao reči »svetska istorija« (koja nije izbor nego sveukupnost) kada bi se činioci koji leže izvan savremenog interesa podvrgavali tom interesu, te pot-cenjivali ili previđali. A to baš i jeste slučaj, i to u izezetno visokom stepenu. Ono što se do sada na Za-padu mislilo i govorilo o pitanjima prostora, vremena, kretanja, broja, volje, braka, svojine, tragičnoga, na-uke —• ostalo je usko i sumnjivo samo zato što se uvek išlo za tim da se nađe opšte rešenje za opšte pitanje namesto da se uvidi da ima toliko odgovora koliko ima pitanja, da je filozofsko pitanje samo sa-lcrivena želja za dobijanjem određenog odgovora koji

' već leži u pitanju, da se velika pitanja jednog vremena nikada dovoljno ne mogu shvatiti kao prolazna. I da, prema tome, jedna grupa istoriski uslovljenih rešenja mora da se primi, grupa čiji pregled tek otvara pos-lednje tajne ako se isključe sva merila vrednosti. Za pravoga poznavaoca Ijudi nema apsolutno tačnih ni apsolutno lažnih stanovišta. Nije dovoljno, pred tako teškim problemima, kao problemima vremena ili bra-ka, pripitati lično islcustvo, unutrašnji glas, razum, mišljenje prethodnika ili savremenika. Tako se sazna-je šta je istinito za sebe sama, za sopstveno doba, ali to nije sve. Pojava drugih kultura govori drugim jezi-kom. Za druge Ijude postoje druge istine. A za mislio-ce sve one važe, ili ne važi nijedna.

62

PENGLER Propast Zapada

Shvatljivo je koliko zapadnjačkoj kritici treba pro-širenja i produbljenja; šta se sve mora uvući u krug posmatranja i iznad naivnog relativizma Ničeova i nje-govog naraštaja; kakva se finoća oblikovnog osećanja, kakav stepen psihologije, kakvo odricanje i nezavis-nost od praktičkih interesa, kakva neograničenost vi-dika —• moraju postići, pre no što se sme reći da smo razumeli svetsku istoriju, svet kao istoriju!

9

Svemu tome, svim tim oblicima, proizvoljnim, us-kim, spolja pridošlim, diktiranim iz sopstvenih želja, istoriju naturenim — stavljam nasuprot prirodni, »ko-pernikanski« oblik svetskog dogadanja, koji ovome le-ži u dubini i koji se otkriva samo pogledu bez predu-beđenja.

Potsećam na Getea. Ono što je on nazvao zivom prirodom jeste tačno ono što se naziva svetska istori-ja u najširem opsegu, svet kao islorija. Gete, koji kao umetnik navek i vavek izobražava život, razvoj svojih Iikova, postajanje, a ne već postalo, kako to pokazuje Vilhelm Majster i Istina i mašta — Gete je mrzio ma-tematiku. Tu je stajao svet lcao -mehanizam nasuprot svetu kao organizmu, mrtva nasuprot živoj prirodi, za-kon nasuprot obliku. Svaki red koji je on napisao kao prirodnjak treba da je predočavao lik onoga što po-staje, »iskovani oblik koji se životom razvija«. Proose-ćati, opažati, upoređivati, unutrašnja neposredna izve-snost, tačna čulna mašta — to su bila njegova sredstva da se približi tajni pojave u pokretu. A to su sredstva istoriskog ispitivanja uopšte. Nema drugih. Taj hožan-ski pogled učinio je da on uoči bitke na Valmiu, pri logorskoj vatri, izgovori onu reč: »Odavde i od danas začinje se nova epoha svetske istorije, i vi možete re-ći. da ste bili prisutni«. Nijedan vojskovođa, nijedan diplomat, da i ne govorimo o filozofu, nije talco nepo-sredno osetio kako postaje istorija. To je najdublji sud. koji je ikada bio izrečen o velikom jednom aktu istorije u trenutku kada se taj akt obavljao.

I onako kako je on pratio razvijanje biljnog obli-ka iz lista, postajanje kičmenjačkog tipa, postajanje geoloških slojeva — sudbinu prirode a ne njenu uz-

V PROPAST ZAPADA Uvod

ročnost — tako ovdc treba da se razvije oblikovni je-zik Ijudske istorije, njen stroj, njena organska logika iz obilja svih čulnih pojedinosti.

Čoveka su inače uračunali u organizme na zemnoj površini, i to sa razlogom. Njegova telesna građa, nje-gove prirodne funkcije, cela njegova čulna pojava, sve to pripada jednom obuhvatnijem jedinstvu. Samo se tu čini jedan izuzetak i to uprkos duboko osećanoj srodnosti sudbine biljke i sudbine čoveka, što je več-na tema svake lirike, uprkos sličnosti sve ljudske isto-rije istoriji svih drugih grupa viših živih bića, što je tema za bezbroj bajki, kaži i skaski o životinjama. Nelca se tu sravnjuje puštajući da svet ljudskih kul-tura deluje čisto i duboko na uobrazilju, a ne primo-ravajući taj svet na jednu unapred određenu shernu. Neka se Lu sagledaju u rečima: mladost., uspon( cve-tanje, opadanje — najzad objektivna označavanja or-ganskih stanja, a ne da te reči budu, kao redovno do sada, a danas više no ikada, samo izraz subjektivnih stavljanja vrednosti i najličnijih interesa socijalnc, mo-ralne ili estetičke vrste. Neka se stavi antička kultura kao jedna u sebe zatvorena pojava, kao telo i izražaj antičke duše, pored egipatske, indiske, babilonske, ki-neske, zapadnjačke. I neka se potraži ono što je tipič-no u promenljivim sudbama tih velilcih individua, ono što je nužno u nesavladljivom obilju slučajnoga. Tako će se, najzad, sagledati kako se razvija slika sv.ets.ke istorije, slika koja je nama, ljudima Zapada, i samo nama, prirodna.

10

Vratimo li se užem zadatku, onda iz tog svetskog sagledanja ima da se odredi zapadno-evropsko-ameri-kanski položaj, najpre između 1800 i 2000, i to mor-fološki, Valja da sc utvrdi »kada« ove epohe u obimu zapdnjačke celokupne kulture, njen smisao kao bio-grafski isečak, koji se nalazi, u ma kojem obliku, nuž-no u svakoj kulturi, organsko i simboličko značenje onih oblikovnih lcompleksa koji joj pripadaju: poli-tičkih, umetničkih, duhovnih, socijalnih.

Uporedno posmatranje daje nam istovremenost. te periode sa helenizmom, i to osobeno istovremenost nje-

64

PROPAST ZAPADA Uvocl

nog trenutnog vrhunca (obeleženog svetskim ratom) sa prelazom helenističkog vremena u rimsko. Rimljan-stvo, sa najstrožim smislom za činjenice, negenijalno, barbarsko, disciplinovano, praktično, protestantsko, prusko, pružiće nam.ključ, nama koji smo upućeni na sravnjivanja, za razumevanje sopstvene budućnosti. Grci i Rimljani — time se deli sudbina koja se za nas već clogodila od. onoga što nam pretstoji. Jer odavno se u »starom veku« moglo naći, treba da se našlo, jed-no razviće koje potpuno odgovara našem sopstvenom, zapadno-evropskom, različito doduše u svakoj' pojedi-nosti na površini,^ali potpuno slično po unutrašnjem nagonu koji tera veliki organizam ka njegovom završa-vanju. Našli bismo bili, potez po potez, u obe kulture stalni alter ego sopstvene stvarnosti: od »trojanskog rata« i krstaških ratova, Homera i nibelunških pesa-ma, preko dorike i gotike, dioniziskog pokreta i Rene-sanse, Polikleta i Sebastijana Baha, Atine i Pariza, Aristotela i Kanta, Aleksandra i Napoleona, sve do stadija velikih gradova i imperijalizma.

Ali tumačenja antičke slik'e istorije, koje je ovde bilo predusiov — bilo je uvek zahvatano tako jedno-strano, tako površinski, tako partaično, tako malo obuhvatno! Zato što smo se osećali odveć srodni »sta-rima«, shvatili smo zadatak i suviše olako., Opasnost leži u površnoj sličnosti kojoj je podleglo celo ispiti-vanje starog veka čim je prešlo sa uređivanja i odre-đivanja nalaza, do majstorstva razvijenog, na psihička tumačenja. Poštovanja dostojna predrasuda koju naj-zad treba da prevaziđemo: da nam antika intimno blisko stoji zato što smo mi tobož njeni učenici i po-tomci; a. stvarno zato što smo bili samo njeni oboža-vaoci. Sav posao 19 veka, religisko-filozfski, umetnič-ko-istoriski, socijalno-kritički, beše potreban ne zato da bismo naučili najzad da razumevamo drame Eshila, nauku Platona, Apola i Dioniza, atinsku državu, ce-zarizam (od toga smo još daleko), nego zato da, naj-zad, osetimo lcako nam je sve to bezmerno strano i daleko, više strano možda no meksikanski bogovi ili indiska arhitektura.

Naša mišljenja o grčkorrimskoj kulturi uvek su se kretala između dve krajnosti, pri kojima je bezizuzetno shema stari-srednji-novi vek unapred određivala per-spektivu svih »stanovišta«. Jedni, pre svega ljudi jav-

65


nog života, nacionalni ekonomi, političari, pravnici, nalaze da je »sadasnje čovečanstvo« u najboljem na-predovanju, vrlo ga visoko cene i po njemu mere sve ranije. Nema nijedne savremene stranke po čijim na-čelima ne bi bili već »ocenjeni« i Kleon i Marije, i Te-mistokle i Katilina i Grasi. Drugi, umetnici, pesnici, filolozi i filozofi, osećaju se u toj »današnjici čove-čanstva stranci, te uzimaju zato ma u kojoj prošlosti jedno apsolutno stanovište i sa njega osuđuju dogma-tički današnjicu. Jedni vide u Grčkoj »još ne«, a drugi u savremenosti »ne više«, uvek pod sugestijom jedne slike sveta koja obe pojave spaja po pravoj liniji.

U toj suprotnosti ostvarile su se dve Faustove du-še. Opasnost jedne jeste u inteligentnoj površnosti. U njenim rukama, najzacl, ne ostaje od svega što je bila antička kultura, kao otsjaj antičke duše, ništa drugo do snop činjenica: socijalnih, privrednih, političkih, fi-zioloških. Sve ostalo dobija karakter »se'kundarnih po-sledica«, »refleksa«, »propratnih pojava«. Od mitske sna-geEshilovih horova, do kolosalne zemaljske snage naj-starije, plastike, dorskih stubova, od žara apoliniskih kui-tova, od dubine, čak, rimskog carskog kulta — u njihovim knjigama ni traga! Drugi, zakasneli romantičari pre svega, kao naposletku i tri bazelska profesora: Baho-fen, Burkhart i Niče, podležu opasnosti svake ideolo-gije. Gube se u oblacima jednog starog veka koji je samo slika u ogledalu njihove filološki regulisane oset-ljivosti. Pouzdavaju sc u ostatke stare književnosti, jednog svedočanstva koje im je dovoljno plemenito. Ali, nijedna kultura nije svojim velikim piscima ne-savršenije pretstavljena no antička1. Drugi se preva-shodno oslanjaju na trezveno izvorno gradivo pravnih povelja, natpisa i novaca, koje su osobito Niče i Burk-hart prezirali na svoju sopstvenu štetu, te mu podre-đuj u sačuvanu književnost sa svojim često minimal-

1 Odlučujuoi je tu izbor onoga što je preostalo, koji nije određen samo slučajem no, sasvim bitno, tendenci-jom. Aticizam Augustovog vremena, umoran, neplodan, pedantan, koji se osvrće u prošlost, dao je pojam »klasič-nom« i priznao kao klasičnu sasma malu grupu grčkih dela, do Platona. Ostalo, a u tome i cela bogata helenis-tička književnost, odbačena je i bila gotovo potpuno iz-gubljena. Ona gmpa izabrana »školskim« ukusom koja se većim delom sačuvala odredila ie imaginarnu sliku kla-sičnog »starog veka« d u Fiorenci i za Vinkelmana, Hel-derlina, Getea, pa čak i za Ničea.

PROPAST ZAPADA v

nim smislom za istinu i činjenice. I tako jedni druge nisu uzimali ozbiljno već zbog svojih kritičkih osnova. Verujem da Niče i Momzen ne bi poldanjali ni naj-manje pažnje jedan drugome.

No ni jedan ni drugi nije postigao onu visinu pos-matranja sa koje bi se ova suprotnost uništila, a koja jć visina, ipak, bila moguća. Tu se osvetilo prenošenje načela uzročnosti iz nauke o prirodi na istorisko is-pitivanje. Došlo se i nesvesno do jednog pragmatizma koji je površno p.reslikavao sliku sveta fizike, a koji je pokrio i pobrkao sasvim drukčije građeni oblikovni jezik istorije, a nije ga otkrio. Ništa se bolje nije umelo, da bi se masa istoriskog gradiva podvrgla pro-dubljenom i uređivačkom shvatanju — nego da se je-dan kompleks pojava stavi kao primaran, kao uzrok, a ostali svi kao sekundarni, kao posledice ili dejstva. Ne samo praktičari, no i romantičari poduhvatili su se toga posla, zato što istorija svoju sopstvenu logiku nije otkrila njihovom sanjalačkom oku, i zato što je potreba za utvrđivanjem jedne imanentne nužnosti, čije se prisustvo osećalo, bila i suviše snažna, sem ako čovek ne bi, kao Šopenhauer, istoriji neraspoloženo okrenuo Ieđa.

11-

Govorimo dakle, bez daljega, o jednom materija-lističkom i o jednom ideološkom načinu da se sagleda antika. Na jednoj strani se objašnjuje kako padanje jednog tasa ima svoj uzrok u dizanju drugoga. Doka-zuje se da je to pojava bez izuzetka — nesumnjivo pravi dokaz! Na drugoj strani imamo, pak, uzrok i posledicu, i to — razLime se šamo po sebi — socijalne i scksualne, svakako političke, pojave pretstavljaju uzroke, a religiozne, duhovne i umetničke — posledice ( L i k o l i k o materijalist za ove poslednje uopšte trpi reč »činjenice«). Ideolozi dokazuju obrnuto, da dizanje jednog tasa sleduje iz padanja drugog i dokazuje to istom tačnošću. Oni se Linose u kultove, misterije, obi-čaje, u tajne stiha i linije, a udostojavaju jedva jed-nim uzgrednim pogledom šareni i bučni svakodnevni život, mučnu posledicu zemaljske nesavršenosti. Pa i jedni i drugi dokazuju, držeći jasno pred očima uz-

ŠPENGLER Propast Zapacla \

ročni niz, da oni drugi očevidno ne vide pravu vezu stvari ili da neće da je vide, te završavaju time što jedni druge grde kao slepe, apsurdne, površne, glupe ili/frivolne, čudne glave ili plitke ćifte. Ideolog se uža-sava kad neko ozbiljno uzima finansiske problem'e He-lena te, na primer, namesto da govori o dubokomisle-nim izrekam'a delfiskog proročišta govori o dalekosež-nim novčanim operaeijama koje su delfiski svešteniei preduzimali sa tamo deponovanim sumama. A politi-čar se smeška mudro onome koji rasipa svoje odušev-ljenje na sakralne formule i nošnju atičkih efeba, na-mesto da piše knjigu o antičkim ldasnim borbama, napunjenu mnogim modernim parolama.

Jedan tip se bio već izobrazio u Petrarci. On je stvorio Fiorencu i Vajmar, pojam renesansa i zapad-njački klasicizam. Drugi tip nalazimo od sredine 18 veka, sa početkom civilizovane, privredne veliko-grad-ske politike, dakle najpre u Engleskoj (Grote).,U os-novi ovde su suprotstavljena shvatanja kultivisanoga i civilizovanoga čoveka. To je suprotnost suviše dubo-ka, suviše ljudska', da bi se mogla osetiti, a lcamoli savladati slabost i jednog i drugog stanovišta.

I materijalizam postupa u ovoj tačci idealističkL I on je, ne htejući to, i ne znajući to, učinio svoje poglede zavisnim od svojih želja. Ustvari, naši najbo-lji duhovi, bez izuzetka, savili su se u strahopoštova-nju pred slikom antike — i u toni jednom jedinom slučaju odrekli se neograničene kritike. Ispitivanje sta-rog veka bivalo je stalno zamračivano u svojim rezul-tatima izvesnom gotovo religioznom bojazni, pa time sprečavano u svojoj slobodi i snazi. U celoj istoriji nema drugog primera za tako strastan kult jedne kul-ture prema uspomeni druge. Što mi vezujemo, kao idealisti, stari i novi vek jednim »srednjim« vekom, preko čitave jedne hiljadugodišnje istorije slabo oce-njene, gotovo prezrene — samo je izraz tog obožava-nja joŠ od Renesansa. Mi, Evropljani Zapada, žrtvova-li smo »starima« čistotu i samostalnost svoje umet.no-sti, jer smo uvek samo plašljivo bacali pogled sa stra-ne na »uzvišeni« obrazac. Mi smo uvek u svoju sliku o Grcima i Rimljanima unosili, uosećavali, ono što nismo imali u sopstvenoj duši ili čemu smo se tek nadali. Jednog dana će nam kakav duhoviti psiholog

68

PROPAST ZAPADA Uvod

ispričati priču o našoj sudbonosnoj obmani, priču o onome što smo mi obožavali kao antičko od dana go-tike. Malo je zadataka koji bi bili poučniji za intimno poznavnje zapadnjačke duše od cara- Otona III, prve žrtve Juga, do Ničea, poslednje žrtve.

Gete govori, u svom putovanju po Italiji, sa odu-ševljenjem o građevirtama Paladiosa, prema čijoj hlad-noj akademičnosti mi danas stojimo skeptički. Potom gleda Pompeje i govori sa neskrivenim nezadovolj-stvom o »čudnom, gotovo neprijatnom utisku«. Ono što veli b hramovima, u Pestumu i Segesti, majstor-skim delima helnske umetnosti — zbunjeno je i bez-načajno. Očigledno, on nije poznao stari vek kada je pred njega izišao taj vek u punoj snazi i životu. Ali, to se dešavalo i svima drugima. Oni su se čuvali da vide nmoge stvari o'd antike i tako su spasli svoju unutrašnju sliku. Njihov »stari vek« bio je uvek po-zadina za jedan životni ideal koji su oni sami stvor.i-li i hranili svojom najboljom krvlju, sasud za sop-stveno osećanje sveta, utvara, idol. U sobama mislila-ca i po pesničkim krugovima oduševljavaju se smelim prikazima antičkog velikogradskog života u Aristofa-na, Juvenala 'i Petronija, dive se južnom đubrištu i pu-ku, larmi i nasilj.u, dečacima za uživanje i frinama, kultu falusa i cezarskim orgijama — a isti takav ise-čak stvarnosti u današnjim svetskim gradovima obi-lazi se naprćena nosa i. tužeći se na- nj. »U gradovima je loše živeti: tu ima odveć mnogo ološa.« Tako govo-raše Zaratustra. Hvale oni državnički smisao Rimljana, a preziru onoga koji danas ne izbegava svaki dodir sa javnim poslovima. Postoji jedna klasa »poznavalaca« za koje ima magisku moć (jednu moć koja pouzdano uspavljuje svako slobodno gledanje) razlika između toge i crnog svečanog kaputa, bizantiskog cirka i en-gleskog sportskog igrališta, antičkih alpiskih drumova i transkontinentalnih železnica, triera i brzih parobro-da, rimskih kopalja i pruskih bajoneta, Sueckog kana-la građenog od jednog faraona i građenog od jednog savremenog inžinjera. Takvi bi dozvolili da parna ma-šina bude simbol ljudske strasnosti i izraz životne energije tek ako bi nju pronašao Heron iz Aleksandri-je. Za rtjih je sramota što se ne govori o kultu Velike majke sa brda Pesina, nego se govori o rimljanskom certtralnom grejanju i knjigovodstvu.

69


Ali drugi ništa ne vide do sarao to. Misle da će iscrpsti suštinu te nama tako strane kulture ako na-prosto Grke tretiraju kao sebi ravne, pa se kreću (ka-da izvlače zaključke) u sistemu istovetnosti koje antič-ku dušu uopšte ne dodiruju. I ne slute da reči kao: republika, sloboda, svojina, tamo i ovde označavaju stvari koje, intimno, iznutra, nemaju ni najmanje srod-nosti. Rugaju se istoričarima Geteova vremena što ovi izražavaju prostodušno svoje političke ideale kad sa-stavljaju istoriju staroga veka i što otkrivaju imeni-ma Likurga, Bruta, Katona, Cicerona, Augusta, spasa-vajući ih ili osuđujući, sopstvene sanjarije ili lične snove i težnje. Ali ni oni sami nisu u stanju napisati nijednu glavu a da ne odaju njome kojoj stranci pri-pada njihov jutarnji list.

No svejedno je da li sc prošlost posmatra očima Don Kihota ili Sančo Pansa. Ni jedan ni drugi put ne vode svrsi. Najzad, svaki od njih dopustio je sebi da istakne onaj deo antike koji slučajno najbolje od-govara sopstvenim namerama: Niče predsokratovsku Atinu, nacionalni ekonomi helenistički period, politi-čari republikanski Rim, a pesnici carsko doba.

Religiozne i umetničke pojave nisu primarnije od socijalnih i privrednih; niti je tako, niti je obrnuto. Za onoga koji je sačuvao bezuslovnu slobodu gledanja, sa one strane svakog ličnog interesa ma koje vrste, nema uopšte nikakve zavisnosti, nikakve prednosti, nikakvog uzroka ni posledice,. nikakve razlike vrednosti i važ-nosti. Ono što pojedinim činjenicama daje rang — samo je veća ili manja čistota i snaga njihovog obli-kovnog jezika, jačina njihove simbolike, sa one strane dobra i zla, visokog i niskog, koristi i ideala.

12

Propast Zapada, tako posmatrana, ne znači ništa manje nego problem civilizacije. Jedno od osnovnih pitanja svake više istorije tu je pred nama. Šta je ci-vilizacija — shvaćena kao organsko-logička posledica, kao završavanje i ishod jedne kulture?

Jer svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju. I prvi put se ovde obe reči, koje su do sada> imale da označavaju neodređenu razliku etičke vrste, shvataju

70

PROPAST ZAPADA v

u periodičkom smislu, kao izrazi za jedno strogo i nuž-no organsko sledovanje. Civilizacija je 'neizbežna sud-bina jedne lculture. Tu je postignut vrhunac sa koga postaju rešljiva i poslednja i najteža pitanj-a istoriske morfologije. Civilizacije su krajnja i najveštačkija sta-nja za koje je sposobna jedna viša vrsta ljudi. Ona su završetak; ona dolaze posle postajanja kao ono što jc postalo, posle života kao smrt, posle razvoja kao nepo-mičnost, posle sela i duševnog detinjstva (kako to pri-kazuju dorika i gotika) kao duhoviia starost i kameni veliki grad koji okamenjuje sve. Ona su kraj, neopo-zivi, ali se ona moraju postići, uvek i redovno, jednom najintimnijom nužnošću.

Tek tada će se razumeti Rimljanin kao poslednik Helena. Tek tako se osvetljava kasna antika i odaje svoje najdublje tajne. Jer šta znači to kad se kaže da su Rimljani bili barbari (a to se može sporiti samo praznim rečima), oni koji ne idu ispred jednog zama-ha nego ga zaključuju? Bez duše, nefilozofski, bez umetnosti, rasni do sirovosti, bezobzirno držeći se re-alnih uspeha — oni stbje između helenske kulture i ničega. Njihova uobrazilja, upućena na praktično, jes-te crta koje u Atini uopšte nije bilo (imali su sakral-no pravo koje je uređivalo odnose između bogova i ljudi kao između privatnih ličnosti, ali nijednu pravu rimsku skasku o bogovima). Grćka duša i rimski in-telekt — to je to. Tako se razlikuju lcultura i civili-zacija. Nije važilo to samo za antiku. Uvek se pojav-Ijuje ovaj tip duhovno snažnih a potpuno nemetafizič-kih ljudi. U njihovim rukama leži duhovna i materijal-na sudbina svakog kasnog doba. Oni su sprovodili ba-bilonski, egipatski, indiski, kineski, rimski imperijali-zam. U takvim vremenima sazreli su do konačnog svetskog raspoloženja budizam; stoicizam, socijalizam, koji bi hteli još jednom da uhvate i preobraze u svoj njegovoj sadržini jedno ljudstvo koje se gasi. Čista civilizacija kao istoriski proces sastoji se u postepe-nom raz.gradivanju oblika koji su postali anorganski, izumrli.

Prelaz sa kulture na civilizaciju vrši se u antici u 4 veku, a na Zapadu u 19 veku. I, počev od tih vreme-na, nema više velikih duševnih odlučivanja, kao u vre-mena orfičkih pokreta i reformacije u »celom svetu«, u kome konačno nijedno selo nije nevažno — nego se

1

ŠPENGLER Propast Zapac

sve odlučuje u Iri ili četiri svetska grada, koji su svu sadržinu istorije usisali u sebe, prema Icojima spada na rang provincije celokupno zemljište kulture — koje sada, sa svoje strane, ima da ishranjuje svetske gra-dove ostacima svog višeg Ijudstva. Svetski grad i pro-vincija — sa ovim osnovnim pojmovima svake civili-zacije pojavljuje se jedan sasma novi problem oblika u istoriji, koji, mi današnji, baš proživljujemo, i ne shvatajući ga u svem njegovom domašaju. Namesto sveta gracl, jedna tačka u koju se skuplja sav život 'da-lekih zemalja, dok se sve ostalo sasušuje; namesto naroda u formi, 'sraslog sa zemljom, novi nomad, para-. zit, stanovnik velikog grada, čisti (bez tradicije) čovek od činjenica, koji se pojavljuje u bezoblično tekućoj masi, nereligiozan, inieligentan, neplodan, sa dubokom odvratnošću prema seljaštvu (i njegovom najvišem ob-liku, seoskom plemstvu); dakle jedan ogromni korak ka anorganskom, ka kraju. Šta znači to? Francuska i Engleska su svršile taj korak, Nemačka ga završuje. Posle Sirakuze, Atine, Aleksandrije dolazi Rim. Posle Pariza, Madrida, Londona sleduje Berlin i Njujork. Sudbina je čitavih zemalja da postanu provincijom, zemalja koje nisu u zračnom krugu jednog od tih ve-likih gradova, kao nekada Krit i Makedonija, a danas skandinavski sever1.

Nekada se odigravala borba oko idealnog shvata-nja epohe na tlu metafizičkih, kultskih, ili dogmatski iskovanih svetskih problema, između zemaljskog duha seljaštva (plemstvo i sveštenstvo) i »svetskog« patri-ciskog duha starih, malih, čuveni'h gradova dorskog i gotskog ranog doba, Takve behu borbe oko dioniziske vere — na primer pod tiraninom Kleistenom iz Sikio-na2 — i oko reformacije u nemačkim carskim grado-vima i u hugenotskim ratovima. Ali onako kalco su_ti gradovi najzad savladali zemlju (čisto gradsko svetsko osećanje nailazimo već u Parmenida i u Dekarta), tako,

1 To se ne sme prevideti u razvoju Strindberga, a pre svega Ibzena, koji je uvek bio samo gost u civilizova-noj atmosferi svojih problema. Motiv Brancla i Rozmers-holma je karakteristačno mešanje urođenog provincializ-ma i teoriski stečenog vidika svetskog grada. Nora je pra--slika provincijalke koja je izbačena iz koloseka lektirom.

2 Koji je zabranio kult gradskog heroja Adrasta i javno nastupanje homerovskih pesama, da bi u korenu" uništio dušu dorskog plemstva (oko 560).

PROPAST ZAPADA v

je i njih savladao^^tski^grad^To je duhovni proces švih kasnih doba, jonike kao i baroka. I danas, kao i u vreme helenizma, na čijem početku stoji osnivanje jed-nog veštačkog, dakle zemlji stranog, velikog grada, Aleksandrije, postali su kulturni graclovi: Fiorenca, Nirnberg, Salamanka, Briž, Prag — provinciski grado-vi, koji daju .otpor (beznadni unutrašnji, intelektualni) duhu svetskih gradova. Svetški grad_ znači kosmopoli- -tizam namesto »domovine«1, hladni smisao "ža cmje-n j ceT^ prema predaniul onom što ie izraslo sa tla, naučno neverovanie kao okame-notinu ranije religije srca, »društvo« namesto države, pnfodha prava namesto stečenih. RimljaniTmaju pred-nosti nad Grcima — u novcu kao anorganskoj ap-straktnoj količini otkinutoj od svih odnosa prema smislu plodnoga tla, prema vrednostima primarnog životnog stava. Otmeno shvatanje sveta je, od sada, i pilanje novca. Ne pretpostavlja grčki Hrizipov stoici-zam imanje lcao osnovicu2, nego kasnorimski stoicizam Katonov i Senekin. Njje socijal-etičko nastrojenje 18 veka stvar za milionare, nego nastrojenje 20 veka koje profesionalnom unosnom agitacijom hoće da postane delom. Svetskom gradu ne pripada narod nego masa. Nerazumevanje građa za sve što je predanje, u koje se ime vodi borba protiv kulture (plemstva, crkve, pri- ' vilegija, u umetnosti protiv konvencija, u nauci pro-tiv granica mogućnosti saznanja), njegova oštra i hlad-na inteligencija nadmoćna nad seljačkom pameću, nje-gov naturalizam u jednom svom novom smislu, koji se, daleko preko Sokrata i Rusoa, u odnosu na sve seksualno i socijalno, vezuje za praljudske instinkte i stanja, ono panem et circenses, koje se danas iznova pojavljuje u vidu borbe za nadnice i u vidu sportskog igrališta — sve to označava prema konačno završenoj kulturi, prema provinciji, jedan novi, kasni i bez bu-dućnosti, ali neizbežni oblik ljudslce egzistencije.

To je ono što ima da se vidi, ne očima strančara, ideologa, savremenog moralista, iz kuta ma kog »sta-novišta«, već sa vanvremenske visine pogledom uprav-

1 Duboka reč koja dobija smisao čim barbar posta-ne kulturan čovek; a koja smisao gubi čim civilizovani čovek primi ono »ubi bene ibi patria« (gde je dobro, tu je domovina).

. 2 Zato su pripali hrišćanstvu prvo Rimljani koji ni-su mogli sebi dopustiti da budu stoici.


ljenim na istoriski svet oblika koji ^e razvija kroz hi-Ijade godina — kada se hoće odista da shvati velika kriza sadašnjice.

Vidim prvoredne simbole u tome što je u Rimu, gde je triumvir Kras bio svemoćni spekulant sa meš-tima za građevine, onaj rimski narod čije je ime bli-stalo na svima natpisima, onaj rimski narod pred ko-jim su u daljini drhtali Gali, Grci, Parćani, Sirci — stanovao u ogromnoj bedi po mnogospratnim kućeri-nama za najam?, po mračnim predgrađima, i primao uspehe vojne ekspanzije ravnodušno sa nekom vrstom

• sportskog interesa; što su mnoge ugledne porodicc pra--plemstva, potomci pobednika nad Keltima, Samnića-nima i Hanibalom, jer nisu učestvovale u besomučnoj spekulaciji, morale da napuste svoje porodične palate i da se usele u bedne najamne kućerine;, što su se, dok su se duž Via Appia nizali- grobni spomenici fi-nansiskih veličina Rima (spomenici kojima se još i da-nas divimo), lešine naroda zajedno sa životinjama i dubretom velikog grada bacale u strahoviti grob za mase sve dok se pod Augustom, da bi se sprečile za-raze, nije to mesto zatrpalo i na njemu Mecena podi-gao svoj slavni vrt; što je u opusteloj Atini, koja je živela od posete bogatih stranaca i njihovih zadužbina (na primer judejskog kralja Herodesa), putujuća rulja brzo obogaćenih Rimljana blenula u dela Periklovog doba, od kojih je isto toliko malo razumela koliko i amerikanski posetioci od Sikstinske kapele Mikelan-dželove, pošto su prethodno iz te iste Atine sva pokretna umetnička dela odvukli ili pokupovali po fantastičnoj po-modnoj ceni, pa postavili kolosalne i pretenciOzne rimske građevine pored dubokih i skromnih dela sta-roga vremena. U ovim stvarima, koje istoričar niti ima da grdi niti da pohvaljuje, nego da morfološki proce-njuje, leži za onoga koji je naučio da gleda neposred-no jedna ideja.

VU Rimu i Bizantu gradile su se šesto- i deseto-sp-ratne kuće za najam (sa širinom ulice od najviše tri met-ra), koje su se dosta često mšdle i zatrpavale svoje sta-novnike, jer nije bilo policiskih propisa za građenje. Ve-liki deo rimskih građana, za koje je ono panem et circen-ses (»hleba i igara«) činilo svu sadržinu života, imao je samo jedno skupo plaćeno mesto za spavanje po »ostrvi-ma«, gde je sve vrilo kao mravi. (Pohlmann, Aus Altertum u. Gegemvart, 19.11, S. 199 ff.)

74

PROPAST ZAPADA v

Jer će se pokazati da, od tog trenutka, svi veliki su-kobi shvatanja sveta, politike, umetnosti, znanja, ose-ćanja — stoje, u znaku te osnovne suprotnosti. Šta je civilizovana politika šutrašnjice nasuprot kultivisanoj jučerašnjici? U antici retorika, a na Zapadu žurnalizam, i to u službi onog apstraktuma koji pretstavlja moć civilizacije, novca. Njegov duh je taj koji. i neopazi-mice, prožima istoriske oblike narodnog bića, često ih ni najmanje ne menjajući niti razarajući. Pimska država ostala je po svom obliku od starijeg Scipiona Afrikanca pa do Ajugusta u većem stepenu stacionar-na negoli što se to po pravilu uzima. Ali, velike stran-ke samo su još privdno središte odlučnih delanja. Ma-li broj nadmoćnih glava, čija imena nisii, trenutno, mo-žda ni najpoznatija, odlučuje sve, dok velike mase političara drugog reda, retora i tribuna, poslanika i no-vinara, svc na izbor ljudi od provincijalnog vidika, održavaju, u pravcu na dole, obmanu narodnog samo-određenja. A umetnost? Filozofija? Ideali platonskog i Jcantovskog vremena važili su za jedno više ljudstvo uopšte, a ideali helenizma i današnjice nisu za svetsko o-

. sećanje seoskog i uopšte prirodnog čoveka, već isključi vo za velikogradskog čoveka »od rnozga«. Pre svih, "tu je socijalizam, pa njemu unutrašnje sasvim blisko sro- -dan darvinizam, sa svojim tako ne-geteovskim formu-lama o borbi za opstanak i o odabiranju, pa njima opet srodni problemi braka i žene li Ibzena, Strind-berga i Šo-a, impresionističke naklonosti anarhične čulnosti, ceo taj snop modernih čežnji, draži i bolova, čiji je izraz Bodlerova lirika i Vagnerova muzika. Uko-liko manji grad utoliko besmislenije bavljenje tom muzikom i tim slilcarstvom. Kulturi pripada gimnasti-ka, turnir, agon; a civilizaciji — sport. Time se razli-kuju 'helenska palestra od rimskog cirkusa1. I umet-nost sama postaje sport, to znači l'art pour l'art, za jednu visoko inteligentnu publiku poznavalaca i kupa-ca, pa bilo da se radi o savlađivanju apsurdnih instru-mentalnih tonskih masa ili harmoničkih prepreka, bi-lo da se radi o »uzimanju« jednog problema boja. Po-

1 Nemačka gdmnastika od 1813, vrlo provincijalnih i primitivnih oblika koje joj je tada dao Jan, brzo se raz-vija u »sport«. Razlika izmeđti 'berlinskog spprtskog ig-rališta u velike dane i rimskog cirka bila je već 1914 vrlo neznatna.


javljuje se nova filozofija činjenica, koja za metafizič-ke spekulacije ima samo prezrivo smeškanje, nova književnost, potrebna za intelekt, nerve i ukus stanov-nika velikog grada, a za provincijalca nerazumljiva i omrznuta. Naroda se ništa ne tiče ni aleksandrinska poezija ni slikarstvo plenera. Prelaz se karakteriše, on-da kao i danas, jednim nizom skandala — koji se mo-gu naići samo u toj eposi. Gnev Atinjana na Euripida i revolucionarne načine slikanja (Apolodora, na pri-mer) pojavljuju se kasnije u otporu protiv Vagnera, Manea, Ibzena i Ničea.

Grci se mogu razumeti a da se ne govori o njiho-vim privrednim odnosima. Rimljane razumemo samo kroz te odnose. Kod Heroneje i kod Lajpciga borilo se poslednji put za ideju. U prvom punškdm ratu i na Sćdanu već se više ne mogu prevideti privredni mo-menti. Tek Rimljani, sa svojom praktičnom energijom, dali su radu robova i trgovini sa njime onaj džinovski stil koji, po mnogima, vlada tipom antičkog vođenja privrede, pravnog obrazovanja i načina života, i koji je svakako znatno smanjio vrednost i unutrašnje do-stojanstvo siobodnog rada za nadnicu koji je postojao pored ropstva. Tek germanski, ne romanski, narodi Za-padne Evrope i Amerike razvili su, tome odgovarajući, iz parne mašine veliku industriju koja menja sliku ze-malja. Neće se prevideti tada ni odnos obe duboko simboličke pojave prema stoicizmu i socijalizmu. Tek je rimski cezarizam, K. Flaminijem nagovešten, a u Mariju olikotvoren prvi put, učinio da antički svet upozna uzvišenost novca — u rukama duhom jakih, naveliko nastrojenih ljudi »od činjenica«. Bez toga, ni Cezar ni rimljanstvo nisu uopšte razumljivi. Svaki Grk ima crtu Don Kihota, svaki Rimljanin Sančo Pansa.. Ono što su oni van toga bili — povlači se i nestaje.

13

Što se tiče rimske svetske vladavine, ona je nega-tivna pojava, ne rezultat preobilja snage (taj već više nije postojao u Rimljana posle Zame), već rezultat ne-dostatka u otporu. Rimljani nisu svet osvojili. Oni su samo uzeli u posed ono što je bilo izloženO pljačci za svakoga. Rimska imperija je nastala ne krajnjim na-

76

PROPAST ZAPADA v

prezanjem svih vojnih i finansiskih pomoćnih sredsta-va, kao što je to bio slučaj ranije prema Kartagini, već usled odricanja staroga Istoka od spoljašnjeg sa-moodređivanja. Ne treba se zavaravati prividnim sja-jem vojnih uspeha. Sa nekoliko rđavo izvežbanih, rđa-vo raspoloženih, rđavo vođenih legija, Lukul i Pompej su podjarmljivali čitava carstva; a na to se u vreme bitke kod Ipsusa nije moglo ni pomisliti. Mitridatska opasnost, prav^ opasnost za ovaj nikada ozbiljno ispi-tani sistem materijalnih snaga, ne bi, kao takva, ni-kad ni postojala za pobedioca Hanibala. Rimljani nisLi posle bitke kod Zame vodili više nijedan rat protiv velike vojne sile; a ne bi ga mogli ni voditi1. Njihovi klasični ratovi bili su oni protiv Samnićana, protiv Pira i Kartagine. Njihov veliki čas bio je kod Kane. Nema tog naroda koji bi stajao na koturnu više veko-va. Pmsko-nemački, koji je imao slične momente 1813, 1870 i 1914, ima ih više nego ostali.

Ja ovde Ličim cla se imperijalizam, čije su se oka-menotine još vekovima i hiljadama godina održale kao egipatski, kineski, rimski, indiski svet' i svet islama i koje SLI mogle prelaziti iz ruku. jednog osvajača u ru ke drugog — mrtva tela, bezoblične, obezdušene ljLidske mase, izanđalo gradivo jedne velike istorije — shvati kao tipični simbol propadanja. Imperijalizam je čista civilizacija. U tom obliku pojavljuje se, neopozivo, sudbina Zapada. Kultivisani čovek ima energiju prema unutrašnjem, civilizovani prema spoljašnjem. Zato vi-dim u Cecil Rodesu prvoga čoveka jednog novog doba. On pretstavlja politički stil dalje, zapadnjačke, ger-manske, osobito nemačke, budućnosti. Njegova reč: »Rasprostiranje je sve!« sadrži, u tom napoleonovskom oblikLi, pravu pravcatu težnjLi svake dozrele civilizaci-je. To vredi za Rimljane, Arabljane, Kineze. Tu nema izbora. Tu ne odlučuje svesna volja pojedinaca, ni ce-lih klasa i naroda. Ekspanzivna težnja je sudba, nešto demonsko i neobično, nešto što kasnog čoveka iz ve-likog grada tera u svoju službu i istroši, hteo on to ili ne hteo, znao on to ili ne znao1. Život je ostvarivanje mogućeg, a za čoveka od mozga ima samo ekstenziv-

1 Cezarovo osvajanje Galije bilo je_ izraziti kolonijal-ni rat, tj. jednostrane aktivnosti rat, Što on, ipak, čini vrhunac lcasnije rimske ratne istorije, to samo potvrđuje kako je njena sadržina u stvarnim delima brzo opadala.


nih mogućnosti2. Ma koliko se današnji još nerazvije-ni socijalizam bunio protiv ekspanzije, on će jednoga dana, žestinom sudbe, biti njen najodlučniji nosilac. Tu oblikovni jezik politike dodiruje (kao neposredni intelektualni izraz jedne vrste Ijudstva) jedan duboki metafizički problem: činjenicu (potvrđenu bezuslov-nirrji važenjem načela uzročnosti) da je duh komple-ment prostora.

Potpuno je bila bezizgledna borba koja še vodila u kineskom svetu država (ovaj je išao na susret im-perijalizmu) protiv principa imperijalizma (lienheng), koji je pre svega praktički zastupala »rimska država« Cin3, a teoriski filozof Džan Ji, borba koja je suzbijala imperijalizam mišlju o jednom savezu naroda (hoh-cung), i bila vođcna između 480 i 230 (antičlci od pri-like 300—50). Ta misao o savezu naroda oslanjala se u ponečem na Vang Hi, dubokog skeptičara i pozna-vaoca ljudi i političkih mogućnosti ovog kasnog doba. Obojica su protivnici ideologije Laocea i njegovog ot-stranjivanja politike, ali lienheng je imao uza se pri-rodni hod ekspanzivne civilizacije.

Rodes se pojavljuje kao prvi preteča zapadnjač-kog tipa Cezara, za koji tip vreme još ni izdaleka nije došlo. On stoji u sredini između Napoleona i nasilni-ka najbližeg veka, lcao što onaj Flaminije (koji je po-čev ocl 232 naterao Rimljane na pokorenje Gala cisal-pinskih i time na početak njihove kolonijalne politike širenja) stojj. između Aleksandra i Cezara. Flaminije je bio, štrogo uzev1, privatan čovek koji je imao držav-nički uti'caj u jednom vremenu u kome državna misao podleže uticaju privrednih faktora, a u Rimu on je bio sigurno prvi cezarovski opozicioni tip. Njime se zavr-šava ideja o službi državi, a počinje volja za moć koja računa samo sa snagama a ne sa tradicijom. Aleksan-

' Moderni Nemci su sjajan primer naroda koji je postao ekspanzivan i ne htejuoi i ne znajući to. Oni su to bili već onda kada su mislili da su još narod Getea. Biz-mark nije ni naslutio taj duboki smisao one epohe koju ie on i zasnovao. Mislio je da je postigao završetak jed-nog političkog razvoja.

2 To je možda bio smisao značajne reči Napoleona Geteu: »Šta se hoće danas sa sudbinom? Politika je sud-bina«.

3 Koja je najzad dala svoje ime imperiji: Cin=Kina. 1 Jier njegova stvarna inoć nije više odgovarala smi-

slu ma lcakvog zvanja

78

PROPAST ZAPADA v

dar i Napoleon bili su romantičari, na pragu civiliza-. cije, a već zadahnuti njenim hladnim i jasnim vazdu-hom: ali, prvi se svidao sebi u ulozi Ahila, a drugi je čitao Vertera. Cezar je bio samo čovek od činjenica, a ogromnog razuma.

No već je Rodes razumeeao pod uspešnom politi-kom samo teritorijalni i finansiski uspeh. To je rim-sko u njemu, a toga je ori bio vrlo svestan. U toj ener-giji i čistoti još se nikada nije otelovila zapadno-ev-ropska civilizacija. Dospevao je u pesničku ekstazu samo pred svoji'm mapama, on, koji je kao sin puri-tanske parohiske kuće, bez sredstava, otišao u Južnu Afriku i stekao džinovsko imanje kao moćno sredstvo svojih političkih ciljeva. Njegova misao o transafrikan-skoj, železnici od Kapa do Kaira, njegov plan o južno--afrikanskom carstvu, njegova duhovna moć nad ru-darskim magnatima, gvozdenim Ijudima novca koje je on primorao da svoje imanje stave u službu njegovih ideja, njegova prestonica Buluvajo, koju je on, sve-moćni državnik bez odredljiva odnosa prema državi, osnovao kraljevski kao buduću rezidenciju, njegovi ratovi, diplomatske akcije, sistemi puteVa, sindikati, vojska, njegov pojam o »velikoj« dužnosti čoveka »mozga« prema civilizaciji — sve je to veliko i otme-no, sve je to predigra jedne budućnosti za nas spre mane, kojom će se istorija zapadno-evropskog čoveka konačno zaključiti.

Ko ne shvata da se ništa ne može izmeniti u tom ishodu, da se baš to, i ništa drugo, mora hteti, da se ta sudba mora voleti ili se mora očajavati o budućno-sti i o životu; ko ne oseća veličanstvenost u toj delat-nosti najviših inteligencija, u toj energiji i disciplini kao metal čvrstih priroda, u toj borbi sa najhladnijim i najapstraktnijim sredstvima; ko to obilazi sa idealiz-mom provincijalca te traži životni stil prošlih vreme-na: taj mora napustiti razumevanje istorije, proživlja-vanje istorije, stvaralaštvo u istoriji.

I tako rimska imperija ne izgleda više kao jedna pojava koja se jednom dogodila, nego kao normalni proizvod stroge. i energične, svetsko-gradske, prevas-hodno praktične duševnosti i kao tipično krajnje sta-nje, koje je već bivalo nekoliko puta, ali do sada nije još identifikovano. Shvatimo najzad da tajna istoris-kog oblika ne leži na površini, da se ne da razumeti

9


\

iz sličnosti kostima ili scene, da i u ljudskoj istoriji, kao i u životinjskoj i biljnoj, ima pojava toliko slič-nih a unutrašnje ni najmanje srodnih, da nas ta slič-nost vara, kao što ima i drugih koje, pored najveće spoljašnje različinosti, izražavaju ono što je identično. Za prve: Karlo Veliki i Harun-al-Rašid, Aleksandar i Cezar, germanski ratovi protiv Rima i mongolski ju-riši na Zapad; za druge: Trajan i Ramzes II, Burboni i atički demos, Muhamed i Pitagora. Dođimo do uvi-đanja da 19 i 20 vek, tobožnji vrhovi svetske istorije u pravoliniskom penjanju, kao stupanj starosti, stvar-no mogu da se pokažu u svakoj do kraja dozreloj kul-turi. I to ne svojim socijalistima, impresionistima, električnim železnicama, torpedima i diferencialnim jednačinama, što sve pripada samo telu vremena, ne-go svojom civilizovanom duhovnošću, koja ima sasvim druge mogućnosti spoljašnjeg uobličavanja. Uvidimo, dakle, da sadašnjica pretstavlja prelazni stadij, koji pod izvesnim uslovima nastupa pouzdano, da ima i sasvim odredenih kasnijih stcinja (kao savremena za-padno-evropska), da su ona ju protekloj istoriji već više nego jedanput bila i da, prema tome, budućnost Zapada nije jedno »gore i napred« bez obala, u pravcu naših trenutnih ideala i sa fantastičnim vremenom na raspolaganju, nego da je ta budućnost jedna pojava istorije strogo ograničena po obliku i trajanju, neiz•• bezno predodredena, koja obuhvata više stoleća, i da se ta pojava, iz navedenih primera, može pregledati i. u bitnim potezima, i sračunati.

14

Kada se dostigne ova visina posmatranja, plodovi padaju i sami u krilo. Na tu jednu misao vezuju se, sa njom rešavaju se, bez napbra, svi pojedinačni prob-lemi koji su strasno zanimali već decenijama moder-ni duh, ali bez konačnog uspeha i to u oblastima is-pitiVanja religije, istorije umetnosti, teorije saznanja, etike, politike, nacionalne ekonomije.

Ova misao spada u one istine koje se više ne mo-gu sporiti čim se jednom potpuno jasno iskažu. Ona pripada unutarnjim nužnostima kulture Zapadne Ev-rope i njenog osećanja sveta. Ona je sopsobna da iz

80

PROPAST ZAPADA v

meni gledište na život, iz osnova, onima koji tu misao potpuno shvate, tj. koji je u sebi intimno usvoje. Ve-liko je to produbljenje, za nas prirodne i nužne, slike sveta, kad možemo pratiti unapred u velikim potezima svetsko-istoriski razvoj u kome stojimo i koji smo, do sada, naučili da posmatramo unazad kao organsku celinu. O tome je do sada mogao da sanja samo fizi-čar u svojim izračunavanjima. To znači, ponavljam još jednom, i u istoriji smenu ptolomejskog koperni-kanskim nazorom, a to je neizmerno proširenje život-nih vidika!

