saburo sakai - samuraj

Saburo Sakai

SAMURAJ

Saburo Sakai & Samuraj _____________________________________________________________________________________________

SADRŽAJ 1. Potomak slavnih Samuraja ........................................................ 4 2. U ratnoj mornarici...................................................................... 8 3. Prvi let....................................................................................... 11 4. Mornarički pilot II klase............................................................ 16 5. Napad kineskih bombardera ..................................................... 22 6. Fudžiko Niori ............................................................................ 28 7. Perl Harbor................................................................................. 36 8. Protiv "leteće tvrđave"............................................................... 42 9. Amajlija...................................................................................... 45 10. U najvećem vazdušnom okršaju ............................................. 50 11. Pod erupcijom vulkana............................................................. 58 12. Aerodrom u Leju..................................................................... 65 13. Rođendan cara Hirohite........................................................... 73 14. Predstraža u džungli............................................................... 82 15. Bombardovanje Tokija........................................................... 89 16. Danse macabre........................................................................ 94 17. Osinje gnezdo.......................................................................... 98 18. Trideset i sedma pobeda......................................................... 101 19. Midvej .................................................................................... 104 20. Port Moresbi............................................................................ 110 21. Gorak ukus pobede.................................................................. 122 22. Gvadalkanal............................................................................ 127 23. Operacija oka.......................................................................... 148 24. Roditeljski dom....................................................................... 161 25. Smrt admirala Jamamote........................................................ 167 26. Ivo Džima............................................................................... 172 27. Let bez povratka..................................................................... 189 28. Žrtve....................................................................................... 208 29. Hacujo..................................................................................... 212 30. Kamikaze................................................................................ 219 31. Jedini preživeo....................................................................... 227 32. Hirošima................................................................................. 231 33. Dodatak................................................................................... 239

1


Predgovor Knjiga SAMURAJ bivšeg vazduhoplovnog asa japanske Carske mornarice u

drugom svetskom ratu pojavljuje se sada na srpskohrvatskom jeziku, pošto je doživela više izdanja u zemljama protiv čijih se pilota Saburo Sakai ogorčeno borio, a objavljena je i u slovenačkom prevodu. Time se jugoslavenskim čitaocima pruža prilika da se, pored inače oskudnih prevoda japanskih dela, pogotovo iz vazduhoplovne publicistike, upoznaju sa krutom disciplinom u japanskoj vojsci, tokovima rata, naravima i običajima ove daleke zemlje u kojoj su kamikaze - očajnici ratne katastrofe i militarističkog bezumlja - veličani do lažne slave bogova.

Kada se pažljivo pročitaju Sakaijevi redovi, nailazi se i na njegov kritički stav prema događajima koji su se odvijali vratolomno - od uspeha vojničkog Japana do Hirošime i kapitulacije. Takav se utisak neminovno nameće s obzirom da je Sakai, kao hronolog, jednostavno izvodio zaključke, svestan katastrofe koja se približavala. On iznosi činjenice koje ukazuju na realnost: dok je Tokio, a i ostalo stanovništvo ostrvskog Japana bilo uljuškivano treštećom svirkom marševa, prekidanom informacijama o pobedama Carske vojske i mornarice, piloti i ostali učesnici borbe bili su svesni neminovnog poraza. Sakai, koji je došao u Tokio i na ulicama video ruševine, a ljude odevene u prnje, konstatuje: "Zvučnici na ulicama su i dalje parali uši trubeći vojne marševe i slaveći izmišljene pobede... Od svega toga spopala me je muka. Nikada nisam ni sanjao da ću morati da budem svedok tako očiglednog i podlog obmanjivanja svojih sugrađana".

Sakai je bio protiv samoubilačkih napada koje su izveli piloti kamikaze 25. oktobra 1945. godine severoistočno od Suluana na Filipinskim ostrvima. Tu svoju logiku beskorisnog Žrtvovanja potvrđuje kritikujući i sva ostala sredstva za isforsirano podizanje morala. Takve 'pozorišne predstave' za Sakaija predstavljale su duhovni poraz japanskih oficira koji su nastojali da svoje vojnike, a i sebe, impresioniraju žarom i surovošću minulih vremena.

"Hoće li to da zaustavi svetleća zrna iz helketovih mitraljeza"? — pita se Sakai. — "Kao pilot lovac cenio sam više nego išta mudrost verovanja u sopstvenu snagu i veštinu da izbegnem smrt, koja nikada nije bila dalje od delića sekunde iza mene". Saburo raskida lance tradicije i lažne discipline: sa leta bez povratka, kada je cela jedinica bila određena da se baci na neprijateljeva brodovlje — jer je bio besmislen svaki let u starom tipu aviona protiv superiornijih američkih vazduhoplovnih snaga — on se ipak vraća sa dvojicom mladih i neiskusnih pilota.

SAMURAJ je knjiga koja nas hronološki upoznaje sa početkom, tokom i krajem rata na Dalekom istoku. U centru pažnje su autorovi opisi vazdušnih bojeva

2


i nastojanje da se znanja stečena tokom obuke te školovanja upotpunjuju svakodnevnim iskustvima u letovima.

U knjizi su, na romantičan način, prikazana i tri ženska lika: majke, koja trezveno razmišlja o ishodu rata; Fuđike Niori, kćeri tokijskog univerzitetskog profesora čiju bračnu ponudu odbija na gotovo besmislen način; i Hacuje, buduće žene, koja nalazi snage da svira Mocartove sonate dok okolo padaju bombe iz američkih bombardera.

P. Pejčić

3


l. Potomak slavnih samuraja Na Kjušuu, najjužnijem od japanskih glavnih ostrva, nalazi se mestašce

Saga, na pola puta između dva veća mesta, za koje su Amerikanci saznali tek u novije vreme. U pristaništu Sasebo bila je usidrena većina brodova Sjedinjenih Američkih Država koji su sudelovali u korejskom ratu, a sa betonskih pista aerodroma Ašije poletali su američki lovci i bombarderi, i na spornom poluostrvu s one strane Cušimskog tesnaca napadali Kineze i Severnokorejce.

Mesto Saga je već nekoliko puta bilo poprište vojnih akcija u Cušimskom tesnacu. I preci moje porodice bili su ratnici u japanskoj armiji, koja je 1592. godine iz Sage krenula na Koreju. Neprijatan zaplet poslednjeg korejskog rata bio je ponavljanje prošlosti. Taj davni korejsko-japanski sukob došao je na mrtvu tačku godine 1597, kada je kineska dinastija Ming vojnom silom stupila na stranu stanovnika severnog dela Koreje.

Moja porodica je vojničkog porekla. Moji preci su dugi niz godina verno služili feudalnom gospodaru u Sagi — sve do onih dana devetnaestog veka kada je on po vladinoj naredbi koja je zahtevala spajanje oblasti, morao da svoje imanje prepusti carskoj upravi.

U feudalno doba, kada je japansko stanovništvo bilo podeljeno na četiri kaste, moja porodica je uživala sve posebne povlastice najviše i vladajuće kaste, poznate po imenu samuraji-vojnici. Samuraji su, van zemaljskih briga svakodnevnog života, živeli gordo i nisu morali da se bave ličnim problemima, kao što je, npr., zarada.

Ceo svoj vek posvećivali su pokrajinskim vlastima i stalnom vežbanju za slučaj kada su morali da pokažu svoju ratničku sposobnost. Za sve životne potrebe samuraja bio je zadužen njihov gospodar, bez obzira na seljačke bune ili neke druge spoljašnje uticaje.

Ukidanjem kastinskog sistema, u devetnaestom veku, ponosnom samurajskom rodu zadan je uništavajući udarac.

Jednim potezom uskratili su im sva nekadašnja posebna prava i prinudili ih da postanu trgovci, ili seljaci, i da se prilagode načinu života za koji nisu ni najmanje bili sposobni.

Zato je moralo da se očekuje da će većina samuraja da osiromaši, životari, služi i dirinči od jutra do mraka na malom imanju. Zaista je tako i bilo. Ni moj deda nije bio u boljem položaju nego njegovi drugovi. Na kraju je dobio malo imanje i grčevito se dao na posao, da bi obezbedio najnužnije za život. Od tih dana do danas je moja porodica bila među najsiromašnijima u selu. Na tom imanju sam se rodio 26. augusta 1916. godine, kao treći od četiri sina, pored još tri kćerke.

4


Ironija sudbine je htela da moj život krene gotovo istim putem kao i moga dede. Kada se augusta 1945. Japan predao Saveznicima, bio sam prvi preživeli as svoje domovine sa priznate šesdeset i četiri pobede u vazdušnim borbama. Na završetku rata otpustili su me iz bivše carske mornarice i zabranili mi da stupim u bilo kakvu državnu službu. Bio sam bez prebijene pare i zanimanja kome bih se posvetio, kako bih se prilagodio svetu koji se svugde oko mene rušio. Kao i moj deda, izdržavao sam se najmukotrpnije fizičkim radom i tek posle nekoliko godina teške borbe za život uštedeo sam toliko da sam otvorio malu štampariju, koja mi je postala izvor prihoda.

Obrada zemlje na imanju od jednog jutra, blizu mesta Saga, pala je u potpunosti na leđa moje majke, koja je morala da se brine za svoje sedmero dece. Da bude gore, majka je uz ovo neprestano rintanje ostala udovica kada mi je bilo jedanaest godina. Sećam je se iz tog vremena kao žene koja neprestano i neumorno radi, držeći moju mlađu sestru vezanu na leđima, i čitave sate se saginje nad njivom dirinčeći u najtežim uslovima. Ne sećam se, međutim, da sam ikad čuo pritužbe iz njenih usta. Bila je jedna od najhrabrijih žena koje sam ikad upoznao, prava samurajka, ponosna i nepopustljiva, ali meka srca ako joj se za to pružila prilika.

Ponekad sam se vraćao iz škole plačući, jer su me stariji i veći đaci tukli. Nije pokazivala nikakva razumevanja za moje suze, mrštila se i grdila me: "Stidi se" bila je njena omiljena primedba, "ne zaboravi da si sin samuraja i da ti suze ne priliče."

U seoskoj osnovnoj školi sam naporno učio i svih šest godina bio prvi u razredu. Iskrsle su, međutim, sasvim nepremostive prepreke mom daljem školovanju. Osnovne škole su bile državne i zato je školovanje bilo besplatno, ali za većinu srednjih škola se plaćalo. To je za porodicu Sakai, koja je jedva privređivala za hranu i odeću, bilo nešto potpuno nedostižno. Nismo uopšte računali na darežljivost moga strica u Tokiju, koji se — neočekivano — ponudio da plaća sve troškove mog daljeg školovanja. Bio je dobar službenik u ministarstvu saobraćaja i predložio nam da me usvoji i da se stara o mom celokupnom školovanju. Sa zahvalnošću smo prihvatili tu srećnu okolnost.

Feudalni stalež iz Sage bio je gospodar jedne od privredno najsiromašnijih samostalnih državica. Njena samurajska kasta vekovima je živela više nego skromno i bila je poznata po svojoj spartanskoj disciplini. Bili smo jedina državica u zemlji koja je verski pripadala zakoniku bušida Hagakure i poštovala njegovo osnovno pravilo: "Samuraj mora da živi tako da je uvek spreman da umre". Za vreme rata Hagakura je postao obavezno štivo u svim školama u domovini, ali ja sam ga se još od malih nogu pridržavao. To mi je pomoglo u daljem školovanju i još kasnije u ratnim godinama.

5


U Tokiju me je sve zbunjivalo. Nikad ranije nisam video veće mesto od Sage sa njegovih 5000 stanovnika. Zatalasana vreva japanske prestonice bila je za mene nešto neverovatno, a tako i večiti nemir, buka, velike zgrade i sav tempo tog grada, koji je jedan od najvećih na svetu. Shvatio sam, međutim, da je Tokio 1929. godine bio poprište ogorčenog nadmetanja u svim delatnostima. Nisu se samo mladi školovani ljudi naporno borili za službu, već su i deca morala da se nadmeću svim silama za srazmerno mali broj klupa u izabranim školama. Do tada sam mislio da je život seljaka težak. Smatrao sam, takođe, da sam kao najbolji učenik naše škole tokom svih šest godina nešto posebno. Dotad nisam nikad naišao na đake koji su, doslovce, učili dan i noć i koristili svaki slobodni trenutak da prevaziđu svoje drugove! Odabrane tokijske srednje škole, kao prva i četvrta, birale su svoje nove đake između najboljih učenika osnovnih škola. Pored toga su na svakih trideset i pet prijavljenih primali samo jednoga.

Potpuno je jasno da za upis u te čuvene škole nije bilo ni najmanje nade za seoskog dečaka, kakav sam bio ja, sav zbunjen tom tuđom i uznemirujućom sredinom. Zato sam bio van sebe kada su me primili za učenika škole Aojama Gakuin, koju su nekoliko godina ranije osnovali američki misionari. Iako se po ugledu nije mogla meriti sa poznatijim istovetnim ustanovama, ipak nije bila bez ikakvog ugleda.

Moj novi porodični život nije mogao biti prijatniji. Stric je bio preterano ozbiljan i ubeđen da je za decu najbolje ako ih što manje vidiš i čuješ. Sasvim drugačije je bilo sa mojom strinom i njenom decom, sinom i kćerkom, koji nisu mogli biti bolji, prijatniji i prisniji. U toj prijatnoj sredini sam, goreći sav od želje i oduševljenja, pošao u srednju školu potpuno rešen da sigurno zauzmem prijatno mesto "najboljeg u razredu".

Ti snovi su se rasplinuli za manje od deset dana. Moje nadanje da ću opet biti ispred svih učenika snažno se poljuljalo. Ne samo mojim učiteljima, već i meni samom postalo je sasvim jasno da u učenju ima dosta drugih dečaka boljih od mene koji, međutim, u osnovnim školama nikad nisu bili prvi u razredu. To sam teško prihvatio. Znali su mnogo reći, koje su meni bile sasvim nepoznate. I pored napornog učenja noću, nije mi uspevalo da shvatam tako brzo, kao neki drugi.

Jula je bio kraj prvog polugodišta. Moje svedočanstvo, koje me je uvrstilo među prosečne u razredu, razočaralo je strica, a mene je sasvim obeshrabrilo. Znao sam, da je stric preuzeo na sebe sve moje troškove, jer mu se činilo, da sam dete koje obećava i da ću biti "najbolji u razredu". Nije uopšte krio svoje razočaranje zbog mog neuspeha. Zato sam letnji raspust proveo kod kuće i bacio se na učenje. Dok su moji drugovi otišli na odmor, ja sam sve letnje mesece proveo učeći čvrsto rešen da popravim svoj neuspeh u školi. Međutim, već početak školske godine u septembru pokazao je da su moji napori bili uzaludni; nije bilo nikakvog poboljšanja.

6


Taj ponovni neuspeh da izborim prvo mesto, doveo me do potpunog očaja. Nisam bio prosečan samo u učenju, već su me nadmašili i u sportu. Bilo je van svake sumnje da ima mnogo dečaka u našoj školi koji su spretniji i sposobniji od mene.

Zbog toga je došlo do neoprostivog popuštanja. Umesto da se i dalje uporno takmičim sa drugovima, koji su nesumnjivo dokazali da su bolji, izabrao sam prijatelje među onima koji su bili prosečni. Ubrzo sam izborio prvenstvo među tim prosečnima, a zatim sam se upustio u sukobe sa najvišim među starijim đacima. Gotovo da nije prošao dan, a da nisam izazvao nekog starijeg na tuču i dobro ga istukao. Bezmalo svako veče vraćao sam se u stričev dom pun modrica i trudio se da ne saznaju za te moje pustolovine.

Prvi udarac došao je na kraju moje prve godine u metodističkoj školi. Tada je razredni starešina jednim pisamcem upoznao mog strica sa činjenicom da su me okarakterisali kao "školski problem". Koliko god je bilo moguće opravdavao sam se zbog tuče, ali, istovremeno, nisam napravio ni najmanji pokušaj da prestanem sa tim jedinim mogućim načinom da samom sebi dokažem da sam "bolji" od starijih đaka. Pisma razrednog postala su sve učestalija i, na kraju, on je zahtevao da stric dođe u školu kako bi usmeno, detaljnije, saznao koliko se nedolično ponašam.

Drugu školsku godinu sam završio gotovo na kraju spiska. To je za moga strica bilo isuviše. U poslednje vreme bivao je sve osorniji u svojim pridikama i sada se konačno odlučio: ne vidi više nikakve svrhe da i dalje ostanem u Tokiju.

"Saburo", bile su njegove poslednje reći, "umorio sam se od te stalne grdnje i sada mi je dosta. Možda sam i sam kriv što nisam bolje pazio na tebe. Bilo kako bilo, ali čini mi se da sam dete ponosne porodice Sakai naveo na prestupništvo. Moraš da se vratiš u Sagu. Bez sumnje", ogorčeno je nastavio, "tokijski život te je pokvario."

Nisam mogao da izustim ni reč u svoju odbranu, jer je sve što je rekao bilo do tančina istina. Bio sam kriv, znao sam to, ali i pored toga priznanja, povratak u Sagu - oh, kakve sramote - nije bio nimalo lakši. Odlučio sam da svoje nevolje nikome ne poverim, posebno ne stričevoj kćerki Hacujo koja mi je postala tako draga. Izgovorio sam se da idem na Kjušu da posetim svoje.

Kada je te večeri voz krenuo sa tokijske glavne stanice na put dug 1300 kilometra do Sage, nisam mogao da zaustavim suze u očima. Osramotio sam svoju porodicu i plašio sam se da se vratim među svoje.

7


2. U ratnoj mornarici Vratio sam se kući na sramotu porodice i još više celog mesta. Da bude gore,

na moju porodicu su se tada svalile sve moguće nedaće i živeli smo u krajnoj nemaštini. Majka i moj najstariji brat su od zore do mraka dirinčili na njivama našeg bednog imanja. Ona i moje tri sestre bile su odevene u rite, kućica u kojoj sam odrastao bila je strašno zapuštena.

Svako u mestu me je pri odlasku za Tokio bodrio s najboljim željama i činilo im se da je moj uspeh i njihov.

Sada me niko nije otvoreno grdio niti je rekao bilo šta zajedljivo na moj račun, iako sam ih osramotio. Moglo im se videti na očima da su se stideli. Radije su se sklanjali, da me ne dovedu u nezgodnu situaciju. Zbog ponašanja meštana nisam se usuđivao da idem po naselju i nisam mogao da podnosim njihove prekore. Tako se u meni javila želja da pobegnem iz tog mesta sramote.

Tada sam se setio velikog plakata, koji sam video na železničkoj stanici u Sagi, kojim su pozivali mlade da se dobrovoljno jave u ratnu mornaricu. Vojska mi je izgledala jedini izlaz iz mog neprijatnog položaja. Majka, koja mi je poslednje dve godine nedostajala, bila je žalosna što već odlazim, iako nije mogla da mi ponudi drugo rešenje.

Trideset i prvog maja 1933. godine sam kao šesnaestogodišnji mornarički regrut stupio u vojnu bazu Sasebo, nekih osamdeset kilometara daleko od mog doma. Tamo je počelo novo razdoblje života, užasno stroge discipline i grubosti, koja je premašivala čak i moje najmračnije snove. Tada sam shvatio koliko mi pomaže teški zakonik Hagakure po kome su me vaspitali.

Zapadnjacima bi bilo veoma teško, a možda i nemoguće, da shvate sve grubosti discipline koje smo morali da podnesemo u našoj ratnoj mornarici. Mornarički kaplar ni za trenutak nije razmišljao da li da premlati regruta za koga je mislio da zaslužuje kaznu. Kad god sam prekršio disciplinu, ili kod učenja napravio grešku, kaplar me je doslovno izvukao iz barake.

"Stani uza zid! Sagni se regrutu Sakai!", urlao je, "ovo ti ne činim zato što te mrzim, nego zato što si mi drag i što želim da od tebe stvorim dobrog mornara i desetara. Sagni se!"

Posle tih reći je zavitlao batinom i svom snagom počeo da udara po mojoj uzdignutoj zadnjici. Bol je bio užasan, a jačina udaraca nije slabila. Nije bilo drugoga izbora sem stisnuti zube i očajnički se truditi da ne jaučeš na sav glas. Izbrojao sam čak četrdeset uništavajućih udaraca po svom zadnjem delu. Često sam se od bolova skoro onesvestio. Međutim, padanje u nesvest nije bilo rešenje. Kaplar bi mirno izlio na moje ispruženo telo vedro hladne vode i zaurlao da se

8


postavim u prethodni položaj, pa bi nastavio svoje isterivanje discipline, dok mu se, na veliko zadovoljstvo, ne bi učinilo da je izbio sve greške iz moje glave.

Da bi se pri isterivanju prevelikog broja grehova nekog paćenika, obezbedilo i učešće ostalih regruta baze, kod svakog kažnjavanja je svih pedeset pitomaca naše jedinice isturilo svoje zadnjice i svaki je dobio po jedan snažni udarac. Posle takvog vaspitavanja nije se moglo ležati na leđima u postelji. Uprkos svemu tome, nisu nam dozvolili nijedan jedini uzdah u toj našoj bedi. Ako je samo i jedan regrut zastenjao od bola ili straha od te "očinske discipline", sve su regrute, do poslednjeg, šutirajući isterali ili izvukli iz baraka i do iznemoglosti pretukli.

Jasno je da takvo vaspitanje nije moglo da stvori ljubav i naklonost prema našim podoficirima, koji su bili potpuni tirani u isterivanju svoje pravde. Većina ih je imala trideset godina i očigledno su bili osuđeni da svoju službu prožive kao podoficiri. Glavna opsesija im je bila zastrašivanje novih regruta - u ovom slučaju nas. Te tipove smo smatrali sadističkim grubijanima najgore vrste. Za šest meseci neshvatljivo strogog školovanja stvorili su od nas životinje u ljudskom obliku. Nikada se nismo usudili da raspravljamo o naredbama, da sumnjamo u autoritet i nikada da učinimo nešto drugo sem da izvršimo sve naredbe svojih pretpostavljenih.

Postali smo već automati koji su se plašili da misle. To celokupno školovanje regruta stapalo se u neku maglu stege, učenja,

vežbanja, strašnih zamaha batinama, bolnih stražnjica, ranjave i pomodrele kože i trzanja od bolova pri sedenju.

Kada sam završio regrutsku obuku više nisam bio ambiciozan i zanesen dečak, koji je pre nekoliko godina napuštao svoje rodno mesto, da bi savladao tokijski školski sistem. Moj neuspeh u školi, sramota koju sam naneo porodici i regrutska disciplina, sve se to udružilo da me ponizi. Shvatio sam kako je besmisleno raspravljati s onima koji naređuju. Sva moja sebičnost je nestala. Međutim, nikada još, dok sam bio regrut a ni kasnije ni za trenutak nije oslabilo duboko ukorenjeno neprijateljstvo prema surovim podoficirima.

Kada smo završili obuku na kopnu, kao mornaričkog razvodnika su me poslali na bojni brod Kirišima. Život na moru je bio novi udarac za mene. Mislio sam da će surovo vaspitanje završenih pitomaca posle početne regrutske obuke prestati. Ali nije bilo tako. Ako se nešto izmenilo, bilo je na gore. Već tada sam uporne gajio želju da se probijem, da napredujem i da se uzdignem iznad ponižavajućeg položaja mornaričkog razvodnika. Dnevno sam imao sat slobodnog vremena, pa sam u tim trenucima milosti učio iz školskih knjiga. Postavio sam sebi cilj da me prime u mornaričku specijalizovanu školu. Na taj način bih mogao da steknem posebno znanje iz tehnike, koje mi je bilo neophodno za svako dalje napredovanje.

9


Godine 1935. sam uspešno položio ispite na konkursu za mornaričku topničku školu, šest meseci kasnije su me unapredili u čin desetara i ponovo me poslali na more - sada na bojni brod Harunu - gde sam služio kao tobdžija u jednoj od topovskih kula sa topovima od 16 palaca. Život se poboljšao, i posle nekoliko meseci provedenih na palubi Harune, postao sam podoficir.

10


3. Prvi let Japanske carske oružane snage imale su dva roda: kopnenu armiju i

mornaricu. Svaki od njih je imao svoje vazduhoplovstvo. Pre drugog svetskog rata i u toku rata nije se nikad ni pomišljalo da se osnuje samostalno vazduhoplovstvo. Mornaričku pešadiju, koju, npr., imaju i Sjedinjene Američke Države kao zaseban rod vojske, nismo nikad imali. Odabrani delovi kopnene armije i mornarice bili su izvežbani za amfibijski način ratovanja, i ove jedinice su izvršavale zadatke koje je u drugih armija obavljala mornarička pešadija.

Sredinom tridesetih godina su se svi mornarički piloti iškolovali u mornaričkoj vazduhoplovnoj školi u Cučijuri osamdeset kilometara zapadno od Tokija. školu su istovremeno pohađale tri klase pitomaca; potporučnici koji su završili mornaričku akademiju u Eta Džimi u zapadnom Japanu; podoficiri koji su već bili u službi i mladići koji su bili spremni da počnu svoju službu u mornarici, kao učenici pilota.

Kada se Japan upustio u rat sa Sjedinjenim Državama, mornarica je svoje škole za obuku pilota proširila u očajničkom pokušaju da bi gotovo kao na tekućoj traci stvarala pilote. Godine 1937. koncepcija masovnog školovanja bila je još potpuno nepoznata. Obuka pilota bila je do kraja usavršena i zato su se samo najbolji izabrani kandidati od celokupnog ljudstva mogli da nadaju da će ih uzeti u širi izbor. U Cučijuri je primljen samo mali broj prijavljenih. Godine 1937, kada sam ja podneo molbu za prijem, izabrali su jedva sedamdeset mladića od preko 1500 prijavljenih kandidata. Zato nije moguće opisati pobedničko slavlje koje me je obuzelo kada sam svoje ime otkrio u spisku sedamdesetorice podoficira primljenih na školovanje. Po prijemu u Cučijuru osećao sam bolesno zadovoljstvo da sam time sprao sramotu neuspeha u tokijskoj gimnaziji. Tako ću svojoj porodici i selu vratiti čast i opravdati nadanje koje su polagali u mene.

Možete da zamislite sa kakvim prijatnim osećanjem sam se vratio u stričev dom u Tokiju na svoje prvo odsustvo.

Nisam više bio beznadan i nepopravljiv mladić koji se ne usuđuje da se suoči sa svojim školskim i porodičnim problemima. Bio sam mladić od dvadesetak godina koga je opravdano obuzimao ponos, bez ijedne trunke na besprekornoj novoj uniformi mornaričkog pilota ukrašenoj sa sedam Meštećih dugmeta i željnog — toliko željnog — da presrećan primi čestitanje stričeve porodice.

Susret sa rođakom Hacujo me je iznenadio. Učenica, devojčica, nekuda je nestala i umesto nje ispred mene je stajala privlačna srednjoškolka od petnaest godina. U njenom pozdravu je bilo nečega više od rodbinske srdačnosti. Sa stricem koji je već od ranije pokazao veliko interesovanje za moj napredak, sam nadugačko i naširoko pričao. Veoma sam mu bio zahvalan, kada sam primetio da se zajedno

11


sa mnom raduje kraju moga mornaričkog pripravništva, samostalnom probijanju kroz škole i napredovanju u mornaričkoj hijerarhiji. Opet je bio ponosan na mene. To mi je bilo posebno važno posle onog nekadašnjeg velikog razočarenja. Foseta njegovom domu, susret sa njegovom porodicom, a posebno sa Hacujo, bili su za mene jedan od najsrećnijih događaja poslednjih godina. Posle večere smo celo veče prosedeli u dnevnoj sobi, dok mi je Hacujo, na duga nagovaranja cele porodice, odsvirala na klaviru nekoliko kompozicija.

Hacujo uopšte nije bila neki virtuoz na klaviru. Počela je da uči svirati pre svega tri godine. Ali ja nisam bio neki muzički kritičar, pa mi se njeno sviranje činilo divnim. Nežni Mocartovi motivi, prva poseta tom mom drugom domu posle dugih meseci, Hacujina prisutnost, sve je to bilo beskrajno prijatno. Tu sam prvi put posle mnogo dana osetio lepotu, bliskost i udobnost, umesto surovosti mornaričkog školovanja. Osećao sam se predivno. Ali poseta je bila kratka i morao sam ubrzo da se vratim u školu.

Pilotska škola u Cučijuri nalazila se između velikog jezera i aerodroma sa dve piste duge 3000 i 2000 metara.

Stotine aviona moglo se smestiti pod krovove velikih hangara a aerodrom je neprestano vrio od živosti.

Očigledno me je kod svakog novog školskog programa čekalo novo iznenađenje. Čim sam stigao u novu školu, ustanovio sam da je celo moje pređašnje iskustvo sa mornaričkom disciplinom sasvim beznačajno. Iznenađen, ustanovio sam da su disciplinske mere u mornaričkoj bazi Sasebi bile prijatan doživljaj u poređenju s ovim što me je čekalo u Cučijuri. Čak i mornarička artiljerijska škola bila je u poređenju sa pilotskom pravi dečji vrtić.

"Pilot lovca mora da bude uvek agresivan i nepopustljiv." Tim rečima nas je pozdravio nastavnik fizičkog vaspitanja na početku školskog časa u rvanju. "Ovde u Cučijuri razvićemo u vas ove osobine, ili nikada nećete da postanete mornarički piloti." Nije gubio ni časa i odmah nam je pokazao kako će da nam usadi što veću agresivnost! Nastavnik je na slepo izabrao dva pitomca iz naše grupe i naredio im da se uhvate u koštac.

Pobednik tog dvoboja smeo je da napusti strunjaču. Njegov protivnik, koji je izgubio tu važnu borbu, nije bio tako srećan. Ostao

je na strunjači da bi se ogledao sa sledećim učenikom. Dok god je gubio, morao je da ostane na strunjači, posle svake izgubljene borbe bio je umorniji, primao je sve teže udarce i često bivao i ozleđen. Ako nije bilo drugačije, morao je da se rve sa svakim od šezdeset i devet pitomaca u svom razredu. Kada bi i posle šezdeset i devetog dvoboja još uvek bio pri sebi, tako da se držao na nogama, proglasili su ga sposobnim, ali samo do sledećeg dana. Narednog dana je morao ponovo da se ogleda sa prvim protivnikom iz prethodnog i da nastavi tako dugo dok ne bi nekoga pobedio, a ako mu i to ne uspe morao je iz škole.

12


Pošto su svi pitomci bili čvrsto rešeni da ih ne oteraju sa letačke obuke, ti dvoboji su se pretvarali u surove tuče.

Učenike su povremeno mlatili do besvesti. Međutim, to ih nije oslobađalo daljih borbi, koje su bile suština našeg vežbanja. Osvestili su ih vedrom vode i ponovo vratili na strunjaču. Posle mesec dana osnovnih vežbi na zemlji otpočeli smo naše prve časove letenja. Leteli smo uvek pre podne, a u učionicama i na drugim kursevima bili smo popodne. Posle večere imali smo dva časa za učenje osnovnih predmeta, a zatim smo gasili svetlo.

Meseci su polako prolazili i naš broj se neprestano smanjivao. Zahtevali su od nas da budemo iz svih predmeta izvežbani do krajnosti, i zato su pitomca mogli da izbace, ako je i za dlaku prekršio neko pravilo. S obzirom da su mornaričke pilote smatrali elitom cele mornarice, i uopšte svih oružanih snaga, za prestupnike nije bilo mesta.

Kada se približio kraj naše desetomesečne obuke, iz škole je bilo izbačeno četrdeset pet od sedamdeset učenika, koliko ih je bilo na početku. Nastavnici nisu koristili sistem divljačkog kažnjavanja, pod kojim sam živeo na dotadašnjem školovanju, ali smo se njihovih prava da iz bilo kog razloga mogu da iz škole izbace svakog pitomca bojali daleko više nego najgoreg premlaćivanja. To dosledno čišćenje naših redova su nam poslednji put temeljito urezali u glavi uveče uoči promocije, kada su isključili jednog od preostalih učenika. Vojnička patrola ga je zatekla kada je u mestu ušao u jedan, za nas zabranjeni bar gde je nameravao da proslavi svoju promociju.

Prerano je hteo da se proveseli. Kada se vratio u kasarnu naredili su mu da se javi upravi škole. Da bi se opravdao, pitomac je kleknuo pred svoje oficire, ali mu sve to nije pomoglo.

Školska uprava je utvrdila da je učinio dva nedopustiva prekršaja. Za prvi je znao svaki pilot: vojni pilot ne sme nikada, i ni pod kakvim uslovima, da pije alkohol uveče, pre letenja. A sledećeg dana, na svečanosti prilikom promocije, trebalo je da u grupi preleti aerodrom. Drugi od tih grehova nije važio samo za pilote, ali su ga se podjednako strogo pridržavali. Nijedan pripadnik mornarice nije nikad smeo da svoju službu ukalja time što bi ušao u bilo koji lokal proglašen kao "zabranjeni".

Nastava fizičkog vaspitanja u Cučijuri spadala je među najstrožije u Japanu. Jedna od najnezgodnijih prepreka bio je visoki gvozdeni stub za penjanje. Na vrhu toga stuba morali smo da se okačimo o jednu ruku. Pitomac koji nije mogao deset minuta da drži svoju težinu dobio je jak šut u stražnjicu i morao je hitro da se uspuže natrag uz stub.

Na kraju tečaja pitomci, kojima je uspelo da ostanu u školi mogli su da vise okačeni od petnaest do dvadeset minuta.

13


Svaki pripadnik Carske mornarice morao je da zna da pliva. Među nama je bilo dosta pitomaca koji su došli iz planinskih oblasti i nisu nikada ni probali da plivaju. Učenje je bilo jako jednostavno. Pitomce su vezivali oko pojasa konopcem i gurnuli ih u okean gde su zaplivali — pa potonuli. I dan danas, kada mi je trideset i devet godina i u telu nosim još parče šrapnela, preplivam pedeset metara za trideset i četiri sekunde. U pilotskoj školi bilo je sasvim obično da se ta razdaljina prepliva za manje od trideset sekundi.

Svaki pitomac morao je da bude sposoban da roni svih pedeset metara i da ostane ispod površine vode najmanje devedeset sekundi. Prosečan muškarac teško može da zaustavi disanje četrdeset ili pedeset sekundi, ali je sve to bilo premalo za japanskog pilota. Moj lični rekord bio je dva minuta i trideset sekundi pod vodom.

Morali smo da izvedemo preko sto skokova u vodu da bi na taj način poboljšali osećanje ravnoteže što nam je bilo od pomoći kasnije kada smo sa našim lovačkim avionima izvodili svakakve akrobacije. Postojao je i poseban razlog zbog kojeg su obraćali naročitu pažnju skokovima u vodu. Kada se instruktorima učinilo da smo se dovoljno izvežbali na dasci za skokove, naredili su nam da skačemo sa visokog stuba na tvrdo tlo. U padu smo morali da napravimo dupli ili trodupli salto i da se dočekamo na noge. Naravno, dešavale su se greške sa žalosnim posledicama.

Parterna gimnastika predstavljala je važan deo našeg telesnog vaspitanja. Ispunjavali smo svaki zahtev nastavnika ili je pitomac morao da napusti školu. Hodanje na rukama je bilo beznačajan početak. Morali smo da održavamo ravnotežu stojeći na glavi, i to prvo pet minuta, posle deset i na kraju je bilo dosta pitomaca koji su dubili na glavi petnaest ili čak više minuta. Mogao sam da održavam ravnotežu stojeći na glavi dvadeset minuta.

Ali za to vreme su mi pitomci pripaljivali cigarete i stavljali ih u usta. Naravno, takve cirkuske veštine nisu bili jedini fizički zehtevi našeg

vežbanja. Omogućili su nam da razvijemo neverovatan osećaj za ravnotežu i koordinaciju mišića, osobine koje su nam u narednim godinama dosta često spašavale život.

Svaki pitomac u Cučijuri bio je obdaren izvanrednim vidom, što je bio jedan od uslova još prilikom prijema.

Svaki slobodni trenutak koristili smo da poboljšamo svoj vid kako bismo i krajičkom oka što bolje videli i mogli da prepoznamo udaljene predmete letimičnim pogledom. Ukratko, uvežbavali smo tehniku koja bi nam dala prednost u odnosu na neprijateljske pilote.

Jedna od naših omiljenih veština bila je da smo pri dnevnom svetlu pokušavali, i stvarno uspevali, da otkrijemo sjajnije zvezde. Prosečan čovek to ne može ako nema nadprosečne oči. Naši instruktori su nas neprestano mučili

14


činjenicom da lovački avion udaljen nekoliko kilometara nije nimalo lakše otkriti nego zvezde na dnevnom nebu.

Pilot koji prvi otkrije neprijatelja i prikrade mu se, može da izbori sebi neprocenjivu prednost. Postupno, i sa sve više vežbe dali smo se u lov na zvezde. Zatim smo napravili još korak dalje. Kada smo primetili poneku zvezdu i utvrdili njen položaj okrenuli smo oči za devedeset stepeni i brzo vratili pogled, da bismo se uverili da ćemo je ponovo ugledati. Na takvim sitnicama se kale pravi piloti lovci.

Čini mi se da je sasvim nemoguće ubediti u važnost te neobične sposobnosti čoveka koji ne razume, ili ne poznaje i najmanje detalje bitne za odluku o životu i smrti u delićirna sekunde vazdušnog dvoboja. Znam, da me u svih dve stotine vazdušnih borbi sa neprijateljskim avionima, osim u dva kraća navrata, protivnički lovci nisu nikada iznenadili i nisu mi oborili nijednog pratioca.

U svim slobodnim trenucima, tokom školovanja u Cučijuri, tražili smo način kojim bismo skraćivali vreme reakcije i usavršili naše pokrete. Omiljena veština bila je hvatanje muva u letu. Verovatno smo izgledali smešni kada smo mlatarali rukama po vazduhu, ali je posle nekoliko meseci svaka muva, koja nam je preletela ispred lica gotovo sigurno završavala u našim rukama. Sposobnost da se ovlada iznenadnim i tačnim pokretima potrebna je zbog uskih kabina naših lovačkih aviona.

Ta izoštrenost refleksa nam je ponekad priskočila u pomoć na sasvim neočekivani način. Nas četvorica smo jurili autom brzinom od sto četrdeset kilometara na čas po uskoj cesti, kada je vozač iznenada izgubio kontrolu nad vozilom i izleteo van ruba druma. Sva četvorica smo kao jedan otvorili vrata i doslovno izleteli iz automobila.

Bilo je nekoliko udaraca i modrica, ali niko od nas nije pretrpeo ozbiljnije povrede, iako je vozilo bilo potpuno uništeno.

15


4. Mornarički pilot II klase Dvadeset i pet učenika 38. klase podoficira, među kojima sam bio i ja,

završilo je školovanje krajem 1937. godine. Proglasili su me najboljim pitomcem te godine, i kao nagradu mi uručili srebrni sat, dar našeg cara. Naša grupa od dvadeset i pet mladića bila je tužan ostatak od sedamdeset pitomaca, koje su nekada pažljivo izabrali od hiljadu pet stotina prijavljenih kandidata. Iza nas je bilo osnovno i puno puta omrznuto školovanje. Morali smo, međutim, pre nego što nas pošalju u borbe u Kinu, da izdržimo dopunski staž u jedinicama.

I pored odlične i teške obuke, neprijateljski piloti su kasnije ubili većinu drugova iz moje grupe, još pre nego sto je nesrećnicima uspelo da postignu svoju prvu pobedu. ćak sam ja, koji sam bio obdaren izvanrednim sposobnostima, mogao već u svom prvom vazdušnom dvoboju da postanem žrtva, da je protivnik bio malo agresivniji u našem sukobu. Nema sumnje, da sam se u svom prvom vazdušnom okršaju vrlo nespretno muvao po nebu i da su mi pomoć drugova i neiskustvo neprijateljskog pilota spasli život.

Za mene je vazdušni dvoboj uvek bio težak i zamoran zadatak, koji je izazvao gotovo nepodnošljivu napregnutost. Tada, kada su iza mene već bili prvi dvoboji, i kada sam imao na savesti više neprijateljskih aviona, redovno sam se vraćao iz žestokih vazdušnih sukoba sav iscrpljen. Uvek je nostojala mogućnost da učinim neku naizgled sasvim beznačajnu grešku, koja bi svakako značila smrt u plamenu, u svim vazdušnim akrobacijama, strmim zaokretima, zaokretima sa minimalnom brzinom, kovitima, poluvaljcima, valjcima, sporim valjcima, petljama, imelmanima, okušavanju, vertikalnom penjanju i padanju kao list — u svim tim i još mnogim drugim akrobacijama mogla bi najbeznačajnija greška da me uništi. Na kraju rata bio sam jedini preživeli od tih dvadeset i pet mladića moje klase. Dug i težak rat u vazduhu, koji nam je u početku toliko obećavao, izrodio se u strašnu moru kada smo se, na kraju, beznadežno borili protiv sve veće poplave neprijatelja koju nije bilo moguće zaustaviti.

Tridesetih godina je japanska mornarica svake godine iškolovala približno sto pilota. Strogo rešetanje i izbacivanje, umanjilo je nekoliko hiljada sasvim sposobnih pitomaca na smešno mali broj od sto, ili manje, završenih pilota. Da je mornarica imala malo više para za svoje programe obuke i da je popustila u svom nesnosnom režimu izbora novih učenika za pilote, verujem da bi Japan u drugom svetskom ratu imao više ratnih uspeha. Nema sumnje, kraj bi bio isti. Međutim, strahoviti porazi, koje su poslednje dve godine rata pretrpele naše vazduhoplovne jedinice, ne bi bili tako bolni. Još kada je rat na Pacifiku počeo, i kada su gubici školovanih pilota otkrili uznemirujuću potrebu za sve većim prilivom novih, mornarica je popustila u svom besmislenom režimu obuke. Tada je, međutim, već

16


bilo prekasno. Spremnost pilota koje smo obučili u toku rata bila je najblaže rečeno problematična. Ubeđen sam, da bi svih četrdeset i pet pitomaca isključenih iz moje klase za vreme školovanja u Cučijuri, bili mnogo bolji nego mladići koji su obuku završili tokom rata.

Posle završnog ispita rasporedili su nas u razne letačke jedinice da bismo u njima stekli praksu. Mene su poslali u pomorske baze Oita i Omura, na severu ostrva Kjušu. U obema smo vežbali letenje sa kopnenih aerodroma i nosača aviona. Kada sam prvi put video kolika je uvežbanost pilota sa nosača aviona, bio sam snažno potresen.

Njihove akrobacije su me iznenadile, jer su ih izvodili neverovatnom spretnošću. Uprkos svom dugom školovanju, tada sam prvi put posumnjao u svoje sposobnosti. Hoću li uspeti da postanem takav majstor u vazduhu kao oni?

Posebne teškoće mi je pričinjavalo sletanje na nosač aviona. Mesec dana napornog vežbanja — prilaženja i dodirivanja, prilaženja i dodirivanja ponovo i ponovo — konačno je otklonilo moje sumnje. Neobično je da posle tog školovanja više nikad nisam poleteo ili sleteo na nosač. Sve letove za vreme rata izvršio sam sa kopnenih aerodroma.

Posle tri meseca vežbanja na aerodromima i nosačima aviona dobio sam naredbu kojom su me premestili u vazduhoplovnu bazu Kaohsjung na, u to vreme, japanskom ostrvu Formozi. Tempo mornaričkog života se tih dana ubrzao. Rat u Kini se širio na sve veća područja i iznenada se javila hitna potreba za sve većim brojem pilota lovaca, čak i takvih početnika kao što sam ja.

Sa Formoze su me prekomandovali u Kjukijang u jugozapadnoj Kini i tamo sam maja 1938. godine doživeo svoju prvu borbu — za koju ne bih mogao da kažem da je bila srećan početak. Komandantu puka u Kjukijangu nije se činilo da vredi slati novajlije u svakodnevne vazdušne okršaje, jer je bio ubeđen da bi svojim neiskustvom skrenuli na sebe pažnju pilota veterana koji su leteli na kineskoj strani. Zato me je prilično dugo slao na letove nisko iznad bojišta, da pomažemo operacije kopnene vojske. Ti letovi bili su sve drugo nego opasni: japanska armija je na zemlji skršila sav otpor neprijatelja, a u vazduhu iznad bojišta bilo je slabog otpora. Prolazile su nedelje i ja sam besneo, jer su me i dalje slali na te letove podrške. Goreo sam od želje, vređalo mi je ponos, da sam mornarički pilot druge klase i odlučio sam da ću se najvećom hrabrošću ustremiti na neprijateljske avione.

Dvadeset i prvog maja bio sam lud od oduševljenja kada sam svoje ime otkrio među petnaest pilota koje su izabrali da sledećeg dana polete u uobičajenu patrolu na Hankov. Ime Hankov davalo je nade za okršaj, jer je tamo bio glavni kineski nacionalistički aerodrom.

Godine 1938. nismo raspolagali lovcem Zero (Micubiši Zero 52) koji sam kasnije u borbama tako dobro upoznao. Leteli smo na lovcima micubiši tip 96,

17


koga su Saveznici kasnije nazvali klod (Claude). Bili su spori i nisu imali naročito veliki dolet. Stajni trap bio je neuvlačeći, a kabina je bila bez krova nad glavom.

Naših petnaest lovaca je dvadeset i drugog rano poletelo iz Kjukijanga i u penjanju se razvrstalo u pet odeljaka u obliku klina. Vidljivost je bila vanredna. Devedeset minuta leta od naše baze do Hankova bilo je slično školskom krstarenju. Nijedan neprijateljski lovac nije se digao u vazduh da napadne našu formaciju i nijedan protivavionski top nije pokušao da nas uznemiri. Izgledalo je potpuno neverovatno da ispod nas besni rat.

Sa visine od tri hiljade metara smo aerodrom u Hankovu videli neobično jasno. Sveza zelena trava se presijavala na jutarnjem suncu i zato nam se glavni neprijateljski aerodrom učinio sličnijim velikom, pažljivo negovanom igralištu za golf. Lovcima, međutim, nisu potrebni takvi sportski objekti i te tri tačke koje sam video da se brzo kreću i dižu ka našim avionima bili su neprijateljski lovci.

Zatim su se iznenada našli na našoj visini, sada veliki, crni i moćni. Bez upozorenja — bar se mom iznenađenom mozgu tako učinilo — jedan od neprijateljskih lovaca se izdvojio iz svoje grupe i zapanjujtićom brzinom ustremio na mog lovca. Za tren su se rasplinuti svi pažljivi i razrađeni planovi o tome šta ću raditi u svom prvom sukobu. Osećao sam kako moji prenapeti mišići nervozno pulsiraju i mada je neprijatno da se danas toga prisećam, istina je da sam se tada tresao od uzbuđenja i iznenađenja, što je taj pilot izabrao baš mene za svoj cilj.

Više puta sam razmišljao o tome da sam se u tim kritičnim trenucima ponašao nerazumno i čitalac će se sa tim mojim zaključkom sigurno složiti. Morao bi da uzme u obzir, da su naše moždane reakcije na tri hiljade metara posle leta od devedeset minuta na toj visini, sigurno manje pouzdane nego na zemlji. Vazduh je redak i zbog toga u mozak dospeva manje kiseonika. Buka motora u otvorenoj kabini i pištanje hladne vazdušne struje koja briše pored vetrobrana, zaglušuju. Nema ni govora, da se može odahnuti za komandama; vrteo sam glavom da bi osmotrio u svim smerovima, kako me ne bi uhvatili nepripravljenog, pomerao sam komandnu palicu, pritiskivao pedale, ručicu gasa i buljio u instrumente i dugmad. Jednostavno rečeno, bio sam potpuno zbunjen.

Zatim su mi u pomoć priskočile navike stvorene za vreme školovanja. Posebno jedan savet za početnike u dvobojima potisnuo je sve druge: "uvek se drži repa vodećeg lovca u svom klinu"! U zbrci pokreta ruku prilegao sam trake svoje kiseoničke maske (kiseonik smo imali za dva sata leta, pa smo morali da ga čuvamo za borbu i let iznad tri hiljade metara) i dao gas do kraja. Motor je odgovorio snažnim bmjanjem i patuljasti lovac je prosto poskočio napred. Svuda oko mene dopunski rezervoari za gorivo mahnito su se tumbali po vazduhu, jer su već svi ostali japanski piloti povukli ručice pored sedišta. Sasvim sam zaboravio da odbacim rezervoar sa opasnim eksplozivnim gorivom, koji je bio okačen ispod

18


trupa aviona i sada sam drhtavom rukom povukao ručicu. Moj rezervoar je poslednji odleteo u dubinu.

Tada sam već bio van sebe. Sve sam činio polovično i zaboravio sam na sva osnovna pravila vazdušnog boja.

Nije mi pošlo za rukom da vidim bilo šta se dešavalo sa strane i pozadi. Nisam mogao više da primetim nijedan neprijateljski avion, i nisam imao pojma da li pucaju na mene ili ne. Sve što sam video je bio rep moga vođe. U očaju sam srljao za njegovim lovcem i svako ko nas je posmatrao morao je da pomisli da smo vezani jedan za drugog.

Kada sam naposletku zauzeo pravilan položaj pratioca, pozadi i malo ustranu od vodećeg lovca, toliko sam se pribrao da više nisam nezgrapno hvatao po kabini. Duboko sam udahnuo i pogledao ulevo. U pravi čas. Dva blešteća neprijateljska lovca ustremila su se na moj avion. Bili su sovjetski I-16 sa uvlačećim stajnim trapom.

Imali su snažniji motor od našeg lovca micubišija 96, a uz to su I-16 bili brži i pokretljiviji.

Opet sam zatajio. I, pri tom saznanju, iste sekunde, obuzela me nova želja za životom. Ruke su bile nepokretne.

Nisam znao šta da učinim u sledećem trenutku. Umesto da skrenem u stranu, ili poletim naviše, mirno sam nastavio napred. Po svim pravilima vazdušne borbe morao sam da očekujem u takvom trenutku svoj kraj. Zatim su oba lovca neočekivano, u trenutku kada je trebalo da me uhvate u svoje nišane, zaokrenula iznad mene i nestala! Do kraja života neću moći da shvatim da mi se tako čudno nasmešila sreća.

Odgovor je, međutim bio veoma prost. Pošto je vođa eskadrile već računao s tim da ću se u svom prvom okršaju muvati po vazduhu — što se i dogodilo — poverio je jednom iskusnom pilotu da me štiti s leđa. Taj lovac je sada napravio oštar zaokret i pojurio za neprijateljskim avionima, koji su zbog toga prekinuli svoj napad.

Ja još uvek nisam smislio ništa pametno. Naravno, izvukao sam se iz smrtonosne zamke i leteo sam kao šlep, mlako da nisam ni primetio, da sam se zbog iznenadne promene položaja našao sa svojim lovcem dobrih četiri stotine metara iza jednog aviona u bekstvu. Sedeo sam u sedištu i pokušavao da mislim šta bi moglo da se učini. Konačno sam se trgao iz otupelosti i dao u poteru za njim.

Uhvatio sam neprijateljskog lovca u nišan i pritisnuo okidač mitraljeza. Ništa se nije desilo. Nervozno sam pritiskivao prekidač i preklinjao što su mi se mitraljezi zaglavili, da bi se zatim na veliko razočaranje setio da nisam repetirao mitraljeze, što je neophodno pri susretu sa neprijateljskim avionima.

Podoficir koji me je pratio u. svom avionu s leve strane očajavao je kada je video kako sam se ušeprtljao u sedištu, pa je jurnuo napred, otvorivši vatru na

19


neprijatelja. Njegov rafal nije zakačio I-16 koji je neprestano skretao nadesno, kao namerno u mom pravcu i našao se oko dvesto metara ispred mojih mitraljeza. Tog puta sam bio spreman i pravilno sam otvorio paljbu iz mitraljeza. Meci su promašili. Propustio sam još jednu zlatnu priliku.

Tada sam se zakleo, da ću oboriti tog pilota, pa makar morao i svojim avionom da udarim u njega. Pod punim gasom smanjivao sam rastojanje između lovaca, iako je neprijateljski pilot zaokretao, penjao se, spuštao i izvodio brze manevre kojima je uspešno izbegavao metke koje sam sipao na njega. Njegovi oštri zaokreti kojima je nameravao da mi zađe za rep pokazivali su da je neobično nespretan, a njegovi svetleći meci su se beskorisno rasipali po nebu. Zaista, neprijatelj ni za trenutak nije imao priliku da me uhvati, a ja to tada još nisam shvatio, ali su to videli piloti drugih micubišija, koji su kružili visoko iznad poprišta našeg dvoboja i budno pazili da se u slučaju potrebe obruše na neprijateljskog lovca, ako bi me ovaj doveo u suviše opasan položaj.

Neprijatelj je naravno sve to znao pa je svu svoju pažnju usmerio samo na to kako da umakne, a ne da me obori.

To ga je stajalo glave. Tek što sam izašao iz polupetIje, I-16 se našao jedva sto pedeset metara ispred mene i već sam izrešetao zrnima njegov motor. Sledećeg trenutka je iz nosa aviona prokuljao crni uljasti dim, i avion se strmoglavio ka zemlji. Tek kada se neprijateljski lovac daleko dole pretvorio u gomilu ruševine i nad njim se digla plamena lopta, video sam da sam potrošio gotovo svu municiju, iako su nas neprestano upozoravali da to nikad ne smemo da dozvolimo. Svaki pilot je morao da se trudi da do kraja sačuva nešto municije za povratak u bazu, za slučaj da ga na putu napadnu neprijateljske lovačke patrole.

Užurbano sam se okretao i tražio druge micubišije, pa mi je srce prosto zamrlo kada sam video da sam potpuno sam u vazduhu. Izgubio sam svoju grupu. Moja pobeda je bila čista poruga, jer su mi je kao na srebrnom poslužavniku servirali moji saborci, ti isti koje sam izgubio dok sam progonio neprijateljskog lovca. Poniženje koje sam osetio zbog svojih zaista preglupih postupaka tako me je pritiskivalo da sam bio na granici suza. Zaista su navrle kada sam kod ponovnog pogleda uvis ugledao četrnaest micubišija koji su u pravilnom rasporedu polako kružili, strpljivo čekali da se snađem i da im se pridružim. Čini mi se da sam najmanje pet minuta jecao od stida.

Kada smo se vratili u Kjukijang, izvukao sam se potpuno iscrpljen iz sedišta. Vođa grupe se sav pomahnitao stuštio ka mom avionu lica zajapurenog od besa.

"Sakai! Sve si..." siktao je. "Prokleta ludo Sakai! Pravo je čudo da si još živ! Još nikad nisam video takvo nespretno i bezglavo letenje, još nikada u životu. Ti..."

Više nije izustio ni reći. Sav očajan i kajući se buljio sam u zemlju, i nisam se uopšte pretvarao. Nadao sam se i silno želeo da mu ne popuste nervi, pa da me u besu ne šutne ili udari. Bio je suviše izbezumljen, a da bi bio sposoban za fizičko

20


obračunavanje. Zatim je kapetan napravio najgori mogući gest. Okrenuo je leđa i otišao.

21


5. Napad kineskih bombardera Sve do današnjeg dana nije nam bilo moguće da utvrdimo narodnost

neprijateljskih pilota, koji su pilotirali kineskim lovačkim avionima sovjetske proizvodnje. Opravdano smo mogli da verujemo da su sovjetski dobrovoljci dopremali sovjetske avione preko granice ali nikada nam nije uspelo da iz olupine neprijateljskih aviona izvučemo telo nekog ruskog pilota.

Naša mornarica je bila čvrsto uverena da "stranačka legija" pilota snabdeva kinesko vazduhoplovstvo. Ti ljudi, pripadnici najrazličitijih naroda pilotirali su mnogim različitim tipovima lovaca, tako da u borbama nismo susretali samo ruske, već američke, britanske, nemačke i druge lovce. Povremeno su, naravno, Kinezi leteli sami u tim avionima.

Pouzdan dokaz da je u nekom američkom avionu leteo američki pilot dobili smo tek kada je jedan avion udario u zemlju kraj Šangaja. Naše jedinice su se odmah probile do ostataka i vratile se sa pilotovim telom; izdali su ga njegovi dokumenti po kojima je utvrđeno da je Amerikanac.

Moja pobeda nad neprijateljskim lovcem je ubrzo izbrisala malodušnost koju je izazvalo moje zbunjeno ponašanje u prvoj vazdušnoj borbi. Dan posle tog leta sam bez oklevanja naslikao plavu zvezdicu na trupu mog lovca micubišija — prvu od ukupno šest. Japanski piloti, a posebno podoficiri kao ja, nisu leteli u svaku svoju akciju istim avionom. Pošto nije bilo dovoljno aviona na raspolaganje, na naredbu za poletanje uskakali smo u onaj aparat koji je bio slobodan. Ta praksa je neiskusnim pilotima često pomagala. Neprijateljski pilot koji bi ugledao desetak, ili još više zvezdica na trupu radije je izbegavao borbu s tim avionom koji je za komandama trebalo da ima dvostrukog ili trostrukog asa (naziv asa je još u prvom svetskom ratu dobio pilot-lovac koji je oborio najmanje pet aviona). Tako je bar mislio!

Sukob sa Kinom je bio čudan rat. Među našim vojnicima nikad se nije mogao da čuje razgovor "o ratu", već se pričalo o tzv. kinesko-japanskom incidentu.

Što je pre bilo moguće, sastavili smo marionetsku vladu pod Vang-Cing-Vejom, uglednim Kinezom koji se otvoreno suprotstavljao Kuomintangu — nacionalističkoj stranci pod vodstvom generalisimusa Čang-Kaj-Šeka.

U tom sukobu nas je najviše iznenadilo što se vodila gotovo nemilosrdna unutrašnja borba između Čang-KajŠekovih snaga i kineskih komunista.

Nasuprot japanskih kopnenih i vazdušnih snaga u Kini stajale su velike armije sa milion boraca, koje su brojno daleko prevazilazile naše snage. Međutim, ta brojna nadmoćnost je retko kada pomagala Kinezima, jer su im jedinice bile slabo izvežbane i naoružane. Ponovo i ponovo su neprijateljske snage nasrtale na

22


naše veoma dobro naoružane jedinice, koje su ih neprekidno odbijale i nanosile im porazne gubitke. Ni poplava savezničke materijalne vojne pomoći Kini, koja je stizala preko Burme, Mongolije i Sikijanga, nije mogla da ugrozi našu premoć u kvalitetu. To snabdevanje je, ipak, pomoglo Čang-Kaj-Šeku, jer mu je omogućilo da organizovano počne da uzmiče ka Čungkingu, ali mu nije toliko koristilo da bi mogao da pređe u neku pomena vrednu ofanzivu protiv naših jedinica. Sve do kapitulacije Japana pred Saveznicima, u augustu 1945. godine, bio je taj sukob u Kini sasvim neravnopravan rat.

To naravno ne znači da je Japan bilo gde pobeđivao — ili pokušao da pokori džinovsko kinesko stanovništvo i zauzme ogromnu kinesku teritoriju. Te dve stvari su bile sasvim nemoguće. Umesto toga naše jedinice su zaposele ključna mesta u strateškim područjima, presekle neprijateljske saobraćajnice i počele pljačkom i porezima da iscrpljuju milione kineskih seljaka, koji su se našli na teritoriji okupiranoj od japanskih četa.

Van ovih važnih mesta, opasanih zidovima, Japance bi čekala strašna smrt, ako nisu nastupali u velikim naoružanim grupama. Čang-Kaj-Šekovi i komunistički kineski gerilci — dok su sarađivali — vrebali su u zasedama i pokušavali surovim napadima da učine sve kako bi uništili naše čete koje im padnu u ruke. Našim oficirima je bilo sasvim jasno da su ti kineski činovnici u okupiranim mestima i pored ulagivanja i privredne saradnje bili u stalnoj vezi s pripadnicima gerilskih jedinica koje su gospodarile prostranom državom i planinama. Često se događalo da su takve kontakte održavali čak i sa otvorenim pristankom japanskih zapovednika, koji su na taj način sebi hteli da olakšaju probleme pri okupaciji neprijateljskih mesta.

Zaista je taj rat bio veoma neobičan. Često sam leteo kao u podršci kopnenim jedinicama i bio veoma iznenađen

onim što sam video ispod sebe. Gledao sam kineske seljake koji su rintali na svojim imanjima i nisu

poklanjali nikakvu pažnju žestokim borbama na nož, ili mahnitoj paljbi između kineskih i japanskih jedinica, jedva nekoliko kilometara udaljenih.

Više puta sam leteo nisko iznad ulica, mesta ograđenih zidom, sasvim opkoljenih, koje je naša artiljerija besno gađala. U njima je bio otvoren niz radnji, koje su poslovale kao da se ništa ne dešava, dok je krv kineske posade, koja ih je branila, doslovno bojila ulice.

Za japanske vazduhoplovne jedinice služba u Kini nije bila nimalo teška ili neprijatna. Taj vazdušni rat se odvijao potpuno u našu korist. Šesnaest meseci po mom dolasku u Kjukijang, naše kopnene snage prodrle su duboko u neprijateljsku teritoriju i zauzele dobro opremljene aerodromske objekte kod Hankova. Cela jedinica se tada tamo preselila.

23


U međuvremenu su japanski oficiri javili o detaljima moje prve pobede nad neprijateljskim lovcem. Majka mi je poslala pismo i ponos koji je izbijao iz njenih reći bio je za mene pravi melem. Gotovo podjednako važno bilo je za mene pismo koje mi je napisala Hacujo Hirokava, moja rođaka, koja je sada napunila šesnaest godina. Pisala je: "Nedavno je moj otac postao upravnik pošte u Tokušimi na Šikoku. Sada idem u višu devojačku školu u Tokušimi i možeš da zamisliš kako je tu sve drugačije nego u Tokiju. Tvoje pismo me je oduševilo. Sve moje školske drugarice su bile jako vesele. Svaki dan pažljivo čitamo novine, da ne bi previdele novost o tvojim vazdušnim pobedama nad Kinom.

Pored toga, Saburo, želela bih da te upoznam sa svojom najboljom prijateljicom tu u Tokošimi, sa Mikiko Niori.

Mikiko je najlepša devojka u našem razredu i najpametnija. Otac joj je profesor na fakultetu u Kobeu. Od svih prijateljica kojima sam pokazala tvoje pismo ona je bila najzainteresovanija i lepo me je zamolila da ti je predstavim."

U pismu je bila priložena zajednička slika Hacuje i Mikiko i još pismo devojke koju nikada nisam sreo. Bila je gotovo savršeno lepa, kao što je tvrdila Hacujo, i sa najvećim interesovanjem sam pročitao njen divan opis domaćeg mesta i njene porodice.

Pisma mojih najbližih predstavljala su izvanredan podstrek mome moralu i doslovce, sa pesmom sam se prihvatio posla. Tog dana se izvanredno dobro sećam — bio je 3. oktobar 1939. godine. Upravo sam pročitao poštu i počeo da punim mitraljeze na svom lovcu. Na aerodromu je sve mirovalo.

Tišinu su iznenada poremetili uzbuđeni uzvici sa kontrolnog tornja. Već sledećeg trenutka se svuda oko nas, bez ikakvog novog upozorenja, prolamalo od zaglušnih tresaka. Zemlja je podrhtavala, ljuljala se a udarni talasi su odjekivali u našim iznenađenim ušima, tako da su nam pucale bubne opne. Neko je suviše kasno zaurlao:

"Vazdušni napad!" i tek zatim su sirene počele da zavijaju svoju beskorisnu zakasnelu melodiju.

Nije bilo vremena da se pokuša pobeći u zaklon. Zaglušna buka bombi koje su eksplodirale pretvorila se u neprekidnu grmljavinu, dim se digao iznad aerodroma i čulo se prodorno fijukanje delića bombi, koji su šibali po vazduhu. Većina ostalih pilota pojurila je sa mnom od radionice ka skloništu. Bežao sam sasvim pognut da bih se zaštitio od čeličnih parčića koji su fijukali i bacio se glavom napred između dva velika rezervoara za vodu.

Bio je poslednji trenutak. Obližnje sklonište mitraljeza i municije je u grmećem talasu vatre i dima odletelo u vazduh. Zatim je niz bombi zasuo aerodrom odzvanjajući u našim ušima i podižući velike oblake dima i komade krša.

Da sam se samo sekundu kasnije bacio na zemlju, bilo bi prekasno. Najbliži niz eksplozija bombi iznenada se utišao, pa sam tada podigao glavu da vidim šta se

24


događa. Neprekidna jeka rasprskavajućih bombi po celom aerodromu nadjačala je krike bola i jaukanje. Svuda oko mene su ležali ljudi teško ranjeni. Počeo sam da puzim ka najbližem pilotu koji je jaukao od bola. Kao da me neko nožem ubo u bedro i zadnjicu! Ispružio sam ruku i napipao krv koja rni je curila kroz pantalone. Bol je bio nesnosan, ali rane na sreću nisu bile duboke.

Tada sam izgubio glavu. Odjednom sam se našao na nogama i sumanuto potrčao, ali ovog puta nazad ka pisti, sve vreme bacajući poglede u nebo. Iznad sebe sam primetio dvanaest aviona, koji su u pravilnom rasporedu kružili u širokim krugovima na priličnoj visini, činilo mi se čitavih 6000 metara. Bili su to sovjetski dvomotorci SB kineskog ratnog vazduhoplovstva. Nije bilo moguće negirati neverovatnu efikasnost njihovog iznenadnog napada. Uhvatili su nas sasvim nespremne. Niko od nas nije ni slutio opasnost sve do trenutka kada su bombe bile ispuštene iz aviona i počele da zavijajući padaju u dubinu. To što sam ugledao na aerodromu bio je pravi pravcati šok.

Većina od naših dvesto mornaričkih i armijskih bombardera i lovaca raspoređenih krilo uz krilo po aerodromu gorelo je. Ogromni plamenovi su se dizali iz rezervoara za gorivo ispuštajući u vazduh talasajuće oblake crnog dima. Iz aviona koje plamen još nije zahvatio gorivo je oticalo iz zjapećih rupa koje su šrapneli izbušili u njihovim trupovima. Benzin koji je curio održavao je plamen koji se selio od aviona do aviona i tako su se bombarderi i lovci u dugim redovima rascvetavali u zaslepljujućem sjaju. Bombarderi su se rasprskavali kao petarde, a lovci su sagorevali kao kutije šibica.

Kao lud sam trčao oko zapaljenih aviona i očajnički tražio da nađem samo jednog neoštećenog lovca. Kao čudom je nekoliko micubišija 96 u odvojenoj grupi izbeglo lomaču. Uvukao sam se u sedište jednog od njih, startovao motor i ne čekajući da se zagreje jurnuo niz pistu.

Dok je moj brži lovac stalno smanjivao rastojanje od neprijateljskih aviona, bombarderi su se polako peli na veću visinu. Ručicu gasa sam gurnuo sasvim do protivppžarnog zida i uveravao svog micubišija da od sebe da sve što može. Dvadeset minuta posle poletanja bio sam gotovo kraj neprijateljskih aviona. Prilazio sam im odozdo, da bih mogao da otvorim vatru u nezaštićene trbuhe bombardera.

Malo mi je bilo stalo do toga što sam očigledno jedini lovac u vazduhu. Vrlo dobro sam znao, da slabo naoružani micubiši ne može da predstavlja nikakvu ozbiljnu opasnost za dvanaest bombardera. Ispod mene je bilo mesto Ičang na reći Jangce, koje je još uvek bilo u rukama kineskih četa koje su se odupirale. Kada bih u slučaju obaranja uspeo da se izvučem iz olupine, to bi značilo sigurnu i strašnu smrt u rukama Čangovih ljudi. Nisam, međutim, smeo da odugovlačim sa napadom. Tako su me vaspitali u staloj samurajskoj tradiciji i zato mi je jedina misao bila kako ću neprijatelju naneti što više štete. Približio sam se zadnjem

25


bombarderu iz njegove formacije pozadi i odozdo, ali me je pri tome neprijatelj primetio, o čemu je svedočio mitraljez u repu, koji je bleskao. Neprijateljskom strelcu nije pošlo za rukom da pogodi mog micubišija pa sam se primakao bombarderu koliko je moglo bliže usmerivši vatru na njegov levi motor. Kada sam ga prestigao popevši se iznad njega, primetio sam kako dim izbija iz pogođenog motora. Bombarder je napustio grupu i počeo da gubi visinu, a ja sam pošao u ponirući zaokret, da dovršim osakaćeni avion. Međutim, nisam iskoristio svoju prednost. Gurnuo sam palicu napred u nameri da se u blagom obrušavanju ustremim na plen i tada sam shvatio da je Ičang udaljen najmanje 240 kilometara od Hankova. Svako dalje gonjenje protivnika značilo bi da će mi nestati goriva za povratak kući, pa bih morao da sletim na neprijateljsku teritoriju.

Prilična je razlika između svesnog truda u borbi sa nadmoćnim neprijateljem i besciljnog gubitka aviona i života.

Nastaviti napad značilo bi čisto samoubistvo, pa nije bilo nikakve potrebe da produžim u tom smeru. Okrenuo sam se kući. Naravno, ne znam da li je posadi bombardera pošlo za rukom da se vrati na svoj aerodrom, ili je u najgorem slučaju avion udario u zemlju negde blizu svojih.

Kada sam se vratio u Hankov, tamo je vladala neopisiva pometnja. Tuce neprijateljskih aviona je napravilo užasnu štetu. Gotovo svi naši avioni bili su uništeni ili teško oštećeni. Komandant aerodroma je izgubio levu ruku, a većina njegovih saradnika, pilota i mehaničara je poginula ili je bila teško ranjena.

Na svoje rane sam sasvim zaboravio. U metežu potere i borbenoj groznici bol se za neko vreme potpuno izgubio.

Sada, pošto sam se udaljio koji korak od aviona, onesvestio sam se još na samoj pisti.

Rane su polako zarastale. Nedelju dana kasnije, dok sam još uvek bio u bolnici, dobio sam pismo od Hacuje sa posebnom vešću koja za mene nije bila ništa manje potresna nego napad na aerodrom.

"Veoma, veoma mi je teško što moram da napišem ovo pismo," javljala je Hacujo, "koje će za tebe biti tako bolno. Moja najdraža prijateljica Mikiko je 3. oktobra poginula u saobraćajnoj nesreći. Smetena sam, jer ne znam šta o tome da ti kažem. Zbunjena sam i teško mi je. Zašto, ah zašto je morala tako divna devojka kao Mikiko sa svojih šesnaest godina da umre i to potpuno nedužna! Još mrzim i sebe što baš ja moram da javim tu vest, tebi, koji si, kao svi naši piloti, stalno u borbi. Zar nema druge osobe koja bi mogla to da ti saopšti..."

U Hacujinom pismu bila je još i poruka koju je napisala Mikikina majka: "Nesrećna Mikiko je sa Hacujo-san i sa našom porodicom svakog dana

razgovarala o vama i tako željno očekivala vaš odgovor na pismo koje vam je poslala Hacujo-san. Međutim, vaše divno pismo stiglo je baš na dan kada smo

26


pokopali Mikiko. Kako bih bila srećna ja, njena majka, da je Mikiko mogla da ga pročita pre svoje smrti! Bila je divna kći, dobra, bistra i tako anđeoska!

Danima sam plakala. Verujem da ćete biti zadovoljni kada saznate da smo vaše pismo stavili u njen kovčeg i da ju je otpratilo u nebo. Molimo vas, primite najdublju zahvalnost moga muža i mene za to vaše pismo. Sada ponizno molimo, da vas Mikikina duša u nebu štiti od neprijateljskih zrna."

Misli su mi sasvim otupele. Bio sam sasvim pometen i bez snage. Još nekoliko časova posle toga sam nepomično ležao u postelji i gledao u tavanicu, a zatim sam Mikikinoj majci napisao dugo pismo, da bih joj izrazio svoje saučešće. Uz pismo sam simbolično priložio nešto novca za njenu porodicu, da bi njenom grobu darovali u moje ime neku sitnicu, kao što je to nalagao drevni običaj.

Više dana sam osećao strašnu nostalgiju za domom, čeznuo da ponovo vidim svoju porodicu, majku, braću i sestre.

Nisam morao dugo da čekam da bih opet video svoj Japan. Dva dana posle toga dobio sam naredbu za prekomandu kojom su me slali u puk u Omuri, vazdušnoj bazi koja je bila najbliža mom rodnom mestu. Moj odlazak nije bio baš veseo. Kapetan kontraobaveštajne službe me je ledenog lica upozorio: "Zbog državne bezbednosti nećeš nikome u Japanu ni zucnuti o katastrofi. Jesi li razumeo?"

"Da, gospodine. Zbog državne bezbednosti neću nikome u Japanu ni zucnuti o katastrofi," ponovio sam kao odjek. Zatim sam pozdravio i otišao na pistu, gde sam se ukrcao u transportni avion koji će da me odvede u domovinu.

27


6. Fudžiko Niori U bazu Omura vratio sam se sumornog raspoloženja. Porazni napad na naš

aerodrom, gubitak velikog broja dobrih drugova, Mikikina smrt, moje rane, sve to zajedno doprinelo je opštoj utučenosti. I pored toga što je vazduhoplovna baza bila veoma blizu moje kuće, nisam smeo da posećujem svoje dok mi rane sasvim ne zarastu.

Sa nevericom sam čekao taj prvi susret sa komandantom baze u Omuri. Kada su me prethodne godine poslali ovamo otvoreno je pokazao svoj prezir i neprijateljstvo prema novajlijama i to mi se bolno useklo u pamćenje.

Na moje najveće iznenađenje komandant mi se blagonaklono nasmešio kada sam se posle pozdrava ukipio pred njegovim stolom. Nekoliko trenutaka me je posmatrao, zagledao moju uniformu, lice i oči, koje su gledale pravo ispred sebe. Zatim mi se naklonio. Nisam, naime, znao da je pre mene u Japan stigla vest o mome drskom napadu na dvanaest protivničkih bombardera uprskos negativnom ishodu celog okršaja. Sada više nisam bio potcenjivanja vredan početnik, koga bi u Omuri mučili. Zapovednik mi je rekao da ću smeti dobro da se odmorim i da mi za početak neće dati nikakvu posebnu dužnost. Takav tok događaja bio je iznenađujući, jer podoficirima nisu nikad ukazivali takvu milost.

U menzi sam shvatio da su moji letovi u Kini, moja vazdušna pobeda i, kao poslastica, još napad na bombardere stvorili od mene pravog heroja za pilote učenike u bazi. Bio je čudan i neobičan osećaj kada su se svi ti mladići gurali oko mene, željni da čuju nešto o borbama na azijskom kontinentu. Nedelju dana sam se odmarao, koliko mi je duša želela i posmatrao pitomce pri školskim letovima. Zatim sam dobio pismo koje mi je poslala devojka čije sam ime prvi put čuo. Fuđiko Niori. Pisala mi je:

"Mikikina sam sestra, pa bih rado iskoristila priliku da Vam se od sveg srca zahvalim za Vaše pismo majci i za sve tople reći i pažnju prema mojoj mlađoj sestri. Vaše pismo mojoj porodici je bilo kao sunčev zrak u času kada smo svi bili očajni zbog Mikikine smrti. Nije me stid da priznam da smo svi plakali, jer smo izgubili Mikiko kada je bila najsrećnija.

Moram da vam priznam da sam do trenutka kada je stiglo vaše pismo živela u ubeđenju da svi piloti lovci žive samo za borbu i da im nedostaje topline i osećanja. Vaše pismo je, naravno, to moje mišljenje izmenilo. Ako mi dozvolite, iskreno bih želela da postanem vaša prijateljica, a posebno u znak sećanja na moju sestru. Beskrajno bih se radovala ako biste mi odgovorili na moje pismo."

U kovertu je bila i Fuđikina slika. Ako ništa drugo, ali ta osamnaestogodišnja devojka bila je lepša od svoje sestre. Odmah sam joj odgovorio poverivši joj da sam u Kini bio lakše ranjen i da sam ponovo u Japanu

28


radi potpunog ozdravljenja. Pisao sam joj da ću prema lekarskim obećanjima moći ubrzo da letim i da ću, kada budem zdrav, naći priliku da je lično upoznam.

Njeno drugo pismo je već posle nekoliko dana bilo u mojim rukama. Fuđiko mi je nadugačko pisala, kako živi i šta se svakog dana događa u njihovom mestu Tokušimi na ostrvu Šikoku. Pošto sledećeg meseca u vazduhoplovnoj bazi Omuri nisam imao pravog posla, posvetio sam prilično vremena pisanju pisama Fuđiki, a sva njena sam više puta čitao. Njena pisma bila su izuzetno lepo napisana, pa sam više puta posumnjao da joj možda nacrte za njena pisma daje majka, što je bio prilično rasprostranjen običaj.

Novembra 1939. sam posle godinu dana dobio prvo odsustvo preko noći, da bih mogao da posetim majku i druge rođake. Moje rane su već potpuno bile zarasle i jedva sam čekao da otputujem kući. Vozom je to bilo svega sat vožnje. Znao sam da će kod kuće žetva već biti pokupljena. Pirinčana polja i njive biće gole, jer se približavala zima, mada to za mene uopšte nije bilo važno. Posle crvenkaste kineske zemlje, rodna gruda mi se učinila gotovo kao bašta. I dok se voz primicao mestašcu zagledao sam se u prelepe planine Kjušua, koje su se vrtoglavo dizale u nebo pokrivene bujnim zelenilom gustih šuma i u potoke koji su se presijavali na kasnom popodnevnom suncu.

Dok sam koračao po putu ka staroj kućici, nisam mogao da verujem svojim očima. Velika masa se gurala u dvorištu i krišom pogledala na cestu i na mene. Zatim je cela gomila krenula prema meni i počela da kliče u znak pozdrava. Iznenađen sam primetio da moju majku prate sam predsednik opštine i omiljeni učitelj. Nisu samo ta dva ugledna gospodina došla da mi lično požele dobrodošlicu, već su se gotovo svi mesni činovnici sakupili oko mene i stiskali mi ruke u znak toplog pozdrava.

Tada je mesni učitelj gromkim glasom rekao: "Dobrodošao u svoj dom Saburo, junače našeg skromnog mesta!"

Zaista sam pocrveneo. Nikada nisam ni sanjao da tako nešto može da se dogodi! Mucao sam i pokušavao da objasnim mesnom učitelju da sam sve pre nego heroj i da sam samo mornarički podoficir koji je oborio tek jedan neprijateljski avion.

"Ćuti, ćuti!", prekinuo me je, "dosta je tvojih prigovora. Sasvim je lepo što si skroman, međutim, znamo da si u mornaričkoj školi izborio carev srebrni sat i da su te proglasili za najperspektivnijeg letača celog našeg naroda!"

Nisam više izustio ni reći. U sećanju su mi iskrsli događaji od pre šest godina kada sam se vukao po toj cesti, kada sam bio sramota svoje porodice, celog mesta i kada su mi moji prijatelji iz detinjstva okretali leđa zbog sramote koju sam im naneo. Da su ti ljudi znali kako sam se bezglavo muvao u sedištu za vreme te prve vazdušne borbe, ili da su videli kako je moj kapetan bio bez reći od besa zbog moje gluposti. A sada sve ovo... ovde! Bilo je neopisivo i potpuno me obuzelo.

29


Zatim je na dvorištu počela prava gozba. Bilo je na gomile hrane i mnogo boca sakea, pirinčanog vina. Bio sam još zbunjen i iznenađen zbog tog neočekivanog dočeka dok me majka nije povukla u stranu i došapnula: "Svi su bili tako dobri prema nama i svu tu hranu doneli sa sobom u čast tvog dolaska kući. Zato ne mršti čelo i ne gledaj tako mrko. Oni zaslužuju zahvalnost i zato se ljubazno ponašaj."

Svi prisutni su na svoje uši hteli da čuju sve šta se događalo u Kini i stalno su mi upadali u reći sa željom da im već jednom ispričam sve pojedinosti o svojoj borbi sa kineskim lovcem i o tome kako sam napao celu formaciju bombardera. Bilo je sasvim neobično slušati te stare ljude, najuglednije u našem mestu, koji su pokazivali toliko divljenja za sve što sam učinio u borbi. Najdivnije su mi se međutim, učinile majčine oči, koja se gotovo topila od ponosa zbog svog sina. I ostali članovi naše porodice, tri brata i sestre obukli su svoje najbolje odeće i svi su srećni i nasmejani sedeli posmatrajući ono što se događalo to veče. Ostalo mi je malo vremena za razgovor sa majkom jer se slavlje oteglo do kasno u noć.

Kada su se naši gosti konačno oprostili saznao sam da je naša porodica isto tako siromašna kao što je bila u vreme mog polaska u mornaricu. Majka je smirivala moju zebnju i ubeđivala me da joj je u poslu pomagalo celo selo i da su susedi bili tako ljubazni da se to uopšte ne da opisati.

Za vreme dok sam bio u Kini slao sam veći deo plate svojima, jer tamo nisam imao šta da počnem s novcem.

Nisam uopšte pio, a sa devojkama se nisam zabavljao. Obe stvari su za lovačke pilote smatrali velikim grehom, a ja nisam hteo da se izlažem kritikovanju.

"Saburo", nastavila je majka "toliko smo ti zahvalni za sve što si stalno slao kući i što si nam davao gotovo celu svoju platu. Sada bih želela da prestaneš. Dao si suviše svog novca koji će ti itekako biti potreban. Sada je vreme da počneš da misliš na sebe i da štediš — jer ćeš se jednog dana oženiti."

Odlučno sam se usprotivio. Već mi je uspelo da uštedim skromnu svoticu, mada ženidbu još nisam imao u planu bar za nekoliko godina. Iznenada sam se setio Fuđike kojoj sam svakog dana pisao. Palo mi je na pamet da joj društveni položaj njene porodice nikada ne bi dozvolio ni da se usudi da i progovori sa mnom da sam ostao u svom rodnom mestu, a da nisam stupio u mornaricu i postao pilot.

Kada sam se vratio u Omuru, kadrovik me stavio na spisak letačkog osoblja. Počeo sam dugi niz preciznih vežbi u vazduhu da bih stekao mirnu ruku, tako potrebnu za komandama lovačkog aviona. Sredinom januara 1940. video sam svoje ime napisano na oglasnoj tabli u naredbi koja me obaveštavala da sam sa više drugih pilota izabran za paradni let iznad velikog industrijskog mesta Osake u čast 1.1. februara, dana osnivanja naše države.

30


Odmah sam Fuđiki poslao pismo obavestivši je o našem letu. U svom odgovoru me je pitala gde ćemo odsesti u Osaki, jer, "bi vas moji roditelji i ja želeli toga dana da poselimo u Osaki." Porodična poseta! Kakva čast! Jer to je za njih značilo celodnevno putovanje iz Tokušime kroz Otoško more do Osake.

Svečani let je protekao bez teškoća. Japan je izgledao divno iz visine sa svojim čistim i urednim pirinčanim poljima i njivama, sa negovanim baštama i parkovima. Video sam đake u dvorištima koji su se sakupljali u grupe i odozgo smo razabrali da su klicali "Banzai" dok smo im leteli nad glavama. Kasno popodne smo se posle obavljenog leta preselili u sobe nekog hotela u Osaki.

Samo što sam se obrijao i presvukao novu uniformu, kada je sa recepcije dotrčao jedan od naših podoficira i izmotavajući se uzviknuo: "Pilot Sakai! Pomeri se! Tvoja zaručnica te čeka dole na recepciji!" Svi su se nasrnejali i zadirkivali me kada sam, sav pocrveneo, požurio dole.

Fuđiko Niori me zapanjila. Noga mi je zastala na stepeništu, zagledao sam se u nju i zadržao dah. Odevena u prelep kimono, sa svojim roditeljima me je čekala u holu. Kao da mi se jezik zavezao, ćuteći sam gledao u nju i nisam mogao da odvojim oči od devojke. Nešto sam promucao i poklonio se.

Te večeri me je porodica Niori kao svog gosta pozvala na večeru u jedan od najuglednijih restorana u Osaki. Još nikada nisam prestupio prag tako divnog lokala.

