Naslov originalaDiana GabaldonDRAGONFLY IN AMBER Copyright © 1992. by Diana GabaldonCopyright © 2008. za srpsko izdanje, portaLibris.

Mom mužu Dagu Votkinsuzahvaljujem za građu korišćenu u ovom romanu

Prolog Probudila sam se tri puta po mraku pred svitanje. Prvo utuzi, zatim u veselju, i konačno, u samoći. Suze zbog bolnog gubitka

su me probudile polako, kupajući mi lice kao utešni dodir vlažnemaramice u rukama koje teše. Okrenula sam lice ka mokrom jastuku

i otplovila slanom rekom u špilje zapamćene žalosti, u podzemnedubine sna.

Zatim sam se probudila u neobuzdanoj radosti, tela izvijenog u luku naporu fizičkog sjedinjavanja, a njegov dodir je bio svež na mojojkoži, umirao je duž mojih nerava dok su se iz mene širili talasićiispunjenja. Oterala sam svest, okrećući se opet, tražeći oštar, toplimiris zadovoljene požude muškarca, u utešnim rukama svogljubavnika, sna.

Treći put sam se probudila sama, van dodira ljubavi i tuge. Prizorkamenja mi je bio svež u mislima. Mali krug, uspravno kamenje navrhu strmog zelenog brda. Ime brda je Kreg Na Dan – Vilinsko brdo.Neki kažu da je to brdo začarano, drugi kažu da je prokleto. I jedni idrugi su u pravu. Ali niko ne zna funkciju ili namenu kamenja.

Osim mene.

DEO PRVI

Kroz ogledalo, mračnoInvernes, 1968.

RSavladavanje spiska

odžer Vejkfild je stajao nasred sobe, osećajući se okruženim.Mislio je da je to osećanje uglavnom opravdano utoliko što je i

bio okružen; stolovima pokrivenim suvenirima i uspomenama, teškimnameštajem u viktorijanskom stilu, prepunim rustikli, pliša i štrikanihprekrivača, maleckim tkanim ćilimima koji su ležali na uglancanomdrvetu, lukavo čekajući priliku da kliznu pod neopreznim stopalom.Okružen sa dvanaest soba nameštaja, odeće i novina. I knjigama –o bože, knjigama!

Radna soba u kojoj je stajao bila je sa tri strane oivičena policamaza knjige, od kojih je svaka bila prepuna toliko da pukne. Jeftinikrimići u mekom povezu ležali su u jarkim, otrcanim gomilama ispredtomova uvezanih u teleću kožu, zgurani odmah do izbora književnihklubova, prastarih knjiga maznutih iz ugašenih biblioteka, i hiljada ihiljada pamfleta, letaka i ručno povezanih rukopisa.

Slična situacija je prevladavala i u ostatku kuće. Knjige i novine suzatrpavale svaku horizontalnu površinu, a svi plakari su ječali iškripali na spojevima. Njegov pokojni poočim je proživeo dug,ispunjen život, dobrih deset godina duže od onih biblijski dodeljenihsedamdeset. A za osamdeset i nešto godina, velečasni g. RedžinaldVejkfild nikada ništa nije bacio.

Rodžer je obuzdao želju da istrči kroz ulazna vrata, uskoči u svoj„moriš majnor” i ode nazad za Oksford, prepuštajući svešteničkukuću i njenu sadržinu vremenskim prilikama i vandalima. Smiri se,govorio je sebi, udišući duboko. Možeš da se izboriš sa ovim. Knjigesu lakši deo; treba samo da probereš po njima i onda pozovešnekoga da dođe i da ih pokupi. Istina, tome će trebati kamionveličine vagona, ali se to može obaviti. Odeća – nema problema. Toće dobiti Oksfam.

Nije znao šta će Oksfam učiniti sa primercima crnih odela odserža, približno iz 1948, ali možda oni siromasi koji ih zaslužuju inisu tako probirljivi. Počeo je da diše malo lakše. Uzeo jejednomesečno odsustvo sa katedre za istoriju na Oksfordu da biraščistio zaostavštinu velečasnog. Možda će to, na kraju krajeva, biti

i dovoljno. U njegovim depresivnijim trenucima izgledalo je kao da tajzadatak može potrajati godinama.

Pošao je prema stočiću i uzeo malu keramičku posudu. Bila jeispunjena malim metalnim pravougaonicima; olovni gaberlunzi,značke koje su u osamnaestom veku parohije izdavale prosjacimakao neku vrstu dozvole. Zbirka keramičkih flaša je stajala poredlampe, a burmutica od ovnovskog roga okovana srebrom ležala jekraj njih. Da ih da nekom muzeju? pomislio je sumnjičavo. Kuća jebila ispunjena jakobitskim artefaktima; velečasni je bio istoričaramater, a osamnaesti vek mu je bio omiljeno razdoblje.

Njegovi prsti su sami od sebe pomilovali površinu burmutice,prateći crne linije urezanog teksta – imena i datume đakona iblagajnika Udruženja krojača Kenongejta, iz 1726, u Edinburgu.Možda bi trebao da zadrži poneki atraktivan predmet koji jevelečasni nabavio... ali se zatim odmaknuo, odlučno odmahujućiglavom. „Neće moći, drugar”, rekao je naglas, „to je put ka ludilu.” Ilibar uvod u život hrčka. Počni da čuvaš pojedine stvari i završićeštako što ćeš sačuvati sve, živeti u ovom monstrumu od kuće,okružen đubretom nekoliko generacija, „i pričati sa sobom”,promrmljao je.

Pomisao o nekoliko generacija đubreta podsetila ga je na garažu,i kolena su mu malo popustila. Velečasni, u stvari stric Rodžerovemajke, usvojio ga je kada mu je bilo pet godina, a roditelji su mupoginuli u Drugom svetskom ratu: majka od bombardovanja, otac umračnim vodama Lamanša. Sa svojim uobičajenom navikom začuvanje, velečasni je sačuvao sve stvari Rodžerovih roditelja,zapečaćene u sanduke i kutije u dnu svoje garaže. Rodžer jepouzdano znao da te sanduke niko nije otvorio u poslednjihdvadeset godina.

Sada je ispustio starozavetni jecaj pri pomisli da prekopava pouspomenama na svoje roditelje. „Oh, bože”, rekao je naglas. „Sve,samo to ne!”

Taj komentar nije bio zamišljen baš kao molitva, ali se začulazvonjava kao odgovor na to, terajući Rodžera da se ugrize za jezikod iznenađenja.

Ulazna vrata su se često zaglavljivala po vlažnom vremenu, štoznači da su bila zaglavljena gotovo stalno. Rodžer ih je trgao uz

škripu kao da se kidaju, i pred njima zatekao neku ženu.„Mogu li da vam pomognem?”Bila je srednje visine i veoma lepa. On je stekao uopšteni utisak o

finim kostima i belom lanu, nad kojima je stajalo obilje kovrdžavesmeđe kose koja je donekle obuzdana u punđu. A usred svega toga,izuzetan par svetlih očiju boje dobro odležalog šerija.

Pogled joj je preleteo sa patika broj četrdeset pet do lica tridesetcentimetara iznad njenog. Iskošeni osmeh se raširio. „Ne sviđa mi seda počinjem klišeom”, rekla je, „ali, pobogu, koliko si porastao, mladiRodžere!”

Rodžer je osetio kako crveni. Žena se nasmejala i pružila ruku. „Tijesi Rodžer, zar ne? Ja sam Kler Randal, stara prijateljicavelečasnog. Ali nisam te videla od vremena kada si imao petgodina.”

„Hm, kažete da ste bili prijateljica mog oca? Pa onda već znate...”Osmeh je nestao, smenio ga je izraz žaljenja.„Da, veoma mi je žao što sam to čula. Srce, je li tako?”„Ovaj, jeste. Vrlo iznenada. Ja sam upravo došao iz Oksforda da

bih počeo da raspetljavam... sve.” Odmahnuo je neodređeno,obuhvatajući smrt velečasnog, kuću iza sebe i sve u njoj.

„Po onome što sam zapamtila o biblioteci tvog oca, to malozaduženje bi trebalo da potraje do sledećeg Božića”, primetila jeKler.

„Ako je tako, možda ne bismo trebale da vas ometamo”, rekao jeblagi američki glas.

„Oh, zaboravila sam”, kazala je Kler i iskrenula se ka devojci kojaje stajala izvan vidokruga u uglu trema. „Rodžer Vejkfild – mojaćerka Brajana.”

Brajana Randal je prišla sa stidljivim osmehom na licu. Rodžer sena tren zapiljio, a onda se prisetio pravila ponašanja. Zakoračio jeunazad i vrata širom otvorio, načas se pitajući kada li je poslednji putpromenio košulju.

„Ma nema veze, nema veze!”, rekao je srdačno. „Upravo samhteo da napravim pauzu. Hoćete li da uđete?”

Mahnuo je ženama da odu niz hodnik do radne sobe velečasnog,primetivši da je ćerka ne samo umereno privlačna, već i jedna odnajviših devojaka koje je ikada izbliza video. Mora da je viša od sto

osamdeset, pomislio je, videvši da joj je glava u nivou podupirača uhodniku kojim je prolazila. Dok je išao za njom, nesvesno se ispraviodo svojih punih sto devedeset. U poslednjem trenutku je pognuoglavu da ne bi tresnuo o dovratak radne sobe dok je ulazio zaženama u sobu.

„Nameravala sam da dođem ranije”, kazala je Kler, smeštajući sedublje u fotelju. Četvrti zid radne sobe velečasnog činili su prozori odpoda do tavanice, i sunčevi zraci su namigivali po bisernoj šnali unjenoj svetlosmedoj kosi. Kovrdže su počinjale da beže iz svojihstega i ona je odsutno zatakla jednu iza uva dok je govorila.

„Sredila sam da dođemo prošle godine, zapravo, a onda je došlodo neodložne situacije u bolnici u Bostonu – ja sam doktor”,objasnila je, a usne su joj se malo izvile na izraz iznenađenja kojiRodžer nije uspeo sasvim da sakrije. „Ali mi je žao što nismo; tolikobih volela da ponovo vidim vašeg... tvog oca.”

Rodžer se prilično čudio zašto li su došle sada, znajući da jevelečasni umro, ali bi bilo neučtivo da to pita. Umesto toga je upitao:„Uživate malo u razgledanju, zar ne?”

„Da, dovezle smo se iz Londona”, odgovorila je Kler. Nasmešilase svojoj čerki. „Htela sam da Bri vidi zemlju; nećeš to pomisliti kadaje čuješ kako govori, ali je Engleskinja koliko i ja, mada nikada niježivela ovde.”

„Stvarno?” Rodžer je kratko pogledao u Brajanu. Nije izgledalakao Engleskinja; osim visine, imala je i gustu riđu kosu koja joj jeslobodno padala na ramena, i snažno, koščato lice, sa nosom dugimi pravim – možda malčice predugim.

„Ja sam rođena u Americi”, objasnila je Brajana, „ali i mama i tatasu... bili su... Englezi.”

„Bili?”„Moj muž je umro pre dve godine”, objasnila je Kler. „Poznavao si

ga, rekla bih – Frenk Randal.”„Frenk Randal! Naravno!” Rodžer se pljesnuo po čelu, i osećao je

kako mu se obrazi žare od Brajaninog kikota. „Pomislićete da samapsolutni kreten, ali sam tek sada shvatio tko ste.”

To ime je objašnjavalo mnogo toga; Frenk Randal je bio istaknutiistoričar i dobar prijatelj velečasnog; razmenjivali su delićejakobitskih misterija godinama, mada je prošlo bar deset godinaotkad je Frenk Randal poslednji put posetio sveštenikov dom.

„Znači – vi ćete obilaziti istorijske lokacije u blizini Invernesa?”,nagađao je Rodžer. „Da li ste već obišli Kaloden?”

„Nismo još”, odgovorila je Brajana. „Mislile smo da tamo odemokrajem ove nedelje.” Odgovor koji je propratio njene reči bio je učtiv,ali ništa više.

„Rezervisale smo vožnju po Loh Nesu za danas po podne”,objasnila je Kler. „i možda ćemo se odvesti do Fort Vilijama sutra, ilise samo muvati po Invernesu; mesto je znatno naraslo otkad sam gaposlednji put posetila.”

„Kada je to bilo?” Rodžer se pitao da li bi trebalo da dobrovoljnoponudi da im bude vodič. Zapravo ne može da odvoji vreme za to, alisu Randali bili dobri prijatelji velečasnog. Sem toga, putovanje doFort Vilijama u društvu dve atraktivne žene delovalo je znatnoprivlačnije od čišćenja garaže, što mu je bilo sledeće na spisku.