Do sada je bilo slobodno nadati se od budućnosti svemu. što sc htelo. Gde nema činjenica, tu vlada ose-ćanje. Ubuduće će dužnost svakoga biti da sazna o budućem ono što se može dogoditi, dalcle što će se i clogoditi neizmenljivom nuždom sudbine, a što je pot-

' puno nezavisno od naših ličnih ideala, nada i želja. Upotrebimo li sumnjivu reč »sloboda«, nije nam višc slobodno da ostvarujemo ovo ili ono, nego ili ono što je nužno'ili ništa. Osetiti to kao »dobro«, u osnovi je oznaka čoveka od činjenica. Sažaljevati to ili lcuditi, ne znači moći ga menjati. Rođenju pripada smrt, mla-

v dosti starost, životu uopšte njegov lik i predodređene granice njegovom trajanju. Sadašnjica je civilizovano a ne kultivisano vreme. Time se izlučuje čitav jedan niz životnih sadržina kao nemoguć. To se može saža-ljevati, to sažaljenje može se odevati u pesimističku filozofiju i liriku (to će se ubuduće i činiti), ali se to ne može izmeniti. Neće više biti dozvoljeno da se u »danas« i »sutra« samouvereno pretpostavlja rođenje ili cvetanje onoga što se želi, iako istorisko iskustvo dovoljno glasno govori protiv toga.

Spreman sam na prigovor da takav jedan izgled sveta, koji daje izvesnost o konturama i o pravcu bu-dućnosti i preseca dalekosežne nade, jeste neprijatelj životu. I da će za mnoge biti kobno ako taj izgled sveta bude postao više no gola teorija, ako bude po-stao praktično gledište na svet jedne grupe ličnosti koja stvarno dolazi u obzir za uobličavanje buduć-nosti.

Ja nisam tog mišljenja. Mi smo civilizovani ljudi a ne Ijudi gotike i rokokoa; mi iniamo da računamo sa tvrdim i hladnim činjenicama kasnog života, čija paralela nije u Periklovoj Atini već u cezarskom Ri-

.1


mu. Ne 'može više biti govora o velikoj muzici ili o velikom slikarstvu za zapadnog čoveka. Njegove arhi-tekstonske mogućnosti su iscrpljene već pre 100 godi-na. Ostale su mu samo ekstenzivne} mogućnosti. Ali ne vidim štete koja bi mogla nastati otuda što bi jed-na valjana generagija, ispunjena neograničenim nada-ma, na vreme saznala da jedan deo tih nada mora odvesti neuspehu. Neka su te nade i riajdraže: ko neš-to vredi, mora to savladati. Istina je da za poneke može ispasti tragično kad ih obuzme, u odlučnim go-dinama, izvesnost da u domašaju arhitekture, drame, slikarstva, ia njih nema šta više da se osvaja. Neka oni propadnu! Do sada se saglasno mislilo da u tome nema granica; verovalo se da svako vreme u svakoi oblasti ima svoj zadatak; i taj zadatalc se nalazio, kad je to već moralo biti, silom i sa zlom savešću. Pa sc ipak ispostavljalo, tek posle smrti: da li je vera imala nekog osnova, da li je rad jednog života bio nužan ili izlišan. No svaki onaj koji nije puki. romantičar odbiće ovakvo izbegavanje. Nije ponos ono što je odlikovalo Rimljane. Šta je stalo do onih koji više vole da im se pred iscrpljenim rudnim ležištima kaže: »Ovde ć.e se sutra otvoriti nova žica«, negoli da se upute na novo ležište koje je tu pored prvoga, nenačeto? A to je slučaj sa današnjom umetnošću, sa njenim skroz i skroz neistinitim obrazovanjima stilova. Smatram ovo učenje kao dobročinstvo za generacije koje dolaze, jer im pokazuje šta je moguće, dakle i šta je nužno, i šta' ne pripada unutarnjim mogućnostima vremena. Do da-nas je ogromna suma duha i snage rasuta po lažnim putevima. Čovek Zapada, ma koliko istoriski mislio i osećao, u izvesnoj • starosti nije nikada svestan svog pravog pravca. On pipa i traži i zaluta ako mu spoljaš-nje prilike nisu povoljne. Ovde mu je, najzad, rad od stotina godina dao mogućnost da pregleda poiožaj svo-ga života usklađen sa celokupnom kulturom i da is-pita šta moze i šta treba da čini. Ako se pod utiskom ove knjige Ijudi nove generacije okrenu tehnici, na-mesto lirici, pomorstvu namesto slikarstvu, politici na-mesto teoriji saznanja, oni onda čine ono što ja želim; a ništa im se bolje poželeti ne može.

82

PROPAST ZAPADA Uvod

15

Ostaje još da se utvrdi odnos morfologije svetske istorije prema filozofiji. Svako pravo posmatranje is-torije jeste prava filozofija -— ili je samo mravlja ra-bota. Ali se sistematski filozof kreće po teškoj zabludi u onome što se tiče trajanja njegovih rezultata. On previđa činjenicu da svaka misao živi u istoriskom svetu, pa time da deli opštu sudbinu prolaznosti. On misli da više mišljenje ima večni i nepromenlj ivi pred-met, da su velika pitanja u svima vremenima ista i da će se na njih jednom moći konačno odgovoriti.

Ali, pitanje i odgovor su ovde jedno; i svako ve-liko pitanje, kome u osnovi leži već strasna težnja za jednim određenim odgovorom, ima samo značaj život-nog simbola. Nema večnih istina. Svaka filozofija je izraz svoga i samo svoga vremena. Nema dva veka ko-ji bi imali istu filozofsku nameru, ako je reč o pravoj filozofiji a ne o ma kakvim akademskim ništavnostima u oblicima sudova ili u kategorijama osećanja. Razlilce nema između besmrtnih i prolaznih učenja, nego je razlika između učenja koja žive neko vreme i onih koja nikada ne žive. Neprolaznost postalih misli je ilu-zija. Bitno je: kakav čovek u njima dobija lik. Ukoli-ko veći čovek, utoliko istinitija filozofija (naime u smislu unutarnje istine velikog umetničkog dela), a to je nezavisno od toga mogu li se neki stavovi doka-zati čak i kao neprotivrečni. U najboljem slučaju, fi-lozofija može iscrpsti svu sadržinu jednog vremena, u sebi je ostvariti i onda je tako, u velikom obliku, oteloviti u velikoj ličnosti.i predati daljem razvijanju. Naučni kostim, učena maska, jedne filozofije tu ništa ne odlučuje. Ništa prostije no osnovati sistem namesto misli kojih se i nema. Ali, čak i dobra misao malo vredi kada je izgovori plitka glava. Jedino životna nuž-nost odlučuje o rangu jednog učenja.

Otuda smatram kao probno merilo za vrednost jednog mislioca njegovo gledanje na velike činjenice svoga vremena. Tek tu se odlučuje da li je neko samo vešt kovač sistema i principa, da li se samo kreće, kao vešt i načitan, po analizama i definicijama — ili je sama duša vremena ona koja govori iz njegovih de-la i intuicija. Filozof koji ne obuhvata i ne savlađuje stvarnost nikada neće biti prvoga ranga. Pre-sokratov-

83


ci su bili trgovci i političari velikog stila. Platona je gotovo stalo života što je u Sirakuzi hteo da ostvaruje svoje političke misli. Isti taj Platon pronašao je niz stavova geometskih koji su omogučili Euklidu da iz-gradi sistem antičke matematike. Paskal, koga Niče poznaje samo kao »slomljenog hriščanina«, Dekart, Lajbnic, bili su prvi matematičari i tehničari svoga vremena.

Veliki »pre-sokratovci« Kine od Kvanci-a (oko 670) do Konfucia (550—478) bili su državnici, regenti, za-konodavci, kao Pitagora i Parmenid, Hobs i Lajbnic. Tek se sa Laoce-om, protivnikom svake državne vlasti i velikc politike, koji je sanjao o malim miroljubivim zajednicama, pojavljuje otstranjenost od sveta i strah od delanja jedne katedarske i budžakliske filozofije koja je tek počinjala. Ali je on u svome vremenu, ancien regime-y Kine, bio izuzetak nasuprot onom sna-žnom tipu filozofa za koga je teorija saznanja imala značaj kao poznavnje velikih odnosa stvarnoga života.

I tu nalazim jak prigovor protiv svih filozofa naj-skorije prošlosti. Ono što im nedostaje jeste odlučni rang u stvarnom životu. Nijedan od njih nije odlučno zahvatio, nijednim delom, nijednom močnom mišlju, u visoku politiku, u razvoj moderne tehnike, saobra-ćaja, narodne privrede, ni u jednu vrstu velike stvar-nosti. Nijedan od njih ne ubraja se ni u šta u mate-matici, u fizici, u nauci o državi; što je bio slučaj još i sa Kantom. A šta to znači, uči nas pogled na druga vremena. Konfucije je bio više puta ministar; Pitagora je organizovao jedan politički pokret koji potseća na Kromvelovu državu, a koji još uvek jako potcenjuju ispitivanja starog ve'ka. Gete, čije je ministrovarije bi-lo uzorno, a kome je nažalost nedostajala velika drža-va kao delokrug, obratio je svoje interesovanje izgrad-nji Succkog i Panamslcog kanala (koju je i predvideo sa tačno određenim rokom) i njegovim svetsko-priv-rednim posledicama. Amerikanški privredni život^ de-lovanje njegovo na staru Evropu i mašinska industri-ja u poletu, uvek su ga zanimali. Hobs je bio jedan od otaca velikog plana da se Južna Amerika osvoji za Englesku, pa iako je onda sve ostalo na posedu Ja-majke, ipak,je stekao slavu saosnivača engleskog ko-lonijalnog carstva. Lajbnic, pouzdano najmoćniji duh zapadne filozofije, osnivač diferencialnog računa i ana-

PROPAST ZAPADA v

lysis situs, izložio je značaj Egipta za francuslcu svet-sku politiku u jednom memoaru Luju XIV, izrađenom u svrhu političkog rasterećenja Nemačke, pored čita-vog niza visoko političkih planova u kojima je sude-lovao. Misli njegove toliko su isprednjačile vremenu (1672), da su kasnije ljudi bili uvereni kako je te pla-nove Napoleon iskoristio pri svojoj ekspediciji na Is-tok. Lajbnic je još tada utvrdio ono što je Napoleon, od Vagrama nadalje, sve jasnije shvatao: da osvajanja na Rajni i u Belgiji ne mogu nadugo popraviti polo žaj Francuske i da će moreuz Suec biti jednoga dana ključ vladavine svetske. Bez sumnje, kralj nije bio do-rastao dubokim političkim i strategiskim izvođenjima filozofa.

'Kad čovek pogleda Ijude takvog formata i današ-nje filozofe obuzima ga stid. Kakva sićušnost ličnosti! Kakva svakodnevnost političkog i praktičnog vidokru-ga! Otkuda dolazi to da se čovek nasmeši sažaljivo i na samu pomisao da je neki od tih filozofa pokazao svoj duhovni rang kao državnik, diplomat, organizator velikog stila, lcao vod nelcog moćnog kolonijalnog, tr-govačkog ili saobraćajnog preduzeća? Pa to nije znak unutrašnjeg produbljivanja, nego znak ncdostatka u težini i vrednosti. Uzalud se osvrćem da vidim gde je ijedan od njih ma samo jednim dubokim sudom, i su-dom koji bi prednjačio, načinio sebi ime u kakvom odlučnom pitanju vremena! Nalazim samo provincijal-na mišljenja koja ima svako. Pitam se, kad uzmern u ruke knjigu kakvog savremenog mislioca, šta on sluti o činjenicama svetske politike, o velikim problemima svetskih gradova, kapitalizma, budućnosti države, od-nosa tehnike prema ishodu civilizacije, ruskog sveta, nauke uopšte? Gete bi sve to i razumeo i voleo. A od živih filozofa nijedan nema taj i takav pregled. To što tražim nije, ponavljam, sadržina filozofije; ali je to nesumnjiv simptom njene unutarnje nužnosti, njene plodnosti i njenog simboličkog ranga.

I ne treba se varati o domašaju tog negativnog rezultata. Očigledno se izgubio iz vida poslcdnji smi-sao filozofskc delatnosti. Ova se zamenjuje propovedi, agitacijom, feljtonom ili stručnom naukom. Sa tičje perspektive sišlo se na žablju. Ovde se ne radi ni o čem manjem no o pitanju, da li je jedna prava filo-zofija, danas ili sutra, uopšte moguća. Inače bi bilo


boljc postati poljoprivrednikom ili inžinjerom, nečim što je stvarno i istinito, nego preživati iscrpljene teme pod izgovorom »novog poleta filozofskog mišljenja«; bolje bi bilo konstruisati motor za letenje nego kakvu novu a izlišnu teoriju o apercepciji. Odista, siromašna je to životna sadržina, kacl se pojam volje i psihofizič-ki paralelizam formulišu još po jedan put i nešto ma-lo drukčije no što je to već učinilo štotinu prethod-nika. To može da bude »poziv«, ali filozofija to nije. Valja ćutati, kada se ne kazuje ono što sav život jed-ne epohe, do u njene najdublje dubine, zahvata i me-nja. A što je juče još i bilo moguće, danas, u najma-nju ruku, nije više potrebno.

Ja volim dubinu i finoću matematičkih i fizičkih tcorija, prema kojima je estetičar i fiziolog samo obič-na neznalica. Za divno jasne, visoko intelektualne, ob-like brzoga parobroda, čeličnog nekog stroja, precizne neke mašine, za suptilnost i eleganciju izvesnih hemis-kih i optičkih postupaka dajem celo stilsko đubre da-našnje zanatske umetnosti zajedno sa slikarstvom i arhitekturom. Pretpostavljam rimski akvedukt svim rimskim hramovima i statuama. Volim Koloseum i džinovski svod Palatina, jer oni danas predočavaju, mrkom masom svoje konstrukcije' u opekama, pravo rimljanstvo, veličanstveni smisao koji su imali za či-njenice njihovi inžinjeri. Bili bi mi ravnodušni, kada bi još bio očuvan prazni i pretenciozni mramorni sjaj cezara sa svojim nizovima statua, frizovima i natrpa-nim arhitravima. Neka se polgeda rekonstrukcija car-skih foruma: naći će se verni pandan savremenih svet-skih izložbi, nametljivih, masovnih, praznih, jedno hva-lisanje materijalom i dimenzijama, potpuno strano za periklovskog Grka kao i za čoveka rokoko-a; isto to pokazuju i razvaline Luksora i Karnaka iz vremena Ramzesa II, egipatske Moderne iz godine 1300 pre Hri-sta. Nije uzalud pravi Rimljanin. prezirao graeculus histrio, »umetnika«, »filozofa«, na tlu rimske civiliza-cije. Umetnosti i filozofija nisu pripadale više tome vremenu; bilc su iscrpljene, izlišne rashodovane. To mu je kazivao njegov instinkt za stvarnosti života. Rimski zakon imao je veću težinu no sva tadanja liri-ka i metafizika raznih škola. I ja tvrdim da se danas bolji filozof skriva u jednom pronalazaču, diplomatu, finansijeru, nego u svima onima koji teraju plitki za-

t

PROPAST ZAPADA v

nat eksperimentalne psihologije. To je stanje stvari ko-je se ponavlja stalno na izvesnom istoriskom stupnju. Bilo bi besmisleno kada bi Rimljanin duhovnog ranga u Atini ili na Rodosu hteo da isplete kakvu novu ni-ansu posle-platonovske katedarske filozofije, mesto da, kao konsul ili pretor', vodi vojsku, organizuje provin-ciju, gradi puteve i gradove ili bude »u Rimu prvi«. Naravno, nijedan od njih nije to ni činio. Nije bilo to u pravcu vremena i moglo je samo dražiti Ijude tre-ćeg reda, koji uvek prodiru tek do duha vremena »od prekjuče«. Vrlo je ozbilino pitanje da li je taj stadium za nas već nastupio ili još nije.

Vek čisto ekstenzivne delatnosti, koji isključuje visoku umetničku i metafizičku proizvodnju — recimo ukratko nereligiozni vek, što se potpuno poklapa sa pojmom svetslco-gradskim — jc;ste vreme propadanja. Odista. Ali mi nismo to vreme izabrali. Mi ne možemo ništa izmcniti u tome što smo rođeni kao ljudi u po-četku zime pune civilizacije, a ne na sunčanoj visini zrcle kulture, u vremenu Fidije ili Mocarta. Sve zavi-si od toga da se taj položaj, ta sudbina, shvate i učine jasnim; da se shvati da se o tome možemo još lagati, ali da ne možemo preko toga i izvan toga. Ko sebi to ne prizna, ne broji se među ljude svoje generacije. Ostaje budala, šarlatan ili pedant.

Pre no što se danas priđe jednom problemu, mo-ra se, dakle, zapitati: šta je čoveku ovih dana moguće, a šta on sebi mora zabraniti. A to je pitanje na koje odgovora instinkt odista pozvanih. Uvek postoji sas-vim mali broj metafizičkih zadataka čije je rešenje rezervisano za jednu epohu mišljenja. I već leži opet čitav jedan svet između vremeria Ničea, u kome je de-lovao još poslednji potez romantike, i sadašnjice, koja se konačno oprostila svake romantike.

Sitematska filozofija bila je završena krajem 18 veka. Kant je sveo njene krajnje mogućnošti u jedan veliki i (za zapadno-evropski duh) u mnogom pogledu konačan oblik. Za njim clolazi, kao za Platonom i Ari-stotelom, jedna specifično velikogradska, ne spekula-tivna već praktična, nereligiozna, etičko-društvena fi-lozofija.

Ona počinje na Zapadu — odgovarajući školama »epikurcjca« Jangdžu, »socijalista« Modzi, »pesimista« Džvangdzi, »pozitivista« Mengce u kineskoj civilizaciji,

PENGLER Propast Zapacla

i odgovarajući školama kiničara, kirenaičara, stoičara i epikurejaca u antičlcoj civilizaciji — počinje sa Šo-penhauerom, koji je prvi stavio u središte svoje misli volju za životom (»stvaralačka životna snaga«), ali koji je (a to je dublju težnju njegovog učenja pomračilo) zadržao zastarele razlike o pojavi i stvari po sebi, o obliku i sadržini opažaja, o razlici između razuma i uma pod utiskom velike »tradicije«. To je ista ona stvaralačka i životna volja koja se u Tristanu šopen-hauerski odriče, a u Sigfridu darvinistički potvrđuje, lcoju je Niče u Zaratustri formulisao sjajno i teatral-no, koja je preko liegelijanca Marksa bila povod za jednu nacionalno-ekonomsku, a preko maltuzijanca Darvina za jednu zoološku pretpostavku. Obe su, i ne-opazimice, promenile osećanje sveta u zapadno-evrop-skog čoveka. Ista ona stvaralačka životna volja koja je izazvala, od Hebelove Judite do Ibzenovog epiloga, niz tragičnih shvatanja istoga tipa, ali time, isto tako, iscrpla opseg čistih filozofskih mogućnosti.

Sistematska filozofija danas nam je beskrajno da-leka; a etička je zaključena. Ostaje još jedna treća mogućnost u zapadnjačkom duhovnom svetu, koja od-govarci antičkom skepticizmu. Jedna treća mogućnost' koja se karakteriše do sada nepoznatom metodom uporedne i istoriske morfologije. Jedna mogućnost, a to znači jedna nužnost. Antički skepticizam je a-istori-ski: on sumnja kazujući prosto »ne«. Skepticizam Za-pada mora, ako treba da bude simbol naše duševnosti koja naginje kraju, ako hoće da poseduje unutrašnju nužnost, da bude potpuno istoriski. On odriče i ukida sve, razumevajući sve relativno i sve kao istorisku po-javu. Postupa fiziognomski. Skeptička filozofija na-stupa u helenizmu kao odricarje filozofije — objašnja-vajući da je ova bez svrhe. Mi, naprotiv, uzimamo istoriju filozcfije kao ozbiljnu temu filozofije. To jeste skepsa. Odričemo se apsolutnih stanovišta: Grk smeše-ći. se prošlosti svoje misli, a mi shvatajući je kao or-ganizam.

U ovoj knjizi je pred nama pokušaj da se ocrta ta »nefilozofska filozofija« budućnosti, koja će biti po-slednja na Zapadu. Skepticizam je izraz čiste civiliza-cije; on rastvara sliku sveta prethodne mu kulture. Onda nastaje rastvaranje svih starijih problema u ono što je genetičko. Uverenje da je sve što jeste postalo,

i .

88

PROPAST ZAPADA v

da je svemu prirodnom i saznatljivom osnova istoris-ko; da je svetu, kao stvarnome, osnova jedno »ja« kao moguće koje se u njemu ostvarilo; uviđanje da dubo-ka tajna počiva ne samo u »šta« nego i u »kad« i »ka-ko«: sve nas to vodi činjenici da sve, ma šta to bilo, mora biti i izraz nečeg živoga. I saznanja i procenji-vanja jesu dela živih ljudi. Za prošlo mišljenje spoljaš-nja stvarnost bila je proizvod saznanja i povod za etičke procene; za buduće, ona je, pre svega; izraz i simbol. Morfologija svetske istorije postaje nužnim na-činom univerzalna simbolika. *

Time pada i pretenzija višega mišljenja da ono po-seduje »opšte i večne« istine. Istine postoje samo u odnosu na jedno određeno ljudstvo. Čak i moja filo-zofija, prema tome, bila bi izraz i ogledalo samo za-padnjačlce duše, za razliku recimo on antičke i indiske, i to samo u njenom današnjem civilizovanome stadiju. Time su određeni: njcna sadržina kao gledište na svet, njen praktični domašaj i opseg njenog važenja.

Najzad, neka mi se dozvoli jedna lična primedba. Godine 1911 imao sam nameru da napišem nešto o političkim pojavama sadašnjice i o nekim zaključcima za budućnost koji bi se iz tih pojava — sa jednog ši-reg vidika — mogli izvesti. Neposredno je tada pret-stojao svetski rat kao već neizbežni spoljašnji oblik is-toriske krize, pa se radilo o tome da se 011 shvati iz duha prethodnih vekova, ne godina. U toku prvobitno maloga rada nametnulo mi se uverenje da se za pra-vo razumevanje epohe mora izabrati mnogo širi obim za osnovU i da je potpuno nemoguće ograničiti ispiti-vanje ove vrste na pojedino vreme i njegov krug po-litičkih činjenica, držati ih u okviru pragmatičkih pro-cenjivanja, te se odreći čisto metafizičkih, u najvećoj meri transccndentnih razmatranja — sem ako bi se htelo odreći svake dublje nužnosti rezultata. Bilo mi je jasno da politički problem ne može biti shvaćcn sa-mo iz politike i da se bitne crte, koje del'uju u dubi-ni, pojavljuju opipljivo često samo u oblasti umetnos-ti, a često samo u obliku vrlo udaljenih naučnih i či-sto filozofskih misli. Čak se i jedna političko-socijalna

9

ŠPENGLER Props Zapaa

analiza poslednjih desetina 19 veka pokazala kao ne-izvodljiva, ako se ne bi uzeli u obzir najzad.i svi ve-liki problemi bića u njihovom punom obimu. ,A te de-setine godina su stanje mira između dva moćna, nada-leko vidljiva, događaja; jednog koji je revolucijom i Napoleonom odredio sliku zapadno-evropske stvarno-sti za sto godina; i drugog, gotovo istog zamašaja, ko-ji se približavao sve većom brzinom. Jer ništa ne ria-stupa, ni ono najneznatnije, u istoriskoj kao i u pri-rodnoj slici sveta, a da se u njemu ne otelovi ceo zbir svih najdubljih težnji. Tako je prvobitna tema dobila silno proširenje. Nametnuo mi se jedan ogroman broj iznenađujućih i najvećim delom sasvim novih pitanja i veza. Najzad, bilo je potpuno jasno da se nijedan fragment istorije ne može stvarno osvetliti potpuno, pre no što se tajna svetske istorije uopšte, a taćnije tajna istorije višeg ljudstva kao organskog jedinstva pravilne strukture, jasno ne postavi. A baš to nije do sada ni izdaleka urađeno.

Od toga trenutka iskrsavali su, sve obilnije, ćesto naslućivani, katkada dodirnuti a nikada neshvaćeni, odnosi koji vezijju oblike likovnih umetnosti sa obli-cima rata i državne uprave, duboka srodnost između politićkih i matematičkih tvorevina iste kulture, izme-đu religioznih i tehničkih gledanja, između matemati-ke, muzike i plastike, između privrednih oblika i ob-lika saznanja. Duboka unutrašnja zavisnost najmoder-nijih fjzičkih i hemiskih teorija od mitoloških pretsta-va naših germanskih predaka; savršena podudarnost u stilu tragedije, dinamičke tehnike i našeg novčanog saobraćaja. Pa onda, prvo čudna i nastrana, pa zatim po sebi razumljiva, činjenica da su potpuno identiČni izrazi jednog i istog principa: perspektiva slikanja uljem, štamparija, kreditni sistem, oružje koje dela na daljinu, kontrapunktska muzika,- sa jedne strane, a gola statua, polis, kovani novac od Grka pronađen, sa druge strane. Sve to nabrojano postalo je nesumnji-vo jasnim, a daleko iznad i preko toga došla je u pu-nu svetlost činjenica da su ove moćne grupe morfo-loških srodnosti, od kojih svaka simbolički pretstavlja jednu osobenu vrstu čoveka u ukupnoj slici svetske istorije, strogo sistematski izgrađene. Tek ovakva per-spektiva otkriva pravi stil istorije. Ona se može upo-rediti jedino sa izvesnim nazorima najmodernije mate-

90

PROPAST ZAPADA v

matike iz oblasti transformacionih grupa, pošto je ta matematika i sama simptomi i izraz jednog vremena i pošto je i ona tek danas, i to samo za zapadno-ev-ropskog čoveka, unutrašnje moguća. Bile su to misli koje su me zanimale dugo godina, ali tamne i neodre-đene, dok se ovim povodom nisu pojavile u opipljivom obliku.

Vidco sam sadašnjost — svetski rat koji se prib-ližavao — u sasvim drugoj svetlosti. To nije bila jed-na neponovljiva konstelacija činjenica, slučajnih, zavis-nih od nacionalnih raspoloženja, ličnih uticaja i priv-rednih težnji, a kojim činjenicama istOričar daje izgled jedinstva i materijalne nužde ma kakvom kauzalnom shemom političke ili, socijalne prirode. To je bio tip istoriske vremenske prekretnice, koja ima, u velikom istoriskom organizmu tačno ograničenog obima, svoje mesto određeno biografski već od vekova. Veliku kri-zu označava ogromna masa strasnih pitanja i sagleda-nja, koja se danas pojaviše u hiljadama knjiga i miš-ljenja, ali rasuto, pojedinačno i usamljeno, iz ograni-čenog vidokruga kakve specijalne oblasti, te stoga dra-že, pritiskuju i bune, ali ne mogu da oslobode. Znamo ih, ali previđamo njihovu istovetnost. Imenujem: umet-ničke probleme (neslivaćene u njihovom poslednjem značenju) koji su u osnovama svih raspri oko »obli-ka« i »sadržine«, oko »linije« ili »prostora«, oko »cr-tackog ili slikarskog«, u osnovama pojma stila, smi-sla impresionizma i Vagnerove muzike; opadanje u-metnosti i sumnju, koja raste, u vrednost n'auke; teš-ka pitanja koja proizilaze iz pobede svetskog grada nad seljaštvom: nemanje dece, bežanje sa sela; soci-jalni rang kolebljivog četvrtog staleža; kriza u materi-jalizmu, socijalizmu, parlamentarizmu; položaj poje-dinca prema državi; problem svojine i od njega zavi-sni problem braka; u jednoj, samo prividno drugoj, oblasti mase radova iz psihoigije naroda o mitovima i kultovima, o počecima umetnosti, religije, mišljenja. Problemi koji se svi obrađuju odjednom ne više ideo-loški nego strogo morfološki. Ova pitanja imaju sva jednu svrhu: zagonetku istorije, koja se nikad nije ja-vila u svesti sa dovoljnom jasnoćom. Nisu tu bili bez-brojni zadaci, nego jedan jedini. Svak je tu ponešto naslućivao, ali niko nije našao rešenje, jedino i obu-hvatno (sa svog uskog stanovišta), rešenje koje od

9


Ničeovih dana visi u vazduhu. Niče je držao u ruka-ma sve odlučne probleme, ne usudivši se kao roman-tičar, da pogleda u lice strogoj stvarnosti.

No u tome i leži duboka nužnost jedne zaključne nauke, koja je morala doći i mogla doći samo u ovo vreme. Ona nije napad na ono što postoji i što je tu u idejama i u delima. Ona, šta više, potvrduje sve što se, već generacijama, tražilo i uradilo. Ovaj slceptici-zam prestavlja skupni pojam svega onoga što je u svi-ma pojedinačnim oblastima ma u kojoj nameri činje-no, onoga što je tu kao stvarno živa težnja.

Pre svega, pak, našla se, najzad, suprotnost iz ko-je se jedino može shvatiti suština istorije, suprotnost istorije i prirode. Ponavljam: čovek je kao element i nosilac sveta ne samo Član prirode nego i član isto-rije, drugoga kosmosa sa drugim redom i drugom sa-držinom, a tog drugog čoveka zanemarila je celokup-na metafizika u korist onog prvog. Ono što me je na-velo na prvo razmišljanje u ovom osnovnom pitanju naše svetske svesti bilo je zapažanje da današnji isto ričar, pipajući po čulno shvatljivim događajima, po onome što je postalo, smatra da je već shvatio i uh-vatio istoriju, događanje, postajanje. Predrasuda svib onih koji samo raz,umski saznaju,- no ne i onih koji sagledaju1, predrasuda koja je zbunila već velike Elea-

' Za filozofiju ove knjige zahvalan sam danas još gotovo nepoznatoj filozifiji Getea, pa tek onda, u mnogo manjoj meri, filozofiji Ničea. Još se nije razumeo položaj Getea u zapadno-evropskoj metafizici. I ne pominju ga kad govore o filozofiji. Na nesreću, on svoje učenje nije ostavio u ukočenom sistemu; zato ga sistematičari pre-viđaju. Ali on je bio filozof. Prema Kantu on zauzima isti onaj položaj koji Platon prema Aristotelu; a isto tako je nezgodna stvar kada se 'Platon hoće da svede na jedan sistem. Platon i Gete pretstavljaju filozofiju postajanja, Aristotel i Kant onoga što je postalo. Tu je intuicija na-suprot analizi. Ono što se razumski jedva i može saopštiti nalazi se u pojedinim napomenama i pesmama Geteovim kao što su: Orfičke prareči, u strofama kao što su: »Kad u beskrajnome...« i »Nemojte nikom rcči...« — koje se imaju smatrati kao izraz jcdne sasvim određene metafi-zike. U sledećoj izreci ne bih hteo da se izmeni ni jedna jedina reč: »Božanstvo deluje u onome što je živo, a ne u onome što je mrtvo; ono je u onome što postaje i što se preobražava, a ne u onome što je postalo i što je uko-čeno. Zato i um, u svojoj težnji ka. božanskom, ima poslc> samo sa onim što postaje, živim, a razum sa onim što je postalo, ukočenim, da bi ga iskoriščavao« (Ekermanu). Ovaj stav sadrži svu moju filozofiju.

9

PROPAST ZAPADA v

cane kada su tvrdili da nema postajanja (naime za onog lcoji saznaje), već postoji samo biče. Drugim re-čima: istorija se posmatrala kao priroda, u smislu ob-jekta fizičareva, i prema torae se i postupalo. Od tada se začinje, težalc po posledicama i pogrešan, stav: da se u aspekt događanja stavljaju načela uzročnosti, za-kona, sistema, dalde struktura ukočenoga bića. Pona-šalo se kao da postoji ljudska kultura isto onako ka-ko .postoji elektricitet ili teža, sa u suštini istim mo-gućnostima analize. Imala.se ambicija da se podraža-vaju navike prirodnjaka, tako da se ponekad pitalo šta je gotika, islam, antički polis, a ne zašto su se morali pojaviti ovi simboli životnoga baš tada i tamo, u tom obliku i toga trajanja. Zadovoljavalo se time što su se prosto registrovale istoriske pojave (čim se pojavi jedna od mnogobrojnih sličnosti vremenski i prostorno nadaleko rastavljeiiih istoriskih fenomena"), i to sa nekolikim duhovitim primedbama o čudnom poklapanju, o Rodosu kao »Veneciji staroga veka« ili 0 Napoleonu kao o »novom Aleksandru«. Namesto da se baš tu, gde se problem sudbine pojavljuje kao pra-vi problem istorije (naime kao problem vremena), ulo-ži najveća ozbiljnost naučno uređene fiziognomike i da se nađe odgovor na pitanje: koja je nužnost tu na delu, sasvim drukčije formirana, potpuno strana kau-zalnoj. Filozofski je bilo novo to: što svaka pojava zadaje metafizičku zagonetku time što se javlja baš u to i to vreme, koje nikada nije ravnodušno. Bilo je filozofski novo i to što se još moralo zapitati: lcakav to živi spoj postoji u slici sveta pored onog anorgan-skog koji deluje po zakonima prirode (slika sveta je zračenje celog čoveka a ne, kao što je Kant rmslio, samo čoveka koji saznaje). Novo je filozofski bilo i to: što jedna pojava nije samo činjenica za razum nego 1 izraz nečeg duševnpg, ne samo objekt nego i simbol, i to počev od najviših umetničkih i religioznih stvara-rija pa Svc do sićušnosti svakodncvice.

Najzad sam pred sobom jasno ugledao rešenje, u ogromnim obrisiraa, u punoj unutrašnjoj nužnosti, jedno rešenje koje sve svodi na jedno jedino načelo. Načelo koje je valjalo naći, a koje dosada nije nađe-no; nešto što me je gonilo od mladosti i privlačilo i mučilo me, jer sam ga osećao da je tu, kao zadatak, ali ga nisam mogao uhvatiti. I tako je iz slučajnog


povoda postala ova knjiga kao prethodni izraz jedne nove slike sveta, sa svima greškama prvoga pokušaja (to znam dobro), nepotpuna i, svakako; ne bez protiv-rečnosti. Pa; ipak, ona sadrži, po mome uverenju, neoborivo formulisanje jedne misli.koja (velipi to još jednom) neće biti osporena čim se jednom iskaže.

Uža tema je, dakle; analiza propasti zapadno-ev-ropske kulture koja je danas raširena po celoj zemalj-skoj kugli. A svrha je: razvijanje jedne filozofije i njoj svojstvene metode (koja se ovde ima proveriti), me-tode up.oredne' morfologije svetske istorije. Rad se, prirodno, deli na dva dela. Prvi: »Oblik i stvarnost«, polazi od oblikovnog jezika velikih kultura, traži da prodre do poslednjih korena njegovog porekla i tako dobija osnove jedne simbolike. Drugi: »Svetsko-istori-ske perspektive«, polazi od činjenicci stvarnoga zivota i pokušava da dobije, iz istoriske prakse višega ljud-stva, srž istoriskoga iskustva, na osnovi kojeg možemo uzeti u svoje ruke davanje oblika našoj budućnosti.

Sledeće tablice daju pregled onoga što je bilo re-zultat istraživanja. Neka bi one dale ujedno i pojam o plodnosti i dalekosežnosti nove metode.

94

GLAVA PRVA i

O SMISLU BROJEVA

1

Potrebno je najpre da se odrede nekoliki, ovde u strogom i delimično novom smislu upotrebljeni, os-novni pojmovi, čija će se metafizička sadržina u toku izlaganja sama od sebe otkriti, ali koji već u početku moraju biti objašnjeni nedvosmisleno.

Popularna, i u filozofiji uobičajena, razlika izme-đu bića i postajanja ne izgleda podobna da odista po-godi ono što je bitno u toj suprotnosti koja je njoj svrha. Beskrajno postajanje — delanje, »stvarnost« — uvek će se shvatiti kao stanje, pa, dakle, smeti podre-diti biću. Kao primer za to mogu služiti fizički pojmo-vi jednakoga kretanja ili osnovna pretstava kinetičke teorije gasa. Nasuprot tome — sa Geteom — mogu se razlikovati kao poslednji elementi neposredno da-toga u svesti i sa njome: postajanje i ono što je posta-lo. Svakako, ako se sumnja u mogućnost da se ap-straktnim pojmovnim tvorevinama približimo posled-njim razlozima ljudskoga, ostaje vrlo jasno i određeno osećanje iz koga proizilazi ova fundamentalna suprot-nost koja dodiruje krajnje granice svesti — kao nešto najpraizvornije do čega se uopšte može doći.

Iz toga sleduje nužnim načinom da je u osnovi onome šfo je postalo uvek jedno postajanje, a ne obrnuto.

95


Ja razlikujem đalje dve pračinjenice svesti i oz-načavam ih rečima »sopstveno« i »strano«, dve činje-

, nice čiji smisao je nesumnjiv, sa jednom neposresred-nom unutrašnjom izvesnošču, a da se i ne mora bliže odredivati kalcvom definicijom, i to za svalcog budnog čoveka a ne za onoga koji sanja. Prema ižvornoj či-njenici, obeleženoj rečju čulnost (spoljni svet, osečaj-ni život), stoji element stranoga u izvesnom odnosu. Ovaj odnos pokušavali su da sve oštrije obuhvate ve-liki mislioci svojom filozofskom snagom mašte kroz poluopažajne shematske'koncepcije kao: pojava i stvar po sebi, svet kao volja i pretstava, »ja« i »ne-ja« — iako ta namera sigurno prevazilazi mogućnosti egzakt-nog ljudskog saznanja. Isto tako; skriva se u izvornoj činjenici obeleženoj kao osećanje (»unutrašnji svet«) element sopstvenoga na jedan način čije se strogo shvatanje izmiče metodama apstraktnog miŠljenja.

Dalje obeležavam rečima duša i svet onu suprot-nost čije je postojanje istovetno sa činjenicom same budne čisto Ijudske svesti. Postoje stepeni jasnosti i oštrine ove suprotnosti, dalcle stepeni duhovnosti bud-nog bića, počev od osećanja koje shvata i često osvet-ljava dubine kod primitivca i detela (ovamo spadaju trenuci religioznog i umetničkog nadahnuća, koji bi-vaju sve ređi u kasnim vremenima), pa sve do krajnje oštrine čisto budnog stanja. Ova druga stanja, na pri-mer, jesu kantovska ili napoleonovska misao. Ovde je iz suprotnosti duše i sveta postala suprotnost subjekta i objekta. Ova elementama struktura svesti jeste, dak-le, činjenica neposredne unutrašnje izvesnosti, nepri-stupačna daljem pojmovnom raščlanjavanju. Isto je tako izvesno da se ona dva momenta, razdvojiva samo jezički i u neku ruku veštački, stalno međusobno pro-žimaju i pojavljuju kao jedinstvo, kao jedno celo. Iz-vesno je da nikako nije zasnovana na čistoj činjenici svesti ona predrasuda teorije saznanja po kojoj kod rođenog idealista i realista — ili duša zasniva svet kao »primarno« (oni kažu kao »uzrok«), ili svet dušu. Da li u nekom sistemu akcent pada na prvo ili na drugo shvatanje — to je samo oznaka ličnosti, pa prema to-me čisto biografskog značaja.

Ako se pojmovi postajanja i postalog primene na tu strukturu budnoga bitisanja kao razapetost između suprotnosti,' reč život dobija sasvim određeni smisao

96

PROPAST ZAPADA srjeva

srodan smislu reči postajanje. Mogu se označiti posta-janje i postalo kao oblik u kome su činjenica i rezul-tat života dati za svest. Život sopstveni, napredni, koji se stalnO ispunjava, u svakom svom trenutku istovetan je sa sopstvenom budnom svešću: ta činjenica zove se sadašnjost. I budna svest i život imaju, kao i sve što postaje, tajanstvenu oznaku pravca, koju čovek u svim višim jezicima pokušava uzalud da protumači i duhov-no savlada rečju vreme i problemima koji se za nju vezuju. Otuda slcduje duboki odnos onoga što je po-stalo (ukočenoga) prema smrti.

Ako se duša nazove (i to naglašujući potsvesno a ne svesno) mogućnost, a svet stvarnost, izrazi o čijem značenju nikakvu sumnju ne dopušta naše unutarnje osećanje, onda život izgleda kao oblik u kome se ost-varuje mogućnost. U poglcdu na oznalcu pravca, mo-gućnost se zove budućnost, a ono što je ostvareno nje. Izrazi: trenutak, trajanje, razvoj, sadržina života, zovemo sadašnjost. »Duša« je 0110 što ima da se do-vrši, a »svet« ono što je dovršeno, »život« je dovršava-nje. Izrazi, trenutak, trajanje, razvoj, sadržina života, zadatak života, određenje, obim, svrha, kraj i prazni-na života — dobijaju time jedno određeno značenje za sve što će sledovati, a osobito za razumevanje isto riskih pojava.

Najzad treba da se primene i reči istorija i pri-roda, kako je već spomenuto, u sasvim određenom i uobičajenom smislu. Treba pod njima razumeti mo-guće načine kojima se shvata celokupnost svesnoga, postajanja i postalo, život i proživljeno, u jednoj je-dinstvenoj produhovljenoj, dobro uređenoj slici sveta, i to prema tome da li nedeljivi utisak biva savladan i oblikovan postajanjem ili postalim, pravcem ili pro-stiranjem (»vreme« i »prostor«). Ovde se ne radi o alternativi (ili-ili) nego o skali beskrajno mnogih i raz-novrsnih mogućnosti da se spoljašnji svet dobije kao otsjaj i svedočanstvo sopstvenoga bića. Skala je to čije su krajnosti čisto organsko i čisto mehaničko shvaia-nje sveta (u bukvalnom smislu.: gledište = gledanje sveta). Pračovek (kako mi sebi pretstavljamo njegovu svest) i dete (kako se sećamo) nemaju još nijednu od tih mogućnosti dovoljno jasno izrađenu. Kao uslov te više svesti svetske mora se smatrati jezik, i to ne je-zik Ijudski uopšte, nego jezik kulture. Taj za primitiv-

9

ŠPt,i IGLER Propcist Zapada

ca ne postoji, a za đete, iako postoji, nije pristupačan. Oboje, drugim rečima, nemaju još jasno mišljenje o svetu, nikakvo pravo znanje o prirodi i o istoriji, iako slute; a u vezi prirode i istorije učlanjeno je i njihovo sopstveno biće. Om nemaju kulture.

Time dobija ova važna reč određeni, u najvećoj meri značajni, smisao koji će se — u svemu što sle-duje — pretpostavljati kao poznat. Razlikujem, u po-gledu na maločas izabrane oznake duše kao moguć-nosti, a sveta kao stvarnosti, moguću 1 stvarnu kultu-ru, tj. kulturu kao ideju opšteg 'ili pojedinačnog bića i kulturu lcao telo te ideje, kao zbir njenog izraza koji je kroz Čula postao prostoran i shvatljiv: a taj izraz čine dela, namere i težnje, religija i država, umetnost i nauke, narodi i gradovi, privredni i društveni oblici, jezici, prava, običaji, karakteri, fiziognomije i nošnje. Viša istorijci je u uskoj srodnosti sa životom, sa po-stajanjem, kao ostvarivanje moguće kulture.

Mora se dodati da ova osnovna određivanja najve-ćim delom nisu više u domašaju saopštljivosti poj-mom, definicijom i dokazom, i da ona moraju biti pro-osećana, sagledavana, proživljavana u svom najdubljem značenju. Ima jedna razlika (retko je udostojavaju pa-žnje) između dozivljavanja i saznavanja, između nepo-sredne izvesnosti, intuicije (prosvetljenje, nadahnuće. umetničko sagledanje, životno iskustvo, pogled pozna-vaoca ljudi, Geteova »egzaktna čulna mašta«) i rezul-tata razLimskog iskustva i eksperimentalne tehnike. U prvome skičajLi za saopštavanje služe: upoređenje, sli* ka, simbol, a LI drugorae: formula, zakon, shema. Ono

s što je postalo saznaje se ili, to ćemo kasnije pokazati, ono što je »postalo« istovetno je za ljudski duh sa či-nom 'izvršenog saznanja. A postajanje može biti samo doživljeno, proosećano dubokim razumevanjem bez re-či. Na tome se zasniva ono što nazivamo »poznavanje ljudi«. A razumeti istoriju to znači biti poznavalac lju-di u najvišoj meri. Ukoliko je čistija jedna istoriska slika, utoliko je isključivije pristupačna ovom pogle-du koji prodire u unutrašnjost tuđih dLiša, a koji ne-ma ničeg zajedničkog sa onim sredstvima saznanja što ih ispituje »kritika čistoga uma«. Mehanizam čisto prirodne slike, recimo sveta Kantova ili Njutnova, ,sa-znaje se, pojmi se, raščlanjava se u zakone i jednačine, i najzad se svodi na sistem. Organizam čisto istoriske

98

PROPAST ZAPADA O smislu brojeva

slike, kao svet Plotinov, Danteov, Brunov, sagleda se, unutrašnje se doživljuje, shvata se kao oblik i simbol, i najzad se daje u pesničkim i umetničkim koncepci-jama. Geteova »živa priroda« je istoriska slika svetaK

2

Biram kao primer za način na koji jedna duša traži da se u slici sveta svoje okoline ostvari (ukoliko je jedna već postala kultura izraz i otisak ideje ljud-skog bića), biram kao taj primer broj, koji je u osno-vi svake matematike kao neposredno dat element. I to zato što, u svojoj punoj dLibini najmanjem broju dostižna, matematika zauzima jedinstven rang među svim stvaralaštvima duha. Ona je nauka najstrožeg sti-la kao i logika, ali obLihvatnija i daleko sadržajnija. Ona je prava umetnost pored plastike i muzike, što se tiče nužnosti inspiracije koja vodi i velilcih formalnih konvencija u njenom razviću. Ona je, najzad, metafi-zika najvišeg ranga, što dokazuje Platon i, pre svih, Lajbnic. Svaka filozofija do danas je izrasla LI vezi sa njoj pripadajućom matematikom. Broj je simbol juz-ročne nužnosti. On sadrži, kao i pojam o Bogu, posled-nji smisao šveta kao prirode. U 'tom smislu smemo bi-će brojeva nazvati misterijom; religiozno mišljenje, pak, svih kultLira nikada se nije tom Litisku otelo.

Kao što sve postajanje nosi izvornLi oznaku pravca (neobrtljivosti), talco i sve što je postalo nosi oznaku prostiranja, i to tako da je moguće samo jedno veš-tačko odvajanje značenja ovih reči. Prava tajna svega postaloga, pa dakle rasprostrtog (prostorna materija), pak, otelovljava se LI tipu matematičkog nasLiprot hro-nološkom broju. I u suštini njegovoj leži namera jed-nog mehaničkog stavljanja granica. Broj je sličan reči u tome što — kao i pojam, »shvatajući«, »obeležavaju-ći« —• isto tako ograničava utiske sveta. Ono što je najdublje, ovde je na svaki način neuhvatljivo u izraz i neizrecivo. Stvarni broj, sakojim matematičar radi, egzaktno pretpostavljen, izgovoren, napisan znak za broj — cifra, formula, znak, figura — sve je to, kao i reč koja je mišlju ostvarena, izgovorena, napisana, simbol koji je postao čulan i saopštljiv, opipljivo ne-

1 I to sa »biološkim horizontom«.

99

ŠPENGLER Propast Zapaa PROPAST ZAPADA srjeva

što za unutarnje i spoljnje oko, u kome se pojavljuje kao, slikano, stavljanje graniea. Poreklo brojeva liči na poreklo mita. Primitivni čovek podizao je numina, ne-odredljive utiske prirode (»strano«), do božanstva ti-me što ih je, dajuči im ime i ograničavajući ih, vezivao i oslobađao ih se. Isto tako su brojevi nešto što ogra-ničava prirodne utiske i time ih vezuje. Imenima i bro-jevima dobija ljudsko razumevanje moć nad svetom. Jezik znakova jedne matematike i gramatike jednog jezika na kraju krajeva su iste građe. Logika je uvek jedna vrsta matematike, i obrnuto. Isto tako u svima svesnim ljudskim aktima koji stoje u vezi sa mate-matičkim brojem — meriti, brojati, crtati, vagati, ure-đivati, deliti1 —• leži jezička težnja, pretstavljena obli-cima dokaza, zaključka; tvrdnje, sistema, da ograni-čava ono što je prostorno. I samo tim, jedva svesnim, aktima postoje za budna čoveka rednim brojevima jed-nosmisleno označeni predmeti, osobine, odnosi, poje-dinačno, jednina, množina — ukratko, struktura slike sveta koju osećamo nužnom i neoborivom, struktura one slike o svetu koju čovek zove »priroda« i koju, kao takvu, »saznaje«. Priroda je ono što se može bro-jati. Istorija je skup svega onoga što nema nikakva odnosa prema matematici. Otud matematička izves-nost prirodnih zakona, čudni uvid Galilejev da je pri-roda »scritta in lingua matematica«, i ona činjenica koju je Kant istakao, da egzaktna prirodna nauka do-pire tačno onoliko koliko dopire mogućnost primene matematičkih metoda.