Fuđikini roditelji su bili neverovatno pažljivi prema meni i trudili su se svim silama da se što bolje osećam. Ne bih se mogao pohvaliti osećanjem preteranog samopouzdanja, jer je bilo sasvim jasno, njima, Fudžiko i meni — da su me ocenjivali i preispitivali kao mogućeg prosca za njihovu kćerku. Moju nelagodnu situaciju je potkrepljivalo saznanje da je porodica Niori među najuglednijim u Japanu, da potiče iz jednog od najslavnijih rodova samuraja u državi i da je Fuđikin otac, kao visokoškolski profesor, uživao izvanrednu reputaciju. U toku večere sam odbio šoljicu sakea koju mi je gospodin Niori lično nasuo. Nasmejao se i nagovarao me dok mu nisam objasnio da ne pijem zato što sam pilot lovac.

Moj odgovor se očigledno svideo celoj porodici. Veče je, na žalost, tako brzo prošlo i rastanak pred hotelom će biti za dugo

vremena poslednji. Završilo se tako da su me, mada to nije rečeno naglas, smatrali za Fuđikinog prosca.

U Omuri sam se opet predao vežbanju od jutra do mraka. Još uvek sam bio u Omuri i preklinjao sudbinu koja me je zadržavala dugo vremena na školskom aerodromu. Hrabrila su me Fuđikina pisma koja su neprekidno stizala.

S te strane sam bio pun lepih nada i najlepših snova. Uprkos svemu, postajao sam sve malodušniji. Dobijao sam pisma od svojih

nekadašnjih prijatelja pilota koji su još uvek leteli u Kini. Zanosnim rečima su mi opisivali svoje vazdušne pobede koje su se povećale iz nedelje u nedelju. Sada su

31


oni gotovo svi bili asovi kojih su se neprijatelji bojali, jer su ostvarili potpunu premoć u vazduhu iznad Kine. Najzad je stigla dobra vest. Bila je to naredba kojom su me prekomandovali u vazduhoplovnu bazu Kaohsjung na Formozi. Proteklo je tačno godinu dana od kako sam se vratio iz Kine i sav sam goreo od nestrpljenja da se opet vratim u rat. Aerodrom u Kaohsjungu je postao glavna japanska vazduhoplovna baza van matične zemlje i to što su me tamo premestili značilo je da će me ubrzo poslati u nove borbe.

Još pre nego što sam otišao na Formozu kupio sam nešto što sam već godinama želeo — fotoaparat lajku sa sočivom 2.0 koji je tada važio za najbolji na svetu. Kupiti kameru verovatno za većinu ljudi, bar mi se tako činilo, ne bi moralo da bude neki poseban doživljaj. Za mene je to tada predstavljalo čak nešto više o tromesečne plate i progutalo mi je gotovo celu ušteđevinu. Kupio sam je sa sasvim posebnom namerom. Naši lovci tada još nisu imali automatske kamere koje bi počele da snimaju čim se pritisne okidač mitraljeza ili topova, a koje su za američke pilote bile nešto uobičajeno. Lajka je bila kao stvorena za vazdušne snimke iz moje kabine.

U Kaohsjungu me je čekalo veliko iznenađenje. Na aerodromu sam ugledao nepoznate avione koji su se od naših micubišija 96 razlikovali kao dan od noći. Bili su to novi lovci koji su se kasnije u svetu proslavili pod imenom zero. Blistajući i krajnje moderan zero mi je zapalio maštu više nego ijedna stvar do tada na svetu. Čak i na zemlji je otkrivao svoje savršene i čiste linije, najfinije koje sam do tada video na nekom avionu. Sada smo imali na raspolaganju zatvorenu kabinu, snažan motor i stajni trap koji se za vreme leta uvlačio u krilo. Umesto sa dva laka mitraljeza starog micubišija, zeroi su bili naoružani sa dva teška mitraljeza i još sa dva dvadesetmilimetarska topa.

Zero je imao gotovo dvostruku brzinu micubišija 96 i bio je prava pesma za letenje. Avion je bio najosetljiviji i najpitomiji od svih koje sam do tada osetio pod rukama, a reagovao je na najmanji pritisak prstiju na komandnu palicu. Kako smo nestrpljivo čekali da bismo na tim izvanrednim novim lovcima sreli neprijateljske avione.

Novog lovca smo poslali na probu pri okupaciji francuske Indokine gde smo davali podršku iz vazduha kopnenim jedinicama koje su osvajale ključne položaje u toj zemlji. To je značilo let bez sletanja od Kaohsjunga do 1300 kilometara udaljenog ostrva Hajnan. Ta razdaljina je za lovačke avione bila nešto sasvim neverovatno, tim pre što se većim delom letelo iznad mora. Proteklo je sasvim glatko — pravo čudo za nas koji smo do tada bili naviknuti na avione micubiši 96 kratkog doleta.

Za vreme patroliranja nad našim okupacionim snagama koje su prodirale u Indokinu, nismo naišli ni na kakav otpor. Ako zanemarimo neke sukobe manjeg obima sa protivničkim francuskim jedinicama, naše armije su napredovale sasvim

32


mirno i neometano. Okupacija je, naravno, protekla sasvim "prijateljski" po sporazumu sa lokalnim francuskim vlastima, koje zbog toga nisu htele da započinju rat.

Tako su se borbena ispitivanja zeroa odužila sve dok nas maja 1941. godine nisu vratili u lovački puk u Hankovu. Na kineskom bojištu smo saznali da je neprijateljske pilote sasvim napustila borbenost. Više nisu bili agresivni i nepromišljeni kao ona tri lovca koja su se prilikom mog prvog sukoba ustremila na petnaest micubišija. Neprijateljski piloti su nam se sada, u gotovo svakoj prilici, sklanjali s puta, a upuštali su se u borbu samo kada su imali sunce u leđa, da bi se mogli približiti i iznenaditi nas. Njihova plašljivost nas je primoravala da zalazimo sve dublje i dublje nad njihovu teritoriju ukoliko smo želeli da zapodenemo borbu.

Jedanaestog avgusta 1941. godine učestvovao sam u takvom zadatku pri kojem se izričito zahtevalo da se neprijatelj izazove na borbu. Morali smo da preletimo 1300 kilometara između Ičanga i Čengtuja. Tu pokrajinu sam već dobro poznavao. Nad Ičangom, koji je tada bio još u neprijateljskim rukama, bio sam se sukobio sa dvanaest protivničkih bombardera.

U našem izazivačkom letu pratili smo sedam dvomotornih bombardera micubišija tip l, koji su u drugom svetskom ratu bili bolje poznati po savezničkom nadimku beti (Betty). Bombarderi su iz Hankova poleteli odmah posle ponoći, a mi smo im se pridružili nad Ičangom. Noć je bila tamna kao u rogu, i naš jedini orijentir na tlu bila je beličasta dolina reke Jangce koja je vijugala po tamnoj zemlji. Doleteli smo nad aerodrom u Venkjangu pred svitanje i do izlaska sunca smo polako kružili nad njim. Konačno se nebo razdanilo. Nijedan neprijateljski lovac se nije pojavio. Videli smo vođu naše eskadrile koji je iz preturanja, obrušio svoj zero. To je bio dogovoreni znak za napad iz brišućeg leta.

Jedan za drugim smo se vertikalno spustili ka aerodromu, gde sam primetio protivničke lovce, koji su preko aerodroma rulali ka pisti. Njihovi mehaničari su bezglavo trčali ka rovovima na ivici aerodroma.

Iznad same zemlje izravnao sam svoj avion i našao se tačno iznad nekog lovca I-16 koji je jurio po pisti. Bio je siguran cilj i već posle kratkog rafala iz mojih topova lovac se raspao u plamenu. Prošišao sam iznad aerodroma i u strmoj spirali zaokrenuo desno, popevši se taman toliko da sam mogao još jednom da napadnem. Svetleći meci i eksplozija protivavionske odbrane pojavljivali su se levo i desno pored mene, ali nas neprijateljski strelci zbog neverovatne brzine zeroa nisu zakačili.

Drugi zeroi su se takođe obrušili i u niskom letu prošišali iznad piste. Većina protivničkih lovaca je gorela ili se razbila o zemlju. Još jedanput sam se izvukao iz pikiranja i uhvatio u nišan još jednog neprijatelja. Kratak topovski rafal i — avion se rascvetao u moru plamena.

33


Nije ostalo ništa što je bilo vredno napasti. Naš napad je potpuno očistio aerodrom od neprijateljskih aviona i više nije bilo nijednog lovca koji je mogao da poleti. Većina ih je bila u plamenu ili razbijena. Kada smo se opet popeli na visinu od dve hiljade metara, primetili smo da gore hangari i druge zgrade koje su pogodile bombe naših bombardera. Mogli smo reći da je posao temeljno obavljen. Bili smo razočarani što nije bilo nikakvog otpora u vazduhu pa smo još i dalje kružili iznad aerodroma čekajući da stubovi dima od nekuda privuku neprijateljske avione.

Tri zeroa su iznenada napustila formaciju i obrušila se ka zemlji. Tada sam duboko ispod sebe primetio šareno obojen dvokrilac, koji je leteo iznad same zemlje, tako da je gotovo morao da preskače ograde. Za tren su tri lovca dostigla neprijateljski avion i zasuli ga kišom metaka i topovskih granata, ali bez uspeha, jer je strani pilot spretno izmicao desno i levo, okrećući se svojim sporim avionom na najbolje moguće načine, da bi umakao zrnima i granatama. Sva tri naša lovca su se tada vinula uvis ostavivši neprijatelja nedirnutog.

Sada sam ja bio na redu, brzo sam uhvatio dvokrilca u nišan i pritisnuo okidač. Nestao je mahnito zaokrenuvši ulevo, tako oštro da ni zero nije mogao da ga prati. Još jedan zero se pridružio igri, pa smo se tada sva petorica bezuspešno vitlali po vazduhu, da bi neprijatelja koji je bežao uhvatili u nišan. Taj pilot je bio pravi majstor.

Dvokrilac se pojavljivao i nestajao kao duh, izvodio valjke, spirale i zaokrete u nizu naizgled gotovo nemogućih manevara. Bili smo potpuno nesposobni da ga uhvatimo u snop vatre.

Tada smo se iznenada našli pred vrhom niskog brda zapadno od Čengtuja. Dvokrilac i njegov pilot nisu imali nikakvog drugog izlaza sem penjanja sporim valjkom preko brda. To je bila greška, jedina presudna greška koju ne srne sebi do dopusti nijedan pilot. Njegov trbuh je za trenutak blesnuo u mom nišanu i već su topovske granate rasparale trup ispod njegovog sedišta. Dvokrilac je pao u pljoštimičan kovit i tada ga je još jedan zero zasuo nepotrebnim granatama dok je pilot za komandama neprijateljskog aviona već bio mrtav. Udario je u brdo i razbio se.

To je bila moja druga pobeda, a prva na zerou. Takav je bio naš poslednji napad na kineskom ratištu. Ubrzo zatim su nas

preselili u Junčeng, mestašce mnogo bliže Žutoj reci. Više sedmica smo patrolirali u vazduhu, mada nismo sreli nijedan jedini neprijateljski avion.

Početkom septembra su se svi mornarički piloti vratili u Hankov gde smo se iznenađeni našli pred viceadmiralom Eikičijem Katagirijem, komandantom mornaričke avijacije u Kini. Admiral nam je rekao da će nas poslati natrag na Formozu gde će nam "poveriti izvanredno važan zadatak". Admiral nije hteo da

34


kaže ništa detaljnije, mada nam je bilo svima jasno da svakog trenutka može da započne rat sa velikim zapadnim silama.

Septembra smo opet bili na ostrvu. Sto i pedeset lovačkih pilota i jednak broj posada naših bombardera se iz vazduhoplovne baze Kaohsjung preselilo na Tajnan, gde smo se uklopili u novu tajnansku vazdušnu flotu.

Uskoro će ceo Pacifik da bude u plamenu.

35


7. Perl Harbor Drugog decembra 1941. je viceadmiral Fušizo Cukahara, komandant 11.

vazdušne flote, uputio prve izviđačke avione nad Filipinska ostrva. To se ponovilo 4. i 5. decembra i avioni su sa visine od šest hiljada metara snimili aerodrome Klark i Iba, kao i druge krupne objekte blizu Manile. Snimci aerodroma Klark su nam sasvim jasno otkrili trideset i dva bombardera B-17, tri aviona srednje veličine i sedamdeset i jedan mali avion. Mornarica je cenila da na Luzonu ima oko tri stotine borbenih aviona svih tipova, ali smo kasnije utvrdili, da je taj broj preteran i da se na Filipinima nalazi upola manje aviona.

Naši izviđački avioni nisu bili usamljeni u svom poslu. Iznad Formoze smo nekoliko puta primetili američke PBY kataline (Catalina). Ti dvomotorni leteći čamci su doletali po oblačnim danima i kružeći sporo na visini manjoj od petsto metara, snimali mirno naše zemaljske objekte i avione.

Ovi američki piloti su nas iznenađivali. U svojim glomaznim i sporim avionima trebalo je da budu lak plen, nikad međutim, nismo uspeli da presretnemo nijednog. Čim je odjeknuo znak za uzbunu, desetine naših pilota vinuli su se u vazduh, ali su kataline uvek uspevale da uđu u debeli sloj oblaka i umaknu netaknute. Snimci, koje su napravili sa tako male visine verovatno su Amerikancima otkrili sve što su želeli da znaju o našim vazduhoplovnim jedinicama.

Kada smo stigli na Tajnan, kao deo nove armije, počelo je za nas novo i neprekidno razdoblje vežbi. Celokupno osoblje je bilo vezano za svoje aerodrome. Od jutra do kasno u noć, svih sedam dana sedmice, i po svim vremenskim uslovima, morali smo da letimo da bismo izučili do najsitnijih detalja praćenje, grupno letenje u velikim formacijama, brišuće letove i slične veštine.

Naš prvobitni plan napada na Filipine predvideo je upotrebu tri mala nosača aviona, koji bi doveli zeroe što bliže neprijateljskim ostrvima. Bili su to Rjuđo (Ryujo) od 11.700 tona, Zuiho, pregrađeni matični brod za podmornice od 13.950 tona i Taiho, prerađeni trgovački brod od 20.000 tona. Teoretski je trebalo da se na ova tri nosača smesti devedeset lovaca. Njihov stvarni kapacitet bio je, međutim, oko 50 aviona, a taj je broj bio upola manji po vetrovitim danima. Cukahara je na kraju zaključio da su tri nosača gotovo sasvim neupotrebljiva za njegov plan.

Ako bi zeroi mogli da lete direktno od Formoze do Filipina i da se vrate, tada ne bi morali da upotrebe nosače.

Admiralovi pomoćnici su, međutim, sumnjali da bi se sa jednomotornim lovcima moglo da leti tako daleko i još izvrši zadatak. Aerodrom Klark bio je udaljen 720 kilometara od naše baze, a aerodrom Nikols, drugi najveći objekt blizu Manile, nalazio se na rastojanju od čitavih 800 kilometara od Tajnana. To je

36


značilo da bismo morali, uzimajući u obzir mirno vreme i gorivo za borbu i rezervu, da preletimo bez spuštanja od 1600 do 1900 kilometara! Do tada nijedan lovac nije mogao da preleti takvu udaljenost i da izvrši zadatak. Zato je u vazduhoplovnom štabu došlo do žučnih diskusija, da li je zero uopšte sposoban za takvu avanturu ili nije.

Postojao je samo jedan način da se utvrdi istina. Zbog toga smo leteli doslovno dan i noć, da bismo povećali dolet aviona. Što

se tiče doleta, zero je bio projektovan da ostaje u vazduhu najviše šest do sedam časova. Mi smo ovu brojku povećali na 10 do 12 časova i postigli to bezbroj puta u grupnim letovima. Ja sam postavio i rekord najniže potrošnje goriva, manje od sedamdeset i sedam litara na čas. Naši piloti su u proseku sveli potrošnju od uobičajenih 157 litara na 82 litra na čas. Zero je nosio približno 820 litara goriva.

Radi štednje goriva krstarili smo brzinom od svega 215 kilometara na čas na visini od 3600 metara. U normalnim uslovima leta pod punim gasom zero je postizao brzinu od 510 kilometara na čas, a sa forsažom je mogao kraće vreme da leti brzinom od 555 kilometara na čas. Na našim daljinskim letovima smanjivali smo broj obrtaja motora na 1700 do 1850 u minutu, a ručicu smeše postavljali u položaj najsiromašnije. Tako smo leteli sa najmanjom dopuštenom snagom i brzinom, pa smo bili na rubu opasnosti, jer kada bi i za trenutak došlo do daljeg gubitka snage, brzina bi pala ispod najmanje dopuštene i avion bi pao u kovit.

Ovaj novi način krstarenja znatno je povećao dolet zeroa i komandir eskadrile je tu neočekivanu novost javio admiralu Cukahari, koji je tada tri mala nosača aviona izbrisao iz svog plana. Dva su se vratila u Japan, a treći je otplovio da potpomogne našu operaciju kod Palaua. Kao posledica svega toga je 11. vazdušna flota ostala bez brodova.

Naravno, bili smo znatiželjni na kakav ćemo otpor naići kod Amerikanaca. Malo smo znali o tipovima aviona i o sposobnosti američkih pilota, a jedino smo pretpostavljali da će biti bolji od onih s kojima smo se borili u Kini.

Niko od nas nije razmišljao, da li je pametno započinjati rat. Na kraju krajeva, bili smo podoficiri koji su s velikom mukom naučili da

treba ispuniti svaku naredbu. Zbog toga, kad su nam rekli da letimo i da se borimo, uradili smo to bez pogovora.

Osmog decembra 1941. u dva ujutru došao je dežurni u našu baraku i probudio moju grupu pilota. Započinjao je dan X. Tako su označili prvi dan rata. Piloti su mirno navukli svoje letačke kombinezone i u grupicama krenuli napolje. Noć je bila jasna i bez meseca, sa zvezdama koje su treperile, rasute po beskraju horizonta. Svugde je vladala mrtva tišina, koju je remetilo jedino škripanje peska pod našim čizmama i prigušeni glasovi pilota, koji su žurili prema pisti. Kapetan Masahisa Saito, naš komandant, saopštio nam je da ćemo poleteti tačno u četiri i svakoj eskadrili je objasnio njen zadatak u toku napada na američke aerodrome na

37


Filipinima. Posle toga nam je preostalo samo da čekamo. Posilni su nam doneli doručak na pistu, gde smo sedeli pored naših aviona.

Približno oko tri časa izjutra, iznad aerodroma počela se stvarati izmaglica, retka pojava u tim polutropskim krajevima. Oko četiri se pretvorila u maglu, gustu kao čorba, smanjivši vidljivost na samo pet metara. Zvučnik komandnog tornja je zatreštao: "Poletanje se odlaže na neodređeno". Naša nervoza je rasla kako je mrak bledeo.

Neprestano smo gledali u časovnike i proklinjali maglu. Tako su prošla tri časa a magla se još nije razišla.

Naprotiv, zgusnula se još više. Iznenada je zagrmelo iz zvučnika: "Pažnja! Slušajte važno obaveštenje!" Piloti su u potpunoj tišini napregnuto slušali. "Jutros u šest časova je specijalnim japanskim pomorskim snagama uspelo da iznenade Amerikance na Havajskim ostrvima uništavajućim napadom." Iz mraka se razleglo gromoglasno urlanje. Piloti su igrali od oduševljenja i udarali drugove po leđima, mada ti krici nisu bili jedino izraz likovanja.

Mnogi letači su davali oduška nagomilanom besu zbog toga što su bili prikovani za zemlju, dok su drugi avioni satirali neprijatelja.

Ovaj napad prouzrokovao je nešto sa čime smo sada morali da računamo. Amerikanci su bili upozoreni da počinje rat i činilo nam se sasvim izvesnim da će nas potpuno spremni dočekati na Filipinima. Kako se približavalo jutro, tako je napetost rasla. Magla je poremetila naše planove, i još gore, omogućiće Amerikancima da pošalju svoje bombardere sa Luzona i ulove naše avione na zemlji u trenutku kada se magla bude digla.

Strelci su zauzimali svoje položaje u protivavionskoj odbrani. Mitraljesci su ugurali pune šaržere u svoje mitraljeze i svi na aerodromu su napregnuvši uši čekali da čuju brojanje neprijateljskih bombardera.

Začudo, do napada nikad nije došlo! Magla je počela da se diže oko devet ujutro i tada nas je žudno očekivani glas obavestio da ćemo poleteti za jedan čas. Svi piloti lovci i posade bombardera ušli su u svoje avione ne čekajući dalje naređenje. Tačno u deset počela su da svetlucaju signalna svetla kroz zadnje pramenove magle.

Bombarderi su jedan za drugim jurnuli niz dugu pistu. Jedan, dva, tri — i šest bombardera je bilo u vazduhu, penjući se ravnomerno. Sedmi avion se zaletao niz pistu kad mu se posle, približno, 350 metara pređenog put iznenada uvukao desni točak. Uz strahovit kreštav urlik avion se na zemlji okrenuo na trbuhu i plamen mu je obavio ceo trup. U zaslepljujućem sjaju plamena videli smo posadu koja se izvukla iz olupine i poskakala na zemlju, pa izbezumljeno pobegla od aviona. Sledećeg trenutka eksplodirale su bombe i strahovit udar je po tresao ceo aerodrom. Niko od posade nije preživco eksploziju.

38


Posle nekoliko sekundi osoblje za opravku našlo se na pisti i ljudi su počeli ubrzano da sklanjaju iskrivljene komade metala. Desetine ljudi utrkivale su se sa vremenom, zatrpavajući krater koji se pušio. Za kraće od petnaest minuta dat je signal da se sledeći bombarder pripremi za poletanje. U 10.45 svi avioni bili su u vazduhu, pedeset i tri bombardera i četrdeset i pet zeroa.

Lovci su se razdelili u dve grupe: jedna je ostala kao pratnja bombarderima, a druga je odletela napred da bi presrela neprijateljske lovce, koji će nas — u to smo bili sigurni — zbog zakasnelog napada sačekati u velikom broju. Leteo sam u prvom talasu i naša formacija se popela na visinu od 5700 metara.

Ubrzo posle preletanja najjužnijeg rta Formoze primetio sam grupu od devet bombardera koji su leteli pravo ka Formozi. Bio sam ubeđen da su to neprijateljski avioni koji su pošli da napadnu naš aerodrom. Svoj devetorici pilota naše eskadrile naredili su da moraju napasti svaki neprijateljski avion koji budu sreli na putu za Luzon, dok će ostali nastaviti let i izvršiti planirani napad. Izdvojili smo se iz glavne formacije i obrušili se na bombardere. Posle nekoliko sekundi našao sam se u položaju povoljnom za otvaranje vatre i nastavio sam da prilazim vodećem avionu. Upravo sam hteo da pritisnem okidač kad sam odjednom primetio da se radi o japanskim armijskim avionima! Zanjihao sam krilima, da bih upozorio ostale lovce da ne pucaju. Te budale u bombarderima! Niko iz armijske komande naše oblasti nije mislio na to da treba da uskladi svoje letenje sa mornaricom, i ti idioti su sada bili na svakodnevnoj letačkoj vežbi.

Iznad ostrva Batan, na pola puta između Formoze i Luzona, opet smo se priključili svojoj formaciji. Ta ostrva su okupirali naši padobranci, kratko posle našeg preletanja iznad njih. Tako smo dobili mesto za prinudno sletanje onih naših aviona koji bi na povratku sa Filipina bili prinuđeni da zbog nedostatka goriva slete na vodu. U stvari, nijedan naš avion nije morao da prinudno sleti na vodu. Najzad su se pred nama pojavili Filipini, tamno zeleni na raskošnom plavetnilu okeana. Obala je promakla ispod nas, divna i mir na, a u vazduhu nije bilo drugih aviona. Zatim smo opet bili iznad Kineskog mora.

U 1.35 smo ostavili Kinesko more iza sebe i uputili se ka aerodromu Klark. Ugledali smo neverovatan prizor.

Umesto da naiđemo na jata američkih lovaca koji se obrušavaju na nas, ugledali smo dole oko šezdeset neprijateljskih bombardera i lovaca uredno parkiranih duž piste. Tamo su čučali kao plovke na bari. Amerikanci čak nisu ni pokušali da raštrkaju svoje avione po aerodromu i tako povećaju njihovu bezbednost na zemlji.

Uopšte nismo mogli da shvatimo ponašanje neprijatelja. Perl Harbor je bio napadnut pre više od pet časova.

Morali su već da prime vest o tome i mogli su da očekuju sličan napad na te ključne aerodrome.

39


Nikako nismo mogli da verujemo da Amerikanci nemaju lovaca u vazduhu koji bi nas sačekali. Konačno sam posle nekoliko minuta kruženja iznad aerodroma otkrio pet američkih lovaca na visini od 4500 metara, tj. Oko dve hiljade metara niže od nas. Odmah smo odbacili dopunske rezervoare za gorivo ispod trupa i svi piloti su napunili cevi svojih mitraljeza i topova.

Međutim, neprijateljski avioni nisu hteli da napadnu prvi i nastavili su da lete na istoj visini. Sve je to bilo smešno: američki lovci su kružili na visini od 4500 metara, a mi iznad njih. Naređenja su nas sprečavala da napadnemo sve dok glavne bombarderske snage ne stignu na poprište. U 1.45 se dvadeset i sedam bombardera u pratnji zeroa približilo od severa i uputilo pravo ka aerodromu da ga bombarduju. Napad je bio savršen. Dugi nizovi bombi ispadali su iz spremišta i udarali u ciljeve, koje su nišanžije prethodno u miru i do detalja proučili.

Tačnost pogađanja bila je rieverovatna. Bilo je to najpreciznije bombardovanje naših aviona kojem sam ikada za vreme rata bio svedok. Izgledalo je da su eksplozije odjednom ceo aerodrom digle u vazduh. Delovi aviona, hangara i drugih zemaljskih postrojenja ludo su leteli na sve strane. Buknuli su veliki požari a dim je pokuljao u nebo. Kada su bombarderi izvršili svoj zadatak napravili su krug i uputili se natrag u bazu. Pratili smo ih još oko deset minuta i posle toga vratili nad aerodrom Klark. Američka baza je bila sva u ruševinama, plamenu i dimu.

Kružeći smo se spustili na visinu od 4000 metara. Pošto još uvek nije bilo nikakvog neprijateljskog otpora dobili smo naredbu za mitraljiranje.

Zajedno sa dva pratioca, koji su za mene bili vezani nevidljivim nitima gurnuo sam palicu napred i skoro vertikalno pošao ka zemlji. Za cilj sam izabrao dva neoštećena bombardera B-17 na pisti u koje su sva tri naša aviona sasula kišu zrna. Prošišali smo nisko iznad zemlje i strmo se nazad popeli u nebo.

Tada nas je napalo pet lovaca. Bili su P-40, prvi američki avioni koje sam ikada sreo.

Naglo sam gurnuo palicu i pedalu i pošao u oštru levu spiralu, zatim sam povukao palicu na sebe i naglo prešao u penjanje. Taj manevar mi je omogućio da izbegnem neprijateljski napad i svih pet P-40 je naglo okrenulo i razdvojilo se. Četiri aviona su se u luku popeli nad stubove gustog dima, koji se dizao sa aerodroma i iščezli.

Prvi avion je u spirali otišao ulevo i pogrešio. Da je ostao u grupi pobegao bi mi u zastor crnog dima. Odmah sam jurnuo na njega i približio mu se odozdo. Amerikanac je napravio poluvaljak i prešao u strmo polupreturanje. Kada je bio dvesto metara udaljen trbuh mu se našao u mom nišanu. Dodao sam gas i smanjio rastojanje na pedeset metara, a za to vreme je P-40 beznadežno pokušavao da umakne. Bio je gotov. Kratki rafali iz mojih mitraljeza i topova pogađali su kabinu

40


i odvojili joj krov. Lovac se zaneo, kao da se sapleo o nešto u vazduhu, okrenuo se i strmoglavio ka zemlji.

Bila je to moja treća žrtva i prvi američki avion koji smo oborili iznad Filipina.

Posle toga nisam video nijednog neprijateljskog lovca, ali su drugi piloti sa svojim zeroima ulovili celu grupu aviona u vazduhu. Uveče, u Tajnanu, izjavili smo u našim izveštajima da je u vazduhu oboreno devet aviona, a četiri verovatno, dok je trideset i pet uništeno na zemlji. Protivavionski mitraljezi na aerodromu Klark oborili su jedan zero, a još četiri su se srušila na povratku u bazu. U borbi sa neprijateljem u vazduhu nismo izgubili nijedan avion.

41


8. Protiv „leteće tvrdjave" Drugog dana rata, 9. decembra vodili smo svoju najtežu borbu protiv žestoke

kišne oluje, koja zamalo nije nanela ozbiljne gubitke našim vazduhoplovnim jedinicama. Toga dana smo rano odleteli za Luzon. Vreme je bilo tako loše da su bombarderi morali da ostanu kod kuće. Oluja je besnela iznad Filipina i iznad Formoze i do kraja dana smo uništili samo nekoliko aviona na zemlji. Siloviti pljuskovi su na povratku razbili formaciju naših lovaca. Kiša je bila neverovatno snažna. Na lake lovce su se slivali pravi potoci kiše kakve do tada nikad nisam video. Kovitlajuće mase oblaka odvukle su nas sasvim nisko iznad površine okeana. Na kraju smo se razdvojili u grupe od po tri lovca u obliku klina i svaka grupa je sama brinula o svojoj bezbednosti. Voda, koju je razbešnjeni vetar pretvarao u belu prašinu, je sa visine od petnaest do dvadeset metara izgledala zastrašujuće. Nisam imao drugog izbora nego da letim na toj maloj visini, a oba moja pratioca su morala da se grčevito prilepe za rep moga aviona i da se svim silama trude da me ne izgube iz vida. Sate i sate smo se probijali ka severu, dok su igle na meračima količine goriva padale sve niže i niže. Konačno, posle na izgled beskrajnih časova, pojavio se iz oblaka južni rt Formoze. Kružili smo kroz pljusak, sve dok nismo pronašli armijsku bazu blizu obale i s ostatkom goriva, jedva dovoljnim da napravimo krug, sleteli smo na blatnjavu pistu. Trinaest naših lovaca stiglo je pre mene. Kasnije, te noći, saznali smo da su tri naša lovca prinudno sletela na malo ostrvo u blizini tog aerodroma. Nismo, međutim, izgubili nijednog pilota.

Te večeri smo imali prvi put pravi odmor posle tri meseca od kada smo prekomandovani na Formozu.

Neugledna krčma u zaseoku kod toplih izvora učinila nam se kao pravi raj. Dugo smo se kvasili u kadama i na kraju se predali dubokom snu. Trećega dana rata ću se dugo sećati, jer sam 10. decembra oborio svoj prvi B-17 i prvu leteću tvrđavu koju su Amerikanci izgubili u borbi. Posle rata sam saznao da je baš tim bombarderom pilotirao kapetan Kolin Keli, američki vazduhoplovni heroj.

Ka Luzonu smo poleteli tek u deset prepodne, jer su pre toga svi lovci morali da odlete na Tajnan da bi se tamo okupili, snabdeli municijom i dobili nova naređenja. Iz Tajnana smo odleteli u formaciji od dvadeset i sedam lovaca. Na aerodromu Klark nismo uspeli da otkrijemo nikakav cilj. Pola časa smo kružili iznad spaljene američke baze i nismo mogli da primetimo nijedan avion ni na zemlji ni u vazduhu.

Zatim se grupa okrenula ka severu da bi kod Vigana stražarila iznad japanskog konvoja sa desantnim trupama.

42


Jedna laka krstarica od 400 tona tipa Nagara i šest razarača pratilo je četiri transportna broda. Američki izveštaj o tim pomorskim jedinicama, zasnovan na izjavama preživelih članova posade kapetana Kelija, znatno je preuveličavao broj brodova. Prema američkom izveštaju, naše snage su sačinjavali bojni brod Haruna od 29.000 tona, šest krstarica, deset razarača i petnaest do dvadeset transportnih brodova.

Kružili smo dvadeset ili možda dvadeset i pet minuta na visini od 5400 metara iznad naših transportnih brodova, kada sam odjednom primetio tri velika kruga na vodi blizu brodova. Bili smo previsoko da bismo mogli da primetimo vodene stubove od eksplozija bombi, ali su tri kruga očigledno bila njihova posledica. Sledeći pogled je otkrio da nijedan od brodova nije bio pogođen, iako su Amerikanci tvrdili da je nepostojeći bojni brod dobio jedan direktan pogodak a dva veoma blizu, pa su ga ostavili obavljenog dimom, dok je, kako su naveli, nafta u velikim količinama isticala iz njega u more.

Moji drugovi i ja bili smo iznenađeni činjenicom da je neprijatelj napao uprkos prisustvu naših zeroa.

Bombardere nismo ni videli! Posle nekoliko trenutaka osvrtanja na sve strane ugledao sam usamljeni B-17 koji je na oko 1800 metara iznad nas bežao prema jugu. Upozorio sam drugove na usamljeni bombarder pa smo nastavili da tragamo za ostalima koji su sigurno učestvovali u napadu. Još nikada nismo čuli da bi bombarderi leteli bez pratnje, još manje da bi se usamljeni bombarder pojavio u oblasti za koju se znalo da u njoj patrolira na desetine neprijateljskih lovaca. Iako nam se činilo prosto neverovatnim, taj B-17 napao je sasvim sam, i to doslovce ispred nosa svih naših aviona. Tome pilotu zaista nije nedostajalo hrabrosti.

Naš vodeći avion nam je signalizirao da krenemo u poteru za neprijateljem, pa su se svi lovci, izuzev tri koji su ostali pozadi da zaštite naš konvoj, pojurili za bombarderom. B-17 je bio iznenađujuće brz i tek pod punim gasom uspeli smo da mu se približimo na rastojanje odakle smo mogli da ga napadnemo. Približno osamdeset kilometara severno od aerodroma Klark rasporedili smo se za napad. Iznenada su se pojavila tri zeroa, kao da su iznikla ni iz čega, i presekla put letećoj tvrđavi. Očigledno su bili iz kaohsjunškoga puka, koji je tog dana pre nas mitraljirao aerodrom Nikols. Tada nam je neprijatelj još uvek bio van dometa mitraljeza i topova i videli smo kako su se tri lovca iz kaohsjunškoga puka razdvojila i odozgo krenula u napad na veliki avion. Bombarder je nastavio mirno, kao da mu zeroi nisu smetali više od komaraca. Redak vazduh na visini od 6600 metara davao mu je prednost, jer je znatno smanjio mogućnosti zeroa.

Tada se naših sedam lovaca pridružilo trojici iz Kaohsjunga i počeli smo da napadamo. Bombarder je nastavio bezbrižno, čak i kada su svi avioni krenuli u napad. Bilo je potpuno nemoguće da deset zeroa izvrši koncentrisani napad na bombarder, jer smo u razređenom vazduhu mogli lako da pogrešimo u pilotaži i da

43


udarimo u neki od naših aviona. Zato smo se prestrojili u dugu kolonu i jedan za drugim napadali na leteću tvrđavu, tako da je svaki praktično sam vodio borbu sa neprijateljem. Taj način je bio dug. Nervirao sam se jer je trebalo dugo da se čeka svoj red. Kada je svih deset zeroa okončalo svoj napad, ostali smo zapanjeni. Izgledalo je da nijedno mitraljesko zrno, ili topovska granata nisu pogodili bombarder.

To je bilo naše prvo iskustvo sa B-17. Neubičajene dimenzije aviona bile su razlog za pogrešne procene rastojanja od cilja. Pored toga, izuzetna brzina bombardera, koju nismo znali da ocenimo, obezvredila je naše nišanske uređaje. Tokom celog našeg napada stalno su pucali iz mitraljeskog gnezda tvrđave. Srećom, preciznost neprijateljskih strelaca nije bila bolja od naše.

Posle napada sam primetio da smo se našli iznad aerodroma Klark pa smo verovali da je pilot leteće tvrđave sigurno pozvao u pomoć američke lovce. Avion smo morali da uništimo što pre, da ne bismo sami bili uhvaćeni u zamku. Bilo je sasvim jasno da je potpuno besmisleno da nastavimo napade na bombarder iz obrušavanja od pozadi. Tada sam se odlučio da ga napadnem pravo s leđa. Imao sam veliku sreću u tome da prvi modeli B-17 nisu imali repni turelni mitraljez, jer inače nikako ne bih mogao da zadržim srner. Pod punim gasom sam zašao za rep bombardera i počeo da mu se približavam kako bih lakše otvorio vatru na njega. Još dva lovca su sledila moju nameru, pridružila mi se, pa smo krilo uz krilo jurnuli na žrtvu da je uništimo.

Mitraljezi tvrđave su sevali, dok je pilot svojim avionom krivudao kao riba, da bi strelcima na boku dao priliku da nas uzmu na nišan. I pored besomučnog odbrambenog letenja, neprijateljska zrna su prolazila pored naših aviona. Prestigao sam dva pratioca i otvorio vatru. Komadi metala su počeli da se otkidaju od desnog krila aviona i zatim se pojavio tanak beli trag. Ličio je na benzin koji curi, ali mogao je da bude i dim. Nastavio sam da gađam u oštećeni deo krila u nadi da će moje topovske granate pogoditi rezervoar goriva, ili kiseonički sistem. Tada je iz magličastog belog traga buknuo plamen. Mitraljezi bombardera su prekinuli paljbu; izgleda da je izbio požar u trupu. Morao sam da prekinem napad, jer mi je nestalo municije.

Skrenuo sam u stranu u nameri da zerou iza mene pružim priliku za napad. Pilot se jarosno zalepio za rep bombardera zasipajući ga mecima i granatama. Međutim, već je bio dovoljno oštećen i još pre nego što mu se drugi lovac dovoljno približio, B-17 je oborio nos i poletio ka zemlji. Za čudo, krila su izdržavala naprezanje i pilot bombardera je očigledno nameravao da prinudno .sleti na aerodrom Klark. Obrušio sam se za oštećenom tvrđavom i držeći rastojanje od nekoliko stotina metara slikao sam je svojom lajkom. Uspeo sam da napravim tri ili četiri snimka. Kada je bio na oko dve hiljade metara visine iskočila su trojica s

44


padobranom. Padobrani su im se otvorili, a sledećeg trenutka B-17 je nestao u pokrivaču oblaka.

Kasnije smo čuli vesti u kojima su Amerikanci osuđivali naše pilote lovce da su gađali članove posade, koji su se ispod padobrana spuštali ka zemlji. Bila je to čista propaganda. Moj lovac je bio jedini zero u blizini bombardera, kada su ta trojica napustila svoj avion, a ja više nisam imao nijedan jedini metak u oružju. Jedino što sam okidao bili su snimci iz lajke.

Nijedan japanski pilot nije video da je B-17 zaista udario u zemlju i zato mi neko vreme tu pobedu nisu hteli da priznaju.

Te večeri smo dugo vremena diskutovali u našim barakama o hrabrom pilotu toga bombardera koji je sasvim sam pokušao da bombarduje naše brodove. Do tada nismo čuli da bi se usamljeni avion, koji je po svaku cenu hteo da izvrši svoj zadatak, upustio u borbu sa toliko neprijateljskih aviona i pored toga što je gotovo sigurno bio osuđen na propast. Netačnosti u izjavama preživelih članova posade bombardera nikako ne umanjuju njihovu hrabrost. Kada sam kasno popodne toga dana bio opet na Formozi, videli smo da su krila dva zeroa izbušena mitraljeskim mecima strelaca iz bombardera.

Trinaest godina posle te borbe sreo sam u Tokiju američkog vazduhoplovnog pukovnika Frenka Kerca pilota čuvenog bombardera svuz (Swoose). Kerc mi je ispričao: "Onog dana kada je poginuo Kolin, bio sam u komandnom tornju na aerodromu Klark. Posmatrao sam kako se spušta njegov avion i vi ste dobro cenili da je nameravao da sleti. Tri padobranca su padala kroz sloj oblaka, koji je po mojoj oceni bio na visini od oko 700 metara. Posle toga se otvorilo još pet padobrana. Sa mesta odakle sam posmatrao učinilo mi se da ih je pet.

Kolin, naravno, nije uspeo da iskoči!

45


9. Amajlija Te večeri sam dobio više pisama od porodice i mali omot od Fuđiko. Poslala

mi je pamučni pojas da ga obavijem oko stomaka, a krasilo ga je hiljadu crvenih bodova — starodrevni japanski talisman protiv neprijateljskih kuršuma.

Fuđiko je pisala: "Danas su nam saopštili da je naša domovina ušla u veliki rat protiv Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Preostaje nam samo da se molimo da izvojujemo konačnu pobedu i da vas sreća prati u borbi.

Ja i Hacujo-san smo poslednjih dana stajale po nekoliko časova na uglu ulice i zamolile 998 žena koje su prolazile da nam svaka ušije po jedan bod u taj pojas. Tako je sada u njemu hiljadu bodova, koje je izvezlo hiljadu žena. Želimo da taj pojas nosiš na svome telu i molimo se da te sačuva od zrna neprijateljskih pušaka..."

U stvari, malo je japanskih letača verovalo u takve amajlije. Znao sam, međutim, kako je teško bilo za Fudžiko i moju sestričinu da duge časove stoje po zimskom mrazu na ulici. Resio sam, naravno, da ga nosim i obavio sam ga oko pasa.

Fuđikino pismo rne je navelo na razmišljanje. Prvi put te noći mislio sam na neprijateljske pilote koje sam oborio. Shvatio sam da su i oni ljudska bića kao i ja, a ne samo nepoznati delovi aviona. To je izazvalo neočekivano i tužno osećanje, ali je odgovor bio kao i za sve druge stvarnosti rata samo jedan — ubiti ili biti ubijen.

Narednih deset dana nastavili smo uobičajene letove od Formoze do Filipina, a zatim su nas prekomandovali u vazdušnu bazu Džolo na ostrvu Sula, na pola puta između Mindanaoa i Bornea, a gotovo 2000 kilometara daleko od našeg aerodroma u Tajnanu. Tridesetog decembra u devet prepodne poleteo sam zajedno s ostalih dvadeset i šest lovaca na 2000 kilometara dug put do nove baze. Tamo su nas već čekale nove naredbe, pa smo odleteli još 430 kilometara na jug do Tarakana na istoimenom ostrvu ispred istočne obale Bornea. Ceo taj let protekao je bez posebnih događaja. Nismo sreli nijedan neprijateljski avion.

U januaru je neprijatelj prvi put vratio udarac našim jedinicama. Jedne noći, kasno, usamljeni B-17 iznenadio je sve naše snage na Tarakanu. Niz bombi sručilo se na barake inženjeraca, koje su bile savršen cilj za nevidljivi bombarder, jer su inženjerci glupo prekršili naredbu o zamračenju. Eksplozije bombi ubile su više od sto ljudi, još mnoge ranile i srušile grupu zgrada. Nijedan zero nije mogao da se podigne u vazduh, jer je vazduhoplovna baza u Tarakanu bila među najgorima na celom području Indonezije. Čak su i danju poletanja i sletanja bila krajnje opasna zbog klizavog blata na pisti. Još kada smo tamo doleteli, dva zeroa su preletela oštri kraj piste i slupala se. Komandant baze se razbesneo i naredio mornaričkom

46


pilotu prve klase Kunijošiju Tanaki i meni da noću patroliramo iznad aerodroma. Tanaka je bio bivši as iz Kine sa dvanaest pobeda i na Pacifiku je kasnije još oborio osam neprijateljskih aviona do trenutka kada je bio teško ranjen i proglašen za nesposobnog.

Noćno letenje je bilo teško i opasno. U to vreme zero uopšte nije bio sposoban za noćna dejstva, pa ni Tanaka ni ja nismo znali šta da radimo u slučaju da neprijateljski bombarderi ponovo napadnu. Srećom po nas i bazu, nismo bili ponovo uznemiravani.

Dvadeset i prvog januara je jedan naš konvoj isplovio iz tarakanske luke sa zadatkom da sudeluje u operaciji iskrcavanja kod Balikpapana na donjem Borneu. Vrhovni štab je naredio našoj grupi da ga štitimo iz vazduha, ali pored najbolje volje mi smo mogli da pošaljemo samo nekoliko malobrojnih lovačkih patrola nad lako ranjive transportne brodove.

Iako se u javnosti mislilo da raspolažemo velikim brojem lovaca, u prvim mesecima 1942. godine imali smo na celom tom prostranom području indonezijskog i filipinskog arhipelaga manje od sedamdeset lovaca. Pored toga, veliki broj lovaca nalazio se na opravkama posle borbi ili na obaveznom remontu posle sto pedeset časova letenja, tako da smo za borbu u ma kom trenutku raspolagali sa približno trideset aviona.

Sredinom januara su počeli da pristižu bombarderi B-17 u neprijateljsku bazu Malang na Javi i da napadaju naše snage na Filipinima i po celoj ovoj oblasti. Ovi avioni pokazali su se veoma efikasni u uništavanju kopnenih snaga na ostrvima, ali ih je bilo premalo da bi ugrozili uspešno izvođenje naših operacija.

U poslednjem mraku, pred zoru 24. januara, još jednom smo se uverili u očiglednu nepodobnost zeroa za noćne borbe. Neka američka grupa ratnih brodova napala je japanski konvoj kod Balikpapana i u munjevitom, dobro organizovanom napadu potopila nekoliko transportnih brodova. Mi smo biti potpuno nemoćni da našima pružimo bilo kakvu pomoć, a u međuvremenu su se američki napadači već udaljili na otvoreno more van domašaja. Čak i po danu smo nad Balikpapan mogli, obično, da pošaljemo samo patrolu od tri aviona.

U proleće 1942. pojavile su se na našem bojištu prve leteće tvrđave sa repnom turelom. Do tada smo velike avione napadali tako što smo im prilazili s leđa iz obrušavanja i gađali ih dugim rafalima od repa do nosa, pa zatim prošišali pored njih. Ubrzo smo se uverili da na taj način ne možemo mnogo nauditi čvrsto građenom i jako oklopljenom B-17. To saznanje je, mnogo više nego ugradnja repne turele na letećim tvrđavama, dovelo do brze promene naše taktike napada. Odlučili smo se za čeoni napad, tj. letiš pravo na tvrđavu koja prilazi i njen prednji deo zasipaš mecima i granatama. U početku se to pokazala dosta uspešno, ali smo ubrzo odustali od takvog načina napada, jer su piloti bombardera iznenadnim odbrambenim manevrima uspevali da avion okrenu tako da je većina njegovih

47


mitraljeza dejstvovala po našim avionima. Na kraju smo se odlučili za napad koji se pokazao najefikasniji. Leteli smo visoko iznad tvrđave, strmo se obrušili na nju i u obrušavanju se obrtali oko uzdužne ose trupa neprekidno pucajući iz svih oružja. Dvadesetčetvrtog januara popodne Tanaka se vratio sa dva pratioca iz patrole nad Balikpapanom u Tarakan. Sva tri pilota bila su iscrpljena, mada niko od njih nije bio ranjen. Tanaka je ispričao da je tog dana sreo osam letećih tvrđava koje su letele u dve tesne formacije.

"To što se danas desilo tamo iznad mora je neverovatno", pričao je Tanaka. "Tvrđave smo lako sustigli i tada sam počeo da napadam prvi bombarder. Oba puta sam ga imao u nišanu i bio sam toliko blizu da sam savršeno mogao da posmatram metke koji udaraju u njega i granate, koje eksplodiraju u avionu. Ali nije hteo dole!"

Pričajući to, Tanaka je gotovo podivljao. "Ti prokleti bombarderi su prosto nemogući kada lete u odbrambenim formacijama."

Nastavio je dalje da objašnjava da je, međutim, njegov napad onemogućio da tvrđave tačno bombarduju, pa je mnogo bombi palo u more ne nanoseći nikakvu štetu. Pogodili su samo jedan brod, veliki tanker koji je bio sav u plamenu kada se Tanaka iznad Balikpapana okrenuo i poleteo u pravcu baze.

Sledećeg dana Scfm sa vodnikom prve klase Sadaom Ueharom, kao pratiocem, poleteo u patrolu iznad Balikpapana. Naša dva zeroa su bila sve što je naša baza mogla da pošalje za zaštitu konvoja, jer su ostali lovci bili potrebni drugde. Pošto je Tanaka dan ranije sreo B-17 na visini od 6000 metara, leteli smo sporo u velikim krugovima na visini od 6600 metara. Tanaka je kružio na 5400 metara pa mu zato nije pošlo za rukom da napadne bombardere, pre nego što su počeli da bacaju bombe.

Duboko ispod naših aviona tanker koji je bio pogođen prethodnog dana još uvek je goreo kao buktinja.

Kasno pre podne na nebu se pojavilo nekoliko tačaka, koje su se približavale iz pravca Jave. Brzo su se primicale, rasle i na kraju se pretvorile u dve grupe od po četiri aviona. Leteće tvrđave u tesnim formacijama, isto onako kao što ih je Tanaka sreo. Zadnja grupa je letela nešto više od vodeće i kada smo im se približili požurila je da se sa prvom što brže spoji u odbrambeni kvadrat.

B-17 su proleteli na oko 800 metara ispod mene. Izveo sam poluvaljak i zajedno sa Ueharom, koji kao da se zalepio za kraj krila mog aviona, obrušio se na neprijatelja. Još uvek su bili van dometa mog oružja, ali sam ipak ispalio rafal, kad sam ih primetio ispred sebe. Proletevši pored njih video sam kako padaju bombe. Izravnali smo avione i prešli u strmo penjanje. Video sam kako se na površini vode šire koncentrični krugovi. Nisu pogodili.

48


Konvoj je bio netaknut. Našli smo se opet iznad B-17, koji su okretali u širokom luku od 180 stepeni vraćajući se u prvobitni smer i tražili smo drugi mogući talas aviona. Nebo je bilo čisto.

Opet sam se vratio u pređašnji položaj, približio 800 metara iznad zadnjeg u njihovoj formaciji. Sada sam video svojim očima ono što se dan pre desilo Tanaki. Gurnuo sam naglo palicu napred i u obrušavanju se okrenuo na leđa. Lovac je naglo povećao brzinu. Neprestano sam gurao palicu napred, leteo vertikalno i pucao iz svih oružja. Nikakvog rezultata. Činilo mi se da je nebo oko mene puno letećih tvrđava, a svetleća zrna su parala vazduh kad smo prošišali kroz neprijateljsku formaciju. Nepogođeni smo se provukli kroz njih, još jednom se popeli, da bi se strmo obrušili.

Izabrao sam jedan bombarder, na koji sam se obrušio obrćući se oko uzdužne ose trupa. Ovog puta je bio moj!

Posmatrao sam granate, koje su se rasprskavale u vidu crvenih i crnih eksplozija, kidajući trup. Sigurno će sada da padne. Delovi metala — veliki komadi, otkidali su se i odletali od B-17 u vazdušnu struju. Bočni i leđni mitraljezi su umukli, jer su moje granate našle svoj cilj.

Ništa! Nigde plamena niti bilo kakvog traga dima koji bi se izvlačio iz aviona. B-17 je nastavio u grupi.

Oštro smo zaokrenuli, popeli se i pošli u treći napad. Neprijateljska formacija je letela napred, kao da je neosvojiva, kao da se ništa nije dogodilo. Treći put sam se obrušio na bombarder, koji sam pre toga pogodio.

Opet sam ga ulovio u svoj njegovoj veličini. Kroz nišan sam video kako moje granate eksplodiraju na njemu, kidaju komade metala od krila i trupa i raznose unutrašnjost na delove. Za nekoliko sekundi prošišao sam pored aviona i povukavši palicu popeo sam se u velikom strmom zaokretu.

Avion je još uvek bio u formaciji. Nikakvog znaka vatre ni dima. Svaki put kad smo se obrušavali na B-17, njegovi strelci su nas dočekivali snažnom odbrambenom vatrom kojoj je očigledno smetala zbijenost formacije.

Do tada nisam primetio da je zero oštećen i još dva puta sam napadao, okretao se, obrušavao i izvodio valjak.

Uehara me je pratio i obojica smo istovremeno otvarali vatru iz mitraljeza i topova. Svaki put smo videli kako zrna i granate pogađaju bombarder, ali očigledno bez rezultata. Kada smo upravo završili šesti napad, osam B-17 se razdvojilo u dve grupe. Četiri su krenula na desnu stranu, a druga četvorica na levu. Uehara je uzbuđeno pokazao na grupu koja je skrenula desno: tanak crni trag se vukao za jednim od levih motora trećeg B-17.

Znači, taj je dobio svoje, mada to do tog trenutka mi nismo primetili. Zaokrenuo sam u nameri da pođem za četvoricom bombardera i dodavši gas do kraja počeo sam se brzo približavati oštećenom avionu. Bio je načet i zaostajao je

49


iza ostala tri aviona svoje grupe. Kada sam mu se približio ugledao sam umesto repne turele zdrobljenu olupinu, a mitraljezi su ćutali. Približio sam mu se najvećom brzinom na udaljenost od pedeset metara i pritisnuo na okidač. Ispalio sam i poslednji metak iz mitraljeza i topova u tu olupinu. Odjednom je iz bombardera pokuljao oblak crnog dima, zatim se za trenutak postavio na nos i nestao u gustom sloju oblaka ispod nas.

Po povratku u Tarakan izvestio sam svog pretpostavljenog poručnika Šingu o pojedinostima toga leta. Ostali piloti su se sakupili oko nas da čuju detalje o obaranju tvrđave. Po njihovom mišljenju bilo je skoro pravo čudo što sam se vratio čitav, jer su mitraljezi osam tvrđava istovremeno tukli po meni.

Moji mehaničari su našli samo tri rupe koje su neprijateljska zrna napravila na površini blizu kraja krila moga aviona. Nikada nisam bio praznoveran, ali se tada nisam mogao uzdržati i rukom sam pomilovao amajliju koju mi je poslala Fuđiko.

Vrhovna komanda mi je ovaj bombarder priznala kao verovatnu pobedu. Dva dana kasnije, jedan japanski izviđački avion javio je da je jedan B-17 prinudno sleteo na malo ostrvo između Balikpapana i Surabaje.

50


10. U najvećem vazdušnom okršaju Nekoliko godina posle završetka rata čitao sam toliko hvaljeno istorijsko

delo kontraadmirala Semjuela Eliota Morisona "Istorija pomorskih operacija SAD u drugom svctskom ratu". Morison se još jedanput pokazao kao rečit istoričar i u svom radu izneo je obiman dokumentacioni materijal.

Žalosno je, međutim, što u tom delu opisuje izvesne delove ratne istorije bez bilo kakve realne osnove. Pri tom mislim na operacije u kojima smo osvojili tzv. Holandsku Istočnu Indiju, a posebno njen najveći bastion Javu.

Kod analize tih akcija admiral tvrdi da smo pobedili "pre zahvaljujući nadmoćnosti i obmanama, nego znanjem".

Posebnu pažnju posvetio je porazu holandskih i savezničkih brodova februara 1942. godine. Morison nije usamljen u svojim tvrdnjama. I drugi podjednako cenjeni američki istoričari zaboravljaju da unesu u svoje "dokumentovane izveštaje" detalje o najvećoj vazdušnoj bitki koja se odigrala do tog časa na celoj oblasti Pacifika.

Svakako, moje mišljenje kao pilota podoficira o tom sukobu je mnogo manje cenjeno od mišljenja pisca koji nastoji da obuhvati čitav rat. Međutim, moje učešće u delu tih februarskih operacija može biti od koristi svima onima, koji proučavaju ratovanje na Pacifiku.

Borbe za Javu su se stvarno završile 26. februara pobedom japanskih ratnih brodova nad savezničkim pomorskim jedinicama u tom području. U najvažnije uzroke koji su doveli do poraza svakako spada nedostatak zaštite iz vazduha koju su saveznički brodovi tako beznadežno zahtevali. Međutim, nigde nisam pročitao u američkim verzijama tog rata da su savezničke vazdušne snage bile uništene u divljoj borbi koja se odigrala 19. februara iznad Surabaje, kada se ukupno sedamdeset i pet lovaca sa obe strane sukobilo u do tada najvećem vazdušnom okršaju. Upravo ta pobeda japanskih lovaca nad savezničkim, a nikako napad naših bombardera na neprijateljske aerodrome, ostavila je savezničke brodove bez vazdušne zaštite i doprinela njihovom potpunom uništenju.

Četvrtog februara 1942, odleteo sam sa većinom ostalih pilota na aerodrom na Balikpapanu. Već sledećeg dana smo poslali u vazduh prve patrole iznad tog područja. Akcije su bile brze, a neprijatelj snažan i agresivan. U zvaničnom japanskom izveštaju 5. februara priznata mi je pobeda u nizu vazdušnih borbi.

Sledeće nedelje su izviđački avioni prikupili podatke da neprijatelj koncentriše snage u oblasti Surabaje i da tamo već ima ukupno pedeset do šezdeset lovaca Kertis P-36 Mohok (Curtiss Mohawk), Kertis P-40 Tomehok (Tomahawk) i Brevster F 2A Bafalo (Brewster Buffalo), koji treba da se suprotstave našoj invaziji na Javu.

51


Japanska vrhovna komanda je tada naredila da se svi raspoloživi lovci iz kopnenih baza na bojištu sakupe u tek osvojenom Balikpapanu. Devetnaestog februara ujutro dvadeset i tri zeroa prispelih iz jedinica u Tajnanu i Kaohsjungu odleteli su ka Surabaji.

Tada smo prvi put naslutili da nam predstoji snažan otpor protivničkih lovaca. Pred nama je bio sedamsto kilometara dug let do moćne holandske tvrđave gde su nas čekale brojno jače snage. Niko nije očekivao da će na lak način doći do pobede, kao što je to bio slučaj na Filipinima.

Preduzete su sve moguće mere predostrožnosti da let bude što lakši. Svim pilotima su pokazana ostrva gde je moglo da se sleti blizu obale i gde su naše pomorske jedinice čekale na avione koji bi morali prinudno da slete na more. Ispred nas su ka cilju leteli meteorološki avioni da bi nas stalno snabdevali podacima o vremenu i brzi izviđački avioni koji su pomagali u održavanju smera i obaveštavali naše zeroe.

Nad Surabaju smo doleteli u pola dvanaest pre podne. Bili smo na visini od 4800 metara. Nada da nas neprijatelj možda neće dočekati se izjalovila. Najmanje pedeset savez ničkih lovaca kružilo je na visini od 3000 metara u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Neprijateljski avioni leteli su u dugoj koloni sastavljenoj iz tri talasa u vidu klina i brojno su nas nadmašili u odnosu dva prema jedan.

Kada smo primetili neprijateljske lovce, odbacili smo dopunske rezervoare za gorivo i počeli da se penjemo, da bismo u trenutku napada bili što više. Kada su saveznički lovci primetili našu formaciju, prekinuli su da kruže i u punoj brzini krenuli na nas. Bili su spremni i očigledno željni borbe, sasvim drukčije, nego američki lovci koje smo 8. decembra sreli iznad aerodroma Klark.

Nije prošao ni minut, a već su se naše pravilne formacije pretvorile u niz divljih lovačkih dvoboja.

Primetio sam jednog P-36 koji se ustremio na mene, pa sam napravio brzi levi poluvaljak i čekao šta će neprijatelj preduzeti. Nastavio je glupo u istom smeru. To mi je odgovaralo, pa sam pošao u oštri desni zaokret, tako da je moj zero leteo na nož i našao se tačno iza repa zapanjenog pilota P-36.

Bacio sam pogled unazad i uverio se da nikog nema iza mene, pa sam naglo počeo da smanjujem rastojanje od neprijateljskog lovca. On je skrenuo udesno, ali sam uz lako pomeranje komandi držao zeroa prosto prilepljenog za njegov rep. Sa udaljenosti od pedeset metara otvorio sam na njega vatru iz svih mitraljeza i topova. Gotovo istog trenutka odlomilo mu se desno krilo odletevši u vazdušnu struju, a ubrzo zatim se otkinulo i levo.

Kovitlajući se u padu P-36 se raspao na delove. Pilot nije uspeo da skoči. Pošao sam u širok penjući zaokret i uputio se ka glavnini naše grupe.

Najmanje šest aviona padalo je u plamenu.

52


Lovci su se mahnito jurili po vazduhu i odjednom je jedan maslinastosmeđi P-36 jurnuo na mene. Krenuo sam u zaokret u nameri da ga preduhitrim, ali već sledećeg trenutka jedan zero je prošišao strmo naviše i dugim rafalom iz topova zakačio P-36 i nestao, a protivnički avion je eksplodirao u vazduhu.

S moje leve strane jedan zero je bežao, a iza repa mu je bio P-40, pa sam beznadežno okrenuo u njihovom smeru u nameri da pomognem našem lovcu. Pomoć mu, međutim, nije bila potrebna, jer je zero krenuo u oštru petlju, iz koje je izašao tačno iznad i iza P-40. Njegovi mitraljezi i topovi su zadobovali po P-40 koji se zapalio.

Drugi P-40 je prošišao blizu mene, vukući za sobom plameni rep, najmanje trostruko duži od trupa aviona. Jedan P-36 se nekontrolisano vitlao po vazduhu, očigledno sa mrtvim pilotom za komandama.

Ispod mene je žurio naš nenaoružani vođa puta, koga su gonila tri holandska lovca. Japanski pilot je naglo menjao smer leta izbegavajući neprijateljska svetleća zrna koja su sevala oko njega.

Opet sam kasno stigao. Jedan drugi zero se obrušio pod punim gasom i njegove topovske granate su raznele rezervoare za gorivo na najvišem od tri holandska lovca. Kada je izišao iz obrušavanja zero je usled inercije poleteo nagore i odozdo nanišanio na drugi P-36. Sledećeg momenta ovaj se samo sa jednim krilom sunovratio u dubinu, dok je treći neprijateljski pilot pošao u zaokret da presretne zeroa. Zakasnio je, a njegova kabina se razletela u kišu stakla.

Pobednički zero je prišao uz bok moga aviona i pilot mi je mahnuo široko nasmejavši se, da bi se odmah zatim udaljio u smeru našeg vodećeg aviona, otprativši ga iz opasne zone.

Jedan P-36, koji je očigledno bežao iz borbe, preleteo je iznad mene. Gurnuo sam ručicu gasa sasvim do kraja i povukao palicu na sebe, da bih izvodeći petlju prišao što bliže Holanđaninu. Ulazeći u petlju otvorio sam na njega vatru iz topova. Učinio sam to prerano, pa mi je pritisak u kružnoj petlji poremetio nišanjenje.

Topovi su me izdali. P-36 je naglo izveo levi valjak i obrušio se strmo ka zemlji. Okrenuo sam avion unutar njegove kružne putanje i prešao u strmo obrušavanje u trenutku kada je kertis na manje od pedeset metara prošišao pored mene. Palcem sam dodirnuo dugme i granate su eksplodirale po njegovom trupu. Gusti dim je prokuljao pozadi. Ispalio sam još dva rafala i popeo se opet na visinu, dok je more plamena obavilo holandski lovac.

Zero sa dve plave trake preko trupa preleteo je na dvesto metara ispred moga aviona. Bez ikakvog prethodnog znaka lovac se tada raspao i pretvorio u bleštavu plamenu kuglu. U njemu je poginuo Masao Asai, naš komandir eskadrile. Do današnjeg dana ne znam šta je izazvalo eksploziju.

53


Kada sam ponovo bio na visini od 3500 metara, primetio sam oko dvanaest zeroa koji su kružili u pravilnom rasporedu. Nekoliko retkih preostalih holandskih lovaca nestajalo je u daljini u vidu crnih tačaka. Borba je trajala šest minuta.

Bilo je čudno što holandske protivavionske baterije nisu gađale naše avione kad su njihovi lovci nestali s neba, a mi kružili iznad grada čekajući da nam se pridruži još neki zero, koji je možda zakasnio zbog potere za holandskim lovcima. Dok su drugi lovci kružili, preleteo sam nisko iznad moreuza koji razdvaja Surabaju od ostrva Madure i na ostrvu sam primetio dobro zakamufliranu pistu. Polako sam se spustio i na mojoj mapi označio položaj tog aerodroma, koji se nalazio blizu Džombanga na zapadnom rtu Madure.

O tom aerodromu nismo još imali nikakvih podataka, pa će me naša obaveštajna služba pohvaliti za tu vest.

Pošao sam u penjanje, da bi se ponovo pridružio našim lovcima, kada je ispod mene, a nisko iznad grada proleteo usamljeni P-36. Bio je suviše dobar cilj, da bih ga ispustio. Neprijateljski pilot je bezbrižno leteo punom brzinom i nije ni slutio, da mu se približavam.

Preterana želja lišila me je brze pobede. Iako je bio predaleko da ga uspešno gađam, pritisnuo sam okidač. Rafal iz topova je bio dovoljna opomena Holanđaninu, koji se naglo obrušio i pobegao što je brže mogao. Proklinjući svoju glupost gurnuo sam ručicu gasa do kraja i palicu napred, da bih sledio P-36. Međutim, već sam neprijatelju poklonio neprocenjivu prednost.

Performanse američkog P-36 bile su znatno slabije od letnih karakteristika našeg lovca. Zero je bio brži, pokretljiviji, imao jače naoružanje kao i veću brzinu obrtanja oko uzdužne ose trupa i brzinu penjanja. Zero, međutim, nije bio projektovan za velike brzine u obrušavanju i moj prevremeni rafal omogućio je da P-36 poveća rastojanje između naših aviona na dvesto metara. Bliže mu nisam mogao prići.

Možda bi neprijateljskom pilotu i uspeo pokušaj bekstva da je ranije pošao u obrušavanje. Sada ga je zemlja, koja mu se brzo primicala, primoravala da počne izvlačenje i da pređe u horizontalan let. Tu ću moći da iskoristim prednost koju mi pruža veća horizontalna brzina mog zeroa.

Holanđanin je bukvalno preskakao prepreke i besomučno skretao. Kod svakog njegovog zaokreta sekao sam mu put smanjujući rastojanje između naših aviona. Spuštao se sve niže, beznadežno pokušavajući da umakne i gotovo je dodirivao vrhove drveća i krovove kuća. Verovatno se nadao da će me zavaravati sve dok me nedostatak goriva ne natera da odustanem. Skoro je uspeo u tome. U poslednjem pokušaju da povećam brzinu preopteretio sam motor baš u trenutku kada se baza Malang pojavila na vidiku. Kada sam bio pedeset metara iznad njega nanišanio sam u kabinu P-36 i pritisnuo dugme. Topovi su bili prazni, ali su dva

54


niza mitraljeskih zrna presekli pilota. Lovac se srušio u pirinčano polje prevrnuvši se na leđa.

Poslednji sam se pridružio ostalim lovcima. Kružili su na visini od 4000 metara i bili trideset i šest kilometara severno od Madure.

U ovoj borbi smo izgubili poručnika Asaja i još dva pilota. Kada smo ponovo bili u Balikpapanu, piloti su izjavili da su sigurno oborili, ili gotovo sigurno poslali na zemlju ukupno četrdeset neprijateljskih lovaca. Uvek sam smatrao da treba da odbijem dvadeset do trideset procenata od prijavljenih pobeda, posebno ako se radi o većoj grupi pilota koja je vodila tako žestoku bitku kakva je bila ona iznad Surabaje. U opštem metežu pojedinačnih lovački dvoboja, dva ili tri pilota gađaju isti avion, i svaki će tvrditi da ga je on oborio. Ovog puta je, međutim, izgledalo da nije bilo puno preterivanja u broju pobeda, jer od tog dana praktično nismo nailazili ni na kakav otpor holandskih lovaca.

To nije bio kraj naše sreće. Obaveštajni oficiri su poslali grupu bombardera da napadnu skriveni aerodrom kod Džombanga i prilikom tog neočekivanog bombardovanja uništena je na zemlji većina preostalih neprijateljskih aviona, P-40 bafala i britanskih harikena (Hurricane). Sledećeg dana smo se vratili na Javu da napadnemo svakog neprijateljskog lovca koga bismo sreli u vazduhu, i da iz brišućeg leta mitraljiramo sve ciljeve koje primetimo na zemlji. Neprijateljska protivavionska artiljerija, koja je dan ranije ćutala, sada je tukla po nama svom snagom, pa smo izgubili tri od osamnaest zeroa.

Svake noći smo slušali savezničke vesti u kojima su tvrdili da je oboreno pet ili šest zeroa u borbama sa neprijateljem tokom tog dana.

Znali smo sigurno da smo mi jedina jedinica u toj oblasti koja raspolaže lovcima zero i da smo tako velike gubitke pretrpeli samo 19. i 20. februara, kada je izgubljeno šest aviona i pilota. Dvadeset i petog je osamnaest zeroa odletelo iz Balikpapana sa zadatkom da zbriše vazduhoplovnu bazu u Malangu u kojoj je, prema podacima obaveštajne službe, neprijatelj skrivao i opravljao nekoliko savezničkih bombardera namenjenih poslednjoj odbrani tih ostrva. Na putu za Malang susreli smo holandski hidroavion. Izdvojio sam se iz formacije samo toliko vremena koliko mi je bilo potrebno da ga pošaljem u okean.

Ako su Holanđani imali još nekog lovca u Malangu, onda su sasvim sigurno izbegavali borbu. Prvo smo šest minuta kružili iznad aerodroma, a zatim nas je vođa poveo nisko iznad aerodroma da mitraljiramo tri B-17 na zemlji. Protivavionska paljba je bila žestoka, ali su sva tri bombardera eksplodirala i zapalila se. Holandski protivavionci su izrešetali nekoliko naših lovaca, ali nisu uspeli da obore nijednog.

Moja sledeća žrtva — zvanično trinaesta, pala je poslednjih dana februara. Leteo sam u formaciji od dvanaest lovaca koji su pratili dvanaest bombardera micubiši tip l, koje su Amerikanci zvali "beti". Ti bombarderi iz Makasara pošli su

55


da napadnu savezničke snage koje su se evakuisale iz Tžilatžapa. Neprijateljski brodovi napustili su luku pre našeg dolaska, a naši lovci su polako kružili, dok su bombarderi bacali svoj tovar na lučka postrojenja. Napad je za nas bio beznačajan i pošto smo ispratili bombardere do Tavanskog mora, okrenuli smo ka Malangu, jer smo se nadali da ćemo naići na neprijateljske avione. Tog dana smo imali sreću. Četiri lovca nekog tipa koji do tada još nikada nismo sreli, kružila su po nebu u blizini ogromnog kumuloninbusa, koji se kao ogroman stub dizao do visine od 7500 metara. Kada smo im se približili, utvrdili smo da se radi o holandskim lovcima bafalima. Nikad neću moći da shvatim koliko su ti holandski piloti bili neoprezni. Pre nego što su primetili da smo u njihovoj blizini našli smo ini se za petama i već je jedan zero dugim rafalom oborio prvog bafala. Pojurio sam za drugim lovcem, koji je pošao u jako oštar zaokret i očigledno je želeo da se bori! Unutar zaokreta lako sam mu presekao put i u vertikalnom nagibu izašao iz zaokreta na 200 metara iza neprijateljskog aviona. Nisam imao običaj da gađam dok sam još u zaokretu, ali ovog puta sam nestrpljivo pritisnuo dugme.

Nekoliko zrna je pogodilo motor bafala i dim je izbio iz aviona. Izgleda da je i pilot bio pogođen, jer je bafalo napravio niz sporih valjaka i iščeznuo u oblacima. Činilo mi se sasvim nemoguće da oštećeni lovac preživi snažna termička strujanja u oblaku, ali kako stvarno nisam video avion kako udara u zemlju, priznata mi je jedna verovatna pobeda.

Sledećih nekoliko meseci selili smo se od jedne baze do druge. Vratili smo se na Filipine odakle smo leteli kao vazdušna podrška našim kopnenim jedinicama koje su slamale odbranu Koredžidora sve dok ova nije popustila.

Posle toga su nas prebacili na ostrvo Bali u Indoneziji, da bismo se tamo pripremili za sledeću veliku ofanzivu na jugu. Nikad nisam mogao da shvatim američko tumačenje vazdušnih borbi koje su se vodile tih dana. Posebno me je iznenadila izjava nekog potpukovnika Džeka Dejla koji je tvrdio da je njegova eskadrila lovaca P-40 oborila sedamdeset i jednog japanskog lovca i pri tom izgubila samo devet svojih aviona sa pilotima tokom četrdeset i petodnevnih borbi za Javu. Taj broj je bio neverovatan, jer za celo to vreme nismo izgubili više od deset zeroa. Prema Dejlovom tvrđenju, američki piloti su kod svakog sukoba sa zeroima koristili manevar polupetlje, pri čemu su se spuštali za 1800 do 2400 metara i zatim ponovo peli na prvobitnu visinu i poziciju.

Tvrdio je da je na taj način u nas stvarao utisak kao da raspolaže sa četrdeset i osam lovaca, umesto šesnaest. U svim mojim borbama s američkim lovcima P-40 nikad nisam video manevar koji opisuje potpukovnik Dejl.

Moja grupa se u sukobima sa lovcima P-40, očigledno inferiornijim od zeroa, proslavila ubedljivim pobedama u našu korist. Isto tako zbunjuje druga Dejlova tvrdnja da su "jedne noći slušali radio Tokio koji je javljao:

56


"Stotine lovaca P-40 napadalo je pojavivši se iznebuha. Bili su to neki novi kertisi naoružani sa šest topova".

Kacutaro Kamija, koji je tada bio spiker emisije na engleskom jeziku na kratkim talasima radio Tokija pričao mi je da nikada nije bila objavljena vest koju navodi američki potpukovnik. Za takve informacije nije bilo ni osnove ni potrebe. Kamija je dodao da tada nisu objavljivali nikakve druge vesti izuzev onih o našim pobedama.

Izveštaj potpukovnika Dejla o vazdušnim pobedama bio je podjednako neistinit kao i vest o potapanju Harune od bombi kapetana Kelija.

57


11. Pod erupcijom vulkana Početkom marta 1942. se svih 150 pilota tajnanskog lovačkog vinga,

raspoređenih po prostranoj oblasti Filipina i Indonezije, ponovo sakupilo na indonezijskom ostrvu Baliju. Postalo je neophodno da se Indonezija potpuno okupira. Celokupnu okupacionu snagu ostrva predstavljala je samo jedna četa japanskih armijskih trupa.

Okupacija nije bila najbolji izraz, jer su naše snage ubrzo postigle da se stanovnici Balija ne odnose neprijateljski prema njima.

Bali je ličio na pravi raj na zemlji. Vreme je bilo savršeno, a lokalni pejzaži — najlepši i najslikovitiji koje sam ikada igde video na Pacifiku. Bujna vegetacija rasla je oko našeg aerodroma, a mi smo uživali u toplim izvorima koji su izbijali iz stena. Pošto smo izvesno vreme bili prizemljeni, bar za kratko smo se predali ličnom uživanju.

Jedno posle podne, dok smo lenčarili u našem "klubu" iznenadio nas je zvuk teškog bombardera, koji se približavao aerodromu. Jedan pilot je skočio do prozora i naglo povukao glavu, pa razgoračivši oči viknuo: "Hej!

B-17! Sleće!" Svi smo jurnuli do prozora gde smo se gurali da bolje vidimo. Dešavala se

neverovatna stvar. Ogromna leteća tvrđava, sa ispuštenim točkovima i zakrilcima, približavala se iz prilaznog kruga sa oduzetim gasom aerodromu.

Protrljao sam oči; to nije moguće. Odakle se tu našao taj avion? Ipak, bio je tu... Lagano je poskočio, kada su točkovi dodirnuli tlo. Do ušiju

mi je doprla škripa kočnica. Tog trenutka smo svi uzbuđeni izleteli kroz vrata, jer smo se nadali da ćemo lako i do detalja proučiti odbrambeno oružje tog moćnog američkog bombardera. Ta tvrđava, koja je upravo sletela mora da je bio avion koji su naši zarobili!

Tada nas je naglo zaustavilo štektanje mitraljeza. Neko je povukao obarač. Očigledno naše armijske trupe. B-17 nije bio zarobljen. Njegov pilot je greškom sleteo na naš aerodrom, a neki brzopleti vojnik je otvorio vatru na njega pre nego što se avion zaustavio.

Mitraljez nije ispalio ni desetak metaka, kada se preko aerodroma razlegla zaglušna buka, sva četiri motora kojima je dat pun gas. B-17 je pojurio niz pistu dižući prašinu iza sebe, da bi ga pilot s mukom opet digao u vazduh. Kratko posle toga je odleteo.

Ostali smo bez reći. Imati nedirnut B-17 u šakama i zatim tu neprocenjivu priliku izgubiti u nepovrat zbog gluposti toga mitraljesca, koji je olako povukao obarač. Ćela naša grupa otrčala je do armijskog grudobrana od vreća napunjenih peskom. Neki piloti su se s mukom uzdržavali. Jedan podoficir je sasvim izgubio

58


kontrolu nad sobom. "Koji je to prokleti idiot, kučkin sin, pucao iz mitraljeza?" Zaurlao je.

Javio se neki zbunjeni narednik. "Zašto?" upitao je. "Bio je to neprijateljski avion. Dobili smo naredbu da pucamo na svaki neprijateljski avion, a ne da mu priređujemo dobrodošlicu!" Morali smo obuzdavati pilota pozelenelog od besa da ne pokuša da ubije narednika. Poručnik armijske jedinice čuo je viku i dotrčao je. Kada smo mu objasnili ceo slučaj, duboko se poklonio i procedio iz sebe: "Ne znam kako da se opravdam za glupost svojih vojnika."

Sledećih nekoliko dana smo proklinjali armiju i oplakivali gubitak neprijateljskog bombardera. Naravno, danas mi taj slučaj izgleda smešan, ali tada, 1942, kada su nam leteće tvrđave bile najteži protivnik među savezničkim avionima, bilo je drukčije.

Pošto je prošla čitava sedmica, zategnutost između mornaričkih pilota i armijskog garnizona još se povećala. Tih dana nismo leteli, pa smo bili loše volje. Ta neprijatna situacija je jedne noći dovela do eksplozije, kada sam ležeći na postelji zaboravio na zamračenje i upalio cigaretu.

Odmah se spolja javio glas: "Prekini s pušenjem ti unutra, kopile jedno! Zar čak ni propise ne znaš?"

Pilot Honda, podoficir trećeg ranga, koji je spavao u susednoj postelji skočio je na noge i izleteo kroz vrata. Za tren je zgrabio vojnika za gušu i počeo glasno da ga psuje. Honda je bio moj pratilac u vazduhu i mislio je da uvek mora brzo da reaguje, ako mi neko nanese i najmanju uvredu. Izjurio sam za njim, ali je bilo kasno. Honda je potpuno izgubio kontrolu nad sobom i pre nego što sam stigao do njega čulo se kako pesnice tuku po mesu i zatim tup udarac, kada je onesvećen vojnik pao na zemlju.

Honda je poludeo od besa. Otrčao je od barake na travu, pa je počeo da se dere koliko ga grlo nosi: "Pojavite se vi armijska kopilad! Ovde vas čeka Honda iz mornarice! Izađite i borite se idioti!"

Dva vojnika su izletela iz barake i bacila se na Hondu. Video sam kako je zarežao, okrenuo se na peti i veselim pokličem jurnuo na protivnike. Došlo je do kratkog gušanja, čuli su se zvuči brzih udaraca i ubrzo je Honda ustao na noge, pa se pobedonosno raskoračio iznad dva opružena tela.

"Honda! Prestani!" viknuo sam, ali bez ikakvog efekta. Još nekoliko vojnika istrčalo je napolje, a Honda im se sa radošću suprotstavio. Armijski poručnik je, međutim, bio za petama svojih ljudi, pa ih je oterao u njihovu baraku. Nije nam ništa rekao, ali smo čuli kako psuje svoje vojnike. "Vi, idioti i svinje, tu ste da se borite sa neprijateljima!" psovao je. "Niste ovde da se bijete sa svojim zemljacima. Ako baš morate da se prepirete, onda nađite takvog koga možete da istučete. Lako se može videti da su ovi piloti sve sami samuraji i da ništa ne znaju bolje od borbe."

59


Sledećeg jutra poručnik je ušao u naš klub i mi smo već sakupljali hrabrost da bismo primili zaslužene grdnje zbog našeg ponašanja. Umesto toga nasmejao se i rekao: "Gospodo, veseli me što vam mogu saopštiti radosnu vest da je jedna naša jedinica u Bandungu na Javi zarobila bombarder B-17, koji je potpuno neoštećen i u "letnom stanju". Razlegli su se krici oduševljenja. Leteća tvrđava s kojom ćemo moći da letimo!

Poručnik je raširio ruke da nas utiša. "Na žalost, iz Tokija su naredili da zarobljeni bombarder odmah treba uputiti u Japan. Vest o tome sam primio kada je bombarder, jutros, već odleteo za Japan."

Razočarani glasovi i psovke sledili su njegove poslednje reći. "Međutim", brzo je nastavio poručnik, "uveravam vas da ćemo preduzeti sve

mere kako bismo vani pribavili što više podataka o zarobljenom avionu." Pozdravio je i brzo napustio našu sobu.

Uopšte nismo verovali da ćemo ikada dobiti i najkraće obaveštenje o zarobljenom B-17. Saradnja između armije i mornarice tekla je, otprilike, tako da leva ruka nijednog trenutka ne zna šta radi desna. Prošla je još jedna sedmica a da smo još uvek bili prikovani za zemlju. Čak je i mirna atmosfera Balija počela da nam ide na nerve.

Možda bi pod drugim okolnostima uživali u našem neradu, ali ne i sada, kada smo bili svesni da se nalazimo tu da bismo se borili. Svih tih dugih godina nisam radio ništa drugo izuzev što sam učio kako treba da se borim i zato smo ja i drugi jedino želeli da se što pre vinemo u vazduh.

Jednog jutra, ubrzo zatim, uleteo je neki od pilota bez daha u našu baraku s iznenađujućom vešću. Smena! Već se šaputalo o tome i izgledalo je da će neke od nas vratiti u Japan. Svi smo počeli da sabiramo vreme koje smo proveli van domovine.

Verovao sam da ću ja prvi pre svih ostalih, biti na spisku za povratak kući. Otišao sam iz Japana na putu za Kinu još maja 1938. godine i ako oduzmem onu godinu oporavka posle ranjavanja, bio sam daleko od domovine trideset i pet meseci. Kada sam došao do saznanja da ću opet možda videti porodicu, osetio sam strahovitu nostalgiju za kućom. Celo popodne sam proveo u čitanju Fuđikinih i majčinih pisama. Pisale su mi nadugačko i široko kako su veličanstveno proslavile u domovini pad Singapura tokom februara i kako su slavili sve ostale naše pobede.

Ceo Japan bio je u zanosu zbog pobeda naših snaga, posebno u vazduhu. Čeznuo sam da ponovo vidim Fuđiko, najlepšu devojku koju sam ikada upoznao. Samo jednom mi se pružila prilika da je gledam u oči i već sama pomisao da će najverovatnije — ili veoma verovatno — postati moja nevesta, toliko me obuzela, da sam se gotovo izgubio od sreće.

Za razliku od većine ranijih govorkanja, vest o povratku u Japan se obistinila. Dvanaestog marta stigao je iz Japana poručnik Tadaši Nakađima i

60


obavestio eskadrilu da će on zameniti poručnika Eiđa Šingu koji je do tada bio komandir eskadrile. "Odlučeno je da se poručnik Šingo vrati u Japan", dodao je. "Sada ću pročitati imena onih pilota koji su određeni da se vrate u Japan."

Nikakav šum nije remetio Nakađimin glas, kada je počeo da čita dugi spisak imena pilota. Prvo ime na listi nije bilo moje, iako sam se tome potajno nadao. Nije bilo ni drugo, ni treće. Slušao sam sa nevericom dok je komandir čitao listu sa preko sedamdeset imena među kojima nije bilo moga. Bio sam iznenađen i uvređen.

Nikako nisam mogao da shvatim zašto su me izostavili iz spiska pilota koji se vraćaju u Japan. Bio sam van domovine duže nego iko drugi.

Kasnije sam stao pred novog komandira i upitao: "Gospodine, vidim da mog imena nema među pilotima koji idu kući. Da li biste bili ljubazni da mi kažete koji je razlog? Ne verujem da ja ..."