„Oh, pre više od dvadeset godina. Davno je to bilo.” U Klerinomglasu se osetila neka neobična nota koja je naterala Rodžera da jepogleda, ali je ona njegov pogled dočekala sa smeškom.

„Pa”, usudio se, „ako ima nešto što mogu da učinim za vas dokste u Hajlendsu...”

Kler se i dalje smeškala, ali se nešto na njenom licu promenilo.Gotovo da je mogao da pomisli da je jedva čekala zgodnu situaciju.Pogledala je u Brajanu, a zatim ponovo u Rodžera. „Kad si već topomenuo”, kazala je, a osmeh joj je postao širi.

„Oh, majko!”, rekla je Brajana, uspravljajući se u stolici. „Nećešvaljda da gnjaviš g. Vejkfilda! Pogledaj koliko ga posla čeka!”Mahnula je rukom po natrpanoj radnoj sobi sa prepunim kutijama ibeskrajnim nizovima knjiga.

„Oh, to nije gnjavaža!”, protestovao je Rodžer. „Ovaj... šta to?”Kler je pogledom prostrelila ćerku da se primiri. „Nisam planirala

da ga tresnem po glavi i da ga odvučem”, otresito je rekla. „Alimožda zna nekoga ko može da nam pomogne. Reč je o malomistorijskom projektu”, objasnila je Rodžeru. „Treba mi neko ko je

prilično verziran u jakobite osamnaestog veka – princa Čarlija Lepogi tu bratiju.”

Rodžer se nagnuo napred, zainteresovan. „Jakobiti?” pitao je. „Tajperiod mi nije specijalnost, ali znam ponešto – teško je ne znati kadaživite blizu Kalodena. Tamo se odigrala završna bitka, znaš”,objasnio je Brajani. „Gde se bratija princa Čarlija Lepog sukobila savojvodom od Kamberlenda i bila pobijena posle onolikog truda.”

„Tako je”, rekla je Kler. „i to je, zapravo, povezano sa onim štohoću da otkrijem.” Zavukla je ruku u tašnu i izvadila savijeni listpapira.

Rodžer ga je razvio i na brzinu pogledao njegovu sadržinu. Bio jeto spisak imena – možda tridesetak, sve muškaraca. Na vrhu jestajao naslov: JAKOBITSKI USTANAK, 1745 – KALODEN.

„Oh, četrdeset peta?”, rekao je Rodžer. „Ti ljudi su se, znači, borilikod Kalodena?”

„Jesu”, odgovorila je Kler. „Ja hoću da otkrijem koliko je njihpreživelo tu bitku.”

Rodžer je počešao bradu i proučavao spisak. „To je jednostavnopitanje”, rekao je, „ali će možda biti teško naći odgovor. Toliko jepripadnika klanova koji su bili sledbenici princa Čarlija poginulo naKalodenskom polju da nisu sahranjivani pojedinačno. Stavljani su umasovne grobnice, nad kojima je samo jedan kamen kao oznakaklana.”

„Znam”, kazala je Kler. „Brajana nije bila tamo, ali ja jesam –davno.” Učinilo mu se da vidi proletanje senke u njenim očima, madaje to brzo prikrila posežući u tašnu. Nije ni čudo što se to desilo,pomislio je. Kalodensko polje je mesto koje vas ne ostavljaravnodušnim; njemu je dozvalo suze u oči, gledanje u tu prostranupustaru i prisećanje na galantnost i hrabrost škotskih Hajlendera kojisu masakrirani ležali pod travom.

Ona je raširila još nekoliko listova i pružila ih njemu. Dugačak beliprst je prelazio duž margine jedne stranice. Divne šake, zapazio jeRodžer; fino oblikovane, pažljivo održavane, sa samo jednimprstenom na svakoj. Onaj srebrni na njenoj desnoj ruci je bioizuzetno upadljiv; široki jakobitski prsten sa hajlendskom šarom,ukrašen cvetom čička.

„Koliko sam uspela da saznam, ovo su imena njihovih žena.Mislila sam da bi to moglo da pomogne, jer ako su muževi stradali uKalodenu, ne može se očekivati da su se ponovo udavale iliemigrirale posle toga. To sigurno postoji negde u parohijskimzapisima? One su sve iz iste parohije; crkva je bila u Broh Mordi –prilično južno odavde.”

„To je vrlo korisna ideja”, rekao je Rodžer pomalo iznenađen. „Toje upravo ono kako bi istoričar razmišljao.”

„Teško da sam istoričar”, suvo je rekla Kler Randal. „Sa drugestrane, kada živite s onim ko to jeste, povremeno pokupite nekečudne ideje.”

„Naravno.” Nešto je Rodžeru palo na pamet pa se digao sastolice. „Ja sam užasan domaćin. Molim vas, dopustite da vamdonesem nešto za piće, a onda mi možete više ispričati o tome.Možda oko toga mogu i ja da vam pomognem.”

Uprkos neredu, znao je gde stoje flaše pića pa su gošće ubrzoponuđene viskijem. Dodao je poprilično sode u Brajanin, ali jeprimetio da ga ona pijucka kao da je u čaši sredstvo za uništavanjemrava, a ne najbolji singl malt Glenfidih. Izgleda da je Kler, koja jezatražila da njen bude čist, uživala mnogo više.

„Dobro.” Rodžer se vratio na svoje mesto i opet dohvatio papire.„To je interesantan problem, posmatrano kao istorijsko istraživanje.Rekli ste da su ovi muškarci iz iste parohije? Pretpostavljam dadolaze iz istog klana ili plemena – vidim da se mnogo njih prezivaFrejzer.”

Kler je potvrdila, ruku skrštenih u krilu. „Oni dolaze sa istogimanja; male hajlendske farme po imenu Broh Tuarah – lokalno jebila poznata kao Lalibroh. Bili su deo klana Frejzera, mada nikadanisu formalno položili zakletvu lordu Lovatu kao zapovedniku. Ti ljudisu se rano pridružili Ustanku; borili su se u bici kod Prestonpansa –dok su se Lovatovi ljudi uključili tek pred Kaloden.”

„Stvarno? To je interesantno.” Pod normalnim uslovima kakvi suvladali u osamnaestom veku, takvi sitni napoličari bi umrli tamo gdesu i živeli, i bili uredno poređani u dvorištu crkve, uredno zavedeni uparohijski registar. Pa, ipak, pokušaj princa Čarlija Lepog da povratitron u Škotskoj 1745. nesumnjivo je poremetio normalan tok stvari.

Zbog gladi posle katastrofe kod Kalodena, mnogi Hajlenderi su seiselili u Novi svet; ostali su odlutali iz dolina i močvara premagradovima, u potrazi za hranom i poslom. Malobrojni su ostali,tvrdoglavo se držeći svoje zemlje i tradicije.

„To bi moglo da bude dobra osnova za izvrstan članak”, kazao jeRodžer razmišljajući naglas. „Pratiš sudbinu nekoliko pojedinaca,vidiš šta se desilo sa njima. Manje je interesantno ako su svi stradaliu Kalodenu, ali postoje izgledi da je nekolicina uspela da se spase.”Bio je sklon da taj projekat prihvati kao dobrodošli predah, čak i danije Kler Randal bila ta koja ga je pitala.

„Da, mislim da vam mogu pomoći oko toga”, rekao je i bio jezahvalan za srdačan osmeh koji mu je upućen.

„Mogao bi, stvarno? Pa to je divno!”, rekla je.„Biće mi zadovoljstvo”, rekao je Rodžer. Presavio je papir i položio

ga na sto. „Počeću sa tim smesta. Ali recite mi, da li ste uživale uvožnji iz Londona?”

Razgovor se okrenuo opštim temama dok su ga žene častilepričama o svom transatlantskom putovanju i vožnji od Londona.Rožerova pažnja je malo odlutala dok je počinjao da planira tajprojekat. Malo je osećao krivicu što se toga prihvatio; zaista ne bitrebalo da tome posvećuje vreme. Sa druge strane, to jeinteresantno pitanje. I moguće je da taj projekat uskladi sa nužnimraščišćavanjem materijala velečasnog; znao je zasigurno da u garažipostoji četrdeset osam kutija, sve sa oznakom JAKOBITI, RAZNO.Sama pomisao na to bila je dovoljna da oseti malaksalost.

Na silu je odvratio misli od garaže, i uvideo da se tema razgovoranaglo promenila.

„Druidi?” Rodžer se osećao ošamućeno. Zurio je sumnjičavo usvoju čašu da bi proverio da li je zaista dodao sodu.

„Nisi čuo za njih?” Kler je izgledala malo razočarano. „Tvoj otac –velečasni – je znao prilično o njima, mada samo nezvanično. Moždanije mislio da treba da ti priča o tome; to je smatrao nekom vrstomšale.”

Rodžer se počešao po glavi, razbarušujući gustu tamnu kosu.„Ne, zaista se ne sećam. Ali ste u pravu, on je verovatno mislio da tonije nešto ozbiljno.”

„Pa ja zapravo ne znam da li je tako.” Prekrstila je noge. Zraksunca je sinuo niz cevanicu, naglašavajući prefinjenost njene dugekosti.

„Kada sam poslednji put bila ovde sa Frenkom – bože, to je bilopre dvadeset tri godine! – velečasni mu je rekao da postoji nekalokalna grupa – pa, savremeni druidi, verujem da biste ih takonazvali. Ne znam koliko su bili autentični; verovatno ne baš mnogo.”Brajana se sada naginjala napred, zainteresovana, zaboravivši natrenutak na čašu sa viskijem u ruci.

„Velečasni nije smeo zvanično da obraća pažnju na njih –paganizam i te stvari, znaš – ali je njegova domaćica, gđa Grejam,bila uključena u grupu pa je on slušao o njihovom delovanju svremena na vreme, i otkrio je Frenku da će biti nekakva ceremonijau zoru na Beltejn, tačnije, za prvi maj.”

Rodžer je klimnuo glavom, pokušavajući da spoji predstavu opostarijoj gđi Grejam, onoj izuzetno ispravnoj osobi, sa učešćem upaganskim obredima i plesanju oko kamenih krugova u svitanje.Jedino što se on sam mogao setiti od druidskih ceremonija bilo je dasu neke od njih uključivale spaljivanje žrtava u pletenim kavezima,što se još neverovatnije uklapalo u ponašanje škotskeprezbiterijanske dame u poodmaklim godinama.

„Blizu, na vrhu brda, postoji krug uspravnog kamenja. Otišli smotamo pre zore da, pa, da ih špijuniramo”, nastavila je, sležućiramenima u znak izvinjenja. „Znaš kakvi su naučnici; nemaju nimalosavesti kada je reč o njihovoj oblasti, a da ne pominjemo osećajdruštvene prefinjenosti.” Rodžer se malo štrecnuo na to, ali je kiselopokazao da se slaže.

„I one su došle tamo”, kazala je. „Uključujući i gđu Grejam, sve sunosile čaršave, pevale su nešto i igrale posred kamenog kruga.Frenk je bio fasciniran”, dodala je uz osmeh. jeste bilo impresivno,čak i meni.”

Zastala je na trenutak i dobro odmerila Rodžera.„Čula sam da je gđa Grejam preminula pre nekoliko godina. Ali se

pitam... znaš li da li je imala neke rođake? Verujem da se učešće utakvim grupama često nasleđuje; možda postoji neka njena ćerka iliunuka koja bi mi mogla nešto reći.”

„Pa”, polako je kazao Rodžer. „Postoji jedna unuka – zove seFiona, Fiona Grejam. Zapravo, ona je došla ovde da pomaže u kućikada je njena baka umrla; velečasni je zaista bio previše star da živisam.”

Ako je išta moglo da potisne sliku gđe Grejam kako igra odenutačaršavom, to je bila pomisao na devetnaestogodišnju Fionu kao načuvara drevnih mističnih znanja, ali se Rodžer revnosno pribrao inastavio.

„Ona nije ovde u ovom času, plašim se. Mada bih zbog vasmogao da se raspitam za nju.”

Kler je to odbila odmahujući svojom vitkom rukom. „Nemoj da semučiš. Može to i nekom drugom prilikom. Već smo ti oduzele suviševremena.”

Rodžer je bio obeshrabren kada je video da je praznu čašuspustila na stočić između stolica i da je Brajana dodala svoju punukao da su u žurbi. Zapazio je da Brajana Randal grize nokte. Taj malidokaz nesavršenosti mu je pomogao da skupi petlju za narednipotez. Zainteresovao se za nju i nije hteo da ona ode bez ikakvesigurnosti da će je opet videti.

„Kada je reč o kamenim krugovima”, brzo je rekao, „verujem daznam taj koji ste pomenuli. Prilično je živopisan i nije predaleko odgrada.” Nasmešio se direktno Brajani Randal, istovremenozapažajući da ona ima tri pegice visoko na jagodici. „Mislio sam daovaj projekat počnem odlaskom u Broh Tuarah. To je na istu stranukao i kameni krug, pa možda... aaah!”