U broju kao znaku završenog ograničenja jeste, prema tome, suština svega stvarnoga, koje je, ujedno, postalo, saznano, ograničeno — kao što je to Pitagora ili ma ko to još bio, sa unutrašnjom izvesnošću, shva-tio po jednoj veličanstvenoj, potpuno religioznoj, in-tuiciji. Međutim ne treba pomešati matematiku, uko-liko pod njom razumemo sposobnost da se misli prak-tično u brojevima, sa mnogo užom, naučnom matema-tikom, sa naukom o brojevima, usmeno ili pismeno razvijenom. Pisana matematika pretstavlja isto toliko malo koliko i filozofija koja se stavi u teoretslca dela svu tekovinu onoga što je u krilu jedne kulture bilo sakupljano kao matematički i filozofski pogled i miš-

1 Ovamo pripada i »mišljenje u novcu«.

ljenje. Ima i sasvim drugih puteva da se pra-osećanje, koje leži u osnovi brojeva, ostvari čulno. Na početku svake kulture stoji jedan arhaički stil koga smo mogli nazvati nc samo u rano-helenskoj umetnosti geomets-kim. Ima nečeg zajedničkog, izrazito matematičkog, u ovorn antičkom stilu X veka, u hramovnom stilu čet-vrte dinastije egipatske (sa njegovom bezuslovnom vla-davinom prave linije i pravog ugla), u staro-hrišćan-skom reijefu na grobnicama i u romanskorn ornamen-tu i građevini. Svaka linija, svaka ljudska ili životinj-ska figura, sa svojom ni najmanje imitativnom tež-njom, otkriva ovde jedno mističko mišljenje u broje-vima u neposrednoj vezi sa tajnom smrti (onog što je ukočeno).

Gotske katedrale i dorski hramovi jesu u kamen pretvorena matematika. Zacelo, tek Pitagora je shva-tio, naučno, antički broj kao načelo svetskog reda opipljivih stvari, kao meru ili količinu. Ali je baš tada taj broj, kao lepi red čulno-telesnih jedinica, došao do izraza strogim kanonom statue i dorskog reda stubo-va. Sve velike umetnosti su načini brojnog, vrlo zna-čajnog, stavljanja granica. Setimo se problerna prosto-ra u slikarstvu. Velika matematička obdarenost mo-že biti tehnički produktivna i bez svake nauke, i mo-že, u tom obliku, postići punu samosvest. Pred moć-nim smislom za brojeve, koji se mora pretpostaviti u prostornom rasporedu piramida-hramova, tehnici gra-đenja, navodnjavanja i upravljanja imanjem, a o egip-ćanskom kalendaru da i ne govorimo, i koji se razvio već u starom carstvu, ne može se tvrditi da nivo egi-patske matematike obeležava slaba »računica Ameso-va« iz Novog carstva. Urođenici Australije, čiji duh pripada sasvim stupnju pračoveka, imaju matematički instinkt ili, što je isto, jedno mišljenje o brojevima — koje nije još postalo saopštljivo kroz reči ili kroz zna-ke, a koje daleko premaša grčko u poglcdu tumače-nja čiste prostornosti. Kao oružje, oni su pronašli »bu-merang«, čije dejstvo pokazuje da su oni osećajno potpu-no intimni sa vrstama brojeva kojc bismo mi podredili višoj geometrijskoj analizi. Oni imaju—a to odgovara svemu njihovom brojnom osećanju kao što ćemo kas-nije objasniti — izvanredno komlikovan ceremonijal i tako fino jezikom izražcnc stupnjeve srodstva kakve nigde ne možemo zapaziti ni u visokim kulturama. To-

100 10


me ocigovara ono što Grci, u svom najzrelijem vreme-nu pod Periklom, u analogiji sa euklidovskom geomet-rijom nisu imali smisao za ceremonijal javnoga života niti za usamljenost, potpuno u suprotnosti prema ba-roku, u kome je pored analize prostora postao dvor »kralja sunca« i jedan državni sistem koji počiva na dinastičkim srodnostima.

To je stil duše koji dolazi do izražaja jedino u sve-tu brojeva, ali ne u njegovom naučnom shvatanju.

3

Iz toga sleduje jedna odlučujuča činjenica, čak i matematičarima do sada skrivena.

Broj po sebi ne postoji i ne može ni postojati. Ima nekoliko svetova brojeva, jer ima nekoliko kultu-ra. Nalazimo indiski, arabljanski, antički, zapadnjački tip matematičkoga mišljenja, a time i tip broja, svaki kao nešto iz osnova sopstveno i jedinstveno, svaki lcao izraz drugog nekog osećanja sveta, svaki kao simbol naučno tačno ograničenog važenja, kao princip iednog reda svega što je postalo, recla u koine se ogleda naj-dublja suština jedne jedine i nikakve druge duše, one koja je središte baš te a ni jedne druge kulture. Pre-ma tome, ima više matematika. Jer, van sumnje, unu-tarnji sklop euklidovske geometrije sasvim je drugi no Kartezijeve, analiza Arhimedova sasvim je druga no Gausova; i to ne samo po oblikovnom jeziku, nameri i sredstvima, već pre svega po dubini, po izvornom i bezizbornom smislu broja čije naučno razvijanje pret-stavlja. Taj broj, taj doživljaj ograničenja, koji se u broju uobličio i u njemu postao čulnim, pa onda i celokupna priroda, rasprostrti svet, čija je slika i na-stala tim svojevoljnim stavlja-njem granica i koji je pristupačan obradi samo jednom jedinom vrstom ma-tematike — sve to.ne govori o opštem nego uvek o sa-svim određenom Ijudstvu.

Sve dakle zavisi — kada je reč o stilu matemati-ke koja postaje — od toga u kojoj je kulturi ona uko-renjena i kakvi su ljudi koji o njoj razmišljaju. Duh može dovesti do naučnog razvoja u njoj skrivenih for-malnih mogućnosti, može te mogućnosti imati u ruci i rukovati njima, može dospet'i do najviše zrelosti u

10


postupanju sa njima, ali je potpuno nemoćan da ih izmeni. U najranijim oblicima antičkog orilamenta i gotske arhitekture ostvarena je misao euklidovske geo-metrije i infinitezimainog računa, na stoleća pre no što je prvi učeni matematičar - tih kultura rođen.

Dubokv unutarnji doživljaj; pravo jedno buđenje našeg »ja«, koje od deteta čini višeg čoveka, člana pri-padajuće mu kulture, označava početak razumevanja brojeva, kao i jezika. Tek od tada postoje za svest predmeti kao nešto u svakom pogledu ograničeno i što se'dobro razlikuje, tek od tada postoje tačno odredlji-ve osobine, pojmovi, uzročna nužnost, sistem okoline, oblik sveta, zakoni sveta (ono što se »stavlja«, »postav-lja«, uvek je po prirodi svojoj ograničeno, nepomično, podložno brojevima). Tek tada se pojavljuje jedno iz-nenadno, skoro metafizičko, osećanje straha i straho-poštovanja za ono što duboko znače: merenje, broja-nje, crtanje, oblici.

A Kant je podello sve ljudslco znanje po sinteza-ma a priori (nužno i opšte) i a posteriori (poreklom iz 'iskustva, od slučaja do 'slučaja), pa matematičko sa-znanje uračunao u ono prvo. Bez sumnje, time je on odemio u apstraktmi formLilu jedno snažno unutarnje osećanje. Ali, bez obzira na to što ne postoji oštra gra-nica između dve vrste sinteza (koja bi se morala iziski-vati bezuslovno po samom poreklu principa), o čemu imamo više no dovoljno primera LI modernoj višoj ma-tematici i mehanici, pojavljuje nam se to a priori, si-gurno najgenijalnija koncepcija svake kritilce saznanja, kao vrlo težak pojam. Kant njime pretpostavlja (a i ne trudi se da pruži dokaz, koji se uostalom ne bi mo-gao ni pružiti)" nepromenljivost oblika svake duhovne delatnosti, kao i njen identitet za sve Ijude. Međutim, jedna okolnost, zamašna i koju ne treba potcenjivati, potpuno je previđena: i to najpre zato što je Kant, ispitujući svoju misao, uzeo u razmatranje samo du-hovni habitus svoga vremena, da ne kažemo samo svoj sopstveni. Ta okolnost tiče se kolebljivog stepena ove »opštosti«. Pored izvesnih poteza nesumnjivo zamaš-nijeg važenja, i koji SLI, bar privdno, nezavisni od toga' kojoj kLilturi pripada (i LI koji vek) onaj koji sazna-je, svemu mišljenjLi leži LI osnovi još jedna sasvim dru-ga nužnost oblika, kojoj čovek podleže kao član jedne određene i ni jedne druge kulture i to pripadanje je

nešto što se samo po sebi razume. A to su dve vrlo različite vrste apriornog sadržaja. I pitanje je: šta je granica između njih i da li je uopšte ima — pitanje na koje se nikada ne može odgovoriti^ jer leži potpu-no sa one strane svih mogućnosti saznanja. Do sada se nije usudilo da se pretpostavi: da je, važeći do sada kao sama po sebi razumljiva, stalnost duhovnog ob-lika jedna iluzija, da u istoriji koja pred nama leži ima više stilova saznanja a ne samo jedan. Ali, potsetimo se da »pristanak svih«, u stvarima koje još.uopšte ni-su postale problem, može dolcazati nc samo opštu is-tinu nego i opštu zabludu. Tamna nelca sumnja bila je doduše uvek tu; a da je ta misao tačna, moglo se zaključiti već iz neslaganja svih mislilaca što ga poka-zuje svaki pogled na istoriju mišljenja. Ali je otkriće u tomc da ovo neslaganje ne- dolazi iz nesavršenosti ljudskog duha, iz jednog »još ne« za konačno sazna-nje, da to nije nedostatak, nego da je sudbinska isto-riska nuznost. Najdublje i poslednje ne može se za-ključiti iz stalnosti već jedino iz različitosti, i jedino iz organske logike ove različitosti. Uporedna morfolo-gija oblika saznanja zadatak je koji još stoji pred za-padnjačkom misli.

4 Kada bi jnatematika bila samo nauka, kao astro-

nomija ili mineralogija, mogao bi se njen predmet i definisati. A to se ne može, niti se moglo. Možemo mi, zapadnjaci, svoj sopstveni naučni pojam o broju na-silno primenjivati na ono što je zanimalo matemati-čare u Atini i Bagdadu, koliko hoćemo — sigurno je toliko da su tema, namera i metoda istoimene nauke tamo bile sasvim druge. Nema. matematike, ima samo matematika. Ono što mi zovemo »istorijom matemati-ke«, tobož progresivno ostvarivanje jednog jedinog i nepromenljivog ideala, ustvari je (čim se otstrani var-ljiva slika istoriske površine) množina zatvorenih, ne-zavisnih procesa, ponavljano rađanje novih, prisvaja-nje, preobražavanje i odbacivanje stranih svetova obli-ka, čisto organsko cvetanje vezano za određeno traja-nje, sazrevanje, opadanje i umiranje. Ne treba se va-rati. Antički duh stvorio je svoju matematiku gotovo

104


iz »ničega«; istoriski nastrojeni duh Zapada, koji je posedovao već naučenu antičku nauku (spoljašnje, ne unutrašnje), morao je svoju sopstvenu zadobiti privid-nim menjanjem i popravljanjem, a stvarnim uništava-njem onoga što mu je u euklidovskom bilo suštinski tuđe. Prvo je uradio Pitagora; ovo drugo Dekart. Oba čina su, u dubini, istovetna.

Srodnost oblikovnog jezika matematike sa obli-kovnim jezikom susednih velikih umetnosti1, prema tome, neće podleći sumnji. Životno osećanje mislila-ca i umetnika je vrlo različito, ali izražajna sredstva njihovog budnog bića jesu, unutrašnje, istog oblika. Osećanje oblika u vajara; slikara, tonskog pesnika — bitno je matematičko. U geometriskoj analizi u pro-jektivnoj geometriji 17 veka otkriva se isti onaj pro-duhovljeni red beskrajnog sveta koji bi istovremena muzika htela da oživi, obuhvati, prožme, i ,to: umet-nošću harmonike razvijene iz umetnosti general-basa, te geometrije tonskog prostora; a koji bi isto tako htelo <da obuhvati i sestrinsko joj slikarstvo uljem, i to načelom jedne samo Zapadu poznate perspektive, te proosećane geometrije u prostoru slike. Ta perspek-{iva je ono što Gete naziva idejom, čiji se lik nepo-

• sredno sagleda u. čulnome, dok čista nauka ne sagleda, već opaža i raščlanjuje. Ali matematika prevazilazi opažanje i raščlanjivanje. U svojim najvišim trenuci-ma, ona postupa vizionarno, a ne apstrahujući. Od Ge-tea potiče duboka reč da je matematičar utoliko savr-šen ukoliko u sebi oseća lepotu istinitoga. Tu će se osetiti kako je tajna u pojavi broja bliska tajni umet-ničkoga stvaralaštva. Time se rođeni matematičar stav-lja naporedo sa velikim majstorima fuge, dleta i ki-čice, sa onima koji takođe hoće da u simbole odenu, ostvare, saopšte onaj veliki red svih stvari koje nji-hov obični bližnji u njihovoj kulturi nosi u sebi, a stvarno ih ne poseduje. Time svet brojeva postaje od-raz oblika sveta, pored carstva tonova, linija i boja. Otuda reč »stvaralački« znači u matematičkoj -nauci više no u drugim naukama. Njutn, Gaus, Riman behu umetničke prirode. Neka se pročita kako su ih njiho-ve velike koncepcije iznenada »napadale«. »Matemati-

1 A isto tako i prava i novca. r i

10


čar«, mislio je stari Vajerštras, »koji nije ujedno i ne-što malo pesnik, nikada neče biti savršen matemati-čar«.

Dakle, i matematika je jedna umetnost. Ona ima svoje stilove i periode stilske. Ona nije, kao što laik misli — pa i filozof ukoliko o tome sudi kao laik — po svojoj supstanciji nepromenljiva, nego je, kao i sva-ka umetnost, podložna ncprimetnim promenama od epohe do epohe. Nikada ne treba da se obrađuje raz-voj velikih umetnosti a da se uzgred, što je nesumnji-vo plodno, ne baci pogled na matematiku dotičnog vre-mena. Nikada nisu izučavane pojedinosti u vrlo dubo-kim odnosima između promena muzičke teorije i ana-lize beskrajnoga, iako bi estetika više odatle mogla na-učiti no iz »psihologije«. Još bi plodnija po rezultati-ma bila istorija muzičkih instrumenata, kada bi se ob-radila ne sa tehničkih ,gledišta proizvodenja tonova — što se uvek dešava — nego iz poslednjih duševnih os-nova tonske boje kojoj se teži i tonskog delovanja. Jer želja, koja se uspela do čežnje, da se izobrazi pro-storna beskrajnost zvukova proizvela je, u suprotnosti prema antičkoj liri i fruli (lira, kitara; aulos, sirinks) i arabljanslcoj lauti, već u gotičko doba, obe srodne familije instrumenata: orgulje (klavirske) 'i gudačke in-strumente. Obe su, ma kakvo bilo njihovo tehničko poreklo, po svojoj tonskoj duši, bile izobražene na keltsko-germanskom severu između Irske, Vezera i Se-ne. Gudački instrumenti dobili su 1480—1530 svoj ko-načni oblik u severnoj Italiji. Orgulje su se uglavnom u Nemačkoj razvile u pojedinačni instrument koji sa-vladuje prostor i koji je džinovski velik, te nema premca u celokupnoj istoriji muzike. Slobodna svirka orgulja Baha i njegovog vremena potpuno je analiza ogronmog i prostranog sveta tonova. Isto tako, unu-tarnjem obliku zapadnjačkog a ne antičkog matema-tičkog mišljenja odgovara činjenica što se gudački i duvački instrumenti ne razvijaju pojcdinačno, već po ljudskim glasovnim položajima u čitavim grupama is-te zvučne boje (gudački kvartet, duvači u drvene in-strumente, hor pozauna): tako da je istorija moder-nog orkestra, sa svima pronalascima novih i pretvara-njima starih instrumenata, u stvarnosti istorija jedin-stva zvučnog sveta, istorija koja bi se vrlo lepo mogla opisati izrazima više analize.

106


5

Kada se u krugu pitagorejaca, oko 540, uvidelo da je suštinci svih stvari broj, nije se »u razvoju matema-tike učinio korak napred«, nego se rodila jedna sasvim nova matematika iz dubina antičke duševnosti, kao sa-mostalna teorija, pošto se prethodno najavljivala odav-no u metafizičkim problemima i umetničkim težnja-ma;. nova matematika — kao što je to bila i (za uvek ostala nenapisanom) matematika egipatske kulture; kao što je to bila i algebarsko-astronomski mobličena matematika babilonske kulture sa svojim ekliptičkim koordinatnim sistemom; obe su bile rođene samo je-danput u velikom času istorije, a tada, oko 540, davno su već bile ugašene. Ova u 2 veku pre Hrista završena antička matematika iščezla jc iz sveta uprkos svom prividnom bitisanju (koje još i danas traje), da bi da-Ije mogla ustupiti mesto arabljanskoj. Ono što znamo o aleksandrinskoj matematici pretpostavlja veliki pok-ret u ovoj oblasti čije je težište moralo biti u persis-ko-babilonskim velikim školama, kao u Edesi, Džon-disaburu i Ktezifonu, a koji je prešao u antičku jezič-ku oblast samo u pojedinostima. Matematičari u A.lek-sandriji, uprkos svojim grčkim imenima, nesumnjivo su svi bili Aramejci, a njihovi spisi samo mali deo pre-vashodno sirski napisane književnosti (Zenodoros koji je obrađivao izoperimetriske slike; Serenos koji je ra-dio na osobinama harmoničkog pramena zrakova u prostoru; Hipsikles koji je uveo haldejsku podelu kru-ga; a pre svih Diofant). Ova matematika završila se arabljansko-islamskim istraživanjima, pa se, posle du-gog međuvremena, ponovo kao sasma nova tvorevina novog tla, pojavila naša, zapadnjačka, matematika, ko-ju mi, čudno zaslepljeni, smatramo kao »matcmatiku

. uopšte«, vrhunac i svrhu jednog razvitka od 2000 godi-na, a čiji su danas gotovo već minuli vekovi isto tako strogo odmereni.

Izreka: da broj pretstavlja suštinu svih čulno opipljivih stvari — ostala je izreka najveće vrednosti ^ antičke matematike. Njime je broj definisan kao mera. U tome leži celokupno osećanje sveta jedne duše stra-sno okrenute ka »sad« i »ovde«. Meriti, u tom smislu, znači meriti nešto blisko i telesno. Pomislimo na pra-vu sadržinu antičkog umetničkog dela: slobodna sta-

10

tua nagog čoveka! U njoj je sve ono što je suštinsko i značajno u biću, ceo njegov ritam, iscrpljen površina-ma, merama i čulnim odnosima delova. Pitagorejski pojam barmonije brojeva, iako možda izveden iz mu-zike koja nije poznavala polifoniju i harmoniju i koja je težila, svojim instrumentima, jednom pastoznom gotovo telesnom pojedinačnom tonu, kao da je osobe-no, stvoren za ideal ove plastike. Obrađeni kamen je šamo utoliko nešto ukoliko ima određene granice i od-meren oblik, kao nešto što je postalo pod dletom urnet-nikovim. Bez'njega, on je haos, nešto što još nije ost-vareno, dakle jedno »ništa«. To osećanje, preneseno na veliko, kao suprotnost haosu, stvara kosmos, sređeni položaj u spoljnjem svetu antičke duše, harmonički red svih jasno ograničenih i opipljivo prisutnih pojedi-načnih stvari. Zbir tih stvari je već ceo svet. A rastoja-njc između tih pojedinačnih stvari nije ništa, ono je »rd \i'r} ov« (ne biće): to je, međutim, naš svetski pros-tor, ispunjen punim patosom velikog simbola. Raspro-strtost znači za antičkog čoveka telesnost, a za nas prostor, u kom'e se stvari »pojavljuju« kao njegova funkcija. Odavde unazad gledajući odgonetnućemo možda najdublji pojam antičke metafizilce, anecpov Anaksimandra — nešto što se ne može prevesti ni na jedan jezik Zapada. To je ono što nije »broj« u pita-gorejskom smislu, nikakva odmerena količina i gra-nica, dakle ništa suŠtinsko, bitno: nešto bez mere, ne-oblik, statua lcoja nije iz bloka još dletom izrađena. To je apyj], nešto optički bezgranično i bezoblično, što tek kroz ograničenje, čulno postavljanje u pojedinač-no, postaje nešto, naime svet. To je ono što leži u os-novi antičkog saznavnja kao oblik a priori, telesnost po sebi, ono na čije se mešto u kantovskoj slici sveta pojavljuje, tačno odgovarajući, apsolutni prostor, iz koga je Kant tobož mogao da zamisli »sve stvari kao otsutne«.

Sada će se pojmiti Šta deli jednu matematiku od druge, a osobeno antičku od zapadnjačke. Zrelo an-tičko mišljenje moglo je, po svom celom osećanju sve-ta, da u matematici gleda samo hauku, o odnosima ko-ličina, mere, oblika živih tela. Kada je Pitagora, iz takvoga osećanja, iskazao odlučnu formulu, baš za nje-ga je broj bio samo optički simbol, ne »oblik uopšte«, niti apstraktni odnos, već granična oznaka onoga što

108


je, postalo ukoliko se ono javlja u čulno preglednim pojedinostima. Brojeve shvata celokupna antika, bez izuzetka, kao jedinice "mere; kao količine, dužine, po-vršine. Ona ne može pretstaviti sebi drugu vrstu pro-stiranja. Sva antička matematika je, u krajnjoj osno-vi, stereometrija. Euklid, koji je u 3 veku završio taj sistem, kad govori o trouglu, misli sa potpunom unut-rašnjom nužnošću na graničnu površinu tela, a nikada na sistem tri prave koje se seku, niti na grupu tri tač-ke u prostoru od tri dimensije. On označava liniju kao »dužinu bez širine« (firjkog anlaTeg). Na naširn usnama ova definicija bila bi bcdna. U antičkoj mate-matici ona je izvrsna. <

Pa ni zapadnjački broj nije, kako je Kant mislio (pa čak i Helrhholc), razvijen iz »apriornog opažaja ob-lika vremena«, već kao red istovrsnih jedinica, ne'što specifično prostorno. Pravi broj nema, kako će se sve jasnije pokazati, ni najmanje posla sa matematičkim stvarima. Brojevi pripadaju isključivo u sferu prostor-nog. Ali, mogućnosti, pa i nužnosti, da se prostorno pretstavi kao uređeno — ima toliko koliko ima kul-tura. Antički broj nije mišljenje u prostornim odno-sima, nego u opipljivim jedinicama, ograničenim za čulno oko. Antika zato poznaje (to sleduje nužno) sa-mo ».prirodne« (pozitivne, cele) brojeve, koji ne igraju nikakvu naročitu ulogu u mnogim, u najvećoj meri apstraktnim, vrstama brojeva zapadnjačke matemati-ke, u kompleksnim, hiper-kompleksnim, ne-arhimedov-skim i drugim sistemima.

Zato je pretstava iracionalnih brojeva (kako ih mi pišemo, dakle beskrajnih decimalnih razlomaka) za grčki duh ostala nemoguća. Euklid kaže (a valjalo ga je bolje razumeti) da se nesamerljive dužine »ne od-noše kao brojevi«. Ustvari, u stvorenome pojmu ira-cionalnoga broja jeste jcdno potpuno odvajanje poj-ma broja od pojma količine. I to zato što jedan takav broj, na primer n, nikada ne može biti pretstavljen ograničeno ili egzaktno jcdnom dužinom. A iz toga sleduje da u pretstavi, na primer, odnosa strane kvad-rata prema diagonali — antički broj, kdji je baš čulna granica (završena količina i ništa drugo), nailazi na jednu sasvim drugu ideju o broju, koja je antičkom osećanju sveta u najdubljoj unutrašnjosti tuđa te za-to i strahobna (kao da se radi o otkrivanju opasne taj-

.109


ne sopstvenog bića). To odaje jedan čudni kasno-grčki mit. Po njemu, onaj koji je prvi u javnosti uneo, iz tajnosti, posmatranje iracionalnoga — propao je u brodolomu, jer »neiskazivo i ono što nema slike uvek treba da ostane skriveno«. Ko oseća onaj strah koji je u osnovi toga mita, ko pojmi to osećanje — taj je shvatio poslednji smisao antičkoga broja, mere kao suprotnosti prema neizmerljivom, i visoki religiozni etos u tom ograničenju. To je isti onaj strah koji je Grka najzrelijeg vremena uvek zastrašivao i odbijao od rasprostiranja njegovih sićušnih gradova-država u politički organizovana zemljišta, od polaganja širokih drumova i aleja sa dalekim izgledima i proračunanim završecima, od babilonske astronomije sa njenim pro-diranjem u beskrajne zvezdane prostore, od izilaženje iz Sredozemnog Mora i od plovljenja po putevima ko-je su davno otvorili Egipćani i Feničani. To je dubok metafizički strah od rastvaranja opipljivo čulnog i sa-danjeg, kojim se antičko biće opkolilo kao zaštitnim zidom iza kojeg spava nešto strašno, nekakav ponor, praosnov ovoga u neku ruku veštački stvorenog i odr-žavanog kosmosa! Gete, kao ispitivač prirode, to je vrlo dobro poznavao. Otuda njegova skoro uplašena pobuna protiv matematike, pobuna koja je bila uprav-ljena ustvari (a to niko nije još pravo razumeo) sva protiv ne-antičke matematike, one koja je ležala u os-novi nauke o prirodi njegovog vremena, protiv infini-tezimalnog računa.

Antička religioznost sakuplja se sva, sve izrazitije, u čulno-prisutnim, za mesto vezanim, kultovima, koji odgovaraju »euklidovskim« bogovima. Uvek su joj da-leko bile apstraktne dogme koje lebde u prostorima misli »bez domovine«. Takav kult i papska dogma od-nose se kao statue i orguije u katedrali. Nešto »kult-sko«« nesumnjivo ide uz euklidovsku matematiku. Po mislimo na tajnu nauku pitagorejaca i nauku o pra-vilnim poliedrima i njen značaj za ezoteriku platonov-skog kruga. Sa druge strane, tome odgovara duboka srodnost analize beskrajnoga, počev od Dekarta, sa is-tovremenom dogmatikom u njenom napredovanju po-čev od poslednjih odluka reformacije i protivreforma-cije do čistoga deizma; oslobođenog od svih čulnih crta. Dekart i Paskal behu matematičari i jansenisti. Lajbnic beše matematičar i pijetista. Volter, Lagranž

110


i Dalamber su savremenici. Za antičku duševnost ose-ćanje iracionalnoga, dakle razaranje statuarnog niza celih brojeva, pretstavnika jednog u sebi savršenog svetskog reda — osećalo se kao zločin prema božanst-vu samom. Kod Platona, u Timeju, to osećanje se jas-no vidi. Pretvaranjem prekidnog niza brojeva u jedan kontinuUm, ustvari se stavlja u pitanje ne samo antič-ki pojam o broju, nego i pojam antičkog sveta uopšte. I sada je pojmljivo da u antičkoj matematici nisu mo-gući ni negativni brojevi — koje mi sebi bez teškoće pretstavljamo — a kamoli nula kao broj, mislena tvo-revina divljenja dostojne energije u otklanjanju čul-nosti, nula koja za indisku dušu čini baš ključ za smi-sao bića; ova duša je i koncipovala nulu kao osnovicu poziciskog sistema cifara.

Negativnih veličina nema. Izraz (—3) (—2) = +6 niti je opažajan ,niti je pretstava količine. Sa + 1 niz količina je dokrajčen. U grafičkom pretstavljanju ne-gativnih brojeva (+3, +2, +1, 0, —1, —2, —3) posta-ju, počev od nule, odjednom sve dužine pozitivni sim-boli nečeg negativnog. Oni znače nešto, a nisu ništa vi-še. A izvršenje ovog akta nije ležalo u pravcu antičkog brojnog mišljenja.

Sve što je iz antičkog duha rođeno podiglo se do ranga nečeg stvarnog jedino plastičkom ograničenoš-ću. Što se ne može nacrtati, nije »broj«. Platon, Arhi-tas i Eudoksos govore o površinskim i telesnim broje-vima kad misle na naš drugi i treći stepen. A razume se samo po sebi da za njih nije ni postojao pojam vi-ših stepena u celim brojevima. Četvrti stepen bio bi besmislen, i to zbog plastičnog osnovnog pojma koji bi odmah supstituisao četvorodimensionalnu i to ma-terijalnu prostornost. A još izrazi lcao e-ix, koji se stal-1 no pojavijuju u našim formulama, pa oznaka 51/, upo-trebljena već u 14 veku od Nikole Orezma, izgledali bi im savršeno apsurdni. Euldid zove činioce jednog proizvoda »strane« (nhsupai)-. Računa se sa razlomcima — konačnim, naravno — ispitujući odnos dve duži u celim brojevima. Zato se ne može ni pojaviti ideja o broju »nuli«, jer ona, crtački, nema nikakva smisla. Neka se ne primcti ovde, iz navikc našeg drukče na-strojenog mišljenja, da je to samo »prastupanj« u raz-vitku »matematike uopšte«. Antička matematika je, u svetu koji je antika oko sebe stvorila, savršena. Ona

1


to nije samo za nas. Babilonska i indiska matematika su odavno učinile bitnim sastojcima svojih svetova bro-jeva ono što je bilo besmisleno za antičko osećanje broja. I poneki grčki mislilac znao je za to. »Matema-tika uopšte«, recimo to još jednom, jeste iluzija. Ma-tematički i uopšte naučni način mišljenja jeste tačan, uverljiv i »nužan za mišljenje« ako odgovara potpuno sopstvenom osećaju života. Inače je nemoguć, proma-šen, besmislen, ili kako mi, sa gordošću istoriskih du-hova, volimo da reknemo — »primitivan«. Moderna matematika, majstorska stvar zapadnjačkog duha — i, svakako, samo za njega »istinita« — izgledala bi Pla-tonu kao smešno i mučno lutanje na putu prilaženja pravoj matematici, antičkoj, naravno. I mi, sigurno, jedva možemo sebi pretstaviti šta smo sve puslili da propadnc od velilcih koncepcija stranih kultura, zato što- nismo mogli, svojim mišljenjem i njegovim grani-cama, da to asimilujemo; ili, što je isto, zato što smo osećali to sve lcao lažno, suvišno i besmisleno.

6

Antička matematika, kao nauka o opažajnim ko-ličinama, hoće isključivo da tumači činjenice sadanjeg, prisutnog, te dakle ograničava svoje ispitivanje, kao i svoj lcrug domašaja, na primere bliske i male. Nasu-prot ovoj doslednosti ima neČeg nelogičnog u prak-tičnom postupanjU zapadnjačke matematike, što se stvarno saznalo tek od otkrića neeuklidovske geomet-rije. Brojevi su tvorevine čistog mišljenja, razumeva-nja odvojenog od čulnih osećaja. Oni nose šami u se-bi svoje apstraktno važenje.. Njihova egzaktna primen-ljivost na stvarne opažaje, dakle, jeste jedan problem za sebe, i to problem koji se uvek ponovo postavlja i ne može biti rešen nikada na zadovoljavajući način. Ništa nije manje »po sebi razumljivo« nego poduda-ranje matematičkih sistema sa činjenicama svakodnev-nog iskustva. Uprkos laičkoj predrasudi o neposrednoj matematičkoj evidenciji opažaja (kako se to nalazi kod Šopenhauera), slaže se euklidovska geometrij^i (koja je površno identična sa popularnom geometrijom svih vremena) samo vrlo ograničeno (»na hartiji«) sa opa-žajem. Kako to izgleda pri velikim daljinama, uči nas

1


prosta činjenica da se paralelne na horizontu, za naše oko, dodiruju. Celokupna slikarska perspektiva poči-va na njoj. Pa ipak se Kant, koji je, na način neopros-tiv za jednog zapadnjačkog mislioca, bežao od »mate-matike daljina«, pozivao na sićušne figure, na kojima se, baš zbog te sićušnosti, specifično zapadnjački, infi-nitezimalni, problem prostora nije mogao ni pojaviti. I Eulclid je izbegavao ali sa pravom, kao antički misli-lac, da se za opažajnu izvesnost svojih aksioma poziva na, recimo, trougao čija bi temena bili st^ajaliste po-smatrača i dve (fiksne) zvezde, trougao koji se ne mo-že nacrtati niti može biti »opažen«. Tu je kod njega delovalo isto ono osećanje koje se strašilo iracionalno-ga i koje se nije usuđivalo da »ništa« shvati kao broj, kao nulu. Osećanje koje je u opažanju kosmičkih od-nosa izbegavalo ono što je neizmerljivo, da bi sačuvalo. simbol mere.

Misao Aristarha sa Samosa, koji se od 288 do,277 bavio u Aleksandriji, u krugu astronoma koji su ne-su'mnjivo bili u vezi sa haldejsko-persiskim školama, i koji je tu i stvorio heliocentrički sistem sveta1, bila je potpuno ravnodušno primljena od antike, pa usko-ro i zaboravljena, moglo bi se reći kao namemo za-boravljena. A taj isti heliocentrički sistem sveta, pri ponovnom otkrivanju od strane Kopernika, razbudio je najdublju metafizičku strast Zapada — neka se po-misli na Đordana Bruna. Taj sistem bio je ispunjenje ogromnih slutnji i bio je potvrda onog faustovskog, gotičkog osećanja sveta koje je već arhitekturom svo-jih katedrala prinelo žrtvu ideji o beskrajnom prosto-ru. Aristarhove pristalice behu neki naučnici koji su skoro bez izuzetka poreklom iz Male Azije. Njegov naj-poznatiji branilac Seleukos (ako 150) bio je iz persiske Seleucije na Tigru. Ustvari, Aristarhov sistem sveta bio je za ovu kulturu bez važnosti i vrednosti; on bi čak bio i opasan po njeno osećanje sveta. Pa ipak je on, za razliku od Kopernikovog (ta odlučna činjenica ostajala je uvek nezapažena), bio jednim osobitim ok-virom tačno prilagođen antičkom osećanju sveta. Ari-

1 U jedinom svome sačuvanom spisu on zastupa uostalom geocentričko gledište, tako da bi se moglo vero-vati da je bio samo privremeno pridobijen - jedno.m hal-dejskom naučničkom hipotezom.


starh je uzeo kao završetak kosmosa jednu telesno sa-svim ograničenu šuplju kuglu koja se optički mogla savladati, a u čijem se središtu nalazi na kopernikan-ski način zamišljen. sistem planeta. Antička astrono-mija smatrala je zemlju i nebesna tela kao dve razne stvari, ma kako se shvatila kretanja u pojedinostima. Misao, već pripremljena od Nikole Kuzanskog i Lio-narda, da je zemlja samo zvezda među zvezdama}, sla-že se podjednako dobro i sa ptolomejskim i sa koper-nikanskim sistemom. Ali je pretpostavkom nebesne kugle Aristarh izbegao i obišao princip beskrajnoga, koji je zagrozio čulno-antičkom pojmu granice.

Ne pojavljuje se ni pomisao o bezgraničnom svet-skorn prostoru, koji ovde već izgleda neizbežan i čija je koncepcija već odavno uspela babilonslcoj misli. Na-protiv. Arhimed dokazuje, u svorn čuvenom spisu O broju peska, kako već sama reč odaje, spisu lcoji je pobijanje svih infinitezimalnih težnji (iako se on još uvek smatra kao prvi korak na putu ka modernom in-tegralnom računu), da ovo stereometrisko telo, jer Aristarhov kosmos i nije ništa drugo, ispunjeno pes-kom (atomima) vodi do vrlo velikih ali ne i beskrajnih rezultata. A to znači odreći sve, baš sve ono što za nas znači »analiza«. Svemir naše fizike je najstrože odricanje svake materijalne ograničenosti. To pokazu-ju hipotezu o materijalnom tj. posredno opažajno zamišljenom svetskom eteru, hipoteze koje se nepre-stano nameću duhu i neprestano, još uvek, propadajLi. Eudoksos, Apolonije i Arhimed, sigurno najfiniji i naj-smeliji matematičari antike, sproveli su čisto optičku analizu onoga što je postalo na osnovi plastično-antič ke granične vrednosti, liglavnom primenjujući šestar i lenjir. Oni Lipotrebljavaju duboko promišljene i nama teško pristupačne metode jednog integralnog računa. koje imaju samo prividnu sličnost sa metodama odre-đenog integrala Lajbnicovog. Primenjuju geometriska mesta i koordinate koje su sasvim imenovani merni brojevi i duži, a ne, kao kod Ferma-a, a još pre kod Dekarta, neimenovani prostorni odnosi, vrednosti ta-čaka u odnosu na njihov položaj LI prostoru. Tu spa-

1 F. Strunz, Gesch. d. Natunviss. im Mittelalter, 1910, S. 90.

1


da, pre svega, ekshaustiona metoda Arhimedova2 u njegovom slcoro otkrivenom spisu Eratostenu, gde on, na primer, osniva kvadraturu parabolina segmenta na sračunavanju upisanih pravougaonika (ne više sličnih poligona). Ali baš duhoviti, neobično zapleteni, način ko-jim on dolazi do rezultata, oslanjajući se na izvesne Plato-nove geometriske ideje, čini osetljivom ogromnu suprot-nost između ove intuicije i samo površno slične Paska-love. Nema oštrije suprotnosti tom radu (ostaviv na stranu Rimanov pojam o integralu) nego što su, danas nažalost još postojeće, takozvane kvadrature, u koji' ma se »površina« obeležava kao ograničena jednom funkcijom, a ne može biti ni govora o nekom crtanju. Nigde se obe matematike toliko ne približuju, a nigde se ne može sigurnije osetiti nepremostivi jaz dveju duša, čiji su one izraz.

Čisti brojevi, čiju su suštinu Egipćani, u k L i b i č -

kom stilu. svoje rane arhitelcture, u dubokom strahu od tajne, kao skrivali, bili su i za Grke ključ za smi-sao onoga što je postalo, nepomičnoga, dakle prolaz-noga. Kamena tvorevina i naučni sistem odriču život. Matematički broj kao osnovno formalno načelo pros-tornoga sveta (lcoji postoji samo za jednu budnu ljud-sku svest i samo za nju) stoji u odnosu prema smrti, posredstvom uzročne nužnosti, kao hronološki broj u odnosu prema postajanju, životu, nužnosti sudbine. Ta veza strogo matematičkog oblika sa krajem organskog bića, sa pojavom njegovog anorganskog ostatka, leša, otkrivaće se sve jasnije kao izvor svake velike umet-nosti. Zapazili smo već razvoj rane ornamentike na po-suđu u grobovima. Brojevi su simboli prolaznoga. Ne-pomični oblici odriču život. Formule i zakoni šire uko-čenost nad slikom prirode. Brojevi ubijaju. To su one »majke« iz Fausta, koje gordo sede na prestolu u sa-moći, »LI slobodnim carstvima obličja

Likova stvaranje i preobrazavanje,

Večnoga smisla večno odrzavanje,

Gde lebde slike svih stvorenja«.

Tn metodu pripremio ie Eudoksos i iskoristio za izračunavanje zapremine piramide i kupe — »sredstvo Grka da obiđu zabranjeni pojam beskrajnoga« (Heiberg, Natunviss. u. Math. im klass. Alt., 1912, Š. 27).


Tu se dodiruju Gete i Platon u slutnji o jednoj poslednjoj tajni. Majke, ono što je nepristupačno — Platonove ideje —• označavaju mogućnosti duševnosti, njene nerođene oblike, koji su se ostvarili u vidljivom svetu, uređenom po ideji te duševnosti sa najdubljom nužnošću, kao • tvorna i stvorena kultura, kao ume't-nost, misao, država, religija. Na tome počiva srodnost brojnog sistema jedne kulture sa njenom misli o sve-tu, jedan odnos koji taj sistem izdiže iznad običnog znanja i saznanja do značaja jednog gledišta na svet, i koji čini da ima toliko matematika —• svetova broj-nih —• koliko ima visokih kultura. Tako jedino postaje pojmljivo i nuzno, što su najveći matematički mislio-ci, likovni umetnici u carstvu brojeva, došli do pro-nalaženja odlučnih matematičkih problema svoje kul-ture iz jedne duboko religioznc intuicije. Tako. se ima zamisliti stvaranje antičkog apolinskog broja od stra-ne Pitagore, osnivača jedne religije. Ovo pra-osećanje je Nikolu Kuzanskog, velikog briksenskog episkopa, vodilo kada je, oko 1450, pošav od posmatranja o bes-krajnosti Boga u prirodi, našao osnove infinitezimal-nog računa. Lajbnic, koji je metode i oznake tog ra-čuna kasnije, posle dva stoleća, konačno utvrdio, i sam je razvio misao analysis situs-a, možda najgenijalnije tumačenje čistoga prostora, oslobođenog svega čulnog, iz svojih metafizičkih razmatranja o božanskom nače-lu i njegovom odnosu prema beskrajnosti prostornog. Bogate mogućnosti ovih misli tek je u 19 veku razvio Grasman u svojoj nauci o prostornosti, a pre svega Riman, njen pravi tvorac, u svoj simbolici dvostranih površina koje pretstavljaju prirodu jednačina. A Kep-jer, kao i Njutn, oba strogo religiozne prirode, ostali su, kao i Platon, potpuno svesni da su'posredstvom brojeva intuitiv.no shvatili biće jednog božanskog reda stvari u svetu.

7

Tek je Diofant, kako uvek slušamo, oslobodio an-tičku aritmetiku čulne vezanosti, proširio je i dalje od-veo, i algebru, kao nauku o neodređenim količinama, doduše ne stvorio, ali pretstavio u krugu nama pozna-te antičke matematike, sasvim iznenada, nesumnjivo

1


kao preradu već postojećih misli. To nije, svakako, obogaćenje nego potpuno savlađivanje antičkog oseća-nja sveta. Samo to bilo bi dovoljno da dokaže kako Diofant, unutrašnje, nije više pripadao antičkoj kul-turi. U "njemu deluje novo osećanje broja, ili, recimo, novo granično osećanje prema postalome i stvarnome, a ne deluje više ono helensko osećanje iz čijih se čul-no-prisutnih graničnih vrednosti razvila, pored eukli-dovske geometrije opipljivog tela i za njom idući, plas-tika nage statue i kovani novac. Pojedinosti izObraža-vanja ove nove matematike ne znamo. > Diofant stoji tako potpuno usamljen u »kasno antičkoj« matematici da se pomislilo i na nekakav uticaj iz Indije. Ali biće da je to bio opet uticaj onih rano-arabljanskih velikih škola čije su studije, sem 'dogmatičnih, još tako malo ispitane. U Diofanta izbija, pod namerom euklidovskog načina mišljenja, ono novo granično osećanje — zo-vem ga magisko — koje nije ni svesno svoje suprot-nosti prema antičkom shvatanju za kojim teži. Ideja broja kao količine ne proširuje • se, nego se i neopazi-mice rastvara i gubi. Šta je neodredeni broj a, i šta je neimenovani broj 3 —• oba niti količine, niti mere, ni-ti duži — to jedan Grk ne bi umeo reći. Novo granič-no osećanje, otelovljeno u tim vrstama brojeva, bilo je bar u osnovi diofantskih razmatranja. Nama potpu-no prirodno računanje slovima, u čijem se ruhu danas pretstavlja algebra — još jednom u međuvremenu pot-puno pretumačena — u osetnoj ali ncsvesnoj opoziciji prema renesansnom računanju (koje ide za antikom) uveo je tek 1591 Vijeta.

Diofant je živeo oko 250 po Hristu, dakle u tre-ćem veku arabljanske kulture, čiji je istoriski organi-zam do sada ležao pretrpan pod površinskim oblicima rimskog carskog doba i »srednjeg veka«. Toj kulturi pripada sve što je postalo počev od početka računa-nja našeg vremena na zemljištu nastupajućeg islama. Baš tada je izbledela i poslednja senka atičke statuar-ne plastike ispred novog osećanja prostora kupolastih građevina, mozaika i reljefa na sarkofazima staro-hriš-ćanskog sirskog stila. Tada je opet postojala jedna arhaička umetnost i strogo geometriski ornament. Baš tada je dovršavao Dioklecijan kalifat u prividno još »rimskom« carstvu. Pet stotina godina leže između Euklida i Diofanta, između Platona i Plotina, između


poslednjeg zaključnog mislioca jedne završene kulture — Kanta — i prvog sholastičara jedne tek probuđene kulture — Duns Skotusa.

Tu sada dodirujemo, prvi put, do sada nepoznatu pojavu onih velikih individua čije postajanje, raščenje i opadanje, pod površinom koja zbunjuje sa hiljadu lcoja obrazuje pravu srz istorije sveta. Antička dušev-nost, koja se u rimskoj inteligenciji dovršava, čije je »telo« istoriska stvarnost antičke kultLire sa njenim delima, mislima, aktima i ruševinama, bila je rođena oko 1100 pre Hrista na zemljištu Egejskog Mora. Na istoku, od vremena ALigLista, pod pokrivačem antičke civilizacije, začeia se klica arabljanske kuiture, koja se rađala LI lcrilu zemljišta izmeđLi Jermenije i Južne Arabije, Aleksandrije i Ktezifona. Kao izraz te novc duše imajLi se posmatrati: skoro celokupna »kasno--antička« umetnost carskog doba, sveukupni kLiltovi is-toka ispunjeni mladalačkim žarom, mandejska i ma-nihejska religija, hrišćanstvo, novo-platonizam, carski forumi u Rimu i u njeimi sagrađcni Panteon, najra-nija od svih mošeja.

Što se onda verovalo da se u Aleksandriji i An-tiohiji još »grčki piše i grčki misli« isto je toliko ma-lo važna činjenica kao i činjenica što je nauka Zapa-da —• sve do Kanta — pretpostavljala latinski jezik i što je Karlo Veliki »obnovio« rimsko carstvo.

TJ Diofanta broj više nije mera i suština plastič-kih stvari. Na ravenatskim mozaicima čovek više nije telo. I neopaženo, grčka obeležavanja izgubila su svo-ju prvobitnu sadržinu. Ostavljamo oblast atičke »ka-iokagaije« i stoičke »ataraksije« i »yaXrivr]«. Diofant doduše još ne poznaje nulu i negativne brojeve, ali on više ne poznaje ni plastične jedinice pitagorejskih brojeva. Sa druge strane, neodređenost neimenovanih arabljanskih brojeva je opet nešto sasvim drugo nego zakonska promenljivost kasnijeg zapadnjačkog broja, funkcije.

Magiska matematika, algebra, razvijala se, ali de-talje ne znamo, preko Diofanta dalje (on je već pret-stavljao izvesni stupanj razvitka) logički i u velikoj liniji sve do završetka u doba Abasida 9 veka, kako to dokazuje stanje znanja kod Alhvarizmia i Alsidžzia. Ono što porcd euklidovske geometrije znači atička plastika (isti oblikovni jezik u drugom ruhu), a pored

118


analize prostora polifoni stil instrumentalne muzike, to isto znači pored algbere magiska umetnost mozai-ka arabeske. Ova umetnost, počev od carstva Sasani-da, pa kasnije od Vizantije, sve bogatije se razvija, sa Svojim ČLilno-nećulnim uplitanjem organskih motiva, i isto tako visokih reljefa konstantinovskog stila sa onom neizvesnom dubokom tamom pozadine izmedu slobodno izdubljenih likova. Kao algebra prema antič-koj aritmetici i zapadnjačkoj analizi, tako se odnosi kLipolasta crkva prema dorskom hramu i gotskoj ka-tedrali.