Komandir Nakađima prekinuo me je pokretom ruke i nasmešivši se rekao: "Ne Sakai, ti nećeš ići kući s ostalim ljudima. Potreban si mi Sakai, i pratićeš me. Prelazimo u novu vazduhoplovnu bazu, koja će biti najisturenija prema neprijatelju. Odlazimo u Rabaul na Nju Britenu. Po mom mišljenju, ti si najbolji pilot u ovoj eskadrili i letećeš kao moj pratilac. Ti drugi ljudi neka idu kući i tamo brane domovinu."

Eto, to je bio razlog. Razgovor je bio završen. Po pravilima koja su važila u našoj mornarici nisam se usudio da komandira išta više pitam.

Vratio sam se u baraku potišten i razočaran u ceo svet, izgubivši nadu da ću ikada više videti Fuđiko i svoju porodicu. Tek posle mnogo meseci sam video da mi je naklonost komandira Nakađime da postanem jedan od njegovih pilota spasla, u stvari život. Svi ti piloti koji su se vratili kući, bili su kasnije prebačeni na taktičke brodove koji su krenuli da osvoje Midvej, ali ih je 5. juna neprijatelj strahovito potukao, pa su gotovo svi koji su napustili Bali, poginuli.

Sledećih nekoliko sedmica bile su među najgorima u mom životu. Nikada se nije odjednom sručilo na mene toliko bolesti, nikad nikam bio utučeniji ni malodušniji. Naše sledeće odredište Rabaul bilo je oko 4000 kilometara udaljeno od Balija u pravcu istoka, predaleko da bismo tamo mogli da preletimo sa zeroima. Umesto da našu grupu pilota prebace transportnim avionom, ili letećim čamcem, ili čak brzim ratnim brodom, bili smo zaprepašćeni kada su nas nagurali kao stoku u mali, stari, rasklimatani teretni brod. Više od osamdesetoro nas sabili su u tu smrdljivu lađu koja je polako gmizala po vodi, brzinom od dvanaest čvorova. Kao zaštitu su nam dali samo jedan mali brod — lovca na podmornice.

Nikada se nisam osećao tako izložen i prepušten na milost i nemilost neprijatelju kao na toj strašnoj lađi. Nismo mogli da razumemo kako dejstvuje mozak naše visoke komande. Samo jedan torpedo iz podmornice koja vreba u

61


zasedi, ili bomba od 250 kilograma iz nekog bombardera, i naš nemoćni brod bi se razleteo u hiljadu komada.

Bilo je potpuno nerazumljivo, ali istinito, da naši komandanti rizikuju u jednom takvom plovećem čudovištu da izgube polovinu od svih pilota lovaca na tom bojištu, i to onih sa najvećim iskustvom. Nezadovoljan i nesrećan, konačno sam se prepustio malodušnosti i ozbiljno se razboleo. Bio sam prikovan za postelju u potpalublju broda i tu sam proveo veći deo dvonedeljnog putovanja od Balija do Rabaula.

Brod je neprekidno škripao i ječao dok se ljuljao ploveći svojom krivudavom putanjom. Svaki put kada je naišao na brazdu, koju je ostavljao za sobom prateći lovac na podmornice, naš brod se naginjao na bok zaljuljavši se kao pijan. U utrobi broda bilo je kao u mučilištu. Vrućina je bila gotovo nepodnošljiva. Nijednog suvog dana nije bilo u toku cele dve nedelje putovanja. Znoj je lio iz naših tela u vlažnom i sparnom potpalublju. Miris boje je gušio, svi piloti u mom odeljku teško su se razboleli. Kada smo prošli pored ostrva Timor, koji su već okupirale naše trupe, prateći brod okrenuo nam je leđa i brzo se izgubio u daljini. Tada sam već bio ozbiljno bolestan.

Povremeno mi se činilo da umirem i verujem da bih pozdravio smrt, jer bi me resila sveg tog mučenja.

Ali i u najgoroj nesreći može biti sreće, a od najtežih iskušenja može biti koristi. Tokom najvećeg dela tog putovanja, pored mene je bio mladi poručnik kojega su tu skoro naimenovali da vodi moju eskadrilu. Poručnik Đuniči Sasai bio je jedan od onih koji su na mene ostavili najjači utisak. Kao diplomiranog oficira japanske pomorske akademije nije trebalo mnogo da ga pogađa kakve nedaće muče nekog podoficira. Kastinski sistem mornarice bio je toliko krut, da zaista ne bi trebalo, niti bi se od njega očekivalo, da uđe u te smrdljive prostorije, čak i da smo umirali. Sasai je, međutim, bio drukčiji. Nije se osvrtao na nepisani zakon da oficiri ne mogu imati prijatelje među podoficirima. Dok sam u delirijumu ječao i plakao, gušeći se u zadahu znoja i telesnog smrada, Sasai je sedeo pored moje postelje i brižno me negovao koliko god je mogao. Povremeno sam otvarao oči i gledao u njegove jasne i saosećajne oči. Njegovo prijateljstvo i nega pomogli su mi da izdržim najteži deo puta.

Brod je konačno uplovio u rabaulsku luku, glavnu na Nju Britenu. Sa uzdahom olakšanja oteturao sam iz potpalublja na kej. Nisam mogao da verujem svojim očima. Ako je Bali bio raj, onda je Rabaul bio izvučen iz samog dna pakla. Pred nama je bila uska i prašnjava pista, koja je trebalo da služi našoj jedinici. To je bio najgori aerodrom koji sam ikada igde video. Neposredno iza tog bednog aerodroma dizao se dvesto metara visoki strašan vulkan. Svakih nekoliko minuta se zemlja pod našim nogama zatresla, a vulkan potmulo zastenjao i zatim izbacio

62


nešto kamenja i gust, zagušljiv dim. Iza vulkana su se protezale bezbojne planine, potpuno gole, bez trave i drveća.

Čim smo se iskrcali sa broda, odvezli su nas pilote na aerodrom. Prašnjav put po kojem smo se vozili, bio je pokriven deset centimetara debelim slojem plavca i oporog vulkanskog pepela.. Aerodrom je bio zapušten i krajnje odbojan. Pri svakom našem koraku uzvitlali su se iza nas prašina i pepeo. Gunđanje i očajanje obuzeli su pilote kada su među poredanim avionima ugledali nekoliko davno zastarelih lovaca tipa klod sa neuvlačećim stajnim trapom i otvorenom kabinom. Ponovo mi je pozlilo i onesvestio sam se. Sve to bilo je previše za mene.

Poručnik Sasai me brzo prebacio do upola dovršene bolnice na brdu pored piste.

Sledećeg jutra, rano, shvatio sam da Rabaul ni izdaleka nije mesto progonstva, kako sam u prvi mah mislio.

Umesto da bude po strani ratnih zbivanja, Rabaul se ubrzo našao u samom njihovom središtu.

Znak za vazdušnu uzbunu trgnuo me iz teškog sna. Kroz prozor sam ugledao dvanaest dvomotornih bombardera maroder kako u niskom letu brišu iznad luke i znalački seju bombe u Komaki Maru, brod koji nas je dovezao ovamo sa Balija. Njegova posada, koja je istovarila teret, razbežala se po keju i počela da skače u vodu kada su bombarderi B-26 napali brod. Za nekoliko trenutaka je brod obavijen plamenom počeo da tone. Bombarderi, koji su nosili australijske oznake, zatim su počeli da tuku po pisti i avionima koji su tamo bili parkirani. Tri dana za redom su se maroderi vraćali da napadnu aerodrom i sve što se na njemu nalazilo. Kružili su polako na maloj visini, a njihovi strelci uživali su u pravom prazničkom gađanju. Na zemlji se niko nije smeo ni da pomeri, da ne bi privukao na sebe vatru iz velikog broja teških mitraljeza.

Ti napadi bili su za mene najbolji lek. Ako ništa drugo, Rabaul je obećavao akciju koja će me pokrenuti iz obamrlosti u koju sam zapao pre mnogo sedmica, od kada smo bili prizemljeni. Zamolio sam lekara da me odmah otpusti iz bolnice. Silno sam žudeo da ponovo uhvatim komande zeroa.

Lekar se nasmejao. "Još nekoliko dana ćeš tu ostati, Sakai. Nikakve koristi ne bi bilo, da te sada pustim. Za tebe još nemamo ni lovca da bi leteo. Kada budu stigli naši novi avioni, pustiću te."

Četiri dana kasnije napustio sam bolnicu dobro oporavljen. Sa devetnaest drugih pilota lovaca ušao sam u četvoromotorni leteći čamac, koji je tog jutra sleteo u luku. Uskoro ćemo opet poleteti, jer je ovaj leteći čamac doleteo od pregrađenog nosača aviona Kasuga, koji je dovezao dvadeset novih lovaca zeroa za našu eskadrilu.

63


Pošto je neprijatelj stalno izviđao i bombardovao, Kasuga se nije usudio da uplovi u rabaulsku luku, nego je usidren čekao ispred ostrva Buke, tristo kilometara daleko, gde nas je hidroavion prebacio.

Dva časa kasnije bili smo ponovo u Rabaulu, nasmejani kao đaci, pored naših dvadeset novih lovaca napunjenih municijom i spremnih za borbu. Tog istog dana, neprijateljski izviđački avion otkrio je naše lovce na zemlji, umakavši pre nego što smo uspeli da poletimo. Rabaul je postao miran, izuzimajući vulkanske erupcije koje su nastavile nesmanjenim tempom.

Sledećih nekoliko sedmica u Rabaul su neprekidno pristizali novi lovci i bombarderi. Brzo smo prikupljali nove snage za predstojeću ofanzivu, koja je bila usmerena protiv Australije i Port Moresbija na Novoj Gvineji.

Upoznali su nas sa japanskim planovima koji su predviđali potpunu okupaciju Nove Gvineje.

Nas tridesetoricu iz tajnanskog puka prebacili su početkom aprila u novu vazduhoplovnu bazu kod mesta Lej, na istočnoj obali Gvineje. Kapetan Masahisa Saito poveo je našu grupu u novo mesto boravka. Tada su počele najžešće vazduhoplovne borbe celog rata na Pacifiku. Bili smo tristo kilometara udaljeni od savezničkog bastiona Port Moresbija i naš posao u novoj bazi sastojao se u gotovo svakodnevnom praćenju naših bombardera, koji su doletali iz Rabaula da bi tukli neprijateljske objekte u ključnom području Port Moresbija.

Rat više nije bio samo jednostavan. Koliko god smo mi tukli Moresbi, toliko su i saveznički bombarderi i lovci napadali Lej. Iznenadila nas je hrabrost i borbenost savezničkih pilota. Svaki put kad su napadali Lej presretali smo ih i oštetili ili oborila po nekoliko njihovih aviona. Naši napadi na Moresbi su još više uvećali savezničke gubitke.

Potrebno je posebno istaći odlučnost savezničkih pilota da sa nama zametnu borbu, jer su nezavisno od toga na čijoj strani je bila brojna premoć, njihovi lovci odvažno kretali u napad. Pri tome moram naročito da naglasim da su njihovi lovci po svojim borbenim osobinama očigledno zaostajali za našim zeroima. Pored toga su gotovo svi naši piloti bili iskusni veterani i, ako se tome dodaju izvanredne osobine zeroa, prednost je bila izrazito na našoj strani. Ljudi sa kojima smo se tada borili bili su među najhrabrijima koje sam ikada sreo, ništa manje od naših pilota, koji su tri godine kasnije dobrovoljno odlazili na zadatke bez ikakve nade za povratak.

64


12. Aerodrom u Leju Osmog aprila sam sa osam ostalih pilota odleteo iz Rabaula u našu novu

bazu kod Lej a. Dok smo kružili iznad aerodroma glasno sam mrmljao. Gde su hangari, radionice, kontrolni toranj? Gde je sve ostalo, osim prašnjave male piste? Imao sam osećaj kao da slećem na palubu nosača aviona. Sa tri strane piste vrtoglavo su se uzdizale stenovite planine Papuanskog poluostrva, a na četvrtoj, odakle smo prilazili aerodromu, bio je okean.

Ostalih dvadeset i jedan pilot, koji su stigli već nekoliko dana ranije, čekali su nas na kraju piste gde smo dorulali posie sletanja. Honda i Jonekava, moji pratioci sa bojišta iznad Jave, prvi su mi poželeli dobrodošlicu.

"Dobrodošao kući, Sakai!" viknuo je Honda nasmejavši se. "Najlepše mesto na svetu te pozdravlja!"

Zagledao sam se u Hondu. Očigledno se po svom starom običaju opet šalio, mada sam video veoma malo razloga za humor u toj tužnoj i blatnoj rupi. Pista je bila najviše devetsto metara dugačka i protezala se pod skoro pravim uglom od samog podnožja planinske kose sve do mora. Na obali je bio mali hangar za avione, sav izrešetan šrapnelima i mecima. Tri oštećena australijska transportna aviona u isprepletenoj gomili ležala su na zemlji, a svuda okolo bila je razbacana uništena oprema. Hangar i sve što je bilo u njemu bombardovali su i mitraljirali naši avioni prethodnog meseca prilikom iskrcavanja naših jedinica u blizini aerodroma.

Aerodrom Lej su Australijanci raščistili da bi pomoću aviona mogli da snabdevaju rudnik zlata Kokoda i da bi iz njega transportovali zlatnu rudu. Rudnik je bio skriven daleko u divnim Oven Stenli planinama. Kopnom je pristup vozila do rudnika bio gotovo nemoguć zbog guste vlažne džungle i vrtoglavih planinskih litica. Moglo je da se ide samo pešice. Pristanište je bilo podjednako zapušteno kao aerodrom. Samo jedan trgovački brod od 500 tona, takođe australijski, ležao je u pristanišnom blatu. Njegova krma i jedan jarbol štrcali su iz vode u blizini primitivnog mola. To je bio jedini brod nadaleko odavde. Bio sam ubeđen da je Lej najgori aerodrom koji sam ikada video, uključujući Rabaul i čak isturene aerodrome u Kini.

Međutim sve to nije moglo da uguši Hondino raspoloženje. "Veruj mi Saburo," tvrdio je, "došao si u najbolje lovište na svetu. Neka te ovo polje i džungla ne uznemiravaju. Još nikada nismo imali bolju priliku da torbu napunimo lovinom nego ovde". Još uvek se široko cerio. Honda je mislio sasvim ozbiljno. Bilo mu je drago što se tu nalazi. Počeo je da nam objašnjava kako je ovaj usamljeni aerodrom, pre mog dolaska, tri dana uzastopno bio izložen snažnim napadima. Petog aprila četiri zeroa iz Leja pratili su sedam bombardera koji su

65


napali Port Moresbi. Oborili su dva neprijateljska lovca, uz gubitak jednog našeg. Sledećeg dana je poleteo isti broj aviona i ponovo su se piloti lovci vratili oduševljeni kući, tvrdeći da su oborili pet neprijateljskih aviona. Sedmog aprila su dva zeroa presrela tri neprijateljska bombardera iznad Salamue i u borbi koja se razvila oborili su dva i verovatno još jednog. Neprijateljski mitraljesci su "skinuli" jednog zeroa.

Za Hondu su borbe bile najvažnija stvar u životu. Bio je potpuno ravnodušan prema toj smrdljivoj rupi iz koje smo poletali. Za njega je to sada bilo nevažno.

Toga popodneva smo se sakupili u štabu da bismo dobili potrebna uputstva. Naziv štab sam upotrebio sasvim proizvoljno. Ta reč je u našem slučaju zvučala smešno. To mesto nije zaslužilo da se nazove ni koliba, jer nije bilo ni zidova! Umesto zidova, zavesa i vrata visile su pletene asure sa rasklimatanih greda. "Soba" je bila jedva toliko prostrana, da je u nju moglo da stane svih trideset letača, sabijenih jedan do drugoga. U sredini je bio veliki, grubo istesan sto od drveta iz okoline. Nekoliko sveća i jedna petrolejka služile su za osvetijavanje.

Električnu struju za telefon dobijali smo iz akumulatora. Pošto nam je kapetan Saito dao o svemu uputstva, otišli smo u našu baraku.

Tada sam pred štabnim položajem video sav vozni park namenjen našoj vazduhoplovnoj jedinici u Leju. Sastojao se od prastare zarđale rasklimatane fordove limuzine, jednog propalog kamiona i jedne cisterne za gorivo. Ta vozila su opsluživala celu bazu. Hangara nije bilo. Nismo imali čak ni kontrolni toranj. Međutim moje očigledno razočarenje u aerodrom Lej ni najmanje nije uticalo na Hondino i Jonekavino raspoloženje. Honda je zgrabio moju torbu od grubog platna i veselo pevajući krenuo ka barakama, a Jonekava mi je usput pokazivao uređaje u bazi.

Dve stotine mornara zaposelo je protivavionske položaje oko piste. Oni su bili celokupna borbena posada aerodroma. Tih dvesto ljudi, sto mehaničara i trideset pilota predstavljali su sveukupne japanske snage u Leju.

Za sve vreme japanske okupacije, sve dok Saveznici nisu osvojili Lej, 1943. godine, nije se pokušavalo da se poboljšaju uređaji na aeromu ni da se dovedu bilo kakva pojačanja.

Dvadeset podoficira i tri mobilisana letača živeli su sabijeni u jednoj kolibi. Ta, takozvana, zgrada merila je u osnovi šest puta deset metara. Na sredini se nalazio velik sto koji smo naizmenično koristili za jelo, pisanje i čitanje. S obe strane sobe bili su tesno poredani kreveti. Nekoliko sveća nam je služilo kao jedino osvetljenje.

Baraka je bila tipična tropska koliba, sa podom pola metra uzdignutim iznad vlažnog tla. Klimave stepenice ispod pročelja služile su za pristup u našu "kuću". Iza barake bio je velik rezervoar za vodu. Ljudi su odsekli dno sa nekog praznog bureta za gorivo i pretvorili ga u provizornu kadu za kupanje. Bilo je nepisano

66


pravilo da se ljudi svake druge večeri kupaju. Od još nekoliko praznih buradi za gorivo napravljene su razne posude za kuhinju i umivanje.

O kuhinji se brinuo poseban dežurni. Zbog obimnog zadatka, jer je trebalo pripremiti šezdeset i devet obroka dnevno, bio je zaposlen ceo dan. Uprkos ogorčenim borbama u toku poslednjih sedmica, ljudi su ulagali posebne napore da svaki dan operu svoje rublje u kantama. Mogli smo da živimo i u ovako kužnoj rupi, ali niko nije želeo da mu se telo usmrdi.

Ljudi su kraj niza buradi iskopali plitak rov, koji je služio kao sklonište od vazdušnih napada. Kada su se iznenada pojavljivali neprijateljski bombarderi, koji su obično leteli nisko iznad drveća, da bi nas iznenadili, ti rovovi su se za tren oka ispunili ljudima, koji su izleteli iz baraka, kada ili nužnika.

Bili smo smešteni na oko pet stotina metara istočno od piste, pa smo hodom ili trčeći dolazili do naših aviona.

Motorizovani transport, koji je bio prava raskoš, dobijali smo samo u slučaju telefonske naredbe za trenutno poletanje. Tada bi se ford dahćući dokotrljao da nas odveze.

Pet stotina metara severoistočno od piste nalazila se oficirska baraka. Bila je ista kao naša. Njena jedina prednost bila je u tome što je tamo živelo samo deset oficira, što znači da su imali istu udobnost za upola manji broj ljudi.

Komandant baze, njegov zamenik i pomoćnik su se zbili u malu kolibu, koja se naslanjala na oficirsku baraku.

Naš svakodnevni život za vreme četiri meseca po dolasku odvijao se po gotovo nepromenjenom rasporedu. U pola tri ujutro budili su mehaničare, da bi do jutra pripremili naše lovce. Sat kasnije je dežurni budio sve pilote.

Doručkovali smo u baraci ili, povremeno, pred štabom. Obroci su bili jednolični i neukusni. Doručak se sastojao od pirinča, sojine supe sa suvim sočivom i kiselih krastavaca. Ceo prvi mesec pirinač je bio pomešan sa neukusnim ječmom, kako bi zalihe što duže trajale. Posle četiri sedmice našeg stalnog zanovetanja, prestali su sa ječmom. I kada je u Leju jelo bilo najbolje, bilo je to još daleko od dobrog.

Posle doručka, šest pilota je odlazilo da čeka pored svojih lovaca, koji su bili zagrejani i spremni za poletanje.

Ovi avioni su bili određeni da polete u slučaju kada je bilo potrebno da presretnu neprijatelja. Stajali su na kraju piste tako da su uzleteli odmah na znak uzbune. Sa aerodroma Lej nikada nismo leteli u izviđanje i radar nam je bio sasvim nepoznat. Ovih šest pilota je, međutim, moglo da poleti za nekoliko sekundi.

Ostali piloti, koji nisu bili dežurni, čekali su u blizini štaba na naredbu. Pošto nismo pričali o drugom osini o taktici vazdušne borbe, predali smo se šahu i igri dame, da nam prođe vreme.

67


U osam ujutro, formacija zeroa se digla u vazduh i pošla u patroliranje. Kada su lovci leteli sami, išli su najkraćim putem do neprijateljskog područja, iznad Moresbi Elija. Kada smo dobili zadatak da pratimo bombardere, leteli smo iznad obale Papue u pravcu jugoistoka i pridružili smo se bombarderima iznad Bune, koja je bila uobičajeno mesto susreta.

Najčešće smo se oko podne vraćali u bazu na ručak. Bio je to slab razlog za povratak kući. Ručak je bio uvek isti, kao uostalom i večera. Za ručak smo dobijali šolju pirinča, koji se pušio, i ribu ili meso iz konzerve. Oficiri su dobijali nešto bolje. Njihovi obroci su bili istovetni, ali je pet posilnih, koji su ih služili, ulagalo posebne napore da hranu za oficire prikažu kao "različito jelo".

Između tri uobičajena obroka svi piloti su dobijali voćni sok i različite vrste slatkiša, da bi tako nadoknadili nedostatak vitamina i kalorija kod redovnih obroka.

Svako popodne, oko pet, svi piloti su se skupljali na dnevne telesne vežbe, a prema propisanom sportskom programu sačinjenom da nam jača mišiće i podstiče reflekse. Posle grupnih vežbi su se svi, osim članova dežurne šestorke, vraćali u svoje barake na večeru i kupanje, posle čega smo dva, ili tri časa provodili u čitanju ili pisanju pisama kući. Oko osam, ili najkasnije devet, svi smo bili u krevetu.

Sva naša razonoda bila je čista improvizacija. Piloti bi često uzimali svoje gitare, ukulele, harmonike i usne harmonike, pa se sakupljali da sviraju naše narodne pesme.

Dok smo u Rabaulu unajmili velik broj domorodaca da rade kao sluge, dotle u Leju japanske trupe nisu imale meštane koji bi za njih radili neke poslove. Najbliže selo bilo je udaljeno tri kilometra i ni lepim, ni prinudnim, nije bilo moguće privoleti seljake da se izlažu gotovo svakodnevnim napadima. Bili su zaplašeni grmljavinom aviona, štektanjem mitraljeza i zaglušujućim eksplozijama bombi.

Eto takav je bio Lej. Hrana je bila bedna, a dnevni raspored strog i jednoličan. Kantine, kao i neke druge mogućnosti za razonodu nije bilo. A žene? U Leju je svako pri pomenu te reći upitao: "Šta je to?" I pored svega toga, moral nam je bio na visini. Istina je da nam je nedostajalo svakodnevne udobnosti, da ne kažem i svakodnevnih potreba, ali se zbog toga malo ko žalio. Znali smo da nismo bili tu da zadovoljavamo svoje lične prohteve, već da se borimo. Želeli smo da se borimo, jer zašto postoje piloti u svetu nego da se bore sa neprijateljskim avionima? Na Baliju smo imali raj na zemlji, i ljudi su se neprestano svađali i žalili. Tamo smo bili prizemljeni i kao da su odsekli krila našoj grupi, a to je za nas bila najteža moguća kazna. Moram da naglasim, da se vazduhoplovni garnizon u Leju razlikovao od svih drugih u ostalim bazama. Svakog od nas su posebno izabrali iz celokupnih naših vazduhoplovnih snaga. U Leju su naši oficiri sakupili

68


ljude čija je jedina želja bila da pritisnu obarače mitraljeza i topova u zerou koji se "prilepio" za rep neprijateljskog lovca.

Jedanaestog aprila sam ponovo okusio vazdušnu borbu. Sreća mi je darovala dobar povratak, jer sam tog dana postigao svoju prvu "dvostruku" pobedu. Uzbudila me već sama pomisao da se posle gotovo dva meseca prinudne neaktivnosti opet vraćam u borbu. Dan ranije, desetog aprila, nisam bio planiran za letenje i morao sam da ostanem na zemlji, dok su drugi piloti doživeli pravi praznik. Šest naših lovaca, koji su pratili sedam bombardera nad Port Moresbi, oborili su dva neprijateljska bombardera koje su uhvatili kada su hteli da pobegnu sa napadnutog neprijateljskog aerodroma. Tom prilikom su verovatno oborili i treći bombarder. Istoga dana, kasnije, tri dežurna zeroa morala su odmah u vazduh da bi blagovremeno presreli nekoliko neprijateljskih bombardera iz Salamue. Uspeli su da obore jedan bombarder, a drugi da oštete.

Naš let jedanaestog bio je pre ponovno upoznavanje s avionom, nego bilo šta drugo. S osmoricom tek prispelih u Lej, poleteli smo i rasporedili se u tri grupe u obliku klina, pa odleteli ka Moresbiju. U toku leta duž obale postepeno smo se peli da bismo dobili visinu. Vreme je bilo savršeno, a bela peščana obala ličila je na masu u prah samlevenih ogoljenih kostiju, rasutih po ivici ostrva. Zatim su se pred nama uzdigle u nebo Oven Stenli planine koje su dopirale do 4500 metara iznad mora. I pored velike visine, na njihovim vrhovima nije bilo snega, a njihovi obronci ličili su na ogromne zidove zastrašujuće džungle.

Na 5000 metara visine preleteli smo planinski greben. Sasvim neočekivano smo se našli u novom svetu — u neprijateljskom. Na beskrajnoj tamnoplavoj površini Koralnog mora nisam mogao da primetim nijedan brod.

Voda je ličila ria neobičnu ljubičastu mermernu ploču koja se prostirala u nedogled. Planine ispred nas spuštale su se ka južnoj obali mnogo blaže, nego što su padale s one strane iza nas, nasuprot našem aerodromu. Sve ostalo bilo je jednako.

Četrdeset i pet minuta posle poletanja pod mojim krilom se našla baza Moresbi. Na zemlji sam lako raspoznavao velik broj aviona različitih tipova. Mnoge od njih su u velikoj žurbi gurali sa lako uočljivih mesta u skloništa u džungli, gde ih je od pogleda iz vazduha skrivalo gusto zelenilo koje je okruživalo neprijateljski aerodrom.

Protivavionski topovi su ćutali, jer smo verovatno bili van njihovog dometa. Sve je ukazivalo da postoje odlični uslovi za napad iz brišućeg leta, jer smo lako mogli da gađamo avione na zemlji pre nego što bi uspeli da ih odguraju do zaklona gde su bili sigurni od naših zrna. Imali smo, međutim nedvosmislenu naredbu za "let upoznavanja" — samo za borbu, a ne mitraljiranje.

Preletali smo Moresbi i iznad Koralnog mora se okrenuli. Za nekoliko minuta bili smo u suprotnom smeru, koji nas je ponovo doveo iznad neprijateljske

69


baze. Zaprepastila nas je činjenica da neprijateljski protivavionci i piloti očigledno ignorišu naše prisustvo i ne pružaju nikakav otpor.

Ovaj put smo iznad aerodroma preleteli sa suncem tačno u leđa i, pošto smo neko vreme polako kružili po nebu, konačno smo ugledali neprijateljske avione: četiri P-39, prve erakobre (Airacobra) koje sam ikada video.

Neprijateljski avioni su leteli gotovo pravo na nas i bili su udaljeni oko 5 km s naše leve strane. Tada je bilo sasvim nemoguće reći jesu li nas primetili ili nisu. Odbacio sam dopunski rezervoar za gorivo i povećao snagu motora, a oba moja pratioca su me sledila. Prišao sam uz bok našeg vodećeg lovca i signalima preneo kapetanu Sasaiju šta sam otkrio, zamolivši ga da nas štiti od napada. Rukom mi je mahnuo napred. "Kreči napred.

Štitićemo vas." Sve četiri erakobre i dalje su uporno nastavile u istom smeru. Imali smo

sreće. Pošto je zaslepljuće sunce bilo pravo ispred njih, američki piloti nisu mogli da primete naše lovce koji su im se približavali. P-39 su leteli u dva para; prvi je bio oko tristo metara ispred drugog.

Hondu sam poslao iza i iznad sebe, a manje iskusnom Jonekavi sam rukom dao znak da nastavi neposredno iza mojeg lovca. Sada smo bili samo petsto metara udaljeni od neprijateljskih lovaca i naglo smo zaokrenuli ulevo.

Za nekoliko sekundi bićemo spremni za napad. Ostanu li samo još zaslepljeni suncem, pružiće nam se prilika da ih pogodimo pre nego što primete da smo u vazduhu.

Već sam se pripremio da krenem u preturanje pre polaska u napad, ali sam istog trenutka izmenio plan. Ako avion izvučem iz obrušavanja izgubiću prednost da mi sunce bude iza leđa. Umesto toga, gurnuo sam palicu napred i naglo se obrušio praćen Hondom i Jonekavom, koji kao da su se zalepili za mene. Spustili smo se pod njih i počeli se penjati u brzom, oštrom zaokretu, održavajući savršen raspored.

Poslednja dva neprijateljska lovca bila su sada iznad i ispred mene, nesvesni da im se približavam. Još uvek su bili zaslepljeni, pa mi je zato uspelo da brzo smanjim rastojanje. Još uvek sam čekao da budem dovoljno blizu da ne promašim cilj. Dva P-39 su se gotovo dodirivala krajevima krila i sa rastojanja od pedeset metara video sam ih potpuno jasno u svom nišanu. Sada! Pritisnuo sam dugme topova i sledećeg sekunda je prva erakobra bila gotova. Granate su pogodile tačno u sredinu njegovog trupa, od koga su se otkidali komadi metala i odletali.

Oblak dima i plamena izbio je iz aviona. Kliznuo sam u stranu i topove usmerio u drugi P-39. Opet su granate

pogađale tačno u cilj i eksplodirale u unutrašnjosti lovca, raznoseći ga na komade. Obe erakobre sunovratile su se u dubinu.

70


Izvukao sam zero iz bočnog klizanja i preveo ga u oštar zaokret usmeren tako da me dovede neposredno iza prva dva neprijateljska lovca. Ali borba je već bila pri kraju! Oba P-39 su već ludo kovitlajući padala ka zemlji i za sobom vukla sjajan plamen i gust dim. Bili su isto tako brzo oboreni kao i ona dva koje sam ja iznenadio.

Prepozno sam zeroa koji je izlazio iz obrušavanja. Za njegovim komandama je bio Hirojoši Mišićava, novajlija među nama. Drugim zeroom, koji je postigao pobedu, samo jednim ispaljenim rafalom, pilotirao je Tošio Ota koji se sada oštro izvukao iz pikiranja ispod nas da bi se pridružio mojoj grupi.

Zvuči potpuno neverovatno da se borba završila za manje od pet sekundi i da su četiri neprijateljska lovca udarila u zemlju. Pri tome je posebno značajno da su dve pobede postigli dvadeset trogodišnji Nišizava i dvadesetogodišnji Ota.

Ovde treba objasniti još neke činjenice. Kao što sam već rekao, svi piloti u Leju su birani doslovce, svaki posebno, a osnovno merilo za njihov izbor bile su pilotske sposobnosti. Oba pomenuta mlada pilota isticala su se čak i u tom odabranom društvu. Među nama se nalazio velik broj veterana iz bezbroj borbi, pa su novajlije u takvoj sredini izuzetno brzo učili. Nišizava i Ota su se već ranije pokazali da vanredno vladaju svojim avionima.

Kasnije su postali zajedno sa mnom vodeći asovi lovačke grupe u Leju. Često smo leteli zajedno i postali smo poznati kod drugih pilota kao "trio čistača."

Za Nišizavu i Otu mogu slobodno reći da su bili rođeni piloti. Oni nisu leteli na svojim avionima već su postali deo zeroa, stopili se sa njim, ušli mu u dušu i pretvorili se u automat koji je funkcionisao kao mašina koja sama misli. Spadali su u najveće japanske pilote.

Obojica su se sasvim predala svojim ulogama pilota lovca. Sve ostalo je bilo podređeno toj borbenoj ulozi.

Zahvaljujući svojoj veštini bili su izuzetno opasni protivnici. Čak i protiv lovačkih aviona sa boljim karakteristikama, kao oni koje ćemo kasnije u toku rata susretati, pokazali su se sposobnim da sami uđu u borbu sa nekoliko aviona i još da iz te borbe izađu kao pobednici.

Hirojoši Nišizava je postao najveći japanski vazdušni as. To se zaista nije moglo primetiti, jer čim bi čovek pogledao Nišizavu sažalio bi se na njega. Davao je utisak čoveka koji mora u bolnički krevet. Za Japanca je bio visok i vitak. Imao je gotovo metar i sedamdeset, bio je mršav. Težio je samo šezdeset i pet kilograma, pa su mu se rebra ocrtavala kroz kožu. Nišizava je skoro stalno patio od malarije i tropskih kožnih bolesti i bio veoma bled.

I pored toga što su ga njegovi piloti obožavali, Nišizava je retko s kime stupao u bliže prijateljstvo. Zatvarao se u sebe, okružujući se odbojnom uzdržanosti u koju je bilo nemoguće prodreti. Često bi provodio ceo dan ne izustivši ni reći pa nije ni odgovarao na pitanja najbližih prijatelja, ljudi sa kojima

71


je leteo i borio se. Navikli smo se na njegovo povlačenje u samoću, na njegovo odbijanje prijateljstva i njegovo ćutanje. Postao je zamišljen i osobenjak, ali u stvarnosti je bio čovek koga su svi obožavali. Kada bi postojao takav izraz moglo bi se reći da je Nišizava bio "pilot do srži". Živeo je i disao samo za letenje, a leteo je zbog dva razloga: zbog radosti koja se oseti kada se ovlada tim čudnovatim svetom u vazduhu i zbog borbe.

Čim bi taj čudni i hladnokrvni čovek raširio krila dolazilo je do neverovatne promene u njemu. Njegova uzdržanost, njegov mir i njegovo odbijanje prijateljstva nestajali su podjednako brzo, kao što u svitanju dan zameni noć. Za sve sa kojima je leteo postao je pravi "đavo". U vazduhu je bio potpuno nedokučiv, genije, pesnik, koji je kako se činilo — primoravao svog lovca da poslušno odgovara na svaki njegov blagi dodir komandne palice. Nikada nisam video da je neko izvodio avionom ono šta je Nišizava radio svojim zeroom.

Njegove akrobacije su sve bez razlike zaustavljale dah, bile savršene, potpuno nepredvidive, neverovatne, tako da bi posmatraču prosto srce prestajalo da kuca. On je bio ptica, a leteo je tako, da ga ni ona ne bi mogla da oponaša.

Čak mu je i vid bio izuzetan. Tamo gde smo mi videli samo nebo, Nišizava je sa gotovo natprirodnim vidom primećivao tačkice koje su predstavljale za nas još uvek nevidljive neprijateljske avione. Nikada u svojoj sjajnoj ratničkoj karijeri na nebu, tog čoveka nije iznenadio neprijatelj. Potpuno mu je odgovarao nadimak đavo. Samo on je bio đavo plavetnila i oblaka, čovek toliko obdaren da je u svih nas, pa čak i u mene, izazivao zavist zbog svoje genijalnosti u vazduhu.

Tošio Ota je bio prava suprotnost prvom. Sjajan mladić Ota, bio je drag i prijateljski raspoložen, uvek spreman da se uključi u svaku šalu i veselje naše grupe, čovek koji je smehom propraćao svaku dosetku i odmah bio spreman da stane na stranu druga, pilota, kome je potrebna pomoć bilo u vazduhu ili na zemlji. Bio je viši i teži od mene i, kao i Nišizava, po dolasku u Lej bio još neiskusan. Zbog njegove ljubaznosti i izrazite razlike u poređenju sa Nišizavom, brzo smo primetili njegov talenat za pilotažu, pa je zato Ota uvek leteo kao pratilac komandira eskadrile.

Za Otu bi se teško moglo reći da je bio tip heroja. Prebrzo je bio spreman da se nasmeje i veoma brzo da se sprijatelji. Oreol ratnog heroja ne može se tako lako spojiti sa tako mladim, nasmejanim čovekom koji bi, u to sam sasvim siguran, mnogo pre odgovarao ambijentu noćnog bara, nego toj prokletoj usamljenosti aerodroma u Leju. Međutim, ta njegova intimnost sa prijateljima nikako nije umanjivala velik ugled koji je uživao zbog veštine u vazduhu. Čak i samoživi ljudi, kao što je bio Honda, cenili su ga, ali su se Honda i Jonekava plašili i izbegavali "đavola"

72


13. Rodjendan cara Hirohite Saveznici su svoju tvrđavu Port Moresbi neprekidno napajali nepresušnom

rekom ljudi i materijala, pa je zato naša vrhovna komanda zahtevala od nas sve brojnije i sve snažnije napade na rastući broj aerodroma, zemaljskih objekata i lučkih postrojenja.

Sedamnaestog aprila leteo sam na svoj prvi zadatak praćenja u neprijateljsku oblast. Bombardere je pratilo trinaest lovaca zero, umesto uobičajenih šest ili sedam. Izveštaji naših izviđača su ukazivali da je došlo do porasta neprijateljskih lovačkih snaga, pa smo zato očekivali snažniji otpor nego ranije. Brinuo sam za svoje pilote.

Narednik Jošio Mijazaki bio je kost i koža posle jakog proliva, i činilo mi se da još nije spreman za borbu. I pored mog protivljenja Mijazaki je odbio da ostane na zemlji.

Bio sam zabrinut da zbog svog grozničavog stanja neće moći da se pridržava propisanog rasporeda, što je bilo neophodno kod praćenja, ali je moja bojazan nestala kad smo se primakli Moresbiju. Mijazaki je savršeno održavao kurs zajedno s ostalih šest lovaca moje grupe, koji su leteli kao gornja zaštita bombardera i sa ostalih sedam lovaca.

Bombarderi, koji su leteli na visini od 4800 metara, su zajedno sa mojom grupom na 450 metara iznad njih prošli iznad grebena Oven Stenli planina. Moresbi nam se pojavio pred očima. Sedam zeroa koji su leteli bliže bombarderima odjednom su napustili svoj odbrambeni raspored i u oštrom penjućem zaokretu su svi zajedno okrenuli nazad u prvobitni smer, iz koga smo doleteli. Blagovremeno su primetili P-40 koji su se sa visine ustremili na bombardere, pa se klin zeroa koji su se peli, zario u njihove redove presekavši im put do naših teškokategornika.

Sedam lovaca se vratilo u svoj prvobitni položaj. Zastrašujući plameni cvetovi i oblaci dima pojavili su se ispod bombardera. Protiavionska je podbacila za oko petsto metara. Eksplozije su ipak bile očigledan znak opasnosti.

Odmah smo razdvojili našu formaciju i mahnito se okrenuli da bismo umakli. Bio je poslednji trenutak, jer je drugi plotun protivavionske uz grmljavinu eksplodirao iznad nas, ali nedovoljno blizu da bi oštetio naše avione.

U trenutku kada smo se sakupljali nazad u formaciju, bombarderi i njihova lovačka pratnja su pod punim gasom grabili u visinu. Znali smo da će treća salva protivavionske pogoditi usred bombardera, ako zadrže prvobitni kurs. Tako je i bilo. Tačno tamo gde je po neprijateljskoj logici trebalo da budu bombarderi, rasprsle su se uz snažne prodorne zvuke protiavionske granate, koje su se pojavljivale iznebuha. Iz nepoznatog razloga Amerikanci nisu promenili visinu na

73


upaljačima svojih granata. Upravljali su se po šemi koju smo do detalja mogli da predvidimo. Njihova visinska formula za podešavanje upaljača granata bila je tako precizna i ustaljena, da nije bila potrebna gotovo nikakva veština da bi se bežanjem na veću visinu izbegla neprijateljska protivavionska artiljerija.

Bombarderi su preleteli Moresbi i krenuli u širok spori zaokret, da bi ponovo ušli u pravac iz koga će bombardovati cilj sa suncem iza pilota i nišandžija. Samo što su se bombarderi uputili ka cilju, a šest lovaca se sa velike visine ustremilo na nas. Navukao sam palicu na sebe toliko da se zero gotovo postavio na rep. Drugih pet lovaca bilo je kao prilepljeno uz mene kada smo krenuli u čeoni napad na neprijateljske avione. Nismo imali prilike za otvaranje vatre jer su neprijateljski lovci skrenuli u stranu i razdvojili se pikirajući ka zemlji. Mijazaki i njegova dva pratioca su očigledno pomahnitala i strmoglavili su se naniže nestavši ispod bombardera.

Nisam imao vremena da brinem o Mijazakiju. Neprijateljski protivavionci su očigledno pokušavali da pronađu tačnu visinu i granate su se ponovo uz grmljavinu rasprskavale na 450 metara ispod bombardera. Sada neće smeti da izmiču granatama. Bili su već u pravcu za bombardovanje i piloti su morali da ostanu sa svojim avionima u neizmenjenom rasporedu. Gurnuo sam nožnu komandu i skrenuo sa pravca iz koga sam očekivao protiavionsku paljbu. Bombarderi su odjednom nestali i potpuno se sakrili iza zavese rasprskavajućih granata, koje su širile gust dim. Za trenutak je izgledalo da su granate pogodile tačno u cilj, a onda se, kao nekim čudom, svih sedam bombardera u tesnoj grupaciji pojavilo iz dima koji je kuljao. Trbusi su im bili otvoreni, a iz njih su ispadale crne bombe i tumbale se po vazduhu. Posmatrao sam kako su im se putanje krivile, brzina rasla, da bi nestale izbacujući stubove dima, a pri udaru svake bombe talas eksplozije je bio praćen bleskom svetlosti.

Ispražnjenih spremišta, bombarderi su usred neprekidnih eksplozija protivavionske artiljerije povećali brzinu i oštro krenuli ulevo. Mijazaki je leteo na 450 metara ispod bombardera. Bio je u krajnje nepovoljnom položaju.

Pošto nisam imao radio (bili su skinuti da bi se zbog smanjenja težine povećao dolet) nisam ga mogao pozvati da se vrati na svoje mesto u mome odeljenju, a mi nismo smeli da se spustimo do njega, jer bismo tako ostavili bombardere nezaštićene.

Preleteli smo Moresbi i protivavionske eksplozije ostale su za nama. Uzdahnuo sam sa olakšanjem. Prerano!

Gotovo kilometar i po iznad nas jedan usamljeni P-40 se neverovatnom brzinom obrušavao na nas. Tako naglo je padao s neba, da nisam mogao ni da se pomerim. Za sekundu se našao iznad nas i odmah zatim taj usamljeni avion je kao munja uleteo među bombardere. Posmatrao sam neprijateljskog lovca, koji je bio na 600 metara ispred mene. Sudariće se sa njima!

74


Kako je neprijateljski avion uspeo da proleti kroz procep od nekoliko metara između trećeg i četvrtog bombardera levog odeljenja nikada mi neće biti jasno. Izgledalo je nemoguće, ali se stvarno desilo. P-40 se pucajući iz svih mitraljeza probio kroz formaciju bombardera i sasuo reku olova u Mijazakijev avion.

Zero je trenutno planuo. P-40 je nestao strahovitom brzinom ispod nas. Mijazakijev avion je zanoseći se, polako padao vukući plamen. Uz zaslepljujući blesak eksplozija je raznela zero u najsitnije komade. Nismo uspeli da vidimo ni delić metala u padu. Sve se desilo za tri, ili četiri sekunde. Nastavili smo u smeru kući. Iznad Bune su se naši lovci odvojili od bombardera, jer su obavili ulogu pratioca i okrenuli ka Leju.

Mijazakijev gubitak je bio bolna lekcija za sve nas. Potpuno sam ubeđen da su naši piloti u prvim danima rata po ličnoj sposobnosti bili superiorniji od pilota koji su leteli u holandskim, američkim i australijskim lovcima.

Obuka kroz koju smo prolazili u predratnom Japanu je bila daleko temeljnija nego u bilo koje druge nacije.

Letenje je za nas značilo sve i nismo štedeli truda da naučimo sve oblike borbe u vazduhu. Pored toga leteli smo lovce koji su u većini karakteristika prevazilazili neprijateljske avione. U vazdušnim borbama za vreme drugog svetskog rata individualne letačke sposobnosti nisu bile dovoljne da se preživi. Svakako, bilo je mnogo slučajeva kada su se avioni borili u pojedinačnim dvobojima, pa je odlučivala veština pilota. To, međutim, nije bilo opšte pravilo, pre izuzetak. Najveće neuspehe u vazdušnim borbama pretrpeli smo usled nedostatka timskog rada, veštine koju su, na našu nesreću, Amerikanci tako sistematski razvijali, kako je rat odmicao.

Gubitak Mijazakija i još trojice naših pilota početkom aprila mogu da pripišem samo nesposobnosti naših pilota da dejstvuju kao dobro uigran tim. Pri susretu sa neprijateljskim lovcima naši piloti su se najčešće razilazili na sve strane i stupali u pojedinačne mahnite dvoboje, još u većoj meri nego u prvom svetskom ratu. Za japanske pilote u kasnim tridesetim godinama najcenjenija odlika lovačkog aviona bila je njegova sposobnost da neprijateljski avion može da uhvati u što oštrijem zaokretu. Okretljivost je stavljena ispred svih drugih odlika.

To je davalo dobre rezultate u određenim uslovima i za neko određeno vreme. Sva prednost u metodu usamljenih dvoboja nestala je onog trenutka kada neprijatelj nije hteo da prihvati naš način borbe, ili kada je uporno ostajao pri svom unapred pripremljenom planu onemogućivši potpuno efikasnost napada po metodu usamljenog vuka.

Dva dana posle Mijazakijeve smrti, sedam bombardera B-26 napalo je Lej. Srećom, bili smo blagovremeno upozoreni, pa smo imali devet lovaca u vazduhu da bi presreli avione koji su dolazili grmeći na visini od samo 450 metara. Ceo čas smo vodili ogorčenu bitku sa maroderima i na kraju je samo jedan bombarder

75


oboren, a drugi je oštećen pobegao. To je bila najneuspešnija vazdušna borba koju sam ikada video. Devet zeroa je napadalo bez ikakvog plana. Umesto da svi zajedno napadnu na jedan ili dva aviona i pri tome upotrebe sve svoje oružje da raznesu B-26 na komade, naši piloti su se u preteranom zanosu razleteli po celom nebu. Nekoliko puta su morali naglo da skreću sa pravca napada, da bi izbegli direktne međusobne sudare, ili da bi izbegli vatru svog druga. Bilo je neverovatno da nijedan od naših aviona nije naleteo na drugi, ili bio oboren od svojih.

Kada smo se vratili u Lej bio sam gotovo lud od besa. Iskočio sam iz kabine svog zeroa i protrčao pored svojih mehaničara vičući ostalim pilotima da stanu i da me slušaju. Oko petnaest minuta sam ih grdio zbog njihove gluposti i nesposobnosti, ukazujući svakom na njegove greške, i na kraju naglasio neprijatnu činjenicu da ih je jedino čudo vratilo žive natrag u Lej. Od te noći smo svako veče diskutovali kako ćemo poboljšati grupno dejstvo. Ovi su se časovi nastavljali bez prekida tokom cele prve sedmice za vreme čudnog, neočekivanog zatišja u vazdušnom ratu.

Dvadeset i trećeg aprila smo Nišizava, Ota i ja odleteli u izviđanje do Kairukua, nove neprijateljske baze severno od Moresbija, i tom prilikom uništili i zapalili nekoliko neprijateljskih aviona sa nosača koji su se zatekli na pisti. Zadatak nam je bio samo da izviđamo, ali iskušenje je bilo veliko, naročito posle našeg bednog učinka u vazduhu.

Rezultat našeg izveštaja bila je naredba da sledećeg dana izvršimo napad sa petnaest aviona iz brišućeg leta.

Obrušili smo se na šest bombardera B-26, petnaest P-40 i jedan P-39, koji su očigledno bili spremni za evakuaciju sa aerodroma. Uništili smo dva bombardera, šest P-40 i verovatno onu erakobru. Posle jednostrane borbe produžili smo ka Moresbiju, gde smo mitraljirali i zapalili jedan ukotvljen hidroavion PBY. Verovatno je bilo krivo moje navijanje za timski rad, posebno kada sam leteo sa ostalim lovcima kao pas čuvar, što sam taj dan završio bez vazdušne pobede. Ni Nišizava nije uspeo na njegovo veliko nezadovoljstvo.

Sledećeg dana smo se vratili nad Moresbi. I pored teških gubitaka koje je neprijatelj prethodnog dana pretrpeo u jednostranoj borbi, sada nam je pružio žilav otpor. Sedam P-40 je izazvalo naših petnaest lovaca. Posle divljeg meteža, šest neprijateljskih lovaca palo je u plamenu na zemlju. Mi nismo imali gubitaka, i kada se nebo raščistilo, mitraljirali smo iz brišućeg leta Moresbi i Kairuku zapalivši pet B-26 i dva P-40.

Očigledno su naša nastojanja da dejstvujemo grupno bila uspešna. Međutim, Nišizava i ja nismo od toga imali koristi. Posle dve uzastopne borbe u kojima su drugi piloti postigli brojne pobede, mi smo se vratili bez ijedne.

Do kasno u noć smo raspravljali i pokušavali jedan drugom da razjasnimo šta se sve dešavalo u vazduhu, da bismo otkrili u čemu grešimo. Sve je izgledalo

76


pravilno, ali je bila nepobitna činjenica da nismo uspeli da pošaljemo metke tamo kuda treba. Dvadeset i šestog se odigrala sledeća vazdušna bitka. Opet sam se vratio bez pobede. Ponovo ni Nišizava nije uspeo da postigne nijednu pobedu, iako su oborena tri od šest P-40.

Nišizava je bio zbunjen. Zaboravio je svoj pokazivač rastojanja i besno se zalepio za jedan P-40, čiji je pilot sumanuto pokušavao da se oslobodi zeroa koji mu je bio za repom. Nišizava je jurio po celom nebu za P-40, zasipajući ga mitraljeskim zrnima i granatama. Ali žrtva mu je i pored svega umakla.

Dvadesetog aprila je bio rođendan cara Hirohite i naš komandant je u čast toga događaja planirao skromnu svečanost. Svi mornari koji su imali bilo kakvo kuvarsko iskustvo priključili su se osoblju u kuhinji da bi pripremili što bolji doručak iz ograničenih sredstava kojima smo raspolagali. Saveznici nisu poslednjih dana ni pokušavali da napadnu Lej. To zatišje u borbi i osećanje sreće u toj izuzetnoj prilici učinili su nas potpuno neopreznim. Neprijatelj se tome i nadao. Upravo smo dovršavali doručak u sedam, kada su osmatrači viknuli:

"Neprijateljski avioni!" Odmah je neskladan zvuk trube zaparao jutarnju tišinu. U znak uzbune počeli su udarati po kofama, buradima, šupljim balvanima i sličnom. Dva roga su zatrubila i upotpunila tu galamu.

Na pistu smo dotrčali prekasno. Bombe su već padale i činile svoje. Pogledali smo gore i ugledali naše stare prijatelje — leteće tvrđave. Tri su kružile na oko 6000 metara visine. Bacile su svega nekoliko bombi, i ako se uzme u obzir velika visina sa koje su pale, pogodile su savršeno tačno, najpreciznije što sam ikada video. Pet zeroa se pretvorilo u plamteće olupine. Druga četiri su bila ozbiljno oštećena, izrešetana krhotinama od bombi.

Od šest zeroa koji svi bili dežurni, samo dva su mogla da polete. Ota i jedan drugi pilot stigli su prvi do aviona. Za sekund su startovali

motore i jurnuli niz pistu. Kada smo mi ostali stigli do naših aviona bilo je prekasno za poletanje. Tri B-17 i dva zeroa izgubili su se iz vida, a B-17 su zbog svoje velike brzine bili predaleko, da bismo mogli da ih stignemo. Vreme je sporo proticalo i proklinjali smo bombardere plašeći se za Otu. Čas kasnije pojavio se usamljeni zero i pošao na sletanje. Bio je to Endo.

"Napali smo ih u penjanju", objasnio je, "i gađali smo B-17 doklegod smo mogli. Ota je oštetio jedan od bombardera i još uvek ga je gađao, kada je meni nestalo municije. Zbog toga sam se vratio".

Protekao je još ceo čas. Ota se nije vraćao. Počeli smo da se brinemo hoće li se vratiti živ i zdrav. Ota, koji je bio prijatelj sa svima nama i sjajan pilot, očigledno je sam napao dva teško naoružana B-17. Endo je počeo da besni i mrzovoljno mrmlja što je napustio Otu kada mu je nestalo municije.

Prošlo je još petnaest minuta. Tada je kapetan Saito iznenada promolio glavu iz oficirske sobe i veselo nam doviknuo: "Hej, živ je i zdrav! Ota je upravo pozvao

77


iz Salamue. Jednu tvrđavu je sigurno oborio. Sleteo je da uzme gorivo i uskoro će biti kod kuće."

Sav posao, međutim, još nije bio obavljen. Šest letača, uključujući Nišizavu i mene, odabrano je da neprijatelju "vrate" čestitke za carev rođendan. Osećali bismo se mnogo bolje da je bilo šestnaest zeroa, ali naših šest aviona bili su jedini sposobni za borbu. Neprijatelj je sigurno očekivao odgovor za svoj napad na Lej. Da bismo izbegli vihor neprijateljske protiavionske vatre koja nas je čekala, mi smo se, čim smo na visini od 4800 metara preleteli planinski greben, odmah obrušili, umesto da nastavimo na velikoj visini ka Moresbiju — kako je bilo uobičajeno. Leteli smo po oštrom trouglu dospevši u gornje teme iznad vrha planine, a zatim se strmo obrušili ka neprijateljskoj bazi. Potpuno nam je uspelo! Sasvim smo poremetili neprijateljski plan, jer niko nije očekivao da ćemo napasti na sasvim nov način.

Stigli smo tačno iznad aerodroma u brišućem letu. Desetine mehaničara gurali su se oko bombardera i lovaca koje su očigledno pripremali za poletanje. To je značilo da su im rezervoari bili puni goriva, a trbusi natovareni bombama, kao naručeno za iznenadni napad iz brišućeg leta.

Bili su poredani kao glineni golubovi kada smo pistu zasuli zrnima i granatama. Bili smo tako nisko da sam na zemlji video ljude koji su zaprepašćeno buljili u nas, ne verujući svojim sopstvenim očima. Šest zeroa se pojavilo sasvim iznenada.

Prvi nalet bio je sjajan. Nijedno oružje nije pucalo na nas. Iznad kraja piste, gde su iznenađene protivavionske baterije još uvek ćutale, pošli smo u borbeni zaokret i odmah se ponovo obrušili u drugi napad. Pogled unazad je bio veličanstven. Tri lovca i jedan bombarder su besomučno goreli. Ovog puta smo tukli po dugom redu aviona, poredanih u dugu pravilnu kolonu. Nismo očekivali takvu vrstu saradnje. Ponovo smo otvorili vatru po neprijateljskim avionima prilazeći u dugom borbenom naletu. Sada smo pogodili četiri bombardera i lovca, od kojih se nijedan nije zapalio. Za vreme ovog drugog napada ljudi su bežali bezglavo na sve strane, a nekoliko desetina ih je ostalo na zemlji, izrešetano našim mecima. Tri puta smo napadali i zatim se najvećom brzinom udaljili. Kada smo već bili van njihovog dometa začuli su se prvi hici protivavionske. Zarežao sam; samo vi trošite municiju!

Sledećeg jutra, oko pola šest, neprijatelj nam je uzvratio posetu sa tri marodera koji su doleteli velikom brzinom, nisko, ni dvesto metara visine. Zemlja je podrhtavala i talasala se od bombi, koje su B-26 bacili usred piste. Kada se dim razišao ugledali smo naših pet dežurnih lovaca koji su se peli pod punim gasom. Tek što su se odvojili od zemlje, a neprijateljski uljezi su se već okrenuli i vraćali se grmeći nad aerodromom, pre nego što su im se naši lovci približili. Već sledećeg trenutka nestali su u jutarnjoj tami. Dobro su obavili svoj posao. Jedan

78


zero je žestoko goreo, a drugi se pretvorio u gomilu metala. Druga četiri lovca i bombarder bili su gadno izrešetani mecima i delovima bombe.

Narednih nekoliko dana rat se naglo rasplamsao. Saveznici su nam se revanširali za naše poslednje mitraljiranje aerodroma, savršeno izvedenim napadom dvanaest P-39 na naš aerodrom. Tada su teško oštetili devet bombardera i tri lovca. Uhvatili smo erakobre prilikom njihovog bekstva i oborili dve bez gubitaka. Međutim, opet ni Nišizava, niti ja nismo uspeli da oborimo avion.

Dan posle napada P-39, Nišizava i ja oslobodili smo se te zle sreće. Nas devetorica, željnih borbe, poleteli smo sledećeg dana za Moresbi. Imali smo sreću. Devet neprijateljskih lovaca P-39 i P-40, isto tako ornih za borbu, čekalo nas je iznad aerodroma. Čim su nas ugledali prekinuli su kruženje i ustremili se pravo na naše avione.

Izabrao sam prvoga između neprijateljskih lovaca. Bio je P-40, koji je zaokrenuo odozdo, u nadi da će me gađati u trbuh. Presekao sam njegov krug i otvorio vatru na njega. Neprijateljski pilot je odmah zaokrenuo ulevo, ali prekasno. Još jedan rafal i iz lovca ispred mene izbio je plamen.

Imao je, međutim, pratioca, pa sam naglo izašao iz zaokreta, upravo kada se jedan P-39 obrušio na mene. Nisam morao da žurim. Izveo sam polupetlju i neprijateljski pilot je pravo uleteo u klopku. Sledećeg trenutka, kada je pokušao da izvede petlju i pobegne njegov trbuh našao se ispred mojih mitraljeza. Očekivao sam taj momenat i pritisnuo sam okidač. Granate su pogodile neprijateljskog lovca u trenutku penjanja i avion se raspao u vazduhu.

Video sam da ima pratioca, pa sam još za vreme gađanja snažno povukao palicu na sebe, gurnuvši pedalu do kraja, i na taj način uveo zero u najoštriji mogući zaokret. Uspelo mi je. Tačno sam se našao u položaju iz koga sam ispalio kratak rafal. Preneraženi pilot je pokušao da umakne prelaskom u obrušavanje ali je zakasnio. Izašao sam iz zaokreta tačno na vreme da na njega ispalim drugi rafal. Neprijateljski lovac je uleteo pravo u snop zrna, zaneo se i sunovratio ka zemlji.

Vrisnuo sam od radosti! Bio je kraj mog uroka. Tri lovca za manje od petnaest sekundi! Moja prva trojka!

Bio je kraj borbe i jedini sam ja postigao pobedu. Šest neprijateljskih lovaca je pod punim gasom bežalo naniže.

Leteli su prevelikom brzinom da bi ih naši lovci mogli da uhvate, mada su Nišizava i ostalih sedam zeroa to pokušali. Bilo je to potpuno nemoguće. Američki P-39 i P-40 su uvek mogli da nam umaknu u obrušavanju.

Kada smo opet bili na aerodromu u Leju, moji mehaničari su uzbuđeni dotrčali do mene. Bili su zadivljeni kada su videli da sam u borbi tog dana ispalio svega 610 metaka, prosečno po 200 zrna na svakog neprijateljskog lovca. Nišizava se izvukao iz svog aviona, lica mračnog od srđbe i razočarenja.

79


Sledećeg dana, drugog maja, ponovo smo odleteli na Moresbi sa osam zeroa. Sačekalo nas je trinaest neprijateljskih lovaca, koji su kružili na visini od pet i po kilometara. Nišizava ih je prvi primetio i odmah krenuo u borbu. Pratili smo ga, dok nas je u širokom zaokretu sleva i od pozadi poveo na neprijateljsku formaciju. Šta li se događalo s tim pilotima? Jesu li ikada pogledali oko sebe? Tih trinaest aviona smo napali pre nego što su ikada saznali da smo u vazduhu. Pre nego što su uspeli da umaknu, ili da se brane, već je nekoliko neprijateljskih aviona padalo u plamenu. Tog dana smo oborili ukupno osam P-39 i P-40, od kojih sam ja skinuo dva.

Kada se Nišizavin zero zaustavio, iskočio je iz kabine. Bili smo preneraženi jer je obično silazio mirno. Tada se, međutim, protegnuo u oduševljenju, podigavši obe ruke iznad glave, i podvrisnuo: "Ijuuu!" Zablenuli smo se u njega zaprepašćeni. To je bilo potpuno suprotno njegovom karakteru. Zatim se Nišizava nacerio i otišao. Njegov nasmejani mehaničar nam je rekao šta je uzrok tome. Stao je pored lovca i podigao tri prsta. Nišizava je opet bio u formi.

Sedmog maja sam posle nekoliko dana odmora u Rabaulu poleteo u akciju koju sam nazvao "borba snova".

Četiri zeroa bila su određena u izviđanje iznad Moresbija, a kada je svaki pilot video s kim će leteti uskliknuo je od veselja. Bila je to četvorka vodećih asova našeg puka. Ja sam imao dvadeset i dve pobede, Nišizava trinaest, Ota jedanaest i Takacuka, kao poslednji, devet. Naša četiri najveća asa! Kakav dan za borbu sa neprijateljem!

Znali smo da možemo u bilo kakvoj teškoj situaciji računati jedan na drugog. Sigurno da nijedan neprijateljski pilot neće ni slutiti da uleće u najopasnije osinje gnezdo! Nadao sam se da ćemo naići na pravi otpor.

Tako je i bilo. Kružili smo iznad Moresbija kada je Nišizava zanjihao krilima skrećući nam pažnju na deset lovaca, koji su se iz smera mora u dugoj koloni spuštali na nas. Bili su oko šesto metara više od nas. Nišizava i Ota su svoje avione rasporedili u smaknut red, a Takacuka i ja, smo zauzeli pozicije neposredno iza njih i malo niže. Četiri P-40 izdvojila su se iz formacije i obrušila na nas. Sva četiri zeroa podigla su noseve i jurnula gotovo vertikalno naviše, umesto da skrenu u stranu i raziđu se, kao što je neprijatelj očekivao. Prvi P-40 je pošao u divlji luping pokušavajući da izbegne zamku koju je sam sebi postavio. Njegov trbuh je za trenutak blesnuo ispred mene i tada sam mu uputio kratak rafal. Granate su ga zakačile i krilo mu se otkinulo. Izveo sam imelman i izašao iz penjanja, a u međuvremenu sam primetio, da je svaki zero uhvatio svog P-40. Iz svih je buknuo plamen. Preostalih šest lovaca već nam je bilo nad glavom. Razišli smo se ulevo i udesno, popeli izvodeći oštre petlje i zajedno jurnuli napred u luku. Uspelo nam je! Sva četvorica smo se postavili tako, da je svaki bio iza svog lovca. Još tri P-40 su

80


se raspala i izgorela, a jedan je umakao. Tri preostala neprijateljska lovca su oborila noseve i pobegla, svako na svoju stranu.

Osmog i devetog maja oborio sam još dva neprijateljska lovca P-39 i P-40. Oba u borbi iznad Moresbija.

Desetog sam oborio P-39 sa do tada najmanjom količinom municije. Ispalio sam svega četiri topovske granate.

To je bilo najbolje gađanje koje sam ikada postigao i najmanji broj zrna koja su mi ikad bila potrebna da uništim neprijateljski avion. Leteo sam iznad Koralnog mora praćen od Jonakave i Honde. Posle približno petnaest minuta patroliranja primetili smo usamljenu erakobru koja je polako krstarila na oko hiljadu metara ispod nas.

Njen pilot je očigledno zaboravio na sve. Držao je kurs, dok smo mu se mi primicali odozgo i s leđa.

Sakrio sam se ispod trbuha njegovog aviona penjući se tako da me pilot uopšte nije mogao da vidi, niti da preduzme bilo kakvu brzu akciju koja bi mu omogućila da na nebu primeti neprijateljske avione. Honda i Jonekava su leteli na oko 200 metara ispod mene štiteći me.

Neverovatno ali istinito. P-39 mi je dozvolio da mu se sasvim približim. Nije ni sanjao da mu se primičem.

Smanjivao sam rastojanje sve dok nisam bio manje od dvadeset metara ispod neprijateljskog lovca. Još uvek nije imao pojma da sam tu! Prilika je bila suviše povoljna da je ne bih iskoristio. Napravio sam nekoliko snimaka svojom lajkom. Brzinomer mi je pokazivao približno 240 kilometara na čas i nju sam zapamtio kao putnu brzinu P-39. Ovo čudno letenje mog zeroa i P-39 u grupi — nastavljalo se. Honda i Jonekava su mi se primakli, da bi osujetili erakobru da i pokuša da se obruši, ako bi me ipak primetila. Još sam se malo popeo i pomerio nešto udesno i jedva ispod neprijateljskog aviona. Sasvim jasno sam video pilota i još uvek nisam mogao da shvatim njegovu glupost da ne pogleda oko sebe u nebo. Bio je krupan čovek sa belom kapom na glavi. Posmatrao sam ga nekoliko sekundi i zatim se opet spustio ispod njegovog aviona.

Pre okidanja sam pažljivo nanišanio i zatim ovlaš pritisnuo okidač topova. Zagrmelo je i, kao što sam kasnije utvrdio, iz svakog topa su bile ispaljene samo dve granate. Video sam dve kratke eksplozije na donjoj površini desnog krila P-39 i dve druge, tačno usred trupa. P-39 se prepolovio! Oba dela trupa su padala tumbajući se i zatim se raspala na male delove. Pilot nije iskočio.

81


14. Predstraža u džungli Posle nekoliko nedelja boravka u Leju počeo sam da shvatam kakvu

dragocenost predstavlja san. Život na aerodromu bio je najskromniji što se može zamisliti. Danju smo ili leteli na lovačke zadatke, ili kao dežurni čekali na uzbunu. Noću smo jedino želeli da spavamo. Neprijatelj je, međutim, imao sasvim druge ideje o tom i njegovi bombarderi su se gotovo neprekidno pojavljivali iz tame i izručivali tovare bombi na aerodrom rešetajući rafalima svetlećih metaka sve na zemlji, dok su tutnjali nisko iznad naših glava.

Mogli smo da se odreknemo hrane koju smo najviše želeli, da živimo u kolibama i da polećemo sa najgoreg aerodroma, ali nismo mogli da budemo bez sna. Baš zato su se Amerikanci i Australijanci trudili svim silama da nas noću drže budnim.

To je postalo tako nesnosno, da smo često noću napuštali svoje barake i odlazili na pistu pa zaspali u jamama, koje su neprijateljske bombe napravile te iste večeri. Prema teoriji koju je podsticala naša nesavladiva želja za snom, bilo je malo verovatno da će neprijateljska bomba pogoditi baš tamo gde je kratko vreme pre toga već jedna pala. Ne želim da raspravljam o zakonu verovatnoće, ali znam da je šest pilota poginulo u toku neprijateljskih noćnih napada za vreme moga boravka u Leju.

Neprestani napadi, gotovo svakodnevno letenje, a najviše primitivni uslovi života, povećali su napetost naših nerava, tako da je dolazilo do eksplozije pri najmanjem povodu. Naši oficiri su morali da pribegnu najoštrijim kaznama da bi sprečili sukobe između pilota. I to je bilo najkarakterističnije obeležje našeg boravka na toj mrtvoj straži u džungli.

Komandant naše baze, pukovnik Masahisa Saito bio je oficir iz roda samuraja, koji je oko sebe stvarao atmosferu uzdržanosti i dostojanstva, što je bilo u oštroj suprotnosti sa svim onim izraženim poštovanjem koje su zahtevali kastinski vaspitani armijski oficiri iz okoline generala Hidekija Tođa u Tokiju. Staložen, ali autoritativan, Saito je uživao vernost i poštovanje svojih ljudi. Uvek je pazio da poslednji uđe u sklonište kada su neprijateljski bombarderi napadali Lej. I pored sporosti nekih od nas, nikad se nije desilo da pukovnik Saito ne sačeka, ponekad s nestrpljenjem jer su bombe već eksplodirale, da se i poslednji pilot ne skloni u rov. Pukovnik bi polako išao od svoje barake ili štaba ka zaklonu, bacajući poglede u nebo i osmatrajući aerodrom da vidi da li su svi piloti u zaklonu. Tek tada je sam ulazio u sklonište. Samo po sebi se razume da je tim svojim postupkom ostavljao izvanredan utisak na svoje potčinjene. To je jedna od onih neobjašnjivih stvari, ali hrabri oficir je preživeo rat ne zadobivši nijednu ranu.

82


Iz mojih ratničkih dana u najnezaboravnijoj uspomeni ostao mi je, međutim, poručnik Điniči Sasai, moj neposredni pretpostavljeni, koji je predvodio verovatno najjaču japansku eskadrilu. Pod Sasaijem su bila četiri vodeća japanska asa: Nišizava, Ota, Takacuka i ja. Ne preterujem ako kažem da bi svako ko je leteo sa Sasaijem bez oklevanja dao život za mladog poručnika. Već sam opisao kako mi je nesebično pomagao da izdržim to teško putovanje od Balija do Rabaula. Više puta sam zbog toga već pomišljao da sam skrenuo s uma, jer je to bilo sasvim van naših običaja, da ne kažem sasvim nemoguće, da se komandir eskadrile spusti na nivo posilnog i neguje bolesnog čoveka na postelji. A baš je to Sasai učinio.

Sasai je imao dvadeset i sedam godina, bio neoženjen, a u svojoj baraci je obesio sliku Jošicune, legendarnog japanskog ratnog heroja. Sasai se nije obazirao na propise mornaričkog kastinskog sistema i nije svojoj uniformi posvećivao više pažnje nego neki pilot. Sve to može da izgleda kao sitnica, koja nije vredna ni pomena, ali po japanskom oficirskom zakoniku to je bila ogromna stvar.

Posle dolaska u Lej bio sam zapanjen kakvim se dubokim interesovanjem Sasai brinuo za sve što je bilo bitno za dobro raspoloženje i zdravlje njegovih pilota. Kada je nekog od nas pogodila malarija, ili neka tropska bolest, kao na primer đavolje gljivice od kojih je trulo meso otpadalo sa živog tela, Sasai se prvi našao pred bolesnikom, negovao ga, tešio ga, i đavolski terao bolničare da nesrećniku pruže što bolju i stalnu negu. U nameri da pomogne svojim ljudima sam se izlagao bez dvoumljenja nekim najgorim bolestima koje muče ljudski rod. Zbog svega toga smo ga gotovo obožavali. Ti ljudi koji nisu oklevali da ubiju, i koji su bez razmišljanja jurili u boj, plakali su bez stida kada su ga gledali kako pomaže drugima i bili mu neizmerno odani.

Jedne noći posmatrali smo u čudu kada je Sasai ušao u bolničku sobu i prišao pilotu kojega je pogodila bolest gljivica kidajući mu meso. Niko nije znao da li je bolest, možda, zarazna. Znali smo jedino da je strašna. Opet je Sasai bio taj, koji je negovao nesrećnika. Sasai je bio taj koji se odrekao dragocenog sna. Sasai je bio taj koji ga je tešio.

I sve to činio je uprkos verovatno najkrućem hijerarhijskom vojnom sistemu u svetu, po kojem bi i najmanji pokušaj potčinjenog da se suprotstavi propisanom redu, značio za višeg po činu nedisciplinu koja se strogo kažnjavala surovim batinama, ili čak smrću. Ovde na aerodromu Lej, koji se mogao smatrati predstražom u džungli, dosledno smo se pridržavali toga hijerarhijskog sistema. Nije se moglo ni pomisliti da iko pokuša da ne poštuje oficire, makar i u naj neznatni joj meri.

Sasai je mogao da ima mnogo razloga da se čvrsto pridržava te hijerarhije, samo da je to želeo, jer je završio akademiju Eta Džima koja je mogla da se uporedi s američkim Anapolisom. Naravno, nije mi poznato, ali možda su mu drugi oficiri to zamerali, istina je, međutim, da se Sasai često odricao veće

83


udobnosti oficirske barake gde je bilo manje tesno nego u nas i provodio veći deo svog vremena sa nama.

Preuzeo je sve mere predostrožnosti da budemo što boljeg zdravlja. Jedan od takvih zdravstvenih zahteva u Leju bio je da svakog drugog dana kao odbranu protiv malarije uzimamo tablete kinina. Zbog gorkog ukusa piloti su ih izbegavali. Sasai je pri tome sa svojim ljudima postupao gotovo kao sa decom, posebno kada je ustanovio da su izbegavali da uzimaju tablete kinina. Uzeo je nekoliko tih gorkih tableta u usta i sažvakao ih oblizujući se.

Prosečan pilot ne bi mogao da se pretvara kod takve demonstracije i sigurno bi ispljunuo tu gadost napolje, ali ne i Sasai. Nije bilo čoveka među nama koji bi se posle takve predstave našeg komandanta drznuo da se požali na gorak ukus kinina!

Kada sam se našao nasamo sa Sasaijem priznao sam mu da nikako ne mogu da shvatim kako može da jede kinin na tako neuobičajen način.

"Ne smatraj me za hipokritu," polako mi je objasnio Sasai. "Priznajem ti da ga mrzim podjednako kao i svi drugi. Ali moram svoje ljude da zaštitim od malarije. U stvari, činim za njih isto što je radila za mene moja majka kada sam kao dete bio bolestan."

U toku naših dugih razgovora, Sasai mi je pričao o svom detinjstvu, o godinama kada je zbog bolesti bio prikovan za postelju. Ispričao mi je, malo snebivajući se, kako je plakao kada je uzimao lek, i kako se njegova majka pretvarala da uživa u lekovima koje je trebalo da uzima njen dečak da bi preživeo.

Zahvaljujući godinama majčine nege, Sasaijevo se zdravlje postepeno poboljšavalo. Činio je stalne napore da ojača svoje oslabljeno telo, a često je trpeo velike bolove kada je pokušavao da stekne snagu. Na visokoj školi je izgubio bolećiv izgled, a u pilotskoj školi Sasai je izrastao u vodećeg studenta i atletu.

Kako su prolazili meseci života na aerodromu u Leju, tako su vazdušne borbe postajale sve ogorčenije, a naše snabdevanje sve slabije. I pored izvanrednih uspeha zeroa i našeg puka u borbama, uvideli smo da saveznika ne možemo da oteramo s neba. Pojavljivali su se u vazduhu u sve većem i većem broju. Kako ih je karakterisala uporna borbenost, predstavljali su zaista sve veću snagu, čije smo udarce i te kako osećali. Njihovi bombarderi i lovci su danonoćno leteli iznad ostrva i mora potapajući naše brodove za snabdevanjc. Američke podmornice su isto tako ubirale strašan danak.

Posledica toga bila je da je naša mornarica morala da danju skriva svoje brodove, ako je to iole bilo moguće, a da noću šalje toliko potrebno snabdevanje. Takav transport nije, međutim bio dovoljan, pa je opreme koju je doturala mornarica bilo sve manje. U očajanju je naređeno podmornicama da nam dopremaju potrebna sredstva.

U najboljem slučaju, to je bio samo kompromis sa najnužnijim. Na kraju se snabdevanje svelo na ono najneophodnije za dalje vođenje borbe. Kao posledica

84


smo sveli na goli minimum i ono malo luksuza. Ljudi su žudeli za pivom i cigaretama, koje smo dobijali samo kao najveću nagradu kada su naši piloti postizali velike pobede bez gubitaka. Većina pilota nije uopšte pila. Za cigarete smo se, međutim, dovijali kako god smo umeli da bismo udovoljili potrebama velikog broja ljudi koji su bili strasni pušači.

Ljude je ozlojedilo što pilotima nisu davali cigarete osim u slučaju kada smo neprijatelju nanosili velike poraze u vazduhu. U skladu sa kastinskim propisima, ovo ograničenje nije važilo za oficire. Oni su svaki dan, iako nisu leteli, dobijali svoje sledovanje cigareta. Grdili smo oficire iz administracije, ljude koji nikada nisu leteli, a koji su slobodno pušili, dok smo mi ratni piloti zbog podoficirskog statusa bili toga lišeni.

Pukovnik Saito je uobičajeno vršio kontrolu pilotskih baraka svake dve sedmice. Kod tih pregleda uvek je slučajno "zaboravljao" svoje cigarete na stolu, ili na nekoj postelji. Nišizava bi sa zahvalnošću ispraznio oko pola pakla komandantovih cigareta, razdelivši ih drugim pilotima. Na žalost, Saito nije dolazio često.

Konačno sarn izgubio strpljenje i odlučio se na beznadežan korak. Poslao sam svoje ljude u domorodačko naselje sa naredbom da nam kupe domaće cigarete. Bilo nam je strogo zabranjeno da pušimo lokalni duvan, jer smo se bojali da u njemu može biti neke droge. Sa paketom cigareta koje su smrdele kao đavo pošao sam s ostalim pilotima u najskriveniji kut aerodroma. Gledali su me začuđeno, oklevajući da ne izazovu gnev pretpostavljenih zbog kršenja izričite naredbe. "Svu odgovornost za ove cigarete preuzimam na sebe i zato uzmite i pušite ih!" rekao sam okupljenima.

Svako je bez reći uzeo cigaretu iz moje ruke, dok sam prošao između njih. Zadimili smo.

Znao sam da će doći neko od oficira, kada primeti grupu okupljenu na jednom mestu. Već posle petnaest minuta poručnik Sasai dotrčao je do nas s izrazom čuđenja na licu. Samo jedan pogled na cigarete bio mu je dovoljan.

"Šta radite? Jeste li baš svi poludeli?" viknuo je, "Bacite to đubre!" Većina je od stida pocrvenela nenaviknuta na takav neuobičajen Sasaijev ton

i bacila svoje cigarete na zemlju. Nišizava i ja smo odbili da to učinimo i nastavili smo da pušimo. Sasai je

razrogačio oči pošto smo odbili da izvršimo naređenje. "Šta je to sa vama dvojicom?", upitao je "Zar ne znate da je zabranjeno da to pušite?"

Upitao je baš ono što sam želeo da pita. Duboko sam udahnuo i ispričao Sasaiju sve što sam mislio o sistemu koji pilotima borcima zabranjuje pušenje, a dozvoljava oficirima koji se nikada dobrovoljno nisu izložili neprijateljskim mecima. Pričajući još malo, rekao sam Sasaiju da je svaka kazna koju će mi izreći

85


vredna pušenja. Nišizava je stajao pored mene miran kao obično, ispuštajući oblake dima.

Sasai je od besa grizao usne, a lice mu se smračilo. Svaki drugi oficir ne bi ni trenutka oklevao da me udari što jače može. Okrenuo sam Sasaiju leđa, osetivši se krivim što tako sramno postupam sa jednim toliko dobrim oficirom. Međutim, nastavio sam da pušim. Drugi piloti su u čudu buljili u mene i Nišizavu, jer nikada pre nisu videli, niti čuli, da je neko tako drsko prkosio nekom oficiru.

Posle toga je Sasai iznenada otišao. Nekoliko minuta kasnije smo primetili jedinu limuzinu u bazi, kako juri k nama vrtoglavom brzinom dižući oblak prašine. Vozilo se uz škripu kočnica zaustavilo tačno ispred nas. Sasai je besno širom otvorio vrata i izvukao dve nabijene platnene torbe.

Otvarao je vreće ne progovorivši ni reći. Bile su nabijene paklicama cigareta. "Uzmite ovo i podelite," rekao je

"I ne pitajte odakle je". Kada se automobil već udaljio, promolio je glavu kroz prozor uzviknuvši, "i

bacite te proklete cigarete!" Sasaiju smo dali nadimak "leteći tigar". To ime nema nikakve veze sa

grupom američkih dobrovoljaca "letećih tigrova" u Kini. Poručnik Sasai je uvek nosio kaiš sa srebrnom kopčom na kojoj je bila urezana slika tigra u skoku. Sasaijev otac, penzionisani mornarički kapetan, je još pre rata napravio tri takve kopče, od kojih je jednu poklonio svom sinu jedincu Sasaiju, a ostale dve muževima svojih dveju kćerki, mornaričkim kapetanima. Po japanskoj legendi, tigar prevaljuje po tragu svoga plena hiljadu milja i uvek se vraća iz svoje pustolovine. To je bilo značenje gravure na Sasaijevoj kopči.

Sasai je bio talentovan pilot, ali je u toku aprila i početkom maja postigao samo nekoliko vazdušnih pobeda. Taj neuspeh je bio očigledno posledica njegovog borbenog neiskustva, Takacuka i ja odlučili smo da izvučemo Sasaija iz njegove učaurenosti i pretvorimo u pravog vazdušnog asa. Posebno smo se trudili da poručnika naučimo svim detaljima vazdušne borbe. Mnogo časova smo proveli u našoj baraci objašnjavajući mu kako da izbegava greške u vazduhu i načine da postigne pobedu. Sasai je imao posebnih teškoća kod podešavanja uređaja za određivanje rastojanja u toku borbe, pa smo mu se uvek nanova suprotstavljali u izmišljenim vazdušnim dvobojima, da bismo mu pomogli da savlada taj nedostatak.

Dvadesetog maja pružila nam se prilika da proverimo rezultate našeg podučavanja. Sasai je na savršen način dokazao da naš trud nije bio uzaludan. Postigao je samostalno tri pobede u obrušavanju, od kojeg je zastajao dah, i brzom penjanju, a sve to za manje od dvadeset sekundi.

Leteli smo blizu Moresbija na našoj redovnoj jutarnjoj patroli sastavljenoj od petnaest zeroa raspoređenih u pet grupa u vidu klina. Iznenada sam primetio tri

86


erakobre, oko kilometar i po udesno, 450 metara ispod nas. Letele su u neuobičajenoj formaciji. Tri neprijateljska lovca su bila raspoređena u koloni na međusobnom rastojanju od oko 200 metara. Približio sam se Sasaijevom avionu i upozorio ga na neprijateljske lovce. Pošto ih je primetio, mahnuo sam mu rukom, dajući mu znak da krene u napad. Odmahnuo mi je nasmejavši se. Pratili smo ga dok je oštro zaokrenuo udesno i obrušio se.

U savršenom borbenom naletu pogodio je prvu erakobru. Neprijatelja, koji ništa nije slutio, napao je odozgo i s leđa. Naglo je okrenuo udesno i u prilaženju otvorio vatru iz topova. Gađao je nepogrešivo. Erakobra je buknula i raspala se u vazduhu. Sasai je tada izašao iz obrušavanja i preveo avion natrag u vertikalno penjanje, pa se na približno petsto metara iznad prevalio ulevo krenuvši na drugog neprijateljskog lovca. Izgledalo je neverovatno, ali je pilot P—39 ostao u prvobitnom kursu. Iz nadmoćnog položaja Sasai se opet obrušio i okrenuo desno, da bi avion doveo u položaj pogodan za otvaranje vatre. Već sledećeg trenutka gađao je u P—39 od repa do nosa.

Neprijateljski lovac je naglo skrenuo i pao u kovit nestajući ka zemlji. Pilot nije iskočio, jer su ga verovatno ubile topovske granate.

Sasai je nastavio svoju igru na isti način. Opet se vertikalno popeo i gore se prevalio da po treći put napadne.

Trećeg pilota nije, međutim, tako lako ulovio. Ovog trenutka kada je Sasai počeo da zaokreće udesno, nos P—39 se naglo podigao, jer je pilot krenuo u petlju. Ali, već je bilo kasno. Avion je upravo počeo da sledi namere pilota, kada mu je Sasai sasuo bujicu topovskih granata u trup i levo krilo. Za američki avion to je bilo previše, jer je već tog trenutka trpeo naprezanja zbog izvođenja petlje. Levo krilo mu se otkinulo i istog trenutka je avion pošao u pljoštimični kovit zarobivši pilota. Bio sam iznenađen. Nišizava mi se široko cerio iz svoje kabine, kada smo se ponovo našli u grupi. Sasai je postao as postigavši tri savršene uzastopne pobede.