Naglo trgnuvši svoju krupnu tašnu, Kler Randal je oborila obečaše sa stola, kvaseći Rodžerovo krilo i butine singl malt viskijem ipopriličnom količinom sode.

„Veoma mi je žao”, izvinila se vidljivo usplahirena. Sagnula se ipočela da skuplja komadiće razbijenog kristala, uprkos Rodžerovimnespretnim pokušajima da je spreči.

Brajana je, dolazeći da pomogne sa nekoliko lanenih salveta kojeje dohvatila sa komode, rekla: „Stvarno, mama, nije mi jasno kako teuopšte puštaju da operišeš. U tvojim rukama je opasno sve što jemanje od kutije za hleb. Pazi, i njegove cipele si natopila viskijem!”Kleknula je na pod i počela žustro da briše prosuti viski i da sakupljadeliće kristala. „A i pantalone.”

Dohvatajući još jednu salvetu sa štosa naređanog preko ruke,marljivo je izglancala Rodžerove cipele; njena crvena griva je letelakraj njegovih butina dok je energično upijala vlažna mesta na teksas-platnu. Rodžer je zažmurio i frenetično mislio na užasne saobraćajnenesreće na autoputu i popunjavanje poreskih obrazaca i na BobaSvemirca – na bilo šta što ga može sprečiti da se propisno obrukadok oseća topli dah Brajane Randal kroz vlažnu tkaninu svojihpantalona.

„Hm, možda bi voleo da ostalo obaviš sam?” Glas je stigaoodnekud u visini njegovog nosa, pa je otvorio oči i zatekao partamnoplavih očiju zagledanih u njega iznad širokog osmeha. Priličnomlitav, uzeo je salvetu koju mu je pružila, dišući kao da je upravojurio za vozom.

Sagnuo je glavu da istrlja pantalone i uhvatio pogled Kler Randalkoja ga je posmatrala sa izrazom u kome su se mešali dobroraspoloženje i saosećanje; ništa od onog bleska za koji mu se učiniloda ga je video pred samu katastrofu. Onako uzrujan, sigurno je toumislio. Jer zašto bi, pobogu, to učinila namerno?”

„Otkad si ti zainteresovana za druide, mama?” Izgleda da jeBrajana pokazivala sklonost da nađe nešto urnebesno u tojzamisli; primetila sam da grize unutrašnju stranu obraza doksam ćaskala sa Rodžerom Vejkfildom, i osmeh koji je skrivalasada joj je bio zalepljen preko celog lica. „Hoćeš li da uzmešsvoj čaršav i da im se pridružiš?”

„Moralo bi biti zabavnije od lekarskih konzilijuma svakogčetvrtka”, kazala sam. „Mada ima malo promaje.” Ona jezaurlala od smeha, prepadajući dve senice na stazi ispred nas.

„Ne”, rekla sam, opet ozbiljna. „Nisu druidske žene baš onošto tražim. Postojao je u Škotskoj neko koga sam nekadpoznavala i hoću da je nađem, ako mogu. Nemam njenuadresu – nisam sa njom bila u vezi više od dvadeset godina –ali je ona bila zainteresovana za takve čudne stvari:veštičarenje, stara verovanja, narodna predanja. Sve i svašta.Nekada je živela ovde u blizini; pomislila sam da bi, ako još živiovde, mogla biti uključena u neku takvu grupu.”

„Kako se zove?”

Odmahnula sam glavom, grabeći otkačenu šnalu koja mi jekliznula iz lokni. Promakla mi je kroz prste i pala u duboku travukraj staze.

„Do đavola!”, rekla sam saginjući se da je dohvatim. Prsti sumi bili nesigurni dok sam tražila po gustim vlatima, i imala samproblema da pokupim šnalu, klizavu od vlažne trave. Odpomisli na Gejlis Dankan su mi radili živci, čak i sada.

„Ne znam”, kazala sam sklanjajući uvojke sa pocrveneloglica. „Hoću da kažem – prošlo je toliko vremena, sigurna samda sada živi pod nekim drugim imenom. Ostala je udovica.Možda se preudala ili koristi devojačko prezime.”

„Oh.” Brajana je izgubila interesovanje za tu temu pa je nekovreme išla ćuteći. Iznenada je upitala: „Šta misliš o RodžeruVejkjildu, mama?”

Kratko sam je pogledala; obrazi su joj bili ružičasti, ali to bimoglo biti od prolećnog vetra. „Izgleda da je vrlo fini mladić”,oprezno sam odgovorila. „Nesporno je inteligentan; on je jedanod najmlađih profesora na Oksfordu.” Za tu inteligenciju samznala; pitala sam se ima li imalo mašte. Ti naučnički tipovi jeobično nemaju. A mašta bi dobro došla.

„Ima stvarno fantastične oči”, kazala je Brajana, sanjarskiignorišući pitanje njegovog mozga. „Zar to nisu najzelenije očikoje si ikada videla?”

„Da, vrlo su upadljive”, složila sam se. „Oduvek su biletakve; pamtim da sam ih zapazila kada sam ga upoznala kaodete.”

Brajana je pogledala dole u mene, mršteći se.„Da, mama, stvarno! Jesi li morala da kažeš: ‘Pobogu, kako

si porastao?’ kada je otvorio vrata. Stvarno bruka!”Nasmejala sam se.„Pa vidiš, ako ti je neko poslednji put kad si ga videla bio do

pupka, i iznenada se zatekneš da u njega zuriš naviše”, branilasam se, „ne možeš odoleti da pomeneš promenu.”

„Mama!” Ali je šištala od smeha.„Ima i vrlo zgodnu zadnjicu”, napomenula sam, tek da je

navedem da nastavi. „Primetila sam kada se sagnuo da dohvativiski.”

„Ma-maaaa! Čuće te ljudi!”Bili smo blizu autobuskog stajališta. Tu su bile dve-tri žene i

jedan postariji džentlmen u odelu od tvida koji je stajao poredznaka; okrenuli su se prema nama dok smo se približavale.

„Da li ovde staje autobus za ture oko Loha?”, upitala sam,zagledajući obeshrabrujuće obilje obaveštenja i oglasazalepljenih na oglasnu tablu.

„Oh, jeste”, ljubazno je rekla jedna od dama. Autobus ćenaići za desetak minuta.” Odmerila je Brajanu, tako očitoAmerikanku u farmerkama i beloj vetrovci. Poslednju patriotskunotu je dodavalo zajapureno lice, crveno od obuzdavanjasmeha. „Vi sigurno idete da vidite Loh Nes? Prvi put vam je,zar ne?”

Nasmešila sam joj se. „Plovila sam po jezeru sa mužem predvadeset i nešto godina, ali je mojoj ćerki ovo prvi dolazak uŠkotsku.”

„Oh, je li tako?” To je privuklo pažnju ostalih dama i one suse nagurale oko nas, iznenada prijateljski nastrojene, nudećisavete i postavljajući pitanja sve dok veliki žuti autobus nijebrundajući stigao iza ćoška.

Brajana je zastala pre nego što se popela, diveći seživopisnom crtežu zelenih zmijolikih krivina koje se uvijaju poplavom jezeru oivičenom crnim borovima.

„Ovo će biti zabavno”, rekla je smejući se. „Misliš li da ćemovideti čudovište?”

„Nikad se ne zna”, odgovorila sam.

Rodžer je ostatak dana proveo odsutan duhom, lutajući rasejanos jednog zadatka na drugi. Knjige koje treba spakovati da se pokloneDruštvu za očuvanje antikviteta prelivale su se iz kutije, prastarikamionet velečasnog je na prilaznom putu stajao podignute haubejer nije završio proveru motora, a šolja čaja dopola ispijena i bezmleka bila mu je kraj lakta dok je piljio napolje u predvečernju kišu.

Ono što treba da uradi, znao je, jeste da se baci na raščišćavanjeključne stvari u radnoj sobi velačasnog. Ne na knjige; koliko god tobio obiman posao, samo treba da reši koje će zadržati za sebe, akoje će poslati u DOA ili u biblioteku starog koledža velečasnog. Ne,

pre ili kasnije moraće da se suoči sa ogromnim stolom u kome papiriispunjavaju svaku veliku fioku do ruba i vire iz desetine malihskrovišta. I moraće da poskida i reši celu onu zbrku koja ukrašavaplutom pokriveni zid na jednoj strani sobe; zadatak dovoljan dauplaši i najodvažnije srce.

Osim potpunog odsustva raspoloženja da počne sa mukotrpnimposlom, Rodžera je ometalo još nešto. On ne želi da radi ove stvari,koliko god da su nužne; želi da radi na projektu Kler Randal, da pratisudbinu pripadnika klana koji su se borili u Kalodenu.

To je bio dovoljno zanimljiv projekat i sam po sebi, madaverovatno tek mali istraživački zadatak. Ali nije reč o tome. Ne,pomislio je, ako odabere da bude iskren prema sebi, projekat KlerRandal hoće da počne jer želi da svrati do prenoćišta gđe Tomas darezultate položi pred noge Brajane Randal, kao što se od vitezovaočekivalo da učine sa glavom zmaja. Čak i ako ne postigne takavrezultat, hitno mu treba neki izgovor da je vidi i da opet razgovara snjom.

Ona ga podseća na Bronzinovu sliku, zaključio je. I ona i njenamajka daju taj čudan utisak da su nekako skicirane, nacrtane takoživim pokretima i finim detaljima da odskaču od pozadine kao da suurezane. Ali Brajana ima te briljantne boje, i onaj apsolutni osećajprisustva od koga izgleda da vas Bronzinovi portreti prate pogledom,da mogu da progovore iz svojih ramova. On nikada nije videoBronzinovu sliku da se beči na čašu viskija, ali ako postoji takva,siguran je da bi izgledala baš kao Brajana Randal.

„Pa, do đavola s tim”, rekao je naglas. „Neće oduzeti punovremena da se samo pregledaju zapisi u Kalodenskoj kući sutra, zarne?”

„Ti”, rekao je obraćajući se stolu i njegovom višestrukombremenu, „možeš da sačekaš jedan dan. A možeš i ti”, rekao je zidui inadžijski iščupao neki krimić sa police. Ratoborno je pogledaookolo, kao da izaziva komade nameštaja da nešto prigovore, ali nijebilo nikakvog zvuka sem zujanja grejalice. Isključio ju je i, sa knjigompod miškom, izašao iz radne sobe ugasivši svetlo.

Minut kasnije se vratio, prešao sobu po mraku i sa stola dohvatiospisak imena.

„Pa nek sve ide do đavola!”, kazao je i zavukao ga u džep košulje.„Ne želim ovu prokletu stvar da zaboravim ujutru.” Potapšao je džep,osećajući tiho šuškanje hartije baš nad srcem, a zatim je otišao ukrevet.

Sa Loh Nesa smo se vratile produvane vetrom i smrznute odkiše u topli komfor sa vrućom supom i vatrom u kaminugostinske sobe. Brajana je počela da zeva nad kajganom, iuskoro se izvinila i otišla da se istušira. Ja sam ostala dole jošmalo, ćaskajući sa gđom Tomas, gazdaricom, i bilo je skorodeset sati pre nego što sam se popela da se i ja okupam ilegnem.

Brajana je od onih koji ustaju rano i imaju lak san; njeno tihodisanje me je pozdravilo kada sam otvorila vrata kupatila. Onarano leže i spava mirno; pažljivo sam se kretala po sobi, kačećisvoju odeću i praveći red oko sebe, ali nije pretila velikaopasnost da ću je probuditi. Kuća se stišala dok samzavršavala posao, pa mi je i šuškanje mojih pokreta delovalobučno.

Ponela sam nekoliko Frenkovih knjiga sa sobom u namerida ih poklonim biblioteci u Invernesu. Ležale su uredno na dnumog kofera, praveći osnovu za one stvari koje se lakše moguzgnječiti. Izvadila sam ih jednu po jednu, polažući ih na krevet.Pet tomova u tvrdom povezu, blistavih i sjajnih korica.

Lepe, solidne stvari; pet ili šest stotina stranica svaka, neračunajući indeks i ilustracije.

Sabrana dela mog pokojnog muža, u izdanju sa svimdodatnim napomenama centimetri zadivljenih kritika pokrivalesu preklope omota, komentari svih priznatih stručnjaka u oblastiistorije. Nije loše za Životno delo, pomislila sam. Dostignućekojim se može ponositi. Kompaktno, značajno, merodavno.Uredno sam naslagala knjige na sto pored svoje tašne, da ihne zaboravim ujutru. Naslovi na koricama bili su različiti,naravno, ali sam ih naređala tako da svima zajedničko „FrenkV. Randal” na kraju bude poravnano jedno iznad drugog.Blistale su kao dragulji u lokvi svetla lampe kraj kreveta.