Nije Diofant bio baš veliki matematičar. Najveći deo onoga po čemLi se njegovo ime spominje i ne sto-ji u njegovim spisima. A ono što u njima stoji sigur-no nije potpuno njegova svojina. Njegov slučajni zna-čaj leži u tome (po našem znanju) što je kod njega prvi put nađeno nesumnjivo novo osećanje broja. U poređenju sa majstorima koji jednu matematiku za-vršuju, kao što su u antici Apolonije i Arhimed, a na Zapadu Gaus, Koši, Riman, naći ćemo nešto primitiv-no u. Diofanta, pre svega u njegovim formulama, što je do sada rado nazivano kasno-antičkom dekadenci-jom. Kasnije će se shvatiti i naučiti ceniti to »primi-tivno«, onda kada se bude procenila vrednost tobož-nje kasno-antičke umetnosti, do sada direktno prezi-rane, i kad se b L i d e uvidelo da je ona izraz rano-arab-ljanskog osećanja sveta koji se tek b L i d i . Isto tako ar-haički, primitivno i tražilački deluje matematika Ni-kole Orezmanskog episkopa iz Lizije-a (1323 do 1382), koji je prvi put na Zapadu upotrebio slobodan način koordinata pa 'čak i stepena sa razlomljenim izložite-Ijima, što pretpostavlja osećanje broja, još nejasno, ali. neosporno, iako potpuno ne-antičko, ali takođe ne--arabljansko. Potsetimo se, pored Diofanta, na rano--hrišćanske sarkofage u rimskim zbirkama, a pored Nikole Orezmanskog na gotski odevene statue po ne-mačkim katedralama, pa ćemo naći nešto srodno i u matematičkim načinima mišljenja koji, u oba slučaja, pretstavljaju isti rani stepen apstraktnog razumevanja. ) Stereometrisko granično osećanje u poslednjoj rafini-ranosti i eleganciji jednog Arhimeda, koje pretpostav-Ija inteligenciju^ svetskog^grada, bilo je davno iščezlo. SvLida na tlu rano-arabljanske kulture svet je bio ne-jasan, čežnjiv, mističan, a ne više atički vedar i slo-

19


bodno nastrojen. Svet je bio tek rođen na ranom jed-nom tl-u, a nije bio velikogradski kao Euklid i Dalam-ber1. Nije se više imalo razumevanja za duboke .i slo-žene tvorevine antičkog mišljenja, nego za nove, još nejašne, tvorevine za koje se još nije mogao naći jas--ni gradsko-intelektualni okvir. To je gotičko stanje svih mladih kultura, kroz koje je prošla i antika u svoje rano-dorskO doba (iz koga sem keramike dipilon--stila nije ništa ostalo). Tek u Bagdadu, u 9 i 10 veku, zreli majstori, koji ne izostaju 'iza Platona i Gausa, sproveli su i završili koncepcije Diofantovog ranog vremena. '

8 Odlučno delo Dekartovo, čija se »geometrija« po-

javila 1637, nije se sastojalo u tome što je on uveo novu metodu ili novo gledište u oblasti tradicionalne geometrije —• kako se to još uvek govori — nego u konačnoj koncepciji jedne nove ideje broja, koja se izrazila u oslobađanju geometrije od optičkog ruko-vanja konstrukcije i uopšte odmerene i merljive duži. Time je analiza beskonačnogia postala činjenicom. Čvrsti, takozvani kartezijanski, koordinatni sistem, idealni prestavnik merljivih količina u polu-euklidov-skom smislu, koji ima najveći značaj u prethodnoj epohi (kod Orezma, na primer), nijc bio Dekartom do-vršen — kada se prodre u dubinu njegovih razmatra-nja — nego savladan i pređen. Njegov savremejiik Fer-ma bio je poslednji klasični zastupnik tog sistema.

Na mesto čulnog elementa konkretne duži i povr-šine — specifičnog izraza antičkog osećanja granice — javlja se apstraktno-prostorni (te prema tome ne--antički) element tačke, koja se od sada karakteriše kao grupa priređenih čistih brojeva. Dekart je razorio (antičkim tekstovima i arabljanskom tradicijom nasle-đeni) pojam količine, pojam čulne dimenzije, i zame-nio ga promenljivom vrednošću polOžajnog odnosa u prostoru. Da je to uopšte bilo otstranjivanje geometri-

1 Aleksandrija prestaje da biva svetski grad u 2 ve-ku posle Hrista i postaje masa kuća, zaostala iz vremena , antičke oivilizacije, u kojoj stianuje narod primitivnog ose-ćanja, duševno sasma drukčije nastrojen.

120

PROPAST ZAPADA s r i j e v

je, koja od sada u brojnom svetu analize samo pri-vidno postoji, zavijena u veo antičke uspomene — to se previdelo. Reč »geometrija« ima . apoliniski smisao koji se ne daje otstraniti. Počev od Dekarta, tobožnja »novija geometrija« je ili sintetički postupak koji od-ređuje polozaj tačaka u prostoru, ne više nužno trodi-menzionalnom (i to brojevima), ili analitički postupak koji određuje brojeve položajem tačaka. A smeniti du-ži tačkama, znači shvatiti pojam prostornosti čisto prostorno, ne više telesno.

Klasičan primer ovog razaranja tradicionalne na-sleđene optičko-konačne geometrije izgleda mi da je pretvaranje funkcija ugla (koje su u jednom za nas jedva shvatljivom smislu bile u indiskoj matematici brojevi) u ciklometriske funkcije; pa onda, dalje, nji-hovo rastvaranje u redove, koji su u beskrajnom do-mašaju brojeva algebarske analize izgubili i najmanju uspomenu na geometriske tvorevine. u Euklidovom sti-lu. Kružni broj n, kao i osnova prirodnih logaritama e, pojavljuje se u cclom ovom domašaju brojeva, ra-đaju odnose koji nište sve granice nelcadanje geomet-rije, trigonometrije, algebre, odnose koji nisu ni arit-metičke ni geometriske prirode i kod kojih niko više ne misli na stvarno nacrtane krugove ili na stepene koje valja sračunavati.

9

Dok je antička duša dospela kro.z Pitagoru, oko 450, do otkrića svoga, apoliniskog, broja kao merljive količine, našla je duša Zapada, kroz Dekarta i njegovu generaciju (Paskal, Ferma, Desarg), u tačno odgovara-juće vreme, ideju broja lcoja se rodila iz strasnog faustovskog nagona za beskonačnim. Broj kao čista količina, vezana za telesno prisustvo pojedinačne stva-ri, nalazi svoju suprotnost u broju kao čistom odnosuK Ako se antički svet, kosmos, sme definisati iz one du-boke potrebe za vidljivom ograničenošću, kao brojiva suma materijalnih stvari, onda se naše osećanje sveta ostvaruje u slici beskrajnoga prostora u kome se sve

1 To tačno odgovara odnosu kovanog novca i dvo-strukog knjigovodstva u »novčanom mišljenju« obeju kul-tura.

PENGLER Propt Zapaa

viđljivo oseća, prema bezuslovnome, kao uslovljeno, gotćvo kao stvarnost drugoga reda. Simbol tog našeg šveta je odlučno naznačeni pojam funkcije, koji ne postoji ni u jednoj drugoj kulturi. Funkcija nije ništa drugo do proširenje ma kojeg postojećeg pojma broja; ona je potpuno prelaženje iznad njega i njegovo savla-đivanje. Ne samo euklidovska, a s time i opšte ljud-ska geometrija koja počiva na svakodnevnom iskust-vu dece i nenaučnika, nego i arhimedovska sfera ele-mentarnog računanja, aritmetika, prestaje time da po-stoji za stvarno značajnu matematilcu Zapadne Evro-pe. Postoji samo još apstraktna analiza. Za antičkog čoveka, geometrija i aritmetika su bile savršene i u sebi zatvorene nauke najvišeg reda, obe opažajne, obe postupajući sa količinama crtački ili računski. Za nas su one samo još praktična pomoćna sredstva za sva-kodnevni život. Sabiranje i množenje, obe antičke me-tode računanja sa količniama i sestre crtačke kon strukcije, iščezavaju potpuno u beškrajnosti funkcio-nalnih. procesa. Baš stepen, koji je prvobitno samo na-čelni znak za jednu određenu grupu množenja (za pro-izvode istih činilaca) biva novim simbolom eksponenta (logaritam) i,njegovom primenom potpuno razdvojen (kompleksnim, negativnim, razlomljenim oblicima) od pojma količine i preveden u transcendentni. svet odno-sa, koji bi Grcima morao ostati nepristupačan, jer su oni poznavali samo pozitivne i cele stepene kao pret-stavnike površina i tela. Neka se pomisli na izraze kao:

x 1 e-x, Y x, a

Sve duboke tvorevine koje su se brzo rađale po-čev od Renesansa: tvorevina imaginarnih i kompiek-snih brojeva koje Kardan uvodi već 1550, beskrajnih redova koji se teoriski sigurno zasnivaju 1666 Njutno-vim velikim otkrićem binomialnog pravila, logaritama oko 1610, diferencialne geometrije, određenog integra-la izumljenog od Lajbnica, množine kao nove brojne jedinice (koju je još Dekart najavio), pa novi postup-ci kao neodređena integracija, razvijanje funkcija u redove, čak u beskrajne redove drugih funkcija — sve to znači pobedu nad popularno-čulnim osećanjem bro-ja u nama koje je moralo biti savladano duhom nove

1


matematike, jer je ona imala da ostvari novo osećanje sveta. Nije bilo do danas nijedne kulture koja bi pre-ma delima druge, davno ugašene, imala toliko pošto-vanja i odavala joj toliko časti, a koja bi joj, naučno, dozvolila tako veliik uticaj, kao što je to bila zapad-njačka u odnosu prema antičkoj. Dugo je trajalo dok smo se ohrabrili da mislimo svojom mišlju. U osnovi je uvek ležala stalna želja da činimo isto što i antika. Ipak je svaki korak u ovom smislu značio stvarno uda-ljavanje od ideala kome se težilo. Otuda je istorija za-padnjačkog znanja — istorija stalnog oslobadanja od antičkog mišljenja, oslobađanja koje .se nije htelo no moralo iz dubine nesvesnoga. Tako se razvoj nove ma-tematike pretvorio u jednu potajnu, dugu, najzad po-bedničku, borbu protiv pojma količinel.

10

Predrasude, u antičkom duhu i smislu, sprečavale su nas da označimo pravi zapadnjački broj lcao takav na jedan nov način. Današnji jezik matematike falsi-fikuje stanje činjenica i njemu se, pre svega, ima pri-pisati da još danas i među matematiČarima vlada uve-renje da su brojevi količine; bar na tom uverenju po-čiva naš pisani način obeležavanja.

Ali, nov broj nije u pojedinim znacima koji služe za izraz funkcije (x, TC, 5), nego je on sama ta funkcija kao jedinica, kao element, promenljivi odnos koji se više ne može zatvoriti u optičke granice. Za nju bi bila potrebna jedna nova simbolika, na koju, u njenoj strukturi, ne bi uticali antički nazori.

Neka se uoči razlika između dve jednačine — ni ta reč ne bi smela da sjedini tako heterogene stvari — kao: 3X + 4X = 5X i. xn + yn = zn (jednačina Ferma--ovog pravila). Prva se sastoji iz više »antičkih« broje-va (količina), a druga je jedan broj druge vrste; to je, međutim, skriveno istovetnim načjnom pisanja, ko-ji -se razvio pod utiskom euklidovsko-arhimedovskih. pretstava. U prvome slučaju znak jednakosti je utvr-đivanje nepomične veze određenih, opipljivih, količina. U drugome, on pretstavlja jedan odnos koji postoji u jednoj grupi promenljivih,, tako da izvesne promene

1 To isto važi za rimsko pravo i za kovani novac.


nužno povlače kao posledice druge. Prva jednačina ima za svrhu određivanje (merenje) jedne konkretne koli-čine, »rezultata«, a druga nema uopšte rezultata, več je samo slika i znak jednog odnosa koji za n > 2 (to je čuveni Ferma-ov problem) verovatno isključuje ce-le brojeve. Grčki matematičar ne bi razumeo šta se upravo hoče ovim operacijama čija krajnja svrha nije nikakvo »izračunavanje«.

Pojam nepoznatih zavodi potpuno u zabludu kada se primeni na slova u Ferma-ovoj jednačini. U prvoj, »antičkoj, x je količina, određena i merljiva, koja ima tek.da se pronađe. U drugoj za x, y, z, n reč »odredi-ti« nema nikakvog smisla, sledstveno tu mi ne idemo za pronalaženjem vrednosti tih simbola, sledstveno oni nisu brojevi u plastičnom smislu, več znaci za jednu vezu, kojoj nedostaju oznake količine, oblika i jedno-značnosti, znaci za jedan beskraj mogućih položaja is-tog karaktera, koji pretstavljaju »broj« tek onda kada se shvate kao jedinstvo. Cela jednačina je, ovako napi-sana znacima, ustvari jedan jedini broj; a x, y, z su is-to tako mali brojevi kao i znaci + ili =.

Jer već pojmom iracionalnih, potpuno i stvarno antihelenskih brojeva, pojam konkretnog određenog broja bio je u najdubljoj osnovi iščezao. Od sada, ovi brojevi ne pretstavljaju više pregledni niz rastućih, diskretnih, plastičnih količina, nego pre svega jedno-dimenzionalni kontinuum na kome svaki presek (u smislu Dedekinda) pretstavlja jedan »broj«, koji jed-va još sme da nosi to staro ime. Za antički duh izme-đu 1 i 3 ima samo jedan broj, a za zapadnjački bes-krajna množina brojeva. Uvođeiijem imaginarnih (V — 1 = i) i kompleksnih brojeva (opšteg oblika a + bi), koji proširuju liniski kontinuum u savršeno transcendentnu tvorevinu brojnog tela, a ovo je skup-ni pojam množine jednovrsnih elemenata, u kome sva-ki presek pretstavlja brojnu ravan tj. beskrajnu mno-žinu manje potencije, (otprilike nešto kao skupni po-jam svih stvarnih brojeva) — svaki ostatak antičko-po-pularne opipljivosti bio je razoren. Ove brojne ravni, koje u teoriji funkcija, počev od Koši-a i Gausa, igra-ju važnu ulogu, jesu čiste mislene tvorevine. čak i po-zitivni iracionalni broj, kao / 2, mogao je u neku ru-ku biti negativno shvaćen za antičko mišljenje, isklju-čiv ga kao broj — kao dgprjrog i aXoyog; — a iz-

1


razi kao x + yi potpuno su sa one strane svih moguć-nosti antičkog mišljenja. Na proširenju aritmetičkih zakona na celokupnu oblast kompleksnoga (u kojoj oblasti ti zakoni ostaju stalno primenjivi) počiva teo-rija funkcija, koja sad, najzad, pretstavlja zapadnjač-ku matematiku u punoj njenoj čistoći, obuhvatajući u sebi, i uvlačeći ih u sebe, .sve pojedinačne oblasti. Tek time postaje ova matematika potpuno primenjiva na sliku dinamičke fizike Zapada koja se istovremeno razvija, dok je antička matematika tačan korelat ono-ga sveta plastičnih pojedinačnih stvari sa kojima radi statička fizika počev od Leukipa do Arhimeda, i teo-riski i mehanički.

Klasični vek ove barokne matematike — kao su-protnost jonskom stilu — jeste 18 \ek, koji vodi od ocllučnih otkrića Lajbnica i Njutna, preko Ojlera, La-granža, Laplasa, Dalambera, do Gausa. Razvoj te moć-ne duhovne tvorevine dogodio se kao čudo. Jedva se poverovalo u ono što se videlo. Nalazile su se istinc za istinama, koje su finim duhovima skeptički nastroje-nog veka izgledale nemogućne. Tu spada reč Dalarn-berova: »Allez en avant et la foi vous viendra«. (To se odnosilo na teoriju diferencialnog količnika). Izgledalo je da se čak i logika buni i protivi, da sve pretpostav-ke počivaju na greškama, pa ipak — došlo se do svrhe. >

Vek uzvišenog zanosa za produhovljene, telesnom oku izmaknute, oblike — jer pored onih majstora ana-lize stoje i Bah, Gluk, Hajdn, Mocart — vek u kojem jedan mali lcrug izabranih i dubokih duhova raskošno uživa u najrafinovanijim otkrićima i smelostima (iz koga su isključeni Kant i Gete) — taj vek odgovara po svojoj sadržini tačno najzrelijem veku jonike, veku Eudoksosa i Arhitasa (440—350) — tu se moraju do-dati i' Fidija, Poliklet, Alkamenes i građevine na Ak-ropolju —•. veku u kome se rascvetao raskošno svet oblika antičke matematike i plastike u punom obilju svojih mogućnosti — i u kome se i dovršio.

Tek sada može se u potpunosti sagledati elemen-larna suprotnost antičkc i zapadnjačke duševnosti. Ne-ma u celokupnoj slici istorije višeg ljudstva ničega što bi, u suštini, bilo tako tuđe jedno drugom kao te dve duševnosti — između kojih su postojali toliki i talco jaki istoriski odnosi. I baš zato što se suprotnosti do-

SPENGLER Propast Zapada

cliruju, što one ukazuju na — rnože biti — nešto za-jedničko u poslednjoj dubini biča. — nalazimo u za-padnjačkoj, faustovskoj duši ono čežnjivo traženje ide-ala apoliniske duše. Ona je ovu volela više od svih ostalih i zavidela joj na snazi kojom se ova predava-la čisto čulnoj sadašnjici.

,11

Primećeno je da u praljudstvu, kao i u detetu, nastupa jed.an unutrašnji doživljaj, jedno rođenje na-šeg »ja«, pomoću koga i jedno i drugo shvataju smi-sao broja, te time iznenada steknu jedan okoini svet koji se odnosi na »ja«.

Čim se pred začuđenim pogledom ranoga čoveka izdigne u velikim crtama, iz haosa utisaka, ovaj svet koji se rađa, svet uređenoga prostranstva, svet osmiš-Ijenog postaloga, čim' duboko proosećana neopoziva su-protnost tog spoljašnjeg sveta prema svetu sopstvene duše pruži svesnome životu pravac i oblik: odmah se budi praosećanje čeznje u toj duši, iznenada svegnoj

. : svoje usamljenosliji To je čežnja za svrhom postajanja ' ,< za ispunjavanjem 1 ostvarenjem svega unutrašnje mo-

gućeg, za razvojem ideje sopstvenog bića. To jc čežnja s deteta, čežnja lcoja ulazi u svest kao osećanje nezadr-,; ;i,(llc(/-živog pravca, sve jasnijeg i jasnijeg, a koja se kasnije 'i.c . javlja pred zrelim duhom kao strahobna, zamamljiva,

1( / nerešljiva zagonetka vremena. Reči »prošlost i buduć-) nost« dobile su odjednom sudbonosno značenje.)

Aii ta čežnja, potekla iz obilja i b.laženstva unut-rašnjeg postajanja, istovremeno je u najdubljoj dubi-ni svake duše i strah. Kao što je i svako postajanje upravljeno na ono što 'je već postalo, sa čim će se i završiti, tako i praoscćanje postajanja, čežnja, dodi-ruje 'već i ono drugo prastanje, strah. U sadašnjosti oseća se proticanje; u prošlosti leži prolaznost. Tu je lcoren večnoga straha pred neopozivim, postignutim, lconačnim, pred prolaznošću, pred svetom već ostvare-nim u kome je sa granicom rođenja u isti mah postav-ljena i granica smrti; koren straha pred trenutkom u

• kome je moguće ostvareno, život unutrašnje ispunjen i završen, gde je svest stigla do svrhe. To je onaj du-boki strah od sveta u duši deteta, koji nikada rie na-

126

PROPAST ZAPAJ)A O smislu brojeva /

pušta višeg čoveka, pesnika, umetnika, vernika, u nje-govoj beskrajnoj usamljenosti^ strah od stranih sila, koje se, velike i preteće," zaodevene u čulne pojave, pomaljaju pred svetom koji tek progleda. I pravac svega postajanja, u njegovoj neumoljivosti — neobrt-Ijivosti — ljudska težnja za razumevanjem obeležava imenom kao neŠto strano i neprijateljsko, da bi veza-la to »večno neshvatljivo«. Neshvatljivo je potpuno da se budućnost pretvara u prošlost; i to daje vreme-nu, nasuprot prostoru, ono protivrečno »strašno«, sumnjivo, ono što mori, a od čega se nijedan značajan čovek ne može potpuno odbraniti. ,

Strah od sveta sigurno je najstvaralačkije od svih praosećanja. Njemu čovek ima da zahvali za najzrelije i najdublje oblike i likove ne šamo svesnog unutraš-njeg života već i njegovog ogledanja u bezbrojnim tvo-revinama spoljašnje kulture. Kao tajna melodija, koju ne čuje svako, strah hodi kroz oblikovni jezik svakog pravog umetničkog dela, svake intimne filozofije, sva-kog značajnog dela; on je i u osnovi velikih problema svake matematike, a tu ga još ponajmanje njih oseća. Samo unutrašnje izumrli čovek lcasnih gradova, Ha-murabijevog Babilona, ptolomejske Aleksandrije, is-lamskog Bagdada, današnjeg Pariza i Berlina, samo čist intelektualni sofist, -senzualist i darvinist, gubi taj strah ili ga odriče stavljajući između sebe i tog stra-nog i strašnog — jedno »naučno gledište.« bez tajni.

Dok se čežnja vezuje za ono neshvatljivo »nešto« čije se tvorevine (u hiljadu oblika, neuhvatljivih) reč-ju »vreme« više skrivaju no označavaju, praosećanje straha nalazi svoj izraz u duhovnim, shvatljivim sim-bolima, spOsobnim da se uobliče, simbolima prostira-nja. Tako se u budnoj svesti svake kulture, a u svakoj na drugi način, nalaze protiv oblici vremena i prosto-ra, pravca i prostornosti. Oni prvi leže u osnovi ovih drugih, kao što je i postajanje u osnovi onome što je postalo; oni prvi oslobođeni duhovne sile, ovi dru-gi služeći joj; oni prvi mogu se samo doživljavati, ovi drugi samo saznpvati. Jer i čfežnja leži u osnovi stra-ha, ona postaje strahom, a ne obrnuto. Hrišćanski iz-raz za suprotni smisao oba ova osećanja sveta jeste: »Bojati se Boga i ljubiti Ga«.

Iz duše celokupnog praljudstva, te i najranijeg detinjstva, izdiže se nagon da se element stranih sila

127


(koje su neumoljivo prisutne u svemu prostornom, u prostoru i kroz njega veže), da se savlada, da se sa njime pomiri — da »se sazna«. U krajnjoj liniji — to je sve isto. Boga saznati — znači u mistici svih ra-nih vremena: učiniti ga sebi sklonim, u sebi ga prisvo-jiti sebi, preklinjati ga i zaklinjati. To se dešava jed-nim »imenom«, jednom rečju, koja se naziva numen, kojom se doziva, priziva; ili oblicima kulta kojima pri-sustvuje jedna tajna sila. Kauzalno, sistematsko sazna-nje, stavljanje granica pomoću pojmova i brojeva, naj-finiji je ali i najmoćniji oblik te odbrane. Čovek tek tim jezikom postaje čovek. U rečima sazrelo saznanje pretvara neodoljivom nužnošću haos prvobitnih uti-saka u »prirodu«, za koju postoje zakoni kojima se ona mora pokoravati, a »svet po sebi« u »svet za nas«1. Ono umiruje strah od sveta, ukroćujući ono što je strano i tajanstveno, uobličavajući ga u shvatljivu stvarnost, vezujući ga kao tuč čvrstim pravilima na metnutog, intelektualnog oblikovnog jezika.

To je ideja o »tabu«, koja u duševnom životu svih primitivnih Ijudi igra odlučnu ulogu, a čija nam je prvobitna sadržina tako daleko da se ta reč ne može više preneti ni u jedan zreli kulturni jezik. Strah bes-pomoćni, sveti zazor, duboka napuštenost, seta, mrž-nja, mračne želje za približavanjem, ujedinjenjem, udaljavanjem — sva ta osećanja punog oblika zrelih duša gubi se, u detinjastom stanju, u jednoj tupoj ne-odlučnosti. Dvostruki smisao reči »zaklinjati«, koja u-jedno znači i savladati i moliti, može da učini jasnijim smisao onog mističkog ćina kojim za ranog čoveka po-staje »tabu« ono što je strano i ono čega se on boji. Zazor, bojažljivi, od svega onoga što je od njega neza-visno, stavljeno, zakonito, od stranih sila u svetu — to je izvor svakog elementarnog davanja oblika. U pravremenima, on se ostvaruje u ornamentu i brižlji-vim ceremonijama i ritusima, strogim pravilima pri-mitivnog saobraćanja. Na visini velikih kultura, ovi su oblici, ne izgubvši u osnovi oznake svog porekla (karakter vezivanja i zaklinjanja), narasli u savršcne oblikovne svetove pojedinih umetnosti, religioznog.

1 U čaroliji »imenovanja« nije se mišta promenilo po obliku počev od divljaka pa sve do najsavremenije nauke, koja sebi podvrgava stvari kujući za njih imena, naime stručne izraze.

1


prirodnjačkog, a pre svega matematičkog mišljenja. Njihovo zajedničko sredstvo, jedino koje poznaje du-ša u ostvarivanju, jeste simboliziranje prostornosti, prostora ili stvari, pa bilo to simboliziranje u koncep-cijama apsolutnog svetskog prostora Njutnove fizike ili u unutrašnjicama gotičkih katedrala i mavarskih mošeja, ili u atmosferskoj beskrajnosti slika Rembran-tovih i njenog ponovnog dolaska u mračnim tonskim svetovima betovenovskih kvarteta, bilo ono u pravil-nim poliedrima Euklidovim, bilo u partenonskim skul-pturama, ili u piramidama staroegipatskim ili u nir-vani Budinoj ili u distanci dvorskih običaja pod Se-zostrisom, Justinijanom I i Lujem XIV, ili u Eshilo-voj, Plotinovoj, Danteovoj ideji o Bogu, ili, najzad, u današnjoj tehnici koja obavija zemljinu kuglu svojom prostornom energijom.

12

Vratimo se matematici. Ishodna tačka, videli smo, svakog antičkog davanja oblika bila je: red onoga što je postalo, ukoliko je ono prisutno, pregledno, mer-ljivo, brojivo. Zapadnjačko, gotičko, osećanje oblika, osećanje jedne za daljinama čežnjive duše, bez mere, sa silnom voljom, izabralo je znak čistoga, ne-opažaj-noga, bezgraničnoga prostora. Ne varajmo se o uskoj uslovljenosti takvih simbola, koji nam lako izgledaju kao u suštini podjednaki, kao opšte važeći. Naš bes-krajni svetski prostor, o čijem postojanju kao da ne treba ni gubiti reči, za antičkog čoveka ne postoji. On ga sebi ne može ni pretstaviti. Helenski kosmos, sa druge strane pak, čija duboka otuđenost za naš način shvatanja nije morala tako dugo da ostane nezapaže-na, Helenu je nešto što se samo po sebi razume. Ust-vari, apsolutni prostor naše fizike jeste oblik koji je nastao sa mnogim, izvanredno zapletenim i prećut-nim pretpostavkama, i to jedino i samo iz naše du-ševnosti kao njena slika i njen izraz, i jedino je za naš način budnoga bitisanja stvaran, nužan i prirodan. Prosti pojmovi su uvek najteži. Njihova prostota sa-stoji se u tome što beskrajno mnoge stvari, koje se ne dadu izreći, uopšte i ne treba da budu rečene, jer su one za ljude ovoga kruga osećajno osigurane — a te stvari i jesu svakako stoga za strane ljude potpuno


nepristupačne. To važi za specifično zapadnjačku sa-držinu reči »prostor«. Celokupna matematika, od De-karta na ovamo, služi teoriskom tumačenju ovog veli-kog simbola, ispunjenog (religioznom sadržinom. Fizi-ka, počev od Galileja, hoće samo to. Antička fizika i matematika sadržinu te reči uopšte i ne poznaju.

I ovde su činjenično stanje zavila u veo i zamagli-la ona antička imena koja smo zadržali iz literarnog nasleđa od Grka. Geometrija se zove veština merenja, aritmetika veština brojanja. Zapadnjačka matematika nema nikakva posla sa oba ova načina ograničavanja, ali ona za sebe nije našla novo ime. Reč »analiza« ni izdaleka ne kazuje sve.

Antički čovek počinje i završava svoja razmatra-" nja pojedinačnim telom i njegovim graničnim površi-šinama, koj ima pripadaju posredno kupini preseci i .krive višeg reda. Mi, u osnovi, poznajemo samo ap-, straktno prostorni element tačke, koji, van opažajno-sti, bez mogućnosti merenja i imenovanja, pretstavlja samo jedno središte za odnosć. Prava je za Grka mer-ljiva ivica, za nas neograničeni kontinuum tačke. Lajb-nic navodi kao primer za svoje infinitezimalno načelo pravu koja je granični slučaj kruga sa beskrajnim po-luprečnikom, dok tačka pretstavlja drugi granični slu-čaj.. A za Grka je krug površina, i problem se sastoji u tome da se ona svede na merljivi oblik. Tako je kva-dratura kruga bila klasični granični probleni za duk antičkih Ijudi. Izgledalo im je da je najdublji od svih problema oblika sveta: da se krivom ograničene po-vršine, ne menjajući veličinu, pretvore u pravougaoni-ke i time učine merljivima. Za nas je otuda postao be-značajni postupak da se broj tt pretstavi algebarskim sredstvima, a da se pri tome i ne govori o geometris-kim slikama.

Antički matematičar poznaje samo ono što vidi i opipljivo shvata. Gde prestane ograničena, ograničlji-va, očiglednost, ta tema njegove misli, tu se završava i njegova nauka. Zapadnjački matematičar se odmah upućuje (čim se oslobodi antičkih predrasuda i pri-padne sam sebi) u potpuno apstraktnu oblast beskraj-nih brojnih raznovrsnosti od n (a ne više samo tri) dimenzija, u kojima njegova takozvana geometrija vi-še nema potrebe za opažajnom pomoći, a u najvećem broju slučajeva mora da ne oseća tu potrebu. Kad an-

130


tički čovek hoće da pruži umetnički izraz svoga ose-ćanja oblika, on pokušava da ljudskome telu u igri i u rvanju dadne, u mermeru i bronzi, onaj stav koji dostiže samo u površinama i u konturama svoj mak-simum mere i smisla. A pravi umetnik Zapada zatva-ra oči i gubi se u domašaju jedne bestelesne muzike, u kojoj harmonija i polifonija vode u tvorevine savr-šeno »sa one strane«, tvorevine koje leže daleko od svih mogućnosti optičkih odredbi. Neka se pomisli na to šta podrazumeva pod »figurom« jedan atinski vajar a šta jedan severnjački kontrapunktist, pa će se pre-dočeti suprotnost oba sveta, obe matematike. Grčki matematičari čak upotrebljavaju reč ačopa za geometri-sko telo. Sa druge strane tu istu reč upotrebljava i pravni jezik za ličnost kao suprotnost stvari (otbpara kai Ttpdvpara: personae et res).

Zato antički, celi, telesni broj i nehotice traži od-nos prema postanku telesnog čovelca (ačoiia). Broj 1 jedva se još oseća kao pravi broj. On je ap^rj, pra--materija niza brojeva, pra-izvor svih pravih brojeva, a time i svake količine, svake mere, svega što je stvar. Znak za jedinicu bio je u krugu pitagorejaca ujedno i simbol majčinog krila, izvora života. A 2, prvi pravi broj, koji dvostruči jedinicu, stavljen je zato u odnos prema muškom načelu i znak mu je bio jedno podra-žavanje falusu. Sveto 3 pitagorejaca, najzad, označa-valo je čin sjedinjavanja čoveka i žene, rađanje (ero-tičko tumačenje procesa, jedino vrednosnih za antiku, umnožavanja količina, radanja količina, sabiranja i množenja — lako je razumljivo), te je znak za 3 bio sjedinjenje znakova za 1 i za. 2. Otuda pada nova svet-lost na već pomenuti mit o drskosti otkrivanja iracio-nalnoga. Iracionalno, u našem načinu izražavania pri-mena beskrajnih decimalnih razlomaka, značilo je ra-zaranje organsko-telesnog reda koji rađa i koga su bo-govi postavili. Nema sumnje da je pitagorejska refor-ma antičkoj religiji opet postavila za osnovu prastari kult Demetre. Demetra je srodna Geji, majčici-zemlji. Postoji dubok odnos između njenog obožavanja i ovog uzvišenog shvatanja brojeva.

Tako je antika, unutrašnjom nužnošću, postepeno postala kulturom maloga. Apolinska duša pokušala je da smisao svega što je postalo savlada načelom preg^ ledne i sagledne granice; njen »tabu« bio je upravljen

1


na neposrednu sadašnjicu i bliskost onoga što je stra-no i tuđe. Što je bilo znatno daleko, što nije bilo vid-ljivo, nije ni postojalo. Grk, kao i Rimljanin, žrtvovao je bogovima onog predela u kome je stanovao: svi os-tali iščezavali su iz njegovog vidokruga. Kao što je Grku nedostajala reč za »prostor« (mi ćemo se stalno vraćati na snažnu simboliku takvih jezičkih pojava), tako mu nedostaje i naše osećanje pejsaža, osećanje za vidike, izglede, daljine, oblake, pa i za pojam do-movine koja se nadaleko pruža i obuhvata veliku na-ciju. Domvina je za antičkog čoveka ono što on može da sagleda sa tvrđave svog očinslcog grada, ne više. Ono što je ležalo sa one strane ove optičke granice njegovog političkog atoma, bilo je strano, bilo je čak neprijateljsko. Tu već počinje strah antičkog bitisanja i to objašnjava strašno ogorčenje kojim su se .ti si-ćušni gradovi međusobno uništavali. Polis je najmanji od svih mogućih oblilca države i njegova politika je iz-razita politika blizine, sasma suprotno našoj kabinet-skoj diplomatiji, politici bezgraničnosti. Antički hram, koji se može obuhvatiti jednim pogledom, najmanji je od svih klasičnih tipova građevinskih. Geometrija od Arhitasa do Euklida zanima se, a to pod njenim uticajem čini i današnja školska geometrija, malim priručnim likovima i telima, te joj tako i ostaju sa-krivene teškoće koje se pojavljuju pri zasnivanju li-kova astronomskih dimenzija koji ne dopuštaju više svuda primenu eukiidovske geometrije1. Inače bi fini atički duh možda još tada naslutio nešto o problemu ne-euklidovskih geometrija, jer primedbe protiv po-znatog alcsioma o paralelnima2, čiji je sumnjivi pa ipak nepopravljivi stav još rano izazvao negodovanje, do-dirivale su izbliza takvo jedno odlučno otkriće. Kao što je antičkom smislu bilo samo po sebi razumljivo isključivo posmatranje bliskoga i maloga, tako je na-ma samo po sebi razumljivo posmatranje beskrajnoga,

1 U savremenoj astronomiji počinje danas primena ne-euklidovskih geometrija. Pretpostavka jednog neogra-ničenog ali konačnog krivog prostora, koji je ispun.jen zvezdanim sistemom sa prečnikom otprilike 470 miliona zemljinih otstojarija, dovela bi do pretpostavke jedne kontra-slike sunčeve koja nam se pojavl.juje kao zvezda srednje jasnoće.

2 Da je kroz jednu tačku moguća samo jedna para-lelna prema datoj pravoj: stav ko.ji se ne da dokazivati.

132


onoga što premaša granice čula vida. Sva matematič-ka gledišta koja je Zapad otkrio ili pozajmio bila su, razume se samo po sebi, podvrgnuta oblikovnom je-ziku infinitezimalnoga, i to davno pre no što je otkri-ven pravi diferencialni račun. Arabljanska algebra, in-diska trigonometrija, antička mehanika, utelovljuju se, bez daljeg, u analizu. Baš »najočigledniji« stavovi elemntarnog računa, recimo 2 x 2 = 4, postaju, sa analitičkih tačaka gledišta, problemi čije rešenje uspeva tek izvođenjima iz nauke o množinama (žt u mnogim pojedinostima još su i neuspeli). To bi Platonu i nje-govom vremenu sigurno izgledalo kao ludost i kao dokaz za potpuni nedostatak matematičke obdarenosti.

U neku ruku može se geometrija obrađivati alge-barski, a algebra geometrislci, što znači isključiti oko ili ga pustiti da vlada. Ono prvo smo mi učinili, a ono drugo Grci. Arhimed, koji u svojim lepim sračunava-njima spirale dodiruje izvesne opšte činjenice lcoje le-že i u osnovama metode određenog integrala u Lajbni-ca, podređuje odmah stereometriskim načelima svoje u najvećoj meri savremene postupke (kad se površno posmatraju). Jedan Hindus bi, u sličnom slučaju, kao samo po sebi razumljivo, našao otprilike neku trigono-metrisku formulaciju1.

13

Iz osnovne suprotnosti antičkih i zapadnjačkih bro-jeva proističe jedna isto tako duboka suprotnost od nosa u kome stoje elementi svakoga od tih brojnih svetova međusobno. Odnos količina je srazmerd, a od-nos odnošaja sadrži se u suštini funkcije. Obe reči imaju, prevalizaleći domašaj matematike, najveće zna-čenje za tehniku obeju pripadajućih umetnosti, plasti-ke i muzike. Ako se potpuno apstrahuje od smisla koji reč »proprcija« ima za podelu pojedinačne statue, baš tipična antička umetnička dela: statua, reljef i fresko, dozvoljavaju uveličavanje i umanjavanje merila; to su reči koje za muziku uopšte nemaju nikakav smisao. Pomislimo na umetnost tema čiji su predmeti, u suš-

1 Šta je »staroindisko« u nama poznatoj indiskoj rnatematici (dakle ono.j pre Bude) ne može se danas više utvrditi.

1


tini, bili: smanjivanja motiva plastike prirodne veliči-ne. U teoriji funkcija pak, odlučan je pojam transfor-macije grupa, a muzičar će potvrditi da slične forma-cije čine bitni deo novije nauke o kompoziciji. Potse-ćam samo na jedan od najfinijih instrumentalnih obli-ka 18 veka: tema con variazioni.

Svaka proporcija pretpostavlja stalnost, svaka trans-formacija promenljivost elemenata. Neka se sravne stavovi o podudarnosti u Euklida, čiji dokaz počiva stvarno na odnosu 1 : 1, i moderno izvođenje tih sta-vova ponioću funkcija ugla.

14

Konstrukcija — koja u širem smislu obuhvata sve metode elementarne aritmetike — j^ste alfa i omega matematike: spravljanje jednog pojedinačnog i vidlji-vo prisutnog lika. Šestar je dleto ove druge likovne umetnosti. Način rada pri istraživanjima teorije funk-cija, čija svrha nije rezultat u vidu količine nego dis-kusija opštih formalnih mogućnosti, može se označiti

, kao neka vrsta nauke o kompoziciji, blisko srodne mu-zikalnoj nauci o tom predmetu. Čitav niz pojmova mu-zičke teorije dao bi se primeniti, lako i odmah, na analitičke operacije fizike (vrsta tona, fraziranje, hro-matika i drugo) — i pitanje je da poneki odnosi tirtie samo ne bi dobili u jasnoći.

Svaka konstrukcija. potvrđuje, svaka operacija od-riče ono što je vidljivo, prva izrađujući optički dato, a druga rastvarajući ga. Tako se pojavljuje još jedna suprotnost u obe vrste matematičkih postupaka: an-tička matematika maloga posmatra konkretni • pojedi-načni slučaj, sračunava određeni zadatak, izvodi samo jedanput konstrukciju. Matematika beskonačnoga ob-rađuje čitave klase formalnih mogućnosti, grupe funk-cija, operacija, jednačina, krivih, i to ne sa obzirom na njihov kakav bio rezultat, već na njihov tok. Tako >je već od dve stotine gpdina (čega su sadanji matema-tičari jedva svesni) nastala ideja opšte morfologije ma-tematičkih operacija, koja se sme označiti kao pravi smisao celokupne novije matematike. Tu se otkriva jedna obuhvatna težnja zapadnjačke duhovnosti uopš-te, koja ćc nadalje bivati sve jasnija, jcdna težnja ko-

134


ja je isključiva svojina faustovskog duha i njegove kul-ture i koja ni u jednoj drugoj srodne namere ne nala-zi. Velika većina pitanja koja zanimaju našu matema-tiku kao njeni najsvojstveniji problemi (odgovarajući kvadraturi kruga u Grka), na pr. ispitivanje konvergen-cije beskrajnih redova (Koši), ili pretvaranje eliptičkih ili uopšte algebarskih integrala u višestruke periodičke funkcije (Abel, Gaus), bila bi »starima«, koji su jed-nostavne određene količine tražili za rezultate, vero-vatno izgledala kao duhovita igranja, malo nastrana. A za široki popularni krug i danas je to tako. Ništa ne-ma nepopularnije od moderne matematike. I u tome je nešto od simbolike beskrajne daljine, distance. Sva velika dela Zapada, od Dantea do Parsifala, jesu ne-popularna, sva antička, od Homera do pergamonskog oltara, jesu popularna, i to u najvišem stepenu.

15

I tako se najzad okuplja sva sadržina zapadnjač-kog mišljenja (u brojevima) u jedan klasični granični problem faustovske matematike, koji. sačinjava ključ za onaj teško pristupačni pojam beskrajnoga — faus-tovski beskrajnoga — potpuno dalek od beskonačno-sti arabljanskog i indiskog osećanja sveta. Radi se o teoriji granične vrednosti, bilo da se broj shvati, u po-jedinostima, kao beskrajni red, bilo kao kriva, bilo kao funkcija. Ova granična vrednost je najstroža su-protnost antičkoj (do sada ne tako nazvanoj) granič- ^ n'oj vrednosti, koja je u klasičnom graničnom proble-mu kvadrature kruga bila pod diskusijorh. Sve do u* 18 vek, euklidovsko-popularne predrasude zamračile su smisao diferencialnog načela. Ma koliko se oprezno primenjivao pojam beskrajno malog, uvek uz njega os-taje jedan laki moment antičke stalnosti, privid koli-čine, iako je ni Euklid, kao takvu, ne bi priznao. Nula je konstanta, ceo broj u lincarnom kontinuum-u izme-đu —1 i +1, Ojleru je škodilo, i mnogima posle nje-ga, u analitičkim ispitivanjima što je diferenciale sma-trao za nule. Tek od Koši-a konačno uvedeni pojam granične vrednosti otstranjuje taj ostatak antičkog osećanja broja i čini infinitezimalni račun jednim ne-protivrečnim sistemom. Tek korak od »beskrajno ma-le količine« do »donje granične vrednosti svake mo-

1


guće konačne količine« vodi koncepciji promenljivog broja, koji se lcreče u svakoj od nule različitoj konač-noj količini, a sarn, dakle, ne nosi više ni najmanju oznaku količine. Granična vrednost u ovom konačnom obliku nije više uopšte »ono čemu se približava«. Ona pretpostavlja to samo priblizavanje, taj proces, tu operaciju. Ona nije stanje, nego odnošaj. Ovde, u od-lučnom problemu zapadnjačke matematike, otkriva se iznenada da je naša duševnost istoriski nastrojenaV

16

Osloboditi geometriju opažaja, algebru pojma ko-ličine, obe spojiti u moćnu zgradu teorije funkcija sa one strane elementarnih granica konstrukcija i raču-na: to je bio veliki put zapadnjačkog mišljenja u bro-jevima. — Tako se antički, stalni, broj rastvorio u pro-menljivi. Geometrija, postavši andlitička, izgubila je sve konkretne oblike. Ona zamenjuje matematičko te-lo — na čijoj su nepomičnoj slici nalažene geometriske vrednosti — apstraktno-prostornim odnosima, koji, najzad, uoošte ne mogu ni da se primene na činjenice čulno-prisutnih opažaja. Ona prvo smenjuje optičke tvorevine Euklidove geometriskim mestima u odnosu na koordinatni sistem čiji se početak može proizvolj-no izabrati. Ona svodi, zatim, predmetno biće geomet-riskog objekta na zahtev da, za vreme operacije (koja je upućena na jednačine a ne više na merenja), izabra-ni sistem ne sme da se menja. Uskoro se koordinate shvataju samo još kao čiste vrednosti, koje ne pret-stavljaju toliko položaj tačaka kao apstraktnih pro-stornih elemenata, koliko ga samo reprezentuju i za-menjuju. Broj, granica onoga što je postalo, nije više simbolički pretstavljen slikom jedne figure, nego sli-kom jedne jeclnačine. »Geometrija« izvrće svoj smisao: kordinatni sistem kao slika iščezava, a tačka je sada potpuno apstraktna brojna grupa. Arhitektura Rene-sansa prelazi, novačenjima Mikelandžela i Vinjole, u barok: to je tačna slika ovog unutrašnjeg preobražaja analize. Na fasadama palata i crkava postaju čulne čis-te linije nestvarnima. Nfa mesto jasnih koordinata fio-

1 »Funkcija, pravo shvaćena, jeste biće zamišljeno u akciji« (Gete).

136

i


rentinsko-rimskih položaja stubova i raspodele spra-tova, pojavljuju se »infinitezimalni« elementi izvijenih, tekućih, građevinskih delova, voluta, kartuša. Kon-strukcija iščezava u obilju dekorativnoga, matematič-ki rečeno: funlccionalnoga; stubovi i pilastri, po gru-pama i snopovima skupljeni, provlače se, bez odmori-šta za oko, kroz frontove, skupljaju se i rasturaju; po-vršine zidova, tavanice, spratovi gube se u poplavi struk-tura i ornamenata, iščezayaju i raspadaju se pod svetlim utiscima boja. A svetlost, lcoja titra nad ovim oblikovnim svetom zreloga baroka (od Berninia oko 1650 do rokoko-a u Drezdi, Beču, Parizu), postala je čisto muzikalni element. Drezdenski Zwinger — to je jedna simfonija. Sa matematikom razvila se u 18 veku i arhitektura u svet oblika sa muzikalnim karakterom.

17

Na putu ove matematilce morao je najzad nastu-piti trenutak kada su se ne samo granice veštačkih geometriskih slika nego i granice čula vida osetile uopšte, sa strane teorije kao i od strane same duše (u njenom naletu za bezobzirnim izrazom svojih unu-trašnjih mogućnosti), kao granice, kao smetnja, ko-jom je, dakle, ideal transcendentne prostornosti stao načelno nasuprot ograničenim mogućnostima nepo-sredno viđenog. Antička duša, koja je punom odanoš-ću prema platonovskoj i stoičkoj »ataraksiji« puštala da važi i da vlada ono što je čulno i koja je svoje ve-like simbole — kako to dokazuje erotički skriveni smi-sao pitagorejskih brojeva — pre primala no što ih je davala, nije mogla telesno »sada« i »ovde« nikada voljno da prekorači. A dok se pitagorejski broj otkri-va u biću datih pojedinačnih stvari u prirodi, broj De-kartov, i matematičara posle njega, bio je nešto što se moralo osvajati i zadobijati, jeclan gospodarski ap-straktni odnos, nezavisan od svake čulne datosti i u svako cloba spreman da tu nezavisnost prema prirodi održi u važnosti. Volja za rnoći (da upotrebimo Ničeo-vu veliku formulu) leži i u ovoj energiji zapadnjačkog broja nasuprot opažaju, volja koja obeležava stav se-vernjačke duše prema svetu, počev od najranije go-tike Eda, katedrala, krstaških ratova, pa i od osvajač-kih Vikinga i Gota. To je »dinamika«. U apoliniskoj

137


matematici služi duh oku, u faustovskoj duh savlađu-je oko.

Matematički, »apsolutni«, tako potpuno ne-antički, prostor nije bio več od samog početlca — a to mate-matika u svome bojažijivom poštovanju helenskih tra-dicija nije se usuđivala da primeti — neodređena pro-stornost dnevnih utisaka, popularnog slikarstva, tobož-njeg jednoznačnog i pouzdanog apriornog opažaja Kan-tovog, već čisti apstraktum, idealni i neispunljivi pos-tulat duše, kojoj je sve manje bila dovoljna čulnost kao izražajno sredstvo i koja se najzad, strasno od nje odvratila. Unutrašnje oko se probudilo.

Sada su tek duboki mislioci osetili da euklidovska geometrija, jedina i tačna za naivni pogled svih vrertie-na, posmatr.ana sa ovog visokog stanovišta, nije ništa drugo do hipoteza, čije se jedino i isključivo važenje prema drugim, sasvim neopažajnim, vrstama geometri-ja (što pouzdano znamo od Gausa) nikada nije moglo ni dokazati. Srž ove geometrije; aksiom Euklidov o paralelnima, jeste tvrđenje Jcoje se može zameniti dru-gim (da, naime, kroz jednu tačku nema prema jednoj pravoj nijedna paralelna, da ih ima dve, ili i više). Sva ta tvrđenja vode potpuno neprotivrečnim trodimen-ziondlnim geometriskim sistemima; a ovi se mogu pri-meniti u fizici, pa i u astronomiji; katkada, moraju se i pretpostaviti Euklidovom tvrđenju.