Sasaijevo školovanje tog dana nije bilo završeno. Očekivalo ga je još nešto teže i mučnije. Na povratku za Lej, Sasaijeva trojka se izdvojila, otišavši oko tri kilometra ispred glavne formacije. Toliko me radovalo što je Sasai postao vazdušni as, da sam zaboravio da obratim pažnju na suviše razdvojen klin njegove grupe, a to je greška koja je zamalo imala porazne posledice.

Preleteli smo Oven Stenli planine i Sasaijevi lovci su bili već daleko ispred nas, kad se usamljena erakobra obrušila kao munja iz visokog sloja oblaka na zeroe koji ništa nisu slutili. Još nikada nisam toliko žalio nedostatak radija kao tog trenutka. Nije postojao način da upozorim Sasaija, čak ni maksimalnom brzinom od gotovo 540 kilometara na čas ne bih mogao da na vreme dostignem P—39 i da ga onemogućim. Na Sasaijevu sreću, pilot nije napao odozgo. Umesto toga izabrao je "podmornički" prilaz, obrušavajući se iza tri lovca, pa je naglo pošao naviše, da odozdo gađa u trbuhe.

87


Bio sam udaljen oko osamsto metara, kada je P—39 mahnito proleteo nagore u nameri da odozdo gađa Sasaija.

U očajanju sam grčevito pritisnuo obarač topova u nadi, da će pucnjava upozoriti Sasaija, ili možda uplašiti neprijateljskog pilota, pa će da prekine napad. P—39 nije ni trepnuo, ali je Sasai čuo moje topove. Odmah je sa pratiocima, koji su bili kao prilepljeni za njegov avion, odjednom pošao u petlju u nameri da se dokopa spasonosne visine.

To je za neprijateljskog pilota očigledno bilo suviše. Sa tri zeroa ispred i još jednim koji se primicao s leđa zaključio je da postoji mogućnost da bude ulovljen u zamku. P—39 je iz penjanja prešao u petlju, da bi se obrušio pošto je završi. Međutim, prednost je bila sada na mojoj strani. Pošao sam naniže u obrušavajućem zaokretu s namerom da uhvatim erakobru u trenutku kada bude izašla iz petlje i obrušila se ka zemlji. Pilot me je, međutim, primetio, pa je naglo skrenuo ulevo i prešao u obrušavanje. Tada su mu se na putu isprečile visoke planine. U trenutku kada je počeo da uzmiče mom avionu, bio je prinuđen da izvlači avion i pređe u penjanje.

Pilot je bio odličan. Brisao je iznad same planinske kose praveći oštre zaokrete i naginjući se, pri čemu je jedva izbegavao grebene i strmine, dok sam mu ja stalno bio za repom. Pri svakom zaokretu sekao sam iznutra njegovu putanju, skraćujući rastojanje između naših aviona. Svaki put kada je video priliku da umakne levo ili desno, našao bi se pred novim zeroom — mojim pratiocima. Dobri pratioci! Pritisli smo erakobru. Morala je da se bori.

I prihvatila je borbu. Nekoliko puta mi je vratolomno zaokrećući da bi izbegla planinu, prilazila i otvarala vatru.

Svaki put kada je to činila, ja sam još oštrije zaokretao, ili se još strmije penjao, smanjujući rastojanje za otvaranje vatre. Uhvatio sam ga kad je bio udaljen sto pedeset metara, a kratki rafal sam ispalio kada sam bio svega pedeset metara dalje. Iz P—39 izbio je crni dim i avion je tresnuo u džunglu.

Sasai je na aerodromu Lej postiđen prišao mojem avionu. Moji mehaničari su razrogačili oči od čuđenja, kada su videli rupe koje su neprijateljski meci napravili na krilu mog aviona. Tada je Sasai prišao meni i, zamuckujući, zahvalio se.

Pogledao je na izbušenu metalnu površinu ne prozborivši više ni reći.

88


15. Bombardovanje Tokija U vremenu od prvog do dvanaestog maja naš puk u Leju nije nijednom

pretrpeo gubitke u sukobu sa neprijateljem. Obilato smo iskoristili prednost koju nam je stvarala nebudnost neprijateljskih pilota u vazduhu, što je uz odličnu taktiku naših formacija omogućilo da postignemo impozantan broj pobeda, dok je neprijatelj ostao praznih ruku.

Oštećenja koja je moj lovac pretrpeo trinaestog maja primorala su me da ostanem na zemlji dva dana. Tako mi se konačno pružila prilika da se dočepam pošte od celog meseca, koja je stigla baš tog jutra podmornicom. Majka mi je pisala da se sada moja braća bore za domovinu. Jedan se kao dobrovoljac prijavio u školu za mornaričke pilote, ali nije uspeo da zadovolji njene stroge uslove prijema, pa je zato prebačen u pomorsku bazu u Sasebu.

Moj drugi brat je pozvan u kopnenu vojsku i već je bio na putu za Kinu. On se nikada nije vratio kući, jer su ga kasnije prebacili u Burmu gde je poginuo u borbi.

Najteže mi je padalo čekanje na Fuđikina pisma. Pisala mi je nadugačko i široko o velikim promenama koje su se dešavale kod kuće i iznenadila me vešću da je postala radnica u stričevoj fabrici, koja se preorijentisala na proizvodnju municije.

"Sada niko ne sme da ostane po strani" rekao je predsednik vlade. Domovini je potrebno, objasnio je, da i kćerke koje bi možda pokušale da ostanu kod kuće ili izbegnu vojne potrebe, budu upućene u fabrike municije gde je nedostajalo radne snage. I tako me je stric, koji je hteo da me zadrži u blizini porodice, nagovorio pred svedocima da radim u njegovoj fabrici." Bilo mi je potpuno neshvatljivo da Fuđiko, kćerka tako ugledne porodice, mora da radi u fabrici municije! I veoma mi je teško bilo da zamislim siromašno majčino imanje bez vrednih ruku moja dva brata. Mati je ponovo morala da dirinči da bi preživela, jer bilo joj je teško čak i tada kada smo svi bili kod kuće i pomagali. Moja sestričina Hacujo mi je javila još neverovatnije novosti. Pisala mi je da su joj oca premestili iz Šikoka natrag u Tokio. Već nekoliko dana posle povratka u rodno mesto, Hacujo je bila svedok prvog američkog napada na Tokio. Osamnaestog aprila Tokio su bombardovali dvomotorni bombarderi B—25.

"Vidim da ste angažovani u neprestanim borbama", pisala mi je, "a vaši uspesi nad neprijateljem na bojištima su za nas, kod kuće, veliko zadovoljenje, mada je bombardovanje Tokija i nekih drugih gradova iz osnova izmenilo stav našeg stanovništva prema ratu. Sada su stvari dobile sasvim drugi tok. Bombe su počele da padaju i na naše domove. Odjednom nam se učinilo da više ne postoji naročito vidljiva razlika između vašeg i domaćeg ratišta. Ja jedino znam da ću ja, a

89


tako misle i sve devojke moga soja, još predanije da radim, da bih dala svoj doprinos domovini pomažući tako .tebi i drugim pilotima koji ratujete tako daleko od rodnog Japana."

Hacujo je još uvek išla u školu, mada je svako popodne sve do večera zajedno sa drugim učenicama provodila u fabrikama u kojima su šivene vojne uniforme. Ta iznenadna promena stanja kod naše kuće sasvim me je zbunila.

Moja braća u uniformi, Fuđiko za mašinom u vojnoj fabrici, a Hacujo u nekoj drugoj .... sve je to tako čudno. Hacujo mi je podrobno opisivala bombardovanje Tokija iako je bilo prvi put da su bombardovali našu užu domovinu. Jasno, da je vest o tom stigla u Lej već mnogo ranije, u stvari još istog dana kada su bombe pale.

Vlada je službeno negirala da smo pretrpeli neke veće gubitke, što je izgledalo sasvim razumljivo, jer je broj bombardera bio mali. Ipak je napad uznemirio sve pilote na našem aerodromu. Saznanje da je neprijatelj tako snažan, da može da napada i našu užu domovinu, mada se očigledno radilo o osvetničkom napadu bombama, bez ikakvog strateškog značaja, izazvalo je ozbiljnu zabrinutost da će u budućnosti slediti još teži napadi.

Još uvek sam čitao svoju poštu, kada mi je prišao podoficir Vataru Handa i zamolio me da mu za izviđački let iznad Moresbija ustupim svog stalnog pratioca Hondu. Honda je bio novajlija u Leju i dočekan je raširenih ruku.

Iako još nije ratovao na Pacifiku bio je jedan od najpoznatijih japanskih asova na kineskom bojištu postigavši petnaest vazdušnih pobeda. Od povratka sa azijskog kontinenta bio je izvesno vreme instruktor letenja u Cučjuri.

Nisam video nikakav problem da pustim Hondu da leti sa njim, jer će u svakom slučaju pratiti jednog od naših najboljih pilota. Honda je, međutim, imao drukčije mišljenje o tome. "Iskusni as ili ne", gunđao je kad sam mu naredio da ide, "najradije ne bih išao Saburo", promrmljao je. "Samo sa tobom letim i za sada ne želim nikakve promene".

"Ma, zaveži ti budalo", dreknuo sam. "Handa je bolji pilot od mene i mnogo duže leti.....idi i tačka!"

U podne je Handa sa drugih pet zeroa poleteo u izviđanje iznad Moresbija. Hondino odbijanje da pođe u tu akciju me uznemirilo. Sa zebnjom sam

očekivao njegov povratak. Dva časa posle poletanja, iznad aerodroma se pojavilo pet zeroa koji su počeli da sleću. Na čelu je bio avion podoficira Hande, a iza njega još četiri aviona. Hondinog lovca nije bilo. Van sebe otrčao sam do piste i popeo se na krilo Handinog aviona još pre no što se sasvim zaustavio. "Gde je Honda?" viknuo sam "Gde je? Šta mu se desilo?"

Handa je gledao s izrazom tuge na licu. "Gde je?" još jednom sam viknuo. "Šta mu se desilo?" Handa se izvukao iz kabine. Kada je stao na zemlju uhvatio me za obe ruke, duboko se poklonio s mukom izustivši nekoliko reći.

90


Glas mu se prekidao. "Žao.....žao mi je, Saburo," mucao je, "Žao mi je! Honda, Honda je mrtav. Bila je moja greška." Bio sam ošamučen. Nisam mogao da verujem. Samo ne Honda! Bio je

najbolji pratilac sa kojim sam ikada leteo. Handa je okrenuo lice od mene gledajući u zemlju i zatim se teškim

koracima uputio ka štabu. Pratio sam ga nesposoban da progovorim ijednu reč, dok je on nastavio da priča kao da razgovara sam sa sobom.

"Bili smo iznad Moresbija", jedva je iscedio iz sebe. "Počeli smo da kružimo na visini od 2000 metara iznad mesta. Nebo je izgledalo čisto, nigde nijednog neprijateljskog aviona. Onda sam počeo da tražim avione po aerodromu.

Bila je to moja greška; sve moja greška," mrmljao je. "Nisam ni primetio te lovce. Bili su P—39. Ne znam koliko ih je bilo. Tako brzo su se sjurili na nas, da ih nismo ni primetili. čak nismo ni znali da su već između nas, sve dok se nije čula pucnjava. Napravio sam valjak, a Endo, moj drugi pratilac, uradio je isto. Kada sam se za trenutak okrenuo primetio sam Hondin avion, poslednji u mojoj trojci, i video kako ga već proždire plamen.

Uleteo je u unakrsnu vatru tih P—39." Zaustavio sam se i blenuo u njega. Handa je otišao. Izgleda da se nikada nije

povratio zbog osećanja krivice što je izgubio mog pratioca. Iako je bio as u Kini, Handa je očigledno izgubio sigurnost u letenju. Nikada pre nije se susretao s američkim lovcima, koji su u obrušavanju znatno brži od naših. Teško je sa sigurnošću reći šta se stvarno dogodilo, ali je Handa preuzeo svu odgovornost za smrt mog pratioca na sebe. Bio je tužan i bled sve vreme koje je posle toga proveo u Leju. Na kraju je oboleo od tuberkuloze, pa su morali da ga pošalju kući.

Mnogo godina kasnije primio sam pismo od njegove žene. Pisala mi je: "Moj suprug je juče umro posle duge bolesti. Pišem ovo pismo, da bih ispunila njegovu poslednju želju, i da vam se izvinim u njegovo ime. Nikad se nije povratio zbog gubitka vašeg pilota u Leju. Poslednje reći koje je izgovorio pred smrt bile su: "Celog života sam se hrabro borio, ali ne mogu sebi da oprostim što sam dozvolio da se desi ono u Leju, kada sam izgubio Sakaijevog čoveka."

Kada je poginuo, Hondi je bilo samo dvadeset godina. Bio je odlučan u svim akcijama, kako na zemlji, tako i u vazduhu. Uvek je bio spreman za borbu i jedan od najomiljenijih ljudi u Sasaijevoj eskadrili. Ponosio sam se njim, a leteo je vrhunski. Bio sam uveren da je bio na putu da postane as. Ostatak tog dana lutao sam po bazi sav izgubljen. Nisam obraćao pažnju na ostale ljude iz eskadrile koji su se zakleli da će osvetiti prvog pilota koji je oboren posle 17. aprila. Za mene je najveći uspeh u svim vazdušnim borbama bio što nikada nisam izgubio nijednog od svojih pratilaca. A sada sam Hondu poslao protiv njegove volje da leti sa

91


drugim čovekom i zato je poginuo. Nisam mogao da se oslobodim misli da je moj drugi pratilac Jonekava mogao isto tako da bude žrtva.

Mnogo meseci me je Jonekava bez greške pratio i štitio svojim lovcem u vazduhu. To je izvršavao tako predano, da je još uvek bio bez pobede. Honda je bio mnogo ratoborniji i oborio je nekoliko neprijateljskih aviona. Tada sam se odlučio: Jonekava mora da uhvati svoju žrtvu. Sledećeg dana, 14. maja, dobio sam kaplara Hatorija kao zamenu za Hondu. Pre nego što smo u grupi od sedam zeroa poleteli na Moresbi, rekao sam Jonekavi da pređe na moju poziciju ako naiđemo na neprijateljske lovce a ja ću da ga štitim. Jonekavino lice sa zažarilo od uzbuđenja, čak i da sam znao šta će da se dogodi toga dana, bolji trenutak nisam mogao da izaberem.

Saveznički piloti su očigledno posvetili veliku pažnju nenadmašnoj pokretljivosti koju su svakodnevno demonstrirali naši lovci zero. Tog dana su prvi put pokušali da nam se suprotstave potpuno novom taktikom.

Primetili smo neprijateljske avione iznad Moresbija, ali za razliku od ranijih susreta, sada nisu leteli u jedinstvenoj velikoj, gustoj formaciji. Umesto toga, neprijateljski avioni su se rasporedili u parove i trojke, tako da ih je bilo svugde po nebu kada smo im se prbližili. Njihovo ponašanje nas je sasvim zbunilo, čim bi okrenuli ulevo dočekali bi nas odozgo i zdesna, i tako dalje. Ako su hteli da nas zbune, uspeli su.

Preostao nam je samo jedan način da im se suprotstavimo, i to njihovom taktikom. Primakao sam se uz bok Sasaijevog aviona i mahanjem ruke pokazao da ću napasti najbliži par neprijateljskih lovaca. Klimnuo mi je i kada sam se već udaljio video sam da daje znak drugoj četvorki zcroa da se rasporede u dva para. Razdvojili smo se u tri posebne grupe i okrenuli prema neprijatelju. Zajedno sa pratiocem ustremio sam se na dva P—39 koje sam izabrao i ispalio rafal sa sto metara rastojanja. Prva erakobra je izbegla moj rafal, prešavši u luđačko obrušavanje. Nije mi pružila mogućnost da je ponovo gađam. Drugi avion se već naginjao u nameri da pređe u strmo obrušavanje kada sam još brže skrenuo ulevo i zašao mu za rep. Za trenutak sam primetio zaprepašćeno lice pilota, kada je primetio da mu prilazim. P—39 se okrenuo na leđa i nastavio da se obrće ulevo, pokušavajući da pređe u obrušavanje. Bila je to odlična prilika za Jonekavu koji mi je bio za leđima. Mahnuo sam mu rukom i skrenuo udesno, otvarajući put mojem pratiocu do P—39.

Jonekava se mahnito stuštio za erakobrom, a ja sam mu bio neposredno iza repa, štiteći ga sa udaljenosti od oko dvesta metara. P—39 se naglo okrenuo oko uzdužne ose ulevo, da bi izbegao Jonekavina zrna, a Jonekava je sačekao da se posle neprijateljevog manevra smanji rastojanje, pa mu se približio na oko pedeset metara.

92


Sledećih nekoliko minuta su se oba lovca vrtela kao divlje mačke izvodeći valjke, obrušavajući i penjući se u spiralama, a za to vreme su stalno gubili visinu.

U toj jurnjavi Jonekava je zagriženo neprestano bio iza repa neprijatelja i doslovce mu se sklanjao s puta, kad god bi se P-39 našao iza njegovog zeroa.

Neprijateljski pilot je napravio prvu presudnu grešku kada je svoju erakobru izvadio iz prvog obrušavanja. Tada je još uvek imao sve šanse da umakne Jonekavi, ali sada, kada mu je Jonekava bio tako blizu, novo obrušavanje pretvorilo bi ga u lak plen za zeroa. Sa visine od gotovo 4000 metara spustila su se u međuvremenu dva aviona, koje sam izbliza pratio, na svega oko hiljadu metara. Neprijateljski pilot je očigledno znao šta radi. Nemoćan da se oslobodi zeroa iza sebe, pokušavao je da nas dovede iznad baze Moresbi, a na domet neprijateljskih mitraljeza.

To nije bila borba gde je sva prednost na našoj strani, jer je pilot P—39 izvanredno manevrisao avionom, koji je bio daleko slabiji od naših zeroa. Erakobra i zero ličili su na dva derviša koji se okreću. Ispaljivali su kratke rafale, jedan na drugog, pri čemu nijedan pilot nije postizao odlučujući pogodak. Uskoro je postalo jasno da Jonekava polako postaje gospodar situacije. Posle svakog zaokreta on je za sekund-dva duže ostajao za repom P—39, neprekidno povećavajući prednost. Dva aviona su preletela iznad Moresbija i nastavila sa borbom nad gustom džunglom.

Tada mi je prišao Hatori pa smo se sa svojim lovcima popeli nazad na visinu gde smo polako kružili iznad dva aviona, koja su se borila. Sada su leteli iznad krošnji drveća gde je Jonekava mogao da iskoristi sve prednosti zeroa. Erakobra više nije imala slobodnog prostora za manevrisanje i mogla je jedino da leti horizontalno. Kada bi izašla iz nekog zaokreta, Jonekava je za tren oka bio iza nje. Ovog puta tačnost nije dolazila u pitanje. P—39 je pao u džunglu i nestao. Jonekava je prvi put okusio slavu pobede.

93


16. Danse macabre Petnaestog maja je lilo kao da se sprema opšti potop, i to je bio dan odmora

za pilote. Međutim, trajao je kratko, jer je pre svitanja šesnaestog maja nekoliko B—25 napalo aerodrom, leteći na visini krošnji drveća, bušeći rupe po pisti i mitraljirajući radionice.

Drugog dana uzastopno ostali smo na zemlji i iskoristili vreme da zatrpamo rupe od bombi i popravimo pistu.

Sedeli smo po barakama, a nekoliko pilota se predalo toliko potrebnom snu, dok su ostali vodili diskusiju o rastućem intenzitetu neprijateljskih napada.

Jedan pilot bombardera pridružio se našoj grupi (sletao je na aerodrom Lej da bi uzeo gorivo i ostao je na zemlji posle napada) i s interesovanjem je slušao naše opise napada na neprijateljske bombardere. Potom je sa čežnjom gledao na naše lovce parkirane pored piste.

"Znate", rekao je iznenada, "još odavno imam najveću želju da letim u lovcu, a ne u tim teretnjacima u kojima se muvam okolo. Čudno je", razglabao je on dalje, "da prilikom svojih napada doživljavamo sve veće gubitke.

Većina ljudi predoseća da se više nikada neće vratiti kući. Ja to isto osećam."

"Pa ipak", pogledao nas je, "ne bih zbog toga žalio samo kada bih mogao da učinim svega još jednu stvar."

Čekali smo da nastavi. "Želja mi je da napravim petlju tim teretnjakom, u kome letim", dodao je iscerivši se.

"Možete li da zamislite da to čudo napravi petlju?" Zatim se javio jedan od pilota zeroa. "Da sam u tvojoj koži ne bih to ni pokušao," rekao je mirno. "Ne možeš čitav izaći iz petlje, čak ni kada bi ušao u nju."

"Mislim da bi moglo," odgovorio je. Posle toga smo ga posmatrali kako ide preko aerodroma i penje se u kabinu jednog lovca, gde je sedeo proučavajući komande. Tada nismo mogli da znamo da ćemo svi da se sećamo tog pilota sve do kraja života.

Dan je polako odmicao i naveče smo Nišizava, Ota i ja otišli u sobu sa radiom, da čujemo muziku koju je u to vreme svakodnevno emitovala neka australijska radio stanica.

Nišizava je odjednom progovorio. "Ta muzika, slušajte! Nije li to Sen Sansov Danse macabre?" Klimnuli smo potvrdno. Nišizava je bio uzbuđen. "Nešto mi je palo na pamet. Znate li šta nas čeka sutra? Mislim na

mitraljiranje Moresbija. Kako bi bilo da mi na svoju ruku izvedemo malu mrtvačku igru?"

94


"O čemu, dođavola, pričaš?" obrecnuo se Ota. "Kada te čujem čini mi se da nisi pri zdravoj pameti."

"Ne, mislim sasvim ozbiljno," branio se Nišizava. "Kada se svi zajedno budemo okrenuli da pođemo kući vratićemo se nazad

nad Moresbi, samo nas trojica i izvešćemo nad aerodromom nekoliko petlji, onako za zabavu. Oni dole će se izbezumiti od straha!"

"To bi stvarno moglo da bude zabavno," dosta oprezno je odgovorio Ota, "ali šta će na to reći komandant?

Nikako ne verujem da će nam on to dopustiti." "Kako da ne?" brzo je dodao Nišizava, "Ko kaže da on mora da to zna?" i nasmejao se široko. Krenuli smo u svoju baraku i tamo se šapućući dogovorili o našem

sutrašnjem planu. Nismo se plašili da se pojavimo iznad Moresbija sa samo tri lovca, jer smo nas trojica oborili ukupno šezdeset i pet neprijateljskih aviona. Mojih je bilo dvadeset i sedam, Nišizavinih dvadeset, a Otinih osamnaest.

Sledećeg dana smo napali na Moresbi svim raspoloživim lovačkim snagama od osamnaest zeroa, predvođenih majorom Tadaši Nakadjimom. Nišizava i ja smo na tom letu bili njegovi pratioci.

Mitraljiranje je bilo pun neuspeh. U vazduhu je bilo sasvim drugačije. Tri neprijateljske formacije su pošle na nas iznad aerodroma. Ustremili smo se na prvu grupu i izveli čeoni napad, U zamršenom vazdušnom boju šest P—39, od toga dva moja, palo je u plamenu. Nekoliko zeroa je napustilo borbu i pošlo da mitraljira aerodrom, što se porazno završilo po njih. Dva lovca su bila teško oštećena i na povratku su udarila u Oven Stenli planine.

Posle borbe smo se prikupili. Odmah pošto smo se našli u formaciji, dao sam znak komandantu Nakadjimi da ću se spustiti za nekim neprijateljskim avionom. Mahanjem ruke mi je potvrdio da je saglasan, pa sam krenuo naniže u dugom obrušavajućem zaokretu. Za nekoliko minuta opet sam se našao iznad Moresbija i počeo da kružim iznad aerodroma na visini od 3600 metara. Protivavionska je ćutala, a neprijateljskih lovaca nigde nije bilo. Zatim su se na mojoj visini našla dva zeroa, pa smo obrazovali grupu. Nišizava i Ota su mi se smešili, a ja sam ih rukom pozdravio.

Skupili smo se u zbijenu trojku, tako da je rastojanje između krajeva krila naših aviona iznosilo samo nekoliko desetina centimetara. Pomerio sam krov kabine unazad, opisao prstom krug iznad glave i zatim podigao tri prsta.

Oba pratioca su mahnula rukom u znak da su me shvatila i da se slažu. Zajedno ćemo izvesti tri petlje.

Još jedan pogled unaokolo, da možda negde nema neprijateljskih lovaca, pa sam oborio nos aviona da dobijem brzinu, a Nišizava i Ota su me pratili na bliskom

95


rastojanju. Povukao sam palicu na sebe i zero je savršeno reagovao prelazeći u penjući luk, pa se okrenuo na leđa. Ostala dva lovca su bila neposredno iza mene.

Još dva puta smo se peli i okretali ka zemlji, obrušavali se i opet ulazili u petlju. Nijedan jedini mitraljez se nije oglasio sa zemlje, a nebo je bilo bez neprijateljskih lovaca.

Kada sam završio treću petlju, Nišizava se primakao mom avionu i blaženo smejući se dao znak da želi da sve to ponovi. Pogledao sam ulevo i tamo video Otu, koji se smejao i klimao glavom da je saglasan. Nisam mogao da odolim iskušenju. Obrušili smo se do oko 1800 metara iznad neprijateljskog aerodroma i ponovili tri petlje, obrćući se u savršenoj formaciji. Još uvek niko nije pucao na nas! Kada bi to uradili nad našim aerodromom, kakvo uzbuđenje bi to izazvalo! Mislio sam na sve te na zemlji, koji su tnas tog trenutka posmatrali i glasno se smejao.

Vratili smo se u Lej dvadesetak minuta posle sletanja ostalih lovaca. Nikome nismo ispričali šta smo radili. Čim smo se sva trojica našli nasamo, prasnuli smo u glasan smeh i hteli da nadvičemo jedan drugoga. Ota je urlao od veselja, a čak nas je i uzdržani Nišizava udarao po leđima u oduševljenju. Naša tajna nije dugo ostala samo naša. Iste večeri, nešto posle devet, došao je kurir u našu baraku i saopštio nam, da poručnik Sasai odmah želi da nas vidi. Pogledali smo se veoma zabrinuti. Za ono što smo uradili mogli su ozbiljno da nas kazne.

Čim smo ušli u Sasaijevu kancelariju, poručnik je skočio na noge i počeo da viče na nas. "Prokleti kopilani! Pogledajte ovamo!" urlao je. "Pogledajte ovo!" Sav crven od besa je uspevao da se savlada dok nam je ispred nosa mahao pismom na engleskom. "Znate li od koga sam ga dobio?" besneo je. Ne? E, pa reći ću vam, budale.

Pre nekoliko minuta bacio ga je jedan neprijateljski avion na naš aerodrom. U pismu je pisalo: "Komandantu aerodroma Lej. Bili smo veoma impresionirani onom trojicom

pilota, koji su nas danas posetili i mnogo su nam se dopale petlje koje su izveli iznad našeg aerodroma. Bila je to prava predstava. Činilo bi nam čast, da ti isti piloti ponovo dođu i da svaki od njih ima zeleni šal oko vrata. Žalimo, što im nismo posvetili veću pažnju prilikom njihove poslednje posete, međutim, sledeći put ćemo učiniti sve da ih što srdačnije dočekamo."

S najvećom mukom smo se uzdržavali od smeha. Pismo je potpisala grupa pilota iz Moresbija. Poručnik Sasai nas je držao u nepokretnom stavu, pridikujući nam zbog idiotskog ponašanja. Najstrože nam je zabranio da ikada više pokušamo sličnu egzibiciju iznad neprijateljskog aerodroma. Uprkos svim grdnjama bila je to dobra šala i uživali smo u svakom minutu našeg Danse macabrea iznad Moresbija. Niko od nas te noći nije mogao ni naslutiti da ćemo već sledećeg dana prisustvovati pravoj mrtvačkoj igri, bez ikakve namere za isticanjem.

96


Sedam zeroa našeg puka pratilo je osam bombardera u napad na Moresbi. Samo što smo stigli iznad baze, a već se najmanje osamnaest lovaca ustremilo na nas sa svih strana. To je bila do tada prva borba u kojoj smo bili prinuđeni da se branimo. Tako su nas pritisli, da smo uz najveće napore suzbijali napade neprijateljskih aviona na naših osam bombardera. Iako mi je pošlo za rukom da odvojim nekoliko lovaca od bombardera, nisam uspeo da oborim nijednog. Tri neprijateljska lovca su pala kao plen drugih naših pilota. Za to vreme su bombarderi izbacili svoje bombe, nijedan mnogo tačno, a zatim su u priličnom neredu okrenuli natrag ka bazi.

Tada smo primetili jednog P-39 koji se obrušavao strahovitom brzinom na grupu bombardera i već je bilo prekasno da ga sprečimo u napadu. Trenutak ranije nebo je bilo čisto, a sada je erakobra sipala granate u poslednji bombarder u formaciji. Zatim je napravio valjak i iščezao obrušavajući van našeg domašaja.

Bombarder je vukao plameni trag. Kada sam mu se približio učinio mi se poznat. Bio je to micubiši koji je sleteo na aerodrom u Lej. Pilot je bio onaj s kojim smo pričali u baraci. Kada se bombarder postavio na nos i naglo ispao iz formacije plamen se silovito razbuktao. Brzo je gubio visinu i izgleda da je bio na granici gde će pilot da izgubi kontrolu nad njim. Kada se našao na oko 1800 metara još je samo bilo pitanje trenutka kada će se sunovratiti, a plamen je već proždirao krila i trup.

Iznenada, pošto je avion već sav bleštao u plamenu podigao mu se nos i bombarder je počeo da se penje. Gledao sam u njega kao začaran kada je njegov pilot očigledno počeo da izvodi petlju, manevar potpuno nemoguć za beti. Onaj isti pilot koji nam je pričao da želi da napravi petlju sa bombarderom, sprečio je da njegov bombarder sasvim izgubi brzinu i sunovrati se ka zemlji, terajući ga naviše. Avion je pošao nagore, izgubio brzinu, prosto se okačio na nos kada je stigao na pola petlje, a zatim eksplodirao, pretvorivši se u plamenu loptu, koja ga je potpuno sakrila od naših očiju.

Plamteća gomila je padala ka zemlji. Trenutak pre nego što je tresnuo o zemlju, vazduhom se razlegla još jedna strašna eksplozija, koja je raznela rezervoare goriva i ceo avion.

97


17. Osinje gnezdo Tri meseca — maj, juni, jul — su gotovo bez prestanka besnele vazdušne

bitke. Tek posle rata uspeo sam da saznam da je naš puk u Leju bio najuspešniji od svih japanskih lovačkih jedinica u borbama sa neprijateljem i da nijednom drugom puku nije uspelo da tako redovno i stalno reda pobede. Lej je za protivničke lovačke pilote bio pravo osinje gnezdo. I pored toga što je Rabaul bio naša najveća pomorska i bombarderska baza, ni on nije u tako velikom procentu imao udela u uništavanju neprijateljskih aviona kao mi u ta četiri meseca, od polovine aprila do sredine avgusta.

U rukama smo imali gotovo najbolji lovački avion na celom pacifičkom bojištu. Naši piloti su bili očigledno bolji od protivničkih, jer su mnogi od nas stekli dragoceno iskustvo u borbama u Kini i tokom strogog i teškog školovanja u predratnom Japanu.

Zato nije nimalo čudno što je neprijatelj trpeo tako ozbiljne gubitke u avionima koji su se u vazduhu sukobljavali sa zeroima iz baze Lej. Nama se i pored toga činilo da posade koje su letele u B-25 mičelima i B-26 maroderima zaslužuju najviše priznanje zbog svoje hrabrosti. Ti dvomotorni bombarderi, koji ni približno nisu raspolagali naoružanjem i oklopom kakve su imale otporne leteće tvrđave, ipak su se uvek nanovo pojavljivali nad aerodromom Lej i drugim ciljevima, i to bez lovačke pratnje, koju je naša vrhovna komanda smatrala neophodnom za opstanak bombardera. Dolazili su nisko, uvek niže od 450 metara iznad zemlje, povremeno tako nisko da su kresali gornje grane krošnji drveća, što smo nekoliko puta videli svojim očima. Spojili su hrabrost sa pilotskim znanjem, a njihova nesreća je bila u tome što im se avion nije mogao meriti po letnim karakteristikama sa našim zeroom. Zbog toga im se nekoliko puta desilo da su pretrpeli najteže gubitke od naših lovaca kada su bežali od naših aerodroma. Ni to ih nije zaustavilo. Nastavili su da dolaze neprestano i da tuku po nama sa svim što su imali. Danju i noću njihove bombe su treskale po aerodromu Lej, a strelci su mitraljirali sve što bi se pomeralo. Moral im je bio na visini uprkos strašnim gubicima koje smo im nanosili krajem proleća i u leto 1942. godine.

Dvadeset i trećeg maja sedam zeroa je uhvatilo pet B-25 iznad Leja i jednog oborilo u more, pedeset kilometara južno od Salamue. Sledećeg dana se šest bombardera vratilo nad Lej. Na njihovu nesreću, naši osmatrači su ih otkrili dok su još bili daleko ispred naše baze, pa ih je sačekalo jedanaest lovaca i ustremilo se na bespomoćne bombardere, oborivši pet u plamenu i teško oštetivši šestog. Učestvovao sam u obe te akcije protiv bombardera i Carski glavni štab mi je priznao tri bombardera, koje sam oborio u dvodnevnim borbama.

98


Krajem maja, žestina napada se povećala. Prvi put su dvadeset i petog maja četiri B-17 napala u pratnji od dvadeset lovaca. Iznad vrtoglavih vrhova Oven Stenli planina odjekivalo je kao u paklu kada se šesnaest zeroa sručilo na njih. Oboreno je pet neprijateljskih lovaca, ali tvrđave su umakle. Tri dana kasnije, pet B-26 bez pratnje ponovo je napalo Lej. Uknjižio sam još jednu pobedu. Devetog juna sam poslao još dva B-26 na dno mora.

Činilo nam se da se dani stapaju jedan u drugi. Život se pretvorio u beskrajno ponavljanje lovačkih napada, praćenje naših bombardera na Moresbi i trčanja do naših lovaca na zemlji, da bismo pre poleteli u nebo i presreli neprijatelja koji je nailazio. Izgledalo je, da Saveznici raspolažu nepresušnim izvorima snabdevanja avionima.

Nije prošla nijedna nedelja, a da neprijatelj ne pretrpi gubitke, a opet su njegovi avioni uporno dolazili po dva, po tri, a ponekad i po desetak. Kako su godine prolazile, izbledeli su mnogi detalji tih borbi i pored toga što sam religioznom tačnošću vodio dnevnik. Međutim, neke epizode su mi ostale u živom sećanju.

Nezaboravan je, na primer, pokolj do kojeg je došlo 24. maja, kada je na znak uzbune o približavanju aviona nastala prava pometnja na našem aerodromu. Šest dežurnih aviona poletelo je u trenutku kada smo mi ostali u ludoj vožnji na kamionu koji je poskakivao, a služio je za prevoz od barake do aerodroma, stigli do piste, grčevito se držeći ograde vozila. Samo što smo se našli u vazduhu, a već su nizovi bombi bušili pistu, tačno iza mog aviona. Svih jedanaest zeroa je bilo dovoljno visoko u vazduhu, kada je šest B-25 završilo da napada i okrenulo se da pobegne ka Moresbiju. Nišizava i Ota su prvi stigli do bombardera i svaki od njih je uhvatio po jednog, izrešetavši mičele topovskim rafalima. Posle nekoliko sekundi oba B-25 je obavio plamen. Srušili su se u neposrednoj blizini aerodroma. Mi ostali smo se dali u poteru za preostalim bombarderima koji su, zahvaljujući umešnom odbrambenom letenju izbegli sve naše rafale, dočepavši se otvorenog mora. Svih jedanaest lovaca stuštilo se za njima.

Napali smo ih ispred Salamue. Ponovo se pokazalo da naši piloti nedovoljno vladaju veštinom grupnog letenja.

Svaki od naših je mislio da je ova borba njegova lična, pa je jurišao na bombardere ne obazirući se na svoje drugove. Zeroi su morali da zaokreću oštro, da bi izbegli sudare sa drugim lovcima i mnogi su piloti bili prinuđeni da se bezglavo obrću da ne bi uleteli u snop zrna nekog zeroa koji je na slepo gađao u bombardere.

Kada su se B-25 probili do mora, spustili su se gotovo do njegove površine i leteli su zamalo dodirujući talase na visini od svega deset metara od vode. Taktika im je bila pravilna. Sada nismo mogli da se prestrmo obrušavamo na njih i niti smo

99


mogli da im priđemo odozdo. Jedan zero obrušio se na vodeći bombarder i kako je loše ocenio rastojanje, zario se u okean u punoj brzini.

Uspelo mi je da rafalom zakačim poslednji bombarder kada sam se našao iza njegovog repa. B-25 nije ni za dlaku promenio smer i zato mi nije bilo teško da vatru usmerim na njegov trup. Posle nekoliko trenutaka vazduh se ispunio vatrom i dimom. Bombarder se zaneo ulevo, udario u okean i eksplodirao.

Iznad samih talasa bombarderi B-25 su bili gotovo podjednako brzi kao zeroi, pa smo ih teško pratili i dolazili u poziciju iz koje smo otvarali vatru. Tri neprijateljska aviona još uvek su bila u vazduhu kada je naših šest dežurnih lovaca moralo da se vrati u bazu jer su istrošili municiju.

Poručnik Sasai je „upisao" četvrtog, a mi smo nastavili da napadamo preostala dva aviona. Petoga sam ulovio kada mu je strelac očigledno ostao bez municije, pa se B-25 dao u bezumno bekstvo odvojivši se od jedinog pratioca. Mičel je primio u svoj rezervoar za gorivo u trupu oko 1000 mojih zrna i plamen je buknuo iz desnog krila. Naglo se nagnuo i zakačio vodu, pa eksplodirao. Bio je to uspešan napad. Pet od ukupno šest aviona je bilo konačno uništeno.

Nekoliko dana kasnije upoznao sam još jednu nepoznatu mračnu stranu vazdušne borbe, nešto što je posle svih naših dotadašnjih okršaja ostavljalo naročito mučan utisak. Iznad Leja uhvatio sam usamljeni B-26 i gonio ga iznad mora, pogađajući mu trup i desno krilo. Maroder se zapalio iznad vode, ali pre nego što je udario u nju, iskočila su četiri člana posade. Svi su lepo pristali na more i već sledećeg trenutka naduvao se mali sjajni splav za spašavanje. Dok sam kružio iznad splava video sam ljude kako se grčevito drže za njegove ivice. Pošto su bili samo tri kilometra od baze u Leju, bilo je pitanje trenutka kada će stići naš čamac da ih zarobi.

Odjednom je jedan od njih digao ruke iznad glave i nestao pod vodom. Ostali su počeli da udaraju besomučno po vodi, pokušavajući da se popnu na splav. Morski psi! Očigledno ih je bilo celo jato, trideset ili četrdeset. Njihova trouglasta peraja sekla su vodu cik-cak, svugde oko splava. Tada je nestao i drugi čovek. Kružio sam niže i niže i gotovo povratio kada sam ugledao odsjaj belih zuba, koji su se sklopili oko ruke trećeg čoveka. Još jedini preživeli, krupan, gologlav muškarac jednom rukom se držao za splav, a drugom je mahnito mahao nožem, zatim je i on potonuo.

Kada su se naši mornari sa torpednim čamcem vratili u Lej ispričali su da su našli splav prazan i poprskan krvlju.

Nigde nije mogao da se nađe ni komadić tih nesrećnih ljudi na vodi.

100


18. Trideset i sedma pobeda Dvadesetog maja vodili smo najveću vazdušnu bitku u našoj dotadašnjoj

istoriji. Komandant Nakadjima vodio je petnaest zeroa nad neprijateljsko područje, leteći na visini od 9000 metara. Izgubili smo čas i dvadeset minuta na putu od Leja do Moresbija, dok smo se popeli na tu visinu. Zavaravali smo se misleći da ćemo tu visinu moći da iskoristimo da iznenadimo neprijatelja, pa smo bili još više začuđeni kada smo ugledali ispred nas na istoj visini neprijateljsku formaciju, udaljenu nekoliko kilometara.

Sumnjao sam da je zero na toj visini sposoban za akrobacije. Moj lični rekord visine iznosio je 11.400 metara, pri čemu sam imao kiseoničku masku i kombinezon sa električnim grejanjem. Na toj visini avion je krajnje tromo odgovarao na komande pilota i više ni metar nije mogao da se popne. Zbog toga mi se činilo ludo boriti se na 9000 metara visine.

Neprijateljskih lovaca je bilo deset — očigledno neki novi model P-39. Vodio sam napad i posle nekoliko trenutaka sam sa jednim zapodenuo borbu. Drugih četrnaest zeroa krenulo je u čeoni napad na ostale neprijateljske avione.

Komande su u razređenom vazduhu bile veoma lene. Kada je jedan avion počeo da mi se približava, pokušao sam da svoj zero dovedem u položaj pogodan za otvaranje vatre. Obojica smo se kretali kao na usporenom filmu.

Polako sam mu se primicao u tesnim spiralama i počeo da izravnavam da bih inu uputio kratak rafal. Naglo sam povukao palicu — prenaglo! Kao da me nešto udarilo u grudi, i kiseonička maska mi je kliznula na bradu. Pošto sam se plašio da ispustim komande, jer bih tako mogao da padnem u kovit, bespomoćno sam se batrgao po kabini, a zatim me je obavila tama. Onesvestio sam se.

Ako se čovek potpuno usredsredi na jedan cilj, ne može ga čak ni gubitak kiseonika potpuno sprečiti da ne sprovede ono što je naumio. Osećao sam čak i onda, kada sam gotovo izgubio svest da su moje ruke kao zamrzle na komandama, zadržavajući avion u ponirajućoj spirali. Tako se moralo desiti, jer kad mi se glava razbistrila i vid povratio bio sam na 6000 metara i avion je još uvek bio pod mojom kontrolom.

Odmah sam izašao iz zaokreta, jer je bilo verovatno da me je erakobra pratila u spuštanju i pripremala se da okonča sa mnom. Međutim i sama se našla u teškoj situaciji! Verovatno je i neprijateljski pilot ušao u preoštar zaokret za tu visinu, pa pao u kovit, ili je možda kao i ja izgubio kiseonik. Bilo kako, tek i on se našao na 6000 metara i lagano ponirao u spiralama. Gurnuo sam ručicu gasa napred i krenuo ka njemu, baš kada se i on povratio iz obamrlosti. Sledećeg trenutka njegovo se krilo naglo podiglo, a P-39 je jurnuo meni u susret, bljujući vatru na mene iz svih oružja. Zero je, međutim opet bio u svom elementu. Izašao

101


sam iz zaokreta, ispred i zdesna od erakobre. Kratak rafal iz mojih topova i avion se raspao na dva dela. Samo je još jedan pilot toga dana postigao pobedu. Ota je uspeo da obori drugi P-39.

Narednog dana sam oborio svog prvog neprijateljskog lovca, a da nisam ispalio nijedno zrno u borbi koja se vodila pod potpuno suprotnim uslovima od onih na velikoj visini. Tada, 26. maja, borili smo se vodeći mahnite dvoboje brišući iznad krošnji drveća. U grupi je bilo šesnaest zeroa kada smo sreli neuobičajenu neprijateljsku formaciju, četiri B-17 letela su u koloni, a oko dvadeset lovaca, u grupama od po dva ili tri, kružili su oko tvrđava. Bili smo ispod neprijateljskih aviona i uspelo nam je da ih iznenadimo vertikalnim napadom naviše.

Zapalio sam jedan P-39, a zatim se nebo uskomešalo od vitlajućih lovaca, koji su kidisali jedan na drugog u pojedinačnim dvobojima.

Većina neprijateljskih lovaca obrušila se ka zemlji i udaljila od naših aviona. Nekolicina ih je, mcđulim, bila prinuđena da se zbog visokih planinskih vrhova ponovo popne na visinu i da se opet okrene u odbrambenim manevrima, baš onako kao što smo i očekivali. Nisko iznad džungle ušao sam u rep jednog P-39. Pilot je bio neustrašiv. Izgledalo je kao da češe vrhove krošnji drveća i stene koje su štrcale, dok je zaokretao i obrušavao, okretao i peo se celo vreme sa mnom za svojim repom. Svaki put kad se peo, zaokretao ili pravio valjak, smanjivao sam razdaljinu između naših lovaca. Ispalio sam kratki rafal koji je erakobra izbegla naglim obrtanjem ulevo. Sledećeg trenutka, pilot je ponovo prešao u obrušavanje, pravo u vijugavu guduru stešnjenu između vrtoglavih litica.

Još pre nego što sam dobro razaznao što se događa, našao sam se u opasnom planinskom prolazu leteći za repom P-39. Nisam imao vremena da se usredsredim na gađanje i jedino sam mogao da iz neposredne blizine pratim neprijateljskog lovca koji je skretao i naginjao se u zastrašujućem begu između stena. Potpuno sam zaboravio na ono što mi je bio glavni cilj. Kupao sam se u sopstvenom znoju. Činilo mi se da motor grmi sve jače i jače u mojim ušima, a kameni vrhovi stene šištali su opasno blizu mog zeroa, dok sam jurio brzinom od nekoliko stotina kilometara na čas.

Zatim je planina uhvatila neprijateljski avion. P-39 je izašao iz oštrog zaokreta i bez prethodnog znaka našao se pred orijaškom visećom stenom, koja nam je zatvorila put. Pilot je istog trenutka povukao erakobru naviše i okrenuo krila na nož, da bi izbegao stenu. To nije bilo dovoljno. Krilo je zakačilo stenu, lovac se naglo obrnuo j eksplodirao uz strahovit tutanj, koji se razlegao u kanjonu.

Kao kroz maglu video sam delove i deliće koji su leteli ka meni. Istovremeno, čim sam primetio stenu, poslednjom snagom povukao sam palicu na sebe. Zero je kao munja poleteo u petlju i u tom delu sekunde, koja je izgledala kao večnost, činilo mi se da ću naleteti na stenu, jednako kao erakobra. Zero je,

102


međutim, savršeno reagovao. Izbegao je stenu, kako se činilo, za svega nekoliko centimetara.

Bilo mi je potrebno nekoliko minuta dok sam se smirio i obrisao znoj koji mi se slivao niz lice. Smanjio sam gas i počeo polako da penjem pokušavajući da se sredim i smanjim napetost. To je bila moja trideset i sedma pobeda.

Iako, u stvari, i nisam ja uništio taj avion, bio je to ipak jedan od najubitačnijih vazdušnih dvoboja koje sam ikada vodio! Kasnije, tog dana, saznao sam da su Nišizava i Ota preživljavali gotovo iste trenutke kada su jurili dva P-39 niz planinske litice, skrećući u skoro nemogućim zaokretima, sve dok lovci ispred njih nisu udarili u stenje i razleteli se. Te večeri se naša baraka tresla od pobedničkog slavlja zbog događaja koji su se odigravali toga dana.

103


19. Midvej Poslednje sedmice maja, lovački puk u Leju izvršio je najveći mogući broj

borbenih letova u području oko Moresbija i u toku trodnevnih ogorčenih borbi postigao vanredne uspehe u okršajima sa savezničkim avionima.

Po svemu tome nam se činilo da je Moresbi zreo za konačni udarac. Prvog juna odletelo je iz Rabaula osamnaest bombardera u pratnji tamošnjih jedanaest lovaca i još trinaest iz Leja, sa zadatkom da svi zajedno pokušaju da zadaju poslednji udarac neprijateljkoj tvrđavi od životne važnosti.

Prema svim dotadašnjim vazdušnim borbama izgledalo je nemoguće da nam saveznički lovci pruže bilo kakav ozbiljniji otpor, ali smo se u takvim svojim ocenama prevarili. Dvadeset lovaca se ustremilo na veliku japansku formaciju i još jednom je došlo do dvoboja između lovaca. Sedam neprijateljskih aviona palo je u plamenu, a jedan od mojih metaka. Svoj zadatak su, međutim, ispunili jer su razdvojili naše bombardere, onemogućili im tačno bombardovanje.

Na povratku za Lej, jedan od naših bombardera izdvojio se iz formacije i počeo smušeno da vrluda po nebu. Sa pet drugih lovaca sam se izdvojio da ga štitim. Bombarder je bio prava leteća olupina. Rupa od mitraljeskih zrna i otvora od topovskih granata bilo je posvuda po krilu i trupu, pa je avion najviše ličio na rešeto. Prišao sam blizu njegovog nosa i pogledao u kabinu. Sa te daljine mogao sam da vidim krv na instrument tabli i sedištu. Bilo je pravo čudo da je avion još uopšte leteo.

Pilot i kopilot ležali su u lokvama krvi na podu. Mehaničar-letač se borio sa njemu nepoznatim komandama.

Ostalu četvoricu članova posade nisam video. Dve turele su bile smrskane, a ljudi u njima sigurno mrtvi ili ranjeni, čini se da jedino mehaničar-letač nije bio ranjen i svim silama se borio da avion održi u vazduhu.

To mu je na neki način uspevalo, ali se pri tome avion zanosio i naginjao kao pijan celim putem do Leja. Taj čovek napravio je neverovatan podvig. Očigledno je leteo po sećanju, onako kao što je ranije posmatrao svoje pilote u vazduhu. To je veoma teško, da ne kažem nemoguće, za većinu ljudi bez bilo kakve pilotske obuke, a sa teško oštećenim bombarderom stvarno nemoguće. Sad, kada je stigao iznad Leja, mehaničar-letač bio je potpuno izgubljen. Nije znao šta da radi. Polazilo mu je za rukom da bombarder održava u vazduhu, ali sletanje sa dugim prilaženjem i brzinom koja se smanjivala, bilo je potpuno druga stvar.

Oštećen avion je polako kružio iznad aerodroma opisujući krug za krugom dok je mehaničar-letač proučavao uzanu pistu ispred sebe. Nije bilo načina da se pomogne nesrećnom čoveku u kabini. Približili smo mu se, pokušavajući da ga vodimo do zemlje, ali kad god je odvojio oči od komandi, avion se opasno zaneo.

104


Kako je snižavao postepeno je gubio brzinu. Nije imalo nikakvog smisla da još ostaje u vazduhu jer će mu, gotovo sigurno, ubrzo da nestane goriva. Bombarder je napravio zaokret iznad vode, opasno kliznuo u stranu kod naginjanja i počeo da se približava pisti. Zaustavio sam dah. To mu neće uspeti. Zbog suviše male brzine avion se snažno tresao i postepno počeo da prelazi u prevučen let. Svakog trenutka je trebalo da udari u zemlju.

Tada se desilo čudo. Pilot je ustao zanoseći se. Lice mu je bilo potpuno bledo i obliveno krvlju. Svom težinom se naslonio mehaničaru-letaču na rame. U tim poslednjim trenucima sletanja gurnuo je palicu napred i opet dobio potrebnu brzinu. Sa uvučenim točkovima i zakrilcima, ranjeni bombarder je nastavio da planira i na kraju dodirnuo pistu. Oblak prašine se podigao u vazduh, dok je avion pomamno drljao po pisti. Za tren oka je pretvorio u ruševine dva lovca, zatim se nagnuo na bok, zaustavio i prelomio na pola.

Neposredno posle toga smo sleteli i dorulali do olupine, koja se nekim čudom nije zapalila. Pilot koji je s ogromnim naporom ustao pre samo jednog minuta, bio je ponovo u nesvesti. Kopilot je bio mrtav. Mehaničarletač, koji je olupinu doveo do kuće, bio je teško ranjen u noge pa su morali da ga izvuku iz aviona. Oba nišandžije bila su teško ranjena. Jednom od njih je slomljena kost virila kroz poderanu kožu na ruci, a obojica su bila potpuno oblivena krvlju. Dva strelca su bila u polusvesti, krvarila su i bila ozbiljno ranjena, ali su još uvek grčevito stezali ručke svojih mitraljeza.

Prvi put smo tako neposredno videli strašan rezultat dejstva lovačkog oružja. Smrt u vazduhu nije nam nikada bila naročito blizu. Čak i ti ljudi koji su umirali u zapaljenim avionima bili su nam nekako tuđi i daleki. Čovek se ili vraća u bazu, ili ne. Međutim, sada smo prvi put videli kako to stvarno izgleda.

Lovački napadi su nastavljeni, i u sledeća dva dana oborili smo još tri lovca. Ali niko na aerodromu Lej nije slutio da su naše neprestane pobede potpuno izbledele posle teškog poraza koji su glavne japanske snage pretrpele 5. juna kod Midveja. Za bitku smo saznali kada je Tokio javio o veličanstvenoj pobedi japanskih snaga.

Carski glavni štab je izveštavao da su naši gubici bili sasvim neznatni. Prvi put smo, međutim, posumnjali u tačnost vesti. Do zaključka smo došli sasvim jednostavno. Znali smo da je Midvej bio cilj našeg napada i da je trebalo da ga osvojimo. Ako su naši brodovi uzmakli, a ostrvo nije zauzeto, moralo je da se dogodi nešto neočekivano.

Dugo vremena nismo znali da smo tada izgubili četiri od naših najjačih nosača aviona zajedno sa 280 aviona i većinom pilota, kao i nekoliko hiljada članova te grupe ratnih brodova.

Od 5. do 15. juna na bojištu oko Nove Gvineje vladalo je neuobičajeno zatišje, koje je 9. juna pomutio jedan napad na Lej. Tada sam svom ukupnom zbiru

105


dodao još dva bombardera B-26. Šesnaestog se rat u vazduhu ponovo razbesneo udvojenom žestinom. Bio je praznik za naše lovce kada je dvadeset i jedan zero ulovio tri neprijateljske formacije koje su očigledno dremale.

Napali smo prvu formaciju od dvanaest lovaca u koju smo se obrušili u grupi, razbivši njene redove. Ja sam oborio jedan avion, a i drugih pet pilota po jednog. Preostalih šest neprijateljskih lovaca pobeglo je obrušavajući ka zemlji. Popeli smo se ponovo na visinu i sa suncem u leđa obrušili se na drugu grupu od dvanaest aviona.

Opet smo napali neočekivano i kada smo upali među njih, oborili smo tri aviona. U tom napadu sam postigao svoju drugu pobedu tog dana.

Treći neprijateljski talas aviona nam se približavao još dok smo se iz drugog obrušavajućeg napada peli opet na bezbednu visinu. Na nas su nailazile oko dve desetine lovaca pa smo se podelili u dve grupe. Jedanaest zeroa se obrušilo da presretne formaciju koja se još pela, a drugi su se susreli sa grupom koja je letela na našoj visini. Već u sledećem trenutku su se sve grupe razišle i stvorio se opšti metež, gde je svaki radio što je nalazio da je pametno, a sve se zajedno dešavalo iznad baze u Moresbiju. Neprijateljski avioni su bili novi modeli P-39, brži i pokretljiviji od starih. Napao sam jednog lovca koji me iznenadio, jer je svaki put izmicao kada sam otvarao vatru na njega. Jurili smo se po nebu ka dva psa koji se igraju, pri čemu je erakobra izvodila čitavu reviju akrobacija, oštre zaokrete, petlje, imelmane, obrušavanje, valjke, spirale i druge figure. Pilot je bio izvanredan i sa boljim avionom mogao je da izađe kao pobednik. Nastavio sam da skraćujem rastojanje izvodeći brze valjke ulevo, da bi mu na kraju sasuo dva kratka topovska rafala, posle čega se lovac zapalio.

To je bila moja treća pobeda tog dana. četvrta koja je usledila gotovo neposredno posle prethodne, bila je smešno jednostavna. Jedan P-39 izleteo je pred mene zanimajući se jedino za rep zeroa koji je izbezumljeno bežao naviše, dok ga je Amerikanac zasipao rafalima. Ta erakobra je uletela pravo u moju vatru, primivši dvesto metaka u nos. Neprijateljski lovac je napravio valjak, pokušavajući da umakne. Pošto više nisam imao topovskih granata otvorio sam vatru iz mitraljeza sasuvši mu sledeći rafal u trbuh. Još uvek nije hteo da padne. Kada je treći rafal pogodio u kabinu aviona, koji se još uvek obrtao, bio mu je kraj. Staklo se razletelo i video sam kako je pilot klonuo napred. P-39 je pao u kovit, sunovrativši se dole velikom brzinom, pa je eksplodirao u džungli.

Četiri neprijateljska lovca u jednom danu. To je bio do tada moj rekord. I lep doprinos najtežem porazu koji je puk iz Leja naneo neprijatelju u toku jednog dana. Naši piloti su proslavljali ukupno dvanaest sigurno oborenih neprijateljskih lovaca u vazduhu.

Kada smo se vraćali na naš aerodrom, Jonekava je neprestano izlazio iz naše formacije, izvodio valjke, peo se, obrušavao i padao kao list. Ludovao je po celom

106


nebu i pravio krugove oko mog lovca. Zašto to čini shvatio sam tek kad je prišao uz bok moga aviona i sa najširim osmehom pokazao dva prsta. Jonekava više nije bio žutokljunac, jer je imao tri oborena aviona. Ustreptao od uzbuđenja, leteo je na leđima i pritome mahao rukama, koliko god mu je to dozvoljavala uska kabina. Zatim je leteo tačno iznad mene, pa opet ispod mene i opisivao oko mog aviona razvučeni valjak. Ličio je hvalisavom dečaku. Na kraju se približio mom krilu, držeći palicu među kolenima. Još uvek smejući se mahnuo je prema meni kutijom za hranu i počeo da jede. Njegovo oduševljenje je bilo zarazno. Odmahnuo sam mu sa četiri prsta i otvorio bocu sode. Tada je i on izvadio svoju iz kutije sa hranom pa smo jedan drugome nazdravljali.

Ovom pobedonosnom danu još nije bio kraj. Samo što su naše avione napunili gorivom i zamenili im redenike s municijom stiglo je obaveštenje od osmatrača. Deset B-26 je bilo na putu ka našoj bazi. Nisu mogli da izaberu gori trenutak, jer je devetnaest lovaca bilo u vazduhu, pre nego što su maroderi doleteli nad Lej. I pored svega, nismo uspeli da oborimo nijednog, ali smo oštetili većinu aviona, prinudivši ih da bombe bace daleko od ciljeva.

Dok smo ih gonili, na njihovom bekstvu od Leja napalo nas je iznad rta Vard Hant pet P-39 koji su očigledno doleteli na poziv bombardera za pomoć. Jedna erakobra je pala u plamenu.

Te večeri ceo Lej je ludovao opijen pobedom. Piloti su dobili vanredno sledovanje, a mehaničari su se okupili oko nas da bi uživali u slavi. Gotovo još lepša vest bila je da ćemo dobiti pet dana odsustva i otići u Rabaul.

Oduševljeni krici pilota odjekivali su u okolnoj džungli. Meni je vest o petodnevnom odsustvu donela posebno olakšanje. Nisam bio samo umoran od bezmalo svakodnevnih borbi, nego je i mojim mehaničarima bilo potrebno nekoliko dana da naporno rade na mom lovcu. Pozvali su me i pokazali mi rupe od metaka u krilima i trupu, pa me je nešto steglo u stomaku kada sam ugledao niz rupa koji se protezao sve do same kabine. Promašili su me za nekih petnaest centimetara.

Godine 1942. nijedan od naših lovaca nije imao zaštitnu oklopnu ploču iza pilota, a pored toga zero nije posedovao ni samozaptivajuće rezervoare, kakvi su bili ugrađeni u sve američke avione. Neprijateljski piloti su zato brzo otkrili da kratak rafal njihovih mitraljeza od pola inča u rezervoare goriva prouzrokuje požar i snažnu eksploziju našeg lovca. Uprkos tome, niko od naših pilota u tim danima nije leteo sa padobranom. Na zapadu su to tumačili pogrešno i navodili kao dokaz da naši rukovodioci ne mare za naše živote, da su japanski piloti potrošni materijal i da se smatraju šahovskim figurama a ne ljudskim bićima. To je bilo daleko od istine. Svaki letač imao je svoj padobran. Odluku da letimo bez njih donosili smo mi sami, a ne neko od pretpostavljenih.

107


Stvarno su nas terali da ih nosimo, mada nisu i naređivali. Na nekim aerodromima komandanti su nastojali da se padobrani nose, pa ovi letači nisu imali drugog izbora nego da stave kabaste vreće sa padobranom na sedišta.

Međutim, gotovo nikada nisu vezivali kaiševe, a koristili su padobrane samo kao jastuke na sedištu.

Ti padobrani su nam bili od male koristi i samo su nam smetali pri pomeranju u kabini za vreme borbe. Bilo je teško brzo pomicati ruke ili noge, kada je čovek vezan kaiševima padobrana. Postojao je još jedan podjednako značajan razlog zašto padobrane nismo nosili u borbu. Većina borbi se vodila iznad neprijateljskih aerodroma.

Niko nije ni pomišljao da iskače iznad protivničke teritorije, jer bi takav potez značio da se svesno odlazi u zarobljeništvo, a nigde u japanskom vojnom zakoniku niti u tradicionalnom Bušidu (samurajskom zakonu) nije se mogla naći ponižavajuća reč "ratni zarobljenik". Ratni zarobljenici uopšte nisu postojali. Ćovek koji se ne bi vratio sa leta smatran je mrtvim. Nijedan pilot lovac koji je bio imalo hrabar, nije mogao da dozvoli da bude zarobljen. To se nije moglo zamisliti. No i pored svega toga, bilo je stvarno neprijatno da se otkrije red rupa koje su meci izbušili samo nekoliko centimetara iza sedišta.

Već uveče su mi priznali moje četiri pobede u borbama tog dana. To nije bio jedinstven podvig u celoj ratnoj mornarici, i znao sam da su neki drugi mornarički piloti postigli ili premašili taj broj pobeda u jednom danu. Sa ove četiri se broj mojih pobeda popeo na četrdeset i tri.

Nišizava koji je postao najveći japanski as, sa konačno nešto više od sto pobeda, postavio je svoj rekord sedmog augusta iznad Gvadalkanala, kada je "skinuo" šest američkih lovaca. Godinu dana kasnije mornarički pilot Kendji Okabe u nizu borbi iznad Rabaula, oborio je u jednom danu sedam F4F vajldketa, TBF evendžera i SBD dontlisa. Okabe je tog dana tri puta sletao da uzme gorivo i municiju pa se ponovo dizao u vazduh i postigao uspeh koji niko drugi nije dostigao u mornaričkoj avijaciji. Gotovo svaki pilot koji je napravio takav podvig u toku jednog dana ubrzo je posle toga poginuo u borbi. Dva izuzetka smo ja i Nišizava, mada i "đavo" nije dočekao završetak rata. Ironija sudbine je htela da Nišizava pogine oktobra 1944. godine iznad Cebua kod Filipina, a da nije bio u mogućnosti da ispali nijedan jedini metak u odbranu svog života. Nekoliko lovaca helket uhvatilo ga je nenaoružanog u usamljenom transportnom avionu DC-3 i oborilo ga u plamenu, izazvavši tako neslavnu smrt najvećeg japanskog asa.

Iste večeri sam dobio naredbu da se javim komandantu baze, što se retko događalo. U baraci pukovnika Saita video sam da je pozvao poručnika Sasaija i da je prisutan pomoćnik komandanta Nakadjima. Oba zapovednika bili su zlovoljni.

Pukovnik Saito je progovorio: "Pitao sam se da li je pametno da vam saopštim ovu novost i odlučio sam da to učinim na izričiti savet svog zamenika

108


Nakadjime. Za mene je to veoma neprijatna dužnost. Početkom meseca sam predložio glavnom štabu u Tokiju da odlikuje poručnika Sasaija za izvanredno uspešno vođenje njegove eskadrile u borbama koje su se odigrale poslednjih meseci, Isto tako sam zamolio da bude pohvaljen podoficir Sakai za njegove neverovatne uspehe u borbama u kojima je, kao što nam je poznato, postao vodeći as cele Carske mornarice.

Mom predlogu, međutim, nisu udovoljili. U Tokiju očigledno nisu bili dovoljno odlučni da odstupe od ustaljenih pravila. Još nikad u našoj čitavoj istoriji nije bilo živih heroja," naglasio je Saito. "Bez sumnje, Tokio nije voljan da u ovom trenutku prekine tradiciju. Odbili su", dodao je sa žaljenjem, "da vam daju neko odlikovanje ili da vam. prišiju čin.

Nisam mogao da se odlučim da vam izložim ove detalje, jer bi vas to moglo navesti na pogrešnu pomisao da kritikujem postupke naše vrhovne komande. Za mene je međutim, podjednako važno da znate da sam kao vaš neposredno pretpostavljeni sasvim ubeđen u vašu odanost i nesebično zalaganje."

Zatim je govorio komandir Nakadjima. "Mornarica je odavno poznata po tradiciji, bila pravilna ili ne, da odlikovanja i posebna napredovanja daje samo posmrtno. Ta tradicija vam je u tom trenutku slaba uteha. Osećam da treba da znate da je pukovnik Saito tražio za poručnika Sasaija čin kapetana, a za Sakaija potporučnički čin."

Sasai je u govoru odgovorio: "Ne mogu a da vam ne iskažem svoju zahvalnost za vaše priznanje i nastojanja da se zauzmete za mene. Moram da dodam da ni Sakai ni ja nismo nezadovoljni odlukom Tokija. Ne vidim nikakav razlog da postoji neka loša namera. Moje je mišljenje, a siguran sam da govorim i za Sakaija, da naši uspesi j vazdušne pobede nisu samo naši. Bez zaštite naših pratilaca i bez zalaganja naših mehaničara ne bismo mogli ništa da učinimo. Veseli me da naša jedinica tako dobro sarađuje i ne smatra da je potrebno lično priznanje kao nagrada, ali sam jako počašćen što ste se na takav način zauzeli za nas." Sasai je rekao sve ono što sam i ja mislio da kažem, pa sam klimnuo u znak saglasnosti.

Sa praksom naše mornarice, da nije htela da prizna nikakav lični uspeh, sretali smo se neprestano do kraja rata.

Samo jednom je napravljen izuzetak od tog pravila, a to se desilo marta 1945. godine, kada je admiral Soemu Tojoda, komandant udružene flote, pohvalio podoficira Soičija Sugitu i mene, tada već oficira (potporučnika) za izvanredan broj pobeda u vazdušnim borbama. Tada pohvala nije imala značaja. Veliki piloti naše mornarice Nišizava, Ota, Sasai i drugi bili su već mrtvi.

109


20. Port Moresbi U toku juna smo na nebu nailazili da stalno rastući broj lovaca i bombardera.

Bili smo obavešteni da neprijatelj na veliko jača svoje snage u našem regionu i da ćemo od sada biti izloženi snažnijim lovačkim napadima. Svima nam je bilo jasno da će nam trebati svaki zero koji budemo dobili. Neprijatelj je oko Port Moresbija iskrčio više novih aerodroma u džungli.

Napadi naših bombardera su takođe, postali brojniji i žešći, a neprijateljski lovci sačekivali su svaki napad većom upornošću i žestinom. Sedamnaestog juna dvanaest zeroa pratilo je osamnaest bombardera nad Port Moresbi, odvojivši sedam neprijateljskih lovaca presretača od bombardera koji su bombardovali lučku zonu i potopili teretni brod od 3000 tona ukotvljen u pristaništu. Tih sedam američkih lovaca je posle uznemiravalo našu formaciju od trideset aviona čitavim putem od Port Moresbija do rta Vard Hand, ali nisu imali nikakvog uspeha. Sledećeg dana devet bombardera i isti broj lovaca napali su Kido u zalivu Resker, novu neprijateljsku bazu, severno od Port Moresbija, koju su brzo snabdeli lovcima. Deset neprijateljskih lovaca se zaletelo u osamnaest japanskih aviona, ne nanevši nam opet nikakvu štetu uz gubitak svoja dva.

Dvadeset i četvrtog juna vratio sam se u Lej s odsustva u Rabaulu i već sledećeg dana sam poleteo u grupi od dvadeset i jednog lovca na Moresbi. Sve se odigralo brzo i uspelo mi je da odvojim jednog od jedanaest neprijateljskih lovaca, koji su nas tog dana presreli. Sledećeg dana su iz Rabaula opet poslali na Moresbi devetnaest bombardera sa pratnjom od jedanaest lovaca. Presrelo ih je dvanaest neprijateljskih lovaca i pri tome su zeroi oborili tri.

To je bio poslednji napad u junu. Sledećeg dana celu oblast Nove Gvineje zahvatio je takav pljusak, da je izgledalo da je došao pravi potop. Kiša je šibala podjednako po našim i po neprijateljskim aerodromima. Naši uspesi u aprilu, maju i junu delimično su postignuti zahvaljujući i izuzetno lepom vremenu po kome smo leteli.

Oblaci su se skupljali gotovo svako popodne oko tri, ili četiri časa, u veme kada smo mi već bili na zemlji.

Snažni pljuskovi lili su ce!o veče i nastavili bez prekida u toku noći. Bili su pre blagoslov nego nesreća, jer su onemogućavali redovne neprijateljske noćne napade, pa smo gotovo cele noći mogli da spavamo.

Juli je doneo naglu promenu vremena. Večernji pljuskovi više nisu omogućavali miran san i noći su bile vedre, posute zvezdama. Bombarderi su opet dolazili. Bezmalo svake noći tama je podrhtavala od njihove grmljavine i s neba su neprekidno pljuštale bombe. Mičeli i moroderi, brisali su iznad aerodroma bombardujući i mitraljirajući do mile volje. Bili smo nemoćni pred tim napadima.

110


Čak i da je pista bila dovoljno široka za noćno poletanje i sletanje, bilo je veliko pitanje da li bi zeroi naneli ikakvu štetu napadačima. Tako smo ostajali na zemlji i skrivali se u zaklonima, proklinjući Amerikance. Najviše su trpeli mehaničari. Nije im se čak pružalo ni zadovoljstvo da idu na ratne zadatke i gledaju neprijateljske avione kako padaju u plamenu. Umesto toga, posao im se sastojao u gotovo dvadesetočasovnom nastojanju da naše malobrojne lovce održavaju u letnom stanju.

Sada im je bio uskraćen i taj, tako ograničen san, jer su noćni napadi rasli ubrzanim tempom.

Posebno snažan napad nas je pogodio rano ujutro 2. jula. Zavijanje sirena koje su najavljivale napad digao nas je iz sna pred samo svitanje. Brzo smo navukli svoje letačke kombinezone i pojurili ka aerodromu. Samo što smo stigli do piste, a kroz mrak se prolomila grmljavina motora, koju je sledio tresak prvih bombi. Svaki pilot je izbezumljeno potrčao do najbližeg skloništa. Nismo imali vremena da stignemo do iskopanih rovova. Poskakali smo u najbliže rupe od bombi. Na zvezdanom nebu smo ubrzo ugledali bombardere. Bili su mičeli i maroderi koji su leteli na visini manjoj od dvesto metara, a plavičasti plamenovi iz njihovih izduvnih cevi su jezivo svetlucali na noćnom nebu. Nama svakako nisu izgledali nimalo lepi, dok smo ih sa zebnjom gledali iz naših rupa.

Kada su izbacili sve svoje bombe, bombarderi su se ponovo vratili na visini drveća i preleteli iznad piste, zasuli olovom svaku zgradu koju su mogli da primete. Ponovo smo poskakali u jame i preplašeno se pripili uz tlo.

Neprijateljska zrna su kao tuča padala po aerodromu. Imali smo sreću da nijedan pilot nije bio pogođen. Zatim su avioni odleteli i ustremili se na drugi kraj aerodroma. Ispuzao sam iz jame i potrčao ka štabnoj baraci. Znao sam da imam samo škrto odmerne sekunde da bih pretrčao preko aerodroma. Sada su svi naši avioni bili prikovani za zemlju i bilo je pitanje sekundi kada će da naiđe novi neprijateljski talas. Otvoreni krateri bombi nisu bili mesto gde bi se provodilo vreme dok traje mitraljiranje.

Štabna baraka bila je još nedirnuta. Ali sada su se bombarderi okrenuli i izrešetali mitraljeskom paljbom komandni toranj i baraku. Mornari u rovovima oko štaba sasuli su u nebo kišu zrna iz mitraljeza, ali nisu uspeli da postignu ništa osim da troše municiju. Nisu imali pojma kako se gađaju avioni, pa su svetleći meci šarali kroz tamu iza pomahnitalih bombardera.

Njihovo neprecizno gađanje me je zbunilo. Zaboravio sam na sklonište i potrčao sam ka mitraljeskim gnezdima.

Oterao sam nekog čoveka od njegovog mitraljeza, viknuvši mu da ću ja da ga uzmem u ruke. Ovaj je grčevito držao svoje oružje i nije hteo da napusti mesto, vičući da ne srne da se skloni. Nisam gubio vreme ni trenutka na prepiranje, već sam ga gurnuo sa sedišta. Stao je na noge i mrmljao psovke, ali mu je neki drugi

111


pilot, koji je naišao iza mene, preprečio put i zgrabio redenike sa mecima. Tada je mornar pobegao.

Tog trenutka se iznad aerodroma pojavio drugi talas od šest bombardera B-26. Pritisnuo sam okidač i pogledom pratio svetleća zrna, koja su parala nebo. Jedan maroder je preleteo gotovo tačno iznad moje glave, pa sam ispalio rafal svetlećih zrna u njegov trup od nosa do repa. Bombarder se nije ni potresao i obrušavajući ustremio se na moje mitraljesko gnezdo, pri čemu je strelac u njegovom nosu odgovorio na moju vatru. To je bilo moje prvo iskustvo na zemlji sa avionom koji leti pravo ka meni, pa me obuzeo strah od metaka koji su zujali u mom pravcu. Privid da bombe ispadaju iz aviona i eksplodiraju na mitraljeskom gnezdu bio je zaprepašćujući i zastrašujući. Strah je potisnuo sve drugo pa sam napustio mitraljez pobegavši koliko su me noge nosile u zaklon sa vrećama peska koji se nalazio pozadi mene. Put do zaklona nisam ni sav pretrčao već sam na kraju učinio pravi skok. Nekoliko sekundi sam tamo sedeo osećajući se kao idiot i nerazumna kukavica. B-26 mi je protutnjao iznad glave ne bombardujući. Prokleo sam svoje uzdrhtalo telo i vratio se mitraljezu koji sam bio napustio. Polako sam prestao da se tresem i ponovo mi se vratila prisebnost. Dok sam čučao tamo iza mitraljeza, zakleo sam se da sledeći put neću da pobegnem kao zec.

Bombarderi su nam opet bili nad glavama i zvuk njihovih motora, koji su grmeli na visini od svega pedeset metara, pretvorio se u zaglušni kreščendo, koji mi je kidao bubne opne. Ličili su na velike crne senke koje su izranjale iz mraka i bljuvale oganj iz svojih turela, a trepteći plavičasti plamen iz njihovih izduvnih cevi probijao je tamu. Kada je poslednji bombarder uleteo u snop mojih zrna ulovio sam ga rafalom i čvrsto držeći mitraljez pratio sam ga po smeru. Pojavio se tanki plamen dima, ali je bombarder nastavio ne skrenuvši i zatim se izgubio u daljini ostavši i dalje u formaciji.

Kada se završio napad neprijateljskih aviona, koji su čitav čas nekažnjeno bombardovali i mitraljirali Lej, počelo je da sviće. Nismo oborili nijedan neprijateljski avion, mada je hiljade zrna ispaljeno iz protivavionskih oružja.

Piloti su zbog napada bili toliko demoralisani, da niko nije ni posle eksplozije poslednje bombe izašao iz zaklona ni pojurio ka lovcima da bi krenuo u poteru, kako smo to ranije uvek činili. Većina objekata na aerodromu je gorela. Duboki krateri od bombi pretvorili su pistu u ruševinu koja je onemogućavala bilo kakvo uzletanje, čak i da smo hteli. Izgledalo je sasvim neverovatno, ali dvadeset lovaca razmeštenih s obe strane piste, ostali su ćeli, poneki tu i tamo izbušeni mecima ili krhotinama bombi. Sakupili smo se u štabu radi daljih naredbi. Piloti su bili van sebe i besni zbog udarca koji smo pretrpeli. Posebno jedan letač među nama, podoficir Micuo Suicu, koji je tek nedavno došao u Lej, gotovo se gušio od besa. Zakleo se da će kod sledećeg napada uništiti jedan bombarder, pa makar

112


morao i da se zaleti u njega. Malo ko je, međutim, obraćao pažnju njegovim rečima.

Pre nego što su se neprijateljski avioni izgubili u daljini, već se na aerodromu našlo oko dvesto ljudi, koji su kolicima i lopatama u najvećoj žurbi zatrpavali mnoštvo kratera, sklanjali kamenje i komade metala sa piste.

Iznenada je iz štabne barake dotrčalo nekoliko kurira histerično vičući: "Dolazi još jedan napad! Više od sto neprijateljskih aviona približava se aerodromu!" Sto aviona! To je bila neverovatna brojka. Nikada nismo čuli o napadu takvih razmera. Nastala je pometnja među štabnim oficirima i zatim su počeli da izdaju naredbe da svi avioni moraju odmah da polete u vazduh. Jurnuli smo ka našim lovcima i čim su se motori zagrejali otaksirali smo na pistu, koju su u međuvremenu na brzinu dovoljno popravili, da smo opet mogli bezbedno da polećemo, Zeroi su se na početku piste postavili u položaj za poletanje i tada su iz štabne barake istrčali oficiri mahnito mašući. Dok su trčali ka pisti nešto su vikali. Ukrštali su ruke iznad glave, što je bio dogovoreni znak da se zaustave motori. Kada su stigli do naših lovaca ispričali su nam šta se dogodilo. "Uzbuna je prekinuta. Naši osmatrači su se prevarili." Jedan se oficir čak i nasmejao. "Pokazalo se da je stotina aviona, u stvari, jato ptica selica!" Svi smo prsnuli u smeh. Ceo ovaj događaj je izgledao krajnje smešan posle napregnutosti pod kojom smo živeli.

Za doručak smo posedali oko štabne barake, da bismo bili spremni da poletimo u slučaju novog napada. Tog dana je neprijatelj bio veoma aktivan. Još uvek smo doručkovali kada su dojurili kuriri sa novošću da su iz Salamue javili da šest B-17 leti na našu bazu. Niko nije hteo da izgubi ni trenutka. Naš pribor za jelo leteo je na sve strane dok smo trčali ka lovcima. Salamua je od nas bila udaljena samo pet minuta leta i trebalo je da se bombarderi svakog trenutka pojave iznad nas. Nisam uspeo ni da se odlepim od zemlje, dok su ostali lovci već jurili niz pistu, proklinjao sam motor koji nije hteo da proradi. Pokušavao sam ponovo i ponovo besomučno pritiskujući prekidač starta. Motor je bio mrtav. Dok sam neraspoložen izlazio iz lovca, svi ostali avioni bili su već u vazduhu.

Otrčao sam preko piste do zaklona. Komandir Nakadjima mi je doviknuo da požurim, izbezumljeno mašući rukama. Neprestano je pokazivao na nebo. Bio sam na oko dvadeset metara od zaklona, kada je zavijanje bombe kao nož zaparalo vazduh. Nekolicina poslednjih metara do skloništa preleteo sam kroz vazduh i tresnuo na leđa ljudi, koji su se već gurali u rovove.

Iste sekunde mi se učinilo kao da se ceo svet razleteo. Razlegao se zaglušujući tresak, a zemlja se pomamno zaljuljala podamnom. Osetio sam da mi nešto teško sa svih strana pritiska telo, ogroman pritisak i potpuna tama.

Ništa nisam video ni čuo. Bio sam kao odsečen od celog sveta. Pokušao sam da pomerim ruke i noge, ali bez uspeha. Bio sam čvrsto priklješten.

113


Da li su protekle sekunde ili minuti nisam u stanju da kažem, dok nisam čuo glas koji je dozivao iz daljine. Bio je to komandir Nakadjima. "Sakai, Sakai! Gde si?" Posle toga opet tišina... "Gdje je? Da li je uspeo, dođavola, tražite ga!" Pokušao sam da mu odgovorim. Učinilo mi se da sam viknuo, ali za čudo nisam mogao da čujem svoj glas.

Moja usta, moje usne nisu se čak ni pomicale. Nešto teško mi je pritiskivalo bradu. Ponovo je do mene dopro Nakadjimin glas, jedva čujan, iz daleka... "Mora da je zatrpan. Počnite da ga tražite. Ne gubite ni sekunde!

Kopajte!" Živ zakopan? Naravno! Bio sam ispod stena i peska. Polako sam otvorio oči.

Tama. Tada me obuzeo strah. Osetio sam da se gušim, da će me pesak ugušiti. Pokušao sam da se

iskrenem, ali se nisam mogao pomeriti ni centimetar. Strah će me ugušiti. Opet je iz daljine dopro Nakadjimin glas, sada malo jači. "Kopajte svačim što vam dođe do ruke. Hajde, kopajte motkama. Koristite ruke i nokte, ako nemate ništa drugo! Požurite!"

Zatim se začulo udaranje lopata, koje kopaju po pesku. Čekao sam uzdržavajući se od pomeranja. Zatim su se probili. Nečija ruka mi je očistila ruke dodirujući kožu i skinula pesak sa usta i nosa. Odjednom je blesnulo sunčevo svetio, kada su moji spasioci stigli do mene i izvukli me.

Nisam bio jedini koji je bio živ zatrpan. Čitava desetina ljudi bila je zatrpana u rovu koji je zasula eksplozija bombe u neposrednoj blizini. Međutim, niko nije bio ranjen! Od glave do pete smo bili pokriveni peskom i blatom, koji su na našu sreću ublažili udarac kada se rov zarušio.

Štabna baraka je bila pretvorena u ruševine, a krater koji je zjapio svedočio je koliko smo sreće imali što pogodak nije bio direktan. Većina aviona, koji su se još uvek nalazili na pisti bila je smrskana na parčad, a rezervoari goriva nekolicine aparata su goreli. Otprilike čas kasnije, lovci koji su poleteli za neprijateljem vratili su se u bazu. Ljudi su bili smrknuti. Šest letećih tvrđava je očigledno bez muke odbilo njihove napade.

Bila su nam potrebna dva dana da popravima aerodrom posle napada izvršenog 2. jula. Četvrtog smo opet bili spremni da uzvratimo napad na Moresbi. Po američkom kalendaru još uvek je bio 3. juli i osećali smo da možemo njihovoj proslavi Dana nezavisnosti dodati malo vatrometa. Dvadeset i jedan Jovac zero krenuo je na Moresbi gde ih je dočekao odbor za dobrodošlicu od dvadeset neprijateljskih lovaca. Napali smo, dok su se neprijateljski avioni još obrušavali na nas. Naši piloti su na svoj račun upisali devet oborenih lovaca i još tri verovatno.

Vraćali smo se i još uvek bili mnogo kilometara udaljeni od Leja, kada smo primetili izmaglicu crnog dima koju je nosio vetar. Približavajući se ka bazi postalo nam je jasno da dim dolazi direktno od zapaljenih objekata na našem

114


aerodromu. Čitave ognjene zavese su se dizale u nebo, a iz njih su kuljali oblaci dima, šireći se iznad džungle i obale. Bilo je sasvim jasno šta se dešavalo. U našem odsustvu, neprijateljski bombarderi pogodili su skladišta goriva.

Još uvek smo bili u fazi prilaza, kada je sedam marodera naišlo grmeći nisko nad džunglom. Nismo uspeli da primetimo bombardere sve dok nisu stigli iznad piste i počeli da seju svoje prve bombe, koje su pri udaru visoko u vazduh podizale gejzire plamena i blata. Već kada smo se mi dali u poteru za napadačima, diglo se sa aerodroma u vazduh nekoliko lovaca, tako da je više od dvadeset i šest zeroa besno jurilo za sedam B-26 koji su bežali. Nekoliko trenutaka na nebu je vladao pravi haos, jer je svako pokušavao da se izmakne na bezbednu udaljenost od drugih aviona koji su kretali u poteru. Sudare smo izbegavali za svega nekoliko metara.