Ceo pansion je utihnuo; još nije sezona za posetioce, a i onikoji su se tu zatekli davno su otišli spavati. U drugom krevetuBrajana je na tren tiho zastenjala i u snu se okrenula na drugustranu, tako da su joj dugački pramenovi riđe kose ostalirazbacani po usnulom licu. Jedno dugo, golo stopalo jeprovirivalo iz posteljine pa sam nežno navukla ćebe prekonjega.

Impuls da se dodirne usnulo dete nikad ne slabi, čak i ako jeto dete dosta veće od majke, i ako je već i sama žena – makar imlada. Sklonila sam joj kosu sa lica i pomilovala je po temenu.Ona se nasmešila u snu, sa refleksom zadovoljstva koji jeproleteo čim se pojavio. Moj prst se malo zadržao dok sam jeposmatrala i šaputala njenim delimično gluvim ušima, kao ipuno puta ranije: „Bože, toliko ličiš na njega.” Progutala sammalu knedlu u grlu – to je do sada postala skoro navika i uzelasvoju kućnu haljinu sa stolice. Bilo je prokleto hladno noću uškotskom Hajlendsu u aprilu, ali još nisam bila spremna dapotražim toplo utočište svoga kreveta.

Od gazdarice sam zatražila da ostavi vatru da gori u dnevnojsobi, uveravajući je da ću je zagasiti pre odlaska na počinak.Tiho sam zatvorila vrata, još uvijek gledajući opružene dugačkeudove, rasutost crvene svile preko plavog jorgana „Ni to nijeloše za životno delo”, prošaptala sam u mračnom hodniku.„Možda nije tako kompaktno, ali je prokleto autoritativno.”

Mala dnevna soba je bila mračna i ugodna, vatra je utihnulau postojani plamen duž velike cepanice. Privukla sam malufotelju pred vatru i podigla noge na zaštitnu rešetku. Čula samsve uobičajene slabašne zvuke savremenog života oko sebe:tiho zujanje frižidera dole u podrumu, brujanje i huk centralnoggrejanja koje je vatru činilo više poželjnom nego nužnom,povremeni zvuk prolaska nekog automobila napolju.

Ali ispod svega toga je postojala duboka tišina hajlendskenoći. Sedela sam veoma mirno, pružajući joj ruke. Prošlo jedvadeset godina otkad sam je poslednji put osetila, ali utešnamoć te tame još postoji, ušuškana među planinama.

Zavukla sam ruku u džep kućne haljine i izvukla presavijenipapir – kopiju spiska koji sam dala Rodžeru Vejkfildu. Bilo je

suviše mračno za čitanje pri svetlosti vatre, ali mi nije bilopotrebno da vidim imena. Raširila sam papir po svili preko mogkolena i sedela slepo zureći u svaki red, mrmljajući za sebe imesvakog čoveka poput molitve. Oni pripadaju hladnoj prolećnojnoći više nego ja. Ali sam nastavila da zurim u plamen,puštajući mrak oko mene da ispuni prazninu u meni.

I izgovarajući njihova imena kao da ih prizivam, napravilasam prve korake povratka, prelazeći kroz prazan mrak kamestu gde me čekaju.

RZaplet se zahuktava

odžer je Kalodensku kuću napustio narednog jutra sa dvanaeststrana pribeležaka i rastućim osećajem zgranutosti. Ono što je

na početku izgledalo kao prilično jednostavan zadatak istorijskogistraživanja naglo se zapetljavalo, u to nema sumnje. Našao jesvega tri imena sa spiska Kler Randal na listama mrtvih u Kalodenu.To samo po sebi nije bilo nešto izuzetno. Armija Čarlsa Stjuarta jeretko imala uredne spiskove regrutovanih jer su se poglavice nekihklanova princu Čarliju Lepom pridruživale kako im je bio ćef, a mnogisu je napuštali iz još bezveznijih razloga pre nego što su imenanjihovih ljudi zapisana u neki zvanični dokument. Evidencijahajlendske vojske, nepouzdana i u najboljim danima, raspala segotovo sasvim pred kraj; na kraju krajeva, malo je bilo svrhe da seodržava platni spisak ako nemate čime da plaćate ljude sa spiska.

Pažljivo je savio dugačko telo i zavukao se u svoj prastari „moriš”,automatski se saginjući da ne lupi glavom. Uzeo je fasciklu koja muje bila ispod pazuha, otvorio je i namrštio se stranicama koje jeiskopirao. Ono što je bilo čudno u vezi sa ovim bilo je to što sugotovo svi ljudi sa Klerine liste bili viđeni na drugom vojnom spisku.

Iz redova puka nekog klana ljudi su mogli dezertirati kada surazmere nadolazeće katastrofe postajale jasnije; to ne bi bilo neštoneobično. Ne, ono što je celu stvar činilo tako neshvatljivom bilo jeda se ceo Klerin spisak imena pojavio – u celosti i potpun – kao deopuka gospodara Lovata. Taj puk je stigao tek pred konačni okršaj,čime je ispunjeno obećanje da će Sajmon Frejzer, lord Lovat,podržati Stjuarte.

A Kler je nesporno rekla – čak i kratak pogled na njene originalnelistove to potvrđuje – da svi ti ljudi dolaze sa malog imanja BrohTuarah, podosta na jug i zapad od zemlje Frejzera – zapravo nagranici sa zemljama klana Makenzi. Štaviše, rekla je da su ti ljudi bilisa hajlendskom vojskom od Bitke kod Prestonpansa, koja seodigrala u početnim danima vojnog pohoda.

Rodžer je odmahnuo glavom. Ovo nema nikakvog smisla. Tačno,Kler je mogla da pobrka vremenski raspored – i sama je rekla da nijeistoričar. Ali ne valjda i lokaciju? I kako su ljudi sa imanja Broh

Tuarah, koji nisu položili zakletvu odanosti zapovedniku klanaFrejzer, mogli biti na raspolaganju Sajmonu Frejzeru? Istina, lordLovat je bio poznat kao Stari Lisac, i to s razlogom, ali je Rodžersumnjao da je čak i strašni stari grof bio dovoljno prefrigan da izvedenešto takvo.

Mršteći se, Rodžer je upalio auto i krenuo sa parkinga. ArhiveKalodenske kuće bile su poražavajuće nepotpune; većinom mnogoživopisnih pisama lorda Džorda Mareja koji kuka na probleme sasnabdevanjem, i one stvari koje turistima izgledaju dobro umuzejskim vitrinama. Njemu treba više od toga.

„Stani malo, drugar”, podsetio je sebe, zagledajući u retrovizorpred raskrsnicom. „Od tebe se očekuje da pronađeš šta se desilo saonima koji nisu ostavili kosti kod Kalodena. Kakve veze ima kako sutamo dospeli, samo ako su bitku napustili u jednom komadu?”

Ali nije to mogao da ostavi na miru. To su bile tako čudneokolnosti. Imena često prave zbrku, naročito u Hajlendsu, gdeizgleda kao da polovina stanovništva u svakom trenutku nosi ime„Aleksander”. Shodno tome, muškarci obično ostaju upamćeni ponadimcima, kao i po klanu ili prezimenu. Ponekad i nauštrbprezimena. „Lohijel”, jedan od najistaknutijih jakobitskih poglavica,bio je zapravo Donald Kameron od Lohijela, pa su ga tako leporazlikovali od stotina drugih Kamerona čije je ime Donald.

A svi hajlendski muškarci koji nisu nazvani Donald ili Alek, dobilisu ime Džon. Od tri imena koja je našao na spiskovima poginulih aslagala su se sa Klerinom listom, jedno je bilo Donald Marej, jedno jebilo Aleksander Makenzi Frejzer, a jedno Džon Grejam Frejzer. Svibez zapisanih nadimaka; samo prosto ime, i puk kome su pripadali.Puk gospodara Lovata, puk Frejzera.

Ali bez nadimaka on nije mogao biti siguran da su to zaista ljudisa Klerinog spiska. Na spisku poginulih je bilo bar šest ljudi po imenuDžon Frejzer, a i sam spisak je nepotpun; Englezi se nisu mnogotrudili da podatke zapisu potpuno ili tačno – većina zapisa jenačinjena posle događaja, tako što su poglavice klanova brojaleglave i utvrđivale ko se nije vratio kući. Često se ni same poglavicenisu vratile kući, što je dalje komplikovalo stvari.

Snažno se počešao po kosi od frustracije, kao da će mu masažaskalpa podstaći mozak. A ako ta tri imena nisu isti ljudi, misterija

postaje samo još zagonetnija. Dobra polovina vojske Čarlsa Stjuartaje posečena kod Kalodena. A Lovatovi ljudi su bili posred toga, usamom središtu bitke. Bilo je nezamislivo da je grupa od trideset ljudipreživela na takvom mestu bez ijednog poginulog. Ljudi gospodaraLovata su se kasno priključili ustanku; iako je dezerterstvo bilorašireno u drugim pukovima koji su bili uključeni dovoljno dugo da bistekli predstavu šta ih čeka, Frejzeri su bili neverovatno odani – iplatili su za to.

Bučan zvuk sirena iza njega ga je prenuo i on je skrenuo u stranuda propusti veliki razbesneli kamion da protutnji. Razmišljanje ivožnja nisu aktivnosti koje se dobro slažu, zaključio je. Ako nastaviovako završiće spljeskan o kameni zid.

Sedeo je nepokretno načas, premišljajući. Njegov prirodni impulsbio je da ode do pansiona gđe Tomas i kaže Kler šta je do sadasaznao. Činjenica da bi to značilo uživanje u nekoliko trenutaka udruštvu Brajane Randal je ovu ideju činilo još privlačnijom.

Sa druge strane, svi instinkti istoričara su vrištali da je potrebnojoš podataka. A nije bio ni sasvim siguran da je Kler prava osoba damu ih pruži. Nije mogao da zamisli zašto bi ga angažovala da obaviovaj projekat a da ga istovremeno ometa dajući mu netačnepodatke. To nije bilo razumno, a Kler Randal je na njega ostavilautisak izuzetno razložne osobe.

Pa ipak, bio je tu i onaj incident sa viskijem. Obrazi su mu sezažarili kad se toga setio. Bio je siguran da je ona to uradilanamerno – a pošto nije izgledala kao neko sklon neslanim šalama,bio je prinuđen da pretpostavi da je to učinila da bi ga sprečila dapozove Brajanu u Broh Tuarah. Da li se trudila da njega drži podaljeod tog mesta ili je samo htela da ga spreči da Brajanu odvede tamo?Što je više razmišljao o tom incidentu, bio je sve ubeđeniji da KlerRandal nešto krije od svoje ćerke, ali šta je to nije mogao ni dazamisli. Još manje je mogao da smisli kakve veze to ima sa njim, ilisa projektom koji je započeo.

Digao bi ruke od toga da nije imao dva razloga: Brajanu i prostuznatiželju. Hteo je da zna šta se zbiva i bio je prokleto rešen da tootkrije.

Lupkao je šakom po volanu, razmišljajući, ignorišući vozila koja suprolazila. Konačno je doneo odluku, upalio motor i uključio se u

saobraćaj. Na sledećem kružnom toku je napravio tri četvrtine krugai skrenuo ka centru Invernesa i železničkoj stanici.

Leteći Škotlandanin ga može odvesti do Edinburga za tri sata.Kustos zadužen za prepisku Stjuarta bio je blizak prijateljvelečasnog. A on ima jedan mali trag od kog može da počne, makoliko da zbunjuje. Spisak one tridesetorice u puku gospodaraLovata pokazivao je da je njih trideset bilo pod komandom kapetanaDžejmsa Frejzera – od Broh Tuaraha. Taj čovek je bio jedina vidljivaveza između Broh Tuaraha i Lovatovih Frejzera. Pitao se zašto seDžejms Frejzer ne nalazi na Klerinom spisku.

Sunce je granulo; redak doživljaj za sredinu aprila, i Rodžer ga jemaksimalno koristio spuštajući mali prozor sa vozačke strane, da biomogućio da mu vetar duva pored uva.

Morao je da prenoći u Edinburgu, a kada se vraćao sutradan, bioje toliko umoran od duge vožnje vozom da je samo pojeo topluvečeru koju je Fiona insistirala da mu spremi, i odmah se sručio ukrevet. Ali se danas probudio pun obnovljene energije i rešenosti, pase odvezao do seoca Broh Morda, blizu imanja Broh Tuarah. Akonjena majka ne želi da Brajana Randal ode u Broh Tuarah, njeganišta ne može sprečiti da obiđe to mesto.