Već prosti zahtev neograničenosti prostornoga pro-tivreči pravom karakteru svakog neposrednog opaža-nja, koje zavisi od postojanja svetlosnih otpora, dakle od materijalnih granica. A taj zahtev, počev od Rima-na i njegove teorije prostora koji su neograničeni ali nisu zbog svoje krivine beskrajni, ima se razlikovati od beskrajnosti. Ali se mogu zamisliti apstraktna na-čela ograničavanja, koja, u sasvim novom smisiu, pre-koračuju mogućnost optičke ograničenosti. Za onoga ko dublje gleda već u kartezijanskoj geometriji posto-ji težnja da se pređe preko tri dimenzije doživljenog prostora kao preko granice koja nije nužna za sim-boliku brojeva. Pa iako je tek od 1800, otprilike, pret-stava višedimenzionalnih prostora (bolje bi bilo da se ta reč zameni novom) postala proširenom osnovom analitičkog mišljenja, ipak je prvi korak zato učinjen u trenutku kada su stepeni (bolje logaritmi) odvoje-ni od svog prvobitnog odnosa prema čulno ostvarlji-

138


vim površinama i telima i — primenom iracionalnih 1 kompleksnih izložitelja — uvedeni, kao odnošajne vrednosti sasma opšte vrste, u oblast funkcionalnoga. Ko ovde uopšte može da prati ova razlaganja, shvati-će da je korakom od a3 (kao prirodnog maksimuma) na an — bezuslovnost prostora- od tri dimenzije već ukinuta. ^

Pošto je jednom prostorni element tačke izgubio onaj još uvek optićki karakter preseka koordinata u jednom opažajnom sistemu i bio definisan kao grupa od tri nezavisna broja, nije bilo više nikakve unutraš-nje smetnje da se broj 3 zameni opštim brojem n. Nastupa obrtanje pojma o dimenzijama: merni broje-vi ne obeležavaju više optičke osobine jedne tačke u pogledu njenog položaja u sistemu, već dimenzije ne-ograničenog broja pretstavljaju potpuno apstraktne o-sobine jedne brojne grupe. Ova brojna grupa (od n ne-zavisno poređanih elemenata) jeste slika tačke. Ona se z.ove tačka. Iz toga logički razvijena jednačina zove'-se ravanj jeste slika ravni. Skupni pojam svih tačaka od n dimenzija zove se n-dimenzionalni prostorK U ovim transcendentnim prostornim svetovima, koji se ne odnose više ni na kakve vrste čulnosti, vladaju od-nosi iz analize, koji se stalno poklapaju sa rezultatima eksperimentalne fizike. Ova prostornost višeg reda je-ste simbol koji ostaje potpuno svojinom zapadnjačkog duha. Samo taj duh pokušao je, i umeo, da poveže sve što je postalo i što je prostorno u te oblike, samo on je pokušao, i umeo, da ovim načinom prisvajanja (se-timo se pojma »tabu«) ono što je strano i tuđe zakli-nje, primorava i savlađuje i, time, »saznaje«. Tek u toj sferi mišljenja u brojevima,. koja je pristupačna još samo vrlo malom broju Ijudi — dobijaju karakter ne-čeg stvarnog čak i tvorevine kao što su sistemi hiper-kompleksnih brojeva (kvaternioni iz vektorškog raču-na) pa i sasvim nerazumljivi znaci kao oo«. Ima da se shvati da stvarnost nije samo čulna stvarnost, i da, šta više, duševnost može da ostvaruje svoju ideju i u sasvim drugim tvorevinama koje nisu opažajne.

1 Sa stanovišta nauke o množinama zove se uređena množina tačaka, bez obzira na broj dimenzija, telom, a množina od (n-1) dimenzija u odnosu na 6nu prvu površi-nom. »Ograničenje« (ivica, strana) iedne množine lačaka l>retstavlja množinu tačaka niže potencije.

19

SPENGLER Propast Zapada

18

Iz ove veličanstvene intuicije simboličkih prostor-nih svetova sleduje poslednje i završno shvatanje ce-lokupne zapadnjačke matematike: proširenje i produ-hovljenje teorije funkcija u teoriju grupa.

Grupe su množine ili skupni pojmovi jednovrsnih matematičkih tvorevina. Na primer: skupnost svih di-ferencialnih jednačina izvesnog tipa, množine lcoje su sagrađene i uređene slično Dedekindovom brojnom te-lu. Radi se tu, kako osećamo, o svetovima sasma no-vih brojeva koji za imutrašnje oko posvećenoga ipak nisu sasvim lišeni izvesne čulnosti. Nužno je sad ispi-tivati izvesne elemente ovih neverovatno apstraktnih oblikovnih sistema, elemente koji su, u odnosu na jed-nu jedinačnu grupu operacija — transformacija siste-ma — nezavisni od njihovih uticaja, tj. elemente koj i su invariantni. Opšti zadatak ove matematike dobija (po Klajnu) ovakav oblik: »Data je jedna n-dimenzio-nalna raznovrsnost (»prostor«) i jedna grupa transfor-macija. Tvorevine koje pripadaju raznovrsnosti treba da se ispitaju u pogledu onih njihovih osobina koje se ne menjaju sa transformacijama grupe«.

Na ovom najvišem vrhu zaključuje svoj razvoj matematika Zapada — pošto je isrpla sve svoje unu-trašnje mogućnosti i pošto je ispunila svoje određenje da bude slika i najčistiji izraz ideje faustovske dušev-nosti. U istom smislu je to učinila matematika antič-ke kulture u 3 veku. Obe nauke —• jedine čiju organ-sku strukturu možemo već danas istoriski prozreti — postale su iz koncepcije potpuno novog broja (Pila-gora i Dekart); obe su u sjajnom uzletu, posle jednog veka, dostigle svoju zrelost; i obe su završile — posle cvctanja od tri veka — zgradu svojih ideja, baš u vre-me kada je kultura kojoj su pripadale prešla u svet-sko-gradsku civilizaciju. Ova duboko značajna veza bi-će kasnije objašnjena. Sigurno je da je za nas vreme velikih matematičara prošlo. Danas je u toku isti onaj rad održavanja, zaokrugljivanja, rafinovanja, odabira nja, pun talenata, sitan rad na mesto velikih stvaranja, koji karakteriše i aleksandrinsku matematiku kasnog helenizma.

140


Istoriska jedna shema razjasniće to još bolje:

ANTIKA ZAPAD

1. KONCEPCIJA NOVOG BROJA:

Oko 540 Broj kao količina

Pitagorejci (Oko 470 pobeda plastikc nad fresko-slikarstvom)

Oko 1630 Broj kao odnos

Dekart, Ferma, Paskal; Njutn, Lajbnic (1670)

(Oko 1670 pobeda muzike nad uljanim slikarstvom)

2. VRHUNAC SISTEMATSKOG RAZVIJANJA

450—350 Platon, Arhitas

Eudoksos (Fidija, Praksitel)

1750—1800 Ojler, Lagranž

L^pl^s (Gluk, Hajdi, Mocart)

3. UNUTRAŠNJI ZAVRŠETAK SVETA BROJEVA

300—250 Euklid, Apoionije

Arhimed (Lizip, Leohares)

Posle 1800 Gaus, Koši,

Riman (Betoven)

14 L

GLAVA DRUGA PROBLEM ISTORIJE SVETA

PRVI DEO

FIZIOGNOMIKA I SISTEMATIKA

1

Sad je, najzad, moguće da se učini odlučni korak i da se skicira slika istorije, slika koja ne zavisi više od slučajnog stanovišta posmatrača u nekoj — njego-voj —• »sadašnjici« ni od njegove osobine kao zainte-resovanog člana samo jedne kulture, čije ga religiske, duhovne, političke, soeijalne teženje zavode da isto-t iski materijal uređuje iz vremenski i prostorno ogra-ničene perspektive i da, time, nameće događanju svo-jevoljni i površni oblik koji je u suštini tuđ i stran za lo događanje.

Ono što je do sada nedostajaio — jeste distanca od predmeta. U pogledu prirode, ona je davno postig-' nuta. Tu je svakako i bik> iakše da se ona post.igne. Fizičar gradi, kao nešto što se samo po sebi razume, mehaničko-uzročnu sliku svoga sveta, kao da on sam i nije tu.

Ali i u oblikovnom svetu istorije moguće je isto lo. Mi samo do sad za to nismo znali. Ponos modernih isloričara je da budu objektivni, ali oni time odaju ka-ko su malo svesni svojih sopstvenih predrasuda. Otu-da se možda sme- reći, a to će se kasnije i učiniti, da do sada nije bilo pravog pisanja istorije u faustovs-kom stilu. A to znači takvog koje ima dovoljno distan-ce da u skupnoj slici svetske istorije i samu sadaš-

143


njost posraatra kao nešto beskrajno daleko i strano, sadašnjost koja je to što jeste — samo u odnosu na jednu od bezbrojnih ljudskih generacija. Da posmatra i nju, tu sadašnjost, kao epohu koja nema veću važ-nost no sve ostale, da je posmatra bez falsifikatorskog merila ma kakvih ideala, bez odnosa prema sebi sa-mome, bez želja, brige i ličnog unutarnjeg učešća kak-vo zahteva praktički život. Distancu koja — da govori-mo sa Ničcom koji je nije ni izdaleka dovoljno imao — dozvoljava da se celokupna činjenica »čovek« sa-gleda sa ogrornne daljine; jedan pogled na sve kultu-re, pa i sopstvenu, kao na niz vrhova jednc planine na horizontu,

Tu je valjalo još jednom izvrsiti Kopernikovo dc-lo, ono oslobođenje od privida u ime beskrajnog pro-stora, koje je zapadnjački duh izvršio već odavno u pogledu prirode, kada je sa ptolomejskog sistema pre-šao na ovaj koji danas vredi samo za njega — i, time, isključio slučajno stanovište posmatrača na jednoj je-dinoj planeti kao merodavno.

Istorija sveta treba i može da se oslobodi toga da posmatra događaje sa slučajnoga mesta dotičnog »no-vog vremena«. Nama izgieda da naš 19 vek beskrajno bogatiji i važniji nego recimo 19 prc Hrista, ali i me-sec nam izgleda veći od Saturna i Jupitera. Fizičar se davno oslobodio predrasude relativne daljine; istori-ričar još nije. Mi dozvoljavamo sebi da kulturu Grka obeležimo kao stari vek, relativno, prema našem no-vom veku. A da li je on to bio i za fine i istoriski vi-soko obrazovane Egipćane na dvoru velikog Tutmozisa —• hiljadu godina pre Homera? Za nas, događaji koji su se odigrali od 1500—1800 godine na tlu Zapadne Evrope ispunjuju najvažniju trećinu svetske istorije uopšte. Za kineskog istoričara koji gleda unazad na 4000 godina kineske istorije, i iz nje sudi, te naše go-dine su samo kratka i malo značajna epizoda, ni iz-daleka toliko važna koliko, na primer, stoleća Han-di-nastije (206 pre Hr. do 220 po Hr.), koja čine epohu u »istoriji sveta« toga kineskog istoričara.

Oslobditi, dakle, istoriju od lične predrasude po-smatračeve — to je namera svega što ovde sleduje. Ta predrasuda čini, u našem slučaju, od istorije svetci ug-Iavnom istoriju jednog fragmenta prošlosti; daje joj za cilj slučajno-sadanja zbivanja koja su utvrđena u

1

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

Zapadnoj Evropi; a kao merilo kojim se ocenjuje zna-čajnost onoga što se postiglo i što se još ima postići nameće joj trenutno važeće ideale i interese.

2

Priroda i istorija: tako stoje za svakog čoveka jedna prema drugoj dve krajnje mogućnosti da se stVarnost koja ga okružuje uredi kao slika sveta. Stvarnost je priroda ukoliko sve postajanje podređuje onome što je postalo; ona je istorija ukoliko sve što je postalo podređuje postajanju. Stvarnost se sagleda kritički u svome liku »predočenom u sećanju«: tako postaje svet Platona, Rembranta, Getea, Betovena; — ili se shvata u svome prisutno čulnom stanju: to su svetovi Parmenida i Dekarta, Kanta i Njutna. »Sazna-vati« u strogom smislu te reči jeste Onaj doživljajni čin čiji se izvršeni rezultat zove »priroda«. Ono što je saznato i prirodno identično je. Sve što je saznato, kao što je dokazao simbol matematičkog broja, jeste po značenju jednako sa mehanički ograničenim, sa onim što je jednom za svagda tačno, sa stavljenim. Priroda je skupni pojam zakonito nuznoga. Ima samo zakona prirode. Nijedan fizičar koji shvata svoje od-ređenje neće hteti da ovu granicu pređe. Njegov za-datak je da utvrdi skup, dobro uređeni sistem, zako-na lcoji se mogu naći u slici njegove prirode, i, još vi-še, zakona koji pretstavljaju sliku njegove prirode is-crpno i bez ostatka.

Sa druge strane: sagledati — potsećam na reč Ge-teovu; »Sagledati treba dobro razlikovati od gledati« — jeste onaj doživljajni akt koji, dok se izvršuje. jes-te sam sobom istorija. Doživljeno, to je ono što se dogodilo, to je istorija.

Svako događanje biva samo jednom i nikad se ne ponavlja. Ono podleži načelu pravca (»vremena«), na-čelu neobrtljivosti. Ono što se dogodilo, stavljeno na-suprot postajanju kao ono što je postalo ili nasuprot živome kao ukočeno, pripada nepozivo prošlosti. Ose-ćanje o tome jeste strah od sveta. A sve što je sazna lo jeste vanvremensko, niti je prošlo niti je buduće, vcć je prosto »tu«, pa je od trajnog važenja. To pripa-da unutarnjoj osobini prirodno-zakonitoga. Zakon, ono


što je stavljeno, spada u anti-istorisko. On isključuje slučaj. Zakoni prirode su oblici bezizuzetne, siedstve-no anorganske, nužnosti. Jasno je onda zašto se mate-matika, kao red onoga što je postalo, kroz broj uvek odnosi na zakone i uzročnost, i samo i jedino na njih.

Postajanje »nema broja«. Samo mrtvo — a živo samo utoliko ukoliko se apštrahuje od njegove život-nosti — može biti brojano, mereno, raščlanjavano. či-sto postajanje, život, jeste u tom smislu bezgranično. Postajanje je sa one strane domašaja uzroka i posledi-ca, zakona i mere. Nijedno duboko i pravo istorisko iš-pitivanje neče tražiti uzročnu zakonitost; inače ne bi shvatilo svoju pravu suštinu.

Međutim, posmatrana istorija nije čisto postaja ' nje; ona je samo slika, jedan oblik sveta koji zrači iz svesti posmatrača, slika u kojoj postajanje gospodari onim što je postalo. Kad se u istoriji drži onoga što je postalo, dakle jednog nedostatka, stvara se moguč-nost da se dobije od istorije nešto »naučno«. Ukoliko se više toga drži, utoliko ona izgleda više mehanička, više razumska, više uzročna. I Geteova »živa priroda«, potpuno ne-matematička slika sveta, imala je u sebi još toliko mrtvog i ukočenog da je on mogao obrađi-vati naučno bar njen prednji plan. Ako se na torh dr-žanju onoga što je postalo ne insistira, onda je istori-

, ja gotovo samo čisto postajanje, onda je sagledanje postalo doživljajem koji dozvoljava samo još razne vr-ste umetničke recepcije. Ono što je Dante video kao' svetsku sudbinu pred svojim duhovnim okom, to on ne bi mogao naučno uobličiti; ni Gete ono što je video u velikim trenucima svog stvaranja Fausta; ni Plotin, ni Đordano Bruno svoje likove, koji nisu bili rezultat ispitivanja. U tome je najvažniji uzrok spora oko unu-tarnjeg oblika sfrukture istorije. Pred istim predme-tom, pred istim materijalnim činjenicama, svaki po-smatrač ima; po svojoj nastrojenosti, drugi utisak ce-line, neshvatljiv i nesaopštljiv, onaj koji leži u njego-vu naučnom mišljenju i daje mu ličnu boju. Stepen onoga što je postalo uvek će biti različit u gledanju dva čoveka. Dovoljan razlog da se nikada ne mogu sporazumeti ni o zadatku ni o metodi. Svako okriv-Ijuje drugoga da baš njemu, tom drugom, nedostaje jasno mišljenje, a ipak je ono »nešto«, što je tim iz-razom obeležno, nešto što nije ni u čijoj vlasti, nešto

1


što nije gore nego, nužnim načinom, uvek jedno biće sasvim druge vrste. To isto vredi i za svaku nauku o prirodi.

Ali, valja se čvrsto držati ovoga: hteti istoriju ob-rađivati naučno, u krajnjoj liniji je uvek nešto protiv-rečno. Prava nauka dopire dok važe pojmovi »tačno« i »lažno«. To vredi o matematici, pa dakle i o istoris-koj prednauci koja skuplja, uređuje i pregleda mate-rijal. A pravi istoriski pogled, koji tek otuda započi-' nje, pripada oblasti ziiačenja u kojoj nisu merodavne reči »tačno« i »lažno« nego »plitko« i »duboko«. Pravi fizičar,nije dubok već »oštrouman«. Tek lcad napusti oblast radnih hipoteza. i dodirne poslednje stvari, on može biti dubok — ali je tada već postao metafizičar. Prirodu treba obrađivati naučno, a o istoriji treba maštati. Vele da je stari Leopold Ranke jednom rekao kako je Skotov roman Ouentin Durward baš pravo pi-sanje istorije. Tako i jeste: dobro istorisko delo ima to preimućstvo što čitalac može biti svoj sopstveni Valter Skot.

Na drugoj s'trani, tamo gde treba da vlada carstvo brojeva i egzaktnog znanja, Gete je nazvao »živom pri-rodom« baš ono što je bilo neposredno sagledanje či-stoga postajanja i samouobličavanja, dakle ono što je, kako smo ovde utvrdili. istorija. Njegov svet je bio najpre organizam, biće, pa se može pojmiti da nje-gova istraživanja, iako su nosila spoljašnje fizikalno obeležje, ne idu ni za brojevima, ni za zakonima, ni /.a uzrocnošću vezanom u formulama, niti uopšte za ma kakvim raščlanjav'anjem, nego da su ona najpre, jedna morfologija u najvišem smislu. Otuda ona izbe-gavaju specifično zapadnjačko (i vrlo neantičko) sred-stvo svakog kauzalnog posmatranja, eksperiment koji meri; ali opet nigde ne mogu bez njega. Njegovo po-smatranje zemljine kore uvek je geologija, nikada mi-ueralogija (koju je on nazivao naukom o nečem Što je mrtvo).

Recimo još jednom: nema tačne granice između obe vrste shvatanja sveta. Ma koliko bili suprotni po-stajanje i ono što je postalo, sigurno je da u svakoj vrsti našeg razumevanja ima i jednog i drugog. Isto-i i ju doživljuje onaj koji i jedno i drugo sagleda lcao ncšto što postaje, što se izvršuje; prirodu saznaje onaj koji i jedno i drugo raščlanjuje kao nešto što je po-sialo, kao nešto svršeno i ispunjeno.


U svakom čoveku, svakoj kulturi, svakom stepenu kulture, leži prvobitna jedna dispozicija, jedna prvo-bitna naklonost i predodređenje da pretpostavlja je-dan od ova dva oblika kao ideal razumevanja sveta. Čovek Zapada je u velikoj meri istoriski nastrojen1; antički čovek bio je to u vrlo maloj meri. Mi pratimo sve dato sa obzirom na prošlost i budućnost, antika je priznavala kao biće samo prisutnost u obliku tačke. Sve ostalo bilo je mit. Mi imamo pred sobom u sva-kom taktu naše niuzike, od Palestrine do Vagnera, simbol postajanja; Grci u svakoj od svojih statua sim-bol čiste sadašnjice. Ritam tela počiva u istovremenom odnošaju delova, a ritam fuge u vremenskom pro-ticanju.

3

Tako izlaze pred nas načela oblika i zakona kao dva osnovna elementa svakog formiranja sveta. Ukoli-ko odlučnije slika sveta nosi crte prirode, utoliko ne-ograničenije važi u njoj zakon i broj. Ukoliko čistije svet biva sagledan kao nešto večno postajuće, utoliko je dalje od brojeva neuhvatljivo obilje njegovog uobli-čavanja. »Lik je nešto pokretljivo, nešto što postaje, nešto što prolazi. Nauka o likovima je nauka o pro-menama. Nauka o metamorfozi je ključ za sve znake prirode«, veli se u jednoj zabelešci iz Geteove zaostav-štine. Tako se, u pogledu na metodu, razlikuje Geteo-va mnogo navođena »egzaktna čulna mašta«, na koju nesihetano deluje ono što je živo1, od egzaktnog umrtvljujućeg postupka moderne fizike. Ostatak dru-gog elementa, koji će se uvek nalaziti, pojavljuje se u strogoj nauci o prirodi pod oblikom teorije i hipo-teza, koje se nikada ne mogu izbeći, čiji opažajni sa-držaj ispunjuje i nosi sve što je broj i formula. U is-

1 Anti-istorisko, kao izraz ocllučno sistematičkog na-strojenja, valja dobro razlikovati od a-istoriskog. Početak 4 knjige Sveta kao volje i pretstave (§ 53) karakterističan je za čoveka koji misli anti-istoriski, tj. koji suzbija iz teoretskih razloga ono što u njemu kao istorisko postoji pa ga odbacuje. Nasuprot tome, helenska a-istoriska pri-roda to »istorisko« niti ima niti razume.

1 »Ima pra-pojava koje mi, u njihovoj božanskoj jed-nostavnosti, ne treba da ometamo, niti da na njih išta utičemo (Gete).

148


toriskom ispitivanju io je hronologija, tj. ona mreža brojeva koja se unutrašnje oseća kao potpuno tuđa postajanju (a ovde se nikad tako ne oseća), ona mre-ža koja opleta i prožima istoriski oblikovni svet kao skela brojeva godina ili kao statistika. Tu ne može biti ni govora o matematici. Hronološki broj označava ono što je samo jedanput stvarno, a matematički ono što je stalno moguće. Prvi opisuje likove i ocrtava epohe i činjenice za razumsko oko; on sluzi istoriji, Drugi je sam sobom zakon, koji on i hoće da utvrdi; on je kraj i svrha ispitivanja. Hronološki broj je po-zajmljen iz prave pravcate nauke, matematike, kao sredstvo za jeclnu prednauku. Ali se to njegovo svoj stvo u upotrebi ne vidi. Valja se uneti u razliku ova dva simbola: 12 X 8.. = 96 i 18 oktobar 1813. Tu se upotrcba brojcva razlikujc potpuno kao i upotreba re-či u prozi i u poeziji.

Još nešto drugo valja ovde primetiti. Pošto je po-stajanje u osnovi onoga što je postalo, a istorija pret-stavlja red slike sveta u smislu postajanja, to je is-torija prvobitni, a priroda u smislu izrađenog meha-nizma sveta kasni oblik sveta, oblik koji stvaraju telc ljudi zrelih kultura. Ustvari, tamni pra-duševni okolni svet najranijeg ljudstva, o čemu nam i danas svedo-če njegovi religiozni običaji i mitovi, onaj svet, potpu-no organski, pun proizvoljnosti, neprijateljskih demo-na i ćudljivih sila, jeste jedna celina, živa, neuhvatlji-va, zagonetno nesračunljiva, sva u pokretu. Neka se nazove i prirodom: ali to nije naša priroda, mrtVi ot-sjaj duha koji zna. Ovaj pra-svet odzvanja još, kao cieo davno minulog ljudstva, samo u dečjoj duši i u duši velikih umetnika, usred jedne stroge »prirode« koju oko pojedinca gradi i diže gradski duh zrelih kultura, tiranskim pritiskom, U tome je razlog za onu nadraženu zapetost između naučnog (»modernog«) i umetničkog (»nepraktičnog«) gledišta na svet, koju po-/.naje svako kasno doba. Čovek od činjenica i pesnik nikada se neće razumeti. Tu je i razlog što svako isto-i isko istraživanje, koje teži da bude naulca, a koje ttvek mora da nosi u sebi nešto od dctinjstva i od sna, ncšto geteovsko, lako pada u opasnost da postane sa-mo fizika javnoga života, »materijalistička« —• kako je sama sebe naivno nazvala.

19


»Priroda« u egzaktnom smislu jeste ređi, na čo-veka velikih gradova kasnih kultura ograničeni, rriož-da več starački, način da se stvarhost uzme u posed. A istorija je naivni i mladalački, a i nesvesniji, način za to isto, način svojstven eelom čovečanstvu. Tako bar stoje jedna prema drugoj: priroda u brojevima, bez tajni, raščlanjiva i raščlanjena priroda Aristote-la i Kanta, sofista i darvinista, moderne fizike i hemi-je, prema doživljavanoj, bezgraničnoj, osećajnoj pri-rodi Homera i Eda, dorskog i gotičkog čoveka. Ko ovo previdi, ne razume uopšte suštinu istoriskog posmat-ranja. Ono je pravo »prirodno«, a egzaktna mehanički uređena priroda jeste veštačko shvatanje duše prema svom svetu. Pa ipak, ili baš zato, modernom čoveku je nauka o prirodi laka, a istorisko posmatranje teško.

t ^ / 1

Pokrcti mehanističkog mišljenja o svetu, čija je težnja uperena, potpuno i sva, na matematičko ogra-ničavanje, logičko razlikovanje, uzrok i posledicu, ra-no se pojavljuju. Nalazimo ih u prvim stolećima svih kultura, još slabe, još jedinačne, gde još iščezavaju u obilju religiozne svesti o svetu. Imenujem Rodžera Bekna. Uskoro ti pokreti dobijaju stroži karakter: ne-dostaje im (kao i svemu što se duhovno osvaja i stal-no biva ugroženo od ljudske prirode) karakter gospo• darski i isključiv. Neopazimice carstvo prostorno-poj-movnog (jer pojmovi su u svojoj suštini brojevi, oni imaju čisto kvantitativne osobine) prožima sav spo-ljašnji svet pojedinca, izrađuje u prostim utiscima čul-nosti (sa njima i ispod njih) mehaničku vezu uzročne vrste, brojno zakonite, i najzad podjarmljuje budnu svest velikogradskog kulturnog čoveka — bilo to u egipatskoj Tebi, bilo u Babilonu, Benaresu, Aleksan-driji, bilo u zapadnjačkim velikim gradovima. Podvrga-va tu budnu svest velikogradskog kulturnog čoveka ta-ko trajnom pritisku prirodno-zakonskog mišljenja da ona jedva može da pobija predrasudu svake filozofije . i nauke (jer to i jeste predrasuda) koja se sastoji u ovome: to stanje u kome se taj čovek nalazi treba da bude sam ljudski duh, a njegov pandan, mehanička sli-ka sveta, treba da bude sam svet. Logičari, kao Aris-totel i Kant, učinili su da taj nazor preovlada, ali ga Platon i Gete pobijaju.

150


4 Veliki zadatak saznanja sveta (koje je potreba čo-

veka viših kultura), kao jedne vrste prožimanja cele njegove egzis.tencije), zadatak za koji on misli da je dužan imati ga, zvali mi postupak tog zadatka naukom ili filozofijom, priznali mi ili osporavali, sa najprisni-jom izvesnOšću, njegovo srodstvo sa umetničkim stva-ralaštvom i verničkom intuicijom — taj veliki zadatak je, sigurno, u svakom slučaju isti. On je u tome da se oblikovni jezik slike sveta pretstavi u svojoj čistoti: slike sveta koja je predodredena biću pojedinca, i ko-ju on mora smatrati za svet sam, dok god ne počne upoređivati.

U pogledu razlike između prirode i istorije, ovaj zadatak mora biti dvostruk. I priroda i istorija go-vore svojim sopstvenim, u svakom pogledu različitim, oblikovnim jezikom. I u jednoj neodlučnoj slici sveta —• kako to po svakodnevnom pravilu i biva — mogu obe jedna drugoj smetati i nadmetati se, ali se nika-da ne mogu vezati u unutrašnje jedinstvo.

Pravac i prostiranje jesu vladajuće oznake po ko-jima se razlikuje istoriski utisak sveta od prirodnog utiska sveta. Čovek nije nikako kadar da oba ova sve-ta oblikuje istovremeno. Reč »daljina« ima karakteris-tični dvostruki smisao.. Tamo, ona znači budućnost; ovde, ona znači prostornu distancu. Primetiće se da istoriski materijalist, nužnim načinom, oseća vreme kao matematičku dimenziju. Obrnuto tome, za rOđe-nog umetnika, kao što lirika svih naroda dokazuje, da-ljine pejzaža, oblaci, vidici, sunce koje zalazi, jesu uti-sci koji se nesavladljivo vezuju sa osećanjem nečeg budućeg. Grčki pesnik odriče budućnost, sledstveno nc vidi ništa od nje i ne opeva nju. Zato što pripada sav sadašnjici, on pripada sav blizini. Ispitivač priro-de, produlctivni čovek razuma u pravom smislu, bio on eksperimentator lcao Faradi, bio teoretičar lcao Galilei, bio račundžija kao Njutn, nalazi u svom svetu saino količine bez pravca, koje on meri, ispituje i uređuje. Samo kvantitet podleži shvatanju kroz brojeve, uzroč-iio je određen, pojmovno se može učiniti pristupačnim i biti formulisan u vidu zakona. Time su sve moguć-nosti svakog pravog prirodnog saznanja iscrpene. Svi zakoni su kvantitativne veze ili, kako to fizičar izraža-va, svi fizikalni procesi protiČu u prostoru. Antički fi-

1


zičar bi taj izraz popravio u smislu antičkog osećanja sveta koje odriče prostor, ne promenivši činjenicu, i rekao.: da se svi procesi »dešavaju medu telima«.

Istoriskim utiscima sve kvantitativno —• tuđe je i strano. Njihov organ je drugi. Svet kao priroda i svet kao istorija imaju svoje sopstvene načine shvatanja..Mi ih poznajemo i upotrebljujemo svakodnevno, iako do sada nismo bili svesni njihove suprotnosti. Postoji sa-znanje prirode i saznanje Ijudi. Postoji naučno iskust-vo i životno iskustvo. Neka se prati ova suprotnošt do u poslednje dubine, pa će se razumeti šta mislim.

Svi načini da se shati svet mogu se označiti, na kraju krajeva, kao morfologija. Morfologija mehanič-koga i prostomoga, nauka koja otkriva i ureduje pri-rodne zakone i uzročne odnose, zove se sisternatika. Morfologija organskoga, istorije i života, svega onoga što u sebi nosi pravac i sudbinu, zove se fiziognomika.

5 Sistematski način posmatranja sveta postigao je ,

na Zapadu svoj vrhunac za vreme prethodnoga veka, pa ga je i premašio. Fiziognomički način ima još pred sobom svoje veliko doba. Za sto godina, sve nauke ko-je budu bile još moguće na tom tlu biće odlomc.i jed-ne jedine ogromne fiziognomike svega Ijudskoga. To znači »morfologija svetske istorije«. U svakoj nauci, i po svrsi i po sadržini, čovek priča sama sebe. Nauč-no iskustvo je duhovno samosaznanje. Sa toga glediš-ta je ovde bila obrađena matematika kao poglavlje fi-ziognomike. Nije se uzelo u obzir šta je pojedini ma-•tematičar nameravao. Isključeni su naučnik kao takav ' i njegovi rezultati kao sastavni deo jedne količine zna-nja. Matematičar kao čovek .čije delovanje čini jedan deo njegove pojave, a čije znanje i mišljenje čini je-dan deo njegovog izraza, jeste organ kulture; i samo je tu značajan. Kroz njega ona govori o sebi. Kao lič-nost, kao duh koji pronalazi, saznaje, uobličava, on pripada njenoj fiziognomiji.

Svaka matematika, koja bilo kao nauČni sistem, bilo (kao u slučaju Egipta) u obliku arhitekture, ide-ju svoga, svome biću urođenog, broja čini vidljivom za sve, jeste ispovest jedne duše. Ukoliko njeno name-ravano delovanje pripada samo istorislcoj površini, u-toliko i 0110 što je u njoj nesvesno (broj sam i stii


njegovog razvitka sve do zgrade jednog završenog sve-ta oblika) jeste izraz bića, krvi. Mj^na životna istorija, njeno cvetanje i sasušivanje, njen duboki odnos prc-ma likovnim umetnostima, mitovima i kultovirna iste kulture — sve to pripada onoj drugoj, istoriskoj, vrsti morfologije, vrsti koju su jedva držali mogućom.

Vidljiva spoljašnja strana svake istorije ima, pre-ma tome, isto značenje koje i spoljašnja pojava poje-dinog čoveka: rast, izgled, stav, hod, ne jezik nego go-vorenje, ne ono što je napisano nego pismo. Za poz-navaoca ljudi — to je sve tu. Telo, sa svim svojim de-lovanjima, ograničeno, postalo, prolazno, jeste izraz duše. Ali, biti poznavalc ljudi Znači poznavati i one ljudske organizme najvećeg stila koje ja zovem kul-turama; znači shvatiti njihov izraz, njihov jezik,, nji-hove radnje, onako kako ih shvatamo u čoveka poje-dinca. — Opisna, oblikovna fiziognomika je umetnost portreta, prevedena u duhovno. Don Kihot, Verter, Ži-licn Sorel jesu portreti jedne epohe. Faust je portret čitave kulture. Isptivač prirode, morfolog, kad je si-stematičar, poznaje portret sveta samo kao imitativni zadatak. To je ono »verno prirodi«, »sličnost«, u slika-ra-zanatlije koji, u osnovi, prilazi poslu čisto matema-tički. Pravi portret, u smislu Rembranta, jeste fizi-ognomika, tj. u jedan trenutak zbijena istorija. Niz njegovih autoportreta nije ništa do jedna — prava geteovska — autobiografija. Tako treba napisati bio-grafiju velikih kultura. Imitativni deo, rad stručnog istoričara na datumima i brojevima, samo je sredstvo, a ne svrha. Crtama lica istorije pripada sve ono što se do sada umelo procenjivati samo po ličnim merilima, po koristi i šteti, dobru i zlu, dopadanju i nedopada-nju: oblik države kao i oblik privrede, bitke kao i u-metnosti, nauke kao i bogovi, matematika kao i mo-ral. Sve uopšte što je postalo, sve što se pojavljuje, simbol je, izraz je duše. Valja ga posmatrati okom poznavaoca ljudi, valja ga osetiti u njegovom znače-nju, a ne svoditi ga na zakone. I tako se diže istraži-vanje do poslednje i najviše izvesnosti: »Sve prolazno samo je uporedenje«.

fZa saznanje prirode čovek se može vaspitati, _a sa-; /navalac lstorije se rađa. , On shvata i prožima ljude i činjenice odjednom, Iz jednog osećanja koje se ne uči, koje se izmiče svakom namcrnom dclovanju, a koje, u svojim najvišim momentima, dosta retko nailazi.

153


Raščlanjavati, clefinisati, uređivati, ograničavati na uz-rok i posledicu — može se kad se hoče. To je rad, a ono drugo je stvaranje. Lik i zakon, upoređenje i po-jam, simboi i formula, imaju vrlo različite organe. Ono što se ovde u toj suprotnosti/pojavljuje jeste od-nos zivota i smrti, rađanja i razaranja. Razum, sistem, pojam — ubijaju time što »saznaju«. Oni čine saznano ukočenim predmetom koji se može meriti i deliti.j Ša-gledanje, opažajnost daje dušu: utelovljava ono što je pojedinačno u živo, prisno osečano jedinstvo. Pes-ništvo i istorislco ispitivanje slični su;računanje i sa-znanje isto tako. Ali, kako je jednom rekao Hebel: »Si-stemi se ne grade snevanjem, niti se umetnička dela šračunavaju, ili, što je isLo, izmišljavaju«. Umetnik, pravi istoričar, sagledci kako nešto biva. On postajanje doživljuje još jednom u crtama onoga što posmatra. Sistematičar, bio on darvinist, bio fizičar ili logičar, ili pisao on pragmatičku istoriju, saznaje ono što je postalo. Duša umetnikova je, kao i duša kulture, ne-što što bi htelo da se ostvari, nešto savršeno i potpu-no, a na jeziku starije filozofije: mikrokozam. Siste-matski duh odvojen od čulnosti — apstraktni — jeste kasna, uža i prolazna pojava; pripada najzrelijim sta-dijima jedne kulture. Vezan je za gradove, u kojima se život sve više i više zbija i zgušnjava, sa njima se i pojavljuje i nestaje. Antička nauka postoji samo počev od Jonjana iz 6 veka pa sve do rimskog vremena. An-tički umetnici postoje dotle dok postoji antika.

Jedna shema neka opet posluži razjašnjavanju:

Biče

Budno biče

Duša Mogučnost

Svet Usavršavanje

(Život)

Postajanje -> Pravac Organsko Simbol, slika

Stvarnost

Posta.lo Prostornost Mehaničko Broj, pojam

X I

Slika sveta

1

Istorija Takt, oblik Fiziognomika Činjenice

Priroda Napon, zakon Sistematika' Istine


Ako pokušamo da sebi objasnimo načelo jedinstva, iz koga shvatamo svaki od oba ova sveta, nalazimo da se matematički regulisano saznanje (utoliko odlučnije ukoliko je čistije) odnosi u svemu na nešto sto je stalno prisutno. Slika prirode, kako je fizičar posmat-ra, razvija se trenutno pred njegovim čulima. Da je priroda ista za svako budno biće i u svima vremeni-ma — to je većinom prećutana ali utoliko čvršća pret-postavka svakog ispitivanja prirode. Jedan opit odlu-čuje »za navek«. Vreme se ne odriče, ali se ovakvim stavom od njega apstrahuje. Prava istorija, pak, po-čiva na jednom isto tako izvesnom unutarnjem ose-ćanju o potpuno suprotnom. Istorija pretpostavlja kao svoj organ jednu vrstu unutrašnje čulnosti koju je teško opisati, čiji utisci protiču u beskrajnim mena-ma, tako da ne mogu. biti skupljeni u jedmi vremen-sku tačku. (O tobožnjem »vremenu« fizičara biće kas-nije govora.) Slika istorije — bilo čovečanstva, sveta organizama, zemlje, ili sistema nekretnica — jeste sli-ka sećanja. Ovde shvatamo sećanje kao više stanje koje nikako nije svojstveno svakom budnom biću, a mnogima je dato samo u malom stepenu, kao jednu vrstu snage mašte koja se proživljuje svakog trenutlca sub specie aeternitatis u stalnom odnosu na sve proš-10 i buduće. To je pretpostavka svake vrste mislenog opažanja, samosaznanja i samoispovesti. U tome smi-slu antički čovek nema sećanja, pa ni istorije, ni u se-bi ni oko sebe. »O istoriji ne može niko suditi do onaj koji je proživeo istoriju na sebi samome« (Gete). U antičkoj svesti o svetu sve što je prošlo biva usisano 11 trenutnome. Neka se uporede izvanredno »istoriske« glave skulptura u naumburškoj katedrali, Direrove i Rembrantove, sa glavama helenističkih kipova, recimo sa poznatom statuom Sofokla. Prve pričaju SVLI isto-riju jedne duše; crte drugih strogo su ograničene na izraz jednog trenutnog bića. Te druge ĆLite o svemu što je u toku života dovelo do toga bića — ako se o tome uopšte može govoriti kod jednog pravog antič^ kog čoveka, koji je uvek »gotov«, a nikada nije »u po-stajanju«.

6 A sada je moguće da se nađu poslednji elementi

istoriskog sveta oblilca. Bezbrojni likovi pojavljuju se


u beskrajnom obilju, nestaju i ponovo se dižu da opet proteku, jedna mešavina u hiljadama boja i svetlosti preliva se prividno u najslobodnijoj slučajnosti: to je, na prvi pogled, slika svetske istorije kako se širi, kao celina, pred unutrašnjim okom. Ali, pogled koji dublje prodire u ono što je suštastveno izdvaja i iz-diže iz te proizvoljnosti čiste oblike koji su, gusto oba-vijeni, u^osnovi svega ljudskog postajanja i samo se na silu otkrivaju.

Od te slike celokupnog svetskog postajnja, sa nje-govim moćno nagomilanim horizontima, kako je obu-hvata faustovsko oko, od postajanja zvezdanog neba, zemne kore, živih bića, ljudi — uzmimo i posmatraj-mo sada samo sasvim malo morfološko jedinstvo »is-torije sveta« u popularnom običnom smislu, istorije višeg Ijudstva (o kome je Gete malo vodio računa), koje sada obuhvata otprilike 6000 godina, ne ulazeći u duboki problem unutrašnje istovremenosti svih tih aš-pekata. Ono što daje smisao i sadržinu svemu tome prolazećem svetu oblika, i što je do sada bilo duboko zatrpano pod jedva shvatljivom masom opipljivih »da-tuma« i »činjenica«, jeste fenomen velikih kultura. Tek kada se ovi praoblici sagledaju, osete, izdvoje u svojoj fiziognomičkoj značajnosti, može se reći da smo mi, nasuprot suštini prirode, razumeli suštinu i unutrašnji oblik ljudske istorije. Tek sa takvog jednog izgleda i uviđanja sme ozbiljno da se govori o filozofiji istorije. Tek je tada moguće shvatiti, u njenoj simboličkoj sa-držini, svaku činjenicu u istoriskoj slici, svaku misao, svaku umetnost, svaki rat, svaku ličnost, svaku epohu. Tek tada je moguće shvatiti istoriju samu, ne kao zbir prošloga bez pravog reda i unutrašnje nužnosti, već kao organizam najstrože građe i najsmišljenije podele, organizam u čijem razvoju slučajna sadanja prisutnost posmatrača ne označava nikakav otsek i gde buduć-nost više ne izgleda bezoblična i neodredljiva.

Kulture su organizmi. Istorija sveta je njihov skupni životopis. Ogromna istorija kineske ili antičke kulture jeste morfološki tačan pandan maloj istoriji čoveka pojedinca, životinje, drveta ili cveta. To za fa-ustovski pogled nije zahtev nego iskustvo. Ako se ho-će da sazna svuda ponovljeni unutarnji oblik, upored-na morfologija biljaka i životinja odavno je pripremi-

156


la metodu za to1. Sadržina cele istorije iscrpljuje se u sudbini pojedinačnih kultura, koje jedna drugoj sle-duju, koje jedna pored druge rastu, koje se dodiruju, natsenjavaju, prigušuju. I kada se pusti da ispred du-ha prođu njihovi likovi, koji su do sada ležali isuviše skriveni ispod površine trivialnog toka »istorijp čove-čanstva« — mora se uspeti da se nađe tip, pra-lik, kul ture uopšte, slobodan od svega beznačajnoga što ga muti; pra-lik koji leži u osnovi svih pojedinačnih kul-tura kao oblikovni ideal.

Razlikujem ideju jedne kulture, njene unutrašnje mogućnosti, od njene čulne pojave u slici istorije kao izvršenog ostvarivanja. To je odnos duše prema živom telu, njenom izrazu u svetlosnom svetu naših očiju. Is-torija jedne kulture je progresivno ostvarivanje ono-ga što je njena mogućnost. Ispunjenje znači isto što i kraj. Tako se odnosi apoliniska duša, čiju ideju ne-ki od nas možda mogu još da osete i ponovo prožive, prema svome razvoju u stvarnosti, prema »antici«, čije ostatke pristupačne oku i razumu ispituju arheolog, fi-lolog, estetičar i istoričar.

Kultura je prafenomen sve prošle i buduće svet-ske istorije. Duboka i slabo ocenjena ideja Geteova, koju je on otkrio u svojoj »živoj prirodi« i stalno po-lagao kao osnovu svojim morfološkim istraživanjima, ovde treba da se primeni u najtačnijem njenom smi-slu, na sve potpuno sazrele, u cvetu uginule, polu-raz-vijene, u klici ugušene tvorevine ljudske istorije. To je metoda shvatanja osećanjem, a ne raščlanjavanja. »Najviše do čega čovek može dospeti jestc divljenje; i kada ga prafenomen zadivi, neka bude zadovoljan; više mu se ne može dati, a dalje iza toga on ne treba ni da traži: tu je granica«. Prafenomen je ono u če-mu se čisto predočava ideja postajanja. Gete je jasno video ideju pra-biljke u liku svake pojedinačne, slu-čajno nastale, ili uopšte moguće, biljke pred svojim duhovnim okom. Pošao je u svom ispitivanju međuvi-lične kosti (os intermaxillare) od prafenomena. tipa kičmenjaka; u drugoj jednoj oblasti pošao je od geo-loške slojevitosti, od lista kao praoblika svih biljnih

1 Nije to metoda zoološkog »pragmatizma« darvini-sta u njihovu lovu za uzročnim vezama, metoda kOja raš-članjuje, već Geteova, koja sagleda i pregleda.

1


orgaiia, od metamorfoze biljaka kao praslike svega or-ganskoga postajanja. »Isti zakon moći će se primeniti na sve ostalo živo«, pisao je on iz Napulja Herderu, lcada mu je saopštio svoje otkriće. To je bio pogled na stvari koji bi .razumeo jedan Lajbnic; vek Darvinov bio mu je beskrajno udaljen.

Ali ne postoji još uopšte posmatranje istorije ko-je bi bilo potpuno slobodno od metoda darvinizma, tj. od sistematske prirodne nauke koja počiva na načelu uzročnosti. A nikada nije bilo ni govora o strogoj i ja-snoj fiziognomici, potpuno svesnoj svojih sredstava i granica, čije bi se metode tek imale iznaći. Tu je ve-liki zadatak 20 veka: da brižljivo otkrije unutarnju građu onih organskih jedinica kroz koje se i na ko-jima se vrši istorija sveta, da izluči ono što je morfo-loški nužno i bitno od onoga što je slučajno, da pojmi izraz događaja i da pronađe onaj jezik koji je u nje-govoj osnovi.

7

Nepregledna masa 'ljudskih bića, reka bez obala, koja izbija iz mračne prošlosti, gde naše vremensko osećanje gubi svoju delatnost uređivanja i gde nemir-na mašta — ili strah — dočarava u nama sliku geo-loških zemljinih perioda, da bi iza nje skrila nikada rešljivu zagonetku — reka koja se gubi u isto tako tamnu i vanvremensku budućnost — to je potka faus-tovske slike svetske istorije. Monotoni talasni udar bezbrojnih naraštaja pokreće prostranu površinu. Ši-re se sjajne brazde — prolazne svetlosti dolaze i igra-ju preko nje i mute jasno ogledalo, menjaju. se, bles-nLi i iščezavaju. Nazvali smo ih rodovima, plemenima, narodima, rasama. Oni sakupljaju niz naraštaja u og-raničeni krug istoriske površine. Kada se. stvaralačka oblikovna snaga u njima ugasi (a ta snaga je vrlo raz-ličit'a i predodređuje vrlo različito trajanje i plastič-nost ovih pojava), gase se i fiziognomičke, jezičke, du-hovne oznake, pa se pojava rastopi ponovo u haosu naraštaja. Arijevci, Mongo'li, Germani, Kelti, Parćani, Franci, Kartaginci( Berberi, Bantu, imena su za pot-puno raznovrsne tvorevine toga reda. — A nad ovom površinom povlače velike kulture svoje veličanstvene talasne krugove. Iznenada izrone, šire se u divotnim

158


Iinijama, izravnaju se, iščeznu, pa opet počiva mirno vodeno ogledalo usamljeno i u snu.

Jedna kultura rađa se LI trenutku lcada se jedna velika dLiša budi iz pra-duševnog stanja večno-detinj-skog Ijudstva: odvaja se lik iz bezličnoga, ograničeno i prolazno iz bezgraničnog i stalno mirnoga. Cveta na tlu tačno ograničenog zemljišta, zakoje je vezana kao bilj-ka. Jedna kultura umire kada je ta duša ostvarila pu-mi SLimu svojih mogućnosti LI oblikLi naroda, jezika, verskih učenja, Limetnosti, država, nauka, i potom se ponovo vraća u praduševnost. A njeno živo bivstvova-nje, onaj niz velikih epoha koje obeležavaju u strogom obrisu progresivno Lisavršavanje, jeste duboko prisna, strasna, borba za potvrdu ideje protiv sila haosa spo-Ija, protiv nesvesnog iznutra, LI koje su se te sile srdi-to povLikle. Ne bori se samo umetnik protiv otpora materije i protiv uništenja ideje u sebi. Svaka kultura je u dLiboko simboličkom i skoro mističkom odnosu prema materiji i prostoru, kroz koje i u kojima hoće da se ostvari. Postigne li se svrha, ispuni li ideja puno obilje mogućnosti i ostvari ih prema spoljašnjosti, iz-nenada se kLiltura ukoči, izumire, krv joj otiče, snage zamru — ona postaje civilizacija. To je ono što mi ose-ćamo i razuinem'o pod rečima egipticizam, bizantini-zam, mandarinstvo. I tako ona može, kao gnjilo dži-novsko drvo u prašumi, još stolećima i tisućlećima pružati u vis suve grane. Vidimo to na Kini, na Indiji i na svetu islama. Tako se izdizala antička civilizacija carslcog vremena džinovski u prividnoj mladalačkoj snazi i obilju i oduzimala mladoj arabljanskoj kLilturi Istoka vazduh i svetlost.

To je smisao svih propadanja u istoriji umitraš-njeg i spoljašnjeg završavanja, kraja koji pretstoji. svakoj živoj kulturi. A od tih propadanja pred nama stoji najjasnije u obrisu svom »propast antike«. A naj-ranije znake sopstvenog nam događanja, potpuno po-dudarnog sa antičkim po toku i trajanju, događanja koje pripada prvim stolećima tisućleća koje nailazi, »propast Zapada«, danas već jasno osećamo LI nama L oko nas1.

1 Nije to katastrofa seobe naroda, ko.ja je, kao i ka-tastrofa uništenja Maja-kulture od strane Španaca, slučaj bez svake dublje nužnosti, nego je to unutrašnje razgra-đivartje koje počin.je od Hadriana i, tome odgovarajući, ono u Kini pod istočnom Han-dinastijom (25—220).