Jedan lovac koji je poleteo sa aerodroma iz Leja izdvojio se iz formacije. Taj zero je prestigao bombardere i okrenuo se praveći zaokret od 180 stepeni i velikom brzinom ustremio se na vodeći bombarder. Ono što je u prvi mah izgledalo da će biti neustrašivi čeoni napad, odjednom se pretvorilo u strašan trenutak pokolja. Japanski pilot nije otvorio vatru iz oružja. Očigledno je pošao da udari u bombarder. U magnovenju, približavajući se brzinom sustizanja od gotovo hiljadu kilometara na čas, zero je za dlaku promašio desnu elisu marodera, kliznuo pored njegovog trupa i krilom kao nožem odsekao bombarderov vertikalni rep.

Zero je nastavio pravo, na izgled neoštećen. Zatim je počeo da pravi niz sporih valjaka, postepeno gubeći visinu.

U punoj brzini je udario u more. Nekoliko sekundi posle, B-26 bez vertikalnog repa počeo je nekontrolisano da skreće sa pravca, da se okreće oko ose trupa, pa se zatim naglo okrenuo na leđa i uz silovitu eksploziju udario u vodu. Posle manje od pet minuta još jedan B-26 uleteo je u talase, pošto mu je najmanje šest lovaca sasulo pravu kišu metaka i granata u trup i krila. Pet preostalih bombardera je umaklo.

Kada sam se vratio u Lej, saznao sam da je pilot koji je svesno udario u maroder bio onaj koji se 2. jula posle neprijateljskog napada zakleo da će uništiti jedan bombarder žrtvujući i sebe. Suicu je dobro ispunio svoju pretnju.

Šestog smo ponovo napali Moresbi. Petnaest lovaca je pratilo dvadeset i jedan bombarder i naši piloti su tvrdili da su uništili tri neprijateljska lovca.

Od sedmog do desetog jula bio je red na neprijatelja. Tri uzastopne noći skrivali smo se kao pacovi u našim skloništima. Lej je postao prava mora od eksplodirajućih bombi, svetlećih zrna koja su rešetala aerodrom od jednog do drugog kraja, plamenih vodoskoka, dima zapaljenih aviona, srušenih zgrada i stotine kratera. Bez sumnje, neprijatelj je želeo da razori sve objekte u Leju i pretvori ga u ruševine koje su se dimile. Uprkos svim njegovim nastojanjima,

115


nikada nije uspeo da postigne svoj glavni cilj. Uvek smo imali na raspolaganju lovce za letenje.

Jedanaestoga smo krenuli u najjače moguće bombardovanje Moresbija. Dvanaest lovaca je pratilo dvadeset i jedan bombarder iz Rabaula. Bili smo na putu ka neprijateljskoj bazi kada je poručnik Sasai primetio šest B-17 koji su leteli da napadnu naš aerodrom. Izdvojio se iz formacije i poveo pet lovaca. Sasai je veoma loše procenio situaciju. Dao je znak Nišizavi, Oti i meni da mu se pridružimo, pa smo nas šestorica počeli da napadamo bombardere u beskonačnom nizu borbenih naleta. Ali leteće tvrđave su dokazale da su tako otporne kao što im je i ime govorilo. Oštetili smo tri aviona, ali nijedan nismo oborili. Njihovi strelci su se očigledno popravili. Jedan naš lovac pao je u plamenu, a još dva, od kojih je jedan bio moj, bili su izbušeni mecima. Praćeni od svega šest zeroa, naši bombarderi koji su napali Moresbi, bili su razbijeni od neprijateljskih lovaca, pa su se njihove bombe rasejale po velikom prostoru, nanevši malo štete neprijateljskim objektima. Sasai je oštro ukoren što je ostavio bombardere sa tako slabom pratnjom. Nije pokušao da pravda svoj postupak, i nemo je saslušao ukor. Bez sumnje, prekršio je osnovno pravilo koje je važilo za prateće lovce: bombardere nikada ne treba ostavljati nezaštićene. Naši piloti bili su, međutim, na njegovoj strani. B-17 su nam bili trn u oku.

Njihova sposobnost da tako uspešno odbijaju naše napade zbunjivala nas je i razbesnela.

Kada se 21. jula jedna japanska kopnena divizija iskrcala u Buni, približno 180 kilometara od Leja, lovačke operacije su ušle u novu etapu. Naše trupe su u fantastičnom maršu prodirale kroz divlju džunglu i počele da se približavaju Port Moresbiju. Po karti je izgledalo veoma lako izvršiti nameravanu akciju. Činilo se da je Buna udaljena od Moresbija za domet bačenog kamena preko rta Papuanskog poluostrva.

Međutim, mape tih ostrva pokrivenih džunglom su nešto sasvim drugo od strašnih uslova koji vladaju tamo u gustom tropskom rastinju. Japanska komanda učinila je strašnu i fatalnu grešku kada je poslala naše trupe na Moresbi. Još pre kraja bitke, Japan je pretrpeo jedan od svojih najtragičnijih i najsramnijih poraza.

Oven Stenli planine su gotovo podjednako visoke kao zastrašujući Alpi. Kada bi džunglu na tim planinskim strminama opisali kao divlji gustiš, to bi značilo da preterano ublažavamo pravo stanje. Raznolikost biljnog sveta je tamo prosto neverovatna. Situacija bi bila podnošljiva, da pod nogama nije bilo močvara, živog peska, blata, truleži, rastinja koje je palo na zemlju, kao nož oštrih stena, vrtoglavih padina, svih vrsta lijana i puzavica, insekata, nesnosne vrućine i bolesti koje su na nevidljive načine delovale na ljude.

Prelaženje preko alpskih lednika je zaista prost zadatak u poređenju sa surovom i iscrpljujućom borbom pri probijanju kroz džunglu Oven Stenli planina.

116


Kada su se trupe razišle po močvarnoj džungli, bilo ih je gotovo nemoguće snabdevati. Povređenima i ranjenima su se rane gnojile na nepodnošljivoj vrućini i vlazi. Voda se cedila iz svake pore ljudskog tela. Oprema je trunula, odeća se raspadala u dronjke, noge su se pretvorile u krvavo meso isečeno stenama, i kao žilet oštrom travom i lišćem.

Nekoliko meseci su naše trupe vodile upornu borbu sa najgorim neprijateljem koga su ikada srele, neprijateljem koji nikada nije ispalio nijedan metak, koji nije postavljao mine, nije gađao iz mitraljeza, ali koji je odjednom znao da proguta stotine ljudi i nikada više nije oslobađao svoje zarobljenike. Uz natčovečanske napore je nekim delovima jedinica uspelo da se približe na nekoliko kilometara od svog cilj — tvrđave Moresbi. No i te uspešne čete doživele su poražavajuće neuspehe. Ni to još nije bilo sve. Pre nego što se operacija završila, ili tačnije, pre nego što se jednostavno raspala, svi su pomrli, većina od iscrpljenosti, duboko u džungli iz koje nisu mogli da izađu.

Napad kopnom bio je rezultat krajnjeg očaja. Naša vrhovna komanda je, prvo, planirala masovnu amfibijsku operaciju na Moresbi, ali je tu nameru 7. i 8. maja osujetila bitka u Koralnom moru, u kojoj su se dva japanska nosača aviona sukobila sa dva neprijateljska. Bila je to prva pomorska bitka u kojoj nijedan brod nije ispalio ni metka na protivnika. Obe strane su koristile svoje avione za neprekidne napade bombama. Bitka je završila našom pobedom, ali je neprijatelj postigao svoj glavni cilj: moralo se odustati od amfibijskog napada. Sad, kad su se naše trupe iskrcale u Buni, vrhovni štab u Rabaulu naredio je da neprekidno napadamo Moresbi i da obezbedimo stalnu vazdušnu zaštitu stvorenog mostobrana. Iskrcavanje u Buni bilo je deo jedne veće operacije, koja je još pre samog početka bila osuđena na neuspeh. Nije samo džungla bila strašan protivnik, već su naši ljudi trpeli jer naši zapovednici nisu posvetili dovoljno pažnje snabdevanju. Ti propusti, kombinovani sa nekim odličnim neprijateljskim potezima, već su na samom početku osudili operaciju na propast.

Istovremeno s iskrcavanjem u Buni, jedna grupa komandosa se iskrcala na krajnjem istočnom rtu Nove Gvineje.

Ti ljudi su radili danju i noću i raskrčili novi aerodrom u džungli kraj Rabija, koji je bio predviđen da omogući snabdevanje ljudstva koje se na kopnu probijalo od mostobrana u Buni kroz Novu Gvineju. Bilo je čudno da neprijatelj ne bombarduje građevinske radove kod Rabija, zadovoljavajući se samo snimanjem objekata iz svojih izviđačkih aviona. Međutim, čim su naši ljudi završili težak posao i aerodrom kod Rabija bio spreman za korišćenje, neprijateljske jedinice su iznenada napale naše vojnike, koji su bili potpuno iznenađeni, i uništile japanski garnizon. Bio je to sjajan udarac. Mi smo izgradili aerodrom, a Amerikanci i Australijanci su ga upotrebili za svoje avione.

117


Nisu se zadovoljili samo tim novim aerodromom. Bilo nam je svima potpuno jasno da Saveznici jačaju svoje snage u vazduhu, da bi sprečili našu aktivnost u Leju i Rabaulu. Njihovi inžinjerci su u džungli krčili nove piste zapanjujućom brzinom. Srednji bombarderi i lovci su se selili na nove aerodrome još u toku njihove izgradnje.

Napadi na Lej postajali su sve žešći, i po broju aviona i po količini izbačenih bombi. Prošla je malo koja noć, a da se nisu pojavljivali njihovi mičeli i maroderi, koji su nekažnjeno bombardovali i mitraljirali kako ih je bila volja.

Danju smo se dovijali na sve moguće načine da šest ili najviše devet zeroa, od ukupno dvadeset do trideset raspoloživih, osposobimo da stalno budu u vazduhu iznad Bune. Morali smo neprestano da dežuramo zbog očekivanog napada na aerodrom. Vazdušna zaštita iznad Bune bila je daleko od neophodne, ali su lovci uspeli da spreče svaki veći napad neprijatelja na mostobran.

Buna je bila veliko razočarenje još na mojoj prvoj patroli iznad mostobrana. Pre toga sam iz vazduha video mnoge operacije iskrcavanja, ali nikada nisam bio svedok tako nespretnog pokušaja da se snabdeva cela pešadijska divizija. Obala je vrvela od vojnika koji su na rukama nosili sanduke u džunglu. Samo dva mala transportna broda sa jednim malim lovcem podmornica, kao pratnjom, stajala su pored obale, dok su iz njih iskrcavali nove zalihe.

Vazdušna zaštita tog mostobrana pokazala se mnogo težom nego što smo očekivali. Debela zavesa oblaka nije više značila odmor kao ranije. Dvadeset i drugog jula u grupi od šest zeroa leteli smo u širokim krugovima po nebu, koje je izgledalo prazno. Debeo sloj oblaka je visio 2000 metara iznad zemlje. Odjednom, bez ikakvog predznaka, niz snažnih eksplozija uzdrmalo je obalni pojas i u nebo su se digli stubovi dima i plamena. Nekoliko sekundi kasnije iz životno važnih skladišta, koja su bila nekoliko stotina metara udaljena od obale, prokuljao je gust, mastan dim. Osim naših, nisu se videli drugi avioni. Ili je neprijatelj bacio bombe izvanrednom tačnošću kroz sloj oblaka što je izgledalo sasvim neverovatno, ali se možda jedan iil više aviona prikralo kroz oblake, bacilo bombe i zatim se opet sakrilo u sivoj masi oblaka, a da ih mi nismo primetili.

Pokazalo se da je ova druga pretpostavka tačna, jer sam nekoliko minuta kasnije primetio malu mrlju, kako se udaljava daleko prema jugoistoku ka rubu sloja oblaka. Okrenuli smo se u njenom pravcu i pošli u poteru za avionom koji je bežao. Kada smo mu se dovoljno približili, prepoznali smo svog starog znanca — dvomotorni lokid hadson. Primetio nas je kad smo bili oko kilometar i po udaljeni. Bombarder je prešao u obrušavanje i bežao duž obale da stigne do Rabija. Imao je veliku brzinu, gotovo kao u naših lovaca. Odbacio sam dopunske rezervoare za gorivo, i dao pun gas povećavši snagu motora do vrednosti koju nisam smeo da prekoračim.

118


Sa daljine od šesto metara, pozadi, sleva ispalio sam rafal iz svih oružja na neprijateljski avion, nadajući se da će hadson da pokuša da umakne i tako izgubi vreme, što bi mi omogućilo da smanjim rastojanje. Ono, šta je neposredno sledilo bilo je iznenađujuće. Samo što sam otvorio vatru na njega, a hadson je pošao u desni penjući zaokret, okrenuo se oko ose trupa i grmeći pošao punom brzinom nazad i pravo na mene. Bio sam toliko preneražen, da sam nekoliko trenutaka nepomično sedeo u kabini. Sledeće sekunde su svi hadsonovi prednji mitraljezi sasuli kišu zrna na mene.

Naši zeroi su se mahnito raspršili obrćući se i obrušavajući se na sve strane. Nešto slično se nikada ranije nije desilo! Za trenutak sam pogledao poručnika Sasaija. Usta su mu ostala otvorena u čuđenju zbog drskosti neprijateljskog pilota. Zero kojim je pilotirao Nišizava, a ovaj se nije dao zbuniti, izdvojio se iz cele te gužve i zašao iza bombardera sipajući vatru iz svog oružja. Ponovo smo bili zaprepašćeni. Hadson je napravio brzi valjak, najbrži koji sam video kod dvomotornog aviona. Nišizavini mitraljezi i topovi gađali su u prazno.

Ostali piloti, uključujući i mene, ustremili smo svoje zeroe na hadsona. Niko od nas nije uspeo da postigne ijedan pogodak. Bombarder se obrtao i jurio gore-dole, izvodeći vratolomne akrobacije, dok je leđni strelac neprestano pucao na naše avione.

Piloti naših zeroa su naprosto poludeli od besa. Naša formacija se raspala. Svako je pucao na hadsona iz svega što mu je bilo na raspolaganju. Ja sam ga napadao najmanje četiri puta i morao sam da se sklonim zbog besomučnih napada drugih pilota, koji su gađali ne gledajući gde su im drugovi.

Gotovo deset minuta smo jurili hadsona, sipajući metke i granate na neverovatni avion. Konačno je jedan dug rafal pogodio zadnju turelu. Video sam kako je strelac raširio ruke i srušio se. Sada više nije bilo opasnih zrna iz turele, pa sam se približio na dvadeset metara i pritisnuo okidač, nišaneći u desno krilo. Posle nekoliko sekundi se pojavio plamen na desnom i proširio na levo krilo. Pilot je ostao u svom avionu. Bili smo prenisko, da bi mogao da iskoči padobranom. Hadson je naglo počeo da gubi brzinu, ponirući ka džungli. Drveće je odseklo dva plamteća krila, a trup koji je takođe vukao za sobom veliki plameni rep, uleteo je u gusto rastinje kao ogroman trag usijanog čelika. Odjeknula je strašna eksplozija, a dim je prokuljao naviše.

Taj dan je bio pun iznenađenja. Kad smo se vraćali prema Buni, da bismo tamo opet patrolirali iznad mostobrana, pet erakobra pokušalo je da nas iznenadi. Neprijatelj je leteo u dugoj koloni, nisko iznad vode, pa je zatim krenuo u penjanje u nameri da nas iznenadi. Prvi sam primetio neprijateljsku grupu. Pošao sam u strmi zaokret i obrušio se na erakobre ustremivši se pravo na vodeći avion. Svih pet erakobri se brzo razišlo na sve strane, okrenulo i pobeglo iz sve snage. Kada su videli da su izgubile prednost koju bi im pružilo iznenađenje, i da iza mene leti još

119


pet zeroa, više im nije bilo do borbe u kojoj bismo mi imali još i preimućstvo u visini.

Zbog brzine dobijene u obrušavanju ubrzo sam se našao usred neprijateljske grupe. Dva lovca su mahnito poletela naviše i nestala u oblacima. Treći se izgubio u kiši, a još jedan je iščezao nekuda u visinu. Na dohvatu mi je ostala jedna erakobra, pa sam maksimalnom brzinom jurnuo za tim lovcem. Bežao je ka oblacima, ali mu je moj rafal ispred nosa presekao put, pa je promenio nameru. P-39 je tada naglo skrenuo ulevo i obrušio se ka moru, pri čemu sam ga pratio na rastojanju od nekih dvesto metara.

Bio je to novi model erakobre, koja je na nivou mora postizala istu brzinu kao moj zero. Pilot je, međutim, napravio presudnu grešku jer je pošao u pogrešnom smeru. Umesto da leti u pravcu Moresbija, uputio se sasvim suprotno. Imao sam još uvek dovoljno goriva i bio sam zadovoljan što stalno održavam rastojanje između naših aviona, pa, ako zatreba, sve do Rabaula. Posle nekoliko minuta američki pilot se pribrao i shvatio grešku. Nije imao drugog izbora, osim da promeni svoj smer, pa je nagnuo avion pošavši u oštri levi zaokret.

To se desilo i mnogo puta ranije. Presekao sam mu putanju unutar zaokreta, približavajući mu se polako odozdo i sleva. Kratak rafal ga je naterao da naglo zaokrene, kako bi izbegao moja zrna. Grčevito sam se držao njegovog repa, dok se zanjihao i uputio ka obali. Za nekoliko dragocenih sekundi neprijateljski lovac mi je utekao van dometa, izvodeći neke lude akrobacije, a već je grabio ka svojoj bazi. Rastojanje između nas je sada bilo oko sto metara. Čak i da sam snagu motora povećao preko dozvoljene granice, ne bih uspeo da smanjim rastojanje. Bio sam već rešen da okrenem kući, jer sam znao da će mi biti sasvim nemoguće da priđem na rastojanje potrebno za otvaranje vatre, ako pilot produži u tom kursu.

Neprijatelj se, međutim, odlučio na drugo. Umesto da ostane iznad mora, okrenuo je pravo ka Oven Stenli planinama, pa je bio prjnuđen da pređe u penjanje. Nije bilo P-39 koji bi se peo brže od zeroa. Polako, ali stalno, smanjivao sam rastojanje. Nisam još otvorio vatru, čekajući da bih mu uputio rafal sa što manje daljine. Pošto mi je posle borbe sa hadsonom ostalo veoma malo municije, mogao sam da ispalim na njega jedan, ili dva kratka rafala.

Pedeset metara. Zatim se rastojanje smanjilo na četrdeset, pa trideset metara. Uhvatio sam okidač pažljivo nišaneći.

Nisam stigao da ispalim nijedan metak, kada je pilot neočekivano iskočio iz lovca. Erakobra je bila manje od četrdeset i pet metara iznad zemlje, kada je Amerikanac iznenada ispao napolje, što je značilo sigurnu smrt. Nije mi bio poznat nijedan slučaj, da je pilot preživeo skok iz aviona sa visine manje od sto metara.

Začudo, padobran se trenutno otvorio, samo delić sekunde pre nego što je pilot dodirnuo zemlju. Prizemljio se na malu čistinu, dok se lovac razbio nekoliko metara ispred njega. Još uvek nisam mogao da verujem da je neprijateljski pilot

120


preživeo to neverovatno prizemljenje. Strmo sam zaokružio i preleteo unazad preko čistine.

Video se samo padobran. Pilot je preživeo i bio dovoljno sposoban da pobegne s mesta. Bila je to moja druga pobeda bez ispaljenog metka, sa kojom se moj broj ukupnih pobeda popeo na četrdeset i devet aviona.

Sledećih nekoliko sedmica proveli smo u neprestanom pružanju zaštite iznad obalskog pojasa u Buni, ali druga polovina jula donela je novu i čudnu etapu rata za nas. Više nismo leteli bez padobrana. Naredbu smo dobili sa višeg mesta i pukovnik Saito je zahtevao od svakog pilota ponaosob da nosi podobran sa sobom u borbu. Osećali smo se čudno kada smo sedeli na padobranu vezani kaiševima oko tela. Do tada još nikada nisam leteo sa padobranom.

Gotovo podjednako uznemirujuće za nas su bile dalje naredbe koje su navodile na skrivene i zloslutne zaključke.

Pukovnik Saito je naredio da nijedan lovac ne srne više da preleti Oven Stenli planine, ma kakva situacija bila.

Samo još jednom, 26. jula, video sam Port Moresbi. Nad Bunom smo presreli pet marodera, i za vreme borbe, dok su bombarderi bežali kući, oborio sam dva B-26, a drugi su potvrdili moju pobedu. Sa Sasaijem i Endom za sobom gordo sam preostale bombardere, preletevši planine protivno naredbi. Pogodio sam jedan bombarder, ali nisam uspeo da vidim da li je pao, pa su mi priznali samo verovatnu pobedu.

Tada sam poslednji put leteo iznad te neprijateljske baze. Naš položaj se brzo menjao. Krajem prve sedmice avgusta počeli smo da se borimo pod uslovima koji su nam do tada bili nepoznati. Amerikanci su izvršili snažnu invaziju na ostrvo Gvadalkanal.

121


21. Gorak ukus pobede Poručnik Djodji Jamašita se 29. jula vratio iz patrole iznad Bune u Lej sa

novošću koja je naelektrisala celu bazu. Njegovi lovci su bili napadnuti prvi puta od američkih mornaričkih aviona.

Raportirao je komandantu Nakadjimi i pukovniku Saitu da su njegovi zeroi sreli kombinovane američke snage sastavljene od SBD dontlisa jurišnika i F4F vildketa lovaca, koje su, po Jamašitinoj oceni, u oblast Bune doveli vodiči P-39, pristigli iz Rabija. Tako su se prvi put na našem bojištu pojavili mornarički ratni avioni Sjedinjenih Američkih Država.

Vest da je jedan američki nosač aviona uplovio u vode Nove Gvineje predskazivala je nesreću i naši štapski oficiri bili su potpuno van sebe. Ako su Amerikanci imali na raspolaganju toliko nosača aviona, da mogu da ih koriste u operacijama protiv naših snaga u Leju, Buni i Rabaulu, tada je, izgleda, bilo nešto od istine u njihovom tvrđenju, da su odneli pobedu kod Midveja i u odlučnom negiranju da su pretrpeli veće gubitke u borbi nosača aviona u Koralnom moru. Kada bi bila istina ono što je tvrdio Tokio, da je naša flota uništila neprijateljske nosače u Koralnom moru i kod Midveja, kako je posle toga bilo moguće da se neprijateljski nosači aviona pojave u našoj blizini? Nešto nije bilo u redu, i prvi put smo počeli da sumnjamo u istinitost neprestano ponavljanih tvrdnji iz Tokija o našim pobedama.

Očigledno je većina pilota lovaca u Leju primila tu novost na sasvim drugi način. Do kasno u noć smo postavljali pitanja Jamašitinim pilotima. Interesovalo nas je koliko je bilo američkih mornaričkih aviona? Da li su vildketi bolji od P-39 i P-40? Koliko su vesti američki mornarički piloti?

Njihovi odgovori su bili ohrabrujući, jer su iz Jamašitine eskadrile tvrdili su da su sigurno oborili tri jurišnika, pet lovaca i jedan P-39, bez gubitka ijednog zeroa. Posle toga je sve što je moglo da se desi kod Midveja, u Koralnom moru, ili negde drugde, postalo potpuno nevažno. Sva četiri meseca mislili smo samo na jedno: obarati i obarati neprijateljske lovce s neba. Zato je pojava američkih mornaričkih lovaca značila za nas da ćemo imati mnogo više prilika da postižemo veći broj pobeda.

U naredna tri dana, međutim, američki avioni se nisu pojavljivali iznad Bune. Tridesetog je devet B-17 uspešno napalo zonu mostobrana, a devet naših lovaca je uspelo da obori samo jedan bombarder iz neprijateljske formacije. Pobedu su priznali meni. Četvrtu tvrđavu sam uhvatio iznad Rta Nelsona tako što sam svu vatru iz oružja usmerio u nos aviona. Očigledno su pilot i kopilot poginuli, jer se avion strmoglavio u more van kontrole.

122


To je bila jedna od mojih najtežih borbi i vratio sam se u Lej sa nekoliko centimetara odrane kože na desnoj ruci, koju je ogulio neprijateljski mitraljeski metak. Izmakao sam smrti za dlaku, a moji mehaničari su morali da rade celu noć, da bi zakrpali desetine rupa na krilima.

Drugog avgusta smo svi zajedno zaboravili na američke mornaričke avione. Pred kraj tog dana pružila nam se izuzetna prilika, koja se nikada ne zaboravlja. San japanskih pilota je postao stvarnost. Kružili smo iznad Bune na 3500 metara i iznenada, ispred oblaka, primetili smo pet tačkica na nekoliko kilpmetara od mostobrana. Bile su na našoj visini i učinilo mi se da su leteće tvrđave. Leteo sam pored Sasaijevog aviona i rukom pokazao na dolazeće avione. Klimnuo mi je potvrdno, pa smo obojica pokazali drugim pilotima grupu B-17. Ostali smo u prvobitnom rasporedu, polako kružeći, sve dok nismo mogli jasno da raspoznamo četiri motora na svakom bombarderu. Sasai nam je dao znak da ga pratimo. Podigao je desnu ruku i zanjihao krilima, što je značilo da svoj klin razbijemo i da se prestrojimo u kolonu za čeoni napad. Naši dopunski rezervoari za gorivo su tumbajući se poleteli kroz vazduh.

Sada nam se pružila prilika da u praksi potvrdimo teoriju koju smo noću razrađivali u našim barakama. Za nekoliko trenutaka ćemo znati jesu li leteće tvrđave ranjive na čeone napade ili nisu. Prilika je bila da bolja biti ne može. Devet zeroa protiv pet velikih B-17, a među tih devet zeroa bili su vodeći asovi Japana. Sasai je vodio napad. Ota je bio 500 metara iza njega, a sledio ga je Endo. Ja sam se rasporedio na četvrtu poziciju, takođe na 500 metara odstojanja, a moji pratioci Jonekava i Hatori bili su peti i šesti u koloni. Nišizava je bio sedmi, za njim Takacuka i poslednji narednik Jošio Suejoši. Devet zeroa se tako rasteglo u četiri kilometara dugu kolonu u kojoj su bili najbolji piloti kojima je Japan raspolagao.

Tvrđave su suzile svoj raspored, čim smo počeli da im se približavamo. Sasaijev lovac se podvukao pod vodeći bombarder, zatim prešao u strmo penjanje i polako obrušavajući se nišanio na donji deo nosa aviona. Sledećih sekundi je proleteo pored i naviše, pošto je završio borbeni nalet. Dim se vukao iz svih pet bombardera, ali je poticao od njihovih mitraljeza kalibra pola palca. Neprijateljska formacija je nastavila svojim putem.

Sada je Ota bio na redu i ponovio je na istovetan način Sasaijev manevar. Posmatrao sam blesak njegovih svetlećih zrna, dok su udarala u vodeći bombarder, a zatim se podiglo krilo njegovog lovca koji se udaljio u strmom zaokretu. Sledećeg trenutka silovita eksplozija sakrila je sve avione od mog pogleda. Na nebu se pojavio blesak izvanrednog sjaja, praćen ogromnim oblakom dima. Iako sam bio na rastojanju od osamsto metara, eksplozija je potresla mog lovca. Prve leteće tvrđave više nije bilo na nebu. Nestala je razneta na komadiće, kada je od pogodaka Otinih granata eksplodirao ceo tovar njegovih bombi. Bila je to

123


najveličanstvenija vazdušna pobeda koju sam ikada video i glasno sam se radovao, kada je Otin zero kao raketa proleteo kroz dim.

Sada je Endo bio na redu. Obrušio se i zatim strmo popeo. Zero se polako obrtao dok je prilazio bombarderu, pucajući iz mitraljeza i iz topova. Njegova svetleća zrna prolazila su pored neprijateljskog aviona i zero se već popeo, a u međuvremenu je upao u unakrsnu vatru bombardera.

Sada sam ja bio na redu. Lagano sam navukao palicu i već je treća tvrđava počela da raste u mom nišanu.

Prilazila mi je bliže i bliže, pa sam na kraju pritisnuo okidač. Ništa se nije dogodilo. Učinilo mi se kao da bombarder prekriva celo nebo ispred mene i tada sam otkrio šta nije u redu. Glupo! Zaboravio sam da uključim osigurač okidača paljbe. Greška koju ne bi napravio ni najmlađi početnik. Bila je to gotovo moja propast. Zato sam naglo zaokrenuo da bih izbegao B-17 za jedva dvadeset metara. Njegovi strelci su me uhvatili u unakrsnu vatru. Zero se zaneo kada su zrna tukla po njegovom trupu. Osetio sam udare kada su meci parali metal. Prosto sam pomahnitao i peo sam lovca trbuhom naviše, pa gurajući palicu mahnito ulevo, izveo valjak. Probio sam se, ali ne bez oštećenja. Bio sam besan zbog svoje gluposti, ali je bilo prekasno. Propustio sam savršenu priliku za otvaranje vatre. Spustio sam se ispod neprijateljske formacije, dao gas do preopterećenja, da bih otišao ispred bombardera i prešao u drugi napad.

Nišizava se već peo prema jednom B-17. Prilazio je divno, njegov lovac je postepeno prilazio po lučnoj putanji, okrećući se neprestano, dok se rastojanje do neprijateljskog aviona smanjivalo. Njegov napad je bio savršen, i kada je otvorio vatru na B-17, kiša granata se sručila u krilne rezervoare goriva bombardera. Iznenada je izbio plamen iz krila i brzo se proširio, a za svega nekoliko sekundi tvrđava se pretvorila u ogroman vatromet.

Vazdušna struja je odnosila blešteći plamen sa krila i trupa. Avion se snažno zaneo i oborio nos, zatim je iščeznuo. Druga strašna eksplozija je bacila i prevrnula Nišizavin lovac na leđa kao igračku, a snažno potresla moj zero. Drugi bombarderi su se zaneli od talasa eksplozije u trenutku kada su ih drugi zeroi napali. Sasai je ponovo bio na redu, i zasuo je treći bombarder topovskim granatama od nosa do repa. Počeo je da puca sa daljine od svega sto pedeset metara i njegove granate su se, uz pogodak, pomerale prema kraju trupa. Komadi metala su se otkidali od trupa i odletali u vazdušnu struju. Bombarder je divlje skrenuo ulevo, bez sumnje više se nije moglo upravljati njime. Video sam plamen koji se širio unutar trupa, ližući kabinu i drugu turelu. Zatim je B-17 pao u dug klizući zaokret, obrtao se i zanosio, što je karakteristično kada je pilot mrtav. Plamen je postao jači, i po treći put u dva minuta još jedna zaglušujuća eksplozija označila je kraj trećeg B-17.

Jedva sam očima verovao. To su bili avioni koji su dovodili do besa naše pilote gde god bi se pojavili. A sada, po redu, jedan, dva, tri! Tri zaslepljujuće

124


eksplozije i isto toliko letećih tvrđava padalo je s neba u komadićima svojih ugljenisanih olupina.

Dve preostale tvrđave su se razdvojile kada sam pošao u svoj drugi napad, pa sam u nišanu video prazno nebo.

Jurnuo sam nagore i prešao u visoku petlju i izašavši iz nje video da tvrđave beže u suprotnim smerovima. Jedna je letela ka brdima, a druga ka otvorenom moru. Pošao sam za avionom koji je leteo ka moru. B-17 se naginjao i okretao svaki put kada sam hteo da pošaljem dug rafal u njegovu kabinu ili rezervoare goriva. Iz nekog nepoznatog razloga bombarder nije hteo da izbaci svoj smrtonosni tovar i leteo je sporije zbog težine bombi.

Obrušio sam se da bih povećao brzinu i izvukao se ispod bombardera približavajući se levom krilu. B-17 je rastao u mome nišanu. Otvorio sam vatru posmatrajući kako granate eksplodiraju po krilu i sve bliže trupu i otkidaju metalnu oplatu, dok se snop zrna primicao spremištu bombi.

Sledećeg trenutka svet je prosto nestao. Blesak jarke i zaslepljujuće svetlosti ispunio je nebo i zaslepio me. Kao da je ogromna šaka zagrlila zero i divlje ga zatresla u prostoru. U ušima mi je odzvanjalo i osetio sam krv koja mi je kapala iz nosa. I Četvrta tvrđava je okončala. Svaka od njih je bila uništena sopstvenim bombama. Sada je preostala samo još jedna. Bombarder je bežao ka planinama, a osam aviona stuštilo se za njim, kao lovački psi za divljim veprom. S mukom su držali korak sa B-17, jer je očigledno izbacio svoje bombe i olakšan povećao brzinu. Kurs kojim je bežao poslednji B-17 tačno je sekao smer leta mog aviona, pa mi se prušila prilika da ga ulovim pre nego što stigne iznad kopna.

Samo što sam zaokrenuo i dao gas do kraja, primetio sam tri erakobre koje su s istoka i iznad samih talasa jurile pravo na nas, očigledno odgovorivši na poziv za pomoć tvrđava. Brzo su se približavale grupi od osam zeroa koji nisu znali da im se primiču. Bila je to jedinstvena stiuacija. Tri P-39 počele su da se penju na osam zeroa koji nisu ništa slutili, a ja sam u dugom zaokretu neprimećen dolazio s leđa neprijateljskim avionima.

Prvog P-39 sam pogodio iz strmog obrušavanja u trenutku kada se našao u položaju da gađa poslednjeg zeroa.

Neprijateljski pilot nikada nije saznao šta se desilo. Meci topovske granate udarale su u trup njegovog aviona blizu korena krila, pri čemu se avion raspao, a jedno krilo je ludo odletelo kroz vazduh. Paljba mog oružja upozorila je druge zeroe, i odjednom su dva lovca napravila oštar zaokret pošavši na druga dva P-39. Za nekoliko sekundi se sve svršilo. Prepoznao sam avione dva naša nedostižna asa, Nišizave i Ote. Svaki od njih ispalio je dug rafal i erakobre su pale u plamenu. Tri neprijateljska pilota su napala trostruko veći broz zeroa, ali na žalost veština im nije bila na nivou hrabrosti.

125


Posao u vazduhu, međutim, još uvek nije bio završen. Ostala je još usamljena tvrđava koja se okrenula od kopna i opet se uputila ka moru. Brzina joj je bila vidno smanjena i s oštećenim motorima bilo je pitanje trenutka, kada ćemo da završimo i s njome. Tek što sam izašao iz dugog penjanja, posle izvlačenja iz obrušavanja pri napadu na erakobre, a B-17 se našao ispred mene. Dogodilo se to tako iznenada, da nisam imo vremena da pažljivo nanišanim pre nego što sam ispalio dug rafal. Granate su otišle u prazno, pa sam se okrenuo da ponovo pođem u novi napad.

Oštećena tvrđava bila je još sposobna za borbu. Popeo sam se pored bombardera posmatrajući svetleće metke koji su šištali iza mene, kad se moj zero odjednom snažno zatresao. Zvuči, kao da neko čekićem udara po metalu, su me uznemirili i nešto me snažno streslo u kabini. Desna ruka mi se oduzela. Zero je smešno poskočio, okrenuvši trbuh nagore i zatim van kontrole pošao naniže. U strahu sam pogledao instrumente, ali je motor i dalje ravnomerno grmeo. Nigde nije bilo traga plamenu ili dimu, pa sam odahnuo sa olakšanjem, jer sam već bio spreman na skok, ako je potreban. Zapaljeni zero nije mogao dugo da ostane čitav.

Bio sam možda manje od tristo metara iznad vode, kada sam se s lovcem izvukao iz pikiranja. Avion je morao biti teško pogođen, ali njegovi vitalni delovi nisu bili oštećeni. Kada sam ponovo leteo horizontalno, pogledao sam svoju desnu ruku. Komadić metala virio je iz moje rukavice, tamo gde počinje dlan. Sreća je očigledno danas bila na mojoj strani. Oštri komad metala se otkinuo od mog lovca, kada ga je zrno pogodilo, ali nije imao dovoljo snage da izazove veće ozlede.

Tvrđava je stalno gubila visinu, vukući dugi rep belog dima. Zeroi su kao i ranije napadali u dugoj koloni, pri čemu je svaki ispaljivao dug rafal, dok se pilot obrušavao na oštećeni bombarder. Tada se jedan lovac izdvojio iz formacije, koja je mučila B-17. Ušao je u širok spori zaokret i počeo postepeno da se spušta ka obali. Tanak, beli trag vukao se za njim. Izgledalo je da lovac nije ozbiljno oštećen; krila su mu bila u horizontalnom položaju.

Međutim, stalno je gubio visinu i brzinu. Okrenuo sam se i opet pogledao na bombarder koji je sada očigledno van kontrole padao ka moru. Kada sam se ponovo okrenuo ka usamljenom zerou, nisam ga više video.

Po dolasku u Lej, gde smo mehaničarima ispričali da smo uništili pet letećih tvrđava, pozdravile su nas urnebesne ovacije. Mehaničari su "skakali i vriskali od oduševljenja pošto su čuli detalje. Pet tvrđava i tri erakobre — sjajan dan.

Nišizava je sleteo sedmi. Iskočio je iz kabine na zemlju i nije obraćao pažnju na pobedonosne poklike svojih mehaničara. Upitao je:

"Gde je Suejoši?" Tišina je zavladala u gomili. "Gde je moj pratilac?" Dalje je pitao Nišizava. Tada je Takacuka izašao iz svog lovca i pošao bez reći ka Nišizavi.

126


"Zar iz Salamue nisu javili preko radija?" viknuo je Nišizava. "Šta je to s vama? Zar još nema nikakvih vesti?"

Tada je Nišizava pobesneo. Nije bilo nikakve novosti iz Salamue i niko nije video Suejošinog lovca posle onog trenutka kada je počeo da ponire ka obali. "Napunite gorivom i municijom moj avion!" naredio je Nišizava.

Pokušali smo da ga odvratimo od namere da krene u beznadežnu potragu, ali Nišizavu nije bilo moguće odgovoriti.

Dva časa kasnije vratio se u Lej, a na licu mu se odražavala bezgranična tuga. Sejošija, jednog od najomiljenijih mladih pilota u Leju nikada više nismo našli. Naša velika pobeda toga dana dobila je gorak ukus.

127


22. Gvadalkanal Trećeg avgusta je u Rabaul pozvana većina zeroa koji su nekada bili upućeni

u Lej. Veselili smo se tom premeštaju, jer nam je obećavao odmor od svakodnevnih patrola iznad Bune i spas od noćnih bombardovanja. U Leju smo ostavili sve naše lične stvari čvrsto uvereni da ćemo se uskoro vratiti. Bili smo u zabludi. Prva četiri dana u Rabaulu leteli smo u izviđanje i lovačke napade na Rabi, koji je neprijatelj naglo pretvarao u najveće lovačko uporište, tako da se moglo uporediti sa Moresbijem.

Pošto su nam osmog avgusta u štabu naredili da patroliramo uputili smo se preko aerodroma ka našim lovcima. Većina od osamnaestorice pilota već je bila u kabinama, kada su dotrčali kuriri javljajući da je let otkazan.

Morali smo odmah da se još jednom javimo u štab. U baraci je vladala opšta gužva. Posilni i kuriri su dolazili i odlazili, a oficiri koje smo susretali bili su zabrinuti. Komandant Nakadjima, koji je trebalo da vodi današnji let izašao je iz admiralove sobe očigledno ljut i glasno objavio: "Današnji let su otkazali. Idemo negde drugde."

Pogledao je po sobi. "Gde je, dođavola, taj posilni? Ti," pokazao je prstom na zbunjenog kurira, "brže mi donesi kartu!"

Raširio je kartu po velikom stolu i počeo kompasom da trasira kurseve. Nije obraćao pažnju ni na jednog pilota, dok je pažljivo gledao u kartu. Upitao sam poručnika Sasaija da li zna šta se desilo. Sasai je pitao Nakadjimu, dobio kratko objašnjenje i uleteo u admiralovu sobu, ne rekavši ništa nijednom od nas. Nekoliko minuta kasnije vratio se i dao znak pilotima da se okupe oko njega. Njegove reći su delovale kao bomba. "Jutros u 5.20 su se moćne neprijateljske snage počele iskrcavati u Lungi na južnom delu ostrva Gvadalkanal. Naši prvi izveštaji govore da Amerikanci iskrcavaju na ostrvo ogromnu masu ljudi i opreme. Istovremeno su napali kod Tulagija na Ostrvu Floridi. Uništili su nam celokupnu flotilu amfibija. Čim komandant izračuna naše nove putanje, odmah ćemo da poletimo ka Gvadalkanalu i tamo na obalama napadnemo neprijateljske snage."

Posilni su svakom pilotu dali karte tih ostrva. Počeli smo da proučavamo karte i tražimo to nepoznato ostrvo koje je iznenada postalo tako značajno. Ljudi su mrmljali između sebe. "Gde li je to prokleto ostrvo?" viknuo je jedan razdražen pilot. "Ko je od vas ikada čuo za takvo ludo mesto?"

Merili smo razdaljinu od Rabaula do Gvadalkanala. Čuli su se tihi zvižduci iznenađenja. Devetsto kilometara!

Morat ćemo da preletimo toliko rastojanje do neprijateljskog mostobrana, da bismo se tamo sukobili sa njegovim lovcima i zatim se vratili u Rabaul. Bila je to neverovatna razdaljina. Značilo je da će let biti dug hiljadu osamsto kilometara, a

128


da ne govorimo o borbi i vetru koji će lako da nam proguta ogromne količine goriva.

To saznanje je bilo tako gorko da smo isključili bilo kakvu povoljnu kombinaciju. Čekali smo u tišini da komandant digne glavu i izda nam nova naređenja. Dok smo čekali, u admiralovu kancelariju su ulazili jedan za drugim kuriri sa najnovijim vestima sa bojišta. Čuli smo nekog kurira kako prenosi Nakadjimi da je izgubljena svaka veza sa Tulagijem i da je tamošnji garnizon izginuo do poslednjeg čoveka.

Čuvši tu vest, Sasai je probledeo. Nekoliko puta sam morao da ga pitam da li se nešto loše desilo. Buljeći pravo pred sebe, na kraju je tiho odgovorio: "Moj zet je bio u Tulagiju". U njegovim rečima nije bilo prizvuka sumnje da ta vest možda nije istinita. O mužu svoje sestre govorio je u prošlom vremenu. Ako je neprijatelj osvojio Tulagi, tada njegov zet, poručnik Jošio Tašira, komandant grupe amfibija više nije među živima. Sigurno bi se borio do poslednjeg daha. (Kasnije je potvrđeno da je poginuo).

Nakadjima je konačno izložio dnevni zadatak. "Letećete u najdalju lovačku operaciju u istoriji", upozorio nas je.

"Danas ne radite ništa što nije nužno. Strogo se pridržavajte naredbi i pre svega, ne letite lakomisleno i ne trošite nepotrebno gorivo. Svaki pilot kome bi na povratku iz Gvadalkanala nestalo goriva neka pokuša da prinudno sleti na ostrvo Buku.

Naše trupe tamo već su dobile uputstva da paze približava li se neki naš avion.

Dakle, leteti do Gvadalkanala i vratiti se do Buke, znači da ćete morati da prevalite približno isto rastojanje kao kada smo nekad ranije leteli sa Tajnana do aerodroma Klark na Filipinima i nazad do Tajnana. Siguran sam, da je tu razdaljinu moguće preleteti bez teškoća. Vratiti se u Rabaul je sasvim nešto drugo. Po proračunima to je izvodljivo, ali se mogu pojaviti teškoće. Zato vas ponovo upozoravam: ne trošite gorivo uzalud!"

(Posle rata mi je komandant Nakadjima u Tokiju pričao da je tada admiral od njega zahtevao da 7. avgusta pošalje na Gvadalkanal sve zeroe koji su mogli da lete. Nakadjima se tome protivio i admiralu je umesto toga predlagao da povede dvanaest najboljih pilota iz svog puka, jer je očekivao da će u akciji koja je zahtevala da se preleti tako veliko rastojanje izgubiti najmanje polovinu svojih ljudi. Tada se između njih dvojice razvila žučna prepirka. Okončala se kompromisom da se pošalje osamnaest lovaca, pretpostavljajući da će zalutali, koji uspeju da slete na ostrvo Buku, kasnije biti pokupljeni).

Čim su dobili zadatke, piloti su se razdvojili u trojke. Mojim pratiocima Jonekavi i Hatoriju sam rekao: "Danas ćete se prvi put sresti sa američkim mornaričkim pilotima. Oni će imati veliku prednost jer mi ćemo morati da

129


preletimo tako veliko rastojanje da bismo se sukobili sa njima. Zahtevam od vas da obratite najveću pažnju na svaki potez koji budete učinili u vazduhu. Posebno pazite da se ne odvojite od mene. Budite što bliže mom avionu, ne obazirite se na to što bi moglo da se dogodi, ili što će da se zbiva oko nas. Još jedanput zapamtite — ne odvajajte se od mene."

Otrčali smo do naših aviona i čekali da pista bude slobodna. Pred nama je bilo dvadeset i sedam bombardera beti koji su grmeli niz pistu. Zatim je komandant Nakadjima iz svoje kabine mahnuo rukom. Oko pola devet su svi lovci bili u vazduhu. Mehaničari i piloti koji tog dana nisu leteli, poredali su se u dugim redovima s obe strane piste, mahali nam kapama i pozdravljali nas želeći nam srećan put. Vreme je bilo savršeno, posebno za Rabaul.

Čak je vulkan bio miran. Njegove erupcije su prestale u junu i samo se tanki stub dima povijao u pravcu zapada.

U vazduhu smo se razvrstali iza bombardera kao zaštita. Bio sam iznenađen kada sam primetio da beti nose bombe umesto torpeda, koja su bila efikasnija kod napada na brodove. Bombe su me uznemirile, jer sam znao kako je teško gađati pokretne ciljeve na moru sa velike visine. Čak su i tvrđave B-17, inače mnogo hvaljene za svoju preciznost, bacile većinu svojih bombi u prazno prilikom napada na naše brodove ispred Bune.

Polako smo dobili visinu i zatim, na oko četiri hiljade metara, odleteli ka istoku u pravcu ostrva Buke. Kada smo bili sto kilometara južno od Rabaula, ugledao sam usred vodenog prostranstva izuzetno lepo ostrvo. Taj atol jarko zelene boje i oblika potkovice bio je u karti upisan pod imenom Grin Ajlend. Tada nisam ni sanjao da će taj za oči tako privlačan atol biti kasnije ključ koji će mi pomoći da spasem život.

Iznad Buke, naša formacija se okrenula i nastavila let duž zapadne obale Bugenvila u pravcu juga. Sunce je grejalo kroz providni krov kabine. Ožedneo sam zbog vrućine i pošto smo još bili daleko od neprijateljskog područja, izvadio sam bocu soda vode iz kutije za hranu. Ne razmišljajući, otvorio sam bocu. Zaboravio sam na visinu. U trenutku, kada sam malo izvukao čep, soda je zbog razređenog vazduha šiknula kao gejzir kroz procep.

Za par sekundi lepljiva soda pokrila je sve ispred mene. Na sreću, jaka promaja u kabini osušila ju je gotovo trenutno. Međutim, šećer iz sode koji se nataložio na staklima mojih pilotskih naočara, potpuno mi je zaklonio vid. Iznerviran sopstvenom glupošću protrljao sam naočare. Nejasno sam video kroz njih.

Sledećih četrdeset minuta sam se mučio da očistim ne samo naočare, već staklo vetrobrana i instrumente. Još nikada se nisam osećao tako glupo. Dok sam sve bešnji strugao po staklu, moj lovac je tumarao po formaciji.

130


Kad sam opet jasno video u svim pravcima, bili smo već iznad Velja Lavelja, na približno pola puta od Rabaula do Gvadalkanala.

Iznad Nju Džordžije popeli smo se na veću visinu i Rasel preletili na šest hiljada metara. Na osamdeset kilometara ispred nas na moru se nejasno pojavio Gvadalkanal. Već sa te udaljenosti sam na plavom nebu video žute odbleske eksplozije iznad ostrva oko koga se vodila bitka. Očigledno je već bila u toku borba između neprijateljskih lovaca i zeroa iz drugih baza. Pogledao sam dole na severnu obalu Gvadalkanala. U kanalu između Gvadalkanala i Ostrva Floride video sam stotine belih brazda, tragova neprijateljskih brodova, koji su sekli površinu mora. Kuda god sam pogledao, svuda su bili brodovi. Još nikada nisam video na okupu toliko ratnih i transportnih brodova. Tada sam prvi put prisustvovao američkoj operaciji iskrcavanja. Izgledala je prosto neverovatno. Video sam najmanje sedamdeset brodova koji su prilazili obalama, a desetak razarača seklo je bele brazde oko njih. Još je bilo drugih brodova na horizontu, predaleko da bih mogao da odredim kakvih i koliko.

U međuvremenu su bombarderi polako ušli u pravac za napad. Pravo ispred njih na četiri hiljade metara visine plovili su mali oblaci. Desno i iznad nas zaslepljujući je bleštalo sunce i zaklanjalo sve od pogleda. Osećao sam se neprijatno, jer ne bismo mogli da primetimo nijednog lovca koji bi došao iz tog smera. Moj strah se ubrzo potvrdio. Bez ikakvog prethodnog znaka, iz tog sjaja prosto je izniklo šest lovaca. Bacivši brz pogled otkrio sam da su glomazniji od drugih američkih aviona sa kojima smo se do sada borili. Bili su obojeni maslinasto zeleno i samo donje površine su bile bele. Bili su vildketi, prvi gramen lovci koje sam sreo.

Vildketi nisu marili za zeroe, već su kidisali odozgo na bombardere. Naši lovci su jurnuli za njima i mnogi između nas počeli su da pucaju još dok su bili van domašaja samo da bi odvrtali pažnju neprijateljskih lovaca od naših bombardera. Vildketi su se zarili u jato bombardera, svi se istovremeno okrenuli oko uzdužne ose trupa i nestali okomito u dubinu. Bombarderi su bacili svoje bombe na veliki konvoj koji je plovio baš ispred ostrva Savo. Pogledom sam pratio bombe koje su po dugoj lučnoj putanji padale dole. Zatim su nestale a iz površine mora su odjednom šiknuli gejziri vode, ali neprijateljski brodovi su netaknuti nastavili da plove dalje.

Očigledno je bio sasvim besmislen pokušaj da se pogode ti brodovi sa visine od šest kilometara. Nikako nisam mogao da shvatim propust zašto nisu upotrebljena torpeda, koja su se ranije pokazala veoma efikasnima. Ovako je cela naša akcija propala za nekoliko sekundi zbog veoma netačnog bombardovanja.

(Sledećeg dana su bombarderi ponovo napali torpedima sa male visine. Ali tada je već bilo kasno. Neprijateljski lovci su se u rojevima sa svih strana ustremili

131


na bombardere i mnogi naši avioni su se u plamenu srušili u more pre nego što su stigli do ciljeva).

Bombarderska formacija je okrenula ulevo i počela da ubrzava krenuvši nazad za Rabaul. Pratili smo ih do Rasela, odakle neprijateljske lovačke patrole više nisu mogle da naude, i zatim se vratili ka Gvadalkanalu. Oko pola dva stigli smo iznad Lunga i svih osamnaest zeroa je bilo raspoređeno za borbu. Opet su iz zaslepljujućeg sunca izleteli vildketi i ustremili se na nas. Jedini sam od pilota blagovremeno primetio napadače i odmah prešao u strmo penjanje praćen od ostalih. Vildketi su se ponovo razdvojili i obrušili u raznim pravcima. Ta njihova taktika uzmicanja bila je zamršena, jer tu niko nije ništa dobio niti gubio. Prividno, danas Amerikanci nisu bili voljni da prihvate bilo kakvu borbu.

Okrenuo sam se da vidim da li su moji pratioci na svojim niestima. Izgubili su se! Situacija se nije razvijala onako kao što je u prvi mah izgledala; možda će neprijatelj ipak prihvatiti borbu. Dugo sam gledao na sve strane za Jonekavom i Hatorijem, ali ih nisam video. Sasaijev avion označen sa dve plave crte na trupu ponovo se priključio našoj formaciji i iza njega se rasporedilo još nekoliko naših lovaca. Mojih pratilaca još nije bilo.

Konačno sam ih primetio na gotovo petsto metara niže. Zinuo sam od zaprepašćenja. Jedan usamljeni vildket gonio je tri zeroa pucajući kratkim rafalima na izbezumljene japanske pilote. Sva četiri aviona su bila zaokupljena besomučnim lovom i letela su u oštrim levim spiralama. Po svim pravilima zeroi su morali lako da izađu na kraj sa usamljenim vildketom, ali svaki put kada je neki zero ulovio Amerikanca, neprijateljski avion je sumanuto zaokrenuo i sam zašao u rep zeroa koji ga je progonio. Nikada ranije nisam video takvu borbu.

Zanjihao sam krilima da bih upozorio Sasaija i prešao u obrušavanje. Vildket se grčevito držao repa jednog zeroa, a njegova svetleća zrna su se zarivala u krila i rep našeg lovca. U očajanju sam ispalio rafal. Gramen je odmah naglo skrenuo udesno, prešao u oštar zaokret i počeo da se penje ka mom avionu. Još nikada do tada nisam video da jedan neprijateljski avion tako brzo i savršeno izvodi akrobacije. Svake sekunde njegovi mitraljezi su se sve više primicali trbuhu mog aviona. Izveo sam poluvaljak u nameri da ga se otresem. Nije se dao zbuniti. Koristio je upravo moju omiljenu taktiku, napad odozdo.

Naglo sam oduzeo gas, tako da je zero počeo da se trese zbog gubitka brzine. Upalilo je. Neprijateljski pilot je izgubio ritam i pokušao je da se izvuče oštrim zaokretom. Tada sam dodao gas i napravio levi valjak. Triput sam izvodio valjak, otišao u kovit i u levoj strmoj ponirućoj spirali izašao iz njega. Vildket me je pratio iz akrobacije u akrobaciju. Leva krila naših aviona bila su uperena vertikalno ka moru, a desna ka nebu.

Nijedan od nas nije mogao da postigne potrebnu prednost. Produžili smo da letimo u spiralama i svake sekunde su nas strahovita opterećenja pritiskivala za

132


sedišta. Srce mi je divlje lupalo, a osećao sam kao da mi glava teži čitavu tonu. Činilo mi se kao da mi se siva koprena navlači na oči. Stisnuo sam zube; ako protivnik može da trpi ta mučenja, mogu i ja. Onaj ko prvi popusti i skrene u stranu, da bi ublažio opterećenje, izgubiće borbu.

U petoj spirali vildket se lako zaneo. Moj je, pomislio sam u tom trenutku. Međutim, gramen je oborio nos, dobio brzinu i opet bio pod punom kontrolom pilota. Očigledno je za komandama tog aviona bio izvanredan letač.

Već sledećeg trenutka je pogrešio. Umesto da uđe u šestu spiralu, dodao je gas motoru, promenio pravac i pošao u petlju. Bio je to odlučujući delić sekunde. Jurnuo sam pravo za njim, presekao mu put sa unutrašnje strane vertikalne kružne putanje i našao mu se iza repa. Bio je moj. Nastavio je da izvodi petlje nastojeći da krugovi budu što uži. Svaki put kada je pravio petlju sekao sam mu put sa unutrašnje strane njegovog kruga i smanjivao rastojanje između naša dva aviona. U takvim akrobacijama zero je mogao da nadmaši svakog drugog lovca u svetu.

Kad sam bio samo pedeset metara udaljen od njega, vildket je iznenada prekinuo petlju i zbunio me prelazeći u horinzontalan let. Na tako malom rastojanju gotovo mi nisu ni trebali topovi. Sasuo sam rafal od dvesta zrna u gramenovu kabinu i posmatrao kako meci cepaju tanku metalnu oplatu i drobe staklo.

Prosto nisam mogao da verujem onome što sam video. Vildket je nastavio da leti kao da se ništa nije desilo.

Kada bi zero dobio toliko pogodaka u svoju vitalnu kabinu već bi se odavno pretvorio u plamenu kuglu. Ovo nisam mogao da razumem. Dodao sam gas i približio se američkom avionu u trenutku kada je počeo da gubi brzinu. Već sledećeg trenutka sam bio deset metara ispred njega i na sve načine pokušavao da smanjim brzinu.

Uvukao sam glavu među ramena i očekivao da me iskasape njegovi mitraljezi. Pomislio sam, da sam uhvaćen u zamku.

Meci nisu doleteli. Vildketovi mitraljezi su ćutali. Situacija je bila prosto neverovatna. Uspeo sam da smanjim brzinu toliko da su sada naši avioni leteli krilo uz krilo. Otvorio sam okance na krovu kabine i pogledao napolje.

Vildketov krov kabine bio je već pomaknut nazad i sada sam sasvim jasno video pilota. Bio je krupan čovek okrugla lica. imao je laku uniformu kaki boje. Izgledao je srednjih godina, ne tako mlad kao što sam pretpostavljao.

Nekoliko sekundi smo leteli u tom čudnom paru i naši pogledi su se susreli na tom kratkom rastojanju između naša dva aviona. Vildket je ličio na klanicu. Rupe od mojih metaka su od trupa i krila napravile pravo rešeto.

Oplata krmila pravca je odletela, a metalna rebra su štrcala kao kosti skeleta. Tada sam shvatio zašto avion leti horizontalno i pilot ne otvara vatru. Krv mu je

133


obojila desno rame i video sam tamnu mrlju koja se pomera po njegovim grudima. Bilo je neshvatljivo da se avion još održava u vazduhu.

Tako ne možeš da ubiješ čoveka. Ne, kada je ovako bespomoćan, ranjen u avionu koji je olupina. Podigao sam levu ruku i zapretio mu stisnutom pesnicom. Vikao sam na njega, mada uzaludno, tražeći da se bori, a ne da sedi kao glineni golub. Amerikanac je bio očigledno iznenađen. Podigao je desnu ruku i sa mukom mahnuo.

Nikad se do tada nisam osećao tako čudno. U vazdušnim borbama sam već ubio mnogo Amrikanaca, ali sada prvi put bio u situaciji da se suočim sa protivnikom koji je brzo gubio snagu zbog rana koje sam mu zadao.

Kunem se da nisam znao da li da okončam sa njim ili ne. Sigurno su sva ta razmišljanja bila besmislena. Ranjen ili ne bio mi je neprijatelj koji je još pre nekoliko minuta zamalo ubio tri moja čoveka. Svakako, nisam imao nikakvog razloga da ponovo pucam u pilota. Hteo sam avion, a ne čoveka.

Smanjio sam brzinu i opet mu se našao iza repa. Tada je Amerikanac očigledno sakupio poslednje deliće snage i vildket je naglo pošao u petlju. To sam čekao. Nos aviona se počeo dizati. Nanišanio sam pažljivo u motor i ovlaš pritisnuo dugme topova. Prava erupcija plamena i dima izbila je iz njegovog motora. Vildket se okrenuo na leđa i pilot je iskočio. Njegov padobran se duboko ispod mene, gotovo tačno iznad obale Gvadalkanala naglo otvorio. Pilot nije dohvatio spone padobrana nego je kao džak visio ispod kupole. Poslednji put sam ga video kada ga je vazdušna struja nosila ka obali.

Ostala tri zeroa su se naglo rasporedila pored mojih krila. Jonekava mi se široko nasmehnuo kada se našao pored mog boka. Počeli smo da se penjemo pa smo uzeli kurs natrag ka ostrvu u iiameri da pronađemo druge neprijateljske avione. Protivavionske granate su počele da se rasprskavaju oko nas. Neprijateljska vatra je bila netačna, ali nas je uznemirila činjenica da je teška protivavionska artiljerija već bila na obali samo nekoliko časova posle prvog iskrcavanja. Znao sam da je našim snagama trebalo najmanje tri dana od prvog iskrcavanja da rasporede protivavionsko oružje. Brzina kojom su Amerikanci iskrcali na obale svoju opremu bila je zapanjujuća.

Dugo posle završetka borbi koje su se odigrale tog dana komandant Nakadjima mi je ispričao šta se dešavalo sa ostalih četrnaest zeroa. Neprijateljski mornarički lovci su imali iznad Gvadalkanala stalnu premoć. Neprestano su se u grupama od šest do dvanaest aviona obrušavali, uvek iz pravca sunca i izazivali metež među zeroima.

Nikad do tada nije Nakadjima sa svojim ljudima naišao na tako odlučan otpor ili se sreo sa neprijateljem koji nije hteo da uzmakne. Ponovo i ponovo su vildketi obrušavajući se uletali u jato zeroa.

134


Vildketi su otvarali vatru na njih, svaki put kada su obrušavali, okretali se i nestajali u dubini, ne dopuštajući zeroima da iskoriste prednost koju im je pružala njihova nenadmašna pokretljivost. Ta taktika je bila mudra, ali je veština gađanja američkih pilota bila veoma slaba. Samo jedan zero je postao žrtva tih napada.

Bio je to Nišizavin dan slave. Pre nego što mu je nestalo municije, ovaj nedostižni majstor oborio je šest lovaca tipa gramen, izvodeći neverovatne akrobacije kojima je zasenio sve svoje drugove.

Nakadjima se tada prvi put susreo sa nečim što je kasnije kod neprijatelja postalo poznato pod imenom taktike vazdužnih parova. Dva vildketa su napala komandantov avion. Nije mu bilo teško da uđe u rep jednog od neprijateljskih lovaca, ali nikada nije imao prilike da otvori vatru, jer ga je prethodno gramenov par već napao s boka. Nakadjima je po povratku u Rabaul bio besan. Bio je prinuđen da se obruši i pobegne na bezbedno rastojanje. Nišizava i ja smo bili jedini piloti u celoj našoj grupi koji su u borbama tog dana uspeli da obore neprijateljske avione.

U međuvremenu sam se popeo na dve hiljade metara u pratnji moja tri lovca. Leteli smo kroz krpe oblaka, ali nam nije uspelo da otkrijemo nijedan neprijateljski avion. Tada, tek što smo izašli iz jednog oblaka, prvi put za toliko godina letenja, jedan neprijateljski avion ulovio me je nepripremljenog. Osetio sam težak udarac, zviždanje metaka i u staklu krova kabine s leve strane moga sedišta pojavila se rupa veličine pet centimetara na svega nekoliko desetaka milimetara od mog lica.

Još uvek nisam video neki neprijateljski avion u vazduhu. Možda su me pogodili sa zemlje? Tada sam krajem oka za moment ugledao neprijateljski bombarder — da bombarder, a ne lovca — koji me je uhvatio na spavanju.

Dontlis je pod vertikalnim nagibom bežao u zaklon oblaka. Smelost neprijateljskog pilota je bila neverovatna. Sa svojim sporim, slabo naoružanim jurišnim bombarderom odlučno je napao na četiri zeroa.

Za trenutak sam mu ušao u rep. Dontlis je poskočio nekoliko puta i iznenada se obrušio u oblak. Nisam hteo tako lako da ga ispustim i pojurio sam pravo za njim. Dok smo nekoliko sekundi leteli kroz talasastu masu video sam samo belinu. Zatim smo se opet našli na čistom. Brzo sam mu se primakao i ispalio rafal. Strelac u zadnjem sedištu je raširio ruke i klonuo preko mitraljeza. Tada sam polako povukao komandnu palicu i zrna su proštepovala po trupu sve do motora. SBD se nekoliko puta okrenuo oko uzdužne ose trupa ulevo i pao u nekontrolisano obrušavanje. Jonekava je video da je pilot iskočio iz aviona. To je bila moja šezdeseta pobeda u vazduhu.

Popeli smo se nazad na visinu od četiri hiljade metara i tamo bezuspešno tražili ostatak naše grupe. Par minuta kasnije, na nekoliko kilometara ispred nas i iznad obale Gvadalkanala, ugledao sam formaciju aviona. Upozorio sam naše ostale lovce i dodao gas. Ubrzo sam izbrojao osam aviona koji su leteli u dve

135


grupe. Neprijatelj. Naši avioni se nisu nikada razvrstavali u takve formacije, Bio sam dosta ispred ostalih naših lovaca i stalno sam se približavao neprijateljskoj grupi. Napašću grupu zdesna, a druge ću prepustiti trima zeroima. Neprijateljski avioni su stesnili svoju formaciju. Još bolje! Gotovo je sigurno da su to vildketi, a ovo zbijanje formacije je moralo značiti da me još nisu primetili.

Ako budu ostali u takvom rasporedu moći ću lako da ih napadnem, a da me ne primete, tako što ću da im priđem odozdo i s leđa. Još samo nekoliko sekundi... Već u prvom napadu moći ću da oborim oba aviona. Približio sam im se na najmanju moguću razdaljinu. Rastojanje u nišanu se smanjivalo na dvesto metara, pa 100 — 70 — 60— ...

Uleteo sam u zamku! Neprijateljski avioni nisu bili lovci, već bombarderi, novi tip torpedonosca evendžer, koji do tada još nisam video. Od pozadi su izgledali isto kao i vildketi, ali sada iz blizine sam video da su dosta veći i da imaju gornju turelu sa jednim mitraljezom i donju sa drugim mitraljezom od pola palca.

Više mi nije bilo čudno zašto su stesnili formaciju! Očigledno su me čekali i sada je u mene bilo upereno osam mitraljeza s leve i isto toliko s desne strane. Motor mi je radio pod najvećim mogućim gasom pa je bilo nemoguće da avionu dovoljno brzo smanjim brzinu.

Nije postojala ni mogućnost da odustanem. Kada bih pošao u zaokret ili petlju trbuh moga zeroa postao bi siguran cilj neprijateljskim strelcima. Nije bilo nikakve šanse da izbegnem njihovu vatru. Preostalo mi je samo jedno — leteti pravo napred i otvoriti vatru na njih iz svih oružja. Pritisnuo sam dugme za otvaranje paljbe.

Gotovo istog trenutka su svi mitraljezi iz formacije evendžer stupili u dejstvo. Štektanje mitraljeza i grmljavina mojih topova nadjačali su svaki drugi zvuk. Neprijateljski avioni su bili samo dvadeset metara ispred mene, kada je suknuo plamen iz dva bombardera. To je bilo poslednje što sam video. Strahovita eksplozija je smoždila moje telo. Osetio sam kao da su mi se noževi divlje žarili u uši; svet se rasprsnuo u plamteće crvenilo, a zatim sam oslepeo.

(Tri pilota koji su me pratili, kasnije su raportirali našem komandantu da su

oba evendžera pala zajedno s mojim avionom. Još su dodali da su neprijateljski avioni u padu za sobom vukli plamen i dim, pa su mi kasnije priznati kao šezdeset i prva i šezdeset i druga vazdušna pobeda. Međutim, zvanični američki izveštaji o toj borbi nisu pominjali gubitak bilo kog aviona tipa gramen TNF evendžer, koji su poleteli sa tri nosača aviona jugozapadno od Gvadalkanala. Možda su ta dva aviona uspela da se vrate na svoje nosače. Dok je moj avion strmoglavo padao, a ja bio onesvešćen u kabini, tri zeroa su me pratila. Napustili su me kada je moj lovac nestao u niskoj izmaglici.)

136


Mora da je prošlo nekoliko sekundi dok sam se ponovo osvestio. Povratila me snažna hladna vazdušna struja, koja je ulazila kroz razbijeni vetrobran. Ali još uvek nisam mogao da kontrolišem svoja čula. Sve mi je izgledalo zamagljeno, neprestano sam se ponovo gubio u talasima tame. Zapljuskivali su me svaki put kad bih pokušao da se ispravim u sedištu. Glava mi je bila zabačena sasvim nazad i počivala je na naslonu. Ulagao sam napore da vidim, ali mi se sva unutrašnjost kabine ljuljala i igrala pred očima. Činilo mi se da je kabina otvorena, a u stvari je staklo krova bilo razbijeno i vetar koji je duvao unutra povratio me u stanje polusvesti. Udarao mi je u lice; naočari su mi bile razbijene.

Nisam osećao ništa osim blaženstva i prijatne opijenosti. Spavalo mi se. Pokušavao sam da shvatim da su me pogodili, da umirem, ali nisam osećao nikakav strah. Ako je umiranje tako izgledalo, bez bola, tada nemam čega da se bojim.

Bio sam u svetu snova. Obamrlost je obuhvatila moj mozak. Priviđenja su promicala pored mene. Neverovatno jasno sam video majčino lice. Vikala mi je: "Sramota! Sramota! Probudi se Saburo, probudi se! Ponašaš se kao slabić. Ti nisi kukavica! Pa probudi se!"

Postepeno sam postao svestan onog što se dešava. Zero je kao kamen padao ka zemlji. Prisilio sam se da otvorim oči, ali sarn naokolo video bleštavo plamteće crvenilo. Pomislio sam da avion gori. Međutim, nisam mogao da osetim dim. Još uvek sam bio kao pijan.

Žmirnuo sam nekoliko puta. Šta nije bilo u redu? Zašto je sve tako crveno! Na slepo sam pipao rukom okolo.

Komandna palica. Uhvatio sam je. Još nisam mogao da vidim. Povukao sam palicu na sebe. Polako. Avion je počeo da se vadi iz nekontrolisanog pada. Osetio sam kako me snažan pritisak potiskuje ka sedištu, pošto je zero počeo da izlazi iz obrušavanja i prelazi u nešto, što je otprilike ličilo na horizontalan let. Udari vetra su tada oslabili. Nije više tako jako duvao u moje lice. Tada me uhvatila bezumna panika. Možda sam oslepeo! Nema nikakvog izgleda da se vratim u Rabaul.

Reagovao sam nagonski. Pokušavao sam levom rukom da dohvatim ručicu gasa ispred sebe, kako bih povećao snagu motora. Mučio sam se, ali se ruka nije pomerala. Ništa! U očajanju sam pokušao da stegnem prste.

Ništa nisam osećao. Samo obamrlost. Tada sam pomerio noge ka pedalama komandi pravca. Pomerila se samo desna noga i zero se zaneo kada se pedala pomaknula napred. Moja leva noga je bila mrtva. Stisnuo sam zube i napregnuo se. Nije bilo nikakve reakcije i ništa nisam osećao.

Očigledno mi je cela leva strana bila oduzeta. Nekoliko minuta sam se trudio da pomerim levu ruku, ili nogu. Bilo je sasvim nemoguće. Još uvek nisam osećao nikakav bol. To nisam mogao da razumem.Bio sam pogođen. Teško. Međutim,

137


ništa nisam osećao. Toliko bi me obradovao osećaj bola u levoj ruci ili nozi, ma šta, što bi mi pokazalo da su mi udovi još zdravi.

Obrazi su mi bili vlažni. Plakao sam i suze su tekle niz lice. To je pomoglo, i te kako mi je pomoglo! Oduzetost je počela da popušta. Suze su sprale nešto krvi s očiju.

Još uvek nisam ništa čuo. Ali opet sam video! Samo malo, ali crvenilo je počelo da bledi. Sunčevi zraci, koji su prodirali u kabinu pomogli su mi da vidim obrise metalnih delova. Nišan ispred mene je bio mutna mrlja. Stanje mi se poboljšalo i ubrzo sam raspoznavao krugove instrumenata ispred sebe. Još uvek su bili nejasni iako sam ih video. Podeoke nisam mogao da očitavam. Okrenuo sam glavu i pogledao iz kabine. Velike tamne senke su promicale pored krila velikom brzinom. Mora da su to bili neprijateljski brodovi. To je značilo da sam svega oko sto metara iznad vode. Zatim su do mene doprli zvuci. Prvo sam čuo brujanje svog motora, a zatim odsečne praskove. Sa brodova su pucali na mene! Zero se zatresao od eksplozija protivavionskih granata. Čudno da ništa nisam preduzeo. Sedeo sam u kabini i čak nisam pokušao da izbegnem vatru protivavionske artiljerije. Zvuci eksplozija su se polako izgubili iza mene. Više nisam video crne senke na vodi. Bio sam van njihovog domašaja.

Prošlo je nekoliko minuta. Još uvek nisam ništa činio osim što sam nepomično sedeo u kabini i sa najvećim naporima pokušavao da mislim.

Misli su navirale isprekidano. Opet sam hteo da spavam. U toj obamrlosti sam shvatio da nikada neću moći da preletim ceo put do Rabaula. Nisam čak ni znao kuda letim. Neću moći da stignem ni do Buke koja je nekih petsto kilometara udaljena. Tada me je nekoliko minuta pritiskivala misao da se u punoj brzini strmoglavim u more, i to sam smatrao kao jedini izlaz u mojoj nemoći.

Sada sam bio potpuno blokiran. Svim silama sam se trudio da ostanem budan. Proklinjao sam sam sebe: tako se ne srne umreti! Ako već moram da nestanem, onda treba da umrem kao čovek, razmišljao sam. Zar sam, možda, neki neiskusan početnik koji ne zna kako treba da se bori? Misli su dolazile i odlazile, ali sam znao da dokle god budem mogao da upravljam avionom, dokle god budem mogao da letim, učiniću sve što je u mojoj moći da sa sobom u smrt povučem bar jednog, ako ne i više neprijatelja.

Smešno je čuti, ali sam konačno shvatio da bih obmanuo nekog neprijateljskog pilota kada bih se tako ravnodušno strmoglavio u more, prihvativši ono što mi je izgledalo neizbežno. Znao sam šta vazdušne pobede znače jednom pilotu lovcu. Ako tako već mora da bude, zašto tada ne u borbi. Koja korist od toga što ću sam i bez svedoka nestati u moru uz tihi pljusak praćen eksplozijom, koju niko ne bi čuo?

138


Sada nisam više mogao razumno da rasuđujem. Gde su ti lovci? Proklinjao sam i vikao neka se već jednom pojave ti vildketi. "Dođite!" vrištao sam. "Tu sam! Dođite i borite se sa mnom!"

Mora da sam nekoliko minuta kao manijak besneo po kabini. Polako sam se opet pribrao i malo pomalo počeo da shvatam besmislenost svojih postupaka. Počeo sam da cenim neverovatnu sreću koja me je tako dugo održala u životu. Već sam ranije mnogo puta preživljavao krize, ali nijedna nije bila tako ozbiljna kao ova. Meci su pogađali samo nekoliko centimetara od moje glave i više puta su mi okrznuli ruku i odrali kožu, ali teže ozlede mi nisu naneli. šta se sada dešava sa mnom? Sada mi se pruža šansa da preživim! Zašto da je ne iskoristim?

Odjednom se u meni javila želja da živim. Hteo sam da stignem do Rabaula. Zaključio sam da prvo moram da ispitam svoju ranu. Još uvek nisam znao gde sam pogođen i kako ozbiljno.

Počelo je da mi se vraća pouzdanje i najzad sam mislio i reagovao trezveno. Još uvek nisam mogao da pomeram levu ruku. Desnu ruku sam isturio napolje u vazdušnu struju, koja mi je odnela rukavicu.

Zatim sam ruku oprezno podigao do glave u strahu šta ću da otkrijem. Moji prsti, koji su dodirivali pilotsku kapu osećali su nešto klizavo i lepljivo. Znao sam da je to krv. Zatim su u pilotskoj kapi napipali posekotinu na temenu. Rez je bio dubok i ispunjen krvlju. Gurnuo sam prste unutra i ovlaš opipavao. Kako je dubok? Tada su se prsti zaustavili na nečem tvrdom. Bilo me je strah da priznam istinu. Moji prsti su ušli suviše duboko i prošli kroz kapu. To "tvrdo" je jedino mogla da bude moja lobanja otvorena metkom. Možda i naprsla. Već od same pomisli pripala mi je muka. Možda su meci doprli do mozga ali nisu ušli duboko. Setio sam se nečega što sam nekada ranije čitao o ranama u borbi. Mozak ne oseća bol. Možda su meci uzrok oduzetosti moje leve strane tela? Takve misli su polako navirale. Kako možeš napola slep i oduzet da sediš u kabini oštećenog aviona, guraš prste u ranu na glavi i pri svemu tome realno rasuđuješ o onome što se dogodilo? Imao sam predstavu šta se desilo, osećao krv i ranu u glavi, ali sigurno nisam bio stvarno svestan šta to zaista znači. Znao sam, i to je bilo sve.

Prešao sam prstima preko lica. Bilo je naduveno i otečeno. Na koži sam napipao brazgotine. Mora da su poticale od metalnih krhotina. Nisam bio siguran. Svuda je bilo krvi i zatim sam napipao nekoliko krpica odrane kože.

Zero je grabio napred, a motor je ravnomerno brujao. Glava je počela da mi se bistri. Sve više sam reagovao razumno. Mirisao sam po kabini. Nisam osetio miris benzina, što je značilo da ni motor, ni rezervoari goriva nisu bili pogođeni. To saznanje je bilo najradosnije otkriće od završetka borbe. Sa neoštećenim rezervoarima i ispravnim motorom lovac može lako da preleti još mnogo kilometara. Pošto mi se svest potpuno povratila, učinilo mi se da se vetar pojačao. Duvao mi je u glavu. S pritvorenim očima buljio sam napred. Vetrobranskog stakla

139


nije bilo ispred. Tada nije čudo što sam tako jako osećao vetar; duvao je u kabinu brzinom od gotovo tri stotine kilometara na čas. Osećao sam da mi se krv na licu suši. Teme je, međutim, još bilo vlažno, a vetar je udarao u duboku brazgotinu na lobanji, koja je, izgleda, još uvek krvarila. Shvatio sam da ću morati nečim da začepim rupu, jer će mi se, inače, ubrzo opet zamračiti pred očima zbog gubitka krvi.

Tada sam osetio iznenadan bol. Moje desno oko! Kako se bol pojačavao, počelo je da kljuca. Napipao sam ga prstima i naglo ih sklonio. Bol je postao nepodnošljiv. Opet sam rukom pokrio desno oko. Video sam isto kao i ranije. To je oko bilo slepo!

Svaki japanski pilot lovac je nosio u džepu svog letačkog kombinezona četiri parčeta trouglastog zavoja. Izvukao sam jedan zavoj i pokušao da ga ovlažim pljuvačkom žvačući njegov kraj. U ustima nije bilo ni kapi pljuvačke!

Bio sam strahovito žedan. Usta su mi bila suva kao pamuk. Nastavio sam da ga grizem i žvačem i zavoj je polako postao vlažan.

Nagnuo sam se napred koliko je bilo moguće, da se zaklonim od vetra pa sam vlažnim zavojem obrisao levo oko. Uspelo je! Vid se polako razbistrio i kroz minut sam već jasno razabirao krajeve krila. Uzdahnuo sam od olakšanja.

To je trajalo samo nekoliko sekundi. Čim sam se ispravio u glavi sam osetio ubistven bol i posle njega sledeći.

Bolovi su dolazili i odlazili u talasima. Nekoliko trenutaka nisam ništa osećao, a zatim je sledio udar, kao da me je neko tupim krajem čekića tresnuo po lobanji. Ni trenutak više nisam oklevao da stavim zavoj na ranu na glavi, ali tim sam pomerio ruku vetar ga je istrgnuo i izbacio kroz razbijeno staklo na kabini.

Opet me je obuzela malodušnost. Kako ću da pričvrstim zavoj oko glave? Moram da zaustavim krvarenje! Leva ruka je bila neupotrebljiva i za omotavanje zavoja mogu da koristim samo desnu ruku. Međutim, desnica mi je bila potrebna da držim komandnu palicu i pomeram ručicu gasa. Vetar koji je fijukao kroz kabinu još više mi je otežavao položaj.

Izvukao sam sledeći zavoj. Čim sam ga stavio u krilo vetar ga je odneo. Treći i četvrti su odleteli na isti način.

Šta da radim? Bio sam gotovo van sebe od besa. Bol u glavi se pojačao i sada je prešao u jako kljucanje, a svaki sledeći talas bolova bio je gori od prethodnog. Oko vrata sam još uvek imao svileni šal. Odvezao sam čvor i podmetnuo kraj šala pod desno bedro tako da ga je težina mog tela pritiskivala i sprečavala da ga vetar odnese.

Zatim sam izvukao džepni nož, stisnuo ga zubima i izvukao sečivo. Šal je mahnito lepršao na vetru.

Zgrabio sam tada njegov drugi kraj zubima i nožem koji sam prebacio u desnu ruku, odsekao parče. Vetar ga je odmah odneo. Otsekao sam novo parče i

140


opet ga je vetar koji je fijukao odneo iz kabine. Više nisam znao šta da radim. Ponovo sam pao u očajanje. Izbezumljen, tražio sam rešenje. Ostalo mi je samo još jedno parče šala.

Naravno! Kako da se nisam toga ranije setio. Sagnuo sam se napred, da se sklonim od vetra i počeo da guram šal pod rub kape i na ranu. Međutim, morao sam da se ispravim da bih nastavio. Pošto sam duže vremena bio sagnut bol je postao nesnosan.

Naposletku mi je uspelo da komandnu palicu uhvatim pod skvrčeno koleno i da je tu čvrsto stisnutu zadržim u miru, a time i avion u horizontalnom letu. Posle toga sam se opet sagnuo napred i ručicu gasa gurnuo po vođici do kraja hoda i tu je ostavio. Kad sam nogom povukao palicu, zero je prešao u ravnomerno penjanje. Nisam mario što moj avion leti tako čudno i jedino mi je bilo važno da sa njim mogu da upravljam.

Kad sam se popeo na visinu od četiri stotine i pedeset metara, oduzeo sam gas i prešao u horizontalni let. Zatim sam ispod sebe izvukao jastuče da bih sedeo što niže i zaklonio se od vetra. Nogu sam čvrsto stegnuo oko komandne palice, u nameri da avion što pravilnije leti, pa sam se svukao sa sedišta i kleknuo, a ramenom pritisnuo jastuče, tako da me je štitilo od vetra. Polako sam gurao parče šala pod kapu, prislanjajući ga uz ranu.

Nemam pojma koliko je dugo sve to trajalo, ali mi se činilo da je prošla čitava večnost. Sve vreme nisam mogao da gledam iz kabine, i zero je najednom divlje poskočio i prevalio se na krilo jer smo uleteli u snažno uspono strujanje. Ako sada izgubim kontrolu nad avionom, biću izgubljen. Nisam mogao da dosegnem pedalu iz mog čudnog položaja u kojem sam se nalazio.

Konačno sam uspeo. Komad šala je bio ispod kape i čvrsto je prianjao uz ranu. Uspuzao sam se nazad na sedište i ispravio avion. Glava me je odjednom manje bolela. Krvarenje se zaustavilo.

Osećaj olakšanja posle tolikih napora da uguram komad šala, bio je jači od svih osećanja do tada. Ubrzo me spopala neodoljiva želja za spavanjem. Očajnički sam se borio protiv nje, ali nisam uspeo da je se otresem. Više puta sam tonuo u san, a brada mi je počivala na grudima. Tresao sam glavom u nadi da će me bol rasaniti.

Međutim, svakih trideset, četrdeset sekundi ramena su mi se trzala jer sam se u snu opustio i zategao sigurnosne kaiševe.

Nekoliko puta sam se naglo budio i video da moj zero leti u izvrnutom položaju. Tako mi se jedanput desilo da letim na leđima, a bio sam toliko ophrven snom da nisam bio u stanju da pomerim komande. Posle nekoliko sekundi motor je počeo uznemiravajuće da prekida. To je bilo dovoljno da se probudim, pomerim komande i ispravim avion.

141


Omamljenost. Tresi glavom! Sporije i sporije. Divan, topao, prijatan zagrljaj sna. Sve je tako tiho. Probudi se!

Probudi se! Sam sebi sam vikao. Probudi se! Došao sam k sebi kada je zero naglo kliznuo udesno i našao se u

vertikalnom nagibu. Moram da ostanem budan! Kako? Kako da savladam neobuzdanu potrebu za snom, kako da se

suprotstavim tom čudnom mirnom dremežu u kome sam na sve zaboravio? Osećao sam se tako lepo, toplo, tako ugodno.

Moj lovac se odjednom zaneo. Opet je bio na leđima! Ostani budan! Viknuo sam sebi. Pobesneo sam zbog svoje nemoći da se oduprem snu. Odvojio sam ruku od palice i udario se po licu svom snagom. Jedanput, dvaput, triput u nadi da će me bol vratiti potpunoj svesti.