Zapravo je našao i sam Broh Tuarah, ili je bar tako pretpostavljao;bila je tu ogromna hrpa popadalog kamenja oko srušenog ostatkanekakve prastare kule, kakve su se u davnoj prošlosti koristile i zastanovanje i za odbranu. Zna dovoljno gelskog da bi razumeo da toime znači „severna kula” pa se kratko čudio kako je kružnagrađevina mogla dobiti takvo ime.

Bila je tu vlastelinska kuća sa pomoćnim zgradama u blizini,takođe urušena, mada je od nje mnogo više ostalo. Znak nekogtrgovca nekretninama, gotovo nečitljiv od izloženosti vremenu, stajaoje na kolcu u dvorištu. Rodžer je zastao na kosini iznad kuće,zagledajući okolo. Na prvi pogled, ne može da vidi ništa što biobjašnjavalo Klerinu želju da spreči dolazak svoje ćerke ovamo.

Parkirao je „moris” u dvorište i izašao. Predivno mesto, mada vrlozabačeno; trebalo mu je gotovo četrdeset pet minuta pažljivog

manevrisanja da spusti svoj „moris” razrovanim seoskim putem samagistrale tako da ne polomi karter.

Nije ušao u kuću; očito je napuštena, i možda opasna – u njojneće biti ničega. Ime FREJZER je bilo urezano u gredu nad ulaznimvratima, istina, a isto ime se nalazilo na većini nadgrobnihspomenika u nečemu što mora da je porodično groblje – bar naonima koji su bili čitljivi. To i nije velika pomoć, pomislio je. Ni najednom kamenu nije stajalo ime nekog od ljudi sa njegovog spiska.Moraće da produži putem; prema auto-karti, selo Broh Morda senalazi pet kilometara dalje.

Kao što se i plašio, mala seoska crkva je prestala da služi svojojsvrsi i srušena je pre nekoliko godina. Uporno kucanje na vrata jeizazvalo prazno zurenje, ljute poglede, i konačno sumnjičavonagađanje jednog ostarelog farmera da su stari crkveni zapisi moždaodneti u muzej u Fort Vilijamu, ili možda u Invernes; tamo je bio nekisveštenik koji je skupljao takvo đubre.

Umoran i prašnjav, ali još ne obeshrabren, Rodžer se odvukao dosvojih kola zavučenih u uličicu blizu seoske kafane. To je bilo jednood onih nazadovanja koja često prate terenska istorijska istraživanja,i on je naviknut na to. Čaša nečeg osvežavajućeg na brzinu – pa,dve možda, pošto je neobično toplo – a onda dalje ka Fort Vilijamu.

Tako mi i treba, kiselo je pomislio, ako se ispostavi da zapisi kojetraži sve vreme čekaju u arhivi velečasnog. To dobija zato što jezapostavio svoj posao i krenuo u bezveznu poteru da biimpresionirao devojku. Njegovo putovanje u Edinburg je poslužilozapravo samo eliminisanju tri imena koja je našao u Kalodenskojkući; pokazalo se da su sva trojica iz drugih pukova, ne iz grupe izBroh Tuaraha.

Hartije Stjuarta su zauzimale tri cele prostorije, kao i nebrojenesanduke u podrumu muzeja pa teško može da tvrdi da ih je iscrpnoproučio. Ipak, našao je duplikat platnog spiska koji je video uKalodenskoj kući, na kome su ljudi koji su se pridružili puku čiji jevrhovni zapovednik bio gospodar Lovata – sin Starog Lisca, tako ćebiti, Mladi Sajmon. Lažljivi starac je igrao na obe karte, pomislio jeRodžer; poslao je naslednika da se bori za Stjuarte, a sam je ostaokod kuće, tvrdeći da je sve vreme bio odani podanik kralja Džordija.Veliku vajdu je imao od toga.

Taj dokument je navodio Sajmona Frejzera Mlađeg kaokomandanta i nije ni pominjao Džejmsa Frejzera. Neki DžejmsFrejzer je, međutim, pominjan u mnogim vojnim depešama,beleškama i ostalim dokumentima. Ako je reč o istom čoveku, ondaje on bio prilično aktivan tokom ratnog pohoda. Ipak, samo saimenom Džejms Frejzer bilo je nemoguće reći da li je to onaj iz BrohTuaraha; Džejms je u Hajlendsu ime često koliko i Dankan ili Robert.Samo na jednom mestu je Džejms Frejzer naveden sa srednjimimenom koje bi moglo pomoći u identifikaciji, ali u tom dokumentunisu pominjani njegovi ljudi.

Slegnuo je ramenima, nervozno rasterujući iznenadni oblak alavihmušica. Da se ti dokumenti dosledno prouče, potrebne su godine.Pošto nije uspeo da rastera mušice, zavukao se u mračnu pivskuatmosferu kafane, ostavljajući ih da se roje napolju, mahnito obuzetistragom.

Pijuckao je hladan gorak tonik i razmišljao o koracima koje jepreduzeo do sada i mogućnostima koje su mu na raspolaganju. Imavremena da ode do Fort Vilijama danas, mada to znači kasnipovratak u Invernes. I ako se u muzeju Fort Vilijama ne nađe ništavredno, preturanje po arhivi velečasnog je logičan, mada ironičan,sledeći korak.

A posle toga? Ispio je poslednje kapi tonika i dao znakgostioničaru da hoće još jednu čašu. Pa, ako dođe do toga, skitanjepo svakoj crkvi i groblju u okolini Broh Tuaraha je verovatno najbolješto može da ostvari u kratkom roku. Iskreno je sumnjao da će majkai ćerka ostati u Invernesu naredne dve ili tri godine, strpljivo čekajućirezultate.

Potražio je u džepu svesku koja je stalni pratilac istoričara. Prenego što je otišao iz Broh Morde, treba bar da pogleda šta je ostalood stare crkve. Nikad se ne zna šta se može naći, a time će iuštedeti ponovni dolazak.

Sledećeg popodneva su majka i ćerka došle na čaj po Rodžerovompozivu, i da bi čule šta je uspeo da ostvari.

„Našao sam nekoliko ljudi sa vašeg spiska”, rekao je Kler, vodećiih u radnu sobu. „To je vrlo čudno; još nisam našao nikoga ko je

zasigurno poginuo u Kalodenu. Mislio sam da sam našao trojicu, alise pokazalo da su to različiti ljudi sa istim imenima.” Kratko jepogledao doktorku Randal; stajala je prilično mirno, stežući jednomrukom naslon fotelje kao da je zaboravila gde se nalazi.

„Hm, zar nećete da sednete?”, pozvao ih je Rodžer, a ona jemalim, iznenađenim trzajem klimnula i naglo sela na ivicu sedišta.Rodžer ju je radoznalo odmerio, ali je produžio, izvukao je fasciklusa istraživačkim beleškama i pružio je njoj.

„Kao što rekoh, to je čudno. Nisam uspeo da otpratim sva imena;mislim da ću morati da pronjuškam po parohijskim evidencijama igrobljima oko Broh Tuaraha. Većinu ovih zapisa sam našao međupapirima mog oca. Mada biste pomislili da će se naći bar jedan ilidvojica koji su tu poginuli, ako su svi oni bili u Kalodenu. Naročitoako su, kao što ste rekli, bili u nekom od pukova Frejzera; oni sugotovo svi bili u središtu bitke, gde su borbe bile najžešće.”

„Znam.” U njenom glasu je bilo nečeg što ga je nateralo da jepogleda, zbunjen, ali joj je lice bilo nevidljivo jer je bila pognuta nadstolom. Većina zapisa su bile kopije načinjene Rodžerovom rukompošto egzotična tehnologija fotokopiranja još nije dospela dodržavnog arhiva koji je čuvao hartije Stjuarta, ali je bio tu i ponekioriginal, iskopan iz obilja dokumenata iz osamnaestog vekapokojnog velečasnog Vejkfilda. Ona je nežno prstom prevrtalazapise, pazeći da krhki papir ne dodiruje više nego što je nužno.

„U pravu si; to jeste čudno.” Sada je on prepoznao osećanje unjenom glasu – bilo je to uzbuđenje, ali izmešano sa zadovoljstvom iolakšanjem. Ona je to nekako očekivala – ili se tome nadala.

„Kaži mi...” Oklevala je. „Ona imena koja si našao. Šta se desilosa njima ako nisu stradali u Kalodenu?”

Bio je malo iznenađen što joj je to bilo tako važno, ali je poslušnoizvukao fasciklu sa istraživačkim beleškama i otvorio je. „Dvojica odnjih su bili na brodskom spisku; emigrirali su u Ameriku ubrzo posleKalodena. Četvorica su umrla prirodnom smrću otprilike godinu danakasnije – nije ni čudo, posle Kalodena je zavladala strašna glad imnogo je ljudi pomrlo po Hajlendsu. A ovog sam našao uparohijskom popisu – ali ne u onoj parohiji odakle je. Međutim,prilično sam siguran da je to jedan od vaših ljudi.”

Tek kada je primetio da napetost u njenim ramenima popušta,shvatio je da je bila stegnuta.

„Hoćete li da ipak pogledam ostatak?”, upitao je, nadajući sepotvrdnom odgovoru. Posmatrao je Brajanu preko ramena njenemajke. Stajala je pored zida pokrivenog plutom, napola okrenuta kaoda je ne zanima majčin projekat, ali je spazio malu uspravnu boruizmeđu njenih obrva.

Možda je ona osetila isto što i on, čudnu atmosferu potisnutoguzbuđenja koja je okruživala Kler poput električnog polja. On je togabio svestan otkad je ušla u sobu, a njegova otkrića su to samopojačala. Zamišljao je da bi, ako bi je dotakao, između njih skočilaogromna varnica elektriciteta.

Kucanje na vrata radne sobe mu je omelo misli. Vrata su seotvorila i ušla je Fiona Grejam, gurajući kolica za čaj napunjenačajnikom, šoljama, podmetačima, sendvičima od tri vrste, filovanimkolačima, kohom, kolačićima sa džemom i krofnicama sa šlagom.

„Njam!”, kazala je Brajana na taj prizor. „Da li je to sve za nas, iliočekujete još deset ljudi?”

Kler Randal je pogledala pripremljeni obrok, smeškajući se.Električno polje je još bilo prisutno, ali prigušeno uz puno napora.Rodžer je video da joj je jedna šaka toliko stegnuta u prevoju suknjeda se rub prstena urezao u meso.

„Toliko toga ste spremili da nećemo morati da jedemo nedeljama”,rekla je. „Izgleda predivno!”

Fiona je sinula. Bila je niska, punačka i lepa kao mala smeđakoka. Rodžer je uzdahnuo u sebi. Iako mu je bilo drago da svojimposetiocima ponudi gostoprimstvo, bio je svestan da tolika izdašnostosveženja ima za cilj da impresionira njega, ne njih. Fiona, sa svojihdevetnaest godina, ima jednu žarku ambiciju u životu. Da budesupruga. Po mogućstvu muškarca od karijere. Bacila je oko naRodžera kada je stigao nedelju dana ranije da sredi za velečasnim, irešila da je asistent istorije najbolja šansa koju Invernes pruža.

Od tada, on je tovljen kao guska za Božić, cipele su mu glancane,papuče i četkica za zube ređani, krevet razmeštan i nameštan, kaputčetkan, večernje novine donošene i stavljane mu kraj tanjira, vrattrljan kada je za stolom dugo radio, i uporno je pitan da li mu je

udobno, kako je raspoložen i kakvo mu je zdravlje. Nikada ranije nijebio izložen tolikoj familijarnosti.

Ukratko, Fiona ga je izluđivala. Njegov sadašnji neobrijan inedoteran izgled bio je više reakcija na njeno neumorno proganjanjenego zapadanje u prirodnu zapuštenost čoveka privremenooslobođenog poslovnih i društvenih zahteva.

Od pomisli da bude vezan stegama svetog braka sa FionomGrejam smrzavale su mu se kosti. Ona bi ga stalnim dosađivanjemoterala u ludilo za manje od godinu dana. Sem toga, tu je BrajanaRandal, sada zamišljeno zagledana u kolica za čaj, kao da se pitaodakle da počne.

Celog popodneva je pažnju čvrsto usmeravao na Kler Randal injen projekat, izbegavajući da pogleda njenu kćer. Kler Randal jelepa, sa onim finim kostima i prozračnom kožom sa kojima će sašezdeset izgledati slično kao i kada je imala dvadeset. Ali ga jepogled na Brajanu Randal pomalo ostavljao bez daha.