19

ŠPENGLER Propas Zapaa

Svaka kultura prolazi kroz životna doba pojedinog čoveka. Svaka ima svoje detinjstvo, svoje mladićstvo, svoju muževnost i svoju starost. Jedna mlada, zastra-šena, puna slutnji duša otkriva se u rano jutro ro-mantike i gotike. Ona ispunjuje faustovsko zemljište, od Provanse trubadura do hildeshajmske katedrale episkopa Bernvardsa. Tu ćarlija proletnji vetrić. »Vi-di se u delima staro-nemačkog građevinarstva (kaže Gete) cvetanje jednog izvanrednog stanja. Pred koga naiđe neposredno takvo jedno cvetanje, taj se samo može zadiviti; a ko zagleda u tajni unutarnji život biljke, u kretanje snaga, i u to kako se cvetanje poste-peno razvija, taj gleda stvar sasvim drugim očima, taj zna šta vidi«. Dctinjstvo zbori takođe, i sličnim glaso-vima, i iz rane homerovske dorike, iz starohrišćanske, tj. rano-arabljanske umetnosti, i iz dela Staroga carst-va u Egiptu, koje počinje 4 dinastijom. Bori se tu mit-ska svesnost sveta protiv tamnog i demonskog u sebi i u prirodi, kao protiv greha, da bi polagano sazrela u čisti, svetlosni, izraz najzad dobivenog i shvaćenog bi-ća. Ukoliko se jedna kultura više bliži podnevnoj vi-sini svoga bića, utoliko muževniji, oporiji, savladaniji, više zasićen, biva njen najzad osigurani jezik oblika; utoliko je sigurnija u osećanju svoje snage; utoliko su njeni potezi jasniji. U ranome vremenu sve je bilo još tupo, zbunjeno, u traženju, ispunjeno istovremeno i strahom i detinjskom čežnjom. Neka se posmatra ornamentika romansko-gotičkih crkvcnih portala u Saksonskoj i u Južnoj Francuskoj. Neka se pomisli na vaze dipilon-stila i na starohrišćanske katakombe. $a-da, u punoj svesnosti zrele oblikovne snage, kakva se pokazuje u doba početka Srednjeg carstva, Pazistra-tida, Justinijana I, Protivreformacije, pojavljuje se sva-ka pojedinost izraza kao birana, stroga, odmerena, ču-desno laka i sama po sebi razumljiva. Svuda se tu na-laze momenti svetlog savršenstva, momenti u kojima postadoše glava Amenemhcta I I I (hiksoska sfinga iz Tanisa), svod Svete Sofije, Ticijanove slike. Još kasni-je: nežni, gotovo lomljivi, kao bolna sladost posled-njih oktobarskih dana: knidiska Afrodita, dvorane sa Korama u Erehtejonu, arabeske na saracenskim pot-kovičastim lukovima, »Zwinger« u Drezdi, Vato i Mo-cart. Najzad, u starosti civilizacije koja nailazi gasi se plamen duše. Snaga koja opada još jednom pokušava smelo, sa pola uspeha — u klasicizmu koji je poznat

160

PROPAST ZAPADA Prolem istorije sveta

svakoj kulturi u gašenju — veliko stvaranje; duša se seća još jednom — u romantici — bolno se seća svo-ga đetinjstva. Najzad gubi, umorna, mrzovoljna i hlad-na, volju za bićem i čezne — kao u rimsko carsko do-ba — za povratkom iz hiljadugodišnje svetlosti opet u tamu praduševne mistike, u majčino krilo, u grob. To je draž »druge religioznosti« kojom su tada delo-vali na kasno-antičke Ijude kultovi Mitre, Izide i Sun-ca, isti oni kultovi što ih je jedna duša koja se tek rađala na Istoku stvorila, kao najranije, sanjalačke, strašljive izraze svoga usamljenog bića u ovom svetu i ispunila ih jednom novom prisnošću.

8

Govori-.se o hahitusu jedne biljke i misli se time na onaj način. spoljašnje pojave koji je samo njoj svojstven, na karakter, hod i trajanje njene pojave u svetlosnom svetu naših očiju kojim se svaka biljka razlikuje, u svakom svom delu i na svakom stupnju svoga bića, od primeralca svih drugih rodova. Prime-njujem ovaj, za fiziognomiku važan, pojam na velike organizme istorije, te govorim o habitusu indiske, egi-patske, antičke kulture, istorije ili duhovnosti. Jedno neodređeno osećanje o tome uvek je bilo u osnovi pojma o stilu, pa se samo radi o tome da se on sada objasni i produbi, kada se govori o religioznom, nauč-njačkom, političkom, socijalnom, pr'ivrednom stilu jed-ne kulture, uopšte o stilu jedne duše. Ovaj habitus bića u prostoru, koji se kod pojedinog čoveka proteže na delatnost i na mišljcnje, na stav i na nameru, obu-hvata u biću čitavih kultura celokupni životni izraz vi-šeg reda, na pr.: izbor izvesnih rodova umetničkih (okrugla plastika i fresko u Helena, a kontrapunkt i slikarstvo uljem na Zapadu); odlučno odbijanje drugih nekih umetničkih rodova (Arabljani protiv plastike); naklonost ezoterici (Indija), popularnosti (antika), pis-mu (Kina, Zapad), govorništvu (antika) — kao oblici-ma duhovnog saopštavanja; obuhvata tip njihove noš-nje, državne uprave, saobraćajnih sredstava, međusob-nog ophođenja. Sve velike ličnosti antike čine grupu za sebe, čiji se duševni habitus strogo razlikuje od ha-bitusa svih velikih ljudi arabljanske ili zapadnjačke grupe. Neka se uporedi Gete ili Rafael sa antičkim čo-

1


vekom, pa se odmah svrstavaju u jeclnu porodicu: He-raklit, Sofokle, Platon, Alkibiad, Temistokle, Horacije, Tiberije. Svaki antički svetski grad, od Sirakuze Hiero-nove do carskog Rima, kao otelovljenje i simbol jed-nog i istog životnog osećanja, duboko se razlikuje od grupe indiskih, arabljanskih, zapadnjačkih svetskih gradova — po planu, siici ulica, jeziku privatne i jav-.ne arhitekture, tipu javnih trgova, ulica, dvorišta, fa-sada; po boji, vici, metežu, po duhu svojih noći. U os-vojenoj Granadi dugo se osećala duša arabljanskih gradova, Bagdada i Kajrosa; dok u Madridu Filipa II mogu da se nađu već sve fiziognomičke oznake moder-nih gradskih slika Londona i Pariza. U svakoj različ-nosti ove vrste leži visoka simbolika; pomislimo na za-padnjačku naklonost za pravoiiniske perspektive i spletove ulica, lcao što su moćni prosek Jelisejskih po-lja od Luvra, iii trg pred Petrovom crkvom — i na nji-ma suprotnu pojavu: gotovo namernu zapletenost i us-kost u Via Sacra, rimski forum, Akropolj sa njegovim nesimetričnim i neperspektivističkim redom delova. I gradnja gradova ponavlja, po tamnom nekom nagonu kao u gotici ili svesno kao od vremena Aleksandra i Napoleona, ovde načelo lajbnicovske matematike bes-krajnog prostora, a tamo načelo euklidovskih pojedi-načnih tela.

Ali habitusu -jedne grupe organizama pripada i od-ređeno trajanje zivota i određeni tempo razvijanja. Ovi pojmovi ne smeju nedostajati u nauci o strukturi is-torije. Takt antičkog bića bio je drugi nego onaj egi-patskog ili arabljanskog. Može se govoriti o »andante« helensko-rimskog duha i o »allegro con brio« faustov-skog. Sa pojmom životnog trajanja čoveka, leptira, hrasta, travke, vezuje se, sasvjm nezavisno od svih slu-čajnosti pojedinačne sudbine, jedna određena vred-nost. Deset godina u životu svih ljudi pretstavljaju pri-bližno otsek jednakog značenja. Metamorfoza insekata vezana je, u pojedinim slučajevima, za tačno unapred poznat broj dana. Rimljani su vezivali sa svojim poj-movima pueritia (detinjstvo), adolescentia (dečaštvo), iuventus (mladićstvo), virilitas (muževnost), senectus (staraštvo), jednu sasvim matematički tačnu pretstavu. Biologija budućnosti načiniće, bez sumnje, ishodnom tačkom jednog sasvim novog pačina postavljanja prob-lema predodređeno životno trajanje vrsta i rodova —

162


nasuprot darvinizmu a isključivši načelno uzročriu svr-hovitost. Trajanje jedne generacije — svejedno kakvih bića — jeste činjenica gotov mističkog značaja. Ovi odnosi važe sad, na jedan do sada nenaslućeni način, i za sve visoke kulture. Svaka kultura, svako rano do-ba, uspon i propadanje, svaki od njenih unutarnje nuz-nih stepena i perioda, ima određeno, uvek isto, traja-nje, koje se vraća uvek snagom jednog simbola. U ovoj knjizi moramo se odreći toga da otvorimo ovaj svet najtajanstvenijih veza i sklopova; ali će nam či-njenice, koj'e će neprestano u sledećem svetleti, odava-ti. čega sve tu ima skrivenog. Šta znači pedesetogo-dišnja perioda u ritmu političkog, duhovnog, umetnič-kog postajanja, perioda koja pada u oči u svima kul-turama1? A šta znače tristagodišnje periode baroka, jonike^ velikih matematika, antičke plastike, mozaika, kontrapunkta, galilejevske mehanike? Šta znači ideal-no životno trajanje jednog tisućleća za svaku kulturu upoređeno sa životom pojedinca, čiji »vek traje 70 go-dina« ? * -

Kao što lišće, cvetovi, grane, plodovi svojim obli-kom, nošnjom, držanjem izražavaju biće biljke, tako to čine religiozne, naučnjačke, političke, privredne tvo-revine u biću jedne kulture. Ono što je otprilike za Geteovu individualnost bio niz raznovrsnih ispoljava-nja: Faust, Nauka o bojama, Reinecke Fuchs, Taso, Verter, Put u Italiju, Ljubav prema Friderici, Zapadno--istoćni divan i Rimske elegije, to znače za individual-nost antilce persiski ratovi, antička tragedija, polis, dionizijstvo i tiranija, jonski stub, Euklidova geomet-rija, rimska legija, gladiatorske borbe i »panem et cir-censes« carskoga vremena.

U tome smislu svako, ma koje, značajno pojedi-nač biće ponavlja, sa najdubljom nužnošću, sve faze kulture kojoj pripada. U svakome od nas budi se unu-trašnji život — u onom odlučnom trenutku kad sazna-

1 Upozorujem ovde samo na otstojanje tri punska rata i na niz (koji se ima takođe shvatiti čisto ritmički) .španskog rata oko nasleđa, ratova Fridriha Velikog, Napo-leona, Bizmarka i na svetski rat. Sa tim je u vezi duševni odnos dede prema unuku. Odatle potiče uverenje primi-livnih naroda da se duša dede vraća u unuka. Tome se pripisuje i opšti običaj da se unuku daje ime dede koje svojom mističnom snagom dušu dede opet vezuje za te-lesni svet.

1


mo da imamo svoje »ja« — tamo i onako kako se ne-kada budila duša čitave kulture. Svalci od nas, ljudi Zapada, proživljuje kao dete svoju ,gotiku, svoje kate-drale, svoje viteške zamke i skaske o junacima, ono »Dieu le veut« krstaških ratova, i duševnu patnju mla-doga Parcifala, u budnim snovima i detinjskim igra-ma. Svaki mfadi Grk imao je svoje homerslco doba i svoj Maraton. U Geteovu Verteru, slici jednoga obrta mladosti, koju zna svaki faustovski, a ne poznaje je nijedan antički čovek, pojavljuje se ponovo rano doba Petrarke i trubadurske poezije. Kada je Gete stvarao Pra-Fausta, bio j'e Parcifal. Kada je završio prvi deo, bio je Hamlet. Tek sa drugim delom postao je svetski čovek 19 veka, koji je razumeo Bajrona. Čak i starašt-vo, ona čudljiva i neplodna stoleča najkasnijeg hele-nizma, »drugo detinjstvo« umorne i blazirane inteli-gcncije, može se studirati na mnogom velikom starcu antike. Ima u Bahama Euripidovim mnogo štošta od životnog osećanja, a u Platonovom Timeju od religioz-nog sinkretizma carskoga vremena. A Geteov drugi Faušt, Vagnerov Parcifal, unapred nam odaju kakav će oblik dobiti naša duševnost u najbližim, poslednjim stvaralačkufi, stolećima.

Kao homologiju organa označava biologija njiho-vu morfološki podjednaku vrednost, u suprotnosti pre-ma analogiji koja se odnosi na jednaku vrednost nji-hove funkcije. Gete je koncipovao taj značajni i po posledicama plodni pojam,, i sledujući njemu otkrio kod čoveka os intermaxillare; njemu Owen daje stro->-go naučni vid. I taj pojam uvodim u istorisku metodu.

Zna se da svakom delu ljudske lubanje u svakog kičmenjaka, sve do riba, tačno odgovara drugi jedan deo; da su grudne peraje riba, s jedne strane, i noge, krila, ruke suvozemnih kičmenjaka, s druge strane, homologi organi, iako su izgubili i najmanji izgled sličnosti. Homologi su: pluća suvozemaca i mehur ri-ba. A analogi su — u odnosu na upotrebu — pluća i škrge1. Tu se ispoljava jedna morfološka obdarenost,

1 Nije suvišno ovde dodati da su ovi čisti fenomeni žive prirode daleko od svega kauzalnoga, i da je materija-lizam inorao pokvariti njihovu sliku tek unošenjem svrho-vitih uzroka, da bi održao jedan sistem za svakodnevni razum. Gete potpuno isključuje načelo uzročnosti — on koji ,je iz darvinizma predosetio samo onoliko koliko će od njega i ostati za jedno 50 godina. Karakteristično je

164

PROPAST ZAPADA Prolem istorije sveta

produbljena i strogim školovanjem pogleda stečena, koja je potpuno strana današnjem istoriskom ispitiva-nju, sa njegovim površnim upoređenjima Hrista i Bu-de, Cezara i Valenštajna, Arhimeda i Galileja, nemač kih i helenskih državica. Pokazaće se u toku ove knji-ge sve jasnije kakve se ogromne perspektive otvaraju istoriskom gledanju, čim se razume i izobrazi ona stro-ga metoda i u istoriskom posmatranju. Homologe tvo-revine su, da samo neke od njih imenujemo, antička plastika i zapadnjačka instrumentalna muzika, pira-mide 4 dinastije i gotičke katedrale, indiski budizam i rimski stoicizam (budizam i hrišćanstvo čak nisu ni analogi), vreme »borećih se država« u Kini, Hiksa i punskih ratova, vreme Perikla i vreme Omaijada; epo-he Rigvede, Plotina i Dantea. Homloogi su dionizska struja i Renesans, a analogi su ta struja i reformacija. Za nas —• to je Niče tačno osetio — »Vagner rezimuje savremenost«.. Sledstveno, mora za antičku modernost postojati nešto odgovarajuće: to je pergamenska umet-nost. (Tablice koje smo naveli u početku daju prethod-ni pojam o plodnosti ovoga aspekta.)

Iz homologije istoriskih pojava sleduje odmah je-dan potpuno nov pojam. Ja nazivam »istovremenim« dve istoriske činjenice koje, svaka u svojoj kulturi, na-stupaju u tačno istom — relativnom — položaju, pa i imaju odgovarajuće značenje. Bilo je pokazano kako teče u punoj podudarnosti razvoj antičke i zapadnjač-ke matematike. Tli bi se mogli označiti kao istovreme-ni Pitagora i Dekart, Arhitas i Laplas, Arhimed i Gaus. Istovremeno se vrši postajanje jonike i baroka. Polig-not i Rembrant, Poliklet i Bah su savremenici. Isto-vremeno se javljaju u svima kulturama: reformacija, puritanizam, a pre svega obrt u civilizaciju. U antici ova epoha nosi imena Filipa i Aleksandra, na Zapadu nastupa istovremeni događaj u obliku Revolucije. i Na-poleona. Istovremeno se grade Aleksandrija, Bagdad i Vašington; istovremeno se pojavljuju ^antički kovani novac i naše dvostruko knjigovodstvo, prva tiranija i fronda, August i Šihoangti, Hanibal i Svetski rat.

po stvarni život, koji je bez uzroka i svrhe, da darvinisti nisu u tom životu ni primetili nedostajan.je tog načela. Po.jam prafenomena ne dozvoljava nikakve uzročne pret-poštavke, sem ako se on prvo na mehanistički način rđavo ne shvati.

1


Nadam se da ću dokazati ove stvari: da bezizuzet-no sve velike tvorevine i oblici religije, umetrtosti, po-litike, društva, privrede, nauke u svima kulturama na-staju istovremeno i isto tako se završavaju i nestaju;

• da unutrašnjoj strukturi jedne potpuno odgovara struktura svih ostalih; da nema nijedne pojave od du-bokog fiziognomičkog značaja u istoriskpj slici jedne kulture koja ne bi mogla da se nađe i u ostalima, i to u obliku koji je strogo obeležen i na sasvim određe-nom mestu. Svakako je potrebno, da bi se homologija dveju činjenica shvatila, sasvim drugo udubljivanje i sasvim druga nezavisnost od .privida onog što je na prednjem planu, no što su to do: sada obično imali istoričari. Oni. ne bi ni u snu sanjati mogli da protes-tantizam ima svoju odgovarajuću sliku u dioniziskom pokretu i da engieski puritanizam Zapada odgovara is-lamu u arabljanskom svetu. ,

Iz takvog gledanja proizilazi jedna mogućnost ko-. ja daleko prevazilazi ambiciju svega dosadanjeg isto-riskog istraživanja^ jer se ovo, u suštini, ograničavalo na to da uredi prošlost ukoliko se ona poznavala, i to po jednoj jednovrsnoj shemi. Ta mogućnost jeste: da se prevaziđe sadašnjost kao granica istraživanja i da se predodređuju još neprotekle faze zapadnjačke istorije po unutarnjerrt obliku, trajanju, tempu, smislu, rezultatu; kao i da se davno propale i nepoznate epo-he, pa i čitave kulture prošlosti, rekonstruišu pomoću morfoloških veza. (To je postupak ne bez sličnosti sa postupkom paleontologije, koja je danas u stanju da iz jednog jedinog pronađenog fragmenta lubanje na-čini opsežne i sigurne podatke o kosturu i o pripad-nosti toga komada jednoj određenoj vrsti.)

Pretpostavivši fiziognomički takt, potpuno je mo-guće da se ponovo nađu organske osnovne crte istori-ske slike čitavih stoleća iz rasturenih pojedinosti or-namentike, građevinarstva, p'isma, iz pojedinih poda-taka političke, privredne, religiozne prirode; iz eleme-nata umetničkog oblilcovnog jezika, recimo, d& se išči-ta istovremeni oblik države; a iz matematičkih oblika karalcter odgovarajućih privrednih. Pravi geteovski postupak, koji se svodi na Geteovu misao o prafeno-menu, postupak koji je u ograničenom opsegu uobi-čajen u uporednoj nauci o životinjama i biljkama, a koji se u nenaslućenom stepenu može proširiti na ce-lokupnu oblast istorije.

166

DRUGI DEO

MISAO O SUDBINI I NAČELO UZROČNOSTI

9 ' -

Ovaj tok misli otvara najzad izgled na suprotnost koja čini ključ za jedan od najstarijih i najmoćnijih problema čovečanstva, problem koji postaje pristupa-čan tek pomoću tog tolca misli i, ukoliko ta reč uopšte ima smisla, rešljiv: suprotnost ideje o sudbini i. nače-1a uzročnosti, suprotnost koja kao takva nikad do sa-da nije bila saznana u svojoj dubokoj stvaralačkoj nužnosti.

Ko je uopšte razume do koje mere se duša može označiti kao ideja jednog biča, taj će naslutiti koliko je njoj srodna izvesnost sudbine i koliko se mora ose-titi kao upravljen, kao neminovan u svakom potćzu, kao sudbinski, i zivot sam, koji sam ja nazvao obli-kom u kome se vrši ostvarivanje mogućeg. Oseća ga kao takav tupo i strašljivo pračovek, a jasno, u ok-viru jednog gledišta na svet, čovek visokih kultura. To gledište na svet ovog poslednjeg saopštljivo je, svaka-ko, ne dokazima i pojmovima, nego samo posredstvom umetnosti i religije.

Svaki viši jezik ima izvestan broj reči koje su kao obavijene dubokim tajanstvom: sudba, sudbina, slu-čaj, snalaženje. pred višim, pozvanje. Nijedna nauka, nijedna hipoteza? ne može nikada dodirnuti ono što se oseća kada se utone u zvuk i smisao ovih reči. To su simboli, a ne pojmovi. I tu je težište one slike sve-ta koju sam nazvao svet kao istorija za razliku od sveta kao prirode. Ideja o sudbini traži životno, ne naučno iskustvo, snagu sagledahja, ne sračunavanje. dubinu, ne duh. Postoji organska logika svega bića,

167


instinktivna i pouzdana, nasuprot logici anorganskoga, razumevanja, onog što se razumelo. Postoji logika pravca, nasuprot logici prostornosti. Nijedan sistema-tičar, ni Aristotel, ni 'Kant, nije znao šta sa tom i tak-vom logikom da otpočne. Umeju oni da govore o su-du, čulnom zapažanju, pažnji, sećanju; ali ćute o ono-me što leži u rečima: nada, sreća, očajanje^ pokajanje, predanost sudbi, prkos. Ko tu, u životnome, traži raz-logc i posledice; ko tu veruje da duboko unutrašnja izvesnost o smislu života znači isto što i fatalizam i pre-destinacija: taj ne zna o čemu je reč, taj je već pome-šao doživljaj sa saznanim i saznatljivim. Uzročnost je razumsko, zalconsko, izrecivo, oznaka našeg celokup-nog razumskog budnog bića. Sudbina je rcč za jednu unutrašnju izvesnost koja se ne da opisati. Suština uzročnoga može da se objasni fizikalnim sistemom ili sistemom teorije saznanja, brojevima, pojmovnom ana-lizom. A u ideji sudbine učestvuje se samo kao umet-nik, portretom, tragedijom, muzikom. Ono prvo zahte-va razlikovanje, dakle razaranje, ovo drugo je od po-četka do kraja stvaranje. U tome leži odnos sudbine prema životu, odnos uzročnosti prema smrti.

U ideji o sudbini otkriva se svetska čežnja jednc duše, njena želja za svetlošću, penjanjem; završava-njem i ostvarivanjem svog određenja. Nijednom čo-veku nije ona strana. Nju gubi iz vida tek kasniji, is-korenjeni, čovek velikih gradova sa svojim smislom za činjenice i sa svojom moći mehanizatorskog mišljenja koje je nadvladalo prvobitno sagiedanje. Sve dok se u jednom dubokom času ne pojavi. pred njim strahovito jasna misao o sudbini, koja mrvi uzročnost svetslcc površine! Jer svet kao sistem kauzalnih veza jeste ka-sni, retki i samo energičnom intelektu visokih kultura sigurni, u ncku ruku veštački posed. Uzročnost se po-klapa sa pojmom zakona. Postoje samo kauzalni za-koni. Ali, kao što — kako je Kant utvrdio — u kau-zalnom leži nužnost mišljenja budnog bića, osnovni oh-lik njegovog odnosa prema svetu stvari, tako označa-vaju reči »sudbina«, »pokornost«, »određenja« neizbež-nu nužnost života. Prava istorija ima i nosi sudbinu, ali je slobodna od zakona. Budućnost se može naslu-ćivati — postoji pogled koji duboko prodire u njene tajne — ali se ona ne izračunava. Fiziognomički takt, kojim se iščitava iz jednog lica čitav jedan život, iz

168


slike jedne epohe propast čitavih naroda, i to ne-volj-no i bez »sistema«, taj takt je beskrajno udaljen od svih »uzroka« i »posledica«.

Ko vidljivi svet svojih očiju, shvata ne fiziogno-mički nego sistematski, ko taj svet duhovno usvaja pomoću kauzalnog iskustva, taj će, najzad, nužno po-verovati da može razumeti ,sve ono što je živo iz per-spektive uzroka i posledice, bez unutrašnje upravlje-nosti, bez tajne. Ali za onoga koji kao Gete, kao go-lovo svaki čovek u vrlo mnogim trenucima svoga bud-noga bića, dopušta da okolni svet ulazi sa^mo u nje-gova čula i prima skupnost toga utiska; koji ono što je postalo oseća kao postajanje, podiže masku kauzali-teta sa lica sveta, ništa ne razmišljajući — za toga vreme odjednom nije više zagonetka, nije pojam, nije »oblik«, nije dimenzija, već nešto prisno izvesno, sud-bina sama. Njena upravljenost, njena neobrtljivost, njena životnost, pojavljuje se kao smisao istoriskog svetskog aspekta. Sudbina i uzročnost odnose se kao vreme i prostor.

Sudbina ili kauzalitet vladaju u oba moguća obli-kovanja sveta, u svetu kao istoriji i svetu kao priro-di, u fiziognomiji svega postajanja i u_sistemu svega što je postalo. Među njima je razlika između osećanja života i načina saznanja. Svako od njih je polazna tač-ka jednog završenog, u sebi zatvorenog sveta, ali ne jedinog sveta. *

Ali, u osnovi onoga što je postalo jeste postajanje, u osnovi saznanja uzroka i posledice jeste unutrašnje i izvesno osećanje sudbine. Uzročnost je, ako se sme tako izraziti, sudbina koja je postala, razorganizovana, ukočena u oblicima razuma. Sama sudbina (mimo ko-jc su ćutke prošli svi graditelji razumskih sistema o svetu kao Kant, jer se nisu mogli ni dotaći života svo-jim od života udaljenim pojmovima) stoji sa one stra-ne i van svake prirode koja se pojmovno shvata. Ali kao ono što je početno, ona tek mrtvome i krutome principu uzroka i posledice daje (istorisko-živu) mo-gućnost da se u okviru visoko razvijenih kultura poja-vi u obliku i u shvatanju tiranskoga mišljenja. Biće antičke duše jeste uslov za postajanje. Demokritove inetode, a bićc faustovske za metodu Njutnovu. Lako ji- zamisliti da su obe kulture ostale bez jedne nauke

19


o prirodi u svom sopstvenom stilu; ali se ne mogu zamisliti oba sistema bez osnovice U samih kullurama.

Ovde opet saznajemo u kom smislu postajanje i postalo, pravac i prostiranje, jedno drugo uključuju i podređuju, već prema tome da li smo mi »u slici« is-torije ili prirode. Ako je »istorija« onaj način shvata-nja sveta koji ono što je postalo podređuje postajanju, to bi onda isto to morao biti slučaj i sa rezultatima istraži-vanja prirode. I odista, za pogled istoričara postoji sa mo jedna istorija fizike. Bila je to sudbina što se baš tako i tada desilo otkriće kiseonika, Neptuna^ gravi-tacije, spektralne analize. Bila je to sudbine što su teo-rija flogistona, talasna teorija svetlosti, kinetička teo-rija gasova, uopšte postale, kaO tumaČenje izvesnih na-laza, naime kao najličnije uverenje pojedinačnih duho-va, iako su isto tako mogle nastati i druge teorije, »tačne« ili »lažne«. A to što je jedan nazor nestao, a drugi nazor uputio celu sliku sveta fizike izvesnim pravcemv— to je opet bila sudbina i rezultat utiska jedne jake ličnosti. Čak i rođeni fizičar govori o sud-bini jednoga problema i o istoriji jednoga otkrića. Obrnuto: ako je »priroda« shvatanje koje želi d.a, ra-zumski, postajanje utelovi u ono što je postalo, tj. živi pravac u ukočenu prostornost, onda bi istorija smela, u najboljem slučaju, da se pojavi u jednom poglav-lju teorije saznanja. I odista, tako bi Kant nju i shva-tio, da je nije, što je još karakterističnije, u svom si-stemu saznanja potpuno zaboravio. Za njega, kao i za svakog rođenog sistematičara, priroda je bila svet; go-voreći o vremenu, a ne opažajući njegov pravac i ne-obrtljivost, otkrio je da je govorio o prirodi i ne slu-teći o mogućnosti drugog jednog sveta, istoriskog, ko-ji je za njega, možda, stvarno bio nemoguć.

Ali uzročnost nema ničeg z.cijedničkog sa vreme-nom. To danas deluje kao paradoks, za svet kantova-ca, koji nisu ni svesni toga da su kantovci. Međutim, u svakoj formuli zapadnjačke fizike može se suštinski razlikovati »kako« ocl »kad« i »koliko«. Kauzalna veza ograničava se, čim se prodre u dubinu, strogo na to da se nešto dešava a ne kada se dešava. »Posledica« mora biti stavljeiia nužnim načinom sa »uzrokom«. Njihovo otstojanje pripada drugom poretku. Ono leži u razumevanju samome, lcao životnome potezu, a ne u onome što se razumelo. U suštini prostornoga leži

.170 i

PROPAST ZAPADA Problem istorije svta

savlađivanje upravljenosti. Prostor protivreči vreme-iiu, iako vrerne prethodi prostoru kao ono što je dub-Ije i lezi mu u osnovi. Isti taj prioritet zahteva za se-be i sudbina. Mi imamo najpre ideju o sudbini, pa smo tek onda — iz protivrečnosti prema njoj, protiv rečnosti koja se rodila iz straha, kao pokušaj budnog bića da odagna, da savlada neizbeživi kraj, neizbeživu smrt iz sveta čula — došli do principa uzročnosti, ko-jim životno osećanje pokušava da se odbrani od sud-bine, osnivajući, njoj uprkos/ jedan drugi svet. Šireći nad čulnom površinom sveta utvaru uzroka i posledi-ce, strah je izmaštao uverljivu sliku bezvremenskog lrajanja, bivstvovanje koje se zaodeva jednim pato-som čistoga mišljenja. Ta težnja leži u osećanju koje jc poznato svima zrelim- kulturama. Zncmje je moč. IVIisli se na moć nad sudbinom. Apstraktni naučnik, ispitivač prirocle, mislilac u sistemima, čija se sva du-liovna egzistencija osniva na načelu uzročnosti, jeste kasna pojava nesvesne mržnje prema silama sudbine, nepojmljivoga. »Čist um« odriče sve mogućnosti izvan scbe sama. Tu strogo mišljenje vodi večni spor protiv vclike umetnosti. Ono se buni protiv sudbe, a ova dru-ga joj se predaje. Čovek kao Kant uvek će se ošećati nadmoćnim nad Betovenom, ali neće sprečiti Betove-na da kritiku čistoga uma odbije kao jedan oskudni način posmatranja sveta. Nesporazum teleologije, tog besmisla nad svim besmislima u čistoj nauci, ne zna-či ništa drugo do pokušaj da zivu sadržinu svakog pri-rodnog saznanja, a sa njome i sam život, sebi asimi-luje, mehanističkim načelom obrnute uzročnosti (jer saznavanju pripada i onaj koji saznaje; pa ako je sadržina tog mišljenja »priroda«, onda je čin toga miš-Ijenja istorija). Teleologija je karikatura ideje o sud-bini. Ono što Dante oseća kao opredeljenje naučnik pretvara u svrhu života. To je prava i najdublja tež-n ja darvinizma, velikogradskog intelektualnog shvata-nja sveta u najapstraktnijoj od svih civilizacija, kao i težnja materijalističkog shvatanja istorije, čije je po-rcklp istog korena, i koje takođe ubija sve organsko i sudbinsko. Zato je morfološki element uzročnoga je-dan princip, a morfološki element sudbine jedna ideja — koja se ne da »saznati«, opisati, definisati, nego samo osetiti i unutarnje doživeti — koju Čovek ili ni-kada neće shvatiti ili o kojoj će biti u potpunoj izves-nosti, kao što je rani čovek, a među kasnim ljudima

171


samo odista značajni pojedinci: čovek vere, čovek ko-ji voli, umetnik, pesnik.

I tako se sudbina pojavljuje kao pravi način biti-sanja prajenomena, u kome se pred onim koji sagleda širi neposredno živa ideja postajanja. Tako ideja o sudbini vlada celokupnom istoriskom slikom sveta, dok svaki kauzalitet — koji je način bitisanja pred-meta i koji formira osećajni svet u jasno različite i og-raničene stvari, osobine, odnose — kao oblik kojim razumevamo svet prirodc (alter ego osećajnog sveta), vlada tim svetom prirode i prožima ga.

A pitanje o domašaju u kome važe kauzalne veze u jednoj slici prirode ili, što je isto, pitanje o sudbi-nama te slike prirode, biće još mnogo teže kada bude-mo uvideli da za prvobitnog čoveka i dete još i ne postoji savršeni uzročno uređeni okolni svet; da mi kasni ljudi, čije je budno biće pod pritiskom premoć-noga, jezikom izoštrenoga, mišljenja, čak i u trenuci-ma najnapetije pažnje (jedinima u kojima smo odista, strogo fizikalno, »u slici«) u najboljem slučaju može-mo samo tvrditi da se taj uzročni poredak sadrži u stvarnosti koja nas okružuje i onda kad nismo u tim trenucima. Mi primamo u budnome stanju tu stvar-nost; »živo ruho božanstva«, fiziognomički, bezvoljno, i na osnovu iskustva koje duboko doseže do izvora ži-votnih. Sistematski potezi su izraz razumevanja koje se odvojilo od osećajnosti, i tim potezima mi podvrga-vamo pretstavnu sliku svih vremena i ljudi trenutnoj slici prirode koju smo mi sami uredili. A vrsta ovoga poretka, koji ima istoriju kojom mi ne možemo ni najmanje upravljati, nije posledica jednog uzroka ne-go je sudbina.

10

Tek iz praosećanja čežnje i njegovog jasnog pret-stavljanja u ideji sudbine postaje pristupačnim sada i problem vremena, čija će sadržina, ukoliko dodiru-je temu ove knjige, ukratko biti opisana. Rečju »vre-me« uvek se izaziva nešto u najvećoj meri lično, neš-to što je u početku uvek bilo označeno kao sopstveno, ukoliko ga unutarnjom jednom izvesnošću osećamo kao suprotnost tuđem, nešto što prodire u pojedinač-

172


no biće u, sa i pod delovanjima čulnog života. Sopstve-no, vreme, sudbina, jesu reči koje mogu jedna drugu zameniti.

Problem vremena su, kao i problem sudbine, svi mislioci, ograničeni na sistematiku onoga što je post.a-lo, obrađivali sa potpunim nerazumevanjem. U čuve-noj Kantovoj teoriji nema ni reči o oznaci upravlje-nosti. Nije se čak ni osetio nedostatak izjava o tome. A šta je to: vreme kao duž, vreme bez pravca? Sve živo ima — ovo mogu samo da ponavljam — »život«, pravac, nagone, htenje, pokrenutost jednu, najdublje srodnu čežnji, koja sa »kretanjem« fizičara nema ni-čeg, ni najmanje, zajedničkog. Živo je nedeljivo, ne-obrtljivo, dešava se jednom, ne ponavlja se, i u svo-me toku ono je mehanički potpuno neodredljivo: sve to pripada suštastveno sudbini. A »vreme« — ono što se odista oseća pri zvuku ove reči, ono što muzika bo-]je objavljuje no reči, poezija bolje no proza, ima or-ganski karakter, za razliku od mrtvog prostora. Tinie iščezava mogućnost — u koju su verovali Kant i svi drugi —• da se vreme, pored prostora, podvrgne para-lelnom procenjivanju teorije saznanja. Prostor je po-jam. Vreme je reč kojom se označuje nešto nepojmlji-vo, zvučni simbol koji je sasvim nemoguće razumeti kada se obrađuje naučno kao pojam. Pa i reč »pra-vac« čak, koja se ne da zameniti, sposobna je da zave-de u zabludu svojom optičkom sadržinom. Dokaz za ovo je pojam vektora u fizici.

Pračoveku reč »vreme« ne može značiti ništa. On živi a nema potrebe za njom kao za suprotnošću pre-ma nečem drugom. On ima vreme, ali on ne zna ništa o njemu. Mi svi, ukoliko smo budni, svesni smo samo prostora a ne vremena. Naime on naprosto »jeste« u našem čulnom svetu i sa njime, i to kao jedno samo-rasprostiranje dokle god životarimo sanjalački, na-

gonski, posmatrački, »mudro«; a prostor u strogom smislu imamo u trenucima napete pažnje. Nasuprot tome, »vreme« je otkriće koje mi činimo tek razmiš-Ijanjem; mi stvaramo vreme kao pretstavu ili pojam, pa tek mnogo kasnije naslutimo da smo mi sami vre-me, utoliko ukoliko živimo'. Tek razumevanje sveta visokih kultura, pod mehanizirajućim pritiskom »pri-

1 I čulni i duhovni život jesu vreme; tek čulni i du-hovni doživljaj, svet, imaju prostornu prirodu.

1

11

P < K O © m. 3 N » & o £

<Z) S §

S 3

n> o ft) o ~c/> 3 3 i-" i— H- ~ 3 o

03 T3 • O 2 3 3 S

< 03 3 SM .fi) S p ^ N

(g g. <-+ CJO. 03 fĐ 3 N C M 3 M N N ^ ^ n d1 C ti. o 2, p j? o <E. o PL, W Pl w H ' 03 < ^ rt> O M o f6 ^ 00 r> O c § o><£' o ?

Crt O P o

p « G -<-«- O tn ^ O, !-T* 03

X < » C ft o p 0 C/3< o (/• C/3 p—* H_ 3 g. n> 3 CL tj 3 &

£ P <3: g m . H 3 ti> c 2 3 -s o 8 3 < Hj ja Q\ P

< c/> O p rt- o

O i . £ £ O o C/) 03 ft-" & 3

fD , O O Tj i t Q 3 o' ^ o 3 . p P M a I s r - o 1 * - P g § "d

o ^ 3 °

3 3. p* 03 | CV

c 3 3 •• 3 O

gcfl'3 fD 3 P £3 o O 03 £ p+ < >-!

| | ? B S 00. £ g P ff c s w Di

r 2 ° 3 fD

p sr 2. » o c

N 3

a < -- J— J-U (U ft 73< M ft C S-o 3 ° c/> p 3 C' p KJ £ 3

N^^ fB ^ fll r;'3

t« S4 ° rrrr i i. cr>

!' P" t? s J» o<

3

E. cr

P 3 o ? C/K !»

tr ss < N< ra - o

'Om

ocr 2 n £

rn X? 1-J '—'• & 3 & " o <—. 31 33 3 p » » 2 2 n> 5 3 S ^ 13* o

o 3 0)< <> CT t I-J. • Ov o

3

3 N p s ti § 5 . 0 < o 0 O « 3 o S - g f

£ N 3 0 3 m< d < s- s

o * £ rv f-v _) O « 3 o-

§ 0 O d

o 3 o a

d o < (-+ 03 p <

O S2u ss P- P 3 o < 2 3 O 3 £ o< 3

3 _ -i 3 >-, 2 o & o' p

N

3 ^ 3 S3 3, O c/3< Ej !3 o rt <—. < ja

o N o 3 p I—i CJ 3 ia P iS P? o

xs </> o o 3 s ** 3 & E o

< £ !=!

3 t* ss

o >-s

o<_ 3 -d sa 3 N CTQ sa O

CfQ o> 3 M # < 21 o » 3

O

< o 2

S 3 3 & g-g

o>< C P Č

a * o-p

r • £ p-3 ^ >-• >-> 3 p P- £3

ft r+T( ? P P

N JB v § g g £ 3 N' O

p+ < OJ _

p 21

oo O w a 3

S N< £

S. ? 3

O ja o T3 O tr S

N 3 2 a ^ M O aq S3 rt O <—• p < » ^ <

t^C/3 C < - O p+

O JO O c« 3 £ & ^ 3 CT O O p. p c« c 2 P- 53 CJ' >-S C/3 03 P+ 3 52 p N< p' <• 3 O S r+ SS ^ ' ^ o<

3

I 3 O O c/> 3 r+ P- ^

0

£ C £2 55 p 3 o< » o JLco O ^ P £ M M C/3 ^ g 2 &* p 3 o I p - g B ox « § p, o

O 3 53 ^ O ^ o

N

Ct ! » o 3 o cr 3 ° o< O rj O O 3 N 3 O

3 3 v> o> 3 >— hj < 3^5^:0 < 2 < P-w ss 3 o -

8< ; 05 £5 3 > O 3? P. 53 a 3 3 O t

a p 3 N

O

53

O 53

o 2 p o a

S C O 3 S

53 o ČL 3 —

o p jr: TT

c

o d o 00 o< < 53 53 p+ v 53 N ty>< 53 o fV _ o 5 f c o § g

o ?

. CfQ 0< Pl 3 O (5 0

t 555 P C S" d

53 53 O

^ B o d n :* o

E 8-1 3 53

C/3

O 53 C/3 2-crp o 3 O 5 3

< "d

3 n> C P. 3 o

o 3: O

3 -53 3 3" fp

O N 3 53 CD

N ^ & 53 2 o P- '• 3 o 53 a 3 W M o ^ 2. o r

3 o 3 s

3 p

N p 3 < 53 O N 0Q <

53 . p o

g

3 O 3 3 s ^ P e o 3 3 o CCfp o 3 o

pj, < >3 _ P 3 O ^ P < o cd 3 0 >-. 03 o.

O (V)

N<

N O 53 <iz. o

2 . . . R 'o i *s E".2

o 2 3 >-> 3 o P 3 • 'Tj

0Q

v 3 < P 3 CfQ O 3 O 3 03 O o « o. _ P

!g o o s

O C c S. c 5 5. o g

03 O O 03 < » < ^ 3 O V 3 o ?

c«. £ tn

tn

N

Ui

v 2 r- 2? | ^ 3 C C w

.H--53 03 Z

_. - o o o 3- g c j < CfQ 3 H 3 « o

f?

p+ <p 03 ^ ^

3 2 fi.fi.š' 53

3 p O o _ p+ 3 3

I I 1 ) d

^ I S I t n o<o < p

3 ^ f±Z. ^ o S P <2. § g o4

_.s.3 L 3 o B £ 03 _ 3 sr r

. S.fTr. I O « 53 P5

O o

O 53 c I.

C/3 }B

+ O + ts

% 5 3 o o o' o o

PT1 03 O ri-

53 o

b b ^ : o ^ g« 3 o O 3 N< < CD

V) 53 g o o 3_ N 53 >_

3 N< . N O 3 CfQ C 53

3 g-c;-

03 2

I o ^ ^ ^ 3

s o • ~ 3

2 53 , o p

o -• o< CD Q

3 -

H S _ 53 o< 3 B - o O O

C vi/ o.

p+ P

o « 3 53 N

3

^ o p ^ ^

p o cjQ Ov 53 P

p 00 O P S ^ '

_. t—. CL 1—' 3 31 0 (TQ v> N' ° _• N< 3- O

P. 3

3 « O v 0 p+ rj O ^ 3

P-O 3-N< < o o

3t O 'Tf o" P 3

< £ P £

^4 p O -3-<—.. i-J P O

<Z) < o 03< O

' p

N

O ^ 3 O 3

^ 3 3 _

3 e g o p- 3 S c O P p 3 P 2 p p 03< 5

3 < M 3 P+ N< ~ O -

j j f s g * ' F § B ^ ^ 3 o< S' 9-

L_. < O O a 3 3 3 O 03 < ^ 3 ^ O O 3 3. ° o ^ s c o -..CJQ O P </> o>< O p+

o 3 03 P o

g^d p o o N 3 -

£ <• p c < o>

3 o ^

o

3 o M 3 PN _> £ 3 S P ^ -» < o P Ov

O o 3 c« 3

o o O

N< o c/3 O o

p o< ** cv O ^4

3

O 3.<—.. O o •

3 ^ . , P ~ o, o-" ^ £ 3 0 v-o- 2.

N< N< 3-

a 3

H'! >

3

O PL 3 O 5 c o p+ ^ 3 „ P >d o 3. 3. p £ 3 5. <3* • P

2 oi P s o> p+ , p o P-O 3 P O c/>< (JQ

O cu 3 P V) P CJQ

a g 3

0Q

CfQ O

O < _. P P-3 O P p D. CJ. < o< o o> 3; p+ _> 3 3 o H 3 l rr, Cfl' W p+ 3 0< r/i ^

O — P, P 3 3 P- O O » 3 3 3 c o

_> v. _, o iy> 3

§ 1 3 3

3 'd -c

o o _, . § .1 o< O H 3 3 3 B'8

o o

O.

^ 3 O _ p <

s g §

cr 5- P o' 3 113 3 • 55 3 O O S & E2 0 3

N 3" O 3 "-ts 3

O _ O 3" cr . O o> 2 N

- 3 P o

03 3* o

t o

3 o ^ .

03< O 1

'—1. < a 3 3 3 3 • CfQ p4 d-3" o 3. O

N _. N

O < a. 3' ^ 3 a _ s N o

o §

3 O O 0< J3u

3 3 ^ 1 3 p S o< -f 2 o 3 a

w P

CfQ O

o < 3 O ? cr^. 3 R P 3 a 0 -d

o 3 3 B s»

p_ § <2. ^ E ^ tfOV _• O W H- 3" _ o cr o < 3 o 3 3 P 3 3 o « <-;• 3- 3 3 3 • f® ^ 3

*"'< O o P o 00 O c« o> N ^ P~0Q _. o

o 2 00

s

o


Tako se objašnjava da nijedan sistematički filozof nije znao šta da radi sa zvučnim simbolima »prošlost« i »budućnost«, tajanstvenim simboiima koji vuku u da-ijinu. U Kantovim izvođenjima o vremenu nema ih uopšte. A i ne vidi se u kakvom bi odnosu oni stajali prema onome što on obrađuje. Time se tek omoguća-va da se »vreme i prostor« kao količine istog reda dovode u funkcionalnu zavisnost, kao što to osobito jasno pokazuje četvorodimenzionalna vektorska anali-za2. Već je Lagranž mehaniku nazvao (1813) prosto četvorodimenzionalnom geometrijom; čak i Njutnov obazrivi pojam tempus absolutum sive duratio ne iz-vlači se od tog za mišljenje nužnog preobraćanja ži-vota u čisto prostiranje. Jedno jedino duboko označa-vanje vremena, i sa strahopoštovanjem izrečeno, na-šao sam u starijoj filozofiji. Ono je u Augustina (Conf. XI, 14); Si nemo ex me quaerat, scio; si quaerenti ex• plicare velim, nescio3.

Kad se sadanji filozofi Zapada — a oni to čine svi — posluže obrtom da su stvari »u vremenu« kao »u prostoru«, i da se izvan njih ništa ne može zamisli-ti, oni samo izmaštavaju jednu dmgu prostornost po-red obične. To je isto kao kad bismo hteli dve sile, elektricitet i nadu, nazvati silama svemira. Kantu nije smelo izmaći, kada je govorio o »oba oblika« opažaja, da se mi naučno možemo lako sporazumeti o prosto-ru — iako ni njega ne možemo objasniti u popular-nom smislu, jer je to sa one strane naučno mogućeg — ali da posmatranje vremena u istom tom stilu pod-bacuje potpuno. Čitalac Kritike čistoga uma i Prole-gomena primetiće da Kant daje brižljivi dokaz za vezu prostora 1 geometrije, ali da vrlo pažljivo izbegava da to isto učini i za vezu aritmetike i vremena. Tu se os-taje samo pri tvrdenju, a stalno ponavljana analogija pojmova samo čini da lakše kliznemo preko praznine čija bi neispunljivost otkrila neodrživost njegove she-me. Nasuprot • »gde« i »kako« — »kada« čini jedan za-seban svet, to je razlika između fizike i metafizike. Prostor, predmet, broj, pojam, uzročnost tako su tes-

2 Dimenzije su y, z, i t, koje se u transformacija-ma po.javljuju kao iste vrednosti.

3 »Ako me niko ne pita, znam; a ako hoću da ob.jas-niin onome ko.ji pita, ne znam«.

1


no sestrinski povezani da je nemoguće — kao što do-kazuju mnogobrojni promašeni sistemi — da se je-dan od drugoga nezavisno posmatraju. Mehanika uvek preslikava odgovarajuću logiku, i obrnuto. Slika miš-Ijenja, čiju strukturu opisuje psihologija, jeste protiv--slika prostornog sveta koji obrađuje istovremena fi-zika. Pojmovi i stvari, razlozi i uzroci, zaključci i pro-cesi tako se potpuno "poklapaju po svojoj pretstavi da su pretstavljanje »procesa« mišljenja na neposredno grafički način; tabelarno, tj. prostomo — uvek voleli baš najapstraktniji mislioci (neka se pomisli na Kan-tove i Aristotelove tablice kategorija). Gde nema she-me, nema filozofije — to je nepriznata predrasuda svih esnafskih sistematičara prema »opažajcima«, pre-ma kojima se oni u duši osećaju daleko nadmoćnijim. Zato je Kant ljutito nazvao stil platonskog mišljenja »veštinom rečitog brbljanja« i zato svaki katedarski I'ilozof i danas još ćuti o Geteovoj filozofiji. Svaka lo-gička operacija može da se nacrta. Svaki sistem je geometriski način rukovanja mislima. Otuda »vreme« ili nema mesta u apstraktnom sistemu ili biva žrtvo-vano njegovom metodu.

Time je oboreno takođe i ono, posvuda rašireno, popularno nerazumevanje koje dovodi u površnu vezu vreme sa aritmetikom, prostor sa geometrijom. Zablu-da kojoj nije smeo podleći Kant, dok od Šopenhauero-vog nerazumevanja matematike ništa drugo ne može ni da se oČekuje. Zato što živi akt brojanja stoji u ne-kakvom odnosu prema vremenu, uvek se i neprestano inešaju vreme i broj. Ali brojanje nije broj, kao što ni crtanje nije crtež. Brojanje i crtanje su postajanje; brojevi i crteži su ono što je postalo. Kant i drugi uočavali su tamo živi akt (brojanje), a ovde njegov re-zultat (formalne odnošaje gotove figure). Ali jedno spada u domašaj života i vremena, drugo u domašaj prostornosti i uzročnosti. Organskoj logici podleži da ja računam, a anorganskoj šta računam. Celokupna matematika, popularno govoreći aritmetika i geomet-rija, odgovaraju na »kako« i »šta«, dakle na pitanje o prirodnom redu stvari. Suprotno njemu jeste pitanje o »kada«, specifičrio istorisko pitanje, pitanje o sudbi-ni, o budućnosti, o prošlosti. Sve to leži u reči »raču-nanje vremena«, koje naivni čovek savršeno tačno razume.