Tako nisam mogao da nastavim u nedogled. Ubrzo sam u ustima osetio slan ukus. Krv mi je tekla iz usnica i kapala po bradi. Lice mi se još više nadulo i jako oticalo. Osećao sam kao da mi se ogromna gumena lopta naduvava u ustima. Nije bilo drugog rešenja; morao sam da se borim sam sa sobom da bih ostao budan. Možda bi mi hrana pomogla da savladam pospanost. Uzeo sam kutiju sa hranom i progutao nekoliko zalogaja ribljeg hlepčića. Međutim, nisam bio ništa manje pospan. Pojeo sam ih još nekoliko, polako žvaćući pre nego što sam ih progutao.

Odjednom mi je strašno pozlilo. Avion je ludo posrtao, dok se moja ruka zajedno sa celim telom tresla od grčeva pri povraćanju. Sve je izašlo iz mene i uprljao sam noge i instrument tablu. Bio sam na granici ludila zbog strahovitog bola u glavi. Čak me i ova iznenadna nova agonija nije mogla da odvrati od sna. Opet i opet sam pesnicom udarao po licu, sve dok više nisam ništa osećao. Tada sam se u očajanju pesnicom tresnuo po temenu, ali ni to nije pomoglo. Hteo sam da spavam. Da zaspim, da zaboravim na sve i da se iz toga sna više nikada ne probudim. Divan topli san.

Zero je vijugao i ljuljao se. Bilo je sasvim svejedno šta sam preduzimao, ali krila nisu nikako htela da ostanu u horizontalnom položaju. Činilo mi se da komandnu palicu stalno držim u pravilnom položaju i nijednom nisam primetio kada mi se ruka pomerila levo ili desno, a tada je avion ulazio u nekontrolisani zaokret.

Bio sam spreman da dignem ruke od svega! Znao sam da tako ne mogu da nastavim. Ali sam se zakleo da neću završiti kao kukavica, sunovrativši se avionom u okean i posle trenutnog bola nestati zauvek. Ako već moram da iščeznem, umreću kao samuraj. Moram da povučem sa sobom u smrt još i nekoliko protivnika.

Brod. Hteo sam neprijateljski brod. Iz te krajnje obamrlosti otišao sam u drugu krajnost i okrenuo sam zero natrag u pravcu Gvadalkanala. Posle nekoliko minuta glava mi se razbistrila. Pospanost je iščezla. Nisam osećao onaj strahoviti

142


bol. To nisam mogao da objasnim. Zašto bih se sada strmoglavio u smrt, kada mogu da doletim do Buke, ili čak do Rabaula? Ponovo sam okrenuo lovca ka severu. Posle nekoliko minuta opet me obuzela želja za snom. Bio sam "grogi". činilo mi se da se sve okreće oko mene. Šta da radim, zašto letim ka severu?

Neprijateljski brod! Setio sam se: moram da pronađem neprijateljski brod i udarim u njega. Sunovratiću se u njega u punoj brzini.

Svet je izgledao nejasan. Sve se gubilo u izmaglici. Mora da sam se pet puta okretao nazad ka Gvadalkanalu i isto toliko puta uzimao pravac ka Rabaulu. Počeo sam da vičem na sebe ponovo i ponovo. Odlučio sam da ostanem budan. Jaukao sam i vrištao. Ostani budan! Želja za snom je postepeno slabila. Leteo sam nazad ka Rabaulu. Međutim, let u pravcu severa još nije bio garancija, da ću ikada stići do matične baze. Nisam imao nikakvu predstavu o svojoj poziciji. Jedino sam znao da, otprilike, letim u pravcu Rabaula.

Morao sam da budem već dosta daleko na sever od Gvadalkanala, ali nisam tačno znao koliko. Pogled mi je lutao po moru, ali nije mogao da otkrije nijedno ostrvo iz niza koji se protezao do Rabaula. Pošto je samo moja desna noga pritiskivala pedalu, verovatno je avion zbog toga skrenuo ka istočnom delu Solomonskih ostrva.

Izvukao sam kartu ispod sedišta. Bila je umrljana krvlju, pa sam morao nekoliko minuta da pljujem po njoj i trljam je o pilotski kombinezon, da bih je očistio od krvi. Ali mi to u tom trenutku nije ništa pomoglo. Pokušao sam da se orijentišem po položaju Sunca na nebu. Prošlo je pola časa i još se nikakvo ostrvo nije pojavilo. Šta je bilo pogrešno? Gde sam? Nebo je bilo potpuno čisto, a okean se prostirao u beskraj.

Tada me nešto podiglo iz sedišta. Mora da sam upao u nispono strujanje. Sve je bilo tako čudno. Avion je opet bio na leđima i to nisam primetio sve dok nisam osetio da mi telo visi na sigurnosnim kaiševima. Polako sam vratio avion u normalan položaj. Tada je nešto blesnulo ispod krila. Šta to može da bude? Pogledao sam dole.

Nešto nejasno, tamno i što se neposredno ispod lovca protezalo u nedogled. Voda! Bio sam gotovo u vodi! Lud od straha sagnuo sam se napred i gurnuo

ručicu gasa, a odmah zatim dohvatio komandnu palicu i povukao je na sebe. Zero je naglo prešao u penjanje do petsto metara. Na toj visini sam oduzeo gas i prešao u let sa minimalnom brzinom pri kojoj je potrošnja goriva najmanja.

Ostrvo! Pravo ispred mene ostrvo! Pojavilo se na horizontu i štrcalo iz vode. Od olakšanja sam počeo glasno da se smejem. Sada će sve da bude u redu. Sada ću lako da odredim svoj položaj i uverim se da letim ka Rabaulu.

Lagano sam mu se približavao i nestrpljivo čekao šta će da mi izbliza otkrije oblik njegove obale.

143


Ostrvo se nije pojavilo. Gde li je nestalo? Jesu li to halucinacije? Šta se dešava sa mnom? Ostrvo je promaklo s moje desne strane. Bio je to samo jedan niski oblak.

Ponovo sam pokušao da po kompasu odredim svoj položaj. Još uvek sam video nejasno. Pljunuo sam u dlan i protrljao levo oko. I dalje nisam mogao da očitavam podeoke. Nagnuo sam se napred što sam više mogao, tako da mi je nos gotovo dodirivao staklo instrumenta. Konačno sam video. Ono što sam očitao sa instrumenta zaustavilo mi je dah. Leteo sam u kursu od 330 stepeni! Tada nije čudno što za gotovo dva časa nisam primetio nijedno ostrvo. Zero se udaljavao od njih i leteo pravo ka središtu Pacifika.

Ponovo sam izvukao kartu i ocenio da se nalazim približno sto kilometara severoistočno od Solomonskih osrtva.

To je bila samo pretpostavka, ali drugačije nisam mogao sebi da pomognem. Napravio sam zaokret od devedeset stepeni ulevo i poleteo u pravcu Nju Ajerlenda — bar sam se tako nadao. To je grupa ostrva koja se nalaze severoistočno od Nju Britena i Rabaula.

Opet su počeli da me zapljuskuju talasi sna. Više nisam brojao koliko se puta avion naginjao na krilo i koliko sam puta u panici vraćao zero iz leđnog leta. Švrljao sam po nebu saginjući se često, da bih proveravao pokazivanje kompasa, posle čega sam pomerao palicu u smeru za koji sam se nadao da vodi u pravcu Nju Ajerlenda.

Bolovi u glavi su se pojačali i pomogli mi da ostanem budan. Tada me jedan šok, potpuno neočekivan, sasvim osvestio. Bez ikakvog prethodnog znaka motor je najednom prestao da radi. Čuo se čudan piskav zvuk i ubrzo posle toga samo zavijanje vetra, koji je duvao u kabinu. Nagonski sam gurnuo komandnu palicu napred, da bih povećao brzinu. Na taj način sprečiću da dođe do propadanja aviona usled gubitka brzine, a elisa će nastaviti da se obrće. Sve to sam uradio tako spretno i brzo, da sam bio sasvim iznenađen kada sam o tome kasnije razmišljao. Mozak se sam od sebe savršeno prilagođava takvim nenormalnim situacijama. Ne razmišljajući, znao sam da se glavni rezervoar goriva ispraznio.

Ostao mi je samo još jedan rezervoar sa gorivom, ali i malo vremena da pumpu priključim na njega. Morao sam brzo i sigurno da okrenem slavinu za napajanje goriva. U normalnoj situaciji to je bila prosta stvar i slavinu bih okrenuo levom rukom. Međutim, sada je ona bila nepokretna. Sve sam morao da uradim desnom rukom.

Posegnuo sam desnom rukom preko tela ka slavini, ali bila je predaleko. Naprezao sam se svim silama. Još uvek moja ruka nije mogla da dosegne do druge strane kabine, tamo gde je bila slavina.

Zero je polako ponirao ka okeanu bez trešenja. Tada sam ruku svom snagom gurnuo napred i priključio rezervoar u trupu. Gorivo nije htelo da poteče u motor.

144


Automatska pumpa, koja je potiskivala gorivo kroz cevi za napajanje suviše dugo je crpla vazduh, pa su se cevi potpuno ispraznile. Tada sam dohvatio ručicu pomoćne pumpe i počeo mahnito da pumpam. Preostalo je još veoma malo vremena. Pumpa je odjednom povukla. Motor je uz zadovoljno brujanje proradio, a zero jurnuo napred. Nisam hteo da izgubim ni trenutak i odmah sam se popeo na visinu od petsto metara.

Sada su mi svi dugi meseci vežbanja u letenju iznad okeana dobro došli. Nekada sam postavio rekord u čitavoj mornarici, kada mi je uspelo da letim sa najmanjom mogućom potrošnjom goriva. Kada bih sada nastavio da letim sa najmanjom potrošnjom goriva koja se može izvući od motora možda bih ostao u vazduhu jedan čas i 45 minuta. Podesio sam korak elise, koji odgovara takvom režimu rada motora i smanjio gas, tako da je broj obrtaja bio 1700 u minutu. Sastav smeše vazduha i goriva podesio sam na najsiromašniju pri kojoj je motor još uvek radio normalno. Zero je polako leteo napred. Za manje od dva časa moram da stignem do nekog ostrva, koje su okupirali Japanci.

Ako mi to ne uspe, preostaje mi manje od dva časa života. Protekao je još jedan čas. Moje oči nisu ništa primećivale na beskrajnom

okeanu i plavom nebu. Zatim sam iznenada nešto primetio na vodi. Atol! Ovog puta nije bila varka, ni oblak ispred mene. To je stvarno bilo ostrvo.

Kod sam mu se približio oblik mu je postao jasan. Grin Ajlend, koralni greben oblika potkovice, onaj isti koji sam primetio na putu za Gvadalkanal. Proverio sam položaj na karti. U meni se javila nada... Bio sam još samo sto kilometara daleko od Rabaula.

Sto kilometara. U normalnoj situaciji bio bi to kratak skok. Međutim, sada je sve to bilo daleko od normalnog.

Moj položaj nije mogao biti gori. Imao sam goriva još za približno četrdeset minuta leta. Zero je bio teško oštećen, i dodatni otpori zbog razbijenog vetrobrana i izrešetane metalne oplate ozbiljno su uticali na brzinu aviona. Bio sam teško ranjen i još uvek napola oduzet. Na desno oko sam potpuno oslepeo, a ni levo nije bilo najbolje. Bio sam iscrpljen i naprezao sam se svim silama da avion održim donekle u stabilnom položaju.

Još jedno ostrvo pravo ispred mene. Ovog puta to nije bio oblak koji bi se nejasno ocrtavao na horizontu. Raspoznao sam planine. Bilo je to ostrvo Nju Ajerlend. Nije bilo sumnje. Znao sam da mogu da stignem do Rabaula ako mi pođe za rukom da preletim vrhove koji su dosezali do visine od sedamsto metara. Učinilo mi se da baš sada na kraju nailazim na bezbroj prepreka koje žele da mi pregrade put do matične baze. Gusti oblaci su se nagomilali oko vrhova, i snažna oluja se sručila na planine i ostrva. Izgledalo je sasvim nemoguće proći kroz njih. Kako ću preleteti ovako fizički i mentalno iscrpljen, napola slep, u teško

145


oštećenom lovcu, kroz nevreme koje bi bilo opasno čak i pod normalnim okolnostima?

Drugog izlaza nije bilo nego da zaobiđem. Bila je to teška odluka, jer se igla pokazivača količine goriva spuštala sve niže i niže. Preostalo mi je samo nekoliko minuta leta. Ugrizao sam se za usne i okrenuo ka jugu. Avion je polako leteo iznad Dzordž Cenela koji je razdvajao Rabaul od Nju Ajerlenda. Dve penušave brazde su se pojavile ispod krila. Ubrzo sam primetio dva ratna broda, po izgledu dve teške krstarice, koje su punom parom plovile ka jugu. Kretali su se brzinom od preko trideset čvorova u pravcu Gvadalkanala.

Pri pojavi ratnih brodova gotovo sam zaplakao od sreće. Pomislio sam da mogu prinudno da sletim na vodu u njihovoj blizini i tada bi jedna krstarica mogla da se okrene i dođe da me izvuče. Nada je počela brzo da me napušta. Rabaul mi se pričinio još milion kilometara daleko. Napravio sam krug iznad dva ratna broda rešen da sletim na vodu.

Nisam mogao da se odlučim to da uradim. Dve krstarice su htele u bitku kod Gvadalkanala. Ako se zaustave da me izvuku iz vode, što je uopšte bilo pod znakom pitanja, njihovi topovi će kasno stupiti u dejstvo tamo gde su bili neophodni. Ne, nema ni govora o prinudnom sletanju na vodu.

(Nekoliko sedmica kasnije saznao sam da su te dve krstarice bile Aoba i Kingasa, svaka po devet hiljada tona nosivosti. Tada su plovile punom parom ka Gvadalkanalu, brzinom većom od trideset i tri čvora. Sa sedam drugih ratnih brodova napale su saveznički konvoj kod Lunga i potopile četiri neprijateljske krstarice, a oštetile jednu krstaricu i dva razarača.)

Okrenuo sam ponovo ka Rabaulu. Prema pokazivanju merača količine goriva, mogao sam još da letim najviše dvadeset minuta. Ako mi ne pođe za rukom da dođem do Rabaula, možda ću uspeti prinudno da sletim na obalu.

Zatim se u daljini pojavio na horizontu poznati vulkan. Uspeo sam! Rabaul je bio na vidiku!

Preostajalo mi je još sletanje. Činilo mi se da će to biti potpuno nemoguće, jer mi je leva strana bila sasvim oduzeta. Kružio sam iznad aerodroma neodlučan šta da radim. Nisam znao da su me moji smatrali mrtvim i da su se svi drugi avioni, osim jednog koji je oboren iznad Gvadalkanala vratili još pre gotovo dva časa. Poručnik Sasai mi je kasnije pričao da nije mogao da veruje svojim očima kada je kroz durbin ugledao moj zero. Viknuo je moje ime i tada su piloti jurnuli sa svih strana aerodroma. Nisam mogao da ih vidim iz vazduha, jer mi je levo oko bilo ozleđeno. Jedino što sam tada primećivao bila je uska pista.

Odlučio sam se da se spustim na vodu, neposredno ispred obale. Zero je polako ponirao. Dvesto pedeset metara dvesto-sto-trideset, i na kraju sam bio samo nekih petnaest metara iznad vode. Opet sam promenio nameru.

146


Zamišljao sam kako avion udara u morsku površinu, a moja glava u instrument tablu i to mi je bilo dovoljno.

Shvatio sam, da ne bih mogao da ostanem živ posle udarca u vodu. Opet sam avion preveo u penjanje i zaokrenuo u pravcu piste. Učinilo mi se

da ću uspeti ako budem dovoljno sabran. Igla merača goriva stigla je na nulti podeok. Postavio sam korak elise na najveću vrednost, dodao sam gas i popeo se ponovo na visinu od četiri stotine pedeset metara. Sad ili nikad. Čim sam gurnuo palicu napred zero je propao. Ispustio sam točkove, a zatim zakrilca. Brzina aviona je naglo opala. Posmatrao sam duge redove lovaca parkiranih sa obe strane piste kako mi se naglo približavaju. Nikako ne smem da se zaletim u te avione!

Popravi smer! Otišao sam previše ulevo pa sam opet gurnuo palicu da bih napravio još

jedan krug. Posle četiri kruga iznad aerodroma ponovo sam se spustio da bih sleteo. U

završnoj fazi sletanja podigao sam desnu nogu i vrhom čizme isključio paljenje. Znao sam da bi zero u slučaju da dođe do loma pri sletanju eksplodirao, čak i kada bi kap goriva bila u rezervoaru.

Kokosove palme na rubu aerodroma pojavile su se ispred mene. Sada sam bio iznad piste. Osetio sam jak udarac, kad je zero dodirnuo pistu. Navukao sam palicu sasvim na sebe i držao je svom snagom uz sedište da avion ne bi poskakivao. Zero je rulao i rulao i na kraju se zaustavio u blizini štabne barake. Pokušao sam da se nasmejem i tada me prekrio talas tame.

Činilo mi se da padam, da se prevrćem u vazduhu i tonem sve dublje i dublje u jamu bez dna. Imao sam utisak da se sve strahovito brzo oko mene okreće. Iz daljine su dopirali glasovi. Vikali su: "Sakai! Sakai!" U sebi sam proklinjao. Zašto ne ćute? Hoću da spavam.

Zatim se tama podigla, otvorio sam oči i svuda okolo video poznata lica. Sanjam li, ili sam stvarno opet u Rabaulu? Nisam znao. Sve je bilo tako nestvarno. Bio sam siguran da je to sve san. To ne može da bude istina.

Sve je počelo da se gubi u talasima tame i licima koja su vikala. Pokušao sam da ustanem, ščepao sam rub kabine i uspravio se na noge. Stvarno je bio Rabaul. To nije bio san! Zatim sam se srušio bez trunke snage u sebi. Snažne ruke su me pograbile i izvukle iz aviona. Prepustio sam im se. Posle toga više nisam mario ni za šta.

147


23. Operacija oka Kada sam se opet osvestio, gledao sam u nebo. Nešto me je muvalo i treslo.

Okrenuo sam glavu i prepoznao Sasaija i Nakadjimu. Oba su se oficira popela na krilo mog zeroa i iz kabine me na rukama spustila na zemlju.

Nišizavin glas se izdvajao iz Zagora gomile koja se skupila okolo. "Brzo! Pozovite auto!" viknuo je. Razbesneo se na posilnog. "Brže! u salu za operaciju. Otrči da telefoniraš glavnom hirurgu! Požuri, ti prokleti trapavi skote!".

Ali ja još ne smem u bolnicu. Još ne. Prethodno moram sve da prenesem pukovniku Saitu. Uvek smo najpre raportirali u štabu. Briga da moram odmah da podnesem dnevni raport motala mi se još po mozgu.

Podigao sam desnicu i pokušavao da se istrgnem Sasaiju i Nakadjimi, koji su me položili na tlo. "Moram da raportiram", gušio sam se. "Pustite me da odem u štab."

"Dođavola i sa tvojim raportom!", obrecnuo se Nakadjima na mene. "To će malo da sačeka. Sada ćemo, prvo, da te otpremimo u bolnicu". Bio sam uporan i jaukao da prvo moram da podnesem izveštaj. Tada se Nišizavaprogurao napred i uhvatio me ispod pazuha. Ota me je uhvatio s leve strane i oba pilota su me odnela u štapsku baraku. Nišizava je neprestano mrmljao. "Ti, ćaknuti smetenjače. Uopšte ne zna kakav je. Lud je, i to je sve!"

Jedva se sećam da sam stao ili pokušao da stanem pred pukovnikom Saitom, koji je sa nevericom gledao u mene.

Čini mi se da sam počeo da mu pričam i da je sve počelo opet da tamni oko mene. Sasvim neočekivano sam poželeo da spavam. To je ono. Šta uopšte radim ovde? I opet je bila samo tama. Nišizava i Ota su me odneli do automobila (to su mi kasnije ispričali), koji je čekao pred štabom. Nišizava je oterao vozača sa sedišta i sam seo za volan. Vozio je brzo, mada je izbegavao sve rupe, da ne bi suviše treslo i odvezao me do bolnice. Sasai i Ota su ostali na zadnjem sedištu pored mene da bi me pridržavali.

Glavni hirurg me je već čekao u operacionoj sali. Isekao je sa mene iscepanu uniformu i odmah se latio mojih rana. Iako sam spavao, povremeno sam osećao peckaj uče bolove, dok je doktor čeprkao po mojoj glavi. Izvukao je dva nazubljena dela metala od pola cola i kasnije mi ih pokazao. Osećao sam kako je sečivo noža strugalo po mojoj lobanji.

Probudio sam se kada je hirurg već gotovo završio. Zagledao sam se u njega i tada se on nagnuo nad mene. Moje oči — tada sam se setio svojih očiju. Odjednom me je obuzela panika. "Moje oči!" završio sam. "Doktore šta će biti sa mojim očima?" "Teško si ranjen", odgovorio mi je. Ne mogu više ništa da učinim

148


za tebe od onoga šta sam upravo uradio". Pažljivo se zagledao u moje lice. "Treba da te pošaljemo u Japan gde ćeš doći u ruke pravom specijalisti za oči".

Obuzeo me strašan očaj. Plašio sam se za desno oko, jer je desna strana bila u mraku. Pomisao da ću možda oslepeti zgrozila me. Tada ću biti nesposoban za pilota lovca. Znam da treba još da letim, da moram još da letim na lovcu!

Četiri dana u bolničkoj postelji prolazila su nesnosno polako. Zavoji su pokrivali moje telo. Lekar je odstranio četiri metalna komadića koji su se bili zarili u meso i još sve čelične krhotine iz mog lica. Četvrtog dana sam u levoj ruci i nozi osetio sasvim slabe trzaje. Mišići su se jedva pokretali, međutim nešto se pomeralo! Suprotno tome, rana na glavi se zagnojila i desno oko mi je još uvek bilo slepo.

Za to vreme su se lovački letovi i bombarderski napadi nad Gvadalkanalom nastavljali bez prekida. Svakog dana sam slušao grmljavinu aviona koji su se zaletali po pisti i poletali u pravcu udaljenog bojišta. Rabaul je takođe imao svoje svakidašnje posetioce, visoko leteće tvrđave, koje su napadale oba aerodroma. Svaki put kada su se približavali neprijateljski bombarderi, odnosili su me zajedno s ostalim bolesnicima u sklonište. Nakadjima i Sasai su me obilazili svako veče. Predlagali su mi da bi bilo najbolje da me pošalju u Japan. Ubeđivali su me da će povrede na mom oku brže zaceliti zahvaljujući umerenom podneblju domaćih ostrva i nezi naših najboljih specijalista za oči. Ja sam se "međutim, protivio odlasku kući. Bio sam nerazuman i nervozan. Tvrdio sam da mogu jednako dobro da me izleče tu u Rabaulu, i da nema razloga da za nekoliko sedmica ponovo ne poletim.

Da sam samo znao! Teško je opisati sva moja osećanja, moj otpor da napustim tu paklenu jamu, što je Rabaul u stvari bio. Danas sam svestan da sam tada bio već na rubu histerije zbog ubistvenog straha da se moj životni put pilota približava kraju. Bilo je još i pitanje ponosa.

Bio sam svestan da čast zahteva da istrajem u Rabaulu dok mogu. Ako ne budem mogao da letim, mogao bih da pomažem pilotima novajlijama. Mogao bih da ih upozoravam na greške koje bi mogle da znače njihovu smrt.

Svi razlozi su se tada slili u jedno: moj povratak u Japan značio bi istovremeno konačnu osudu očnog stručnjaka, koga sam se bojao i zato sam uzmicao pred onim što će najverovatnije reći.

Sasai i Nakadjima su tada prestali da me dalje ubeđuju. Stvar je okončana ujutro 11. avgusta, kada je pukovnik Saito, komandant aerodroma Lej došao u obilazak. Bio je krajnje ljubazan, ali neumoljiv.

"Znam šta se kuva u tebi, Sakai" rekao mi je. "Razmotrio sam sve mogućnosti koje bi mogle da se uzmu u obzir.

Naređujem da moraš da odeš u Japan i da se javiš u mornaričku bolnicu u Jokosuki. Ujutro ćeš odleteti transportnim avionom. Naš hirurg mi je rekao da je za

149


tebe jedina nada kod lekara u Jokosuki". Zatim mi se nasmešio. "Sada će tvoj odlazak kući biti za nas isto toliko značajan kao i za tebe, Sakai. Svi ćemo znati da ćeš imati najbolju lekarsku negu u Japanu". Ustao je.

Posmatrao me još nekoliko trenutaka, zatim se sagnuo i stavio mi ruku na rame. "Za sve nas si obavio veličanstven posao, Saburo", rekao je gotovo nežno. "Svako ko je ikada leteo sa tobom ponosan je što te poznaje i što je zajedno sa tobom ratovao. Kada ti rane zacele, vrati se među nas"! Zatim je otišao.

Uveče je došao da me obiđe Sasai. Bio je očigledno umoran od leta tog dana nad Gvadalkanalom. Ispričao sam mu o naredbi da me sledećeg dana šalju kući. Dok si trepnuo u sobi su se skupili svi moji stari prijatelji da mi prirede skromnu oproštajnu svečanost. Niko nije pevao ili glasno govorio i nije se mogla čuti nijedna šala. Mirno smo razgovarali, uglavnom o Japanu.

Amerikanci su, međutim, sasvim drugačije mislili o našem skupu. Jedva je proteklo nekoliko mirnih časova, a već je došlo do lude trke ka skloništu. Ostali piloti su me odneli iz bolnice. Od stida i besa škrgutao sam zubima.

Osećao sam se tako nemoćnim! Oko mene su bili isti oni ljudi koje sam navikao da vodim u borbe, a sada su me oni prenosili kao napola slepo, osakaćeno dete! Najpre bih urlao, besneo i strgao zavoje sa tela. No, preostalo mi je jedino što sam mogao: da ležim i čvrsto zatvorim oči.

Sledećeg jutra, rano, polako sam odćopao do keja. Tamo me je čekao čamac da me odveze do hidroaviona usidrenog u pristaništu. Sasai me je pratio, a drugi piloti su išli za nama.

Sasai mi je dugo stezao ruke. "Nedostajaćeš mi, Saburo, mnogo više nego što ćeš ikada da pomisliš".

Suze su mi tekle niz lice, nisam mogao da ih zaustavim. Gutao sam pljuvačku i bez reći sam se uhvatio za njegove ruke. Sasai je na kraju odvojio ruke, skinuo pojas i pružio mi ga. Gledao sam čuvenog utisnutog ričućeg tigra.

"Saburo, taj opasač mi je dao otac. Jednog meni i po jednog mojim zetovima. Jedan od nas je upravo umro. Malo verujem u čarobnu moć srebrnog tigra, mada bi me mnogo radovalo da ti umesto mene nosiš taj pojas. Nadam se da će ti pomoći da se vratiš među nas."

Opirao sam se, ali ništa nije pomoglo. Sasai nije hteo ni da čuje. Opasač i kopču mi je ugurao u džep, a zatim je opet uhvatio moje ruke. "Još ćemo se videti, Saburo. Nikada ne kaži zbogom! Ponovo ćemo se sresti i nadam se uskoro".

Pomogao mi je da uđem u čamac. Odmah je zaplovio ka avionu koji je čekao. Nišizava, Ota, Jonekava, Hatori, Nakadjima i svi moji prijatelji su mi mahali sa keja. Dovikivali su mi da se što pre vratim da opet zajedno letimo.

Za nekoliko trenutaka su mi se zamaglili. Levim okom sam video jedva nekoliko metara daleko. Uspravio sam se u čamcu koliko se moglo s podignutom desnicom, dok su se moji prijatelji pretvorili u maglovite i nepoznate obrise. Tada

150


sam zaplakao kao dete. U hidroavionu je bilo malo putnika. Pored mene se nalazio još kurir da brine o meni tokom putovanja i nekoliko ratnih dopisnika. Usput smo sleteli na ostrva... Truk... i Saipan, da bismo se tamo snabdeli gorivom.

Proteklo je toliko vremena od kada sam poslednji put hodao po svojoj zemlji. Nisam ni sanjao kako se živi kod kuće u Japanu, bio sam sasvim nespreman na udarac koji sam doživeo u Jokohami. U pristanište Jokohame sleteli smo u rano subotnje veće. Nije imalo nikakvog smisla da se još te večeri javim u bolnicu i zato sam otišao do grada da uzmem taksi, koji će da me odveze do stričeve kuće u zapadnom delu Tokija.

Oh, ti ljudi! Nisu ni sanjali kakav je u stvarnosti taj naš rat! Potpuno zanemeo sam gledao u uskomešanu masu, blešteće reklame i odsjaje. Nisam mogao da verujem glasovima koji su dopirali do mojih ušiju, hiljade glasova, koji su izražavali radost i bezbrižnost. Zar nisu znali šta se stvarno dešava tamo daleko na jugozapadnom Pacifiku?

Pri svakoj vesti koja je glasno odjekivala iz zvučnika na ulicama, radio je neprestano grmeo "Marš ratnih brodova" i do detalja govorio o velikim pobedama koje smo izvojevali protiv Amerikanaca u bitkama kod Solomonskih ostrva. Nisam čuo ništa drugo osim beskrajnih spiskova uništenih američkih brodova i o stotinama američkih aviona koje smo oborili.

Masa ljudi u lakoj i živopisnoj letnjoj odeći zaustavljala se ispred radnji i na uglovima ulica gde je treštao radio.

Svaki put kada je spiker objavio neku novu pobedu na neprijateljem, po ulicama su se razlegali krici i uzvici oduševljenja. Narod je bio opijen lažnim pobedama. Pri svemu bilo je teško verovati da se vodi uništavajući rat. U prodavnicama sam otkrio da su ograničili prodaju neke luksuzne robe, ali svega onog najpotrebnijeg za svakodnevni život bilo je u izobilju.

Hteo sam što pre da izađem iz mesta. Sve ono što se događalo u Leju i Rabaulu učinilo mi se nestvarnim!. Zar je moguće da istovremeno postoje dva sasvim različita sveta? Krv i umiranje udaljeno jedva nekoliko sati leta avionom odavde, a tu, kod kuće, pobedničko klicanje u čast nepostojećih pobeda?

Mahnuo sam taksisti i rekao mu stričevu adresu. Vozili smo se kroz Jokosuku i stigli u Tokio. Nekoliko minuta kasnije već je jedan policajac zaustavio auto i kroz prozor se zagledao u mene. Moja uniforma je još bila umrljana krvlju, a ja sam sav bio u zavojima.

"Šta vam se desilo?" — hteo je da zna. "Upravo sam se vratio sa bojišta u Japanu"; jetko sam mu odgovorio. "Zar tako?" uzviknuo je. "Dakle, ranili su vas na bojištu! Gde! Pričajte mi, i

kako?" "Pilot sam", procedio sam. "Kod Gvadalkanala. Ranili su me u vazdušnoj

borbi".

151


"Gvadalkanal!" Oči mladog policajca su zasjale. "Upravo danas smo slušali pregršt novosti o tome. Izgleda da smo juče izvojevali veličanstvenu pobedu nad Amerikancima. Radio je javio da je naša mornarica potopila pet krstarica, deset transportnih brodova i deset razarača. Mora da je bilo veličanstveno sve to posmatrati!"

To mi je bilo isuviše. "Žao mi je narednice" zarežao sam na njega, "ali već kasnim!" Taksisti sam doviknuo:

"Idemo. Odmah"! Prošlo je mnogo godina od kada sam prvi put kročio u stričev dom. Kuća je

ostala ista kakva je bila nekada, bila je to veza s onim vremenom koje mi se sada činilo da je udaljeno već milion godina. Nekoliko minuta sam ostao na trotoaru i upijao tu poznatu okolinu, odsjaje i glasove. Obuzelo me neobično osećanje mira. Nestale su sve moje sumnje. Zatim sam otvorio vrata, isto onako kao što sam to činio u detinjstvu, i sa potpuno istim rečima koje sam uvek uzvikivao pri ulasku u kuću, javio sam se. "Stigao sam! Kod kuće sam".

Iznenađen glas "Ko je?", odgovorio mi je iz kuhinje. Nasmešio sam se; bila je to moja strina.

"Ja sam!" odgovorio sam joj. Zatim je za trenutak zaćutala. "Ja sam! Saburo!" veselo sam povikao. Tada je po kući odjeknuo uzbuđen stričev glas "Šta?" Zatim su svi potrčali u

trem. Gotovo ceo minut gledali su u mene. Stric, strina, moja sestra i brat od strica

Hacujo i Mičio nisu izustili ni reći, već su stajali širom otvorenih usta od iznenađenja. Strpljivo sam čekao da me se nagledaju, dok su njihove oči počele da klize po mojoj okrvavljenoj uniformi i zavojima. Glas mog strica ličio je gotovo na šapat. "Zar si zaista to ti Saburo?" Jedva sam čuo njegove reći. "Naravno, to je Saburo. Da možda ne gledam duha?". Ukočeno je gledao u mene, kao u strahu da ću da iščeznem pred njim.

"Ne, nije duh" odgovorio sam mu. "To sam ja. Opet sam kod kuće". To mi se učinilo kao povratak u život. Borbe, umiranje, rane, pritiskanje

okidača, mahniti valjci u begu pred lovcima koji su me jurili, skrivanje u blato zaklona pred bombardovanjem. Sve se izgubilo, sve je postalo tako nestvarno, daleko, svet senki koga nikada nije bilo, mada mi je pritiskivao ramena, kao duh koji se sada pojavio pred očima mog strica.

Zar da ponovo živim u takvom domu! Da razgovaram sa stricom i strinom da opet gledam Hacujo i Mičija, da se ponovo odmaram. I svestan sam da noću neće da padaju bombe, da neće biti letećih tvrđava, koje kruže na 6000 metara iznad mene, ni mičela, ni marodera, koji se na nas zavijajući obrušavaju, ni zaglušujućih eksplozija, ni šrapnela koji lijuču, ili šibajućih svetlećih zrna, koja se zarivaju u naše barake — toliko vremena za odmor u ovo veče koje se polako gasi.

152


Povremeno sam još mahao glavom zbog te neočekivane sreće. O toliko stvari smo imali da pričamo! Prošle su gotovo tri godine od kada sam proveo veče u krugu svojih.

Hacujo nije više bila gimnazijalka kako mi je ostala u sećanju. Gledao sam u nju i pokušavao da se pomirim s tim da je ta divna mlada dama stvarno ona ista moja rođaka iz prošlosti. Čak je i Mičio, koji je bio još dečak kada sam odlazio, sada postao atletski razvijen mladić. Sve sam više gledao u Hacujo i hteo iz pogleda da otkrijem šta se sve dešavalo tih godina koje su prebrzo prošle — bar mi se sada tako činilo, kada sam u sećanju pokušao da ih još jednom proživim.

Prenoćio sam u stričevoj kući. Bila je to posle mnogo godina prva noć da sam dugo i čvrsto spavao. Nisu mi smetale ni rane koje mi poslednje sedmice nisu dale da spavam.

Sledećeg jutra sam vozom otputovao u Jokosuku. Svakodnevni život meštana me je po danu gotovo još više iznenadio nego prethodne večeri. Putnici, posebno žene i deca, gledali su me popreko. Trzali su se zbog moga izgleda i gledali na drugu stranu. Njihovo smišljeno nastojanje da ne gledaju moje krvave zavoje nerviralo me je i razbesnelo me. Više nisam bio vodeći as u Leju i Rabaulu, čovek koga je pukovnik Saito molio da se vrati među njih, pilot koji je plakao pri oproštaju sa svojim drugovima letačima. Bio sam krvav, uprljan i, priznajem, neprijatnog izgleda za svoje sunarodnike. Bio sam razočaran.

Čim sam se javio u bolnicu u Jokosuki, posilni me je odveo u ordinaciju glavnog hirurga. Bio sam malo zbunjen, jer je bila nedelja. Glavni hirurg bi toga dana bio na poslu samo u najneophodnijim slučajevima. Iznenadilo me da me je lično dočekao.

Nasmejao se što sam iznenađen. "Naredio sam da me obaveste čim se pojavite" objasnio mi je. "Došao sam pravo iz svog stana. Pukovnik Saito iz vašeg puka u Leju poslao mi je posebno pismo i zamolio me da za vas učinim sve što je moguće". Zatim me je nekoliko trenutaka pažljivo posmatrao. "Pukovnik Saito se naročito potrudio da opiše sve što ste učinili na Pacifiku. Dao mi je do znanja da ste vodeći as među svim našim pilotima".

Klimnuo sam. "No, ako je tako, tada potpuno razumem brigu vašeg pukovnika. Dođite", i

uzeo me pod ruku, "odmah ćemo da počnemo". Već za nekoliko trenutaka bio sam u operacionoj sali. Hirurg je sa moje rane na glavi skinuo sve zagnojeno meso. Radio je brzo i sigurno i uopšte se nije ostvrtao na to što sam hvatao dah, dok je nož sekao i strugao po lobanji. Kada je očistio i zašio ranu sa četrnaest novih šavova, sam me je odveo na očno odelenje.

"Pozvali smo najboljeg čoveka u celom Japanu da vas prihvati", objasnio mi je usput. "Doktora Sakana su mobilisali iz njegove civilne bolnice u mornaricu i sada je kapetan. U celoj našoj državi nema boljeg očnog hirurga. Kada smo primili

153


poruku od pukovnika Saita, obavestili smo doktora Sakana da bude spreman kada se vi pojavite".

Tako, znači, nastupio je presudan moment. Ubrzo ću znati šta će odlučiti da sa mnom urade, hoću li još ikada moći da vidim i da letim. Pokušao sam da razmišljam o svemu drugom osim o svojim očima; na njih nisam hteo da mislim. Bilo bi to potpuno besmisleno.

Doktor me je pregledao. Posle nekoliko minuta je ustao. Jako ozbiljnog lica polako je progovorio.

"Ni minut ne srne da se gubi. Moram da vas operišem — odmah. Pažljivo me saslušajte. Vaš vid zavisi od toga šta ćemo uraditi u toku sledećeg časa".

Zatim je napravio dugu pauzu. "Sakai, neću moći da upotrebim nikakvo uspavljujuće sredstvo. Ako želite da vidite, ako želite da vam spasem bar jedno oko, morate biti spremni na svaki bol i to pri punoj svesti."

Bio sam kao ošamućen. Nemo sam klimnuo glavom u strahu da me glas ne izda. Položili su me na visoku postelju. Zatim me je više bolničara vezalo kaiševima i konopcima. Ruke i noge nisam mogao da pomerim ni za centimetar. Širokom trakom sam bio vezan preko čela, da bi mi držala glavu u miru, a za svaki slučaj je jedna bolničarka još rukama obuhvatila moje slepočnice. Doktor mi je naredio da usmerim oči pravo u blešteću sijalicu koja je visila sa tavanice.

"Gledajte u nju, Sakai" upozorio me. "Samo u nju gledajte i ni za trenutak ne odvajajte oči od tog svetla. Ne smete da žmirkate, niti da pomerate oči. Pažljivo me slušajte. Možete oslepiti za ceo život, ako ne budete činili ono što sam vam naredio!"

Bilo je užasno. Ne mogu u stvari, da opišem te najstrašnije bolove koje sam pretrpeo u životu. Uvek sam smatrao da sam čovek koji može da podnese svaki bol. Zakonik bušido me je učio strpljenju i ustrajnosti u najtežim situacijama.

Ali avaj! Morao sam da buljim u svetlo. Da gledam u njega toliko dugo dok nisam video još samo usijanu žicu koja je ceo moj svet. Zatim mi se pred očima pojavila hirurgova ruka, nejasna i kao nestvarna, a u ruci je bilo oštro gvožđe, koje se sve više približavalo.

Zavrištao sam. Više puta sam vrištao kao luđak u grozničavoj agoniji. Osećao sam da više neću moći da izdržim ni trenutka. Iznenada nisam imao druge misli, osim da bol mora da prestane. Moja želja da opet poletim, pa čak i želja da opet vidim, nisu više uopšte bile važne. Jednom sam čak zavrištao i na Sakana. "Prestanite! Prestanite s tim. Iskopajte mi radije oko, učinite nešto, samo da već bude kraj!". Pokušao sam da se izmaknem tom nožu, pokušao sam da se izvučem ispod kaiševa. No bili su tesno vezani. Kad god sam zavrištao, doktor je svaki put dreknuo "Umukni! Moraš to da podneseš! Inače ćeš biti slep. Prestani da se dereš!"

Mučenje je trajalo više od trideset minuta. Meni se učinilo dugo milion godina i izgledalo mi je da mu uopšte nikada neće biti kraja. Kada se završilo, bio

154


sam tako uništen da nisam mogao ni prst da pomaknem. Ležao sam nemoćno na postelji hvatajući vazduh. Za to vreme se glavni hirurg nagnuo nad mene i pokušao, da me teši.

Grudi su mi gorele. Jecao sam. Mesec dana sam bio vezan za bolničku postelju. Davio sam se u sopstvenoj

nesreći. Život mi više ništa nije značio. Danima i noćima sam još sanjao o onom dugom letu ka Rabaulu, o bezbrojnim situacijama, kada sam mogao da gurnem palicu unapred i potonem u okean. Bio bi to samo kratak bol.

Dr Sakano me je često obilazio i pregledao mi oči. "Učinio sam sve što je bilo u mojoj moći" rekao mi je, mada se vaše desno oko neće nikada popraviti. Neće sasvim popraviti. Njime ćete uočavati predmete koji su dvadeset centimetara, ili možda pola metra udaljeni, to je sve. Vaše levo oko biće potpuno u redu."

Njegove reći su za mene značile strašnu, smrtnu presudu pri živom telu. Pilot lovac, a sa jednim okom. Gorko sam se nasmejao i doktor me je ostavio samoga.

Moja rana na glavi je brzo zarastala i doktor mi je već dozvolio da šetam oko bolnice. Svake sedmice sam pisao molbu da me otpuste i pošalju natrag u Rabaul. Svake sedmice su odbijali moju molbu.

Na kraju je hirurg lično odbio moju poslednju molbu. Bio je očigledno ljut. "Sada ću ti reći, Sakai", uvređeno je rekao, "da će proći još dosta meseci pre nego što budeš smeo da pomisliš na to da se vratiš u Rabaul. Moja naredba je konačna. Svih šest meseci moraš da ostaneš u bolnici, pre no što možemo da te pošaljemo opet na dužnost — nezavisno od toga da li kući, ili na Pacifik."

Osećao sam se kao begunac, kao dezerter sa bojišta. Razmišljao sam o svim pilotima, o Nišizavi i Oti i Sasaiju, koji svakog dana lete u svojim zeroima i žure u borbe. Čak sam se plašio da i preko radija čujem vesti sa bojišta.

Suviše su me podsećale na Rabaul. Jednog dana sam dobio posetu. Bolničarka je ušla u sobu. "Dole vas čekaju

posetioci", rekla mi je. "Da li biste želeli da vam ih dovedem u sobu?" Nisam sanjao ko bi mogao da bude. Bio je četvrtak. Rođaka Hacujo mi je

bila u poseti krajem sedmice, kada nije radila u fabrici municije, i tada rni je donela ruže u sobu. Majci sam pisao da nikako ne polazi na dugo putovanje iz Kjušua, jer će me za nekoliko sedmica prebaciti u bolnicu u Sasebu. Od Fukuoke na severu Kjušua, kuda se majka preselila kćeri i zetu, bilo je više od 1100 kilometara vozom do Jokosuke. Te moguće posetioce dakle nisam očekivao. Dve osobe su ušle u sobu. Naprezao sam oči da ih prepoznam. Moje bolje oko je još uvek bilo toliko slabo, da sam jedva na dva metra daljine raspoznavao lica.

"Fuđiko-san!" naposletku sam izustio njeno ime. Fuđiko, još lepša nego što sam je znao, stajala je sa svojim ocem profesorom Niorijem u vratima. Nisam ih video već više od osamnaest meseci, kada smo se jednom sreli u Osaki.

155


Naklonili su mi se i ja sam im otpozdravio. Posle toga kako sam uzviknuo njeno ime, još uvek nisam izustio nijedne reći. Bolničarka im je ponudila stolice i ostavila nas same.

Prvi je progovorio njen otac. "Hacujo-san nam je pisala da ste u ovoj bolnici. Kako smo se zabrinuli za vas, Saburo-san. Kakva sreća i olakšanje što vas vidimo ovako čilog. Brinuli smo za vaše zdravlje. Divno je da izgledate bolje nego što smo mislili."

Počeo sam da odgovaram mucajući; zaista već nekoliko meseci nisam napisao Fuđiko nijedno pismo. Moja opravdanja su bila malo verovatna i neubedljiva, a Fuđiko mi je za vreme dok sam bio u Leju više puta pisala i poslala najrazličitije darove.

No, njen otac je prekinuo moje mucajuće opravdanje. "To sada nije važno" rekao je. "Mi, međutim, znamo za sve izvanredne podvige koje ste postigli na bojištu i tako se ponosimo vama! Radije nam pričajte kako su vam sada rane? Hoćete li se uskoro toliko oporaviti da vas otpuste?"

"Ranjen sam na četiri mesta" odgovorio sam. "Lekari su obavili uspešan posao. Ali", nastavio sam ogorčeno i pokazao na svoje desno oko, "ovo nije u redu. Šlep sam na to oko. Lekari tvrde da će tako ostati do kraja mog života".

Moj odgovor je potresao Fuđiko. Prinela je ruku ustima, a na te moje reći oči su joj se široko otvorile.

"Istina, sve je prava istina" potvrdio sam. "Na žalost, samo je jedno moguće. Osakaćen sam. Gubitak tog oka znači za mene kraj karijere pilota lovca."

Profesor Niori mi je tada upao u reč. "Međutim... zar će vas zbog toga otpustiti iz mornarice?

"Ne. Ne. Mislim da me neće otpustiti", odgovorio sam. Iz mene je izbijala ironija. "Tu u domovini, gospodine, to nećete moći da shvatite jer je veličina naše borbe za vas zaista nepojmljiva. Ne mislim da će me otpustiti.

Mornarica će me još iskoristiti, na primer, kao nastavnika mladih pilota ili će mi poveriti neki zapovednički položaj na kopnu. Nastala je mučna tišina. I u toj kratkoj pauzi sam se setio, da je to dvoje ljudi proputovale više od osam stotina kilometara od svog doma u Tokušimi, samo da bi me posetili i pokušali da me razvesele.

Ponašao sam se nemoguće i zato sam im se iskreno zahvalio za njihovu brigu i neverovatnu naklonost.

Fuđiko je odmahivala glavom. Očigledno ju je uznemiravala zvaničnost koja je izbijala iz mog glasa. Pokušao sam da govorim, ali nisam izustio ni reći. Naposletku se naglo okrenula ka starijem muškarcu pored sebe i uzviknula: "Oče!" oči su joj bile širom otvorene i preklinjale su.

Profesor Niori je ozbiljno klimnuo i zakašljucao. "Kad očekujete da će vas postaviti na novi položaj?" upitao je.

156


Gledao me je pravo u oči. "Mislio sam da bi trebalo da počnemo da se pripremamo za svadbu... ako je naravno kod vas sve u redu, Saburo-san!"

"K - kako?" zapitao sam zagrcnuvši se. Prosto nisam mogao da verujem njihovim rečima. Pripreme za venčanje!

Zavrtelo mi se u glavi. "Molim, molim, gospodine?" bubnuo sam. "Oprostite mi Saburo-san" odgovorio je. "Znam, da je nezgodno tako

direktno preći na stvar. Pokušaću na drugi način." I stari profesor je ustao sa stolice i odsečno progovorio. "Saburo-san, hoćete

li da uzmete moju kćerku Fuđiko za svoju mladu? Veoma smo se trudil da bismo je odnegovali kao vaspitanu devojku i učinili je da bude izuzetna u svim svakodnevnim i ostalim brojnim područjima. Biću presrećan ako prihvatite moju ponudu i ako budem mogao da postanem vaš tast."

Nisam mogao ništa drugo sem da blenem. Njegove reći su bile kao zvuk nebeskih zvona.

Fuđiko me je gledala širom otvorenih očiju pocrvenevši. Zatim je sagla glavu i zagledala se u svoje krilo.

Odvojio sam svoj pogled od nje, i zagledao se u zid. Kakva gorka ironija; koliko sam dana u očajanju gledao u taj isti zid.

Naposletku mi se povratio glas. Ali govorio sam teško. Gušio sam se od svojih reći i morao sam da ih s mukom izvlačim iz sebe. Mrzeo sam samog sebe zbog onoga što sam sada govorio. Ali povratka nije bilo. "Profesore Niori... gospodine, veliku ste mi čast učinili svojim rečima. Za mene su prava sreća. Međutim", ... reč mi je zamrla i sa najvećim naprezanjem sam zadržavao suze "... ne mogu, ne mogu da prihvatim vašu ponudu".

Tako. Dogodilo se. Progovorio sam. "Šta?" U njegovom glasu se moglo osetiti da mi ne veruje. "Zar — zar ste već vereni sa nekom drugom?"

"Ne! Stvarno ne! Nisam ni pomislio na tako nešto, ... molim vas! Moram da odbijem iz sasvim drugog razloga.

Profesore Niori, ne mogu da kažem da! Nemoguće je! Nisam dostojan Fuđiko-san! Pogledajte moje oči!"

povikao sam. "Napola sam slep!". Olakšanje se razlilo po njegovom licu. "Hajdete, hajdete! Saburo-san, bez

potrebe se potcenjujute. Ne osuđujte sami sebe zbog toga što ste bili ranjeni! Vaše ruke su časne i nisu vam nanele nikavu sramotu! Zar niste svesni svog položaja? Ceo Japan vas slavi i peva vam slavopojke. Zar ne vidite da ste kao prvi as naše domovine, pravi narodni heroj?"

"Profesore Niori, ne razumete me! Govorim vam samo istinu, gospodine, istinu koju sami ne možete da uočite" ostao sam pri svome. "U mojim rečima nema nikakvog snebivanja. Biti heroj je jako prolazna stvar. To je samo izuzetnost jednog trenutka. I ja više nisam heroj. Pilot sam koji više ne može da leti! Pilot

157


sam koji je napola slep! Jesam li još uopšte dobar za bilo kakvu upotrebu! Heroj? Zar ne znate da naša domovina ne priznaje pojedinačne heroje?" Nekoliko trenutaka sam ćutao. "Saburo-san možda se nisam pravilno izrazio", na kraju je nastavio. "Morate da me razumete. Ta stvar je takva da se o njoj ne može brzo da odluči. Žena i ja smo vas već prilikom našeg prvog susreta izabrali za zeta. Vaša osećanja potpuno razumem, mada bih vam pre svega nešto preporučio. Moja žena i ja, i naravno Fuđiko, verujemo da ste jedini čovek koji bi mogao da je usreći. Nadamo se i tvrdimo da bi naša kćerka i vas usrećila".

Činilo mi se da mi srce puca. Zar taj ugledni i divni čovek zaista ne razume o čemu govorim? "Kako možete da ocenite čoveka samo na osnovu jednog susreta?", uzviknuo sam. "Kako možete da dođete do takve odluke posle ovako kratkog poznanstva? Ceo život vaše Fuđiko-san, svu njenu sreću, sve to ste vezali za utisak stečen tokom nekoliko časova prilikom našeg susreta. Nikako ne mogu da razumem vaš postupak, iako moram da priznam, da mi do sada nije ukazao niko takvu čast, kao vi, večeras, vašom ponudom".

U očajanju sam razširio ruke. "Sigurno da ima još mnogo mladih ljudi za Fuđiko-san koji bi joj mnogo bolje odgovarali od mene! Ima ih na hiljade sa svim prednostima koje pruža potpuna školska sprema i sa budućnošću koja više obećava. Šta bih ja mogao da pružim vašoj kćerci, profesore Niori? Šta mogu da joj dam? Još jednom vas molim pogledajte me još u drugom svetlu. Pogledajte me! Kakva mi budućnost predstoji takvom kakav sam sada?"

Sada je Fuđiko prekinula svoje ćutanje. Podigla je glavu i zagledala se u mene. Hteo sam da pobegnem iz sobe.

"Kako se varaš Saburo-san", rekla je sasvim mirno. "Oh, kako se jako varaš! Dižeš suviše veliku buku zbog svog oka. Bio napola slep ili ne, meni je to sasvim svejedno. Venčaćemo se zato da bismo bili jedno. Isto te čeka u životu kao i sve ostale muškarce. Ako zatreba Saburo-san, ako bude zatrebalo, mogla bih da ti pomognem. Ne mislim, valjda, da se udam za tebe samo zbog tvojih očiju!"

"Varaš se Fuđiko-san" odgovorio sam joj. "Znam da si hrabra i da je sve što si rekla o sebi istina. Međutim, sada iz tebe govore samo osećanja. Ne možeš ceo svoj život da gradiš na prolaznim osećanjima".

"Ne, ne, ne" uporno je ponavljala i odmahivala glavom. "Kako možeš da me potcenjuješ? Kako možeš da govoriš o prolaznim osećanjima? Zar ne možeš da razumeš da sam nekoliko meseci živela samo za ovo veče?

Dobro znam šta govorim!" Nije bilo nikavog smisla da se razgovor tako nastavi. Plašio sam se svakog

trenutka da ne klonem. "Profesore Niori i Fuđiko-san" zato sam progovorio krajnjom odlučnošću koju sam mogao da ispoljim svojim glasom, "nisam pokušao da vas potcenim. O tom pitanju nemoguće je pogađati se. Ponavljam vam gospodine, da mi niko do sada nije iskazao toliku čast, kao vi noćas. Ne mogu,

158


međutim, da prihvatim vaše divne ponude. Neću da dozvolim da moja osećanja nadvladaju moj razum i postupke. Uvek sam bio ponosan čovek. Ne mogu da se oženim Fuđiko-san. Ne mogu da prihvatim čast, da se oženim devojkom koju ne zaslužujem. To je razlog zbog koga moram da vam kažem ne. Ne mogu da se venčam."

Nisam više hteo da slušam šta je profesor govorio. Ubeđivao me, a ja sam stalno ponavljao jedno te isto. Uskoro, Fuđiko sve to nije mogla da podnese; bacila se ocu u naručje i glasno je zaplakala. Najradije bih se ubio zbog onoga što sam učinio, zbog žalosti koju sam im naneo. Znao sam, međutim, da sam u pravu i da je to što činim dobro za nju. Brak sa njom bi me, možda, za neko vreme usrećio, ali bi posle nekoliko godina Fuđiko-san morala da trpi.

Otprilike, posle jednog časa otišli su iz moje sobe. Ni sam ne znam koliko sam vremena gledao za njima kroz otvorena vrata.

Zatim sam se okrenuo i seo na postelju, bio sam potpuno iscrpljen i nisam mogao sam sebi da pomognem. To je bio tada moj najgori čas u životu. Ali šta sam smeo drugo da uradim? Hiljadu puta sam sebi postavio to isto pitanje. I hiljadu puta sam došao do istog odgovora. Iz toga nije bilo nikakvg drugog izlaza, mada mi to saznanje nije pomoglo. Odbacio sam najlepšu stvar koju su mi ponudili u životu.

Dva dana kasnije, Hacujo je došla u svoju uobičajenu posetu krajem svake nedelje. Nije me pozdravila svojim večnim osmehom i nije se ni potrudila da sakrije svoje razočaranje. "Kako si mogao to da učiniš, Saburo?" upitala me je čim se zaustavila kraj moje postelje. "Kako si mogao tako da uvrediš Fuđiko?". Hacujo mi je pričala da je Fuđiko neutešno plakala, kada ju je po povratku iz bolnice u Tokio Hacujo posetila. Profesor Niori je molio mog strica i Hacujo, da učine sve šta je u njihovoj moći da bi me nagovorili.

Hacujo me je ohrabrujuće pogledala. "Pretpostavljaju, Saburo, da možda tako postupaš jer su te svojim rečima oneraspoložili. Otac i ja tako dobro poznajemo njihovu porodicu. To su divni ljudi. Zašto si to učinio?", zaplakala je.

"Hacujo, molim te, bar ti pokušaj da me razumeš" zamolio sam je. "Kao dete si više godina proživela sa mnom i trebalo bi da me poznaješ bolje od sviju. Iako me je još kako bolelo zbog svega što sam im rekao, ne kajem se za svoju odluku. Zaista mi veruj, da sam tako odlučio zbog toga što Fuđiko želim dobro, radi njene lične sreće."

Prekinula me je. "Pričali su nam da si odbio zato jer si ranjen." "Morala bi to da razumeš pre no što mi to kažeš. U tome je samo delić

svega. Fuđiko sam beskrajno voleo još od trenutka kada sam je prvi put sreo. I dan danas moja osećanja prema njoj nisu se umanjila i moja ljubav je ista, kao i pre. Za vreme svih dugih meseci u Leju i Rabaulu Fuđiko je za mene bila jedina žena. Zar ne možeš to da razumeš? Odbio sam je zato jer je volim!"

"Saburo to nema ni glave ni repa."

159


"Onda me saslušaj. Za sve vreme dok sam bio preko mora, svih tih zamarajućih meseci na Pacifiku nisam u mislima ni za trenutak zaboravio Fuđiko. Želeo sam da se ponosi sa mnom i potrudio sam se da tako bude.

Možda nije sasvim u redu da s tobom o tom razgovaram, Hacujo, ali ću uprkos tome da budem iskren. Rabaul je bio naša glavna vojna baza, gde je uvek živelo najmanje deset hiljada Japanaca. Pored toga smo tamo često irnali i po celu diviziju pešadije, šta misliš što rade muškarci kada su daleko od kuće, daleko od svojih žena? U Rabaulu smo imali javne kuće, isto tako kao da smo ovde u Jokosuki! Kada smo išli u Rabaul na odmor, bilo je mnogo pilota koji celo to vreme nisu napuštali javne kuće. Ne baš svi, ali većina. Ja to nikada nisam učinio. Ponos mi to nije dozvoljavao. Želeo sam da ostanem telesno neukaljan za Fuđiko, za dan kada ću moći da je zaprosim, da mi postane žena.

Pre nego što mi se desila nesreća mogao sam da dođem pred nju kao Sakai, veliki as, neustrašivi letač, čovek koji je dostojan njene ruke. Ali sada? Ne", viknuo sam Hacuji. "Neću da me sažaljevaju! Zar misliš da bih podneo da me Fuđiko sažaljeva? Nikada! Da li me razumeš?"

Hacujo je čvrsto stisnula moju ruku i klimnula glavom, "Znam, znam", prošaputala je.

Pogledala mi je u oči. "Mnogo te bolje poznajem nego što misliš. Znam koliko mnogo želiš da letiš. No, ipak mi je teško zbog Fuđiko, tu ne mogu sebi da pomognem". "Tako će biti srećnija. Biće..."Hacujo me je prekinula, obavila mi je ruke oko vrata i privukla me k sebi. "Jadni Saburo! Nadaj se... moraš da veruješ. Opet ćeš da letiš. Znam da hoćeš!"

160


24. Roditeljski dom U oktobru su me preselili u mornaričku bolnicu u Sasebu. Promenu sredine

sam oduševljeno pozdravio. Biću bliže svom domu i moći ću opet da se viđam sa svojima. Bio je kraj žarkog leta i putovanje vozom bilo je veoma prijatno. Široko sam otvorio prozore i prepustio se sunčevim zracima i blagom jesenjem vetru. Japan je uvek olujan, pa je ova pokrajina koja je promicala pored voza pri jesenjim bojama na planinama i brežuljcima pružala sliku neobične, čudesne zemlje iz bajke. Drveće i grmlje su kao tamnocrveni dezen krasili ravnicu s obe strane pruge. Pojavljivali su se u svim nijansama žutog, crvenog, zelenog i smeđeg, i međusobno su se slivali u neverovatnu mešavinu boja.

Tri časa po odlasku iz Jokosuke, pred očima mi je iskrsla Fudjijama. Nikad mi neće dosaditi da gledam tu najlepšu od svih planina. Njen elegantni obris se blago krivio ka vrhu, koji još nije zabeleo sneg i napola skriven u uskovitlanim maglama bleštao je na suncu. Fuđio-san me podsećao na Fuđiko, kojoj su dali ime po toj planini i koja je sada bila isto tako nepristupačna.

Čitava pokrajina bila je mirna. Tu se nije ratovalo, tu među stotinama seoskih poseda i pirinčanih polja, koja su se protezala lepa, čista i napredna, s obe strane pruge. Gde je tu rat? Video sam ono šta sam dosad uvek gledao, ali mi se sve to sada činilo lepšim nego nekad, kada sam posmatrao dečjim očima. Moja budućnost nije bila tako lepa. Sada sam upoređivao mir i dostojanstvo tog predela sa vulkanskom bedom Rabaula, sa peščanim erodromom koji smo iskrčili u džungli kraj mestašca Lej. Ništa čudno ako je pri tom poređenju moja domovina odisala blagošću i mirom!

Razmišljao sam, međutim, kako niko od tih ljudi, dece, seljaka, mladih i starih, najstarijih u selu, poštara i policajaca i trgovaca, niko od njih nije preleteo na visini od šest hiljada metara iznad Gvadalkanala i pogledao dole na prostrani okean koji je vrio od neubičajene i grozničave živosti nizova i nizova američkih ratnih i transportnih brodova. A koliko ih je bilo iza horizonta koje uopšte nisam video?

Zbog svega toga mi je predstajala drugačija budućnost. Naši piloti u Leju bili su nešto sasvim izuzetno, a to sam otkrio još u Rabaulu. Drugi pukovi nikako nisu mogli da se hvale tako nepobitnim brojem pobeda. Posebno to nisu mogli armijski piloti koji su, na žalost, bili pošteđeni svih tih krajnosti u obuci kojima smo mi bili podvrgnuti u mornarici, pa su zato njihovi avioni padali tako lako u neprijateljske klopke i zasede.

Ni ja više nisam bio nepobediv. Vaga je pretezala na neprijateljsku stranu i mogao sam da kažem da me je gotovo čudo dovelo ovamo na ovaj voz, koji se ljuljao na šinama prema Sasebu. Dobiješ sasvim drugačije poglede na rat kada ti

161


lekari skinu trulo meso sa lobanje, kada ti izčeprkaju gvozdene parčiće iz tela i teše te sumnjivom presudom na smrt još za života; "Nije baš loše, Sakai, bićeš šlep samo na jedno oko." Samo napola šlep!

Majka je htela da me pozdravi, pa me čekala na stanici Fukuoka. Svega za trenutak smo se zaustavili i niko od putnika nije smeo da izađe iz voza. Zato sam se sagnuo kroz prozor i, koliko se moglo, rukama mahnito mahao da bih privukao njenu pažnju. Radost na njenom licu kada me je primetila bio je najlepši doživljaj koji sam imao poslednjih dugih meseci. Ostarela je — oh još kako je ostarela! — sada kada su je svi sinovi napustili i otišli u svet. Zvao sam je iz svog grla. "Sve je u redu!" vikao sam. "Sa mnom je u redu majko! Ne brini za mene! Sada je sve u najlepšem redu!"

I voz se opet kretao. Stajala je na peronu i očiju punih suza dugo mi je mahala zastavicom sa izlazećim suncem, a kada je voz pošao, vikala je: „Banzai! Banzai!".

Lekari u Sasebu su mi propisali još mesec dana ležanja u bolnici. Više nisam pokušavao da se sa njima prepirem i da ih ubeđujem da me vrate u Rabaul. Osetio sam se tako prazan: bilo mi je sasvim svejedno šta će da mi narede.

Mesec je polako prolazio, mada mi je prvu sedmicu ulepšala majčina poseta. Bila je još uvek vanredna žena!

Bila je ubeđena da su mi najviše na svetu nedostajali njeni specijaliteti, koje sam u detinjstvu toliko cenio, i zato mi je skuvala ručak i donela ga sa sobom. Plašio sam se trenutka kada ću morati da kažem istinu da sam izgubio vid na desnom oku. Na moje najveće iznenađenje, ta vest je uopšte nije uznemirila. "Zbog toga nisi nimalo manje muškarac, sine moj", rekla mi je sasvim mirno. Time je za nju slučaj bio završen. Ponudila mi je da dolazi u posetu krajem svake sedmice. Bilo bi zaista divno kada bih mogao tako često da je viđam, ali sam je uprkos tome molio da uopšte ne dolazi. Bila je stara i ne bi mogla da podnese sve neprijatnosti napornog putovanja vozom. Putovanje železnicom je postajalo sve teže. Pošto je vojni transport zauzimao sve više prostora, udobnost civila su sveli na najmanju meru, pa je čak najbolje putovanje još uvek bilo krajnje neprijatno.

U novembru se dogodilo nešto što bi mi u normalnim uslovima značilo jedan od najvažnijih životnih trenutaka.

Sada mi je značilo tako malo. U bolnicu je stigla naredba kojom sam unapređen u čin zastavnika. Tako se završio dugi put naviše od mornaričkog regruta, put koji su pratile samo disciplina i neprestane kazne. Korak po korak sam se probijao kroz sve stepene najnižih činova i sada sam na kraju bio nagrađen. Bila je to stvarno sasvim prazna pobeda, iako je pričinjavala zadovoljstvo. Moj novi položaj je značio da mogu da se do kraja izlečirn kod kuće. željno sam prihvatio hirurgovu ponudu i odmah otputovao u predgrađe Fukuoke, gde sam se smestio kod svojih.

162


Sledeći mesec bio je nešto neobično. Prvi put za deset godina proživeo sam punih trideset dana s majkom i uživao u njenoj sreći. Sve je bilo tako tiho i mirno. Majka me je gotovo svakog dana pitala: "Kada misliš, Saburo, da će biti kraj rata?" Znao sam da brine za moja dva brata koji su bili na bojištu. Svaki put kada me je upitala, da joj kažem istinu, nisam znao odgovor.

Zatim se osvrnula unaokolo da vidi da li je neko sluša. "Saburo, reći mi", zamolila je gotovo šapatom, "da li stvarno pobeđujemo? Da li je istina sve što nam pričaju?" I opet nisam mogao da joj odgovorim. Ponavljao sam joj da moramo da pobedimo. Bila je srećna. To se nije dalo sakriti. Znao sam, međutim, da želi da moje bolničko odsustvo, kad bi to moglo da bude, traje beskonačno.

Nekoliko sedmica posle mog preseleiija u novi sestrin dom dobio sam posetu iz Tokia. Jomiuri Šimbun, jedan od najvećih japanskih listova, poslao je k meni svog dopisnika. Rekao mi je da ga je njegova redakcija iz Tokija poslala sa željom da dobije eksluzivni intervju sa najvećim japanskim vazduhoplovnim asom. (Nagađao sam koliko su u međuvremenu aviona oborili Nišizava i Ota i bio sam gotovo ubeđen da su već premašili broj mojih vazdušnih pobeda. Laskalo mi je da čitava zemlja želi da čita šta ja mislim i pričam o ovom ratu).

Pitao sam se da li uopšte smem da razgovaram s tim čovekom. Disciplinske mere bi u slučaju da govorim na svoju, ruku bile brze i stroge. Zato sam pozvao oficira za informisanje javnosti u Sasebu i rekao mu šta mi predlažu. Ovaj je vrdao i samo ponavljao da o tome nema nikakvih posebnih propisa.

"Nemam nikakvog ovlašćenja da vam zabranim razgovor sa reporterom" zaključio je svoje izlaganje. "Na nešto bih vas i pored svega upozorio: vaš razgovor neću uopšte da slušani i zato ćete za sve šta budete kazali sami da odgovarate. Zapamtite, propisi niti odobravaju, niti se protive da oficir daje bilo kakve izjave. Budite zato oprezni!"

To je bio gotovo negativan odgovor. Vratio sam se u svoju sobu i rekao reporteru da moji pretpostavljeni nisu saglasni da dam intervju za koji me je zamolio. No, nije se dao tako lako odbiti.

"Ne bih vas zamarao", molio je, "međutim morao sam da proputujern hiljadu sto kilometara iz Tokija dovde, samo da bih razgovarao s vama. Dozvolite mi samo da vam postavim nekoliko pitanja. Molim vas! Biće dovoljno samo pet minuta."

Bio sam naivan. Morao sam da znam kako se služe takvim rečima. Njegova sposobnost izmicanja i izvrdavanja u razgovoru bila je naprosto paklena. Od njegovih pet minuta postala su tri dana. Svakog jutra bi se iz hotela dovezao k meni kući zapisivao bezbroj reći.

Još nikada nisam naišao na tako veštog čoveka. Naveo me da mu ispričam sve do poslednje pojedinosti. Njegova su pitanja pažljivo zaobilazila rat, dok nisam uočio da je razgovor o mojim doživljajima, u stvari, priča o ratu.

163


Nije dugo potrajalo, a već je zaključio da u meni nema nikakvog optimizma, da sada naši mornarički piloti iz Rabaula i pored svojih bezbrojnih uspeha biju neravnopravnu borbu iznad Gvadalkanala da im pri tome lovci i bombarderi armijske avijacije ne pružaju nikakvu pomoć.

"Potrebno nam je više lovaca i više iskusnih pilota" izjavio sam u nastupu jarosti. Svaki zero bi morali da posle sto pedeset časova leta povuku iz borbe i podvrgnu generalnoj opravci. To nije ni u kakvoj vezi s oštećenjima zadobijenim u borbi. Čak i ako avion posle toliko časova leta nije ispalio nijedan metak i nije dobio nijedan pogodak, taj pregled je neophodno potreban. To, međutim, više ne možemo. Čini nam se da je zero u sjajnom stanju i kada je malo izrešetan mecima i kad je potpuno opravljen tek posle dvesto časova u vazduhu. Pokušajte da zamislite šta znači pilotu da leti u borbu u avionu koji možda neće moći da reaguje na svako pomeranje komande i ručice gasa? Samo naši najbolji letači mogu sebi da dozvole da krenu takvim avionom u borbu, i da se vrate živi. Ako se novi piloti, koje kao pojačanje šaljemo preko mora, ne budu obučili isto kao i piloti sa kojima sam išao u borbe, mogu samo bogovi da im pomognu. Američki mornarički piloti, koje smo sretali iznad Gvadalkanala, najbolji su na koje sam do tada naišao u borbama i njihova taktika je bila izvanredna. Sigurno će se kod njih pojaviti još bolji avioni u borbama".

Reporter je bio više nego zadovoljan. Svoje oduševljenje nije ni krio, kada mi se na rastanku beskrajno zahvaljivao. Meni je ubrzo sinulo, da sam učinio veliku grešku već samim tim što sam sa njim razgovarao.

Sedmicu kasnije vratio sam se u bolnicu u Sasebu i napisao molbu za konačni lekarski pregled koji bi me ponovo osposobio za vojnu službu. Saglasili su se! Ponovo su me uputili u bolničku postelju i naredili mi da još nekoliko dana ostanem kod njih, a za to vreme će da obave sve potrebne preglede.

Već sledećeg jutra rano, pozvali su me u personalno odeljenje štaba u Sasebu. Prevršilo je meru. Pukovnik za personalna pitanja bio je sav crven od besa.

"Zastavnice Sakai" vikao je, "vi ste običan idiot! Upravo su mi iz Vrhovnog štaba ratne mornarice u Tokiju poslali telegram u kome mi javljaju da su u celosti zabranili vaš intervju koji ste dah onom reporteru Jomiuri Šimbuna. Zar vam se pomutio um da pričate takve stvari?"

"Sad me, Sakai, pažljivo slušajte. Tokio me je strogo ukorio zbog pomanjkanja budnosti nad ljudima koji potpadaju pod moju komandu. Zbog takvih gluposti ne mislim da stavim svoj položaj na kocku! Naređujem vam da u buduće ne smete, da pisnete ni reći o svojim ratnim iskustvima, dok vam to prethodno ne odobri oficir za informisanje javnosti. Razumete li? Ako još jednom ponovite te svoje besmislice, posledice će biti preki sud, ali ne samo za vas, već i za mene! Nikada, zapamtite, nikada me niko neće tako daleko odvesti!"

164


Zapamtio sam do kraja. Zavezali su mi usta, mada sam morao da razumem položaj svojih starešina. U suštini, bilo je sve sasvim prosto. Sakai, zapuši usta!

Vratio sam se u bolnicu, a zatim razmišljao o lekciji koju sam upravo dobio. Neko me je pozvao po imenu. Posilni je kroz vrata stao mirno i pozdravio

me. "Šta želiš" viknuo sam na njega. "Imate posetu, gospodine. Visoki mornarički pilot vas čeka u sobi za posete.

Ako sam dobro razumeo zove se Nišizava". "Šta?" viknuo sam. "Nišizava! zar je to uopšte moguće?" Zaboravio sam na sve što se upravo dogodilo i kao lud sam izjurio iz svoje

sobe, pri čemu sam gotovo srušio iznenađenog posilnog. Otvorio sam vrata sobe za posete i očima tražio.

Visok, vitak muškarac s cigaretom u ustima polako je hodao po sobi. Zaista je bio on! Ni za dlaku se nije promenio.

Pogledao me, i široko se nasmejavši uzviknuo: "Sakai"! Ja sam vrisnuo: "Nišizava!". Već sledećeg trenutka smo se tapšali po leđima, neopisivo srećni.

Odmaknuo sam se za dužinu ruke i posmatrao ga. "Da te se nagledam!" viknuo sam. "Nijedne rane?" znatiželjno sam ga upitao.

"Nijedne Saburo" dobio sam tako željeni odgovor. "Iz Rabaula sam otišao u novembru. Ni ogrebotine nema na meni. Izgleda da me metak neće."

Bio sam presrećan. "Ha. Izabrali smo ti pravo ime", rekao sam mu. "Zaista si pravi đavo, prijatelju moj, kada ti je uspelo da bez ogrebotine preživiš Lej i još Rabaul. Nišizava, pravo je čudo što se opet vidimo".

Zurio je u mene, a lice ga je izdavalo da je potpuno zbunjen. Očaj mu se video u očima. "Zar ti nisu ništa pričali.

.. ?" "Ali o čemu govoriš?" Nehajno je odmahnuo rukom. "Šta se dešava s tobom Nišizava? Zar ih nisu s tobom poslali u domovinu?" Okrenuo se u stranu, leđima prema meni i glas mu se gušio. "Saburo, svi

su..." Zatim se rukom prihvatio za čelo. Naglo se okrenuo ka meni. "Mrtvi su". To nisam mogao da verujem! To je sasvim nemoguće! "Šta kažeš?" viknuo sam na njega. "Svi su mrtvi. Ti i ja, Saburo, samo ti i ja... nas dvojica, smo ostali živi".

Kolena su mi drhtala. Naslonio sam se na sto i u svesti pokušao da shvatim tragediju.

Nišizava je tada počeo da priča. "Sasai je bio prvi. Leteli smo u napad na Gvadalkanal. Bio je dvadeset i šesti avgust. Tada je bilo sasvim drugačije nego što možda zamišljaš, Saburo. Uopšte ne znam koliko se vildketa pojavilo, mada mi se činilo da u beskrajnoj koloni dolaze direktno iz pravca Sunca. Nije postojala

165


nikakva mogućnost da im se suprotstavimo. Naša formacija se raspala na delove. Morali smo da se raštrkamo tako brzo, da niko od nas nije primetio kako je pao Sasaijev avion. Nadali smo se da je možda ranjen i da je odleteo kući ne čekajući nas. Kada smo se vratili u Rabaul, uzalud smo ga tražili, uzalud čekali... Nije se vratio."

Nišizava je utučeno uzdahnuo. "Zatim je bio na redu Ota. Samo sedmicu dana kasnije. Svakim novim letom ka Gvadalkanalu gubili smo sve više i više aviona. Nad Gvadalkanalom je neprijatelj suvereno vladao. Ota je poginuo isto kao i Sasai. Opet niko nije video kako se njegov avion strmoglavio. Prosto, nije se vratio.

Zatim, možda tri ili četiri dana posle Ote, oborili su Jonekavu i Hatorija. Obojica su poginula istog dana. Sa mnom su se vratili samo pukovnik Saito, kapetan Nakadjima i još pet pilota, koji su preživeli iz cele nekadašnje grupe od osamdeset ljudi."

Zanemeo sam. Nišizava je zaćutao i čekao da ga još nešto upitam. Sve je bilo tako nestvarno, tako nemoguće!

Zar su svi mrtvi? Moja četiri najbolja prijatelja! I sva četvorica su se sunovratila dok sam ja

nemoćno ležao u bolnici u Jokosuki. Sada mi je sinulo zašto me o tim gubicima nisu obavestili; Nišizava i

Nakadjima su se potrudili da istina ne stigne do mene dok se još nije znalo kako je uspela operacija mojih očiju.

Njihova lica urezala su mi se u sećanje. Video sam Otu kako mi se smeje iz svoje kabine dok izvodimo petlje iznad Port Moresbija. Jonekava i Hatori su se u svim borbama grčevito držali repa mog lovca, spremni svakog trenutka da mi priskoče u pomoć, da bi me sačuvali od smrti. I Sasai... i on. Sada su svi mrtvi. Glasno sam zaplakao, i kao da sam dete, nisam se uopšte stideo. Nisam mogao da se uzdržim. Telo mi se grčevito treslo.

Nišizava me prihvatio za ruku i molio da prestanem. "Saburo, molim te!" ubeđivao me je. "Molim te prestani!"

Tada sam ga pogledao. "Proklet sam čovek!" procedio je. Nisam ni video kako su Sasai i Ota otišli u

dubinu! Nisam ni video da smo ih izgubili. Naši najbolji prijatelji, a ja nisam ni prstom pokrenuo da im pomognem! Sigurno sam đavolov ljubimac, a ne đavo", besneo je, "koji juri za neprijateljskim avionima, dok prijatelji umiru oko mene!".

Tada je opet seo. "Ne, ne to nije istina. Nisam mogao ništa da učinim. Bilo je suviše neprijateljskih aviona, jednostavno previše..." Glas mu se utišao.

Zatim smo još dugo sedeli i nemo se gledali. Šta smo i mogli još da pričamo?

166


25. Smrt admirala Jamamote Iz bolnice u Sasebu otpustili su me poslednje sedmice januara 1943. godine.

Tako su prošli dugi meseci moga lečenja. Poslali su me u moju prvobitnu jedinicu, tajnanski lovački puk 11. vazdušne flote, koji se tada nalazio kod kuće u Tojohašiju, u srednjem Japanu.

Dok sam se nalazio u bolnici, dogodilo se mnogo toga. Sasai, Ota i moja dva pratioca, Jonekava i Hatori, bili su mrtvi. Od mojih ličnih prijatelja jedini je Nišizava ostao živ. U novembru sam bio unapređen u čin oficira; tako je uspon od mornara redova, završen, ali sam osećao da je to prazna pobeda.

Tom puku nam se prvi put priključio u septembru 1941. godine u Tajnanu na Formozi. Od 150 pilota, koji su u času velike japanske ofanzive na Pacifiku odleteli sa Tajnana, bilo je još u životu manje od dvadeset. Ti veterani su obrazovali jezgro novog puka, čija se većina sastojala od novajlija, koji su na brzinu prošli kroz škole u Čučijuri i u drugim vazduhoplovnim bazama.

Komandant Tadaši Nakadjima me lično pozdravio kada sam stigao u Tojohaši. Ni on, ni ja nekad nismo mogli ni da zamislimo da ćemo se sresti tu, umesto u Rabaulu. Srećom je Nakadjima bio opet moj komandant. Nije se upuštao u razglabanja jesam li još sposoban za letenje, već me odmah sledećeg dana poslao u vazduh. Let je bio malo neobičan u letećoj tvrđavi! To je bila ona ista tvrđava koju su zarobile armijske trupe u Bandungu na Javi u martu 1942. godine. Svi ljudi moga zvanja ušli su u veliki bombarder. Odlično smo se zabavljali dok smo leteli u bombarderu koji nas je iznenadio odličnom upravljivošću i, iznad svega, savršenstvom izrade i preciznošću opreme. Nijedan veliki japanski avion koji sam do tada video, nije mogao ni izdaleka da se meri s njim.

Sledećeg dana vratio sam se svojoj prvoj ljubavi — zerou. Nikada neću moći da opišem čudnovato osećanje koje me je obuzelo, kada sam se u lakom lovcu podigao u vazduh. Zero se ponašao kao u najlepšem snu. Lak pokret ruke i bio je u vazduhu! Upustio sam se u sve vrste akrobacija. Postavljao sam zero na rep, obrušavao, klizao u stranu. Nebo me je opet opilo.

Kao oficir imao sam potpuno drukčiji pogled na razna zbivanja. Vojnim obveznicima i podoficirima nisu bili dostupni poverljivi ratni izveštaji, koje je mornarica delila svom oficirskom kadru. Nekoliko dana posle mog dolaska u Tojohaši, Nakadjima mi je bez reći pokazao izveštaj o našem povlačenju sa Gvadalkanala na dan 7. februara 1943. godine, tačno šest meseci posle američkog iskrcavanja. Radio je izveštavao da se radi o strateškom uzmicanju i skraćivanju naših odbrambenih linija, dok su tajni izveštaji otkrivali da smo pretrpeli težak poraz i strahovite gubitke.

167


Dve kompletne divizije kopnene vojske potpuno su izginule, nemilosrdno uništene u borbama sa neprijateljem.

Mornarica je izgubila toliko brodova, da bi se od njih mogla da sastavi naša mirnodopska flota. U blatu Gvadalkanala bila su zarivena dva bojna broda, jedan nosač aviona, pet krstarica, dvanaest razarača, osam podmornica, stotine i stotine lovaca i bombardera, a da ne govorimo o gubicima pilota.

Šta se to dogodilo sa nama? Nekada smo nadmoćno protutnjali Pacifikom. Neprestano i svugde smo obarali sa neba neprijateljske lovce. Ali sada su poverljivi izveštaji sa bojišta govorili o novim neprijateljskim lovcima daleko nadmoćnijim od P-39 i P-40.

Sada sam, najzad, prvi put saznao šta se stvarno dogodilo kod Midveja prošlog juna. Četiri nosača aviona! Sa njima je izgubljeno blizu 300 aviona, i gotovo većina pilota! Bilo je to neverovatno.

Srce mi se steglo kada sam video nove pilote tajnanskog puka. Bili su to prenapregnuti, ozbiljni mladi ljudi, bez sumnje hrabri. Ali odlučnost i hrabrost nisu mogli da zamene pilotsku veštinu i tim ljudima je nedostajalo istančane samokontrole, koja će im biti potrebna u borbi s Amerikancima koji su harali Pacifikom. Hoće li te novajlije plamtećih obraza moći da popune praznine koje su ostale posle takvih ljudi, kao što su bili Sasai i Ota?

Kako se, zaboga, moglo da očekuje da oni to učine? Njihova obuka u Tojohašiju bila je veoma ozbiljna. Od izlaska do zalaska

Sunca, nastavnici su im bili za petama. Teorijski časovi u učionicama i neprestano letenje. Morali smo da ih

naučimo da održavaju mesto u grupi. Da je to što drže u ruci komandna palica, a ne drška od metle. Da ne pokušavaju da vode svoj avion, već da postanu njegov sastavni deo. Da će tako da sačuvaju gorivo. Da nikada ne pregrevaju oružje i da okidaju kratke rafale.

Ponovo je oživelo iskustvo iz proteklih borbi i sada smo pokušavali da prenesemo to neprocenjivo znanje, sitne trikove i pojedinosti na te mlade ljude.

Za sve to, međutim, nismo imali dovoljno vremena. Nismo mogli da otklanjamo greške pojedinaca i da im posvetimo duge časove, što je nužno ako želiš da kod početnika iskoreniš sve nedostatke. Gotovo da nije prošao dan, a da preko aerodroma nisu jurila vatrogasna i bolnička kola, da bi jednog ili više pilota izvlačili iz olupina posle nespretnog poletanja ili sletanja.

Nisu, međutim, svi ti piloti bili toliko loše odabrani da ne bi mogli da pilotiraju školskim avionima i lovcima.

Mnogi od njih bili su pojednako nadareni za pilotažu kao što su nekada 1939. i 1940. bili kasnije najveći asovi.

168


Takvih je, međutim, bilo veoma malo, a osim toga nije postojao onaj bezbolni vremenski interval u kome su se sakupljali časovi u vazduhu, ili ma kakvo borbeno iskustvo, pre nego što su ih slali u borbu protiv Amerikanaca.