Držala se kao kraljica, nije se pogurila kao što visoke devojkečesto čine. Zapažajući prava leđa i elegantno držanje njene majke,bilo mu je jasno odakle je ta crta nasleđena. Ali ne i izuzetna visina,slapovi riđe kose do struka koja svetluca zlatno i bakarno, prošaranaćilibarom i cimetom, nemarno se kovrdža oko lica i ramena kaoogrtač. Oči, tamnoplave tako da postaju gotovo crne pod nekimsvetlom. Ni ta široka, izdašna usta, sa punom donjom usnom kojaizaziva poljupce i grickanje od strasti. Te crte mora da je nasledila odoca.

Rodžeru je sve zajedno bilo prilično drago što njegov otac nijeprisutan jer bi sigurno osetio roditeljsku uvredu zbog misli koje suRodžeru prolazile kroz glavu; misli za koje se očajnički plašio da muse čitaju na licu.

„Čaj, eh?”, rekao je od srca. „Divno. Sjajno. Izgleda izvrsno,Fiona. Ovaj, hvala, Fiona. Ja, hm, mislim da nam ne treba ništaviše.”

Ignorišući nedvosmisleni znak da treba da ode, Fiona je gracioznoklimnula na komplimente gostiju, položila podmetače i šolje vrloracionalnim pokretima, nasula čaj, podelila okolo prvi tanjirić kolača iizgledala kao da namerava da ostane za stalno i da predsedava kaogazdarica kuće.

„Stavi šlaga na krofnice, Rodž... Hoću da kažem, g. Vejkfilde”,predložila je i stavila ga ne čekajući njegov odgovor. „Mnogo simršav; treba neko da te nagoji.” Zaverenički je pogledala BrajanuRandal govoreći: „Znate kakvi su muškarci, nikad ne jedu kako trebaako nema neke žene da pazi na njih.”

„Prava je sreća što on ima tebe da brineš o njemu”, učtivo jeodgovorila Brajana.

Rodžer je duboko uzdahnuo i razgibavao prste nekoliko puta, dokželja da zadavi Fionu nije prošla.

„Fiona”, rekao je. „Hoćeš li, hm, da li bi možda htela da mi učinišmalu uslugu?”

Sinula je kao mala svetiljka načinjena od bundeve, usta su joj seraširila u zadovoljni osmeh od pomisli da učini nešto za njega.„Naravno, Rodž... g. Vejkfild! Bilo šta!”

Rodžer se malo postideo sebe, ali se branio da je to, na krajukrajeva, za njeno dobro koliko i za njegovo. Ako ona ne ode, on ćeuskoro prestati da odgovara za svoje postupke i učiniće nešto zbogčega će oboje zažaliti.

„Oh, hvala ti, Fiona. Nije to nešto naročito; samo sam naručioneki... neki”, razmišljao je panično, pokušavajući da se seti nekog odlokalnih trgovaca, „neki duvan od g. Bakana iz Visoke ulice. Pitam seda li bi htela da odeš i da mi ga doneseš; baš bi mi dobro došladobra lula posle ovog izvrsnog čaja.”

Fiona je već odvezivala svoju kecelju – kitnjastu, obrubljenučipkom; sumorno je zapazio Rodžer. Zažmurio je na tren odolakšanja kada su se vrata radne sobe zatvorila za njom, previđajućinačas činjenicu da ne puši. Uzdahnuo je od olakšanja, i okrenuo serazgovoru sa svojim gošćama.

„Pitao si da li hoću da pogledam ostatak imena sa svog spiska”,rekla je Kler, gotovo istog časa. Rodžer je imao čudan osećaj da je injoj laknulo što je Fiona otišla. „Da, hoću – ako to nije previšetruda?”

„Ne, ne! Ni slučajno”, rekao je Rodžer, tek pomalo neiskreno.„Rado ću to uraditi.”

Rodžerova ruka je nesigurno zastala pred tolikim obiljem nakolicima za čaj, a onda odmigoljila da dohvati kristalnu flašu sa

dvanaest godina starim viskijem „mjuir brim”. Posle okršaja saFionom, osećao je da duguje sebi.

„Hoćete li malo ovoga?”, učtivo je upitao gošće. Spazivši izrazgađenja na Brajaninom licu, brzo je dodao: „Ili možda čaj?”

„Čaj”, rekla je Brajana kojoj je laknulo.„Ne znaš šta propuštaš”, kazala je Kler svojoj ćerki, ushićeno

udišući isparenja viskija.„Oh, znam”, odgovorila je Brajana. „Zato i propuštam.” Slegnula je

ramenima i veselo podigla obrvu prema Rodžeru.„Treba da imaš dvadeset jednu godinu pre nego što ti je zakonski

dozvoljeno da piješ u Masačusetsu”, objasnila je Kler Rodžeru. „Brimora da sačeka još osam meseci, pa zapravo nije navikla na viski.”

„Ponašaš se kao da je zločin ne voleti viski”, protestovala jeBrajana, smeškajući se Rodžeru preko šolje.

On je u odgovor podigao obrve. „Draga moja”, rekao je oštro.„Ovo je Škotska. Naravno da je zločin ne voleti viski!”

„Oh, je li tako?” ljupko je upitala Brajana, savršeno imitirajućinjegov blag škotski naglasak sa kotrljanjem glasa „r” . „Pa, nadam seda nije težak zločin kao krrrađa i prrrevarrra?”

Uhvaćen nespreman, zasmejao se i zagrcnuo viskijem. Kašljući ilupajući se po grudima, pogledao je u Kler da podeli uspelu šalu. Nanjenim usnama je stajao usiljeni smešak, ali joj je lice vrlo ubledelo.Zatim je trepnula, osmehnula se prirodnije i taj trenutak je prošao.

Rodžer je bio iznenađen kako lako teče razgovor među njima – i otrivijalnostima i o Klerinom projektu. Brajana je očito bilazainteresovana za posao svog oca i o jakobitima je znala znatnoviše nego njena majka.

„Zadivljujuće je što su uopšte stigli do Kalodena”, kazala je. „Da lisi znao da su Hajlenderi pobedili u Bici kod Prestonpansa sa svegadve hiljade ljudi? Protiv engleske vojske od osam hiljada?Neverovatno!”

„Pa, i Bitka kod Falkirka je bila gotovo ista”, saglasio se Rodžer.„Malobrojniji, lošije naoružani, bez konja... prosto nisu mogli daizvedu ono što su ostvarili... a ostvarili su!”

„Um-hm”, rekla je Kler otpijajući dobar gutljaj viskija. „Jesu.”„Nešto sam razmišljao”, rekao je Rodžer Brajani, glumeći

nonšalantnost. „Možda bi htela da sa mnom obiđeš neka od tih

mesta – poprišta bitaka i ostala mesta? Interesantna su i siguransam da bi to znatno doprinelo istraživanju.”

Brajana se zasmejala i sklonila kosu koja samo što joj nije upala učaj. „Ne znam da li će pomoći, ali bih volela da pođem.”

„Divno!” Iznenađen i oduševljen njenim pristankom, trapavo jeuhvatio flašu i zamalo je ispustio. Kler ju je spretno dohvatila iprecizno napunila njegovu čašu.

„To je najmanje što mogu da učinim, nakon što sam ga prosulaprošli put”, kazala je smeškajući se u odgovor na njegovozahvaljivanje.

Gledajući je sada, pribranu i opuštenu, Rodžer je posumnjao usvoju raniju procenu. Možda je to ipak bila samo nezgoda? To leposmireno lice nije mu govorilo ništa.

Pola sata kasnije sto sa priborom za čaj bio je u potpunomneredu, flaša je ostala prazna, a njih troje su sedeli u zajedničkojomamljenosti zadovoljstvom. Brajana se pomerila jednom ili dvaput,dobacila pogled Rodžeru i konačno pitala može li da se poslužinjegovim kupatilom.

„Oh, klozetom? Naravno.” Digao se na noge, trom od „dandi”kolača i koha sa bademima. Ako uskoro ne zbriše od Fione, imaćesto dvadeset kila do povratka u Oksford.

„To je jedan od onih starinskih”, objasnio je, pokazujući niz hodnikprema toaletu. „Sa rezervoarom ispod plafona i lancem zapovlačenje.”

„Videla sam takve u Britanskom muzeju”, rekla je Brajana,klimajući. „Samo nisu bili među eksponatima, već u upotrebi.”Oklevala je, a onda upitala: „Da nemaš i istu vrstu toalet-papira kaou Britanskom muzeju? Jer ako je tako, imam neke papirne maramiceu tašni.”

Rodžer je zažmurio na jedno oko i odmerio je drugim. „Ili je to vrločudan nepovezani zaključak”, kazao je, „ili sam popio mnogo višenego što mislim.” Zapravo, on i Kler su vrlo zadovoljno dokusurili„mjuir brim”, mada se Brajana zadržala na čaju.

Kler se nasmejala kada je čula to prepucavanje, pa je ustala dadoda Brajani nekoliko papirnih maramica iz svoje tašne. „Neće bitivoštani papir sa žigom Vlasništvo države Nj. V.’ kao u muzeju, mada

verovatno neće biti ni mnogo bolji”, rekla je svojoj ćerki. „Britanskitoalet-papir je često prilično grub.”

„Hvala.” Brajana je uzela maramice i okrenula se ka vratima, aonda se vratila. „Zašto bi, pobogu, ljudi namerno pravili toalet-papirkoji nije nežniji od šmirgle?”, htela je da zna.

„Naši ljudi su kao hrastovi”, recitovao je Rodžer, „a zadnjice su imkao nerđajući čelik. Time se gradi karakter nacije.”

„Što se Škota tiče, očekujem da je reč o naslednom odumiranjunervnih završetaka”, dodala je Kler. „Sorta ljudi koji su bili u stanju dajašu samo u kiltovima ima zadnjice otvrdle kao sedla.”

Brajana je zašištala od smeha. „Ne bih volela da vidim šta suumesto toalet papira koristili tada”, kazala je.

„Zapravo, i nije bilo tako loše”, iznenađujuće je rekla Kler. „Listovidivizme su zapravo bili vrlo prijatni; jednako dobri kao dvoslojni toaletpapir. A zimi ili u zatvorenom, obično se koristila mokra krpa; nije bašhigijenski, ali je dovoljno udobno.”

Rodžer i Brajana su načas oboje zinuli.„Hm... pročitala sam to u nekoj knjizi”, kazala je i iznenađujuće se

zacrvenela.Dok je Brajana, i dalje se kikoćući, odlazila da potraži pomoćne

prostorije, Kler je ostala da stoji kraj vrata.„Veoma je lepo s tvoje strane što si nas tako divno zabavio”, rekla

je smešeći se Rodžeru. Trenutni gubitak prisebnosti je nestao,zamenila ga je njena uobičajena pribranost. „I vrlo ljubazno od tebešto si pronašao za mene ta imena.”

„To mi je predstavljalo zadovoljstvo”, uveravao ju je Rodžer. „Bilaje to lepa promena u odnosu na paučinu i naftalin. Javiću vam čimsaznam još nešto o vašim jakobitima.”

„Hvala ti.” Kler je oklevala, bacila pogled preko ramena i utišalaglas. „Zapravo, pošto je Bri otišla na trenutak... hoću nešto da tepitam, nasamo.”

Rodžer je pročistio grlo i ispravio kravatu koju je stavio u čast oveprilike.

„Pitajte”, rekao je, osećajući se raspoloženo zbog uspeha zabave.„Potpuno sam vam na usluzi.”

„Pitao si Bri da li bi pošla sa tobom na terensko istraživanje. Htelasam da te pitam... ima jedno mesto gde bih volela da je ne vodiš,

ako ti to ne smeta.”Istog časa u Rodžerovoj glavi se uključio alarm. Da li će sada

saznati u čemu je tajna Broh Tuaraha?„Krug uspravnog kamenja – zovu ga Kreg Na Dan.” Klerino lice je

bilo iskreno kada se nagnula malo bliže. „Postoji vrlo ozbiljan razlog,inače ne bih to tražila. Hoću da Brajanu do tog kruga odvedem ja, alise plašim da ne mogu u ovom času da ti kažem razlog. Reći ću ti ganekom prilikom, ali ne sada. Hoćeš li to da mi obećaš?”

Misli u Rodžerovoj glavi sustizale su jedna drugu. Znači, ipak nijeBroh Tuarah mesto kog Kler želi da se devojka kloni! Jedna misterijaje objašnjena, tek da bi se produbila druga.

„Ako tako hoćete”, konačno je rekao. „Naravno.”„Hvala ti.” Ona mu je dotakla ruku jednom, lako, i okrenula se da

pođe. Kad je video njenu siluetu prema svetlu, to ga je iznenadapodsetilo na nešto. Možda nije zgodan trenutak da to pita, ali nećenaneti nikakvu štetu.