Ne postoji suprotnost aritmetika — geometrija1. Svaka vrsta broja — to je prva glava dovoljno poka-zala — pripada u punom svom obimu oblasti prostor-noga i onoga što je postalo, bilo kao euklidovska ko-ličina, bilo kao analitička funkcija. A u koju bi od ove dve oblasti spadalo: binomialno pravilo, ciklometriske funkcije, Rimanove površine, teorija grupa? Kantovu shemu već su bili oborili Ojler i Dalamber, pre no što ju je Kant i postavio. Samo to što filozofi posle Kan-ta nisu poznavali matematiku svog vremena (sasvim suprotno Dekartu, Paskalu i Lajbnicu, koji su mate-matiku svoga vremena sami i stvorili iz dubina svoje filozofije) dovelo je dotle da su se i dalje, skoro bez protivljenja, nasleđivali laički nazori o odnosu između »vremena i aritmetike«. Ali nema nikakvog dodira ma-tematike, ma u kojoj njenoj oblasti, sa postajanjem. Čak ni duboko osnovano Njutnovo uverenje (u Njutnu se skrivao valjan filozof), da on u načelu svog diferen-cialnog računa (računa fluksija) ima neposredno u ru-kama problem postajanja, dakle problem vremena (uostalom, u mnogo finijem shvatanju no što je Kan-tovo) — nije se moglo održati, ma koliko ono još i da-nas nalazilo pristalice. Metafizički problem kretanja igrao je odlučnu ulogu pri postanku Njutnovog učenja o fluksijama. Otkako je, međutim, Vajerštras dokazao da ima neprekidnih funkcija koje se samo delimično mogu ili nikako i ne mogu diferencirati, svršeno je sa tim najdubljim pokušajem koga su se Ijudi ikada po-duhvatili: da se problemu vremena približi mate-matički.

11

Vreme je protiv-pojam prostora, onako kao Što je tek iz suprotnosti prema mišljenju nastao pojam ži-vota a ne činjenica života, i kao što je iz suprotnosti prema smrti nastao pojam postajanja, rađanja, a ne činjenica postajanja. To je duboko zasnovano u sušti-ni svega budnoga bića. Kao što svaki čulni utisak biva primećen tek kada se odvoji od drugog, tako je i sva-

Sem u elementarnoj matematici, pod čijim utiskom svakako većina filozofa, počev od Šopenhauera, pristupa ovim pitanjima.

1


ki način razumevanja kao prava kritička delatnost sa-mo time rnoguć što obrazujemo nov pojam kao suprot-iii pol pojmu koji već postoji, ili time što se jedan par unutarnje suprotnih pojmova ostvaruje u neku i iiku razdvajanjem. Nesumnjivo je, i to se već odavno naslućivalo, da su sve pra-reči postale po parovima, bilo' da označavaju stvari, bilo svojstva. Ali isto tako, i kasnije, i danas, svaka nova reč dobija svoju sadrži-iiu kao protivotsev jedne druge reči. Razumevanje, vodeno jezikom, a nesposobno da učlani unutrašnju izvesnost sudbine u svoj oblikovni svet, stvorilo je vreme« polazeći od prostora, a kao suprotnost nje-

mu. Inače^ne bismo imali ni ireč ni njenu sadržinu. A ovaj način izobražavanja ide tako daleko da je iz an-ličkog stila prostornosti proizišao jedan specifično an-lički pojam vremena, koje se razlikuje od indiskog, kineskog, zapadnjačkog, isto onako kako je to slučaj i sa prostorom.

Iz toga razloga je pojam umetničkog ,oblika (isto lako »protiv-pojam«) nastao tek onda kad je čovek postao svestan »sadržine« umetničkih tvorevina, tj. ka-da je izražajni jezik umetnosti prestao da postoji, sku-pa sa svojim dejstvima, kao nešto sasvim prirodno i samo po sebi razumljivo; to je nesumnjivo bio slučaj u vreme onih koji su gradili piramide, mikenske tvrđa-ve i rano-gotičke katedrale. Ljudi odjednom obrate pažnju na postajanje dela. Tek tad se razdvoje, za oko koje razumeva, kauzalna strana i sudbinska strana svake žive umetnosti.

U svakom delu koje otkriva celoga čoveka, ceo sinisao bića, leže naporedo strah i čežnja, ali oni os-taju ipak razdvojeni. Strahu, uzročnome, pripada ce-lokupna »tabu-strana« umetnosti: njeno bogatstvo u inotivima, koje se izobražava u strogim školama i u dugoj zanatskoj štezi, koje se brižljivo čuva i verno dalje predaje, sve pojmovno, sve što se daje naučiti, šlo se može brojno izraziti, sva logika u boji, liniji, lonu, građi, redu, dakle: »materinski jezik« svakog va-Ijaiiog majstora i svake velike epohe. A ono drugo, suprotstavljeno kao upravljenost prema prostornosti, kao razviće i sudbina umetnosti prema uzroku i po-slcdici, u okviru oblikovnog jezika te umetnosti, po-javljuje se kao »genije«, naime u sasvim ličnoj obli-


kovnoj snazi, stvaralačkoj strasti, dubini i obiiju po-jedinih wmetnika, za razliku od prostog vladanja ob-likom, i, još i preko toga, u zamahu rase koji uslovlja-va dizanje i opadanje čitavih umetnosti. Ova »totem--strana« uzrok je što ne postoji, uprkos estetici, ni-kakva bezvremnska i jedina istinita umetnost, nego samo istorija umetnosti, koja nosi oznaku neobrtlji-vosti, kao i sve što je živo.

Zato je arhitektura velikog stila (koja jedina iz-među svih umetnosti obrađuje kamen, ono strano što uliva strah, neposredno prostorno) rana umetnost svih kultura, i to kao nešto što se samo po sebi razume, najmatematičkija umetnost od svih, umetnost koja sa-mo postepeno, korak po korak, ustupa svoju premoć gradskim pojedinačnim umetnostima statue, slike, kompozicije, sa njihovim više svetskim oblikOvnim sredstvima. Zbog toga se Mikelandželo, koji je sigur-no od svih velikih umetnika Zapada najviše patio pod stalnom morom straha od sveta, jedini od svih maj-stora Renesansa nije mogao nikada da oslobodi arhi-tektonskog. On je i slikao kao da su površine za bo-jenje kamen, nešto što je postalo, ukočeno, omrznuto. Njegov način rada bio je ogorčena borba protiv nepri-jateljskih sila u kosmosu, koje su išle protiv njega u obliku materijala, dok boje Leonarda, čežnjivoga, de-luju kao svojevoljna inkarnacija duševnosti. U svakom problemu velike arhitekture pojavljuje se neumoljiva uzročna logika, čak matematika, bilo u antičkim nizo-vima stubova kao euklidovski odnos nosioca i tereta, bilo u »analitički« nastrojenim sistemima gotičlcih svo-dova kao dinamički odnos sile i mase. Tradicija zi-darstva, koja je postojala i tamo i ovde i bez koje se ne rnože zamisliti ni egipatska arhitektura, sadrži pu-nu sumu ove 'logike prostornoga (zidarstvo se razvija u svakom ranom vremenu, a redovno se gubi u toku kasnijeg vremena). A simbolika pravca, sudbine, stoji sa one strane svake »tehnike« velikih umetnosti, te je formalnoj estetici jedva pristupačna. Ona leži, na pri-mer, u stalno slućenoj, ali nikada, ni u Lesinga ni u Hebela, jasno protumačenoj suprotnosti antičke i za-padnjačke tragike, u nizu scena staro-egipatskih relje-fa, i uopšte u nizovitom redu egipatskih statua, sfinga, hramovnih dvorana; ne u obrađivanju nego u izboru materijala od najtvrđeg diorita do najmekšeg drveta,

180


kojima se budućnost potvrđuje ili odriče; ne u obli-kovnom jeziku, već u pojavljivanju i nestajanju po-jedinih umetnosti, u pobedi arabeske nad umetnošću slikanja ranohrišćanskog vremena, u uzmicanju ulje-nog slikarštva baroka ispred kamerne muzike; u sas-vim različitoj nameri egipatske, kineske i antičke umetnosti statua. Sve to ne pripada umenju nego mo-ranju, i zato velike umetnosti, kao sestre istovremene religije, a ne matematika i apstraktno mišljenje, daju ključ za problem vreirtena, koji se jedino na tlu isto-rije može rešiti.

12

Iz smisla koji je -ovde bio dat kulturi kao prafe-nomenu i sudbini kao organskoj logici bića, sleduje da svaka kultura, nužnim načinom, mora imati svoju sopstvenu misao o sudbini; i čak da se ovaj zaključak nalazi već potpuno u osećanju da svaka velika kultu-ra i nije ništa drugo do ostvarivanje i oblik jedne je-tline, osobene duše. Ono što mi zovemo opredeljenje, slučaj, proviđenje, sudbina, a što antički čovek naziva nemezis, ananke, tihe, fatum, dok ga arabljanski čo-vck zove kismet, a svi ostali opet svaki drukčije; ono šlo nijedan čovek ne može potpuno osetiti u drugoga čiji je život izraz sopstvene ideje; ono što se rečima dalje ne da opisati: to baš pretstavlja ovu, samo je-danput datu, strukturu duše, koja se nikad u tom ob-liku neće ponoviti, a koje je svaki za sebe potpuno svestan.

Usuđujem se da antičko shvatanje ideje o sudbini iiazovem euklidovskim. Ustvari je to čulno-stvarna lič-nost Edipa, njegovo »empiričko ja«, još više, njegovo "fTjfia, koje sudbina tera i gonil Edip se žali1 da je K reon naneo zla njegovom telu i2 da se proročanstvo odnosi na njegovo telo. A Eshil govori u Heforama (704) o Agamemnonu kao o »kraljevskom telu koje vodi flotu«. To je ista ona reč očoiia koju matemati-čiiri više no jedanput upotrebljavaju za svoja tela. A sudbina kralja Lira, analitička — da se i ovde opo-

1 Kralj Edip 242, uporedi Rudolf Hirzel, Die Person, S. 9.

2 Edip na Kolonu 355.

1

SPENGLER Propast Zapacla

menemo odgovarajućeg sveta brojeva —• počiva sva u tamnim unutrašnjim odnosima: pojavljuje se misao, o očinstvu; duševne niti pletu se kroz celu dramu, ne-telesno, sa one strane, i čudesno se osvetljavaju dru-gom tragedijom, kontrapunktski izrađenom, u kući Glosterovoj. Lir je najzad samo jedno ime, središte za nešto bezgranično. Ovo shvatanje sudbine je »infi-nitezimalno«, rašireno po jednoj beslcrajnoj prostor-nosti i kroz beskrajna vremena; ono i ne dodiruje te-lesno, euklidovsko biče; ono pogađa samo dušu. Ludi kralj između budale i prosjaka u buri na pusti — to je sušta protivnost grupi Laokoona. To je faustovski

.način trpljenja, nasuprot apoliniskom načinu. I So-fokle je riapisao jednu laokoonsku dramu. Bez sum-nje, u njoj nije bilo reči o čistoj duševnoj patnji. An-tigona propada kao telo, jer je sahranila telo svoga brata. Treba samo navesti imena Ajaksa i Filokteta i pored njih princa od Homburga i Geteova Tasa, pa da se oseti do u dubine umetničkog stvaranja razlika između količine i odnosa.

Time se približujemo jednoj drugoj vezi koja ima veliku simboliku. Dramu Zapada zovu i »dramom ka-raktera«, a onda antičku valja označiti Jtao »dramu si-tuacije«. Time se naglašava ono što ustvari oseća čo-vek i jedne i druge kulture kao osnovni oblik svoga života i ono što kroz tragiku postavlja 'kao pitanje sud-bine. Ako se za pravac života veli neobrtljivost, i ako se utone u strašni smisao reči »suviše kasno«, kojom je jedan prolazni deo sadašnjice pripao večnoj proš-losti, oseća se praosnov svakog tragičnog obrta. Vre-me je ono što je tragično, i pojedine kulture razliku-ju se po tome koliko osećaju njegov smisao. Zato se tragedija velikog stila razvila samo u one dve kulture koje su najstrasnije potvrđivale ili odricale vreme. Imamo pred sobom antičku tragediju trenutka i za-padnjačku razvitka čitavih životnih tokova. Tako su sebe samu osećale jedna a-istoriska i jedna krajnje istoriska duša. Naša tragika postaja je iz osećanja ne-umoljive logike postajanja. Grk je osećao alogičko, slepo »otprilike« trenutka. Život kralja Lira unutraš-nje sazreva ka jednoj katastrofi; a kralja Edipa izne-nada se sudara o jedan spoljnji položaj. I sada se shvata zašto se istovremeno sa zapadnjačkom dramom rascvetala i ugasila moćna umetnost portreta — koja

182

PROPAST ZAPADA Problem istorije svcta

je imala svoj vrhunac u Rembrantu — vrsta istoriske i biografske umetnosti, koja je zato u klasičnoj Grč-koj u doba cvetanja antičkog pozorišta bila najstrože zabranjena. Setimo se zabrane ikonskih statua pri po-svećenim darovima i toga kako se — počev od Demet-riosa iz Alopeke (oko 400) — jedv,a usudifo da pomo-li jedna plašljiva vrsta idecdizatorske" umetnosti po-prsja baš onda'kad je velika tragedija bila potisnuta lakim društvenim komadima »srednje komedije«. U osnovi sve grčke statue nose jednu stereotipnu masku, kao glumci u Dionizovom pozoristu. Sve one izraža-vaju somatičke položaje i stavove u najpreciznijem shvatanju. Fiziognomički, one su neme, a telesno, nui-nim načinom, one su nage. Karakterne glave određe-nih pojedinačnih lica, rađene po živom uzoru, doneo je tek helenizam. I opet se opominjemo ona dva odgo-varajuća sveta brojeva, gde se u jednome izračunavaju opipljivi rezultati, a u drugome se morfološki ispituje karakter odnošajnih grupa funkcija, jednačina, uopšte oblikovnih elemenata istoga reda, pa se taj karakter, kao takav, utvrđuje u zakonskim izrazima.

13

Sposobnost da se sadanja istorija doživljuje i na-čin kako se ona doživljuje, kako se, pre svega, sopstve-no postajanje doživljuje — kod pojedinačnih ljudi je vrlo različito.

Svaka kultura ima potpuno individualan način da svet vidi, sazna kao prirodu, ili, što je isto, ona ima svoju sopstvenu i osobenu prirodu, koju ne može ima-li nijedan čovek druge vrste u tačno tom istom i tak-vom obliku. Ali još u mnogo višoj meri, i svaka kul-lura i u njoj, sa razlikama manjeg stepena, i svaki po-jedinac imaju svoju sopstvenu istoriju, u čijoj slici, v čijem stilu, on neposredno sagleda, oseća i doživ-I java opšte i lično, unutrašnje i spoljašnje, svetsko-is-lorisko i biografsko postajanje. Tako je autobiograf-ski nagon zapadnjačkog čovečan^tva, koji se pojav-Ijuje već u gotičko doba u simbolu ispovesti na/-uvo, potpuno stran antičkom. A prema krajnjoj svesnosti istorije Zapadne Evrope stoji nasuprot skoro potpuna nesvesnost, kao u snu, indiske. I šta je ono što su

1


magiski ljudi, od pra-hrišćana do mislilaca islama, gle-dali pred sobom kad su izgovarali reč svetska istorija? Pa kad je već izvanredno teško u sebi stvoriti tačnu pretstavu prirode, uzročno uređenog okolnog sveta drugih — iako je u tom svetu specifički saznanljivo ujedinjeno u, jedan saopštljiv sistem — onda je pot-puno nemoguće silama sopstvene duše savršeno pro-zreti istoriski svetski aspekt stranih kultura, sliku ko-ju su obrazovale sasvim drukče nastrojene duše. Uvek će tu ostati nepristupačnim. jedan ostatak, utoliko ve-ći ukoliko je manji sopstveni istoriski instinkt, fizi-ognomički takt, sopstveno poznavanje ljudi. Pa ipak je rešenje ovog zadatka pretpostavka svakog dubljeg razumevanja sveta. Istoriski okolni svet drugih jeste deo njihova bića, a nikoga mi ne možemo razumeti ako ne poznamo njegovo osećanje vremena, njegovu misao o sudbini, stil i stepen svesnosti njegovog unu-tarnjeg života. Ono što se ovde ne može naći nepo-sredno u ispovestima — moramo dakle dobiti iz sim-bolike spoljašnje kulture. Tako tek postaje pristupač-nim ono što je po sebi shvatljivo, i to tek daje bez-mernu vrednost istoriskom stilu jedne kulture i nje-mu pripadajućim velikim vremenskim simbolima.

Kao jedan od tih jedva ikada shvaćenih znakova pomenuli smo već časovnik, tvorevinu visoko razvije-nih kultura, koja biva sve tajanstvenija što o njoj du-že razmišljamo. Antičlco čovečanstvo umelo je da bude bez časovnika — i to ne bez namernosti; ono je od-meravalo vreme dana po dužini senke sopstvenog tela daleko još posle Augusta1, iako su časovnici vodeni i sunčani 'stalno bili u upotrebi u oba starija sveta ba-bilonske i egipatske duše, u vezi sa njihovim strogim računanjem vremena i njihovim dubokim pogledom na prošlost i budućnost2. Ali, antičko biće, euklidov-sko, bezodnošajno, tačkoliko( bilo je potpuno zatvore-no u momentu sadašnjice. Ništa nije smelo da opomi-nje na prošlo i buduće. Arheologije nema u pravoj an-tici, kao ni njenog psihičkog pandana astrologije. An-

1 Diels, Antike Technik (1920), S. 159. 2 Učeni krugovi u Atici i Jonijd konstruisali su sun-

ćane časovnike (oko 400), ali nevešto; u doba Platona primljena je još i jedna primitivnija klepsidra, no oba oblika podražavaju daleko nadmoćnije obrasce starog Is-toka i nisu nikako prodrli u antičko osećan.je života.

184


ličlca proroštva i Sibile nisu hteli da istražuju daleku budućnost, kao ni etrursko-rimski haruspici i auguri, vcć su davali uputstva za pojedinačni, neposredno pretstojeći slučaj. Isto tako nije bilo nekog računanja vremena, kojim bi bila prožeta svest svakidašnjice; jer jc računanje po olimpijadama bilo samo literarno nuž-no ispomaganje. Nije stvar u tome da li je jedan ka-lendar dobar ili rđav, nego za lcoga je on u upotrebi i da li život nacije protiče po njemu. U antičkim gra-dovima nista ne potseća na trajanje, na jučerašnjicu, na ono što će nastati, nigde nema sa poštovanjem ču-vane razvaline, nigde nekog dela namenjenog za još uerođene generacije, nikakvog materijala baš naročito odabranoga uprkos tehničkim teškoćama. Dorski Grk ostavio je mikensku kamenu tehniku, kao da nije ni postojala, pa je gradio opet u ilovači, i pored miken-skog i egipatskog obrasca i bez obzira na to što je nje-govo zemljište bilo bogato najboljim kamenom. Dorski stil je stil u drvetu. Još u vreme Pauzanijino mogao se videti na Herinu hramu u Olimpiji pOslednji neiz-menjeni stub od drveta. Antičkoj duši nedostaje pravi organ za istoriju, sećanje, u onom smislu u kome se ono ovde uvek pretpostavlja, sećanje koje predočava uvek sliku lične; a iza nje i nacionalne i svetsko-isto-riske prošlosti1, kao i hod sopstvenog, i ne samo sop-stvenog, unutrašnjeg života. Ne postoji »vreme«. Za posmatrača istorije izdiže se iza sopstvene sadašnjice neka vrsta pozadine koja vremenski, pa dakle i unu-larnje istoriski, nije više uređena, pozadina. kojoj su za Tukidida pripadali. već persiski ratovi, a za Tacita nemiri u vreme Graha. Isto to vredi i za velike poro-dice Rima, čija je tradicija bila samo jedan roman: sctimo se Cezarovog ubice Bruta i njegovog čvrstog verovanja u svoje slavne pretke. Što je Cezar reformi-sao kalendar, to smemo obeležiti gotovo kao akt oslo-bođenja od antičkog osećanja sveta: ali Cezar je smiš-1 jao takođe da se odrekne Rima i da pretvori državu l'i adova u dinastičko, dakle simbolu trajanja. podložno

1 Uređenu za nas hriŠanskim računanjem vremena i shemom stari-srednji-novi vek; na to.j osnovi razvi.jale su se, od ranih dana gotike, slike istori.je umetnosti i is-torije religije, u kojima živi stalno velik bro.j zapadnjač-Idh l.judi. Pretpostaviti isto to za Platona ili Fidi.ju sasvim

liemoguće, dok to važi u najvećoj meri več za renesan-snc umetnike i njihova procenjivanja.

1


carstvo, sa težištem u Aleksandriji — odakle i potiče, njegov kalendar. I ubistvo Cezara deluje kao posled-nja pobuna životnog osećanja otelovljenog u »polisu«, u Urbs Roma, osećanja koje je neprijateljski raspolo-ženo prema trajanju. ,

Još tada se proživljavao svaki dan, svaki čas za sebe. To vredi o pojedinačnom Helenu ili Rimljaninu, o gradu, o naciji, o čitavoj kulturi. Svečanošti koje su ključale od snage i krvi, orgije po palatama, borbe po cirkovima pod Neronom i Kaliguiom, koje Tacit, pravi Rimljanin, jedino i opisuje, dok za tiho odmi-canje u životu dalekih provinciskih zemalja nema ni oka ni reči, jesu poslednji divni izraz ovog euklidov-skog osećanja sveta, koje obožava telo, sadašnjost. Ni Indijci, čija je nirvana izražena takođe nedostatkom ma kakvog računanja vremena, nisu imali časovnika, dakle ni istoriju, ni uspomena životnih, ni brige. Ono što mi, eminentno istoriski nastrojeni ljudi, zovemo indiskom istorijom ostvarilo se bez i najmanje samo-svesti. Tisućleće indiske kulture od Veda do Bude de-luje na nas kao pokreti onoga koji spava. Tu je život odista bio san. Ništa ne stoji dalje od toga indijstva no tisućleće zapadne kulture. Nikada, pa ni u »isto-vremenoj« Kini iz vremena Džu sa njenim visoko raz-vijenim smislom za epohe, ljudi nisu bili budniji, sve-sniji, nikada se vreme nije osećalo tako duboko, ni proživljavalo sa tako punom svešću pravca i sudbin-ske pokrenutosti. Istorija Zapadne Evrope je sudbina koja se htela, a indiska je neumitni udes. U antičkom biću godine ne igraju nikakvu ulogu, u indiskom tek desetine godina nešto; a za nas je čas, minut, pa naj-zad i sekund, od značaja. Nijedan Grk, nijedan Indi-jac, ne bi sebi mogao pretstaviti tragičnu zapetost is-toriskih kriza, gde već jedan trenutak deluje strašnim pritiskom koji mlavi-, kao u avgustovskim danima 1914 godine. Ali takve krize duboki ljudi Zapada mogu i -u sebi proživljavati, a pravi Helćni nikada. Nad našim zemljištem danonoćno odjekuju udarci zvona sa hi-ljadu kula, koji stalno vezuju budućnost za prošlo, te rastapaju prolazni trenut »antičke« sadašnjosti u jed-nu ogromnu odnošajnost. Epoha koja označuje rođe-nje ove kulture, vreme saksonskih careva, doživela je takođe pronalazak časovnika na točkiće1. Zapadnjački čovek ne da se zamisliti bez najbrižljivijeg merenja

186


vremena — hronologije onog što se dešava, koja tač-no odgovara našoj ogromnoj potrebi za arheologijom, to jest održavanjem, iskopavanjem, skupljanjem svega prošloga. Barokno doba još je povećalo gotički sim-bol časovnika na kulama do grotesknog simbola džep-nih časovnika koji stalno prate pojedinca1.

A pored simbola časovnika postoji i drugi jedan simbol: isto tako duboki i isto tako neshvaćeni zna-čajni oblici pogreba, oni koje, su sve velike kulture osveštale kultom i umetnošću. Veliki stil Indije po-činje grobnim hramovima, antički grobnim vazama, egipatski piramidama, starohrišćanski katakombama i sarkofazima. U pra-doba mešaju se, još haotično, bez-brojni mogući oblici, zavisni od običaja plemenskih i od spoljašnje nužnosti ili svrsishodnosti. Ali, svaka kultura uskoro podiže jedan od njih do najvišeg sim-boličkog ranga. Tu je antički čovek izabrao spaljiVa-nje mrtvih, iz najdubljeg nesvesnog životnog osećanja, kao čin uništavanja kroz koji je snažno izrazio svoje euklidovsko biće, vezano za »sada« i »ovde«. On nije hteo istoriju, ni trajanje, ni budućnost, ni brigu, ni nestajanje, i zato je razorio ono što nema više sadaš-njosti, telo Perikla i Cezara, Sofokla i Fidije. A duša je odlazila u bezobličnu gomilu, za koju su postojali, već rano napušteni, kultovi predaka i kojoj su davali zadušnice živi članovi jednoga roda, što čini najjaču suprotnost prema nizu predaka, prema rodoslovnom stablu, koje je ovelcovečeno sa svima znacima istoris-kog poretka u porodičnim grobnicama zapadnjaka. Ni-jedna druga kultura ne može se staviti u tom pogledu uz antičku2 — sem karakteristično izuzetnog vedskog

1 Da li se možemo usmditi na pretpostavku da su babilonski sunčani i egipatski vodeni časovnici postali »is-tovremeno«, dakle na pragu 3 prehrišćanskog tisućleća? Istorija časovnika ne može se unutrašnje odvojiti od is-Lorije kalendara, te se stoga mora pretpostaviti vrlo rano prorialaženje i odomaćivanje postupaka kojima se meri vreme i u kineskoj i meksiikanskoj kulturi, jer su one imale dubok smisao za istoriju.

1 čovek se mora preneti u osećanja kakvog Grka koji bi se iznenada upoznao s ovim običajem nošenja džepnih časovnika! ,

2 I kineska služba precima opkolila je genealoški red strogim ceremonijalom. Ali dok je taj ceremonijal postepeno postajao središtem celokupne pobožnosti, dotle je antički sasvim uzmakao u pozadinu pred kultovima sa-vremenih bogova, te je u Rimu jedva i postojao.

1

PENGLER Propast Zapacla

ranog vremena Indije. I neka se zapazi dobro: dorsko--homerovsko rano doba obavijalo je taj čin spaljiva-nja punim patosom jednog tek stvorenog simbola:-to čini pre svega Ilijada; dok su u grobovima Mikene, Tirinsa, Orhomena bili sahranjivani skoro po egipat-skom načinu oni mrtvi čije su borbe, možda, baš dale zamisao za llijadu. Kada se u carsko doba pojavio, pored urne sa pepelom, i sarkofag, »proždiralac me-sa«1 —• kod hrišćana, jevreja i neznabožaca — probu-dilo se novo osećanje vremena, baš kao i onda kada je dubokim mikenskim grobvima sledovala homerov-ska urna. . ,

I Egipćani, koji su svoju prošlost čuvali talco sa-vesno u sećanju, u kamenu, u hijeroglifima, da mi i danas, posle 4000 godina, tačno možemo da odredimo godine vladavinc njihovih kraljeva, ovekovečavali su i telo tih kraljeva, tako da veliki faraoni — simbol jezo-vite uzvišenosti — i danas još leže po našim muzeji-ma sa licima koja se još mogu raspoznavati jedna od drugih, dok od dorskih kraljeva nisu čak ni imena ostala. Mi znamo tačno dan rođenja i smrti gotovo svih velikih ljudi od doba Dantea. To nam izgleda samo po sebi razumljivo. A u vreme Aristotelovo, na visini antičke civilizacije, rtije se znalo više da li je uopšte i postojao Leukip, osnivač atomizma i savre-menik Periklov, koji je živeo jedva pre stotinu godina. Tome bi odgovaralo: kao kad mi ne bismo bili sigur-ni da li je postojao Đordano Bruno, kao kad bi Rene-sans već ležao potpuno u carstvu bajki.

Pa i sami ti muzeji u koje smo sakupili čitavu sumu čulno-telesne uobličene i sačuvane prošlosti! Zar nisu i oni simbol najvišeg ranga? Zar oni nisu za to tu da sačuvaju mumificirano »telo« celog kulturnog razvitka? Zar mi ne skupljamo kako bezbrojne po-datke u milijardama štampanih knjiga, tako i sva de-la svih mrtvih kultura u tih sto hiljada dvorana za-padnoevropskih gradova, u kojima u masi svega sje-dinjenoga svaki pojedinačni isečak biva otrgnut od prolaznog trenutka svoje prave svrhe — trenutka ko-ji bi antičkoj duši bio jedina svetinja — i utopljen u

1 Jasan je odnos na »uskrsnuće mesa« (ey, ve%aQv). Duboka, danas još jedva shvaćena, promena ove reči (oko 1000) sve više se izražava u reči »besmrtnost«. Sa vas-krsom koji pobeđuje smrt kao da iznova počinje vreme u svetskom prostoru. Besmrtnošću ono pobeđuje prostor.

188


beskrajnu pokrenutost vremena? Neka se pomisli šta su Heleni zvali »muzejon« i kako duboki smisao leži u toj promenjenoj upotrebi reči!

14

Praosećanje brige vlada fiziognomijom zapadnjač-ke, kao i egipatske i kineske istorije. To praosećanje još izobražava simboliku erotičnoga, u kome še pret-stavlja proticanje beskrajnog života u slici smenjiva-nja naraštaja pojedinačnog bića. Tačkoliko euklidov-sko biće antike i tu je osećalo samo »sada« i »ovde« odlučujućih akata: plođenja i rađanja. Zato je to bi će stavljalo u središte demetriskih kultova bolove po-rodilje, a u antički s.vet uopšte simbol falusa, znak polnosti koja je isključivo posvećena trenutku i koja u njemu zaboravlja i prošlost i budućnost. A tome odgovara opet u indiskom svetu znak Lingama i krug kultova oko boginje Parvati. Čovek se oseća i tu i ta-mo kao priroda, kao biljka, predana bezvoljno i bez-brižno smislu postajanja. Dornaći lcult Rimljanina bio je posvećen »geniju« (genius), tj. moći i;asplođivanja glave porodice. Duboka i zamišljena briga zapadnjač-ke duše suprotstavila je tom kultu znak materinske l.jubavi, koji sć u antičkom mitu jedva pojavljuje na liorizontu, na primer u tužbi Persefone ili u već he-lenističkoj slici Dcmetrc sa Knidosa. Majka koja na J.M iidima drži dete — budućnost: kult Marije u ovom novom, faustovskom, smislu rascvetao se tek u stole-ćima gotike. Svoj najviši izraz našao je on u Rafaelo-voj Sikstinskoj Madoni. To uopšte nije hrišćanski; jer niagisko hrišćanstvo uzdiglo je Mariju kao Teotokos, onu koja je Boga rodila, do jednog sasvim drukčije |)roosećanog simbola. Mati koja doji — strana je -larohrišćanskoj vizantiskoj umetnosti isto koliko i he-lenskoj, iako iz sasvim clrugog razloga; i svakako je (irethen u Faustu sa dubokim čarom svog nesvesnog materinstva bliža gotičkim madonama no sve Marije vizantiskih i ravenatskih mozaika. Intimnost ovih od-nosa postaje potresna kad se vidi da Madona sa ma-lim Isusom potpuno odgovara egipatskoj Izidi sa deč-kom Horom — obe su brižne majlce — kad se zna da je ovaj simbol kroz tisućleća i za vreme celokup-

19

ŠPEMGLER Propast Zapada

nog trajanja antičke i arabljanske kulture (za koje ništa nije mogao značiti) bio iščezao,- da bi najzad bio ponovo probuđen faustovskom dušom.

Od materinske brige put vodi ka očinskoj brizi i time državi, najvišem simbolu vremena koji se poja-vio u krugu velikih kultura. Ono što za majku znači dete, naime budućnost i dalje trajanje sopstvenog ži-vota (tako da se u materinskoj ljubavi ukida odvoje-nost dva posebna bića), to za muškarce znači oruža na zajednica kojom oni osiguravaju dom i ognjište, ženu i'decii, pa time i ceo narod, njegovu budućnost i delovanje. Država je unutrašnji oblik nacije; a isto-rija u velikom smislu je ta država zamišljena ne kao pokrenuta nego kao kretanje. Žena kao rnati jeste is-torija, čovek kao ratnik i političar gradi istoriju.

I tu istorija visokih kuitura pokazuje opet tri pri-mera državnih tvorevina koje su pune briga: egipatsku upravu već 11 Starom carstvu od 3000 pre Hr., ranoki-nesku državu Džua (o čijoj organizaciji Džu-li daje takvu sliku da se, kasnije, nisu usudili verovati u iz-vornost knjige) i države Zapada, čiji oblik predviđa-nja odaje jednu volju za budućnošću koja se ne može nadmašiti. A tome nasuprot poja.vljuje se dva puta slika najbezbrižnije predanosti trenutku i njegovim slučajnostima: antička i indiska država. Ma koliko po sebi bili različiti stoicizam i budizam, dva staračka raspoloženja oba ova sveta, ipak se potpuno slažu u svome protivljenju prema istoriskom osećanju brige, u preziranju truda, organizatorske snage, svesti o duž-nosti. Zato na indiskim kraljevskim dvorovima i na forumu antičkih gradova niko nije mislio na sutra: niti za sebe niti za zajednicu. »Carpe diem« apolini-skog čoveka vredelo je i za antičku državu.

Kako sa političkom stranom istoriskog bića, tako isto stoji i sa onom drugom, privrednom. Antičkoj i indiskoj ljubavi, koja se započinje i završava u uživa-nju trenutka, odgovara život »od danas do sutra«. Po-stoji privredna organizacija velikog stila u Egiptu, gde ona ispunjuje celu sliku kulture i kojom još danas govori nama kroz hiljade slika punih marljivosti i re-da. Isto tako u Kini, čiji mit o bogovima i mitskim carevima, kao i kfrieska istorija, stalno kruži oko svet-skih zadataka zemljoradnje. Najzad, isto tako u Zapad-noj Evropi, čija je privreda počela sa primernim ob-

190


rađivanjem zenilje pojedinih kaluđerskih redova, a vr-hunac postigla u svojoj sopstvenoj nauci, narodnoj ekonomiji, koja je od početka bila radn& hipoteza i za-pravo nije učila o onome što se događalo, nego o ono-me što bi trebaio da se događa. A u antici, o Indiji da i ne govorimo, vodila se privreda s dana na dan (iako je pred očima bio obrazac Egipta), pa su se pljačkale ne samo gotovine nego čak i mogućnosti da bi se slučajni suvišci odmah rasuli među narod. Neka se prouče svi veliki državnici antike, Perikle i Cezar, Aleksandar i Scipion, pa čak i revolucionari kao Kleon i Tiberije Grah: nijedan od njih nije privredno mislio na daljinu. Nijedan grad nije preduzimao od-vodnjavanje ili pošumljavanje kakve oblasti, uvođenje viših metocla ili uvođenje novih stočnih i biljnih vrs-la. Sasvim se rđavo razume »agrarna reforma« Graha kada se tumači zapadnjački: oni su hteli da od svoje stranke načine »posednike«, a daleko je bilo od njih da od nje vaspitavaju zemljoradnike ili da podižu ital-sku poljoprivredu. Puštalo se da se budućnost pribli-žuje, a nije se pokušavalo da se na nju utiče. I zato je socijalizam (ne onaj teoretski Marksov, nego onaj praktički pruski Fridriha Viljema I, koji je prethod-dio onom prvom i koji će ga ponovo savladati) svo-jim dubokim srodstvom sa egipćanstvom prava sup-rotnost privrednom stoicizmu antike. On deluje sas-vim egipćanski svojom opsežnom brigom za trajne privredne sklopove, svojim vaspitanjem pojedinca za tlužnost prema celini, svojim osveštavanjem truda ko-jim se potvrđuju vreme i bridLićnost.

15

Svakodnevni čovek svih kultura zapaža samo ne-posredno opipljivi prednji plan od fiziognomije sveg postajanja, i svog sopstvenog i postajanja živoga sve-la oko sebe. Suma njegovih doživljaja, kako unutraš-njih tako i spoljašnjih, ispunjuje tok njegovih dana samo kao niz pojedinosti. Tek veliki čovek oseća iza popularnog sklopa istoriski pokrenute površine dLibo-ku logiku postajanja, koja se pojavljuje u ideji o sud-bini i koja čini da se sve one površno, znaćajem hude, dnevne tvorevine pojavljLiju kao slučajnosti.

191

Između sudbine i slučaja izgleda najpre da posto-ji sadržajna razlika samo po stepenu. Oseća se, reci-mo, kao slučaj što je Gete došao u Zezenhajm, a kao sudbina što je došao u Vajmar. Prvo nam se čini epi-zodom, drugo epohom. Međutim, iz toga je jasno da razlikovanje zavisi od unutrašnjeg čovekovog ranga. Širokoj masi i sam život Geteov izgledaće kao niz anegdotskih slučajnosti, a malo njih će sa divljenjem o^etiti kakva se simbolička nužnost nalazi u tom ži-votu, pa i u njegovim najneznačajnijim momentima. Alj, da nije možda Aristarhovo otkrićc heliocentrič-kog sistema bilo za antiku beznačajan slučaj, a tobož-nje ponovno Kopernikovo otkriće, nasuprot tome, sudbina za faustovsku kulturu? Da li je to bila sud-bina što Luter, nasuprot Kalvinu, nije bio organizator — i za koga? Za životno jedinstvo protestanata, Nema-ca, ili zapadnjačkog čovečanstva uopšte? Da li su Ti-berije Grah i Sula bili slučajevi, a Cezar sudbina?

Ovde oblast pojmovnog sporazumevanja daleko za-ostaje; šta je sudbina a šta slučaj, to spada u pre-sudne dozivljaje kako pojedine duše tako i čitavih kultura. Tu mora da umukne svako naučnjačko isku-stvo, svaki naučni uvid, svaka definicija; i ko samo i pokuša da i sudbinu i slučaj shvati gno'seološki, taj ih baš ne poznaje. Mi imamo unutarnju izvesnost da nam kritičko razmišljanje nikada ne može otkriti niš-ta o sudbini, i bez te izvesnosti ostao bi nam zatvo-ren svet postajanja. Saznavati (suđenjem razlikovati) i utvrđivati kauzalne odnose među onim što je sazna-no (dobro razlikovanim stvarima, svojstvima, položa-jima) — jeste jedno i isto. Ko pristupa istoriji sudeći, naći će samo podatke. A ono što dela u dubini, bilo to proviđenje ili kob, to se može^ samo proživeti na sadanjem događanju kao pred slikom nečega što se već dogodilo; i to sa onom jtotresnom, neizrecivom, izvesnošću koju prava tragedija budi u nekritičnom gledaocu. Sudbina i slučaj čine uvek suprotnost u ko-ju duša pokušava da zaodene ono što može biti samo osećanje, samo doživljaj i intuicija, i ono što jedino objašnjava najprisnija stvaral^štva religije i umetno-sti onima koji su poz.vani da uvide. Da bismo predo-čili ovo pra-osećanje živoga bića, koje daje smisao i sadržinu svetskoj slici istorije, ne znam ničeg boljeg — svako ime je zvuk i dim — od jedne strofe Ge-

19


leove <one iste koja kao moto na čelu ove knjige tre-ba da obeleži njeno osnovno nastrojenje):

»Kada u beskrajnome uvek jedno isto, Ponavljajući ser večno teče, Hiljade oblika živoga sveta Snažno se u lanac vezuju; Struji slast životna iz svih stvari, Sa najmanje kao i sa najveće zvezde, I sve to tiskanje, sva ta borba, Večni je mir u Gospodu Bogu.«

Na površini svetskog događanja vlada ono što je nepredvideno. Ono je oznaka svakog pojedinačnog do-ga'đaja, svake pojedine odluke, svake pojedine lično-sti. Niko unapred nije znao, pri pojavi Muhameda, za juriš islama, niti pri padu Robespjera za Napoleona. Da veliki ljudi dolaze, šta oni preduzimaju, da li će im to uspeti — sve. je to neizračunljivo. Niko ne zna da li će se jedno razviće koje snažno započne završiti u velikoj liniji, kao rimsko plemstvo, ili će propasti u zloj kobi, kao Hoenštaufenovci i cela Maja-kultura. Is-to tako stoji, uprkos nauci o prirodi, sa sudbinama svake pojedine životinjske ili biljne vrste u krugu zem-ljine istorije, pa čak i preko toga, sa sudbinama same zemlje i svih sunčanih sistema i mlečnih puteva. Ne-znatni August napravio je epohu, veliki Tiberije pro-šao je bez uticaja. Isto je to sa sudbinom umetnika, umetničkih dela i oblika, dogmi i kultova, teorija i pronalazaka. Nikakvim »zato« i »zbog toga« ne može se objasniti zašto u vrtolozima postajanja jedan ele-ment samo trpi sudbinu, a drugi postaje sudbinom, i to često dovoljnom za čitavu jednu budućnost; zašto onaj prvi element iščezava u talasanju istoriske povr-šine, a ovaj drugi stvara istoriju: ne može se sve to objasniti, a ipak je sve to jedna najintimnija nužnost. Zato i za sudbinu vrede Augustinove reči o vremenu, iskazane u jednom dubokom trenutku: Si 'nemo ex me ({uaerat, scio; si quaerenti explicare velim, nescio.

Takva je ideja blagodati u zapadnjačkom' hrišćan-stvu, blagodati dobivene Isusovom žrtvom, koja izra-zava slučaj i sudbinu u najvišem etičkom shvatanju: smeti slobodno hteti. Opredeljenje (nasledni greh) i blagodat — u ovoj polarnosti, koja može biti uvek sa-


mo oblik osećanja, pokrenutog života, a nikada sadrži-na učenog iskustva, leži biće svakog odista značajnog čoveka ove kulture. Ova polarnost je i za protestanta i za ateista, pa ma koliko bila skrivena iza pojma »raz-vića« (koji pravoliniski iz nje potiče)1 — osnova svake ispovesti, svake autobiografije, koja je stoga, napisa-na ili naslikana, nemoguća u antičkog čoveka, čija je sudbina imala drugi oblik. Ova polarnost je poslednji smisao autoportreta Rembrantovih i muzike ocl Baha do Betovena; i ostaje nepristupačna mišljenju, pa na-zvali je mi opredeljenjem, proviđenjem ili unutarnjim razvićem2, i to je ono što čini da su životni tokovi svih ljudi Zapada srodni. »Slobodna volja« je unutar-nja izvesnost. Ali, ma šta se htelo ili činilo — ono što odista sleduje posle svih odluka i iz njih, naglo, izne-nadno, nepredvidljivo, to je ono što služi dubljoj nuž-nosti i što se podreduje jednom velikom poretlcu pred očima koje razumevaju, kada se baei pogled na sliku davno prošloga. Kada se ispuni sudbina nečega što se htelo, onda se može ono što je neispitljivo osetiti kao blagodat. Šta' su hteli Inoćentije III, Luter, Lojo-la, Kalvin, Žansen, Ruso, Marks, a šta je od toga hte-nja^postalo u struji zapaclnjačke istorije? Je li to bila blagodat ili kob? Tu se svako raeionalističko raščla-njavanje završava apsurdom. Predestinacija u Kalvina i Paskala (obojica su se osmelili da izvuku poslednje kauzalne zaključke augustinske dijalektike iskrenije no Luter i Toma Akvinski) jeste nužna apsurdnost ko-joj odvodi razumsko istraživanje ovih tajni. Ona do-speva iz sudbinske logike svetskog postajnja u kau-zalnu logiku pojmova i zakona, iz neposrednog sagle-danja života u mehaničlci sistem predmcta. Strahovite

• Put od Kalviina do Darvina lako se može pokazati u engleskoj filozofiji.

2 To spacla u večno sporae tačke zapadnjačke teori-je umetnosti. Antička, euklidovska, a-istoriska, duša nema »razvijanja«, zapadnjačka se u njernu sva iscrpljuje, ona je »funkcija« upravljena na završetak. Prva »jeste«, dru-ga »postaje«. Prema tome, sva antička tragika pretpostav-ija stalnost ličnosti, a sva zapadnja'oka njenu promenlji-A'ost. U našem smislu »karakter« je tek onaj oblik bića koji se sastojd u neizmernoj pokrenutosti i beskrajnom bogatstvu odnosa. Kod Sofokla veliki gest oplemenjava bol, kod Šekspira velika namera oplemenjava delo. Naša estetika morala je da promaši osnovni problem, jer je uzi-mala svoje primere iz obe kulture bez razlike.

19

PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta /

duševne borbe Paskalove jesu borbe jednog duboko unutarnjeg čoveka, koji je bio ujedno i rođeni -mate-matičar, a koji je hteo da poslednja i najozbiljnija pitanja duŠe podvrgne istovremeno i velikim intuici-jama žarke vere i apstraktnoj tačnosti isto tako veli-kog matematičkog nastrojenja. To je dalo ideji o sud-loini, religiozno govoreći proviđenju Božjem, shemat-ski oblik uzročnog načela, dakle Kantov oblik razum-ske delatnosti, jer to znači predestinacija, u kojoj sfe blagodat, živa, svakako kao unutrašnja izvesnost do-življena, slobodna od svake kauzalnosti, pojavljuje kao prirodna snaga koja je vezana za neopozive zalcone i koja pretvara religioznu sliku sveta u ukočeni i mrač-ni mehanizam. I zar nije to opet bila sudbina i za en-gleske puritance i za ceo svet, što oni, ispunjeni tak-vim uverenjem, nisu pali u jednu pasivnu predanost, nego su imali vedru izvesnost ,da je njihova volja — volja Božja?

16

Obrnemo li se sada daljem objašnjavanju pojave slučajnoga, nećemo više padati u opasnost da u njoj vidimo izuzetak ili proboj uzročnoga sklopa prirode. »Priroda« nije slika sveta u kojoj sudbina biva sušta-stvenom. Svuda gde se unutra okrenuti pogled oslo-bađa onoga što je postalo čulnim i gde on, približu-jući se viziji, prožiraa olcolni svet, svuda gde taj pog-lcd oseća da na nj deluju na mesto samih predmeta pra-pojave: nastupa veliki istoriski aspelct, van- i nad-prirodni. To je pogled Dantea i Volframa, a i pogled Getea u starosti (izražen, pre svega, u kraju drugog di-la Fausta). Boravimo li, sagledajući, 'u tom svetu '.udbe i slučaja, izgleda nam možda da je sluČaj što sc na ovoj maloj zvczdi mcđu milionima sunčanih si-slema odigrava negde epizoda »svetske istorije«; slu-čaj, što Ijudi, ta čudna, životinjama slična, organska stvorenja na kori te zvezde; daju ponekad sliku »sa-/ilavanja«, i to baš u onom obliku u kome su ga Kant, Aristotel i drugi na tako različite načine pretstavili; slučaj, što se kao suprotni pol tog saznanja pojavljuju baš oyi prirodni zakoni (»večni i opštevažeći«) i što i/azivaju sliku »prirode« o kojoj svaki pojedinac misli da je ista za sve. Fizika sa pravom goni slučaj iz svo-

ŠPEMGLER Propast Zapada

je slike sveta, ali je opet slučaj to što se ona sama uopšte jednom i pojavila, negde u aluvialnoj periodi zemljine kore, kao osobena vrsta duhovnog shvatanja.

Svet slučaja jeste svet samo jednom ostvarenih činjenica, prema kojima mi, kao budućima, hrlimo čež-njivo ili sa puno straha, koje nas kao živa sadašnjost uzdižu ili pritiskuju, i koje mi možemo opet, sagleda njemf proživljavati radosno ili tužno, kao prošlost. Svet uzroka i posledica jeste svet stalno mogućega, svet bezvremenskih istina, koji saznajemo raščlanjava-njem i razlikovanjem.

Samo taj drugi svet može se naučno postići, samo je on identičan sa naukom. Kome je zatvoren pogled za onaj drugi svet — svet kao Divina commedia, svet kao prizor za jednog Boga — kao što nedostaje Kantu i većini sistematičara mišljenja, taj će u svetu naći sa-ino besmisleni haos slučajnosti, i to u najbanalnijem smislu reči1. Ali i esnafsko, neumetničko, istraživanje istorije sa svojim skupljanjem i uređivanjem golih po-dataka samo je jedna, ma koliko duhovita, sankcija banalno-slučajnog. Tek onaj pogled koji prodire u me-tafizičko doživljuje u istoriskim podacima simbole onoga što se dogodilo i time izdiže slučaj do sudbine. Ko je sam sobom sudbina, 'kao Napoleon, ne potrebu-je taj pogled, jer između njega kao činjenice i ostalih činjenica postoji saglasnost metafizičkog takta,. koja njegovim odlukama daje apsolutnu sigurnost.