Nije prošao ni ceo mesec posle vesti da smo izgubili Gvadalkanal, kada smo pozvani na poseban oficirski sastanak da bismo čuli vest o novoj katastrofi. Ta vest je ostala u tajnosti do kraja rata i nisu je nikada i ni u kom obliku objavili u javnosti. Iza zatvorenih vrata čitao sam kako je japanski konvoj, sastavljen od preko dvadeset brodova — dvanaest transportnih, osam razarača i nekoliko malih pomoćnih plovnih jedinica — pokušao da iskrca armijske trupe u moju bivšu bazu Lej. Najmanje sto neprijateljskih lovaca i bombardera napalo je konvoj na otvorenom moru i u odlučnim napadima potopilo sve transportne brodove i još najmanje pet razarača. Ova novost je govorila o porazu gorem od onog kod Gvadalkanala, jer je to značilo da neprijatelj sada potpuno gospodari nebom severno od Leja i da smo bili nemoćni da se suprotstavimo njegovom neverovatno efikasnom napadu na naše brodove.

Nekoliko dana kasnije, tajnanski vazduhoplovni puk dobio je naredbu da se bez odlaganja prebaci u Rabaul.

Komandant Nakadjima me upitao da li bih možda bio spreman da ga pratim na povratku u područje zapadnog Pacifika. Kako je uopšte mogao da pomisli da želim bilo šta drugo?

Nakadjima mi je priznao da je ubeđen da sam i pored gubitka jednog oka bolji od njegovih novih pilota. Te iste večeri glavni štab mornarice objavio je spisak ljudi koji treba da pređu u Rabaul. Među njima je bilo i moje ime.

Nismo međutim računali sa glavnim hirurgom u Tojohašiju. Razbesneo se kada je pročitao moje ime u spisku.

Kao oluja je uleteo u komandantovu kancelariju i svoj bes iskalio na nesrećnom zapovedniku.

"Jeste li poludeli!" urlao je. "Hoćete li da ubijete tog čoveka? Sa vama nije nešto u redu kada dopuštate jednookom pilotu da ide u borbu? To je za njega smrtna osuda. Sve je to potpuno besmisleno. Ne dopuštam da Sakai ide u Rabaul". Čuli smo ga kako viče, čak na drugom kraju aerodroma.

Nakadjima se branio da sam ja bolji od većine novajlija i da oni, čak s oba oka umesto mog jednog, nemaju moju veštinu za komandama zeroa i još tome moje dugogodišnje iskustvo. Hirurg nije hteo da popusti ni za dlaku.

Sada se Nakadjima razbesneo. Svađali su se nekoliko časova, ali na kraju je hirurg izašao kao pobednik. Ubedio je Nakadjimu da izmeni mišljenje.

Kada je lekar napustio komandantovu kancelariju, uleteo sam kod Nakadjime i zamolio ga da promeni mišljenje.

169


Gledao je u mene kao da ne veruje, pokušao je da govori, a lice mu je postajalo sve crvenije i crvenije, dok nije dreknuo: "Ćuti!" pa je odjurio mrmljajući da su svi letači ludi.

Bio sam postavljen za instruktora letenja u vazduhoplovnoj bazi Omura u blizini Saseba.

Novi puk je stigao u Rabaul 3. aprila. Nije prošla ni sedmica, a u izveštajima sa bojišta počeli smo da čitamo da puk uveliko napada na Gvadalkanal, zaliv Milne, Port Darvin i na druge za neprijatelja životno važne strateške tačke. U četiri akcije, neprijateljski lovci i protivavionska artiljerija su oborili u vazduhu ništa manje nego četrdeset lovaca puka. Udarac je sledio za udarcem. Devetnaestog aprila se među oficirima pronela strašna novost, koja je kasnije bila potvrđena. Admiral Isoroku Jamamoto, cenjeni vrhovni zapovednik japanske Carske mornarice bio je ubijen. Ponovo sam nekoliko puta pročitao izveštaj. Admiral Jamamoto je bio putnik u jednom od dva bombardera koje su pratili zeroi, kada ih je napalo nekoliko novih američkih lovaca P-38. Neprijateljski lovci su se probili kroz lovačku zaštitu i oborili oba bombardera s neba.

Za čitavo to vreme sedeo sam u Omuri obučavajući nove pilote. Teško sam mogao očima da verujem kada sam posmatrao nove učenike kako posrću po pisti i nevešto poskakuju u vazduhu. Mornarica je vapila za pilotima i škola se uvećavala gotovo svakog meseca, dok su uslovi za prijem bili sve blaži. Ljudi, koji pre rata nikada ne bi smeli ni da sanjaju da će uopšte prići lovcu, sada su sa zeroima gurani u borbu. Sve je bilo hitno! Rekli su nam da ubrzamo obuku, da zaboravimo na detalje i da ih samo naučimo kako se leti i gađa.

Jedan za drugim, pojedinačno, u paru ili u trojkama, školski avioni su se zarivali u zemlju i ludo prevrtali po nebu. Kroz druge i mukotrpne mesece pokušavao sam da od ljudi koje su nam poverili, tu u Omuri, stvorim pilote-lovce. Bio je to beznadežan posao. Naše materijalne mogućnosti bile su tako jadne, zahtevi veliki i učenika previše. Primećivao sam na sebi da se uzaludno trošim. Više nije bilo sumnje da je naša domovina u velikoj nevolji.

Civilno stanovništvo nije bilo svesno te činjenice, kao ni naši učenici, ni mobilisani vojnici. Ali oficiri, koji su čitali poverljive izveštaje i koji su sami bili u borbi, shvatili su ozbiljnost situacije. Većina ih je ustrajala u nepokolebljivom verovanju da će Japan ipak konačno pobediti, ali slavlja povodom pobeda i veselih uzvika bilo je sve manje, mnogo manje nego ranije.

Uprkos tome što sam bio daleko od bojišta, ipak sam mogao da neposredno osetim rat i njegove nedaće. U septembru 1943. bio sam preneražen kada sam saznao da je poginuo moj stari bliski prijatelj, jedan od najvećih japanskih pilota, podoficir Kendji Okabe. Oborili su ga iznad Bugenvila. Bio je moj klasni drug u Cučijuri i mornarički as koji je postigao rekordnu pobedu oborivši sedam aviona u toku jednog dana.

170


Zar nema kraja njihovim pogibijama? Dok sam čitao tu kratku vest, došlo mi je da zaplačem. Posle neverovatnog

Okabinog uspeha onog dana u vazduhu iznad Rabaula, admiral Niniči Kusaka, zapovednik 11. vazdušne flote, zahtevao je od vrhovnog štaba mornarice u Tokiju da se tom pilotu da odlikovanje za izvanredan podvig. U vrhovima naše mornarice bilo je sve po starom. U Tokiju su odbili njegov zahtev s obrazloženjem da ne može biti izuzetaka — potpuno jednako kao što su godinu dana ranije odbili zahtev pukovnika Saita. Admiral Kusaka se, međutim, nije lako predavao. Ljut na odluku vrhovne komande, admiral je uz posebne počasti pripasao Okabi svoju svečanu sablju.

Tri dana kasnije, Okaba je živ izgoreo kad se njegov zapaljeni zero strmoglavio na zemlju.

171


26. Ivo Džima U aprilu 1944. godine, posle dugih zamornih meseci obuke pilota početnika

u Omuri, prekomandovali su me u vazduhoplovni puk u Jokosuki. Pre rata bi premeštaj u Jokosuku bio više nego poželjan, jer je taj puk bio carska gardijska jedinica, koja je štitila glavni vazdušni prilaz Tokiju. Sada je to bio sasvim običan puk, kao i svaki drugi. Dani kada se žudelo za tom prekomandom bili su daleka prošlost.

Zahvaljujući poverljivim izveštajima koji su mi stajali na raspolaganju kao oficiru, imao sam mogućnosti da u potpunosti pratim razvoj operacija. Ti tajni dokumenti bili su sasvim različiti od trućanja preko radija, koja su imala uspeha kod neobaveštenog stanovništva. Svuda na Pacifiku su naše snage potiskivane. Neverovatno snažne američke taktičke jedinice, čiji je obim prelazio svaku predstavu, praktično su do mile volje vršljale po Pacifiku. Čitao sam izveštaj za izveštajem, i iz njih saznao kakve su nam strašne udarce i ubitačnu pometnju izazivali neprijateljski brodovi koji su napadali izbliza. Neprijateljske vazdušne snage su narasle do strahovite moći. Na stotine njihovih P-38 leteli su visoko izvan domašaja naših lovaca i po svojoj volji birali kada će i gde započeti borbu. Novi tipovi lovaca i bombardera pojavljivali su se gotovo svakodnevno i priče naših pilota o njihovim vanredno poboljšanim letnim karakteristikama ulivale su malo nade u budućnost.

Još uvek smo se nekako držali u Rabaulu, ali ta nekada moćna tvrđava više nije ugrožavala Moresbi i druga neprijateljska uporišta. Rabaul je trpeo na sve moguće načine. Amerikanci su ga izabrali za poligon svojih bombarderskih posada i na njemu su isprobavali svoja nova pojačanja.

Ubrzo posle prekomande u Jokosuku, zamolio sam odsustvo, i iz te mornaričke baze vozom se odvezao u Tokio, koji je bio udaljen svega sat i po vožnje. Stričeva porodica primila me je kao rođenog sina. Video sam da će mi to biti dom kadgod budem uspeo da odem iz baze, bilo na nekoliko časova ili dana.

Posle večere, Hacujo je počela da me zadirkuje što još nisam oženjen. Njeno peckanje je izgledalo i ozbiljno i neozbiljno, pa sam joj vratio istom merom: "A zašto si ti još sama, moja draga rođako? Šta s tobom nije u redu da još nisi mogla da izabereš nekog lepog supruga"?!

Moja strina i stric su ovaj sukob, koji je pretio da se pretvori u požar, utišali primedbom, koja se odnosila na nas oboje. "Očigledno ste oboje mnogo izbirljivi!", rekao je stric.

Nasmejao sam se. "Pa zaista ne vidim zašto Hacujo-san još nije izabrala muža. Samo je pogledajte. Lepa je kao najlepša filmska zvezda u našoj državi, i recite mi koliko devojaka danas može da se pohvali da su odlične pijanistkinje",

172


nastavio sam da je začikavam. "Ubeđen sam", rekao sam im, a gledao sam Hacujo, "da biste mogli da joj izaberete odličnog supruga."

Stric i strina su se na to moje zadirkivanje na sav glas smejali, a Hacujo je zaćutala. Očima je sevnula na mene i brzo oborila pogled, a oči su govorile da je ljuta.

"Šta nije u redu Hacujo-san?" Napravila se gluvom. Bio sam iznenađen, jer je zaista bila ljuta. Odmah sam

skrenuo razgovor na drugu temu. "Hacujo-san, da li bi mi učinila uslugu? Lepo te molim. Sedi za klavir. Već

tako dugo me nisi udostojila svojom svirkom." Pogledala me je upitno. "Da li se još sećaš? Kada sam se upisao u školu? Nešto si mi svirala. Šta je

to bilo..., da sećam se. Mocart. Da li bi mi ga opet odsvirala?" Umesto odgovora Hacujo je otišla kod klavira i sela uz njega. Ko bi mogao

tada, dok su njeni prsti milovali dirke boje slonovače, da pomisli da u tom trenutku divlja rat na hiljade kilometara okeana! Ali ipak! Kada sam zatvorio oči, u mislima sam ugledao trepteće plavičaste plamenove izduvnih cevi lovaca i bombardera, koji su jurili po pisti dižući oblake prašine i kamenja i tutnjeći kreščendom maksimalne snage odvajali se od tla i nestajali u noći iz koje se mnogi neće vratiti.

Ja sam, međutim, sedeo u tokijskom predgrađu, opušten psihički i fizički, punog stomaka, grejan Ijubaznošću to dvoje ljudi, koji su me dočekali kao svog sina. Za to vreme su drugi umirali. Zaista, tada je taj naš svet bio tako čudan.

Svirka se utišala. Hacujo je još nekoliko trenutaka posedela za klavirom, a zatim se okrenula i čudno me pogledala. Oči su joj bile širom otvorene i upitne, kada je tiho progovorila: "Još nešto bih rado odsvirala ovog puta samo za tebe. Pažljivo slušaj. Nešto ću ti ispričati što rečima ne umem da iskažem."

Izgledala je tako čudno, zatim joj po licu razlilo rumenilo i naglo je oborila pogled.

Jako je dobro svirala. Muzika je izvirala iz klavira i lagano se dizala i razlegala po sobi istovremeno jačajući i stišavajući se. Začuđeno sam gledao tu devojku. Mislio sam da je poznajem, ali je ipak nisam sasvim poznavao.

Takvu Hacujo još nikada nisam video. Šta je time htela da kaže: "Nešto ću ti ispričati što rečima ne umem da iskažem".

Iznenada mi je postalo jasno da na Hacujo ne gledam kao na mladu devojku, ne kao rođaku, nego kao na ženu!

Prvi put sam je stvarno video svu zanetu nad dirkama, s prstima koji su leteli gore - dole i tako ozbiljnog lica kao da je htela da svoju dušu unese u muziku.

Hacujo i ja? Već sama pomisao je bila zapanjujuća. Očigledano više nije bila dete. Probudi se Sakai, ti glupavko!

173


Ona je žena. I sada ti priča, baš u ovom trenutku, da je zaljubljena u tebe! Sada mi je bilo jasno šta hoće da mi ispriča. Pod navalom osećanja najradije bih joj odgovorio. Sada to ne ide, ubedio sam sam sebe. Ali pored toga je istina. Pazi! Stvarno je Hacujo. Ti si zaljubljen u nju, ti budalo i do sada nisi slutio šta ona oseća. Iznenada sam se setio bolnice, kada me je obgrlila i pokušavala da me ubedi da ću opet da letim.

Dakle, zaista me voli, i to još više nego što sam se usudio da pomislim. Sve je bilo tako čudno i tDg trenutka sam shvatio da sam zaljubljen u

Hacujo. U nju. Ali šta da uradim. Sada sam isto tako trpeo, kao i onih proteklih sumornih meseci, kada je Fuđko plakala, jer sam je odbio. Zar sada nemam manje opravdanih razloga? Da li bi bilo moguće, da sam onda odbio Fuđiko, jer sam napola šlep, a sada da ne odbijem Hacujo, kada je sve isto tako kao što je bilo tada?

Kako da sada zaboravim na svoj ponos i progutam isto ubeđenje. Kako da poverujem da ću opet nekim čudom moći dovoljno razgovetno i dobro da vidim i poletim u vazduh kao as kakav sam nekada bio? Hoću li sve to moći i ponovo vratiti samopouzdanje? Ne!

Nijednim znakom nisam pakazao da shvatam šta želi da mi ispriča, niti da bih joj tako željno hteo da odgovorim.

Kada je Hacujo prestala da svira, sedeo sam još toliko koliko zahteva pristojnost i zatim sam se udaljio na spavanje pod izgovorom da sam umoran. Nekoliko časova nisam uspeo da zaspim.

Za vreme boravka u Jokosuki često sam posećivao Tokio. Za osamnaest meseci moje odsutnosti, naša prestonica se znatno izmenila. Boje i veselje su se izgubili. Ljudi se više nisu tako brzo i od srca smejali. Ulice su bile žalosne i bez života. Građani su išli pognute glave, obuzeti svojim brigama. "Marš vojnih brodova" više nije izazivao oduševljenje. Previše sinova, muževa i braće, stričeva i sestrića tih ljudi se više nikada neće vratiti kući.

Ali rat u Tokiju još nije ostavljao pravi trag, mada veselja više nije bilo. Radnje su se ispraznile i na snazi je bilo strogo ograničenje sledovanja. Ljudi su po vetru i mrazu stajali u dugim redovima i čekali na solju tople čorbe.

Domovina je još netaknuta, ako se izuzme jedan usamljen napad 1942. godine, kada je grupa bombardera generala Dulitla drsko prošišala iznad grada i preletela prema Kini. Tokio i svi drugi gradovi još nisu imali prilike da čuju grmljavinu i zviždanje delova eksplodirajućih američkih bombi.

Japan je pravi rat doživeo tek juna 1944. godine. Utisak na naše stanovništvo bio je očigledan. Japansko stanovništvo je 15. juna bilo šokirano kada je čulo da je dvadeset bombardera, zastrašujućih vazdušnih džinova, prema kojima su moćne leteće tvrđave B-17 bile kržljavci, preletelo neverovatno rastojanje od Kine i napalo neki grad na severu japanskog ostrva Kjušu. Napad je naneo malo štete, a dvadeset bombardera ne bi trebalo da izazovu posebno uzbuđenje među

174


stanovništvom. Međutim, u domovima, radnjama, fabrikama i na ulici, svugde u Japanu, ljudi su pričali o tom napadu i diskutovali o činjenici da naši lovci nisu uspeli da zaustave bombardere.

Svi su se pitali ko će biti sledeći? I kada? Koliko će bombardera da dođe? Radio je javio još nešto o čemu je trebalo brinuti. Amerikanci su se iskrcali

na ostrvu Sajpanu. To je značilo da se rat približava domovini. Sajpan nije bio naročito daleko. Rasprostrte su karte i naši ljudi su gledali u te male taćkice, koje nisu bile tako daleko od naših obala, a zatim su gledali jedni u druge. Počeli su da se pitaju — niko glasno, već svi šetpatom — a šta znače one neprekidne vesti o pobedama. Kako je moguće da se neprijatelj iskrcao na Sajpanu ako smo niu potopili toliko brodova, oborili avione i desetkovali njegove kopnene jedinice.

To je bilo pitanje koje su svi postavljali, ali se malo ko usuđivao da progovori.

Ubrzo pošto smo dobili vest o napadu na Sajpan, naše snažne mornaričke jedinice otplovile su ka Karijanskim ostrvima, da bi se sukobile u bici koja će, kao što smo svi u Jokosuki znali, biti jedna od najodlučnijih u ratu.

Više nismo osvajali tuđa ostrva, nego smo branili vrata svoje domovine. Sledećeg jutra puk u Jokosuki dobio je naređenje da pređe na ostrvo Ivo

Džimu. Naša vrhovna komanda se bojala da će Amerikanci posle zauzimanja Sajpana udariti na tu stratešku tačku. Kada bi imali u rukama Ivo Džimu, ceo Japan bi bio ugrožen. Te velike borbe kod Marijana postale su istorijske. Sajpan je popustio pred stanovitim neprijateljskim napadom. Naša mornarica je pretrpela katastrofalan poraz, a američke taktičke snage su se razmilele svemoćne, nezadržive i neustrašive po celom Pacifiku.

Činjenica da se neprijatelj u leto 1944. godine nije iskrcao na Ivo Džimu iznenadila je sve nas. U to vreme ostrvo je teško moglo samo da se odbrani! Samo jedan deo snaga koje su zauzele Sajpan mogao je da napadne obale tog ostrva i da samelje više simboličan otpor naših oslabljenih jedinica, koje su tada bile na ostrvu. Iz potpuno nepoznatih razloga ta invazija bila je odložena za mnogo meseci, pa su u međuvremenu mornarica i armija nagomilali velik broj ljudi i oružja na to strateško važno malo ostrvo.

Kada je puk iz Jokosuke dobio naređenje da obezbedi vazdušnu odbranu ostrva, imali smo na raspolaganju za taj zadatak svega trideset lovaca zero. To su bili oni isti zeroi na kojima sam se borio još pre gotovo pet godina u Kini. To je bilo sve! Invazije nije bilo. Takav razvoj događaja tada nam se činio kao pravo čudo.

Komandant Nakadjima se vratio u Jokosuku. Mesec dana posle odlaska iz Tojohašija za Rabaul naredili su mu iz Tokija da se vrati u Japan na novo mesto u Jokosuku, gde je pomagao da se za rekordno vreme iškoluju novi piloti. Sada,

175


posle godinu dana boravka u domovini ponovo je otišao na put, ali u borbe koje su obećavale junaštva veća nego ikada do sada.

Naredili su mi da se javim u njegovu kancelariju. "Sakai, zašto ne pođeš ovog puta sa mnom?" upitao je. "Ti znaš koliko želim da opet zajedno letimo. Nije me briga šta će neki doktor da kaže. Ti si bio, a i sada si odličan pilot. To si dokazao svaki put kada sam te video da letiš. Ti to dokazuješ uvek kada si u vazduhu."

Za trenutak je umuknuo. "Budimo sasvim iskreni. Saburo. Ti znaš bolje nego iko od nas kako je nesigurno znanje tih novih pilota. Već unapred se bojim tog trenutka, kada će se suočiti sa novim američkim avionima.

Treba nam nešto što će im podići moral i uliti što više borbenosti. Eto vidiš, Saburo, zato bih želeo da si sa mnom. Nužno si mi potreban. Za te

mladiće si gotovo kao bog. Ako budeš leteo sa nama, porašće im moral. Slediće te kuda god budeš želeo."

"I vi me još pitate, gospodine?" prasnuo sam. "Pitate me hoću li sa vama? Koliko puta sam pokušavao, koliko puta mi je odgovoreno NE! Ne možeš da letiš Sakai. Ti si poluslep, Sakai. Ti nisi dobar, Sakai. — Naravno želim da idem! Hoću da idem sa vama gospodine, želim ponovo da letim!"

Vremena su se promenila. Nijedan hirurg se više nije opirao da odem. Upornosti da jednog pilota ne puste u borbu, više nije bilo. Nismo mogli da gubimo vreme s takvim beznačajnim stvarima. Japanska domovina bila je ugrožena i zato jednooki pilot sa mojim borbenim iskustvom više ni za koga nije mogao da bude razlog odgovornosti.

Dočekao sam opet svojih pet minuta. Moja zemlja me je trebala. Dobili smo naređenje da odmah odletimo za Ivo Džimu. Nismo imali ni vremena da obavestimo porodice. Nije bilo oproštaja.

Šesnaestog juna izjutra poleteli smo iz Jokosuke i razvrstali se u dve grupe, pa uputili ka udaljenom ostrvu. Posle sto šezdeset kilometara bezglavog letenja kroz guste niske oblake i težak pljusak, bili smo prinuđeni da se vratimo u Jokosuku. Kišni period u Japanu je počeo. Nakadjima i ja bismo se, možda, probili do Ivo Džime, i možda bi to uspelo još nekolicini ostalih pilota. Ali većina od trideset letača u grupi bili su neiskusni. Oluja bi ih usput odvojila od naše formacije, što bi bio njihov kraj.

Ivo Džima je malo ostrvo, oko hiljadu kilometara južno od Jokosuke. Najveća širina mu iznosi oko tri kilometra.

Ako se pogleda geografska karta Tihog okeana, Ivo izgleda kao poslednji u nizu kamenja za prelazak preko vode u skupini Bonin, koja se proteže od Jokosuke do Guama. Karte, međutim, daju potpuno pogrešnu sliku, jer u ogromnim prostranstvima Pacifika, razdaljine između svakog parčeta kopna dobij aju u

176


realnosti neverovatne razmere. Bez radara, čak i bez radio-veze u našim zeroima, nismo se usudili da rizikujemo većinu naših lovaca.

Imali smo tragično iskustvo sa takvim poduhvatima. Početkom 1943, nekoliko eskadrila armijskih lovaca u kojima su leteli piloti koji nisu imali nikakvog iskustva u daljinskom lelenju iznad okeana, pošlo je iz Japana u neku bazu na jugu. Na putu su naišli na loše vremenske uslove, ali nisu hteli da se vrate. Gotovo svi avioni su nestali u beskrajnim prostranstvima Pacifika.

Pokušali smo ponovo sledećeg jutra, 17. juna. Ovog puta smo preleteli manje od sto šezdeset kilometara od Jokosuke, kada nas je oluja naterala na povratak, iako je, kao nama za podsmeh, meteorološki izveštaj govorio da je vreme iznad Ivo Džime i Marijana bilo savršeno! Čamili smo u svojim barakama slušajući radio-izveštaje iz naših garnizona na ostrvima, koji su ceo dan govorili o nepriajteljskim vazdušnim napadima.

Četiri puta smo poletali za Ivo i četiri puta nas je besna oluja naterala da odustanemo od leta. Kada smo, 20.

juna, peti put pokušali, vremenski uslovi još uvek nisu bili bezbedni. Nakadjima je, međutim, odlučio da se probijemo. Neiskusni piloti su se prosto prilepili za krila i repove vodećih zeroa, pa smo se tako svi zajedno probijali kroz snažne nalete i zaslepljujuće zavese kiše.

Naravno, tog momenta niko od nas nije znao da je to bio dan kada su neprijateljski avioni i topovi sa brodova pomorskih taktičkih snaga naneli najstrašniji poraz našoj floti u bici koja je besnela kod Marijanskih ostrva.

Na kraju smo prošli kroz olujni front. Nekoliko minuta kasnije, posle hiljadu kilometara leta, iz vode se pred na ma uzdigla vulkanska grba ostrva Ivo. Nakadjima je počeo da se iznad brda Moto jame u centru Ivo Džime približava drugoj pisti u širokom zaokretu. Ranije sam mislio da je naša prašnjava pista u Leju loša, ali ova je bila nemoguća! Sletanje na palubu nosača aviona koji se ljulja, naginje i skreće sa pravca, bilo bi jednostavnij nego na ovo čudovište ispod nas. Sa dve strane su se dizale strme, stenovite padine. Čak pri najmanjoj grešci pri sletanju avion bi se pretvorio u plamenu loptu. Na kraju piste je svakog nepažljivog pilota, koji blagovremeno nije počeo da koči, čekala vrtoglava litica.

Nakadjima nije dozvolio svojim ljudima da slete na tu pogibeljnu pistu. Čelu formaciju poveo je natrag nad aerodrom na južnoj padini vulkanskog ostrva. Tu nas je čekala duga i široka pista. Jedan za drugim naši lovci su počeli da poniru. Ali već je više od devedeset lovaca bilo poredano duž piste. Nije ostalo ni centimetra prostora za naše avione. Nakadjima je mahnuo rukom iz otvorene kabine dajući ftam svima znak da ga sledimo. Dug, vijugav drum vodio je od glavnog aerodroma prema drugom, pomoćnom. Razdaljina između dva aerodroma bila je hiljadu i šesto metara, a uz to je pomoćni aerodrom ležao na većoj nadmorskoj visini od glavnog, koji smo napuštali. Osećao sam se smešno dok sam

177


se truckao u zerou, koji je tandrkao po drumu. Bilo je to moje prvo i poslednje iskustvo u penjanju uzbrdo u lovcu koji je rulao. I da stvar bude još lepša, vozio sam se u koloni od trideset lovaca.

Bataljon kopnene vojske posmatrao je našu smešnu kolonu koja se po drumu vukla kroz oblake prašine, uz buku motora. Zinuli su od iznenađenja. Mnogi od njih su u nas uperili puške, glasno se srnej ali i rugali nam se. Nama to nije bilo nimalo smešno. Vožnja u zerou po strmom drumu, sa lovcem ispred i još jednim pozadi, dok smo se svi trudili da savladamo oštre krivine, bilo je u najmanju ruku podjednako teško kao leteti u grupi po gustoj magli.

Srećom, na Ivo smo stigli u vreme zatišja između borbi. Samo dan ranije, ostrvo je podrhtavalo i ljuljalo se od eksplozija hiljada granata sa američkih ratnih brodova, koji su plovili pored njegovih obala. Posle toga su se očigledno vratili na Sajpan i tamo nastavili da postepeno pretvaraju ostrvska utvrđenja u ruševine.

Tako je tri dana rat zaobišao Ivo Džimu. To nikako nije bilo mesto koje bi normalan čovek svojom voljom mogao da izabere za prebivalište. Bilo je isto toliko pusto, neprijateljsko i neudobno kao Rabaul, ako ne i više.

Bili smo prepušteni sami sebi, pa smo predah između borbi iskoristili i za kupanje u toplini izvorima, koji su izbijali iz stena na sve strane po ostrvu.

Rat nam još nikada do tada nije izgledao tako čudan. Sada smo već znali da je naša flota bila razbijena u bici kod Marijanskih ostrva i da su u njoj pali gotovo svi piloti sa nosača aviona. Više nije bilo sumnje, da će američke invazione snage svojom strahovitom nadmoćnošću, uz podršku više stotina aviona i hiljada teških brodskih topova zbrisali naše jedinice na Sajpanu do poslednjeg čoveka. A mi smo se za to vreme brčkali u toplim izvorima na Ivo Džimi.

Naši oficiri su bili sasvim izgubljeni. Svi su vrlo dobro znali da je Sajpanu pomoć nužno potrebna. Ali šta smo mogli da učinimo? Masovni napad naših lovaca imao bi samo trenutni i beznačajni efekat jer je Sajpan ležao oko hiljadu kilometara južno od Ivo Džime. A opet, s druge strane, ne možemo da sedimo skrštenih ruku na našem ostrvu dok nam drugove desetkuju. Postojao je i drugi razlog koji nas je sputavao. Kada bismo ostavili Ivo Džimu nekoliko časova bez zaštite nekoliko desetina lovaca koji mogu da se na svaki mig dignu u vazduh, Amerikanci bi za to vreme napali branioce našeg ostrva i iskrcali se pri slabom otporu.

Posle dugog razmišljanja konačno je odlučeno da lovci ostanu, ali da bombarderi napadnu američke ratne brodove koji su krstarili ispred Sajpana. Svi napadi biće izvršeni noću, a nezaštićeni bombarderi će poletiti u grupama od osam ili devet.

Dok sam posmatrao te avione kako tutnje niz pistu aerodroma na Ivo Džimi, a izduvni plavičasti plamenovi im u mraku osvetljavaju trupove i krila, setio sam se onih minulih dana u Leju. Najzad sam shvatio šta je motivisalo posade mičela i

178


marodera, koji su noću i danju bez lovačke pratnje tukli Lej i dokazivali svoju upornost uz nos desetina zeroa.

Sada sam morao da gledam drugu stranu medalje, onu goru po nas. U ranim mesecima 1942, američki dvomotorni bombarderi imali su nade da će se izvući. Ali sa našim betima je bio sasvim drugi slučaj. Ako je neprijateljskom lovcu uspelo da za sekund-dva ulovi betija u nišan, ili ako je protivavionska granata svojim užarenim parčićima zasula trup bombardera, bilo je potpuno verovatno da će već u sledećem trenutku, umesto našeg aviona, biti u vazduhu grmeća plamena masa, koja će se na kraju raspasti u moru.

Časovi između svakog poletanja i povratka preživelih bombardera ličili su na čitavu večnost. Naši piloti su napadali krajnje pogibeljno i postigli su nekoliko pogodaka. Ali šta je to značilo? Ličilo je na jači ujed!

I svake noći su se na Ivo Džimu vraćali jedan ili dva aviona sa izrešetanim krilima i trupom, s krajnje iscrpljenim posadama iz čijih je upalih očiju izbijao strah, jer su gledali drugove koji su jedan za drugim ginuli u dubini, još pre nego što su se dovoljno primakli da bi napali. Šačica pilota, koji su se vratili na ostrvo pričali su nam o lovcima koji su im se približavali u tami, i noću nepogrešivo otkrivali njihove avione, o svetlećim mecima, koji su noć pretvarali u dan, kada su svi topovi sa američkih brodova otvorili vatru na njih.

Blešteće eksplozije i mreža bljujućih svetlećih zrna ličili su na neprobojni plameni zid koji se isprečio na njihovom putu, kada su se spuštali da bombarduju.

Posle nekoliko dana, bilo je teško da se na ostrvu nađe još neki dvomotorni bombarder micubiši. Zatim su sa Ivo Džime poslani u napad torpedni avioni, jednomotorni džil, koji su pokušali da torpeduju brodove, leteći iznad površine vode. Prošli su malo bolje od većih aviona.

Dvadeset i četvrtog juna bio je kraj zatišja koje je vladalo na Ivo Džimi. Oko pet časova i dvadeset minuta izjutra, uz zaglušni zvuk razlegao se znak uzbune. Naši radari za daljinsko osmatranje otkrili su veliku grupu neprijateljskih aviona, na manje od sto kilometara udaljenosti, koji su se naglo približavali.

Svi lovci na našem ostrvu — više od osamdeset zeroa — protutnjali su niz dve piste i brzo se vinuli u vazduh.

Preostale betije i džilove mehaničari su ugurali u zaklone. Desilo se! Dugo čekanje se isplatilo. Opet sam imao zeroa u rukama i već za

nekoliko sledećih trenutaka znaću — po krvavom iskustvu prave borbe — da li sam pored očiju izgubio i svoju ratničku veštinu.

Na četiri hiljade metara visoko u vazduhu plovio je sloj oblaka. Naši lovci su se podelili u dve drupe, četrdeset zeroa se popelo iznad oblaka, a drugih četrdeset, moja grupa, ostalo ispod. Samo što sam iz penjanja prešao u horizontalan let, pod oblakom je već neki neprijateljski lovac mahnito obrćući se prošao kroz oblak vukući za sobom dugi rep plamena i crnog dima. Za trenutak sam pogledao na

179


lovca i uočio da se radi o novom tipu širokih krila i tupog nosa. Bes sumnje, bio je to novi gramen, helket o kome sam već toliko mnogo slušao. Počeo sam da pravim široki zaokret i bacio pogled naviše. Još jedan gramen je padao iz oblaka pikirajući strmoglave i ostavljao dimni trag.

Neposredno za petama ovome koji se pušio, sledila je desetina helketa u obrušavanju. Svih naših trideset zeroa zaokrenulo je u njihovom pravcu i počelo da penje, da bi se sa čela sukobili sa neprijateljskim avionima.

Američki piloti nisu oklevali. Grameni su jurnuli u napad. Zatim su se avioni rasuli po celom nebu i vitlali se vodeći mahnite dvoboje od površine vode pa sve do oblaka. Formacije su se raspale i izmešale.

Naglo sam izveo petlju pa valjak i izišao iza repa jed nog helketa na koji sam ispalio kratak rafal čim mi je ušao u nišan. Neprijateljski avion se brzo obrnuo u drugu stranu i moji meci su otišli u prazno. Sada sam pošao u levi borbeni zaokret i stalno smanjivao rastojanje pokušavajući da postignem čist pogodak u trbuh protivnika.

Gramen je hteo da izvede isti manevar, pa je tako za delić sekunde, koji sam čekao, njegov trbuh ispunio moj nišan i poslao sam mu kratak rafal. Topovske granate su eksplodirale na njegovom trupu. Sledeće sekunde izbio je gust oblak crnog dima iz neprijateljskog aviona koji se sunovratio u more.

Kuda god sam pogledao, svugde su bili lovci, dugi tragovi dima, bukteći plamenovi i avioni koji su eksplodirali.

Predugo sam gledao. Bleskovi svetlećih zrna su se pojavili neposredno ispred mojih krila, pa sam nagonski gurnuo palicu levo, zaokrenuo unazad, da bih neprijatelju zašao za rep i ispalio rafal. Pogrešio sam. Obrušio se i našao se van mog domašaja, a bio je prebrz da bih ga sledio.

Prokleo sam samog sebe, jer me uhvatio nepripremljenog. Podjednako žestoko kleo sam svoje slepo oko, koje mi je zatvorilo gotovo polovinu vidnog polja. Koliko sam brže mogao, odvezao sam gurtne padobrana, oslobodivši telo, tako da sam mogao da se okrećem u sedištu i da, na taj način gledam u stranu.

Posle toga nisam više imao ni sekunde vremena. Najmanje pet-šest gramena bilo je za mojim repom i premeštali su se, da bi došli u što povoljniji položaj za gađanje. Krila su im bleštala od plamenova prvih rafala njihovih mitraljeza. Još jedan brzi valjak ulevo. što brži! I zrna su prošla pored mene. Šest lovaca je prošišalo kraj mojih krila i u strmom, penjućem zaokretu otišlo udesno.

Neće me ovog puta! Oh, ne! Dao sam gas do kraja, okrenuo na desno pa jurnuo za šestoricom lovaca najvećom brzinom koju je zero mogao da razvije. Bacio sam brz pogled unazad — nije bilo nijednog lovca pozadi. Jedan od ovih biće moj. Zakleo sam se! Zero je naglo smanjivao ras to janje do najbližeg aviona. Kada sam bio na pedeset metara otvorio sam vatru iz topova i posmatrao kako granate udaraju po trupu i nestaju u kabini. Ispod staklenog krova pojavili su se

180


sjajni bleskovi. Već sledećeg trenutka helket se smešno zaneo i nagnuo na jedno krilo, dok se dimni trag pojačao svakog sekunda.

Ali, već su drugi lovci bili za mojim repom! Sasvim iznenada sam osetio da mi nije do naganjanja s njima.

Obuzeo me umor i kao da sam se zavio u zagušljiv plašt. Nekada, u Leju, ne bih gubio ni trenutka. Poveo bih svog zeroa u oštar zaokret i kidisao na njih. Međutim sada, osećao sam da me snaga napustila. Nije mi bilo do borbe.

Obrušio sam se i pobegao. U takvim uslovima bi suprotstavljanje helketima značilo besmisleno samoubistvo.

Napravio bih neku grešku, možda bih za delić sekunde prekasno pomerio pedalu, ili palicu, i to bi bio kraj.

Trebalo mi je vremena da ponovo dođem do daha i da se trgnem iz iznenadne obamrlosti. Možda je to bila posledica napora da jednim okom vidim onoliko kao ranije sa dva. Ne znam šta je bilo, ali mi je bilo jasno da ne mogu da se borim.

Bežao sam prema severu, preopterećujući motor preko dopuštene granice, da bih se izvukao. Helketi su se vratili i bacili na novi, svezi plen. Tada sam video nešto najstrašniod svega što sam doživeo u svim svojim dotadašnjim borbama. Pogledao sam udesno, nadole i zinuo.

Neki helket je izvodio prave vratolomije pokušavajući da umakne zerou koji mu se grčevito zakačio za rep i sa pedeset metara rastojanja slao rafale iz topova. Odmah iza tog zeroa je drugi helket gonio tog japanskog lovca.

Dok sam ih posmatrao, sa visine se sručio novi zero i u strmoglavom zaokretu pojurio za poslednjim gramenom.

Jedan za drugim su se jurili po dugoj blago iskrivljenoj putanji. Drugi zero, sav zanet, gonio je drugi helket i, očigledno, nije primetio trećeg Amerikanca, koji se ustremio na njega. Treći zero je primetio sve što se događa, pa je, napravivši oštar zaokret, neprimećen zašao za rep trećem helketu. Sve je to bilo zapanjujuće — a za mene užasno: kolona smrti, koja se kao zmija uvijala po nebu, a u kojoj je svaki avion slepo progonio onaj ispred sebe pucajući iz mitraljeza i topova po cilju. Helket, zero, helket, zero, helket, zero, Mora da su bili svi tako glupi da nijedan od pilota, bilo japanski ili američki, nije pazio na svoju najosetljiviju tačku — rep.

Prvi lovac u toj koloni, gramen, ispustio je dim, za sobom, divlje se zaneo i sunovratio ka moru. Gotovo u istom trenutku, zero koji ga je progonio, pretvorio se u plamenu loptu. Helket koji mu je zadao smrtni udarac, nije ostao čitav ni dve sekunde posle toga. Granate drugog zeroa su mu odlomile krilo, pa je mahnito kovitlajući se, padao u dubinu. Baš kad mu se krilo odvajalo, zaslepljujući blesak svetlosti propratio je eksploziju drugog zeroa.

Dok se treći helket naglo uklonio toj eksploziji, granate trećeg zeroa su mu raznele kabinu u komade.

181


Pet aviona je padalo u more. Video sam svih pet gejzira koji su šiknuli na površini vode. Poslednji zero je izveo pobednički valjak, zaokrenuo i kao jedini preživeli iz ovog sukoba nekuda odleteo.

Neko vreme sam kružo severno od Ivo Džime i duboko udišući vazduh pokušavao da se opustim. Klonulost je popustila i tada sam zaokrenuo ka poprištu borbe. Bitka se već završila. Još je bilo zeroa i helketa na nebu, ali su bili razdvojeni i počeli su se okupljati u svoje formacije.

S desne strane i ispred sebe ugledao sam penaest zeroa koji su leteli u formaciji njišući krilima, pa sam požurio da im se pridružim. Počeo sam da im prilazim odozdo, kad...

Helketi! Sada sam shvatio zašto se hirurg nekada tako uporno protivio mom povratku. Sa jednim okom imao sam veoma malo nade da uspem da uočim sitne detalje koji pomažu da se raspoznaju avioni na daljini. Sve dok nisam video bele zvezde na površini plavih krila, nisam bio svestan svoje greške. Odmah sam pokušao da odagnam strah koji je počeo da me hvata. Okrenuo sam ulevo i pošao u oštar stromglavi zaokret da bih dobio brzinu, nadajući se da me grarneni nisu primetili. Nisam imao sreće. Formacija helketa se razdvojila i svi avioni su pošli u divlji lov za mnom. Šta da radim? Činilo mi se da mi nema spasa.

Ne! Još uvek je postojao izlaz i mala nada. Bio sam gotovo iznad Ivo Džime. Kada bi mi uspelo da odlučnim manevrima zadržavam neprijateljske lovce tako dugo dok im ne ponestane goriva što mi se učinilo nemogućim, mogao bih da ih prinudim da se vrate kući...!

Sada sam uvideo koliko su ti lovci bili brzi. Za nekoliko sekundi su me stigli. Kako su neverovatno hitri. Bežanje je bilo gotovo besmisleno...

Napravio sam oštar zaokret unatrag i čelom se našao nasuprot njima. Moj manevar je potpuno iznenadio neprijateljske pilote, dok sam se ispod njih penjao u spirali. Sada su oni mene zbunili. Nisu se razišli kao što sam očekivao. Vodeći lovac je odgovorio istom spiralom do detalja ponavljajući moju akrobaciju. Ponovio sam spiralu i u njoj još oštrije zaokretao. Neprijateljski lovci nisu hteli ni za pedalj da popuste.

Sve to bilo je za mene nešto potpuno novo. Jedna erakobra ili P-40 bili bi izgubljeni kada bi pokušali da mi se suprotstave na taj način. Čak ni vildket ne bi mogao da se tako dugo meri u spiralama sa zeroom. Ali, ti helketi bili su najpokretljiviji neprijateljski avioni koje sam ikada sreo. Izašavši iz spirale, uleteo sam pravo u klopku.

Petnaest lovaca završilo je spirale i rasporedilo se u dugu kolonu. Već sledećeg trenutka sam se našao u središtu kruga koji je obrazovalo petnaest gramena. Svugde okolo video sam široka krila sa belim zvezdama. Ako je ikada neki pilot bio opkoljen u vazduhu, onda sam to bio ja.

182


Imao sam malo vremena da razmišljam o svojoj nesreći. Četiri gramena su se izdvojila iz kruga i obrušila na mene. Malo su prenaglili. Bez poteškoća sam skrenuo s pravca i helketi su proleteli nekontrolisano pored mene.

Međutim, ovi koje sam upravo izbegao, bili su manji deo neprijateljskih lovaca. Druga četvorka je već izletela iz kruga i obrela se iza mog repa.

Forsirao sam motor kako bih iz njega iscedio i poslednju kap snage i umakao bar toliko da, makar za trenutak, budem van dometa njihovih mitraljeza. Četiri lovca koja su me gonila nisu me zabrinjavala. Opasna je bila prva četvorka. Bio sam potpuno u pravu. Oni su se u međuvremenu, posle nekontrolisanog obrušavanja ponovo popeli iznad mene i prešli u obrušavanje napadajući me po drugi put.

Desnom nogom sam gurnuo pedalu tako da je zero kliznuo ulevo, pa sam svom snagom pomerio palicu nalevo i avion je naglo počeo da se obrće oko ose trupa. Svetleći tragovi su blesnuli ispod mog desnog krila, a za njima je sledio helket, koji je propao u dubinu.

Iz obrtanja sam prešao u oštar zaokret. Drugi gramen je bio oko 700 metara iznad mene, a krila su mu već bleštala od žutog plamena njegovih mitraljeza. Ono što ranije nisam primetio, sada mi je postalo jasno.

Neprijateljski piloti bili su jednaki početnici kao i moji neiskusni letači... a to može da bude ono što će danas da mi spase život.

Drugi lovac je nastavio da se približava, sipajući svuda okolo po nebu svetleće metke koji nisu mogli da dohvate moj avion. Nastavi! vikao sam. Nastavi da gađaš, samo napred, potroši svu municiju. Bićeš jedan manje na koga moram da mislim. Ponovo sam zaokrenuo i bežao, ali su mi opet helketi bili za petama. Kada su došli na oko tristo metara, krenuo sam ulevo. Grameni su ponovo prošli pored mene, još uvek pucajući u prazno.

Počeo sam da gubim strpljenje. Zašto da bežim pred tako nespretnim pilotima? Ne razmišljajući, zaokrenuo sam i zašao mu za rep. Sa pedeset metara udaljenosti ispalio sam kratak topovski rafal. Čist promašaj. Nisam izvršio popravku zbog zanošenja aviona izazvanog oštrim zaokretom. Ali, odjednom više nisam mario šta se dešava sa lovcem ispred mene, jer je drugi gramen bio iza mog repa i neprestano pucao. Ponovo sam napravio levi valjak, akrobaciju koja mi je uvek uspevala. Gramen je prošišao ispred mene, a za njim treći i četvrti lovac iz njegove četvorke.

Sledeća četiri aviona bila su gotovo neposredno iznad mene spremni da se obruše. Ponekad u takvoj situaciji moraš da napadneš da bi se odbranio. Popeo sam se gotovo vertikalno naviše, pravo na četiri lovca. Piloti su naginjali krila, pokušavajući da me vide. Nisam imao vremena da ih razdvojim. Tri helketa su me već napadala zdesna. Za dlaku sam izbegao njihova svetleća zrna, kada sam novim valjkom umakao ulevo.

183


Lovci su se opet rasporedili u širok krug. Svaki pokret koji bih učinio da umaknem, odmah bi mi navukao na vrat nekoliko gramena koji su iz različitih smerova hteli da mi preseku put. Kružio sam u sredini i tražio izlaz iz klopke. Očigledno nisu imali nameru da mi to dopuste. Jedan za drugim su se izdvajali iz kruga, zaokretali prema unutra i otvarali vatru čim su se dovoljno približili.

Ne sećam se koliko su me puta napadali i koliko sam im puta uzmicao. Znoj mi je oblio telo i natopio" rublje. Na čelu su mi se pojavile kapljice znoja i počele teći niz obraze. Opsovao sam kad mi je slana tečnost kanula na oko.

Nisam smeo da gubim ni trenutka da ga protrljam rukom. Sve što sam mogao da učinim bilo je da povremeno trepćem i da tako pokušam da sprečim da mi so onemogući vid.

Umarao sam se suviše brzo. Nisam znao kako da izađem iz obruča. Ali, bilo je očigledno, da ti piloti nisu tako dobri kao njihovi avioni. Kao da je neki unutrašnji glas šaputao. Stalno je ponavljao iste reći... Brzina, održavaj brzinu... Zaboravi na motor, neka izgori, ne smanjuj brzinu... ne prestaj da se obrćeš oko ose trupa, nikada ne prekidaj da se obrćeš...

Ruka je počela da mi se zamara od stalnog izvođenja valjaka u levu stranu kojima sam izbegavao svetleća zrna helketa. Kada bih se samo jednom za delić sekunde kasnije okrenuo ulevo, to bi bio moj kraj. Ali koliko dugo mogu još da dovoljno brzo izvodim leve valjke?

Moram da nastavim obrtanje! Dok god gramcni budu održavali svoj obruč, samo po jedan lovac može da napadne. Ako bude napadao samo jedan, nije me brinulo da neću moći da izbegnem njegove rafale. Svetleća zrna su prolazila blizu, ali morala su tačno da me pogode da bi me oborila. Bilo mi je sasvim svejedno da li meci prolaze sto metara ili sto centimetara pored mene dok god sam uspevao da ih izbegnem.

Trebalo mi je vremena da umaknem lovcima koji su napuštali široki krug kojim su me opasali i jedan za drugim se ustremljivali na mene.

Napravio sam valjak. Pun gas. Palicu snažno ulevo. Vidi, već dolazi drugi! Na leđa. More i horizont se ludo okreću. Skreni! Nailazi novi! Ovo je bilo sasvim blizu! Svetleći meci. Svetle. Blešte. Proleću. Stalno prolaze ispod krila. Palicu ulevo! Zadrži brzinu! Obrći se ulevo!

184


Valjak! Moja ruka. Jedva je još osećam! Da je ma koji pilot helketa izabrao drugi način prilaženja kod napada, ili da

se malo više usredsredio na svoj cilj, sasvim sigurno bi me oborio. Nijedanput nisu neprijateljski piloti nanišanili u tačku kojoj se moj avion približavao. Da je samo jedan od njih ispalio rafal u prazno nebo ispred mene, ili u stranu na koju sam pravio valjak, naleteo bih pravo na njegove metke.

No, ima nešto čudno u svih letača. Njihova psihologija je nesvakidašnja, osim retkih izuzetaka, a ti postaju asovi.

Devedeset i devet procenata svih pilota grčevito se drži primera koje su naučili u školi. Obučavani su da se pridržavaju nekog određenog programa, i šta god se desi, ni za dlaku ne bi odstupili od naučenih pravila, čak i kada se nađu u situaciji da se bore za život.

Tako se ovo proganjanje svelo na pitanje, hoće li me pre izdati snaga u ruci, pa ću pogrešno izvesti valjak kojim sam se spašavao, ili će helketima nestati gorivo. Čekao ih je još let do njihovih nosača aviona.

Pogledao sam na brzinometar. Gotovo 560 kilometara na čas. Najviše što je zero mogao da izvuče iz sebe!

Važnija mi je bila izdržljivost motora, nego ruka. Lovac je isto imao svoje granice. Plašio sam se za njegova krila. Suviše su se naprezala usled opterećenja kod stalno ponavljanih valjaka i zaokreta, kojima sam izmicao neprijatelju.

Postojala je mogućnost da metal popusti pod neprestanim opterećenjima i da se krilo otkine od zeroa, ali to je bilo van moje moći. Morao sam da nastavim da letim i da nateram avion da pravi spasonosne valjke ili ću umreti.

Valjak. Gurni palicu ulevo! Skreni! Nailazi novi. Dođavola s krilima! Valjak! Više ništa nisam čuo. Zvuk zeroovog motora, zaglušna grmljavina helketa,

prodorno štektanje njihovih mitraljeza od pola palca, sve se izgubilo. Levo oko me peklo. Znoj mi je curio sa čela u oko. Nisam mogao da ga obrišem. Pazi! Palicu u stranu. Gurni pedalu! Vidi svetleće metke! Opet su me promašili. Igla visinometra spala je do kraja. Okean je bio neposredno ispod mog

aviona. Morao sam da ispravim krila, jer ću inače krajevima zakačiti talase. Gde je počeo taj prokleti lov? Na gotovo četiri hiljade metara visine. Sa više od četiri

185


hiljade metara u skretanju i obrtanju, izbegavajući metke, spuštao sam se sa goniocima sve niže i niže.

Sada mi nije ostalo ni trunke visine. Međutim, ni helketi nisu mogli više da napadaju kao pre. Više nisu mogli da

se obrušavaju, jer nije bilo prostora za izvlačenje. Verovao sam da će pokušati nešto novo. Tako sam. dobio nekoliko trenutaka. Palicu sam držao levom rukom, a desnu snažno stresao. Zabolela me. Sve me je bolelo. Tup bol i obamrlost.

Video sam ih kako ponovo izlaze iz kruga. Sada su pažljivi, plaše se da im odjednom nešto ne pripremim. Prvi se obrtao oko ose trupa. Napada iz valjaka.

Nije teško da mu umaknem. Skreni ulevo! Pogledaj okolo! Svetleći meci. Vodoskoci se dižu iz morske površine. Vodena prašina. Pena. Nailazi drugi. Koliko će još da me napadaju novom taktikom? Nisam više brojao. Kada će da odustanu? Mora da su već pri kraju sa gorivom! Ali više nisam mogao tako uspešno da bežim. Ruke su počele da mi trnu.

Više nisam osećao palicu. Umesto da se zero sklanja brzim i oštrim valjcima, obrtao se sporo opisujući krive putanje, pri čemu je svaki manevar bio razvučeniji od prethodnog. Helketi su to primetili. Pooštrili su napade i postali drskiji. Naleti su im bili tako učestali, da prosto nisam imao vremena da dišem.

Tako više neću moći da izdržim. Moram da prekinem! Tada sam izašao iz još jednog levog valjka i pre ulaska u sledeći gurnuo sam pedalu i palicom komandovao desni zaokret. Zero je poslušno reagovao, pa sam iz sve snage jurnuo da probijem krug. Izašao sam iz obruča, oborio nos aviona ka vodi i dao se u beg iz petnih žila. Helketi su se za trenutak razdvojili i zbunili. Zatim su opet bili iza mene.

Polovina aviona je zatvorila put ispred mene, a druga je grabila za mnom kao olujni oblak iz koga su sevali mitraljezi. Helketi su bili suviše brzi. Za nekoliko sekundi su se našli na rastojanju dovoljnom za otvaranje vatre.

Sada sam neprestano skretao udesno dodavajući gas zerou, tako da se pri svakom manevru avion snažno tresao.

S leve strane šikljali su u nebo vodoskoci bele pene od metaka, koji su i dalje jako blizu prolazili pored mene.

Nisu hteli da odustanu. Sada su lovci koji su bili gore pošli na mene. Grameni koji su bili neposredno iza mene gađali su kratkim rafalima, a oni koji su se obrušavali čekali su kada ću skrenuti. Jedva sam još mogao da pomeram ruke i noge. Nije bilo izlaza. Ako budem leteo nisko, proći će minut ili dva i zatim ću palicu samo jednom povući presporo. Zašto da čekam da umrem bežeći kao kukavica?

186


Navukao sam palicu toliko da mi je ruka gotovo dodirnula stomak. Zero je poleteo u petlju i tamo, samo st metara pred menom, bio je helket čiji je zgranuti pilot pokušavao da presretne moj avion.

Lovci iza njega imali su dovoljno vremena da se okrenu na mene. Više nisam vodio računa koliko ih je. Hteo sam onog prvog. Helket je divlje zaigrao pokušavajući da mi umakne. Sada! Pritisnuo sam okidač i svetleća zrna su sevnula ka njemu. Ruke su mi bile preumorne. Zero se zaneo. Nisam imao više snage u rukama da ga umirim.

Helket je strmo zaokrenuo, prešao u penjanje i pobegao. Petlja je pomogla. Ostali lovci su kružili uokolo zbunjeno. Popeo sam se i

opet počeo da bežim. Grameni su ponovo bili tačno iza mene. Budale u tim avionima pucale su sa rastojanja od 500 metara. Trošite municiju, trošite je! viknuo sam. Ali bili su prebrzi. Svetleća zrna su sevala pored mojih krila i ja sam se beznadežno obrtao.

Iznenada se dole pojavio Ivo Džima. Zanjihao sam krilima u nadi da će naši strelci dole na aerodromu videti crvene krugove. Pogrešio sam. Manevar mi je smanjio brzinu i helketi su opet bili svuda oko mene. Gde je potivavionska? Šta nije u redu sa onima dole na ostrvu? Otvarajte vatru budale, pucajte!

Ivo je tada buknuo. Zaslepljujući bleskovi preplavili su ostrvo. Učinilo mi se da pucaju iz svih oružja i svetleća zrna su prosto pljuštala po nebu. Eksplozije su potresle zero. Preteći oblačići dima su se pojavili u vazduhu između helketa. Neprijateljski avioni su strmo zaokrenuti i obrušili se umakavši van domašaja protivavionske.

Produžio sam da bežim maksimalnom brzinom. Bio sam uplašen. Nastavio sam da se osvrćem unazad u strahu da se ne vrate i da svakog trenutka njihova svetleća zrna ne pogode u kabinu, otkinu delove metala i zariju se u mene.

Preleteo sam Ivo pritiskujući šakom ručicu gasa i naterao avion da leti još brže. Brže, brže! Južni deo Ivo Džime pojavio se na vidiku. Primetio sam oblak. Ogromni kumulus se kretao visoko iznad vode. Nisam ni pomislio na vazdušne struje. Jedina želja mi je bila da pobegnem od tih lovaca. U punoj brzini sam uleteo u uzburkanu masu.

Činilo mi se kao da je džinovska šaka zgrabila moj zero i divlje ga bacala po vazduhu. Video sam zaslepljujući blesak munje, a zatim me obavila tama. Komande nisu reagovale. Zero je propadao i dizao se. Čas je bio na leđima, čas se svaljivao na krilo. Sad ga je nešto guralo s repom naviše.

Zatim sam prošao. Oluja u oblaku izbacila je lovca sa strašnim bočnim klizanjem. Bio sam na leđima. Oko petsto metara iznad mora ponovo sam imao kontrolu nad avionom. Daleko u pravcu juga jedva sam uočavao petnaest helketa koji su se vraćali na svoj nosač. Teško se moglo poverovati da je sve završeno i da sam još živ.

187


Neizmerno sam želeo da se što pre spustim. Želeo sam čvrstu zemlju pod nogama. Sleteo sam se na glavni aerodrom Ivo Džime. Oko pet minuta sam se odmarao u kabini iznuren, a zatim sam se teškom mukom izvukao iz mog zeroa. Svi ostali lovci su odavno sleteli. Kada sam se zaustavio, gomila pilota i mehaničara poletela je ka mom avionu vičući i vrišteći. Nakadjima je bio među njima. Obgrlio me je oko vrata urlajući od radosti. "Uspeo si Sakai! Uspelo ti je! Petnaest protiv jednoga... Bio si veličanstven!" Ja sam se samo naslonio na svoj avion i nešto mrmljao, proklinjući svoje slepo oko. Gotovo me je stajalo života.

Jedan oficir me je tapšao po leđima. "Mi, dole smo gotovo poludeli", uzviknuo je. "Svi na ostrvu su vas gledali!

Protivavionci nisu mogli dočekati da dođete iznad ostrva i da privučete te avione na njihov domet. Svi su imali prste na okidačima, čekali su i nadali se da ćete u njihov smer. Kako ste uspeli?" upitao je preneražen.

Jedan mehaničar je dotrčao do mene i salutirao: "Gospodine! Vaš avion... na njemu nema... to je neverovatrio, nijedne rupe od mitraljeza nema na vašem lovcu!" Ni ja nisam mogao da verujem. Pregledao sam zero sa kraja na kraj. Mehaničar je bio u pravu. Nijedan metak nije pogo dio lovca.

Kada smo kasnije bili u baraci, saznao sam da je prva grupa zeroa, koja je letela iznad oblaka vodila mnogo lakšu borbu od naše. Velika formacija helketa penjala se kroz sloj oblaka tačno ispod njihovih aviona, tako da su oni imali visinsku prednost, pa su mogli da pređu u pikiranje i iznenade Amerikance pre nego što su shvatili šta se događa. Podoficir Kinsuke Muto, zvezda puka iz Jokosuke, imao je svoj veliki dan. Oborio je četiri gramena.

Drugi piloti su potvrdili njegove pobede. Muto je dva helketa zapalio pre nego što su uspeli da mu umaknu.

Ali konačan ishod te borbe je bio porazan po nas. Blizu četrdeset — gotovo polovina svih naših lovaca — bilo je oboreno.

188


27.Let bez povratka Sledećeg dana, posle silovitog vazdušnog boja koji je prepolovio naše

redove, spopao me žestok proliv, što se i moglo očekivati, jer smo za piće koristili kišnicu sakupljenu u buradima, kantama i ostalim posudama.

Moje psihičko stanje nije bilo ništa bolje od moje smanjene telesne otpornosti. Gubitak od četrdeset pilota i aviona u samo jednoj vazdušnoj borbi duboko me je potresao. Podjednako porazno bilo je gledati naše neiskusne pilote kako jedan za drugim padaju u plamenu, dok su helketi naše zastarele zeroe skidali s neba. Kako je sve to bilo slično borbama u Leju! Razlika je bila jedino u tome, što su sada zastareli avioni bili zeroi, a neiskusni piloti japanski. Rat se preokrenuo za tristo šezdeset stepeni.

Proliv je iscrpeo svu moju snagu i za nedelju dana me prikovao za postelju. Moje ozdravljenje je išlo sporo.

Drugog jula uveče u našoj baraci se osetilo uzbuđenje. Posilni su ulazili i izlazili, trčali između radiostanice i štaba. Izašao sam pred baraku i zaustavio nekog čoveka, koji mi je rekao da su naši radio-prisluškivači zapazili iznenadnu živost na neprijateljskim radiostanicama. Mada je većina tih poruka bila kodirana, pa nismo mogli da ih dešifrujemo, ipak smo zaključili da ih šalje neka neprijateljska formacija, koja ne može da bude suviše daleko od ostrva.

Sigurno se pripremao napad. To je bilo očigledno, kao i činjenica da će vrlo brzo doći do njega. Svi piloti su se javili u štab da prime naredbe. Nisu mi dozvolili da letim. Komandant je smatrao da sam još preslab i da ne bih mogao da pilotiram. Sledećeg jutra svi piloti su se pojavili u Četiri časa na aerodromu. Nekoliko naših izviđačkih aviona odmah je poletelo da osmotre okean oko ostrva. Narednih nekoliko časova se nije ništa desilo. Vratio sam se u baraku da još malo odspavam. Oko šest su trube prekinule tišinu ostrva, najavljujući da se približava napad.

Ljudi su pojurili preko aerodroma, da bi se dočepali svojih topova, a četrdeset lovaca je jurilo niz pistu, da bi što pre poletelo i popelo se kako bi presreli neprijateljske avione. Izašao sam pred baraku da bih posmatrao šta će se dogoditi.

Daleko na jugu pojavilo se najmanje pedeset aviona koji su leteli pravo na nas. Četrdeset zeroa, koji su kružili iznad ostrva okrenuli su se da sa čela napadnu neprijateljske lovce.

Samo minut ili dva sam posmatrao žestoke vazdušne bojeve. Do ušiju mi je dopro novi zvuk... zavijanje aviona u obrušavanju! Okrenuo sam se i ugledao eskadrilu evendžera koji su se u četiri odvojene grupe obrušavali pravo na naš aerodrom. Neprijateljski napad je bio besprekorno vremenski usklađen: naših

189


četrdeset lovaca bilo je zauzeto borbom sa helketima, tako da je ostrvo bilo otvoreno za bombarderski napad.

Još sam trčao prema baraci, kada je zaglušna eksplozija zatresla tle pod mojim nogamo. To mi je bilo dovoljno!

Bacio sam se na zemlju, zarivši glavu u vulkanski pepeo. Pokušao sam da se ukopam u prašinu, da bih se zaklonio od metalnih parčića bombi, koji su šibali po vazduhu. Eksplozije nisu prestajale nekoliko minuta. Svaki put kada je bomba eksplodirala, zaljuljala se zemlja ispod mene. Prašine je bilo svuda okolo. Zatim je buka prestala.

Okrenuo sam se na leđa. Evadžeri su se udaljavali prema jugu. Ustao sam i zagledao se u stubove dima i prašine koji su se dizali iznad

aerodroma. Još jedan napad! Druga eskadrila evendžera prošla je kroz ključajuće oblake dima i ustremila se pravo na naš aerodrom. Bombarderi su očigledno išli pravo na nas. Okrenuo sam se i potrčao koliko me noge nose, pa sam se bacio na zemlju pored velikog rezervoara kišnice, koji se nalazio iza barake.

Gotovo istovremeno sam primetio bombe koje su ispadale iz evendžera. Buljio sam u njih kao opčinjen... rasle su u dimenzijama i padajući kroz vazduh naglo se debljale. Progutao sam još malo prašine. Talas toplog vazduha udario je u tle i prevrnuo me. Zaglušne eksplozije su mi odjeknule u ušima. Otvorio sam oko i video jedino kako prašina i dim kuljaju iz zemlje. Bio sam više ugruvan i zaplašen nego povređen. Nisam zadobio nikakve rane osim modrica usled pada na zemlju. Postepeno mi je prestalo da zuji u ušima. Čuo sam kako se baraka ruši i u poslednjem trenutku sam se bacio u stranu, kada se vodeni rezervoar sa treskom srušio.

Vazdušna bitka iznad nas još je trajala. Posmatrao sam avione, slušao preopterećene motore, kašljuće zvuke topova zeroa i štektanje helketovih mitraljeza.

Šta da radim na zemlji? Dođavola i sa prolivom! Potrčao sam iz zaklona ka štabu.

Pogled na treći talas bombardera, koji su se sa visine ustremili na aerodrom zaustavio me je na pola puta, pa sam se okrenuo i ponovo zaždio u zaklon. Ovog puta su loše gađali. Bombe su padale s druge strane piste i na drugom kraju iskopale niz rupa. Sada sam uspeo da stignem do štaba, rasklimatanog šatora koji još uvek bombe nisu dirnule.

Rekao sam namrštenom Nakadjimi da želim da letim. "Svi ispravni avioni su u vazduhu, Sakai," odgovorio mi je očigledno nesrećan. "Osim toga mislim da je doktor rekao da nisi sposoban za letenje."

"Sada je sa rnnom sve u redu, gospodine," spremno sam slagao. "Čini mi se da je onaj lovac tamo u redu".

Pokazao sam na zeroa koji je stajao na kraju piste.

190


"Motor tog aviona nije bio ispravan kada su ga probali", odgovorio mi je komandant. "Ali, možda je sada u redu.

Mehaničari su na njemu radili nekoliko časova". Pogledao me je. "Dobro, pa onda pođi!"

Pozdravio sam ga i istrčao iz šatora. "Sakai!" okrenuo sam se. Bio je Nakadjima. "Čuvaj se, Sakai!," doviknuo mi je. "To više nije Lej... pazi!"

Nekoliko ljudi je vuklo zero sa piste, pokušavajući da ga ugura u zaklon, pre sledećg bombardovanja. Viknuo sam im da okrenu lovca ponovo nazad. Dok sam se uvlačio u kabinu, jedan mehaničar se uspuzao na krilo.

"Motor nije bio u redu, gospodine!" viknuo je kroz buku, dok sam startovao motor. "Sada može da bude u redu!"

Motor je savršeno prihvatio. Nisam gubio ni trenutka oko zagrevanja, već sam odmah pošao na poletanje.

Točkovi su se upravo odlepili od tla, kada sam video četvrtu eskadrilu evendžera, koja se obrušavala. Nisam bio u mogućnosti da napadnem bombardere, jer sam tek poleteo. Oborio sam nos aviona i kliznuo iznad vode, da bih postigao brzinu, pa sam počeo da se penjem kada sam bio oko četrdeset kilometara udaljen od ostrva. Bombarderi su završili svoj borbeni nalet i sada je peti talas aviona tutnjao kroz dim i prašinu da izruči svoj smrtonosni tovar. Nijedan lovac im se nije suprotstavio. Svi zeroi u vazduhu, osim moga, borili su se za sopstveni život protiv helketa.

Na visini od 4000 metara vraćao sam se ka Ivo Džimi pošavši pravo prema mestu gde su se vodili dvoboji. Kada su evendžeri izbacili svoje bombe, helketi su se odvojili od zeroa i okrenuli da prate bombardere natrag do njihovih nosača aviona. Nije mi preostalo ništa drugo nego da se sa preostalim zeroima vratim na aerodrom.

Ponovo su helketi teško iskasapili naše redove. Opet je bila oborena polovina zeroa koji su poleteli da presretnu Amerikance. Dvadeset od četrdeset zeroa! U dvema borbama američki lovci su skinuli šezdeset od ukupno osamdeset zeroa. Bilo je to neverovatno!

Podoficir Muto i zastavnik Macuo Hagire bili su jedine svetle tačke toga inače mračnog jutra. Svaki od njih je oborio po tri helketa i još neki piloti su tvrdili da su skinuli po jednoga. Te pobede su bile slučajne. Naši avioni ništa nisu mogli da učine evendžerima.

Obe piste bile su u ruševinama. Izgledalo je da je sletanje nemoguće, ali su svi piloti nekako uspeli da sa svojini avionima zaobiđu kratere koji su zjapili na obe piste.

Neprijatelj će sigurno i dalje da dolazi. Ali šta možemo protiv toga da učinimo? Čak i kada bi svaki pilot u vazduhu oborio nekoliko neprijateljskih lovaca, bili bismo nemoćni da sprečimo bombardere da tuku naše aerodrome i

191


odbrambene objekte. Celo popodne i veče, do kasno u noć, naši štabni oficiri su pokušavali da pronađu izlaz iz te beznadežne situacije. Te noći za neke nije bilo odmora. Mehaničari i pomoćno osoblje su radili do svitanja, da bi raščistili piste i zasuli kratere bombi.

Piloti nisu ništa znali šta se dešavalo na sastanku u štabu. Rano smo otišli na spavanje — u tih nekoliko koliba i šatora, koji su još ostali čitavi — očekujući drugi napad ujutro.

Amerikanci nas nisu razočarali. Ponovo je svaki zero na ostrvu poleteo u vazduh. Rezultat je bio čak gori, nego što smo očekivali. Svega devet zeroa, od kojih većina oštećena, vratila se na Ivo. U tri uzastopne bitke izgubili smo sedamdeset i jednog lovca od osamdeset.

Ponovo nismo učinili ništa da bismo zaustavili bombardere. Štaviše, preciznost njihovog bombardovanja se poboljšala. Na Ivo Džimi je vladao neopisivi haos. Većina objekata bila je u ruševinama, aerodrom je opet bio posut jamama od bombi. Svega osam bombardera ostalo je čitavih na zemlji — osam torpedonosaca koje su spasila njihova skloništa. Gotovo svaki drugi bombarder, ili lovac, koji je bio na opravci, ili skriven u zaklonu, bio je uništen.

Posle sletanja odvukli smo se do štaba. Niko nije imao više ni snage ni volje da priča. Utučeni, malodušni, izvalili smo se na zemlju i posmatrali ljude kako bezglavo jure po pisti, pokušavajući da zatrpaju rupe i ugase plamenove koji su divlje buktali i proždirali razrušene zgrade.

Nekoliko minuta smo čekali da komandant Nakadjima izađe iz štapskog šatora i uputi se ka našoj grupi. Ustali smo da ga pozdravimo. Nakadjima je odmahnuo rukom, dajući nam znak da sednemo. Komandant je bio očigledno uzbuđen i govorio je tihim kolebljivim glasom. Rekao nam je da su štapski oficiri raspravljali celu noć i da se razilaze u tome kakve akcije treba ubuduće da preuzmemo protiv Amerikanaca. Jedna grupa je ostajala pri tome da nemamo nikave šanse da šaljemo svoje lovce da presreću američke napadače. Za nekoliko dana ostaćemo bez ijednog aviona. Zato je, po njima, preostalo samo jedno rešenje: da sa svim raspoloživim snagama napadnemo američke taktičke brodove koje su naši avioni otkrili na oko sedamsto kilometara zapadno od ostrva.

Druga grupa bila je načelno saglasna sa tim planom napada. "Ali," protivili su se, "šta može da postigne svega devet japanskih lovaca i osam jednomotornih bombardera protiv neprijateljskih taktičkih snaga? Amerikanci mogu odjednom da pošalju sa svih svojih nosača aviona nekoliko stotina aviona!" Američke pomorske snage bile su iste koje su 20. juna kod Marijanskih ostrva praktično zbrisala sve naše mornaričke avione sa nosača.

Rasprava se završila tako, rekao je Nakadjima, što je komandant puka na Ivu kapetan Kanzo Miura konačno prihvatio predlog da se napadne američka taktička

192


flota. Miura je odredio da u napad krenemo 4. jula u podne, na (američki) Dan nezavisnosti.

Nije nam bilo suđeno da napad izvršimo po planu. Pošto je neprijatelj očekivao da bismo mogli da iskoristimo priliku za napad na njihovu flotu na dan nacionalnog praznika, razjareni američki piloti su se vratili ujutro četvrtoga i pretvorili ostale ostrvske objekte u plamteće, dimeće ruševine.

Nismo mogli čak ni da polećemo. Pista je opet bila neupotrebljiva. Sedeli smo oko štapskog šatora kao i dan ranije, dok su oficiri diskutovali među sobom. Miura, (što smo kasnije saznali) nije hteo da odustane od svoje pređašnje naredbe. "Borićemo se do kraja," rekao je svom štabu. "Ako nastavimo defanzivnu borbu, naš kraj je nesumnjivo blizu. Šta možemo da učinimo? Da ostanemo ovde i da gledamo kako nam obaraju i poslednji avion, dok neprijateljeva flota ostaje nekažnjena? Ne! Napašćemo još danas! Čim pista bude opravljena, zahtevam da svaki avion poleti."

Nakadjima nam je ispričao sve detalje tog sastanka. "Sasvim je jasno", zaključio je, "kuda vas šaljemo, tamo iznad mora. Nema svrhe da vam nešto drugo pričam; odletećete u gotovo sigurnu smrt. Ali," tu je malo oklevao, "tako je već odlučeno. Morate da pođete."

Svakome od nas je pogledao u oči. "I neka vas sreća prati." Komandant je izvukao list hartije iz džepa i pročitao imena pilota koji su

izabrani da izvrše zadatak — let bez povratka — kako je izgledalo. Među pilotima nije bilo uzbuđenja. Svaki čovek je ustao i pozdravio kada

mu je Nakadjima pročitao ime. Moje je bilo deveto po redu. Bio sam određen da vodim drugu grupu od devet zeroa. Muto, koji je bio najbolji pilot među nama, vodiče treću grupu. Nakadjima je izabrao jednog poručnika da vodi prvu grupu i celu eskadrilu.

Zatim je Nakadjima prišao meni. Očigledno je bio nesrećan. Stavio mi je ruku na rame. "Mrzim sam sebe, što te šaljem, stari moj prijatelju," mrmljao je. "Ali," pa je teško uzdahnuo, "sve govori da nam ništa drugo ne preostaje. Sakai, meni... srećno!" Nisam znao šta da mu odgovorim. Pružio sam mu ruku. Rukovali smo se bez reći, a onda se Nakadjima okrenuo i otišao.

Naša grupa se razišla ne izgovorivši gotovo ni slova. Piloti koji su bili izabrani za taj zadatak otišli su da pakuju svoje lične stvari. Gledao sam u nekoliko ličnih predmeta koje sam doneo sa sobom na Ivo. Razmišljao sam o ljudima koji će morati da ih predaju porodicama poginulih. Kako će se moja majka držati kada joj budu predali zavežljaj i rekli kako se to dogodilo?

Časovi su neverovatno brzo prolazili. Kakva ironija, razmišljao sam. Pre nekoliko dana mi se činilo da svaki minut traje večnost, kada mi je onih pretnaest helketa htelo da oduzme život.

193


Muto je prišao šatoru i pitao da li imam neku ideju kako da izvršimo zadatak. Posmatrao sam ga nekoliko trenutaka. "Muto, ne... nemam. Zamisli? Sada nemam nikavih dobrih ideja. Kada budemo doleteli do tih brodova ovog popodneva, neprijateljski lovci će se sa svih strana sjatiti na nas. Jedino što mogu da kažem je da smo dobili naredbu. Ići ćemo. I to je sve."

Bilo mi je žao mladog pilota. Ja, lično nisam više bio od neke naročite koristi svojoj domovini. Teškoće koje sam iskusio kada sam bežao pred potpuno neiskusnim američkim pilotima nedvosmisleno su mi ukazale koliko mi je jedno slepo oko smanjilo lovačke sposobnosti. Muto je međutim bio nešto drugo... bio je Nišizava, Ota i Sasai sve ujedno. Sjajan pilot. Danas nije trebalo da bude s nama u vazduhu. Žrtvovati njegov život u tako besciljnoj misiji bila je prava ludost. Kada bi mu dali jednog od naših najnovijih lovaca, Muto bi imao velike šanse da uništi desetinu, možda i dve neprijateljskih aviona. Bio je pilot koji bi Japanu još i koliko trebao da ga brani od B-29, koji će sigurno početi da napadaju u sve većem broju. A sada... nestaće tako besmisleno.

Muto se naravno nije slagao ni sa jednom od tih misli. Nasmešio se na moje primedbe. "U redu Sakai. Znam.

Ako nam bogovi budu naklonjeni", slegnuo je ramenima. "Inače, neka svi umremo kao stari prijatelji."

Čas kasnije, svi odabrani piloti postrojili su se ispred štaba. Iza šatora, na visokom jarbolu, po vetru je mahnito lepršala bela zastava. Na beloj podlozi bile su utisnute reći, "Namu haciman daibosacu". Doslovno to je značilo:

"Verujemo u milostivog boga rata." Zastava je bila kopija drevnog znamenja koje su japanski vojskovođe nosili u šesnaestom veku, kada su beskrajni nizovi lokalnih građanskih ratova potresali Japan.

U vreme dok smo bili u Leju naši letači nisu nikada pribegavali takvim sredstvima za podizanje morala. Za mene je takva pozorišna predstava bila znak slabosti i ništa drugo. Značila je duhovni poraz naših oficira, koji su pokušali da sami sebe impresioniraju žarom i surovošću starih vremena, kada su ratove odlučivali, u najvećoj meri, lična veština i hrabrost. Ali od tada su protekli vekovi. Nisam bio štapski oficir i još nisam učestvovao u planiranju nijedne akcije, a nebo mi je svedok koliko sam daleko bio od stratega amatera. Ali neke stvari su bile očigledne! Naši oficiri su pribegavali nečemu što bi gotovo moglo da se nazove modernom magijom. Udarali su u doboše rodoljublja, pokušavajući da ubede ne samo svoje potčinjene, nego i sebe same, da možemo strahovite gubitke koje smo trpeli prevazići izlivom osećanja i kletvama, koje smo uzvikivali u brk tim "prokletim Amerikancima".

Kako su ti ljudi mogli tako uporno da zatvaraju oči pred stvarnošću? Očigledno je bilo potrebno da ceo svet propadne, da bi shvatili i priznali da naš lovac zero, koji je nekad davno bio najbolji na svetu po brzini, penjanju,

194


pokretljivosti i vatrenoj moći, danas zaostaje za helketima i mnogim drugim lovcima koje još nisam ni sreo.

Gledao sam u zastavu. Već dugo je tu visila, ali danas sam je prvi put stvarno primetio. Zar je trebalo da usadimo u svoje verovanje da taj simbol ima natprirodnu moć? Kako će to da nam pomogne da postignemo pobedu?

Hoće li to da zaustavi svetleća zrna iz helketovih mitraljeza. Kao pilot-lovac, cenio sam više nego išta mudrost verovanja u svoju

sopstvenu snagu i veštinu da izbegnem smrt, koja kod direktnih dvoboja nije nikada bila dalje od delića sekunde iza mene. Mogao sam jedino da računam na sebe, svoja dva pratioca i možda još na pomoć koju bi mogao da mi pruži neki drugi pilot moje eskadrile. Kada bih u borbu kretao samo izvikujući parole, ne bih preživeo tako dugo. Sve se to sada iz osnova promenilo. Moja veština da sačuvam život u sukobima sa neprijateljem, sada više nije dolazila u obzir. Nijedan od sedamnaest pilota, koji su stajali pred štabom kao iz kamena isklesani, nije gajio ni najmanju nadu da će ikad više videti svoje drugove. Niti da će i sam možda da preživi.

Voleo sam svoju domovinu neizmerno i nijednog trenutka neću oklevati da svoj život dam za njenu odbranu. Ali postojao je širok jaz između borbe za odbranu rodne zemlje do poslednjeg daha i besmislenog gubljenja života.

Za mene je stara ratnička izreka značila nešto drugo. "Namu ami dabucu!" Stara budistička pesma "Verujem u Budu". Molitvu koju su u našem narodu mrmljali samrtnici na svojoj postelji ili reći koje su značile utehu i olakšanje onima među kojima je bio umirući. Verovao sam u Japan, ali ne u takozvanog milosrdnog boga rata.

Bio sam spreman da poginem za svoju domovinu. I to zbog svog verovanja u tradiciju samuraja u kojoj sam vaspitavan celog života kao čovek i ratnik!

Razmišljanje je ublažilo moj gnev. Kada je Miura izašao iz šatora da nam se obrati, već sam bio sasvim opušten.

Kapetan se popeo na platformu od praznih pivskih sanduka. Izvesno vreme je posmatrao svakog od nas, nesrećan zbog ubeđenja da nas vidi poslednji put.

"Vratićete neprijatelju za sve", počeo je. "Od sada je kraj našim defanzivnim borbama. Vi momci ste piloti koje smo izabrali iz vazduhoplovnog puka iz Jokosuke, najslavnijeg u Japanu. Verujem da će vaša akcija danas biti dostojna imena i slavne tradicije vaše jedinice."

Zatim je zastao nekoliko trenutaka. "Da bismo nastavili tu tradiciju, koja je svima nama čast, morate da izvršite zadatke koje su vam postavili vaši oficiri. Ne možete, ponavljam, ne možete da se nadate da ćete preživeti. Vaše misli treba da su usredsređene samo na reć napad! Vas je svega sedamnaestorica i danas ćete da napadnete taktičke snage koje će braniti možda stotine američkih lovaca.

195


Zato treba da zaboravite na pojedinačne napade. Ne možete da napadate svoje ciljeve svaki za sebe. Morate da ostanete u zgusnutoj formaciji. Morate da se probijete kroz neprijateljske presretače, i..." Miura se uspravio, "morate da se obrušite na neprijateljske nosače aviona zajedno! Obrušavajte sa svojim torpedima, sa svojim životima i dušama." U ušima mi je bubnjalo. Šta on to govori? Jesam li ga dobro čuo? .. ."Uobičajen napad biće beskoristan. Čak i ako uspete da se probijete kroz američke lovce, bićete oboreni na povratku ka ostrvu. Vaša smrt će biti besmislena za vašu domovinu. Vaši životi će biti uludo izgubljeni. Mi to ne možemo da dozvolimo."

Njegov glas je grmeo iznad nas. "Dok ne stignete iznad svojih ciljeva moraju svi naši lovci da izbegnu svaku borbu sa neprijateljem. Piloti bombardera ne smeju da ispuste torpeda iz vazduha. Nezavisno od toga šta će se desiti, morate da ostanete u grupi. Krilo uz krilo. Nikakva prepreka ne srne da vas spreči da izvršite svoj zadatak.

Morate da se obrušite u grupi, da biste bili efikasni. Znam da je to što vam govorim teško uraditi. Može da vam se učini i nemoguće. Ali ja verujem da vi to možete i da ćete to uraditi. Neka svaki od vas obrušava pravo u neprijateljski brod i potopi ga." Još nekoliko minuta je gledao u nas. "Dobili ste zadatak," odsečno je završio.

Zanemeo sam! Već su nas ranije slali na zadatke u kojima su nam šanse da preživimo bile veoma male. Ali su nam ipak pružili sve mogućnosti da se borimo za svoje živote! Ovo je bilo prvi put, da se japanskim pilotima nedvosmisleno naređuje da izvrše samoubilački napad.

U našoj mornarici je važilo nepisano pravilo da se svaki pilot čiji je avion teško oštećen, a nalazi se iznad mora daleko od baze, obruši na neprijateljski ratni ili transportni brod, jer nema šanse da se vrati. Nismo bili jedini piloti koji su tako činili. Isto se događalo sa Amerikancima, Nemcima, sa Englezima i uvek će se tako dešavati dok god ljudi budu leteli i borili se. Ali nijedan japanski vazduhoplovni zapovednik nije nikada do tog dana rekao svojim ljudima: "Pođite i umrite!"

(Čuvene kamikaze, specijalne udarne odrede, organizovao je četiri meseca kasnije na Filipinima admiral Takiđiro Oniši. Pre nego što je počeo da šalje u borbu svoje samoubilačke avione, kako su ih svuda nazivali, pitao je pilote koji su bili pod njegovom komandom, i od njih dobio obećanje da će, ako bude potrebno, žrtvovati svoje živote za domovinu.

Operacija kamikaze je, međutim, bila dobro razrađena i planirana kampanja, za koju su, na kraju, koristili posebno projektovane avione. U početku je međutim, bilo sasvim drugačije. Avione su jednostavno natovarili bombama i poslali ih u pratnji zeroa, čiji su piloti dobili izričita uputstva da moraju da se vrate u bazu. Na taj način, oni su sudelovali kao lovačka pratnja i kao svedoci koji su javljali o

196


uspehu napada. Na Ivo Džimi bilo je sasvim drukčije. Čak i zeroi, koji nisu nosili bombe, morali su da se žrtvuju. Miura, koji nam je dao tu naredbu, poginuo je u akciji, dok je admiral Oniši izvršio harakiri posle pada Japana.)