„Oh, dr Randal – Kler?”Kler se okrenula licem ka njemu. Pošto Brajana nije bila prisutna

da ga ometa u tome, video je da je Kler Randal i sama veoma lepažena. Lice joj je bilo užareno od viskija, a oči su joj imale veomaneobičnu svetlu, zlaćanosmeđu boju, pomislio je – kao ćilibar ukristalu.

„U svim zapisima koje sam našao a koji se odnose na te ljude”,kazao je Rodžer pažljivo birajući reči, „pominje se kapetan DžejmsFrejzer, koji im je izgleda bio vođa. Ali ga nema na vašem spisku.Samo sam se pitao da li ste znali za njega.”

Stajala je kao ukopana na trenutak, podsećajući ga na ono kakose ponašala odmah nakon što su došle tog popodneva. Ali se ubrzomalo prodrmala i odgovorila naizgled ravnodušno.

„Da, znala sam za njega.” Govorila je mirno, ali joj je sa licanestala sva boja i Rodžer je video kako joj puls ubrzano kuca u dnuvrata.

„Nisam ga stavila na spisak pošto već znam šta mu se desilo.Džejmi Frejzer je umro u Kalodenu.”

„Jeste li sigurni?”Kao da joj se žuri da ode, KJer je pokupila svoju tašnu i bacila

pogled niz hodnik, gde je zvečanje prastarog mehanizma ukazivalo

na to da se Brajana sprema da izađe.„Da”, rekla je, ne gledajući nazad. „Sasvim sam sigurna. Oh, g.

Vejkfilde... Rodžere, hoću da kažem.” Sada se okrenula nazad,fiksirajući ga onim očima čudne boje. Pri ovom svetlu deluju gotovožuto, pomislio je; oči velike mačke, oči leoparda.

„Molim te”, kazala je, „ne pominji Džejmija Frejzera mojoj ćerki.”

Bilo je kasno i trebao je odavno da bude u krevetu, ali Rodžer nijemogao da spava. Da li zbog Fioninog uznemiravanja, zbogzbunjujućih kontradikcija Kler Randal, ili od oduševljenja izgledimada terensko istraživanje obavlja sa Brajanom Randal, bio je sasvimbudan i po svemu sudeći će tako i ostati. Umesto da se premešta,vrti ili broji ovce, rešio je da ovu razbuđenost upotrebi za neštokorisno. Preturanje po papirima velečasnog će ga verovatno začasuspavati.

Fionino svetlo niz hodnik je još bilo upaljeno, ali je on na prstimasišao stepeništem da je ne remeti. Zatim je, upalivši svetlo u radnojsobi, zastao na tren razmišljajući o razmerama zadatka pred sobom.

Zid je oličavao misli velečasnog Vejkfilda. Potpuno je prekrivaojednu stranu sobe, bio je prostranstvo plute gotovo šest metara sa trii po. Praktično nimalo originalne plute nije bilo vidljivo ispod slojeva islojeva hartija, beleški, fotografija, šapirografiranih dokumenata,računa, priznanica, ptičjeg perja, otkinutih ćoškova koverata sazanimljivim poštanskim markama, adresa, privezaka za ključeve,razglednica, gumica i ostalih drangulija, prikačenih ili okačenihkanapima.

Trivijalne stvari su mestimično dostizale dvanaest slojeva, pa ipakje velačasni uvek mogao da ruku položi tačno na ono što mu treba.Rodžer je smatrao da je zid organizovan po nekom skrivenomsistemu koji je tako suptilan da ga ni stručnjaci američke svemirskeagencije ne bi mogli odgonetnuti.

Rodžer je sumnjičavo odmerio zid. Nije postojala neka logičnatačka od koje treba početi. Neodlučno je pošao ka šapirografiranomspisku datuma okupljanja generalne skupštine koji je poslat izbiskupske kancelarije, ali mu je pažnju skrenuo krejonima nacrtani

zmaj ispod, sa živopisno dočaranim oblačićima dima iz blistavihnozdrva i zelenim plamenovima koji su izbijali iz razjapljenih usta.

RODŽER – pisalo je krupnim, nesigurnim velikim slovima u dnulista. Nejasno se prisećao kako je objašnjavao da zmaj bljuje zelenuvatru jer ne jede ništa sem spanaća. Pustio je stranicu generalneskupštine da padne nazad na mesto i okrenuo se od zida. Na tugomilu će se baciti kasnije.

Radni sto, ogromni komad orahovine sa pomičnim poklopcem inajmanje četrdeset malih skrovišta punih i prepunih, izgledao je kaošala i komika u poređenju sa tim. Sa uzdahom, Rodžer je privukaoizubijanu stolicu i seo da uhvati smisao svih dokumenata za koje jevelačasni smatrao da ih treba sačuvati.

Štos računa koje tek treba platiti. Još jedan sa dokumentimazvaničnog izgleda: saobraćajne dozvole, izveštaji o premeru,građevinske dozvole. Još jedan sa istorijskim beleškama i zapisima.Još jedan sa porodičnim uspomenama. Još jedan – daleko najveći –za đubre.

Duboko zanet zadatkom, nije čuo kad su se vrata otvorila izanjega niti dolazeće korake. Iznenada se ogroman čajnik pojavio nastolu pred njim.

„Eh?” Ispravio se, žmirkajući.„Pomislila sam da bi vam dobro došlo malo čaja, g. Vejk... mislim,

Rodžere.” Fiona je spustila mali poslužavnik sa šoljom i tacnom itanjirićem kolačića.

„Oh, hvala.” Zapravo je bio gladan i uputio je Fioni prijateljskiosmeh od kog je krv pokuljala u njene oble, sveže obraze. Naizgledosokoljena time, nije otišla već je sela na ćošak stola, ushićeno gaposmatrajući dok se bavio poslom između zalogaja čokoladnogkolačića.

Osećajući nejasno da bi trebao nečim da pokaže da je svestannjenog prisustva, Rodžer je zaustavio napola pojedeni kolačić ipromumlao: „Dobro.”

„Jesu li? Ja sam ih pravila, znaš.” Fiona se još više zacrvenela.Atraktivna devojčica, Fiona. Mala, zaobljena, sa tamnomkovrdžavom kosom i krupnim smeđim očima. On se iznenadauhvatio kako razmišlja o tome da li Brajana Randal zna da kuva, azatim je stresao glavom da otera tu sliku.

Očigledno shvatajući to kao gest neverice, Fiona se nagnula bliže.„Ne, stvarno”, insistirala je. „To je recept moje bake. Uvek je govorilada su ti velečasnom omiljeni.” Velike smeđe oči su se malozamaglile. „Ostavila mi je sve svoje kuvare i stvari. Pošto sam jajedina unuka, razumeš.”

„Žao mi je zbog tvoje bake”, iskreno je kazao Rodžer. „Bilo jebrzo, zar ne?”

Fiona je snuždeno klimnula. „Oh, da. Bilo joj je dobro celog dana,a onda je posle večere rekla da se oseća malo umorno i otišla ukrevet.” Devojka je podigla ramena i pustila ih da padnu. „Zaspala jei više se nije probudila.”

„Dobar način da se ode”, rekao je Rodžer. „Drago mi je zbogtoga.” Gđa Grejam je bila neizostavna u sveštenikovoj kući i prenego što je Rodžer došao, uplašeni petogodišnjak koji je upravoostao siroče. Sredovečna već tada i udovica sa odraslom decom,ona je ipak pružila izdašnu količinu čvrste, ozbiljne materinskeljubavi tokom školskih raspusta kada se Rodžer vraćao kući kodsveštenika. Ona i velečasni su činili čudan par, a opet su svako nasvoj način doprineli da stara kuća bude dom.

Uzdrman prisećanjima, Rodžer je ispružio ruku i stegao Fioninušaku. Ona je uzvratila stisak, a smeđe oči su se naglo rastopile.Male usne nalik ružinom pupoljku su se malo razdvojile, i ona senagnula prema Rodžeru tako da je on mogao da oseti njen topaodah na svom uvu.

„Uh, hvala ti”, istrtljao je Rodžer. Povukao je ruku iz njenog stiskakao da se opržio. „Hvala ti puno. Za... ovaj... čaj i ostalo. Dobro. Biloje dobro. Vrlo dobro. Hvala.” Okrenuo se i žurno dohvatio naredništos papira da bi prikrio svoju konfuziju, grabeći smotuljak novinskihisečaka iz jednog pregratka koji je nasumce odabrao.

Razmotao je požutele isečke i raširio ih po stolu, držeći ih izmeđupalčeva. Mršteći se od koncentracije, nagnuo je glavu nad umrljanitekst. Trenutak kasnije, Fiona se podigla uz duboki uzdah i krenulaka vratima. Rodžer nije podigao pogled.

I sam je duboko uzdahnuo, a zatim je nakratko zažmurio iponudio brzu molitvu zahvalnosti za spas iz guste situacije. Da,Fiona je atraktivna. Da, nesumnjivo je dobra kuvarica. Takođe je ipreterano znatiželjna, meša se, nervira ga i čvrsto je rešena da se

uda. Položi li ruku na tu ružičastu kožu još jednom, objava venčanjaće uslediti narednog meseca. Ukoliko uopšte dođe do nekakveobjave braka, ime povezano sa Rodžerom Vejkfildom u crkvenomregistru biće ime Brajane Randal, ako se Rodžer išta pita u celojstvari.

Dok je razmišljao o tome koliko će se o tome pitati Rodžer jeotvorio oči, a onda trepnuo jer je ispred njega bilo ime koje jezamišljao na venčanom listu – Randal.

Ne, naravno, Brajana Randal. Kler Randal. Naslov je glasioVRAĆENA IZ MRTVIH. Ispod je bila slika Kler Randal, dvadeset godinamlađe, ali samo malo drugačije nego što je sada, izuzev izraza nalicu. Fotografisana je kako sedi uspravno u bolničkom krevetu, koseraščupane tako da se razletela na sve strane, delikatnih ustastegnutih kao čelična klopka, a one izuzetne oči su besno gledalepravo u aparat.

U šoku, Rodžer je brzo prelistao svitak isečaka, a onda se vratioda ih pročita pažljivije. Mada su novine od te priče pravile što sumogle veću senzaciju, činjenica je bilo malo.

Kler Randal, supruga istaknutog istoričara dr Frenklina V.Randala, nestala je tokom boravka u Škotskoj, u Invernesu, kasno sproleća 1945. godine. Auto koji je vozila je nađen, ali je žena nestalabez traga. Kada su se sve pretrage pokazale uzaludnim, policija iožalošćeni muž su na kraju zaključili da je Kler Randal morala bitiubijena, možda od nekog lutajućeg probisveta, i da je njen lešsakriven u neki stenoviti procep u tom području.

A 1948, gotovo tri godine kasnije, Kler Randal se vratila. Nađenaje, neuredna i u ritama, kako luta blizu mesta gde je nestala. Iako jeizgledalo da je fizički dobro, mada malo pothranjena, gđa Randal jebila dezorijentisana i rastrzana.

Podižući malo obrve na pomisao da je Kler Randal ikada bilatakva, Rodžer je prelistao ostatak isečaka. U njima je bilo malo togasem informacije da je gđa Randal u lokalnoj bolnici lečena odizloženosti šoku. Bile su tu fotografije verovatno oduševljenogsupruga, Frenka Randala. Delovao je pre zapanjeno negooduševljeno, kritički je pomislio Rodžer, mada i ne može da ga krivi.

Radoznalo je proučavao slike. Frenk Randal je bio mršav, zgodančovek aristokratskog izgleda. Taman, sa nekom neobuzdanom

elegancijom koja se pokazivala u silueti njegovog tela dok je stajaona vratima bolnice, kada ga je fotograf iznenadio na putu da posetinedavno vraćenu suprugu.

Pratio je liniju duge uske vilice i krivinu glave, i shvatio da tražitragove Brajane u njenom ocu. Zaintrigiran tom pomisli, ustao je i sapolice dohvatio jednu knjigu Frenka Randala. Okrenuo je zadnjustranu korica i našao bolju sliku. Na omotu je Frenk Randal bioprikazan u koloru tako da se videlo celo lice. Ne, kosa je nespornobila tamnosmeđa, ne riđa. Taj usplamteli sjaj mora da je došao odneke babe ili nekog dede, zajedno sa tamnoplavim očima,zakošenim kao kod mačke. Bile su divne, ali ni nalik majčinim. A nisuličile ni na očeve. Koliko god da se trudio, na licu čuvenog istoričaranije mogao da prepozna ništa od usplamtele boginje.

Uzdahnuo je, zatvorio knjigu i pokupio isečke. Zaista mora daprestane sa ovom sluđenošću i baci se na posao, ili će sedeti ovdecele naredne godine.