Ovaj pogled je ono jedinstveno i snažno u Šekspi-ru, u kome se još nikada nije ni potražio ni naslutio pravi tragičar slučaja. A baš tu i jeste poslednji smi-sao zapadnjačke tragike, koja je ujedno i otisak za-padnjačke ideje o istoriji, a time i ključ za ono što za nas znači od Kanta neshvaćena reč »vreme«. Slu-čajno je što politička situacija u Hamletu, kraljevo ubistvo i pitanje o prestolonasleđu, pogađaju baš taj karakter. Slučajno je što je Jago. svakodnevna hulja kakvu nalazimo na svima putevima, uzeo baš tog čo-veka na nišan, čoveka čija je ličnost imala ovu ni najmanje svakodnevnu fiziognomiju. Pa Lir! Ima li šta slučajnije (pa zato i »prirodnije«) nego udruživa-

1 »Plus on vieillit, plus on se persuade, que sa sac-ree Majeste le Hazard tait les trois quarts de la besogne de ce miserable Univers« (Fridrih Veliki Volteru). Tako, rružno, oseća pravi racionalist.

196


nje tog gospodarskog dostojanstva sa tim kobnim strastima što su ih njegove kćeri nasledile? Još ni do danas nije se moglo razumeti kako to da Šekspir uzi-ma anegdotu onde gde je nađe, pa je baš zato ispu-njuje snagom najprisnije nužnosti (nigde tako uzviše-no kao u njegovim rimljanskim dramama). Zato što se htelo razumevanje, upalo se u očajne pokušaje da se u te drame unese moralna uzročnost, jedno »zato«, jedna veza »zločina« i »kazne«. A ti pokušaji nisu ni lačni ni netačni (jer »tačno« i »netačno« pripadaju sve-tu kao prirodi i znače kritiku kauzalnoga), već su plit-ki nasuprot onom pesnikovom dubokom doživljavanju čisto činjeničke anegdote. Samo onaj koji to oseća mo-že da se divi veličanstvenoj naivnosti Lira i Magbeta. Sasvim suprotno pokazuje Hebel, koji uništava dubi-nu slučajnosti sistemom uzroka i posledica; Ono što je nasilno, što je pojmovno u njegovim koncepcijama, što svak oseća a ne može da protumači, ležalo je u tome što logično-uzročna shema njegovih duševnih su-koba protivreči istorisko-pokrenutom osećanju sveta i njegovoj sasma drugoj logici. Ovi ljudi ne žive; oni samo dokazuju nešto svojim prisustvom. Oseća se pri-sustvo velikog razuma, ali ne dubokog života. Na me sto slučaja došao je »problem«.

I baš ta zapadnjačkci vrsta slučajnoga potpuno je strana antičkom osećanju sveta, pa time i antičkoj drami. Antigona nema nijednu slučajnu osobinu koja bi ma kako dolazila u obzir za njenu sudbinu. Ono što se dogodilo kralju Edipu moglo se dogoditi i sva-kom drugom — sasvim suprotno sudbini Lirovoj. To je antička sudbina, »opšte ljudski« fatum, koji važi uopšte za jedno »telo« i ne zavisi nikako od slučajno ličnog.

Obično pisanje istorije uvek će zastajati pri plit-/co-slučajnome, ukoliko se ne izgubi u skupljanju po-dataka. To je sudbina tvoraca takve istorije, koji du-ševno više manje ostaju u gomili. Pred njihovim okom slivaju se priroda i istorija u popularno jedinstvo i slučaj«. »Sa sacree Majeste le Hazard« za čoveka go-

m ile je nešto najrazumljivije što postoji. To je ono lajanstveno-uzročno, još nedokazano, ono što čoveku gomile zamenjuje potajnu logiku istorije, koju on ne oseća. Anegdotska slika prednjeg plana istorije, po-prište svih naučnih lovaca uzročnosti i svih pisaca ro-

197

mana i komada običnog soja, odgovara potpuno tak vom shvatanju. Koliko li se ratova začelo zato. što je nekakav Jjubomorni dvorjanin hteo ukloniti nekog ge-nerala od svoje žene! Koiike Ii su bitke dobivene ili iz-gubljene smešnim slučajnim događajima! Uočimo ka ko se još u 18 veku obrađuje rimska, a još i danas kineska istorija! Setimo se udarea lepezom alžirskog Deja i tome sličnoga, što istorisku pozornicu oživljava operetskim motivima. Smrt Gustava Adolfa ili Alek-sandra izgledaju kab da ih je udesio neki rđav drama-tičar. Hanibal je samo intermeco antičke istorije, u čiji je tok iznebuha upao »Propadanje« Napoleonovo nije bez melodramskih elemenata. Ko traži unutarnji oblik istorije u nekom uzročnom sledovanju njenih vidljivih pojedinačnih događaja, nači če, ako je iskren, uvek komediju burleskne besmislenosti. Ja bih pove-rovao da je ona, tako malo zapažena, scena igre pija-nih triumvira u Šekspirovom Antoniju i Kleopatri (jed-na od najsnažnijih scena LI tom beskrajno dubokom dehi) proizišla iz ruganja prvog istoriskog tragičara svih vremena »pragmatičkom« aspektu istorije. Jer je taj i suviše popularni aspekt oduvek vladao »svetom«. On je sitnim taštim ljudima davao hrabrosti i nade da ,se umešaju LI svet. Ruso i Marks, samo gledajuči na taj duh i na njegovu racionalističku strukturu, mis-lili su da jednom teorijom mogLi promeniti »tok sve-ta«. Pa i socijalno ili privredno tumačenje političkih razvoja još je^u obilatoj meri plitko i popularno: tu-mačenje u kome se danas istoriska obrada izdiže do vrhLinca, a koje, s obzirom na svoj biološki karakter, uvek ostaje sumnjivo LI pogledLi kauzalnog zasnivanja.

Napoleon je u značajnim trenucima imao snažno osećanje za dubokLi logiku svetskog postajanja. Slutio je tada koliko je on sam bio sudbina, i ukoliko je imao sudbinLi. »Osećam da sam gonjen nekoj svrsi ko-ju ne poznajem. Čim je bridem postigao, čim više ne budem nužan, biće dovoljan jedan atom da me raz-mrska. A dotle $ve ljLidske snage ne mogLi mi ništa«, kaže on u početku pohoda na Rusiju. To se zove ne misliti pragmatički. U tpm tremitku slutio je on .kako je logici sudbine malo potrebna određena pojedinač-nost, pa bio to čovek ili situacija. On sam kao empi-riska ličnost mogao je i pasti kod Marenga. Ono što je on značio ostvarilo bi se tada u drugom nekom ob-liku. Jedna melodija LL rukama velikog muzičara spo-

198


sobna je za bogate varijacije; ona može, za običnog slušaoca, biti izmenjena a da se u dubini — u jednom sasvim drugom smislu — i ne izmeni. Epoha nemač-kog nacionalnog jedinstva sprovedena je u ličnosti Biz-marka, a epoha ratova za oslobođenje u širokim i go-I ovo bezimenim događajima. Obe »teme« mogle su biti 11a drugi način »sprovedene«, da se izrazimo jezikom nmzičara. Bizmark je mogao rano biti otpušten, a bit-ka kod Lajpciga mogla je biti izgubljena; grupa ra-tova iz 1864, 1866 i 1870 mogla je biti zamenjena dip-lomatskim, dinastičkim, revolucionarnim ili privred-nira činjenicama — »modulacijama« — 'iako fiziogno-mička izrazitost zapadnjačke istorije, nasuprot stilu. na primer, indiske, takoreči kontrapunktski zahteva na odlučnom mestu snazne akcente, ratove ili velike lič-nosti. Sam Bizmark naznačuje u svojim Uspomenama da je u prolcće 1848 moglo da se postigne ujedinjenie u širem opsegu no 1870 i da je ono propalo tada zbog politike pruskog kralja, tačnije rečeno zbog njegove I M i ic ćudi. To bi bilo, i po Bizmarkovom osećanju, rnlako sprovođenje »stava« koje bi učinilo potrebnom jrdnu lcodu — »da capo e poi la coda«. Ali smisao epo-I ic (tema) ne bi se promenio nikakvim oblikovanjem rinjenica. Gete je mogao — možda — umreti u ranim podinama, ali njegova »ideja« ne. Faust i Taso ne bi liili napisani, ali bi oni ipak »bili«, bez svoje poetske opipljivosti, u jednom vrlo tajanstvenom smislu.

Jer bio je to slučaj što se istorija višega ljudstva \-rši u obliku velikih kultura; i slučaj što se jedna od njih probudila oko hiljadite godine u Zapadnoj Evro-i-i. Ali je od toga trenutka ona sledovala »zakonu po koine se i pojavila«. U svakoj epohi postoji neograni-ivno obilje iznenađujućih i nikad predvidljivih moguć-IK.sli da se ona ostvari LI pojedinostima; ali sama epo-liu je nužna, jer je tLi jedno životno jedinstvo. A što jr njen unutarnji oblik baš taj, to' je njeno odredenje. Novi slučajevi mogu uobličiti njeno' razviće oskudno i 11 veličanstveno, bedno ili srećno, ali promeniti epohLi ih- inogLi. I pojedinačni tip je isto tako neopoziva či-111< nica kao i pojedinačni shičaj: u istoriji svemira tlp »sunčanog sistema« sa planetama koje kruže; u is-II >i I ji Paše planete tip »živih bića« sa mladošću, sta-i'ošću, životnim trajanjem i rasplođivanjem; u istori-ji / i v i h bića tip Ijudskog bitisanja, a u njegovom »svet-

19

•V- •


sko-istoriskom« stadiju tip velike pojedinačne kulture1. A ove kulture su po svojoj suštini srodne biljkama: one su 'celog svog životnog trajanja vezane za tle na kome su ponikle. I najzad, tipičan je i način na koji Ijudi jedne kulture shvataju i proživljuju sudbinu, ma koliko različito bila obojena slika za pojedinca. Ono što se ovde može o tome reći nije »istinito«, već unu-trašnje nužno za ovu kulturu i ovaj stupanj vrernena; i ono ne ubeđuje druge zato što postoji samo jedna istina, već zato što ti drugi pripadaju istoj epohi.

Euklidovska duša antike, međutim, mogla je svo-je biće, vezano za prisutne prednje planove, doživlja-vati samo u obliku slučajeva antičkog stila. Ako se za zapadnjačku dušu »slučajno« sme protumačiti kao sud-bina manje sadržine, onda se, obrnuto, za antičku du-šu sudbina sme protumačiti kao slučaj ogromno po-većan. To znače ananke, heimarmene i fatum. Zato što antička duša nije zapravo proživljavala istoriju, ona nije imala ni pravo osećanje za logiku sudbine. Ne treba se zavaravati rečima. Najpopularnija boginja he-lenizma bila je Tihe, koju su jedva umeli razlikovati od »ananke«. A mi osećamo sudbinu i slučaj punom snagom kao suprotnost od koje sve zavisj u dubinama našeg bića. NaŠa istorija jeste istorija velikih veza i sklopova; antička istorija, i to ne samo njena slika u istoričara kao što je Herodot, već njena puna stvar-nost, jeste istorija anegdota, tj. niz plastičnih pojedi-nosti. Anegdotičan je, u punom smislu te reči, stil an-tičkog bića uopšte, kao i stil svake pojedine biografi-je. Čulno-opipljiva strana događaja zgušnjava se u de-monske, apsurdne slučajeve, neprijateljske prema isto-riji, koji poriču i odriču logiku događanja. Sve fabule antičkih majstorskih tragedija iscrpljuju se u slučaje-vima, koji ismevaju smisao sveta; inače se značaj reči eif.iapf.iev7] u suprotnosti prema šekspirovskoj logici slu-čajci ne može označiti. Još jednom: ono što se Edipu dešava, sasvim spolja, iznutra ničim uslovljeno i izaz-vano, moglo bi se desiti svakom čoveku bez izuzetka. To je oblik antičkog mita. Neka se sravni sa time du-boko unutrašnja nužnost, uslovljena čitavim bićem i odnosom toga bića prema vremenu, u sudbini Otela,

1 Uporedna metoda ove knjige počiva na činjeniei da imamo pred sobom čitavu grupu ovdh kultura.

200


Don Kihota, Vertera. Tu leži — kao što sftio kazali — razlika između tragedije situacije i tragedije karakte-ra. Ali i u istoriji samoj ponavlja se ova suprotnost. Svak epoha Zapada ima karakter, svaka epoha antike pretstavlja samo jednu situaciju. Život Geteov bio je sud-bonosna logika, a Cezarov mitska slučajnost. Tu je tek Šekspir uneo logiku. Napoleon je tragičan karakter; Alkibiad dospeva u tragične situacije. Astrologija u onom obliku u kome je od gotike do baroka vladala osećanjem sveta, čak i osećanjem onih koji su je od-ricali, htela je da ovlada celim budućim životnim to-kom Faustovski horoskop, čiji je možda najpoznatiji primer onaj što ga je Kepler konstruisao za Valen-štajna, pretpostavlja jedinstvcni i osmišljeni pravac celokupnog bića koje ima još da se razvija. Antičko proroštvo, koje se uvek odnosi na pojedinačne slučaje-ve, stvarno je sasvim simbol besmislenog slučaja, tre-nutka; ono dopušta u svetskom toku samo tačkoliko-sti i nepovezanosli. U onome što se u Atini pisalo i do-življavalo kao istorija, proročke izreke bile su sasvim na svom mestu. Da li je ikada ijedan Grlc imao, u ma kakvu svrhu, svest o istoriskom razvoju? A da li smo mi ikada, bez te svesti, mogli da pravimo istoriju, da razmišljamo o istoriji? Ako se uporede sudbine Atine i Francuske u odgovarajućim vremenima počev od Te-mistokla i Luja XIV, naći će se da su stil istoriskog osećanja i stil stvarnosti svaki put jedni isti: ovde ekstrem logike, tamo ne-logike.

Sada će se razumeti poslednji smisao ove značaj-ne činjenice. Istorija je ostvarivanje jedne duše i isti stil, vlada istorijom koju mi pravimo i istorijom koju »sa-gledamo«. Antička matematilca isključuje simbol bes-krajnog prostora; antička istorija takođe. Nije uzalud pozornica antičkog bića najmanja od švih: pojedinačm polis. Nedostaju mu vidik i perspektive — uprkos epi-zodi Aleksandrovog pohoda — kao što oni nedostaju i sceni antičkog pozorišta sa pozadnjim zaklonom koji je zatvara. Neka se uporede sa tim dejstva na daljinu zapaclnjačke kabinetske diplomatije i kapitala. Kao što su Heleni i Rimljani u svom lcosmosu saznavali i kao stvarne priznavali samo prednje planovc prirode, iz najdublje dubine svog bića odbijajući haldejsku as-Ironomiju; kao što su oni u osnovi imali samo kućna, juadska i poljska božanstva, a ne božanstva vezana za

201


zvezde1, tako su i slikali samo prednje planove. U Ko-rintu, Atini, Sikionu nikada nije. bio stvoren -pejzaž sa planinama na vidiku, oblacima koji prolaze, dalekim gradovima. Na svima slikama po vazama nalaze se sa-mo figure euklidovski pojedinačne, a umetnički same sebi dovoljne. Svaka grupa na slemenu hrama sagra-đena je nizovito, nikada kontrapunktski. Pa su se sa-mo prednji planovi i doživljavali. Sudbina je bila ono što bi se čoveku iznenada dogodiio, a ne »tok života«; i tako je Atina, pored Polignotove freske i geometrije platnovske Akademije, stvorila još i tragediju sudbine sasvim u ozloglašenom smislu Neveste iz Mesine. Savr-šeni nesmisao slepe kobi, otelovljene, na primer, u pro-kletstvu Atrida," otkrivao je a-istorijskoj antičkoj du-ševnosti sav smisao njenog sveta.

17

Neki smeli primeri, ali koje već možemo dobro ra-zumeti, neka posluže kao objašnjenje. Neka se zamisli da je Kolumba potpomogla Francuska, a ne španija. To je neko vreme i izgledalo verovatno. Fransoa I kao gospodar Amerike stavio bi, nema sumnje, carsku krunu na mesto Španca Karla V. Rano barokno doba od Sacco di Roma do Vestfalskog mira, sada špansko stoleće po religiji, duhu, umetnosti, politici, običajima — stoleće koje je u svemu i svačemu služilo kao os-nova i pretpostavka veku Luja XIV — ne bi se uobli-čilo iz Madrida, nego iz Pariza. Na mesto imena Filip, Alba, Servantes, Kalderon, Velaskez, danas bismo ka-zivali imena onih velikih Francuza koji su — ostali nerođeni tako bi se moglo to teško shvatljivo nekako iskazati). Stil crkve, tada .konačno određen od Španca Ignaca Lojole i od Tridentinskog koncila kojim je Lo-jolin duh vladao; politički stil, tada utvrđen španskom ratnom veštinom, kabinetskom diplomatijom španskih kardinaia, dvorjanskim duhom Eskoriala sve do Beč-kog kongresa, pa u bitnim' crtama još i dalje od Biz-marka; arhitektura baroka, veliko slikarstvo, ceremo-nijal, otmeno društvo velikih gradova: sve bi to bilo zastupano drugim dubokim glavama u plemstvu i

1 Helios je sarno pesnički lik. Nije imao ni hrama, ni kulta. Još manje je Selene bila boginja meseca:

202

\ PROPAST ZAPADA Problem istorije sveta

sveštenstvu, drugim ratovima nego što su ratovi Fili-pa II, drugim graditeljem nego što je Vinjola, drugim nekim dvorom. Slučaj je izabrao španski gest za za-padnjačko kasno doba. Unutrašnja logika vremena, ko-je je u Velikoj revoluciji ili nekom događaju slične sa-držine moralo naći završetak, ostala je time nedirnuta.

Francuska revolucija mogla je biti zastupljen.a drugim događajem, drugog oblika i na drugom mes-tu, recimo u Nemačkoj ili Engleskoj. Njena »ideja« (kao što ćemo kasnije videti), prelaz iz kulture u ci-vilizaciju, pobeda anOrganskog velikog grada nad or-ganskom zemljom — koja sada postaje u duhovnom smislu »provincija« — bila je nužna, i to u tom tre-nutku. Za ovo valja da se upotrebi reč »epoha« u sta-rom, danas već izbrisanom, smislu (zamenjenom rečju perioda). Jedan događaj čini epohu; to znači: on obe-ležava u toku kulture nužni sudbinski obrt. Sam slu-čajni događaj, kristalizaciona tvorevina istoriske povr-šine, mogao je biti smenjen nekim drugim odgovaraju-ćim slučajevima: epoha je nužna i unapred predodre-đena. ,Da li jedan događaj, u odnosu na jednu kulturu i njen hod, zauzima rang epohe ili epizode, to je u ve-zi, kao što se vidi, sa idejama sudbine i slučaja, pa dakle i sa razlikom »epohalne« zapadnjačke i »epizo-dičke« antičke tragike.

Mogu se dalje razlikovati anonimne i lične epohe po njihovom fiziognomičkom tipu u slici istorije. Slu-čajevima prvoga ranga pripadaju velike ličnosti sa ob-likovnom snagom svoje privatne sudbine, koja utelov-Ijuje u svoj Oblik sudbinu hiljada, čitavih. naroda i epoha. Ali ipak ono što razlikuje viteze na sreću i one koji su uspeli bez unutarnje veličine (kao Danton i Ro-bespjer) od heroja istorije jeste u tome što njihova lična sudbina samo nosi crte opšte sudbine. Uprkos zvučnim imenima, »jakobinci« su bili tip koji je vla-dao vremenom, i to u celini, a ne pojedince.. Prvi deo one epohe — revolucija — stoga je potpuno anoni-man; drugi deo — napoleonovski — u najvećem ste-penu držan je ličnostima. Ogromna snaga tih pojava svršila je za nekoliko godina ono što je odgovarajuća antička cpoha )otprilike 386—322), zbunjeno i nepo-uzdano, svršavala za čitave desetine godina u podzem-nom razgrađivanju. Suštini svih kultura zajedničko je lo što se u svakom stadiju nalazi najpre ista moguć-nost da se ono što je nužno dogodi u obliku velike

0


ličnosti (Aleksandar, Diokleeijan, Muhamed, Luter, Na-poleon), u obliku skoro bezimenog događanja sa zna-čajnim unutrašnjim oblikom (peloponeski, tridesetogo-dišnji, španski rat oko nasleđa) ili u obliku jednog ne-jasnog i nepotpunog razvoja (vreme Diadoha, Hiksa, nemačka međuvladavina). Koji je oblik verovatan, to je već pitanje istoriskog — pa prema tome tragičkog — stila.

Ono što je tragičko u Napoleonovu životu — ne-otkriveno još za pesnika koji bi bio dovoljno velik da taj život shvati i uobliči — jeste u tome što je on, čije se bitisanje istrošilo u borbi protiv engleske poli-tike, najotmenije pretstavnice engleskog duha, baš tom svojom borbom izvojštio pobedu toga duha na konti-nentu, koji je onda postao dovoljno moćan da Napo-leona u liku »oslobođenih naroda« savlada i da ga pu-sti da umre na Svetoj Jeleni. Nije on bio osnivač na-čela ekspanzije. To načelo poteklo je iz puritanizma Kromvelove okoline, koja je oživotvorila britansko lco-lonijalno carstvo1. A to je bila takođe težnja revolucio-narnih armija, koje su, posredstvom engleski školova-nih glava, kao Rusoa i Miraboa, bile gonjene napred idejama engleskih filozofa — još od bitke na Valmi-u, koju je jedino Gete pojmio, kako dokazuju njegova slavna reč uoči bitke. Nije Napoleon stvorio te ideje, one su njega stvorile: i kada se popeo na presto, mo-rao je dalje da ih sprovodi protiv jedine sile, Engleske naime, koja je htela to isto. Njegovo carstvo je tvore-vina francuske krvi, ali engleskog stila. U Londonu su izobrazili teoriju »evropske civilizacije«, zapadnjačkog helenizma, Lok, Šeftsberi, Klark, a pre svega Berrtam; u Pariz su je preneli Bel, Volter, Ruso. U ime ove par-lamentarističke Engleske, Engteske poslovnog morala i žurnalizma — borilo se na Valmiu, Marengu, Jeni, Smolensku i Lajpcigu; i engleski duh u svima tim bit-kama pobedio je francusku kulturu Zapada2. Prvi kon-

1 Potsećam na Kandngovu reč iz početka 19 veka: »Južna Amerika slobodna — i po mogućstvu engleska«. Nikada ndjc čistije došao do izraza ekspanzivni instinkt.

2 Zrela zapadnjačka kultura bila je sasvim francuska kultura, koja je izrasla iz španske počev od vremena Luja XIV. Ali, već pod Lujem XVI, -u Parizu je engleski park pobedio francuski, osećajnost »esprit«, odelo i društveni oblici Londona oblike Versaja, Hogart Vatoa, nameštaj iz Čipendela i porcelan iz Vedžvuda one iz Bula i Sevra.

204


zul svakako nije imao plan da Zapadnu Evropu ute-lovi u Francusku; on je najpre hteo (aleksandrovska misao na pragu svake civilizacije!) da na mesto engle-skog stavi francusko kolonijalno carstvo, kojim bi po-stavio na jedva napadljivu osnovu političko-vojnu pre-moć Francuske nad zapadnjačkom kulturnom oblaš-ću. Bilo bi to carstvo Karla V, u kome sunce nije za-lazilo, uprkos Kolumba i Filipa II vođeno iz Pariza i organizovano sada ne kao viteško-crkveno, već kao pri-vredno-vojno jedinstvo. Dotle je, možda, sudbina bila u njegovoj misiji. Ali Pariski mir od 1763 odlučio je već pitanje protiv Francuske, i njegovi moćni planovi propadali su svaki put na sićušnim slučajnostima. Pr-vo, pred Sv. Jovanom od Akra, usled nekoliko blago-vremeno iskrcanih engleskih topova; onda, posle Ami-enskog mira, kada je on posedovao celu dolinu Misi-sipia sve do velikih jezera i uspostavio veze sa Tipo Sahibom, koji je tada branio Istočnu Indiju protiv Engleza, usled pogrešnog kretanja flote njegovog ad-mirala, koje ga je primoralo da prekine brižljivo pri premano preduzeće; najzad, kada je, u cilju novog is-krcavanja na Istoku, .Tadransko More učinio francus-kim time što je zauzeo Dalmaciju, Krf i celu Italiju, i kada je sa persiskim šahom pregovarao o akciji pro-tiv Indije, plan je propao ćudljivošću cara Aleksandra, koji bi u drugom nekom trenutku rado potpomagao pohod na Indiju, i tada bi pohod sigurno i uspeo. Tek kad je, posle propasti svih vanevropskih kombinacija, izabrao prisvajanje Nemačke i Španije, kao ultima ra-tio u borbi protiv Engleske, prisvajanje zemalja u ko-jima su se sada protiv njega, posrednika -englesko-re-volucionarnih ideja, podigle baš te ideje, učinio je ko-rak koji je njega, Napoleona, napravio izlišnim1.

Da li bi kolonijalni sistem koji teži da obuhvati svet, nekada rođen iz španskog duha, sada bio preina-ćen u engleskom ili u francuskom duhu; da li bi »Sje-dinjene Države Evrope«, tada pandan carstva Diadoha a sad u budućriosti rimskoga carstva, on ostvario kao romantičnu vojničku monarhiju na demokratskoj os-

1 Hardenberg je Prusku reorganizovao u strogo en-gleskom duhu, što mu je Fridrih August Mar\dc teško za-merio. Isto tako je Šarnhorstova reforma vojske jedna vrsta »povratka prirodi« u smdslu Rusoa d revolucije, na-suprot profesionalnim vo'jskama iz kabinetskih ratova u doba Fridriha Velikog.

0


novi; ili će ih ostvariti u 21 veku kakav cezarovski čo-vek od činjenica kao privredni organizam: to sve pri-pada slučajnosti istoriske slike. Njegove pobede i po-razi, u kojima je uvek bila skrivena pobeda Engleske, kao pobeda civilizacije nad kulturom: njegovo carstvo, njegov pad, grande nation, epizodično oslobođenje Ita-lije, koje je, i 1796 kao i 1859 godine, zapravo samo promenilo politički kostim jednog naroda koji je dav-

' no postao beznačajan; razorenje nemačkog carstva, jedne gotičke razvaline: sve su to površinske tvorevi-ne iza kojih stoji velika logika prave, nevidljive isto-rije. I u smislu te logike završio je tada Zapad svoju kulturu, koja je dospela do zrelosti u francuskom ob« liku, u »ancien regime-u, i smenio je engleskom civi-lizacijom. Kao simboli »istovremenih« obrta vremena, osvojenje Bastilje, Valmi, Austerlic, Vaterlo i dizanje Pruske odgovaraju antičkim činjenicama bitaka kod Heroneje i Gaugamele, pohodu na Indiju i rimskoj pobedi kod Sentina. I sada možemo shvatiti da u ra-tovima i političkim katastrofama, osnovnoj materiji našeg pisanja istorije, pobeda nije ono što je sušta-stveno u jednoj bitci, a mir nije svrha jednog pre-vrata.

18

Ko je ove misli u sebe primio, razumeće kako je za doživljavanje prave istorije moralo biti kobno na-čelo uzročnosti, koje je, u svom ukočenom obliku, svojstveno tek sasvim kasnim kulturnim stanjima, i koje tada utoliko tiranskije deluje na sliku sveta. Kant je vrlo obazrivo utvrdio kauzalitet kao nužni oblik sa-znanja, i ne može se nikad dovoljno naglasiti da je time isključivo mislio na razumsko posmatranje ljud-skog okolnog sveta. Reč »nužnost«. rado se čula, ali se prečulo ograničavanje načela na jednu jedinu oblast saznanja, koja je baš isključivala sagledanje i oseća-nje žive istorije. Poznavnje ljudi i saznavanje prirode po svojoj suštini ne mogu se uopšte uporediti. Ali, či-tavo 19 stoleće mučilo se da izbriše granicu između prirode i istorije, u korist one prve. Ukoliko se više is-toriski htelo misliti, utoliko se više zaboravljao način na koji se nife smelo misliti. Nasilno primenjujući ukočenu shemu prostornog i vremenu neprijateljskog

206


odnosa, uzrok i posledicu, na ono što je živo, unosile su se u čulnu površinsku sliku događanja konstruktiv-ne linije fizikalne slike prirode. I niko nije osećao '— posred tih kasnih gradskih duhova, naviknutih na kau-zalnu mislenu stegu — duboku apsurdnost jedne nau-ke koja je htela, metodskim nesporazumom, da organ-sko postajanje shvati kao mehanizam postaloga. Ali dan nije uzrok noći, niti mladost starosti, niti cvet plo-da. Sve što duhovno shvatamo ima svoj uzrok; a sve što ' unutrašnjom izvesnošću organski proživljavamo ima svoju prošlost. Uzrokom se karakteriše »slučai«, koji je svuda moguć i čiji unutrašnji oblik čvrsto sto-ji bez obzira na to kada taj slučaj nastupa, koliko pu-ta i da li uopšte i nastupa; prošlošću se karakteriše događaj, koji je bio samo jedanput, pa se nikad više ne vraća. I po tome kako mi shvatamo nešto iz naše okoline, ili kritički i svesno, ili fiziognomički i nevolj-no, izvlačimo zaključak, na osnovu tehničkog ili život-nog iskustva, o jednom bezvremenskom uzroku u pro-storu ili o jednom pravcu koji vodi od »juče« ka »danas« i »sutra«.

Ali duh naših velikih gradova neće tako da zaklju-čuje. Opkoljen mašinskom tehnikom koju je sam stvo-rio, taj duh, pošto je oslušnuo prirodinu najopasniju tajnu, zakon, hoće sada da osvoji tehnički i istoriju, teoretski i praktički. Celishodnost je velika reč kojom je on istoriju načinio sebi sličnom. U materijalistič-kom shvatanju istorije vladaju zakoni kauzalne priro-de, pa je otud sledovalo da su se smeli postaviti ideali korisnosti, na primer prosvećenje, humanitet, svetski rnir, kao ciljevi svetske istorije koji će se postići »pro-ces.om napretka«. Osećanje o sudbini pak bilo je izu-mrlo u ovim staračkim planovima, izumrlo zajedno sa mladalačkom hrabrošću i smelošću, onom koja hrli u susret tamnoj odluci zaboravivši na sebe, sva obreme-njena budućnošću.

Jer samo mladost ima budućnost i jeste buduć-nost. Taj zagonetni zvuk ima isto značenje kao i pra-vac vremena i sudbina. A sudbina je uvek mlada. Ko na mesto nje stavi lanac uzroka i posledica, taj i u onome što se još nije ostvarilo gleda nešto staračko i prošlo. Tu nedostaje pravac. A ko živi idući na su-sret nečemu i put nečega u burnom zamahu, taj ne mora ništa da zna ni o cilj u ni o koristi. On sebe sa-

0


ma oseća kao smisao onoga što će se dogodili. Vera u zvezdu vodilju nije napuštala ni Cezara ni Napoleo-na niti druge velike pothvatnike; a to je ona vera što leži najdublje, uprkos melanholiji mladih godina, u svakom detinjstvu, u svim mladim plemenima, naro-'dima i kulturama; to je ona vera što se rasprostire nad celokupnom istorijom, vera u svima onima koji delaju i sagledaju, a koji su mladi uprkos svoje sede kose, mladi no svaka naklonost, ma koliko rana, pre-ma bezvremenskoj celishodnosti. Osećajno znaćenje trenutne okoline otvara se i u prvim danima detinj-stva, kada su suštastvene samo ličnosti i stvari naj-bliže okoline, pa se proširuje ćutljivim i nesvesnim iskustvom do opsežne slike, koja je opšti izraz cele kulture na tome stepenu, a čiji su tumači samo veliki poznavaoci života i ispitivači istorije.

Tu se razlikuje neposredni utisak sadašnjice od slike prošlosti, koja se prcdočava samo u duhu, dakle svet kao događanje od sveta kao istorija. Na onaj prvi upravlja se znalački pogled čoveka od dela, državnika i vojskovođe, a na onaj drugi intuitivni pogled istori-čara i pesnika. U onaj prvi svet upliće se čovek na praktičan način, trpeći ili delajući; a ovaj drugi svet pripada hronologiji kao velikom simbolu neopozive prošlosti1. Mi gledamo unazad, a živimo unapred, u susret nepredviđenome; ali u sliku neponovljivog. do-gađanja prodiru sad, počev još od tehničkog iskustva detinjskog doba, crte onoga što ima da se predvidi, prodiru slike zakonske prirode, koja podleži izraču-navanju a ne fiziognomičkom taktu. Mi shvatamo div-ljač kao biće sa dušom., pa odmah zatim kao sredstvo za ishranu; gledamo u munji opasnost ili električrto ispražnjivanje. A ova druga, kasnija, okamenotinska slika sveta nadvlađuje u velilcim gradovima sve više i više onu prvu: slika prošlosti se mehanizuje, materi-jalizuje, i iz nje se izvlači zbir, kauzalnih pravila za sadašnjost i budućnost; vezuje se u istoriske' zakone i u jedno razumsko iskustvo o njima.

1 Baš zato što se izmiče vremenu, hronologija može da se služi matematdčkim znacima. Ovi ukočeni brojevi znače za naše oko nekadanju sudbinu. Ald njihov smisao nije isti kao onaj u matemaličkih brojeva — prošlost nije uzrok, a sudba nije formula —• pa je zato onaj koji s? njima postupa matematički, kao istoriski materijalist, pre-stao da prošlost gleda stvarno kao takvu, tj. kao nešto što je živelo jednom i samo jednom.

208


Ali, nauka je uvek nauka o prirodi. Kauzalno zna-nje, tehničko iskustvo, postoji samo o onome što je postalo, o prostornome, o saznanome. Kao što život pripada istoriji, tako znanje pripada prirodi — čul-nom svetu shvaćenom kao element, posmatranom u prostoru, izobraženom po zakonu uzroka i posledice. Postoji li, dalcle, uopšte nauka o istoriji? Setimo se kako se u svakoj ličnoj slici sveta, koja je više ili ma-nje približna idealnoj, pojavljuje nešto od obojega: ne-ma »prirode« bez žive saglasnosti, niti »istorije« bez kauzalne. Jer u prirodi, doduše, svi istovrsni pokuša-ji imaju isti zakonski rezultat, ali svaki pojedinačni je ipak istoriski događaj, koji se desio određenog da-tuma i koji se neće više vratiti. A u istoriji podaci. o prošlome —• hronološki, statistički, imena i likovi — sačinjavaju jedno skamenjeno tkivo1. Činjenice »stoje«. i onda kad ih ne poznajemo. Sve drugo je slika, »theo-ria«, tamo kao i ovde, a istorija sama znači »biti u slici«, čemu može samo da služi činjenički materijal; u prirodi teorija služi tome da taj materijal dobijemo kao pravu svrhu.

Ne postoji, dakle, nauka o istoriji, nego prednau-ka za nju, koja istražuje ono što je već bilo. Za sam istoriski pogled činjenice su uvek simboli. AJi ispitiva-nje prirode je samo riauka. Ona želi samo da prona-lazi činjenice, zakone kauzalne vrste, jer ona ima teh-nički izvor i cilj; a čim upravi pogled na nešto drugo, ona je već postala metafizikom, nečim sa one strane prirode. Otuda su istoriske i prirodnjačke činjenice dve različite stvari. Ove druge se stalno vraćaju, a one prve nikad. Ove druge su istine, a one prve su činjeni-ce. Ma koliko u svakodnevnoj slici »slučajevi« i »uzro-ci« izgledali srodni, oni, u dubini, pripadaju različitim svetovima. Sigurno je istoriska slika jednog čoveka — a time i čovek sam — utoliko plića ukoliko odlučnije u njoj vlada opipljivi slučaj. I sigurno je, time, i pisa nje istorije utoliko praznije ukoliko ono više iscrplju-je svoj predmet utvrđivanjem čisto činjeničkih odno-sa. Ukoliko neko clublje proživljuje istoriju, utoliko će ređe imati »kauzalne« utiske i utoliko će ih izvesnije

1 Ne samo sklapanje mira i dani smrti nego i re-nesansnl stil, polds, meksdkanska kultura, jesu podaci, či-njenice koje su već bile i postojale, iako o njima nemamo nikakve pretstave.

09


osećati kao savršeno beznačajne. Ispitajte prirodnjač-ke spise Geteove, pa ćete se zadiviti tome što se u nji-ma nalazi pretstavljena živa priroda bez formula, bez zakona, gotovo bez traga kauzalnoga. Vreme za njega nije distanca, nego osećanje. čisti naučnik, koji samo kritički raščlanjuje i uređuje, i koji ne oseća i ne sa-gleda, jedva ima dara da tu doživi najdublje i posled-nje. Ali, istorija iziskuje taj dar. I tako s pravom po-stoji paradoks: da je istraživač istorije utoliko značaj niji, ukoliko manje pripada pravoj nauci.

Jedna shema neka skupi sve rečeno:

Ouša Svet

Život, pravac Sudbinu doživeti

neponovljivo, neopozivo »Činjfenica«

Fiziognomički takt (instinkt)

Budnost ikoja služi biću: slilka sveta istorije životno iskustvo

Slika prošlosti; sagledajući uobličavati

(istoričar, tr.agičar): Pravac u budućnost; delajući uobličavati

(političar): biti sudbina.

Prostiranje Kauzalno saznati stalno moguće

»Istina« Sistematska kritika

(razum)

Budnost koja gospodari bićem:

slika sveta prirode Naučne metode

Religija, istražlivanje prirode teoretski:

mit, dogma, hipoteza; praktički: kult,

tehnika

19

Da li se sme neka grupa činjenica socijalne, reli-giozne, fiziološke, etičke prirode staviti kao »uzrok« druge jedne takve grupe? Racionalističko pisanje isto-rije, a još više današnja sociologija, u osnovi mšta drugo i ne znaju. To za njih znači shvatiti istoriju, produbljivati njeno saznavanje. Ali, za civilizovanog čoveka u dubini leži uvek razumska svrha. Bez nje, njegov svet bio bi besmislen. Svakako je komična baš

210


nefizikalna sloboda u izboru osnovnih uzroka.' Jedan bira ovu, drugi onu grupu kao prima causa (prvi uz-rok) — neiscrpno vrelo uzajamne polemike — a svi ispunjavaju svoja dela tobožnjim objašnjenjima o ho-du istorije u stilu fizikalnih sklopova. Šiler je dao klasičan izraz ovoj metodi jednom od svojih besmrt-nih banalnosti, stihom o stroju sveta koji se održava »glađu i ljubavlju«. Tom njegovom mišljenju dao je 19 vek kanonsko važenje idući od racionalizma mate-rijalizmu. Time je stavljen u prvi red kult korisnoga. Njemu je Darvin, u ime stoleća, žrtvovao Geteovo uče-nje o prirodi. Organska logika činjenica života bila je smenjena mehaničkom logikom prerušenom fiziološki. Nasleđe, prilagođavanje, prirodn,o odabiranje jesu svr-hoviti uzroci sa čisto mehaničkom sadržinom. N& me-sto istoriskih udesa nastupilo je fizikalno kretanje u »prostoru«. Ali, ima li istoriskih, duševnih, ima li uop-šte živih »procesa«? Imaju li istoriski »pokreti«, reci-mo doba prosvećenja ili Renesansa, ičeg zajedničkog sa fizikalnim poj.mom kretanja? Rečju »proees« odba-cila se sudbina. Tajna postajanja bila je otkrivena. Nije bilo tragičke, bilo je još samo matematičke strukture svetskog događanja. »Egzaktni« istoričar pretpostavlja od tada da u slici istorije imamo niz sta-nja mehaničkog tipa, koji je pristupačan razumskoj analizi kao fizikalni opit ili hemiska reakcija, i da, pre-ma tome, razlozi, sredstva, putevi, svrhe moraju obra-zovati čvrsto tkivo koje leži na površini vidljivoga. Sii-ka je neverovatno uprošćena. I mora se dozvoliti da ta pretpostavka, pri dovoljnoj plitkosti posmatrača, i jeste tačna — za njegovu ličnost i njenu sliku sveta.

Glad i ljubav — to su mehanički uzroci mehanič-kih procesa u »životu naroda«. Socijalni problemi i • cksualni problemi — i jedni i drugi pripadajući fizi-i i ili heraiji javnoga, i suviše javnoga života — jesu na taj način po sebi razumljiva tema utilitarističkog po.smatranja istorije, pa prema tome i njemu odgova-l ajuće tragedije. Jer pored materijalističkog shvatanja islorije nužno se nalazi i socijalna drama. Pa ono što je u Geteovim Srodnim dušama u najvišem smislu sudbina, to je u Ibzenovoj Gospođi sa mora samo sek-sualni problem. Ibzen i sve razumske poete naših ve-likili gradova nisu pravi pesnici. Oni konstruišu, i to jrdan kauzalni sklop od prvog uzroka pa do poslednje

1

ŠPENGLER Propas Zapaa

iskustvo o onome što je postalo, o ukočenom, o mrt-vom. To leži u osnovi njegove polemike protiv Njut-na: jedan slučaj u kome obojica imaju pravo; jedan je saznao u mrtvoj boji zakonski proces prirode; a drugi, umetnik, imao je intuitivno-čulni dozivljaj. Tu se osvetljava suprotnost dva sveta; i ja sad sintetišem tu suprotnost u punoj njenoj oštrini.

Istorija nosi oznaku neponovljivo činjeničkoga, priroda stalno-mogućeg. Dok god posmatram sliku okolnog sveta po tome kako se ona mora ostvariti i po kojim zakonima, bez obzira da li se to dešava ili bi se moglo dešavati, dakle van-vremenski, ja sam pri-rodnjak i bavim se pravom naukom. Za nužnost jed-nog prirodnog zakona — a drugih i nema — ni naj-manje nije važno da li se on javlja beskrajno često ili se nikada ne javlja, tj. on je od sudbine nezavisan. Hiljade hemiskih jedinjenja ne pojavljuju se nikada, a nikada se neće ni sp'raviti, ali su ona dokazana kao moguća, pa su, dakle, tu — za čvrsti sistem prirode, a ne za fiziognomiju kružećeg svemira. Jedan sistem sastoji se iz istina, a istorija počiva na činjenicama. Činjenice sleduju jedna za drugom, a istine su jedna van druge: to je razlika izmedu »kad« i »kako«. Sevnu-lo je — to je činjenica na koju se može ukazati ćutke, prstom. Kad seva, onda i grmi —• to se mora saopšti ti rečenicom. Doživljavati se može i bez reči; a siste-matsko saznanje postoji samo u rečima. Niče je rekao jednom: »Definisati se može samo ono što nema isto-rije«. A istorija je sadanje događanje sa smerom na budućnost i pogledom na prošlost. Priroda je sa one strane vremena, sa oznakom prostiranja, ali bez prav-ca. U njoj je matematička nužnos\ a u istoriji tra gična.

U stvarnosti budnog bića utkivaju se oba sveta, svet posmatranja i svet predanosti i pokornosti, kao što izukrštane niti na brabantskom zidnom tepihu »tkaju« sliku. Svaki zakon mora, da bi uopšte posto-jao za razuinevanje, jednom biti otkriven, tj. doiivljen u istoriji duha voljom sudbine; svaka sudbina pojav-ljuje se čulno zaodevena — u licima, delima, scenama, gestovima — i tu su na delu zakoni prirode. Praljud-ski život bio je pokoran demonskom jedinstvu sudbin-skoga. U svesti zrelih kulturnih ljudi ne može se ni-kad ućutkati suprotnost one rane i ove kasne slike sve-

214


ta; u civilizovanome čoveku tragično osećanje sveta podleže intelektu koji mehanizuje. Istorija i priroda u nama su suprostavljene kao život i smrt, kao večno postajuće vreme i večno postali prostor. U budnoj sve-sti bore se o prevlast u slici sveta postajanje i ono šta je postalo. Najviši i najzreliji oblik oba načina posma-tranja, kakav je moguć samo velikim kulturama, po-javljuje se za antičku dušu u suprotnosti Platona i Aristotela, a za zapadnjačku u suprotnosti Getea i Kanta: čista fiziognomika sveta, kako je sagleda duša večnog deteta, i čista sistematika sveta; kako je sazna-jc razum večnog starca.

20

I tu sada vidim poslednji veliki zadatak zapadnjač-ke filozofije, jedini još preostali za staračku mudrost faustovske kulture, zadatak koji izgleda predodređen vekovnim razvitkom naše duševnosti. Nijedna kultura nije slobodna u izboru puta i stava svoga mišljenja. A ovde, međutim, prvi put jedna kultura može da pred-vidi koji je put sudbina njoj odabrala.,

Lebdi mi pred očima jedan specifično zapadnjač-ki način ispitivanja istorije u najvišem smislu, način koji se još nikada nije pojavio i koji je morao ostati stran i za antičku i za svaku drugu dušu. Jedna obu-hvatna fiziognomika celokupnog bića, morfologija po-stajanja svega što je ljudsko, koja na svom putu pro-dire do najviših i poslednjih ideja. Zadatak da se prodre ne samo u osećanje sveta sopstvene duše, no i u osećanje sveta svih duša u kojima su se velike mo-gućnosti uopšte do sada pojavile, a čiji izraz u slici stvarnoga pretstavljaju pojedinačne kulture. Ovaj fi-lozofski pogled, na koji nama, i samo nama, daje pra-vo analitička matematika, kontrapunktska muzika, per-spektivističko slikarstvo, prevazilazeči daleko dispozi-cije sistematičara, pretpostavlja oko umetnika, i to umetnika koji oseća kako se čulni i uhvatljivi okolni svet potpuno rastvara u duboku beskrajnost tajanstve-nih odnosa. Tako je osećao Dante, tako Gete. Tisućle-će organske kulturne istorije' izdignuti iznad spleta svetskog zbivanja kao jedinstvo, kao ličnost, i shvatiti ga u njegovim najprisnijim duševnim uslovima — to

1

ŠPENGLER Propast Zapada \

je svrha. Onako kako proziremo erte jedne Rembran-tove slike, jednog Cezarovog poprsja, tako sagledati i razumeti velike sudbinske crte na licu jedne kulture kao ljudske individualnosti najvišeg reda, to pretstav-Ija novu umetnost. Kako izgleda u jednom proroku, jednom pesniku, jednom misliocu, jednom osvajaču — to se pokušavalo znati; ali, uopšte uči u antičku, egipatsku, arabljansku dušu, da bismo je proživeli sa njenim ukupnim izrazom u tipičnim Ijudima i polo žajima, u religiji i državi, stilu i težnji, mišljenju i običajima —• to je telc nov način »životnog iskustva«. Svak epoha, svaki veliki lik, svako božanstvo, gradovi/ jezici, nacije, umetnosti, sve što je ikada bilo i što će ikada biti — jeste fiziognomička crta najviše simboli-ke koju ima da tumači poznavalac Ijudi u jednom sa-svim novom smislu. Pesništva i bitke, svetkovine Izide i Kibele i katolička misa, visoke peći i gladijatorske igre, derviši i darvinisti, železnice i rimski drumovi, »napreclak« i nirvana, novine, mase robova, novac, ma-šine — sve je to, na isti način, znak i simbol u slici sveta prošlosti koju duša sebi predočava. »Sve prolaz-no je samO upoređenje«. Tu su skriveni pogledi u da-ljinu i rešenja o kojima se još nije ni slutilo. Rasvet^ ljavaju se tamna pitanja, koja leže u osnovi svih naj-dubljih ljudskih praosećanja, svakog straha i čežnje, pitanja koja mišljenje zaodeva u probleme vremena, nužnosti, prostora, ljubavi, smrti, prvih uzroka. Po-stoji jedna ogromna muzika sfera koja hoće da bude slušana, koju će neki naši najdublji duhovi i čuti. Fi-ziognomika svetskog zbivanja postaje poslednjom fau-stovskom filozofijom.

216

Oswald Špengler / Propast Zapada

Biblioteka »Kristali«

Urednik: Dragoš Kalajić

Recenzent: Dragoš Kalajić

Tehnički urednik: Nikola Panić

Za izdavača: Vidak Perić, direktor

Izdavač: INP »Književne novine«,

Beograd, Francuska 7

Korektor: Nikola Poposki

Tiraž: 3.000

Štampa: GIRO »6. oktobar« Pančevo

CIP — KaTajiorH3aL(Hia y nvSjiHKauH.jii IiapoaHa SnČJiHOTeKa CpSnje, Beorpafl

130.2 mnEHrjiEP, 0CB3JIA

Propast Zapada / Špengler; [preveo Vladimir VujAć; predgovor Vladimir Vu-jić]. Beograd: Kniiževne novine, 1989. — 216 CTP.; 24 CM. — (Biblioteka „Krista-li"; 9)

EIpeBOA Aena: Untergang des Abendlandes / Oswald Spengler. — Osvald Špengler i njegovo delo CTP. 9—21. — .Špenglerova dela: črp. 23. YUISBN 86-391-0186-8 92,9:14 fflneHrnep O. lIK:a. ffliieiirjiep, OcBajiA (1880—1936)

propast zapada i

Documents