Taman se spremao da isečke odloži među papire koje ćesačuvati, kada mu jedan, sa naslovom KIDNAPOVALE JE VILE? zapadeza oko. Tačnije, ne sam isečak, već datum koji je stajao odmah iznadnaslova, 6. maj 1948. godine.

Isečak je spustio nežno, kao da je to bomba koja mu možeeksplodirati u ruci. Zažmurio je i pokušao da prizove razgovor samajkom i ćerkom Randal. „Treba da imaš dvadeset jednu godinu dabi smeo da piješ u Masačusetsu”, rekla je Kler. „Brajani je ostalo jošosam meseci dotle.” Dvadeset, znači. Brajana Randal ima dvadesetgodina.

Nesposoban da dovoljno brzo broji unazad, ustao je i počeo dapretura po večitom kalendaru koji je vikar držao na delu pretrpanogzida očišćenom samo za njega. Našao je taj datum i stajaopritiskajući prstom papir, bez kapi krvi u licu.

Kler Randal se vratila posle misterioznog nestanka neuredna,pothranjena, rastrzana – i trudna.

Kada je tome došao čas Rodžer je konačno zaspao, ali se usledkasnog leganja probudio dockan i oči su ga pekle, sa glavoboljom

koju ni tuširanje hladnom vodom ni rascvrkutanost Fione zadoručkom nisu uspele da rasprše.

Osećaj je bio toliko neugodan da je napustio svoj posao i izašaoiz kuće da prošeta. Hodajući po laganoj kiši osetio je da svež vazduhpomaže protiv glavobolje, ali mu je, nažalost, dovoljno raščistio misli,toliko da je ponovo počeo da misli o implikacijama noćašnjeg otkrića.

Brajana ne zna. To je bilo dovoljno jasno, po onome kako jegovorila o pokojnom ocu – ili o čoveku za kog je mislila da je njenotac, Frenku Randalu. A Kler verovatno nije ni htela da sazna, inačebi devojci sama rekla. Sem ako putovanje po Škotskoj nije smišljenokao uvertira za takvo priznanje? Pravi otac je morao biti Škot; nakraju krajeva, Kler je nestala – i ponovo se pojavila – u Škotskoj. Dali je on još tu?

Bila je to zapanjujuća misao. Da li je Kler ćerku dovela da bi jeupoznala s njenim pravim ocem? Rodžer je sumnjičavo odmahnuoglavom. To bi bilo vrlo rizično. Zbunilo bi Brajanu i bilo bi paklenobolno samoj Kler. Otac bi se načisto prepao. A devojka je, očigledno,privržena Frenku Randalu. Kako li će se ona osećati ako uvidi dačovek koga je volela i idealizovala celog života uopšte nije krvnopovezan s njom?

Rodžer je sažaljevao sve koji su povezani sa tim, uključujući isebe. Nije tražio da bude umešan u to i poželeo je da se nalazi uistom blaženom neznanju kao i juče. Dopada mu se Kler Randal,veoma mu se dopada, i smatrao je da je njena preljuba neštoneukusno. Istovremeno se rugao sebi zbog zastarelesentimentalnosti. Ko zna kakav je bio njen život sa FrenkomRandalom? Možda je imala dobar razlog da ode sa drugimmuškarcem. Ali zašto se onda vratila?

Oznojen i zlovoljan, Rodžer je odlutao nazad kući. Skinuo je jaknuu hodniku i popeo se da se okupa. Ponekad mu kupanje pomaže dase smiri, a to mu je sada bilo veoma potrebno.

Prešao je rukom preko niza vešalica u svom plakaru, tražećičupavo rame iznošenog belog frotirskog mantila. Zatim je, zastajućina tren, sklonio vešalice u stranu da dohvati ono što traži.

Ofucani stari kućni mantil mu je bio drag. Žuta svila naličja jeizbledela u oker, ali su višebojni paunovi bili izraženi kao i uvek,repova raširenih u grofovskoj ležernosti, posmatrajući gledaoca

očima poput crnih perli. Prineo je meku tkaninu do nosa i udahnuoduboko, zatvorivši oči. Blaga aroma omekšivača i prosutog viskijaprizvala je nazad velečasnog Vejkfilda, onako kako čak ni njegov zidsa bezveznim sitnicama nije mogao.

U mnogim prilikama je omirisao baš tu utešnu aromu, i kolonjskuvodu „old spajs”, lica pritisnutog uz glatku površinu ove svile, sadebeljuškastim rukama velečasnog koje su zaštinički savijene okonjega i koje obećavaju utočište. Ostalu odeću starca je daoOksfamu, ali od ovoga nekako nije mogao da se rastane.

Nešto mu je nadošlo na trenutak i navukao je mantil preko svojihgolih ramena, pomalo iznenađen njegovom lakom toplinom, kao daga neki prsti miluju po koži. Od uživanja je pomerio ramena ispodsvile, a onda je pojas nemarno vezao u čvor.

Na oprezu u slučaju da Fiona upadne, otišao je gornjim hodnikomdo kupatila. Bojler je stajao u zaglavlju kade kao čuvar svetog izvora,zdepast i večit. Još jedna od uspomena iz njegovih mladih dana bioje užas koji se događao jednom nedeljno kad bi pokušao da upalibojler upaljačem na kremen da bi zagrejao sebi vodu za kupanje,dok gas beži pored njegove glave uz preteče šištanje, a njegoveruke, znojave u strahu od eksplozije i trenutne smrti, beskorisnoklizaju po metalu upaljača.

Odavno automatizovan jednom operacijom nad njegovommisterioznom iznutricom, bojler je sada tiho grgoljio za sebe, prstengasa pri njegovom dnu je kloparao i hučao od nevidljivog plamenaispod metalnog štitnika. Rodžer je zakrenuo napuklo dugme saoznakom „topla” do kraja, za pola kruga okrenuo dugme „hladna”, aonda stao da se zagleda u ogledalu dok čeka da mu se kada napuni.

Ništa bitno mu ne fali, razmišljao je, uvlačeći stomak iuspravljajući se pred velikim odrazom na poleđini vrata. Čvrst je.Uredan. Dugonog, ali ne vretenast. Možda malo koščat kod ramena?Kritički se namrštio, uvijajući telo napred i nazad.

Prolazio je rukom kroz svoju gustu crnu kosu sve dok nije ostalada stoji kao četka za brijanje, i pokušavao da zamisli sebe sabradom i dugom kosom, kakve su imali neki njegovi studenti. Da li biizgledao zanosno, ili samo staromodno? Možda i jedna minduša,kad je već kod toga. Tada bi mogao da izgleda kao gusar, kaoEdvard Tič ili Henri Morgan. Skupio je obrve i iskezio se.

„Grrr”, rekao je svom odrazu.„G. Vejkfild?”, kazao je odraz.Rodžer je odskočio, zapanjen, i nezgodno nožnim prstom udario u

nožicu prastare kade.„Jao!”„Jeste li dobro, g. Vejkfilde?”, pitalo je ogledalo. Porcelanska

kvaka se tresla.„Naravno da jesam!”, razdraženo je prasnuo, besno gledajući u

vrata. „Odlazi, Fiona, kupam se!”S druge strane vrata začuo se kikot.„Ooh, dvaput u jednom danu. Da možda ne preterujemo sa

lickanjem? Hoćete li malo onog sapuna sa lorberom? Tu je uplakaru, ako hoćete.”

„Ne, neću”, zarežao je. Nivo vode se podigao do pola kade, pa jezavrnuo slavinu. Iznenadna tišina je bila utešna i Rodžer je udahnuoparu punim plućima. Štrecajući se malo od vreline, zagazio je u vodui snebivljivo se spustio, osećajući kako mu laki znoj probija po licukada je vrelina pojurila uz njegovo telo.

„G. Vejkfilde?” Glas se vratio i cvrkutao s one strane vrata kaocrvendać koji izaziva.

„Odlazi, Fiona”, škrgutao je zubima dok se opuštao u kadi. Parase dizala oko njega, prijatna kao ruke ljubavnice. „Imam sve što mitreba.”

„Ne, nemate”, kazao je glas.„Da, imam.” Pogledom je preleteo preko impresivne postavke

flašica, teglica i pribora raspoređenih na polici iznad kade. „Šampon,tri vrste. Regenerator za kosu. Brijač. Sapun za telo. Sapun za lice.Losion za posle brijanja. Kolonjska voda. Dezodorans u stiku. Ne falimi ništa, Fiona.”

„Kako je sa peškirima?”, ljupko je upitao glas.Nakon mahnitog pogleda po kupatilu bez ijednog peškira, Rodžer

je zažmurio, stegao zube i polako izbrojao do deset. Pošto se topokazalo nedovoljnim, produžio je do dvadeset. A tada je, osećajućida je u stanju da odgovori a da mu ne izbije pena na usta, mirnorekao: „U redu, Fiona. Stavi ih pred vrata, molim te. A onda, molimte... molim te, Fiona... idi.”

Posle šuškanja napolju čulo se neodlučno udaljavanje koraka, iRodžer se, sa uzdahom olakšanja, posvetio uživanju u privatnosti.Mir. Tišina. Nema Fione.

Sada, kada je mogao da objektivnije sagleda uznemirujućeotkriće, uvideo je da je više nego znatiželjan u pogledu Brajaninogmisterioznog oca. Sudeći po ćerki, taj je čovek bio izuzetnoatraktivan; da li bi to samo po sebi bilo dovoljno da privuče ženupoput Kler Randal?

Već se pitao da li bi otac Brajane Randal mogao biti Škot. Da liživi – ili je Živeo – u Invernesu? Računao je da bi takva blizina moglada objasni Klerinu nervozu i utisak da ona tu nešto krije. Ali, da li tomože da objasni i zbunjujuće zahteve koje mu je postavila? Niježelela da on odvede Brajanu do Krega Na Dan niti da kapetana izBroh Tuaraha pominje njenoj ćerki. Zašto, za ime sveta?

Iznenadna pomisao ga je naterala da se uspravi u kadi, takonepažljivo da je voda zapljusnula stranice od livenog gvožđa. Štaako ona nije zabrinuta za jakobitskog vojnika iz osamnaestog veka,već samo za njegovo ime? Šta ako se čovek sa kojim je začelaćerku 1947. takođe zove Džejms Frejzer? To je dovoljno često ime uHajlendsu.

Da, pomislio je, to bi prilično objasnilo stvari. A što se tiče Klerineželje da kameni krug sama pokaže ćerki, možda je i to nekakopovezano sa misterijom njenog oca; možda je tu srela čoveka, ili jemožda to mesto gde je Brajana začeta. Rodžeru je dobro poznato dase kameni krug često koristi kao mesto ljubavnih sastanaka; i sam jetamo odvodio devojke u srednjoj školi, uzdajući se da će atmosferapaganske misterije oslabiti njihovu uzdržanost. Uvek je palilo.

Iznenada mu se javila vizija finih belih udova Kler Randal,spojenih u neobuzdanom zaboravu sa golim, napregnutim telomriđokosog muškarca, dva tela klizava od kiše i umrljana ugaženomtravom kako se izvijaju u ekstazi među uspravnim kamenjem. Tavizija je bila toliko šokantna svojom detaljnošću da ga je ostavilauzdrhtalog, sa znojem koji mu se slivao niz grudi i nestajao u vrućojvodi kade.

Hriste! Kako će pogledati Kler Randal u oči kada se sretnu sledećiput? Šta će reći Brajani, kad smo već kod toga?

„Da li si pročitala neku dobru knjigu u poslednje vreme?”

„Da li si pogledala neki dobar film?”„Znaš li da si vanbračno dete?”Odmahnuo je glavom, pokušavajući da je razbistri. Istina je da ne

zna šta da učini sledeće.i Ovo je zbrkana situacija. Ne želi da u njubude umešan, a ipak jeste. Dopada mu se Kler Randal; dopada muse Brajana Randal, takođe – i mnogo više od toga, ako ćemo pravo.Želi da je zaštiti i da je poštedi bola koliko može. A opet, izgleda danema načina da to izvede. Jedino što može jeste to da drži jezik zazubima dok Kler Randal ne uradi ono što je smislila. I da se ondanađe tu da pokupi deliće.

PMajke i ćerke

itala sam se koliko malih čajdžinica ima u Invernesu. Visokaulica je sa obe strane oivičena kafićima i prodavnicama za

turiste, dokle pogled seže. Kada je kraljica Viktorija jednom Hajlendsučinila bezbednim za putnike dajući kraljevsku pohvalu tom mestu,turisti su nagrnuli na sever u sve većem broju. Škoti, nenaviknuti dasa juga primaju bilo šta sem invazija i političkih mešanja, izvanrednosu odgovorili na takav izazov.

Na svakih nekoliko metara u glavnoj ulici svakog hajlendskoggradića možete naleteti na radnju gde se prodaju hajlendski