Miurin govor je među okupljenim pilotima izazvao ogromno uzbuđenje. Ma kakva bila reakcija prisutnih na zahtev da dobrovoljno žrtvuju živote, ipak su njegove reći, njegov način obraćanja, i k tome njegov ugled odličnog letača u dotadašnjim borbama, potpalili duh većine. Više nisu prilazili akciji sa malodušnom ocenom da odlaze da se više nikad ne bi vratili. Sada je bilo drukčije. Pošto su uvideli da se neće vratiti, u njih se usadila odlučnost. Njihovi životi neće biti uludo izgubljeni. Žrtva te grupice biće više nego naplaćena jednim ili više ogromnih neprijateljskih brodova, čije će uništavanje, verovatno, izazvati smrt više hiljada Amerikanaca.

Obuzeo me nemir. U mozgu sam osećao kao da me zahvata neka hladna mora. Nisam bio ni ljut ni očajan.

Možda bi moglo da se kaže da su se moje srce i osećanja zamrzla. Setio sam se stare izreke: "Samuraj živi stalno spreman da umre."

Samurajski zakonik, međutim, ni u kom slučaju nije tražio da čovek bude spreman da ubije samog sebe. Velik ponor zjapi između želje za žrtvovanjem života i odlučnosti da kreneš u borbu prihvatajući sve njene rizike i nevolje. U drugom slučaju, smrt je prihvatljiva i tu ne može biti odustajanja. Živiš visoko uzdignute glave i isto tako umireš. Tada ne krnjiš ni svoju čast, ni čast domovine, i imaš zadovoljstvo da si svojoj zemlji dao ono najvrednije što imaš. Uopšte nije bilo teško da u jeku borbe budeš toliko nadahnut da izazivaš najgoreg neprijatelja i da se boriš, i ako treba, da napadneš i kada si u manjini. Sve je to sastavni deo života čoveka koji se posvetio zvanju ratnika.

Kako, međutim, možeš da se u nekoliko časova mirno i sabrano odlučiš da odeš i umreš?

Pri tome ne smeš da zaboraviš da si još uvek u mornarici, gde su naredbe iznad svega.

Ledena tišina je dočekala kraj Miurinog govora. Zatim smo ga pozdravili, on je sišao sa postolja i otišao, a piloti su se razdvojili u manje grupe.

Okrenuo sam se dvojici ljudi koji su bili određeni za moje pratioce: "Jeste li potpuno razumeli naredbe?"

Potvrdili su mi. "Verujem da ste spremni na ono što moramo da učinimo. Mogu da vam dam samo jedno uputstvo: ostanite uz moj avion dok ne stignemo do cilja. Nikako se ne izdvajajte iz grupe. Nezavisno od toga šta se bude dešavalo, držite se mog aviona."

Obojica su bili ozbiljni. Mladi starci! Svak je imao po dvadeset godina. Muto i njegova dva pratioca su nam se pridružili. Muto se smejao i šalio.

"Dakle, pošto svi moramo da umremo za nekoliko časova, bilo bi dobro da se

197


nagledamo jedan drugoga." On je prekinuo mučnu napetost; nasmejali smo se i seli na zemlju. Muto je nastavio da se smeje i šali. Posle nekoliko minuta smeh je postao usiljen, a šale su ostale bez odgovora.

Nekoliko pilota, koji nisu izabrani za akciju, pridružilo nam se. Doneli su nam darove, sve što su mogli da pronađu među svojim skromnim ličnim zalihama: nešto cigareta, slatkiša i boca sode. Darovi su naravno bili izraz njihovog pokušaja da nas razvesele i da nam kažu da žale što smo mi, a ne oni, izabrani za ovo poslednje obrušavanje. Indirektno značenje svega toga nije nam promaklo. Zalihe su na Ivu bile gotovo sasvim izcrpljene.

Bili smo sigurni da su ti retki darovi značili da je to ono poslednje što su ostali piloti imali kod sebe...

Oči su im bile širom otvorene i tužne, a kazivale su više no što bi rekle najbiranije reći. Muto se više nije šalio.

Sedeo je tih i izgubljen u svojim mislima. Činilo se da i sam vazduh doslovce varniči od napetosti koja je vladala među nama. Došlo je vreme za poletanje na poslednji zadatak.

Ostala tri pilota izašla su iz šatora pa smo svi krenuli ka lovcima. Za trenutak sam zastao kraj svog aviona i pogledao padobran. Zatim je svih devet pilota, kao jedan, bacilo svoje padobrane u vulkansku prašinu na pisti.

Motor nije hteo da proradi. Pomerao sam prekidač za startovanje gore, dole, levo, desno. Konačno je prihvatio i pri tome jako tresao. Motor nije bio u redu.

Dva dana za redom ovaj avion je učestvovao u borbama i zbog nedozvoljenog opterećenja, motor je gotovo sagoreo. Kada sam prebacio napajanje sa jedne diname na drugu, elisa se gotovo zaustavila umesto da dođe do blagog pada broja obrtaja. Kada ne bi bile uključene obe diname, elisa se ne bi obrtala. Pod normalinim okolnostima nikada ne bih pokušao da poletim u avionu u takvom stanju. Ali sada? Bio sam van sebe. Pogledao sam na druge lovce. Mehaničari su radili na četiri od osam lovaca. Nisam bio jedini koji je imao problema.

Ali kome je bio potreban avion u savršenom stanju? Seti se Sakai, to je let bez povratka. Treba da preletiš samo 700 kilometara, a ne 1400. Nećeš se vraćati sa tog zadatka. Stanje motora mi više nije bilo važno. Čekao sam samo toliko, da bi se motor zagrejao.

Osam bombardera je jurilo niz pistu, jedan za drugim. Prvi zero se postavio u položaj za poletanje. Sledio sam ga polako, praćen svojim pratiocima. S obe strane piste stajali su nemo posmatrajući mehaničari i ostali piloti.

Skinuli su kape i mahali maramicama, dok smo se tutnjeći niz pistu podigli u vazduh. Grupisali smo se u klinove i pošli ka udaljenoj neprijateljskoj floti.

Bio sam bez emocija, hladan i beživotan. Okrenuo sam se, Ivo Džima je bio mrlja na horizontu, smanjujući se sve više, kako smo napredovali kroz vazduh i

198


najzad se pretvorio u tačku na beskrajnom okeanu. Osećao sam se tako sitnim. Jedan čovek u ništavnom lovcu i okean koji se dole prostire u nedogled.

Ponovo sam se osvrnuo unazad, jedva sam mogao da raspoznam Ivo. Horizont se zamaglio i zaplivao mojim očima. Bio sam zbunjen i potišten. Lice moje majke, nežno i nejasno prekrilo je ceo horizont. Priviđenje, ali tako stvarno! Smešila mi se. Nije znala da ću uskoro morati da umrem i da sam spreman da izvršim samoubistvo.

Priviđenje je polako bledelo i nestalo. Obuzela me strašna usamljenost. Bio sam izgubljen iznad beskrajnog mora.

Svugde poda mnom bila je samo voda, a iznad mene nebo. Horizont je bio zamagljen i nestvaran, nejasan zbog udaljenosti.

Gledao sam u lovce i bombardere ispred mene. Bili su na čelu i ispod nas. Izgledalo je kao da stoje, da vise u vazduhu, a pri tome su se lagano ljuljali, podizali i ponirali, na nevidljivim talasima vazduha. Da li je sve to stvarno.

Stresao sam glavom, da bih odagnao maglu. Muzika! Slušaj! Klavir... Sonata na mesečini... Hacujo je svirala za mene...Hacujo! Njeno lice se pojavilo ispred mene... opet priviđenje? Muzika je počela da se gubi, zatim se opet čula, sve jače i jače i naposletku je grmela u mojim ušima.

Nikada joj nisam rekao. "Hacujo, volim te!" vikao sam. Niko me nije slušao, niko osim mene. Mislio sam na nju... Okrenuo sam se i pogledao gde je Ivo Džima. Video sam samo beskrajni okean.

Muzika se izgubila. Nebo je opet bilo jasno. Zvuk mog motora snažno mi je zujao u ušima. Zeroi su nastavili u savršenoj formaciji. Tačno i nepokolebljivo su leteli ka krvavoj sudbini.

Usamljenosti je nestalo. Suviše si osećajan Sakai, zamerao sam sam sebi. Ti si pilot. Samuraj. Gubiš se u svojim osećanjima. Zadatak... uradi ono šta moraš.

Pokušao sam da predvidim poslednje trenutke u vazduhu i da nađem najbolji način, kako da se obrušim na nosač aviona. Koja mu je najslabija tačka. Obrušavaj u skladište! Zajedno sva tri lovca treba da se zariju u tanki zid broda iznad vodene crte. Nadaj se da će na njegovoj palubi biti poredani avioni punih rezervoara goriva i zakačenih bombi. Obrušavaj se na avione i izazovi eksploziju njihovih bombi i rezervoara goriva pa će se za delić sekunde brod od oko 30.000 tona i hiljade ljudi pretvoriti u urlajući, krvavi pakao! Ispod mene je promicao okean. Minuti su prolazili brzo, sve dok nismo ugledali daleko sdesna oblak dima, koji je vetar vitlao i lagano savijao ka površini vode. Tamo je bila prva tačka za orijentaciju. Ostrvce Pagan štrcalo je ni sto metara iz mora, pusta i grozna gomila vulkanskih stena koja se pušila i žarila od toplote ognja, koji je buktao u njenoj utrobi.

Podsećao je na sliku pakla koju sam video u svojim budističkim knjigama kada sam bio dete. Prava ironija.

199


Poslednji delić kopna na koji gledam u životu je kipeće, kljućajuće, bukteće i pusto ostrvce.

Četrdeset minuta kasnije, pred nama su se pojavili crni oblaci na horizontu. Prostirali su se do vrtoglavih visina, mnogo hiljada metara iznad mora, i šibali talase ispod sebe snažnim vetrovima i pljuskovima. Pogledao sam na mapu. Neprijateljske taktičke snage, koje su otkrili naši izviđači trebalo je da se nalaze tu negde ispod te silovite oluje. Sad, kada smo konačno bili tako blizu, nisam ni o čemu drugom mislio nego o brodovima koji su dole krstarili. Sve osim njih i obrušavanja bilo je izbrisano iz moje svesti. Stari nemir se opet javio u meni. Bilo je potpuno jednako kao nekad. Mislio sam samo na borbu, brodove, svoj avion, obrušavanje i neprijateljske lovce koji mogu da se pojave. Bili smo u uobičajenom izviđačkom dosegu neprijateljskih aviona. Mogu da otkriju našu formaciju svakog trenutka. Sigurno nas je brodski radar uhvatio na svom ekranu.

Osam bombardera je oborilo noseve, a naši lovci su ih izbliza pratili. Na četiri hiljade i osamsto metara uleteli smo u tanak sloj oblaka. Nekoliko sekundi smo leteli zaslepljeni belinom, zatim smo se probili i nastavili da se spuštamo.

Kada smo bili na visini od četiri hiljade metara, nešto svetlo je blesnulo na nebu. Tamo... daleko ispred nas i hiljadu metara iznad nas. Svetli blesak se ponovio. To je mogao da bude samo odsjaj Sunca od površine krila.

Ugledao sam prvog lovca. Bio je to bez sumnje helket sa širokim trupom i krilima koji je padao niz oblake. I još jedan. Više njih. Koliko ih je bilo? Pazite na njih! Ispadali su iz oblaka jedan za drugim, očigledno beskonačna kolona opasnih lovaca. Ispalio sam rafal iz mitraljeza, da upozorim druge pilote. Vođa eskadrile i Muto su zanjihali krila, kako bi dali znak da su ih primetili. Američki radar je nepogrešivo otkrio našu poziciju. Kolona lovaca je izašla iz oblaka oko kilometar ispred nas i samo osamsto metara iznad nas.

Brojao sam neprijateljske avione koji su izranjali iz paperjastih oblaka. Kod sedamnaestog sam se zbunio.

Primetili su nas. Sedamnaesti lovac, poslednji koga sam izbrojao, naglo se okrenuo ulevo i obrušio se. Odmah su ostali lovci prešli u obrušavanje.

Miurine reći su mi odjekivale u ušima, ".. .ne prihvatajte borbu, ostanite krilo uz krilo..."

Lako je reći. Ali kako? Gledaj ove lovce koji nailaze. Helketi su bili svugde. Mnogi od njih su se izvlačili iz obrušavanja, da bi nas napali odozdo, dok ih se još više obrušavalo iz oblaka, da nas napadne odozgo. Već je više od dvadeset lovaca druge kolone besomučno napadalo Mutovu trojku. Još jedna kolona u kojoj je bilo očigledno više od trideset lovaca izlazila je iz obrušavanja i brzo penjući otvarala odozdo vatru na bombardere.

Zadržao sam dah kada su se lovci zaletali među bombardere. Uz dve zaslepljujuće eksplozije nestali su prvi i drugi bombarder, razneti u komade, kada

200


su njihova torpeda eksplodirala praćena strahovitom grmljavinom, koja je potresla moj avion. Sada su helketi bili na dometu oružja Mutove trojke. Tri zeroa su pošla naviše u iznenadnu petlju, izbegavajući helkete. Nisu se branili vatrom iz svog oružja, što su mogli da učine. Pesnicom sam bespomoćno udarao u staklo.

Muto je imao izvanrednu priliku! Mogao je da zaokrene udesno i da topovima lako skine oba lovca.

Nova kolona helketa se ustremila na moju trojku. Obesio sam se na palicu, strmo se popeo i pošao u oštru petlju.

A moja dva pratioca su me pratila kao senke. Kolona je bila predugačka. Kada smo završili petlje, otkrili smo da nailaze novi i novi helketi, čija su krila bleštala od mitraljeza koji su pucali.

Napravio sam valjak. Brzo. Još lovaca. Još jedna petlja. Dva puta. Obrt ulevo!

Beži iz gužve. Opet novi; koliko ih je? Opet naviše i zaokret. ".. .izbegavajte borbu..."

Vi se, možda, možete da pridržavate svojih naredbi, ali ja ne mogu. Sada ne. Ne na nebu koje je puno helketa.

Dok sam im izmicao, išlo je. To je sve što sam mogao. Napravio sam oštar zaokret i nasrnuo na najbližeg helketa. Uleteo je pravo u

snop mojih granata. Lovac je divlje kliznuo u vazduhu i pao ka okeanu, vukući sve veći i veći rep od dima. Nisam imao vremena da ga pogledom pratim do kraja. Gurnuo sam pedalu i snažno povukao palicu. U poslednjem trenutku. Helket je sumanuto promakao pored mojeg zeroa. I već su ostali stizali jedan za drugim. Nisam čak imao ni vremena da odbacim dopunski rezervoar goriva ispod trbuha trupa. Tada su proleteli i poslednji iz kolone ponirući ka okeanu i započeli svoje dugo vađenje, da bi nas ponovo napali. Naglo sam povukao prekidač za odbacivanje rezervoara i on se otkačio. Okrenuo sam se unazad. Moji pratioci su još uvek bili sa mnom. Dobro! Pridržavali su se mojih instrukcija i pazili su na moj avion, prateći me iz zaokreta u zaokret.

Bio sam mokar od znoja. Pokušao sam da ga obrišem sa lica. Nije bilo vremena. Svih šesnaest lovaca grupe koja je napadala moje avione, izašlo je iz pikiranja i u dugim penjućim zaokretima vraćalo se opet na nas.

Ponovo beskonačna obrušavanja, petlje, skretanja, obrtanja oko ose trupa. Palicu guraj napred, nazad, levo, desno. Gurni pedalu. Napravi valjak. Blešte svetleći meci. Promašili su i nastavili da lete u prazno. Američki piloti veoma loše gađaju.

Bacio sam pogled na bombardere. Tamo je bila prava klanica. Spori i tromi sa svojim torpedima, oni su se bespomoćno vukli kroz vazduh, nezaštićeni od zeroa, koji su se sami ogorčeno borili sa helketima.

201


Plamena lopta se pretvorila u žarku eksploziju svetlosti. Drugi torpedo je eksplodirao.

Za manje od minuta palo je sedam bombardera. Od njih nije ostao nijedan trup, ili čitavo krilo. Sedam bombardera je nestalo u isto toliko eksplozija.

Zeroi su prošli nešto bolje. Video sam dva naša lovca obavijena plamenom, kako padaju mahnito se obrćući i kovitlajući se po vazduhu. Piloti nisu čak ni pokušali da iskoče. Ostali su u svojim lovcima i izgoreli.

Nisam video nijednog helketa u nevolji. Osim jednog lovca, kojeg sam oborio, svi ostali grameni bili su u vazduhu. Imali smo male, ili nikakve šanse da izbegnemo borbu, pokušavajući da nadmašimo u pokretljivosti horde lovaca koji su, po svemu sudeći, mogli da nas prate u stopu. Helketi su bili podjednako pokretljivi kao naši avioni, ali su bili brži, bolje se peli i obrušavali. Jedino nas je spaslo neiskustvo njihovih pilota. Da su bili samo malo bolji, svaki zero bio bi oboren za manje od minuta. Na kraju je ispalo da je moja trojka jedina japanska grupa aviona na nebu. Helketi koji su zbrisali ostale avione sa neba, pridružili su se prvoj šesnaestini, onoj koja nas je napadala. Sjajna plava krila i bele zvezde. Krila su odbleskivala od mitraljeza koji su pucali. Iznad nas, ispod nas, desno i levo. Svugde su helketi. Podsetili su me na Lej, kada smo nas dvanaest pokušali da oborimo usamljeni bombarder. U želji da ga skinemo razbili smo našu formaciju. Sada su helketi činili isto. Njihova organizacija je nestala.

Skretali su mahnito, izbegavajući vatru svojih i pokušavajući da se sklone s puta kolegama žednih krvi. Primetio sam lovca koji je kidisao na nas, sipajući vatru iz mitraljeza, ali je ubrzo morao naglo da zaokrene, kada je drugi gramen s boka naleteo na nas, ne gledajući oko sebe.

Njihova žučnost u borbi spasla nam je živote. Leteli smo pored moćne formacije helketa. Neprijateljski lovci su proveli više vremena u izbegavanju sudara nego gađajući. Nisam, međutim, nalazio načina kako da prekinemo borbu. Bili smo više od šeststo kilometara udaljeni od Ivo Džime i još uvek oko sto kilometara, ili približno toliko, daleko od američkih nosača aviona, koje još nismo videli, niti mogli da nađemo. Čak i da smo u tome uspeli, kako bismo se probili kroz više od šezdeset helketa mnogo bržih od zeroa?

Sudbina nam je davala malo nade. Vrtlog borbe zanosio nas je ka kumulusu, koji je lebdeo iznad vode.

Helket je proleteo blizu mene i ostavio prazan prostor u koloni aviona koji su kružili oko nas. Okrenuo sam avion na leđa, gurnuo palicu napred i pod punim gasom se obrušio u neprovidni oblak koji me je zaklonio. Bacio sam pogled nazad. Moja dva pratioca su još uvek bili iza mene. Tada je za nekoliko minuta svet oko mene sasvim poludeo. Nisam video ništa, ali sam osećao kako besni vetrovi unutar oblaka mahnito bacaju moj zero.

202


Izašao sam i opet imao svog lovca pod kontrolom. Okrenuo sam se i daleko iza sebe ugledao dva zeroa koji su bili u kovitlacu izbačeni iz oblaka. Za nekoliko sekundi su se izvukli iz vrtloga i počeli da se penju prema meni.

Nebo je bilo bez helketa. Pobegli smo im. Kakvo ironično rešenje! Umakli smo im uprkos njihovoj gotovo nepobedivoj premoći, samo da bismo izvršili samoubistvo po naređenju. Pregrupisali smo se u klin i pošli opet ka jugu. Laknulo nam je što smo im pobegli, ali bliska budućnost nije opravdavala nikakvo oduševljenje.

Oblaci su se zbijali kako smo se približavali neprijateljskoj floti. Postojali su sve gušći i gušći, a prostor između donje baze oblaka i površine okeana smanjio se na dvesto metara.

Zaslepljujući potoci kiše padali su takvom snagom, da se zero s vremena na vreme opasno naginjao na krilo i tonuo pod težinom vode koja je sipala kao vodoskok. Morali smo napred. Oblaci su se spuštali sve niže i niže ka okeanu. Bili smo u dugom postepenom poniranju održavajući visinu neposredno ispod olujne baze. Naposletku smo bili samo dvadesetak metara iznad okeana, koga su brazdali beli penušavi talasi. Oluja je sve više besnela.

Vetar je urlao glasnije od motora. Zero se trzao i tresao pod strahovitom snagom kiše, koja je dobovala po

krilima i trupu. U dužim vremenskim razmacima potoci kiše su me zaslepljivali pokrivajući vetrobran neprozirnom vodenom zavesom.

Nismo mogli da se spustimo niže. Tada smo bili slepi. Video sam jedino zavese kiše koja nas je gurala ka površini okeana. Voda nije mogla da se razlikuje od kiše. Znao sam da ćemo udariti u okean ako odemo još metar niže. Oluja je neprekidno besnela. Još uvek od kiše nismo ništa videli osim, na momente, površinu okeana koju je šibalo nevreme. Prema mojoj karti, trebalo je da smo tačno iza neprijateljske flote. Ni za trenutak nismo uspeli da vidimo nijednu lađu od mnogobrojnih brodova.

Nebo je postajalo sve tamnije. Prošlo je sedam popodne. Brinuo sam. Čak i da nam uspe da se probijemo kroz kišu, mrak koji se naglo spuštao sakriće neprijateljske brodove. U ovo doba nije bilo Meseca ni mesečine.

Morao sam da donesem brzu odluku. Ako nastavimo da letimo napred, beskonačno lutajući u tami, površina okeana sakriće nam se, goriva će nestati i pašćemo u vodu bez ikakve nade da preživimo. Smrt bez ikakvog značaja i svrhe... Pogledao sam za trenutak u lovce koji su bili kao zalepljeni za moj rep. Šta će biti sa tom dvojicom ljudi? Pratili su me bez pogovora, spremni da prihvate sve što ja odlučim. Ako se ja okrenem i punom brzinom obrušim u vodu, ne bi prošao ni delić sekunde a oni bi me sledili. Njihova sudbina je bila u mojim rukama i ta misao me je potpuno zaokupila. Kakva korist od toga da nestanemo? Potonuti u okeanu i pustiti da ljudi tamo na Ivo Džimi misle da smo ili stigli do neprijateljske

203


flote, ili da su nas razneli u vazduhu kada smo to pokušavali? Da li je to bio put časti?

Ne? Proverio sam kompas i zaokrenuo u širokom zaokretu praćen od dva zeroa na bliskom rastojanju. Toga trenutka nisam bio siguran ni u položaj, jer smo se mahnito borili, uletali u oblake i onda slepo lutali kroz oluju.

Mogao sam da budem ma gde iznad okeana... zaokret od 180 stepeni mogao je čak da me usmeri u pravcu juga, umesto ka Ivo Džimi. Ali, sam osećao da moram da zaokrenem. Moram da pokušam! Opet sam se setio strašnih Miurinih reći ".. .morate da se obrušite na neprijateljske nosače aviona zajedno!"

Gotovo mi je došlo da okrenem natrag, da potražim brodove. Još uvek sam oficir Carske mornarice, gde su naredbe iznad svega. Još nikada nismo čuli za čoveka koji se drznuo da postavi pitanje koliko su te naredbe pametne ili možda besmislene, čak i ako se vratimo u bazu, kako ću moći da pogledam u oči komandantu koji me je poslao na zadatak.

Bila je to teška unutrašnja borba. Zbog neodlučnosti i utučenosti bio sam van sebe. Danas, posle toliko godina, znam da sam reagovao na jedini razuman način. Ali čak ni sada ne mogu rečima da opišem duševnu borbu koju sam proživljavao da bih nadvladao godine slepe i surove poslušnosti, života koji je poznavao i priznavao samo naredbe.

U tim strašnim trenucima u kabini, borio sam se uspešno da raskinem lance slepe discipline i tradicije.

Čak i da nas trojica pronađemo neprijateljske brodove, čak i da se probijemo kroz lovce, čak i da naše obrušavanje izvedemo savršeno, šta bismo mogli da postignemo sa naša tri laka aviona, bez bombi, samo sa mitraljeskim i topovskim mecima, koji gađaju u prazno? Ta dva mlada pilota iza mene, koja su mi predala svoje živote, pokazala su izvanrednu veštinu dok su me uporno pratila kroz brze akrobacije, kojima smo izmicali helketima. Bez oklevanja su uleteli u srce oluje, kao da se to samo po sebi razumelo. Zaslužili su bolju sudbinu nego da se survaju u more i potonu u olupinama svojih aviona. Još će biti potrebni Japanu. Zato su imali pravo na mogućnost da i dalje lete i ponovo se bore.

Zbog toga sam doneo odluku. Međutim, pred nama je bio još dug i opasan let, sa toliko prepreka da se nisam usuđivao ni da pomišljam na njih. Na primer, samo orijentacija. Naši motori su bili sve pre nego u redu. Posebno avion podnarednika Hađime Šire bio je u veoma lošem stanju. Snažne vazdušne struje u središtu oluje sasvim su otrgle limenu oplatu sa kapotaža motora. Mahnuo sam mu da se postavi uz moj bok. Odmahnuo mi je rukom i pakazao da mu je motor neispravan i da može da se zaustavi svakog trenutka.

Šta sam mogao da mu kažem? Odmahnuo sam dajući mu znak da ostane blizu mene. Avion podnarednika Idi širaija bio je u malo boljem stanju i postavio se sa moje druge strane, pošto se Siga pomerio u novi položaj.

204


Nekoliko minuta kasnije proverio sam naš kurs pomoću Sunca koje je zalazilo i blešteći sijalo kroz oblake.

Prošli smo pljusak i svakog trenutka nailazili na sve jasnije i mirnije nebo. Minuti su prolazili sporo. Opet sam se našao u položaju koga se boje svi

letači. Bio sam iznad okeana u sve gušćem mraku, bez mogućnosti da sa dovoljno tačnosti proverim naš položaj. Goriva je bilo sve manje, a cilj zavijen u tami, da bi bio skriven od neprijateljskih bombardera.

Čudio sam se motoru svog lovca koji je i dalje brujao zapanjujuće ujednačeno. Jedna od dve diname je pregorela, pa me dalji rad motora tim više iznenađivao.

Nisam preduzeo nikakve mere predostrožnosti da štedim gorivo, kao pre dve godine, kada sam od Gvadalkanala teško ranjen leteo natrag u Rabaul. Nisam znao kako bi preopterećen motor mogao da se ponaša u tako ekstremnim uslovima. Ali sada sam malo mario da li će otkazati. Pokušavao sam, i to je bilo dovoljno. Ako avionu ponestane snage, biću pošteđen trenutka kojega sam se bojao svakog sekunda sve više. Ako se vratim na Ivo Džimu, izgubiću čast. Toga sam bio svestan. Pomisao kako stojim pred Miurom zgrozila me.

Dva časa posle okretanja ka Ivo Džimi okean se potpuno izgubio u tami. Ispod sebe nisam ništa video, a gore su samo treperile zvezde na jasnom nebu. Prošlo je gotovo još jedan čas. Tu smo. Odlučujući trenutak. Ako sam ranije okrenuo lovca u pravilan kurs, sada bi Ivo Džima morao da se pojavi ispred mene. Ako nisam... šta drugo, neću da osetim hladnoću okeana, jer će se pre toga zero već razbiti o njegovu površinu.

Prošlo je još nekoliko minuta. Buljio sam u horizont, nadajući se da ću raspoznati nešto nejasno, neki crni obris koji se ocrtava kroz zvezde. Nešto je bilo tamo, nešto veliko crno i nepravilno, nešto što se na jednoj strani strmo uzdizalo. Ivo! Stigli smo!

Preveo sam avion u poniranje, a Siga i Širai su me pratili. Ivo Džima je bio obavljen tamom zbog zamračenja, dok smo kružili iznad njega. Zatim su se iz mraka pojavila četiri slaba svetla. Izgledala su mi kao zaslepljujući, čudnovati orijentiri. Svetiljke duž piste. Naglo su zasjale da možemo da sletimo. Ljudi na aerodromu su prepoznali zvuk naših motora. Obuzelo me osećanje olakšanja i iznenada je nestalo napetosti, koja je narastala u meni poslednja tri časa, dok smo leteli kući.

Četiri svetla su jedva označavala pistu. Normalno smo koristili dvadeset, ali ostala su bila uništena bombama.

Četiri svetla ili četrdeset, nije me bilo briga! Posle svega kroz šta smo prošli, osećao sam da mogu da sletim i po mraku. Zatim sam bio na zemlji i vozio sam od piste, dok su ostala dva lovca sletela iza mene. Svetla su se ugasila.

205


Mnoštvo mehaničara i pilota pojurilo je ka našim avionima. Za trenutak sam bacio pogled na njih kad su nam se približili. Osećao sam da teško mogu da im pogledam u oči. Skočio sam na zemlju i pošao ka štabu. Niko nije pokušao da me zaustavi dok sam prolazio kroz gomilu, ne gledajući ni levo ni desno. Svako od prisutnih je razumeo šta osećam, pa su se razmakli, dok sam koračao sa dvojicom pratilaca preko aerodroma.

U tami sam se sapleo na telo koje je ležalo na zemlji. Naglo sam se vratio korak unazad. Bio je neko, nepomičan i bez glasa. "Ko je?" viknuo sam. Nikakvog odgovora. Prišao sam čoveku koji je ležao na zemlji. Jedva sam raspoznao pilotsku uniformu. Sagnuo sam se da vidim lice.

"Muto!" Pilot je tada malodušno seo, rukama podižući glavu. "Muto, jesi li ranjen?" Nesrećni čovek podigao je glavu i pogledao me. "Ne," rekao je polako,

"nisam ranjen." Zatim je ustao i gledao sa čuđenjem u Sigu i širaija koji su stajali iza mene.

"Ti... ti si doveo i svoja dva pratioca!" izustio je. Gledao je u zemlju i mrmljao "Sakai... Sakai... prijatelju moj, pljuni na mene!"

Suze su mu tekle niz lice. "Morao sam da se vratim," viknuo je u bolu. "Sam!"

Na zemlji pored Mutoa bili su darovi koje su mu doneli drugovi piloti kao pozdrav, kada se njegov usamljeni lovac pojavio nad okeanom i sleteo na ostrvo. Opet su to bile najskromnije stvari — sve što su ljudi imali još na svetu. Svedočili su o njihovim željama da ohrabre utučenog pilota.

Uhvatio sam ga za rame. "Znam kako se osećaš, Muto. Ali sada se ništa ne može učiniti. Prekasno je. Sve je svršeno. To je prošlost."

Lagano sam ga prodrmao. "Muto" pokazao sam ka štabnom šatoru. "Pođimo — pođimo zajedno tamo." Složio se. Nismo mogli da gledamo jedan drugoga. I tada me je nešto steglo iznutra. Iznenada me je obuzeo bes zbog svega što se desilo tog strašnog dana. Mislio sam na Muta, tog sjajnog letača, koji je već bio naš as, spreman da se bori u svako doba i svugde... Posmatrao sam ga kako sada plače kao dečak žalostan i preplašen da se poneo kao kukavica kada su ga poslali u potpuno bezumnu misiju.

Zakleo sam se da ću, ne misleći na posledice, zaboraviti na opreznost, planuti na svakog pretpostavljenog i zgromiti ga ako samo bude pokušao da da oduška svom besu i udarcima napadne mladog pilota. Ne znam šta je u meni iznenada izazvalo taj nastup besa. Jednog trenutka sam strepeo od susreta sa pretpostavljenima, a sledećeg kipteo od srdžbe.

Miura je ravnodušno sedeo za svojim stolom. Pažljivo je slušao svaku moju reč dok sam pričao šta se desilo, o jatima helketa, o plamtećim lovcima koji nisu

206


imali nikakvog izgleda na uspeh, o bombarderima koji su eksplodirali jedan za drugim, njih sedam u jednom minutu.

Miura je na kraju podigao oči i pogledao u moje. "Hvala ti, Sakai," tiho je rekao. To je bilo sve.

Tada je govorio Muto. Veći deo toga što je rekao bilo je potvrda mojih reći. Ponovo je Miura izgovorio samo tri reći. "Hvala ti, Muto".

Pozdravili smo i izašli. Miura je sedeo, a da mu se mišić na telu nije ni pomerio. Lice mu je bilo tužno, a u očima mu se videla patnja. Osetio sam duboko sažaljenje prema tom čoveku koji je svoje ljude poslao u napad osuđen na propast još pre nego što je započeo i koji je tako činio, jer je osećao da nema drugog izbora i jer je to bilo najbolje za Japan. Sada je Miura izgledao kao čovek koji žali za svojim ljudima — ljudima koji se nikada neće vratiti.

Siga i Širai su napustili šator sa nama. Neko je potrčao za nama. Bio je to komandant Nakađima. Uhvatio me za rame, a na licu mu se videlo olakšanje. "Sakai!" uzviknuo je. "Očajavao sam da te više nikada neću videti!"

"Ali —" pokušao sam da odgovorim. "Nemaš potrebe da se izvinjavaš," prekinuo me je pre nego što sam mogao

da nastavim. "Šta misliš da te ne poznajem, prijatelju moj? Svaki čovek na ostrvu zna šta se danas desilo i da je jedino bilo moguće da se vratite.

Ne mršti se tako! Još uvek imamo šansu. Pružiće nam se prilika da neprijatelju vratimo udarac. Zato je dobro da si se vratio među nas, Saburo. Jako dobro."

Nakadjimine reći su otopile led u mom srcu. Znači, razumeo je. Nisam bio usamljen u svojim osećanjima. Ali ni njegove reći utehe nisu mogle potpuno da odagnaju bes koji me je obuzeo.

Ostali letači su potrčali k nama i nudili nam cigarete, slatkiše, hranu koju su još imali. Neki od njih su otišli napred do barake i na brzinu nam pripremili nešto toplo za jelo.

Jedan za drugim prilazili su nam piloti i svaki od njih nam je doneo neku konzervu, koju su negde isprosjačili, od drugih jedinica na ostrvu. Mi smo im se zahvaljivali i nismo ih prihvatali. Ni zalogaj ne bih mogao da stavim u usta.

Čas kasnije je u sobu upao jedan posilni sav zadihan zbog dugog trčanja od radiobarake. "Upravo je stigla poruka sa južnog dela Ivo Džime", viknuo je, "jedan bombarder je tamo sleteo. Posada je živa i zdrava."

Znači danas je još neko u vazduhu preživljavao isto kao i ja! Pilot je ispustio torpedo i pobegao potpuno svestan da ni za hiljadu godina ne bi uspeo da se probije kroz plameni zid, koji su podigli helketi.

Ta novost je još više smanjila napetost. Bilo je prijatno saznanje da Muto i ja nismo bili jedini koji su raskinuli "nesalomljive lance" tradicije i poslušnosti.

207


28. Žrtve Američka taktička flota ostavila nam je malo vremena da razmišljamo o

našoj zloj sudbini. Dan posle povratka sa neuspelog zadatka, neprijatelj nas je pozdravio gromovskim salvama sa šesnaest ratnih brodova, koji su krstarili oko ostrva.

Osam krstarica i osam razarača izdvojilo se iz glavne flote i lagano plovilo ka ostrvu. Posle nekoliko probnih plotuna, koji su na ostrvu izazvali neopisivu pometnju, primakli su se u našu neposrednu blizinu.

Dva dana smo se sakrivali kao pacovi i pokušavali da se zakopamo duboko u vulkansku prašinu i pepeo Ivo Džime. Svih četrdeset i osam časova neprijateljski ratni brodovi su polako plovili gore-dole, a njihovi bokovi su bleskali zaslepljujućim sjajem, bljujući iz topovskih ždrela gomile usijanog čelika koji je potresao ostrvo s kraja na kraj.

Još nikada se nisam osećao tako nemoćnim i sićušnim kao ta dva dana. Ništa nismo mogli da učinimo. Nije postojao način da neprijatelju uzvratimo napad. Ljudi su vrištali, psovali i vikali, pretili pesnicama, zaklinjali se da će se osvetiti, a u međuvremenu su mnogi od njih padali na zemlju, a pretnje su im se gušile u krvi, koja je kuljala iz rana na njihovim grlima.

Sada su stvarno i svi preostali objekti na ostrvu pretvoreni u gomilu ruševina. Nije ostao nijedan. Čak ni šatori nisu bili pošteđeni. Nije više postojala ni najbednija koliba. Sve je bilo razneto u paramparčad. četiri lovca u kojima smo se vratili sa našeg poslednjeg leta su granate pretvorile u plamteću gomilu otpadaka. Nekoliko stotina vojnika i mornara je ubijeno, a još mnogo više ranjeno. Bili smo, doslovce, bez zaliha, a i municija je bila pri kraju. Ceo Ivo Džima ležao je kao omamljen i bespomoćan. U ušima ljudi je prodorno pištalo od neprekidnih detonacija hiljada granata koje su fijukale iznad malog ostrva. Za odbranu tog životno važnog ostrva ostalo je na raspolaganju bataljon armijskih trupa. Ti ljudi su se kretali okolo kao u šoku, užasnuti strahovitim bombardovanjem koje su preživeli. Mozgovi su im bili potpuno paralisani, a govorili su nepovezano.

Ivo Džima je bespomoćno ležao pred neprijateljem. Podjednako zaprepašćena bila je grupica mornaričkih letača koja je preživela

strahovito bombardovanje granatama. Bilo nas je još malo na broju, ali smo bili čvrsto rešeni da branimo naše ostrvo od invazije za koju je svaki čovek na ostrvu verovao da će početi za koji čas, ili najviše nekoliko dana. Od pilota bez aviona obrazovali smo malu mornaričku četu Ivo Džime. Naša mala patetična jedinica se zaklela da će se boriti do poslednjeg daha zajedno sa preživelim armijskim trupama. Dobili smo oružje i municiju i prihvatili činjenicu da je naša stvar izgubljena.

208


Pa kako da ne posumnjamo da je kraj neizbežan? Ako su Amerikanci osvojili Sajpan, što je sada bilo očigledno; ako su imali apsolutnu premoć u vazduhu; ako su njihovi ratni brodovi začikavali našu flotu i drsko krstarili gore-dole pored Ivo Džime; zar onda nisu bili u mogućnosti da, onako uzgred, kao od šale sliste našu slabu odbranu?

Radio Ivo Džime nastavio je da očajnički traži pojačanje iz Jokosuke. Molili smo ma šta što može da leti? U Jokosuki nisu mogli ništa da učine. Trideset zeroa u kojima smo mi nekad preleteli na Ivo Džimu bili su njihovi poslednji lovački avioni. Više ih nisu imali. Haos je vladao u vrhovnoj komandi u Tokiju.

Jednog jutra, ubrzo posle one strašne paljbe, probudili su nas veseli krici i podvriskivanje. Mornarica nije mogla da nam pošalje nijedan avion, ali nas nije zaboravila. Nekoliko transportnih brodova pojavilo se na horizontu i približavalo se ka ostrvu. Otrčali smo na obalu, vikali i smejali se zbog tako neočekivane sreće. Ali tada, iz brodova su izbili plamenovi i gejziri vode. Pred našim očima su ih potopile američke podmornice koje su ih sačekale u zasedi i torpedovale.Ta poslednja nesreća bila je presudna. Svima nam je postalo potpuno jasno da možemo da pružimo otpor jedino na hartiji i da bi Amerikanci već za sat ili dva posle iskrcavanja zagospodarili Ivo Džimom. Ali, ko je od nas, na toj napuštenoj gomili vulkanskog pepela i ključajućih sumpornih izvora, mogao tada da predvidi stvarni tok događaja? Ko bi između nas mogao da se usudi da predskaže da će Amerikanci ispustiti iz ruku tu neprocenjivu priliku da zauzmu ostrvo sa minimalnim gubicima? Svi smo verovali da nam preostaje još nekoliko dana života.

Amerikanci se, ipak, nisu iskrcali. Svaki dan, čas za časom, su naši osmatrači na brdu Surabači i po celom ostrvu gledali u pravcu mora čekajući na invazione brodove. Povremeno se nekom nervoznom osmatraču učinilo da vidi nešto na površini okeana, pa je podigao uzbunu. Zvona, trube, štapovi koji lupaju po buradima, i sve ostalo što je moglo da izazove buku, poremetio je tišinu ostrva izazivajući paklenu galamu. Tada smo istrčali iz naših koliba namrštenih lica i uzimali naše oružje spremni za borbu. Ali ništa se nije dogodilo.

Naravno, tada nismo znali da su se Amerikanci okrenuli prema Filipinima. Ivo Džimu nisu dirali za sledećih osam rneseci. Za to vreme je general-major Tadamači Kuribajaši doveo sa sobom 17.500 vojnika i 5000 mornara. Ivo Džimu je pretvorio u moćnu tvrđavu, opasao ga bunkerima, prekrio moćnim utvrđenjima i jamama i izbušio tunelima. Gurao je ljude na Ivo Džimu sve dok su mogli da staju na njega.

(Mnogi japanski vojskovođe su kasnije potvrdili da bi se rat završio ranije, da su Amerikanci napali Ivo Džimu jula 1944. godine, umesto što su tako dugo čekali da to učine. Ti ljudi tvrde da je invazija na Filipine bila ogromna i skupa

209


operacija, na kraju uspešna za Amerikance, ali strateški beznačajna akcija, koja je malo doprinela konačnom porazu Japana, koji je tada već bio na pomolu).

Do dugo očekivane invazije konačno je došlo 19. februara 1945. godine, i to nečuvenom koncentracijom snaga.

Prema podacima američke mornarice*, u iskrcavanju je učestvovalo ukupno 495 brodova, uključujući sedamnaest nosača aviona. Službeni podaci američke vlade navode dalje da je protiv Ivo Džime upotrebljen neverovatan broj od 1170 lovaca i bombardera.

Ukupno 75.144 američkih boraca učestvovalo je u najtežoj bici celog rata kod osvajanja ostrva. Od njih su 5324 poginula i više od 16.000 je ranjeno. Ostrvo je proglašeno osvojenim tek 16. marta kada je pao poslednji japanski branilac) .

Posle nekoliko lažnih uzbuna za invaziju, iznenadila nas je poruka iz Jokosuke. Tamošnja komanda javljala je da svi štapski oficiri i piloti moraju da se vrate u Japan transportnim avionima koji su već bili na putu k nama.

Neočekivano odlaganje smrtne presude razveselilo je pilote. Već smo bili spremni da umremo boreći se na zemlji, a sada nam je ponovo data prilika da živimo! Bacili smo puške i pojurili ka glavnoj pisti da se pridružimo mehaničarima i ostalom zemaljskom osoblju u zatrpavanju stotine kratera koji su bili rasuti po pisti.

Do tog trenutka nismo mogli ni da sanjamo da će se desiti čak i takvo čudo, pa zato posle julske katastrofe nismo ni pokušavali da opravimo aerodrom. I ja sam bio među letačima koji su se pretvorili u radnike i grozničavom odlučnošću dao sam se na posao. Međutim, nisu svi bili tako veseli. Bilo je onih koji su morali da ostanu. Ta sudbina je čekala svo pomoćno osoblje i armijske jedinice. Nijedan od njih nije rekao ni reći protiv odluke da ostanu, ali su njihova lica jasno pokazivala zavist, a često i ljutnju, šta se moglo i očekivati.

Toga dana, kasno popodne, sleteli su prvi kurirski avioni. Bili su to zastareli bombarderi. Jedan za drugim dovukli su se nisko iznad vode, da bi izbegli neprijateljski radar sa nekog od američkih brodova koji su mogli da se muvaju u toj oblasti. U Jokosuki nisu hteli ništa da rizikuju. Bila je zaista posebna sreća za nas da se između sletanja i poletanja kurirskih aviona nije pojavio nijedan američki lovac. Stiglo je sedam dvomotornih aviona da odvezu one ljude koji su izabrani da se vrate u Japan.

Čak i u ovom slučaju pridržavali smo se krutog vojnog, kastinskog sistema. Ni naš beznadežni položaj nije mogao da izmeni stoletnu tradiciju. Redosled ukrcavanja za evakuaciju išao je prema visini čina. Ništa drugo nije se uzimalo u obzir.

Moju grupu od jedanaest podoficira i mobilisanih ostavili su za kraj. Bilo je toliko mnogo oficira višeg čina pre nas, da nije ostalo mesta. Bezizražajno smo gledali poslednji avion koji se vinuo u vazduh i poleteo za Japan.

210


Sledećeg dana je sleteo samo jedan avion na ostrvo, da nas pokupi. Sa nevericom sam posmatrao leteću olupinu koja se zanosila po pisti. Avion nije bio samo zastareo, već mu je bila krajnje potrebna velika opravka i pravo je čudo da je mogao da leti. Najvećom mukom je doleteo na Ivo Džimu. Sa nama jedanaestoricom u trupu, nesigurno je teturao i naglo skretao po pisti. Nije mogao da postigne brzinu potrebnu za odlepljivanje i pilot je odrulao natrag sa jednim motorom, koji je prekidao i izbacivao oblake dima.

Dva časa su mehaničari u tišini radili da oprave pokvareni motor. Ta dva časa izgledala su nam kao dve sedmice.

Neprestano smo gledali u nebo plašeći se da helketi iznenada ne iskrsnu iz plavog svoda i saspu svetleće metku u stari istrošeni avion. Samo jedan lovac je bio dovoljan da nas osudi na ostanak na ostrvu.

Najzad su i mehaničari završili svoj posao i motor je, koliko god su to njegovi istrošeni delovi dopuštali, prilično ravnomerno zabrujao. Kada smo ulazili u avion mehaničari su gledali tako izgubljeno i nesrećno, da sam se okrenuo i doviknuo: "Vratićemo se! Uskoro, sa novini lovcima!"

Mahali su nam uplašeni da za to nema više nikakve nade. Niko od njih nije ni sanjao, da će neprijatelj gotovo osam meseci ostaviti Ivo Džimu na miru.

Nismo ni deset minuta bili u vazduhu, kad je avion počeo snažno da se trese. Zbog učestalih vibracija, cvokotali su nam zubi. Pogledao sam kroz prozor u desni motor koji je vibrirao i opasno se tresao na nosaču. Kako da ta neverovatna gomila starog gvozda sve nas odnese gotovo hiljadu kilometara do Japana?

Drugi pilot, mladić od dvadesetak godina, pojavio se među nama probijajući se kroz kabinu. "Zastavnik Sakai?

Gospodine, da li biste došli napred do nas i pomogli nam da se izvučemo?" Bio je sav bled i tresao se gotovo koliko i avion.

Znao sam odgovor pre nego što je završio. "Vratite se", viknuo sam. "Sa takvim motorom nikada nećemo stići do Japana. Moramo da se vratimo da bismo ga malo bolje opravili."

Posada me odmah poslušala. Po sletanju na Ivo Džimu, svi smo zajedno pažljivo pregledali neispravni motor.

Izgledalo je da su svećice krive. Zamenili smo ih novima i ponovo smo poleteli.

Bombarder je mirno leteo u pravcu Japana. Ali našim brigama još ni izdaleka nije bio kraj. Posle jednog i po časa našli smo se usred snažne kiše i oluje. Prave kišne zavese snažno su udarale u leteću olupinu. Avion je prokišnjavao kao sito. Drugi pilot se ponovo pojavio među nama i upitao me da li mogu da dođem u pilotsku kabinu.

Pilot je bio jedva nešto stariji od svoga pomoćnika — imao je najviše 22 godine. "Gospodine? Da li da pokušamo da letimo iznad ili ispod sloja oblaka?"

211


"Spustimo se ispod," naredio sam. Nevreme nije ni za trenutak prestajalo i povremeno nas je tako zalivalo, da

je vidljivost bila ravna nuli. Bilo je podjednako teško kao oluja na koju sam naišao pre nekoliko dana, kada sam pokušavao da nađem američke taktičke snage kod Sajpana. Bombarder je mahnito posrtao, propadao i penjao se nošen ubitačnim vazdušnim strujama. Spuštali smo se sve niže i niže, dok pilot nije brisao neposredno iznad zapenušane vode.

Kapi znoja su mu curile niz lice. Počela je da ga obuzima panika. U očajanju je okrenuo svoje bledo lice k meni i tužno promrmljao: "Gospodine, gde smo sad?"

To je bilo najgluplje pitanje koje sam ikada čuo od nekog pilota. Nekoliko trenutaka bio sam bez reći od iznenađenja. "Skloni se sa sedišta! Preuzeću komande!" viknuo sam. Ni trenutka nije oklevao i odmah se digao sa svog mesta da bi prepustio komande.

Sve vreme sam leteo po instrumentima. Sledećih devedeset minuta leteli smo slepo i sa sporim avionom probijali se kroz vetar i kišu. Zatim su se pred našim očima ocrtala poznata poluostrva južno od tokijskog zaliva.

Uzvici oduševljenja presrećne posade i putnika potresali su bombarder. Sleteli smo u bombardersku bazu Kisarazu (s one strane zaliva, nasuprot

Jokosuke). Gledao sam po prostranom aerodromu. Japan! Bio sam ponovo kod kuće! Na svojoj zemlji! Toliko sam puta bio potpuno ubeđen da više nikada neću videti svoju domovinu. Kakva razlika od Ivo Džime, udaljenog svega nekoliko časova leta.

Za mene i desetoro ljudi koji su došli pravo iz vulkanskog pakla s druge strane mora, čista slatka voda našeg Japana bila je najpoželjnija stvar na svetu. Voda koja nije imala grozan ukus na pesak, kao kišnica na Ivo Džimi.

Svi do jednog, potrčali smo preko aerodroma do vodovodne cevi ispod kontrolnog tornja. Otvorili smo slavinu i pustili hladnu vodu da teče i teče.

Pio sam i neizmerno uživao pri osećaju ukusa vode u ustima i grlu, dok je tekla u mene.

Ali Ivo Džima je još bio prisutan. Muto i ja smo se, čini se, istovremeno toga setili, jer odjednom više nismo mogli da pijemo. Obojica smo pomislili na naše prijatelje koji su pre nekoliko dana umrli od rana zadobijenih od granata, koje su kao kiša padale po ostrvu. Tada su ti nesrećnici pljuvali iz sebe vulkansku prašinu vičući u agoniji: "Vode! Vode!" Vapili su za vodom koje nije bilo.

212


29. Hacujo Mesec dana po mom povratku u Jokosuku unapređen sam u čin

potporučnika. Posle jedanaest godina dobio sam zvanje aktivnog oficira. Za mornaricu je moj primer bio neverovatan presedan.

Nekoliko ljudi koji su poginuli za vreme napada patuljastih podmornica na Perl Harbor bili su dvaput za redom unapređeni i, posle deset godina staža u mornarici, dobili su čin oficira. Njihovo napredovanje je, međutim, bilo potpuno u skladu sa tradicijama, jer su unapređeni posle smrti. Ja sam bio prvi japanski vojnik koji je živ dostigao neverovatan položaj oficira posle jedanaest godina službe.

Muto i ja bili smo ponovo uključeni u vazdušni puk u Jokosuki. Odlučili su da nas ne vrate na Ivo Džimu.

Nedostatak aviona i pilota bio je tako akutan, da je Vrhovna komanda morala da u toku narednih meseci ostavi ostrvo bez vazdušne zaštite.

Da su sada Filipini došli na red za invaziju, bilo je sasvim jasno. Zato je onamo počela da teče reka pilota i aviona, da bi se pojačale naše snage na tim ostrvima. Bili smo prisutni kada je komandant Nakađima premešten na novu dužnost na ostrvu Cebu.

Moje novo naimenovanje značilo je prijatnu promenu posle strahovitih udaraca koje su naše snage pretrpele na ostrvu Ivo Džimi. Pored zadatka da obučavam nove pilote, imao sam i dužnost probnog pilota.

Vrhovna komanda je naredila masovnu proizvodnju novih lovaca koji bi trebalo da zamene zeroe. Čak i najtvrdoglaviji štabni oficir nije mogao da negira da je nekada svemoćni zero ostao bez svoje žaoke i da su ga novi neprijateljski lovci daleko premašili u vazduhu.

Kod Marijana i u drugim bitkama na moru, gramen F6F helket je nesumnjivo pokazao da je nadmoćniji od zeroa po gotovo svim karakteristikama koje treba da poseduje lovac.

Sa južnog Pacifika stizale su uznemiravajuće vesti o novim modelima lokid lajtning (Lockheed Lightning) P-38, uveliko poboljšan prema početnim modelima koji su se prvi put pojavili u borbama 1942. godine. Lajtning je sa novim motorom osetno poboljšao sve svoje karakteristike. Kada bi se taj veliki dvotrupi lovac upustio u dvoboj sa zeroom, naši piloti su zbog veće pokretljivosti svojih lovaca imali još neke nade u uspeh. Međutim, velika brzina lajtninga i njegove vanredne mogućnosti na velikoj visini, a posebno sposobnost da se obrušava i penje brže od zeroa, predstavljali su nerešiv problem za naše letače. Tako su piloti P-38 leteći na velikim visinama mogli da biraju kada i gde će da vode borbu... sa katastrofalnim posledicama po naše ljude.

213


Ništa manje neprijatan nije bio korser (Corsair), moćni američki mornarički lovac, krila sličnih galebovim, koji je obično poletao sa kopnenih baza. Nije bio tako pokretljiv kao helket, ali je zato bio mnogo brži od zeroa, a posebno u obrušavanju.

Naši armijski piloti u Burmi javljali su da sreću nekog drugog, novog neprijateljskog lovca P-51 mastanga (Mustang) koji je zeroa nadmašio neuporedivo više nego svi ostali. Mastang je doživeo veliko borbeno krštenje kada je novembra 1943. pratio četvoromotorne bombardere liberatore (Liberator). Performanse novog američkog lovca bile su prosto neverovatne. Armijski piloti su tada još leteli na lovcima tipa hajabuša (Havabusa) koje su sjajni američki lovci doslovce zbrisali.

Pored toga bilo nam je svima jasno da smo potpuno nespremni da se suprotstavimo velikim "letećim tvrđavama", koje su prvi put napale Kjušu, poletevši sa aerodroma u Kini. Laki armijski avioni, koji su presretali tvrđave, bili su potpuno nemoćni protiv toga brzog, teško naoružanog i oklopljenog bombardera. Ako je B-17 bio veličanstveni protivnik, B-29 bio je nesavladiv.

Sada, kada su Marijanska ostrva bila u američkim rukama i brzo pretvorena u ogromni aerodrom, ceo Japan je u strahu očekivao teške napade B-29.

Odbrambeni plan koji je smislila Vrhovna komanda stigao je prekasno, a nije ni odgovarao. Većina naših lovaca bili su zeroi, dobro prilagođeni našoj ofanzivnoj taktici u početku rata, ali sada neupotrebljivi protiv B-29. Mnogi naši piloti još uvek su leteli na bombarderima micubiši tip l, koji su Amerikanci zvali beti, a sada su bili zastareli i prespori, i uz to su imali lošu osobinu da odjednom buknu i eksplodiraju, čim ih zakače neprijateljska zrna.

Gubitak Sajpana je podstaknuo da se prekine svako komplikovanje u našem planiranju. Vrhovna komanda je vapila za novim lovcima, koji su posebno konstruisani da prevaziđu zeroove nedostatke.

U septembru sam počeo probne letove na dva lovačka aviona. Šiden (munja), poznat kod Amerikanaca po nadimku džordž, bio je projektovan kao presretač, koji je trebalo da nadmaši helket. Nije imao zeroov dolet, bio je teži, ali je imao veću brzinu i četiri topa kalibra 20 mm. Pilotima je pružao bezbednost, zahvaljujući oklopu i izvanredno jakoj strukturi. Utvrdio sam da je iznenađujuće pokretan s obzirom na veliku težinu. Za svoju veću pokretljivost imao je delimično da zahvali automatskom sistemu za ispuštanje i uvlačenje zakrilaca.

Na nesreću, pilotiranje šidenom bilo je komplikovano i zahtevalo je iskusnog pilota. Mnogo ljudi koji su proveli malo časova za komandama lovačkih aviona, nisu doživeli da na šidenu polete u borbu. Ginuli su još dok su se upoznavali sa novim avionom.

Raiden (gromovski valjak) nazvan kod Amerikanaca džek, bio je posebno projektovan za borbu protiv teških bombardera, kao B-29. Za tu namenu imao je

214


izvanredne karakteristike i mnogi naši piloti su ga upoređivali sa čuvenim nemačkim lovcem foke vulfom (Focke Wulf) FW-190. Četiri topa kalibra 20 mm dali su raidenu veliku vatrenu moć u borbi protiv bombardera, a njegova brzina, veća od 640 kilometara na čas, bila je u to vreme nešto izvanredno. Sve to u mnogome je ispravilo zeroove nedostatke. Čak i sa topovima i teškom oklopnom pločom iza sedišta pilota raiden je bolje peo od zeroa.

Bio je neobično pogodan za napade na bombardere, ali je, kao i šiden, zahtevao da pilot ima veliko iskustvo.

Zbog preteranih zahteva za brzinom i naoružanjem avion je bio tromiji u akrobacijama, Upoređujući ga po tome sa zeroom izgledao je kao leteći balvan. U obuci sa tim avionom trpeli smo strašne gubitke. Kasnije, kada su helketi i mastangi grmeli nad Japanom, piloti naših raidena koji su im se suprotstavljali, brzo su, ali na žalost prekasno, otkrili na svojoj koži njegovu nepodobnost za akrobacije.

Pored toga proizvodnja tih novih lovaca bila je veoma spora. Uprkos odluci Vrhovne komande, stari zero je ostao kičma naše lovačke avijacije.

Mesto probnog pilota pružalo mi je mogućnost da opet posetim svoju rodbinu. Jedne nedelje rano ujutro napustio sam Jokosuku i otputovao stričevom domu, a usput još razgledao Tokio.

Od poslednje posete glavnom gradu stanje se u njemu pogoršalo. Iako posle Dulitlovog napada 1942. godine nije više bilo bombardovanja, grad mi se učinio sumoran i mrtav. Većina prodavnica bila je zatvorena, a njihovi izlozi prazni. Uzrok je bio jasan. Ničega nije preostalo za prodaju, vlasnici su bili odsutni, većina na radu u fabrikama koje su proizvodile za vojsku. Retke još otvorene radnje, jedva su ličile na živopisne i dobro snabdevene lokale koje sam od ra nije poznavao. Moglo je da se kupi samo malo stvari, a u većini slučajeva su to bile jadne zamene. Saveznička blokada je našem stanovništvu dobro stegla kaiš.

Često sam se vozio pored mobilisanih ekipa za rušenje, koje su raščišćavale nizove velikih zgrada i kućica za stanovanje. Na stotine muškaraca je rušilo i razbijalo građevine, da bi u središtu mesta napravili široke protivpožarne pojaseve za slučaj bombardovanja kojih se plašio ceo Japan. Ljude su na silu terali iz njihovih domova i sada su se izgnanici sakupljali na ulici u manjim grupama i tužnih lica gledali kako radne jedinice ruše u komade njihove kuće.

Do tada sam puno puta prisustvovao bombardovanju i zato mi se to rušilačko delo činilo kao pokušaj vredan sažaljenja, besmislen napor koji će biti slaba zaštita od kiše zapaljivih bombi. Tokijske drvene kuće i trgovačke zgrade planuće kao pune kutije šibica.

Većina ljudi na ulicama bila je odevena kao pajaci ili u standardna vojno-civilna odela, koja su prekrojili prema vojničkim uniformama. Nisam sreo nijednu ženu koja bi nosila "svečanu nedeljnu" haljinu, slikoviti kimono iz predratnih dana.

215


Umesto toga nosile su duge crne pantalone, neugledne i nezgrapne monpe, vrećastu i nelepu donju odeću, koja se nosi ispod kimona.

Gotovo na svakom uglu ulice stajali su dugi redovi žena i dece i, strpljivo čekajući na ograničene obroke, polako se pomerali napred. Očigledno je nedostajala svaka vrsta hrane. Obrazi su bili upali, a lica žalosna, što je bio najočigledniji dokaz da surogati koje su nametali civilnom stanovništvu ne odgovaraju ishrani.

Tokio je bio tako teško bolestan, da sam nastojao da što pre otputujem dalje. Nije se, međutim, sve potpuno promenilo. Zvučnici na ulicama su i dalje parali uši trubeći vojne marševe i slaveći izmišljene pobede. Plakati su ružili pročelja kuća po celom gradu podstičući ljude da povećaju proizvodnju i da dalje podnose nestašicu dok Japan ne pobedi.

Od svega toga me je uhvatila muka. Nikada nisam ni sanjao da ću morati da budem svedok tako očiglednog i podlog obmanjivanja svojih sugrađana.

Pred vratima stričeve kuće sačekao sam nekoliko minuta. Neko je svirao klavir... to je morala da bude Hacujo.

Slušao sam i slušao tu prvu muziku posle toliko meseci. Kada sam zakucao na vrata, svirka je prestala. Čuo sam Hacujine korake

koji su žurili ka vratima. Osmeh joj je kao sunčev zrak. "Saburo! Kako si divan!" uzviknula je. Nekoliko trenutaka je gledala u mene. "Svi smo se molili da se vratiš, Saburo," na kraju je tiho dodala "svi smo tako veseli zbog tebe. Sad si opet tu, zdrav i — oficir."

Kuća u kojoj sam bio domaći, nije se ni u čemu promenila. Očigledno je bila moj dom, za kojim sam posebno čeznuo zbog Hacuje. "Divna si," rekao sam joj, "najlepše što sam video za bezbroj dugih meseci. Kaži mi zašto si tako odevena? Sva blistaš," čudio sam se. Na sebi je imala kimono čiji su svaki šav i nabor bili u savršenom skladu sa njenim vitkim stasom.

Nasmejala mi se. "Saburo, baš si blesavko! Zar ne vidiš da je to sasvim izuzetna prilika? Ovu odeću sam obukla jer sam čekala na tebe, strpljivo čekala u njoj, da bih pozdravila novopečenog oficira." I opet se smejala.

"Pogledaj rukave! Mora da ti se opravdam zbog tog svog kimona, moj rođače." Rukavi su bili skraćeni na polovinu od uobičajene dužine.

"Vlada je naredila da moramo da odsečemo duge plesne rukave," veselo je uzviknula i raširenih ruku se zavrtela po sobi. "Zar ne znaš" ozbiljno je prošaputala, "da plesni rukavi nisu pogodni za slučaj opasnosti?"

Sada sam se ja nasmejao. "Hacujo, gde su ostali?" upitao sam je. "Zar nema nikoga od domaćih u kući?"

Negirala je pokretom glave. "Sama sam da bih te pozdravila, Saburo. Otac će biti ceo dan odsutan. Dobrovoljno se javio za rad u civilnoj zaštiti i sada obnavlja svoje znanje na skupu vojnih rezervista u obližnjoj gimnaziji.

216


Mićio će morati da radi noću prekovremeno u svojoj fabrici." Zatim joj se lice natmurilo. "Ni mama nije tu, Saburo. Izašla je da za tebe

nešto kupi na crnoj berzi. Toliko je mnogo želela da te dočeka nečim posebnim!" Zapanjio sam se. Kada bi uhvatili moju tetku imala bi ozbiljnih problema sa

policijom. "Zašto li to samo čini?" zavapio sam. "Zar ne zna šta bi moglo da joj se desi?" "Zna, zna, Saburo. Ali je htela na svaki način da proslavi tvoj povratak!" Klimnuo sam glavom. "No nadajmo se da će sve da se dobro završi. Kada

sam joj telefonirao, trebalo je da joj kažem da danas nijedan vojnik koji dolazi kući u posetu ne zaboravlja da sa sobom ponese i ručak." Pokazao sam joj svoj paket sa hranom i poklone koje sam im kupio u vojnoj prodavnici u Jokosuki.

Hacujo je bila sva razočarana. Nije naime, bio običaj da se toaletni pribor donosi kući na poklon. "Hvala ti Saburo," na kraju je s mukom izustila "Vreme zaista nije normalno i meni... pa hvala."

Odmah je promenila predmet razgovora. "Dođi i sedi Saburo. Sada moraš sve da mi ispričaš šta se desilo od kada sam te poslednji put videla. Šta se dogodilo na Ivo Džimi? Preko radija se ništa nije moglo čuti, osim da je na Sajpanu divljala strahovita bitka."

Počeo sam nespretno da mucam. Imali smo strogu naredbu da ne smemo nikome da pričamo o tome šta se zbivalo na Ivo Džimi. Katastrofu koju su tamo doživele naše snage, ocenili su kao najveću tajnu, i niko van vojnih krugova nije smeo da zna šta se tamo stvarno dogodilo.

Skrenuo sam tok razgovora i počeo oduševljeno da pričam o našim novim lovačkim avionima, koje sam isprobavao. "Kada bismo imali dovoljno tih novih lovaca umeli bismo da obrnemo tok događaja," rekao sam joj. "Neverovatno su brzi i sa četiri topa mogu da unište svaki avion koji danas leti." To, međutim, nije bilo potpuno tačno i toga sam bio svestan. Ako na školskim aerodromima budu mladi ljudi i dalje svakoga dana ginuli, imaćemo na raspolaganju đavolski malo tih novih aviona, da bismo s njima poleteli kada dođe čas odlučujućeg obračuna.

Već je prošlo pola časa u priči o svemu i svačemu, samo ne o onome šta me je najviše zanimalo. Krišom sam bacao poglede na Hacujo, proučavao njen nežni profil, zapažao kako su joj zasjale oči kada se uzbudila, način kako je držala ruke, njeno držanje pri hodu i usta kada se nasmejala.

Ćaskao sam sa Hacujom, ali sam govorio ne obraćajući pažnju na reći. Do ušiju sam bio zaljubljen u nju, želeo sam da joj kažem ono što osećam i hteo sam naglas da iskažem ono što sam skrivao u sebi. Ima više od dva meseca kada mi se učinilo da sam još samo nekoliko minuta daleko od večnosti, u trenutku kada se Ivo Džima izgubio na horizontu i pojavilo priviđenje Hacuje. Tada sam se zarekao da ću joj reći sve šta osećam, ako kakvim čudnim slučajem ostanem živ.

217


Sada... ali sada nije išlo! Ništa se nije promenilo. Još uvek sam bio pilot, mada sam dobio oficirski čin. Znao sam da ću opet poleteti u borbu. Zapaljeni zeroi koje sam video kako padaju pod rafalima helketovih mitraljeza ostavili su u meni bolne uspomene. Znao sam da ima malo nade da preživim i da mogu već kod prvog borbenog leta biti jedan od onih koji nemoćno padaju na zemlju i živi gore.

Tada me iznenada prekinula. "Saburo," tiho mi je rekla, "znaš li da se Fuđiko-san udala?"

Nisam znao. "Posle toga kada je svemu bilo kraj," nastavila je, "Fuđiko-san se udala za nekog pilota, za letača kao ti," izazovno je dodala.

Pokušao sam da govorim, ali mi nije dala da dođem do reći. "Saburo, zašto se još nisi oženio? Sada više nisi tako mlad, kao što dobro znaš. Imaš dvadeset i sedam godina. Već si nešto postigao u životu. Sada si oficir. Moraš da nađeš ženu."

"Želim da ti kažem, Hacujo, da ne poznajem nijednu devojku koju bih voleo!" tvrdio sam.

"Zar nisi voleo Fuđiko-san?" Nisam znao šta da joj odgovorim. Nelagodni tajac je zavladao među nama, a

Hacujo je otišla na drugi kraj sobe, uključila radio i okrenula stanicu koja je davala poslepodnevnu simfonijsku muziku. Muzika je malo izgladila neprijatne trenutke.

Vratila se i ponovo sela pored mene. "Zapravo", nasmešila se, "Saburo, možda bi mogli da ti preporuče neku mlađu ženu koja bi više odgovarala tvom ukusu."

Hacujo me je dovela u nezgodan položaj. Gledala me pravo u oči i nije sklanjala pogled. Zbunio sam se i počeo da govorim pomalo zamuckujući.

Tada sam naglo ustao i pošao do prozora, pa sam se zagledao napolje. Divnih ruža više nije bilo. Primetio sam da su ih zamenili povrćem. "Sada ima mnogo žena koje su isto tako lepe kao Fuđiko-san, Saburo," javila se Hacujo. Došla je za mnom i zaustavila se tačno iza mene.

"Hacujo" viknuo sam i okrenuo se na petama. "Ne želim više da govorim o tome. Molim te!" Moj ispad ju je zbunio. "Već smo toliko puta o tome razgovarali. Činjenice se nisu promenile. Ništa se nije izmenilo. Letač sam, zar to ne razumeš? Svakog puta kada uzletim, povećava se mogućnost da se više ne vratim. Svakog puta! Pre ili kasnije to će i da se dogodi. Pre ili kasnije!"

Bio sam zbunjen i očajan. Zašto je opet počela da govori o ženidbi? Mrzeo sam samog sebe zbog načina na koji sam se branio, mrzeo sam samoga sebe zbog toga što nisam rekao ono što sam stvarno osećao.

"Danas nema pilota, koji ne očekuje smrt, Hacujo", pokušao sam da joj objasnim. "Nemamo više sreće. Veština i iskustvo pri tome više ništa ne znače. Tako je..."

218


"Pričaš kao dete. Saburo." Oči su joj se zažarile od ljutnje. Govorila je tako tiho da sam je jedva čuo. "Govoriš uvek jedno te isto a, u stvari, ne znaš šta pričaš. Ne znaš uopšte kakvo je žensko srce."

U očajanju je podigla ruke. "Govoriš o letenju, umiranju, Saburo. Ni o čemu drugom ne pričaš. Ne govoriš o životu!" Odjurila je i besno zatvorila radio. Ponašala se kao da više nisam u sobi, sela je za klavir i prsti su joj polako prelazili po dirkama.

Bio sam bez reći. Nekoliko minuta sam stajao na istom mestu kao ukopan i nisam pustio ni glas. Naposletku mi se ipak povratio dar govora. "Hacujo ne znam. Možda, kada bi...

Pa zar je moja krivica, zar ja mogu nešto protiv toga što smo u ratu?" vikao sam. "Zašto uvek tako govoriš?"

"Dovoljno mi je da te vidim u ovoj kući," nastavio sam "želeo bih oh, sada ne znam," mucao sam. "Sve što želim sada, sve što želim je — da ti dugo i srećno živiš."

Udarila je rukama po dirkama i zavrtela se na stolici. Ja, međutim, ne želim dugo da živim! Šta imaš od toga ako dugo živiš i — i..." ruku je stavila na srce, "ako je tu prazno? Niko od nas, tu u kući — ni pilot — ne može večno da živi. Saburo, zar to ne shvataš?"

Njena ljutnja me je zbunila. "Žena je srećna", nastavila je sasvim tiho, "ako živi pored čoveka kojega voli. Makar — makar samo nekoliko dana i ništa više."

Uvređeno se okrenula i svoj bes iskalila na klaviru. Stajao sam kao prikovan i nije mi padalo ništa na pamet šta da kažem, ili da učinim na te njene reći.

219


30. Kamikaze Dvadeset i sedmog oktobra, deset dana pošto su se američke trupe iskrcale

na obale Filipina, Carski vrhovni štab objavio je istorijsku poruku: "Jedinici Šikišima specijalnog udarnog odreda kamikaze uspelo je 25.

oktobra 1944. godine u 10,45 da neočekivanim napadom iznenadi neprijateljske taktičke brodove koje su, pored ostalog, sačinjavala i četiri nosača aviona. Pedeset i pet kilometara severoistočno od Suluana na Filipinskim ostrvima, dva posebna jurišna aviona obrušila su se zajedno na neprijateljski nosač aviona, prouzrokovali ogromne požare i verovatno ga potopili. Treći avion je pikirao na drugi nosač i izazvao veliki požar. Četvrti avion se obrušio na neku krstaricu prouzrokujući strahovitu eksploziju posle koje je brod potonuo."

To je bio gromoglasan početak kamikaza. Prvi samoubilački let vodio je poručnik Jukio Seki koji je leteo na čelu pet zeroa od kojih je svaki nosio bombu od dvesto pedeset kilograma. Seki je bio pilot bombardera sa manje od tristo časova letenja, a ni ostali piloti njegove grupe nisu sakupili više časova u vazduhu. Samo je jedan od pet aviona u smrtonosnom obrušavanju promašio svoj cilj.

Četiri lovca zero su pratila grupu od pet aviona koji su nosili bombe. Kasnije sam saznao da je prateću grupu vodio moj prijatelj Hirojoši Nišizava, koji je tada već bio zastavnik. Nišizava je spretno izbegao napade više od dvadeset helketa i svih devet aviona je proveo kroz uragansku vatru pravo nad neprijateljsku flotu.

Posle obrušavanja pet kamikaze aviona, Nišizava se sa četvorkom vratio u svoju bazu Mabalakat na Cebuu I javio da je zadatak izvršen sa vanrednim uspehom.

Svuda u mornarici piloti su pričali o tom napadu bez presedana. Bio je izveden sa tako sjajnim, uspehom, sasvim suprotno našim strahovitim gubicima kod Ivo Džime. Kao pilot lovac nisam nikada bio posebni pristalica samoubilačkih napada, ali sada nisam mogao da zatvorim oči pred činjenicom da je američka flota kod Filipina primila strašan udarac. Čak sam morao da priznam da su samoubilački napadi jedini način da se uzvrate udarci američkim ratnim brodovima.

Od tog dana je pojam kamikaze postao svakodnevna reč u našem jeziku, reč koja je dobila sasvim novo značenje. Svaki put kada su avioni kamikaze poletali, znali smo da će ljudi u njima sigurno da poginu. Mnogi od njih čak nisu ni stigli do svojih ciljeva, jer su ih pre toga zbrisali s neba neprijateljski presretači i neverovatne zavese protivavionske vatre sa brodova.

Ali, uvek je bilo onih koji su se probili i kao nebeski osvetnici padali s neba, jednom otkinutih krila, drugi put obavijenih plamenom. Gledali smo ih kako jedan za drugim, ponekad u parovima, često puta u grupama po šest, deset ili šesnaest,

220


grme niz pistu poslednji put, da bi se na kraju negde daleko obrušili na svoje ciljeve.

Kamikaze su nam dali neverovatnu novu snagu. Njihov učinak je očigledno potvrđen brojem uništenih neprijateljskih ratnih i transportnih brodova, koji su doskoro pred našim avionima krstarili sasvim neometani i zaštićeni strahovitom vatrenom moći. Sada su, iznenada, odjekivali od grmljavine zapaljenog benzina, eksplozija bombi i vriska ljudi. Kamikaze su cepali nosače aviona od pramca do krme, potopivši više brodova nego što smo do tada uspeli sa svim našim oružjem zajedno. Raznosili su krstarice i razarače i među njima naplaćivali krvavi danak.

Protivniku se činilo da naši ljudi vrše samoubistva. Po njima, oni su beskorisno uništavali svoje živote. Možda nikada Amerikanci i ljudi na Zapadu neće moći potpuno da shvate da naši ljudi nisu smatrali da svoje živote gube uludo. Nasuprot tome, piloti kamikaze su dobrovoljno i masovno išli u akcije bez povratka. Ti ljudi su imali svoje ubeđenje. Verovali su u Japan. Kako mala cena za veliku nagradu: jedan čovek za možda stotine ili hiljade drugih života. Naša domovina više nije imala mogućnosti da na uobičajen način održava svoju snagu.

Naše rezerve su bile potpuno iscrpljene. Svaki od tih ljudi koji je dao svoj život, nije stvarno umro. Nastavio je da živi u onima koji su ostali.

Bilo ih je, međutim, malo i došli su prekasno. Čak ni preneražujući danak koji su naplaćivali kamikaze, nije mogao da zaustavi strahovitu snagu koju su nagomilali Amerikanci. Bili su suviše moćni, suviše brojniji i suviše su daleko otišli u svojem pohodu. Bilo je premnogo brodova, aviona, topova i ljudi.

Možda su ti naši ljudi, koji su leteli u poslednji napad, to shvatili. Bilo je teško verovati da mnogi od tih koji su ginuli kao kamikaze, nisu bili svesni bezizlaznog položaja Japana u ratu.

Oni ni za trenutak nisu oklevali. Odleteli su u svojim avionima natovareni bombama i poginuli za svoju zemlju.

Tih dana su se odigravali i drugi događaja, koji su bili još presudniji za naše stanovništvo.

Iznad Tokija je prvi put, 1. novembra 1944. godine, visoko leteo jedan B-29, koji je do Japana stigao iz novih baza na Sajpanu. Trenutak kojega su se stanovnici prestonice toliko bojali približio se. Bilo je jasno da orijaški bombarder, koji je samo izviđao, utire put drugima u bliskoj budućnosti. "Supertvrđava" je bezbrižno kružila visoko iznad Tokija, a armijski i mornarički lovci su histerično poleteli u vazduh da presretnu uljeza. Nisu uspeli da mu se dovoljno približe, niti da ispale na njega bar jedan rafal.

Petoga i sedmoga novembra su ponovo usamljeni B-29 sa Sajpana posetili Japan. Po drugi i treći put naši lovci su se vinuli u vazduh i uzaludno pokušavali da se popnu do velike visine na kojoj su kružili B-29. Vrhovna komanda je besno praskala i proklinjala pilote zbog nesnalažljivosti i nesposobnosti u vazduhu.

221


"Samo jedan avion!" grmeli su, "samo jedan avion i mi ništa ne možemo da učinimo!"

Očigledno nisu znali kakve se teškoće javljaju prilikom presretanja "supertvrđava" na toj visini. Pre svega, naši lovci nisu mogli tako brzo da se penju i da za nekoliko minuta od znaka uzbune dođu na visinu od devet hiljada metara, pre nego što bombarderi umaknu. Čak i da pilotima uspe da se popnu tako visoko, bilo je pitanje da li bi svojim avionima mogli da dostignu i obore B-29, koji je bio neverovatno brz.

U decembru su došli dugo očekivani udarci. Tokio, Osaka, Nagoj a, Jokohama i drugi veliki gradovi u zemlji tresli su se pod strašnim naletima tih bombardera. Posebno su se okomili na fabrike aviona, uništavajući jednu za drugom. Suviše često je priliv novih lovaca ličio na kap vode u moru. Rezervne delove za naše avione je bilo sve teže i teže naći.

Istoriju strašnih napada zapaljivim bombama na najveće japanske gradove su hroničari opisali do najsitnijih detalja. Ta priča je poznata širom sveta.

"Leteće tvrđave" su doletale noću i tada je većina japanskih pilota bespomoćno sedela na zemlji, proklinjući pomanjkanje noćnih lovaca i nedostatak obuke u noćnoj borbi. Izuzev nekoliko lovačkih aviona koji su delimično uznemiravali noćne posetioce, protivnički avioni su jedino trpeli gubitke od protivavionske vatre.

Svuda smo gubili, svugde smo bili prinuđeni da odustanemo. Naše vazduhoplovne jedinice bile su iskidane na parčiće, avioni su padali masovno, a piloti nisu ginuli pojedinačno, po dvojica ili trojica, već na desetine.

Sredinom januara nam je ponestalo snage da dalje branimo Filipine. Doslovce, svaki japanski avion na ostrvu bio je uništen — ili su ga oborili u vazduhu američki lovci koji su ih napadali, ili su ga žrtvovali za napade kamikaza, sa kojima se nastavljalo sve dok nam nije ponestalo aviona.

Sada više nismo bili zaokupljeni odbranom raznih ostrva, nego smo brinuli kako ćemo da branimo samu domovinu. Znali smo da ni B-29, koji je imao strašnu sposobnost da zapali i uništava čitave gradove još nije poslednje oružje. Pojaviće se još više aviona drugih tipova.

Dvadesetog januara Carska mornarica je u Macu jami na ostrvu Šikoku osnovala novi letački puk — poslednji u ratu. Kada sam se javio u novu vazduhoplovnu bazu, sreo sam tamo komandanta Nakađimu, koga su naimenovali za zamenika komandanta puka. Sa pedeset preživelih pilota lovaca prebegao je sa Filipina, da bi pomogao stvaranje nove jedinice. To nije bio običan lovački puk; imali smo najbolje ljude u Japanu. Naš komandant puka bio je pukovnik Minoru Genda, koga su smatrali jednim od najsjajnijih pomorskih stratega kojega je Japan ikada imao.

222


Nakađima je bio jedini član jedinice koga sam lično poznavao. Kada mi se ukazala prilika, trknuo sam do njegove kancelarije, da bih ga pitao za zajedničke poznanike s kojima smo ratovali u prošlosti. Baš on me je zaprepastio vešću da je Nišizava mrtav.

"Izgubili smo ga na najbedniji način," pričao je Nakađima, "dvadeset i šestog oktobra, dan posle prve akcije kamikaza protiv američkih ratnih brodova.

Nišizava se odmah po povratku iz pratnje prve grupe kamikaza, kada se pet aviona obrušilo na američku flotu, dobrovoljno javio za akciju kamikaza sledećeg dana. Govorio mi je da je ubeđen da će uskoro da pogine. Bilo je tako čudno" razmišljao je Nakađima, "ali Nišizava je istrajao da to naslućuje. Osećao je da neće da živi duže od nekoliko dana.

Nisam hteo da ga pustim. Tako sjajan pilot bi za komandama svog lovca vredeo mnogo više nego da se obruši na neki nosač aviona, kao što je molio da učini."

Nakadjima mi je opisao kako su na Nišizavin lovac zakačili bombu od dvesto pedeset kila, ali je u njega seo podoficir Tomisaku Kacumata. Konačno je Nišizava bio zadovoljan da bar njegov avion odleti na cilj na koji je sam hteo da pođe. Kacumata je udario direktno u palubu jednog američkog nosača pred Surigaom, pri čemu su eksplodirali rezervoari goriva u avionima koji su čekali na poletanje, pretvorivši nosač u pobesnelu peć.

Tog istog dana Nišizava je poleteo u nekom starom nenaoružanom transportnom avionu DC-3, da zajedno sa nekoliko pilota ode do aerodroma Klark, gde je trebalo da preuzmu nekoliko zeroa. Transporter je poleteo rano ujutro dvadeset i šestog oktobra iz Mabalakata. O njegovom avionu se više nikada nije čulo.

"Samo jedno je moglo da se dogodi", nagađao je Nakađima, "njegov avion su sigurno uhvatili helketi koji su leteli u toj oblasti. Nišizava za komandama starog, nenaoružanog transportera nije imao nikakve šanse.

Najverovatnije je oboren negde iznad Cebua. Još uvek to ne mogu da verujem, Saburo, da je tako veliki pilot mogao da pogine na takav način, bespomoćan, bez mogućnosti da se bori..."

Ništa nisam mogao da kažem. Eto, tako je i Nišizava nestao. "Đavo", kuga za neprijateljske avione u Leju i Rabaulu, poginuo je isto kao i Sasai, Ota i svi ostali.

"Ako ništa drugo, teši me da se Nišizava borio na Filipinima još hrabrije nego ranije," rekao je Nakađima. "Na kraju više nije vodio brigu o tome koliko je pobeda postigao u vazduhu!"

To je sasvim ličilo na Nišizavu. Nakađima je bio ubeđen da je "đavo" oborio više od sto neprijateljskih aviona u vazdušnim borbama. Ni za Nakađimu, ni za mene, ili bilo koga drugog koji ga je poznavao i borio se sa njim, uopšte nije bilo

223


sporno da je Nišizava bio najveći japanski vazdušni as i da inu po iskustvu i veštini nije bilo ravnog. I baš njemu se dogodilo da pogine u nenaoružanom avionu! Vest o njegovoj smrti teško me pogodila.

Vratio sam se u svoju baraku i izvukao hartiju i pero. Bar to se neće dogoditi, pomislio sam, da umrem, a da pre toga ne kažem Hacujo koliko mnogo želim da joj ispričam sve ono šta je, bio sam uveren, ona takođe htela da sazna.

"Opet su me primili u ratnu jedinicu", pisao sam joj. "Od sada ću da se borim protiv nepoznate vojne nadmoćnosti, kako se to kaže. Danas sam saznao da je moj prijatelj Hirijoši Nišizava pao kod Filipina. Nišizava je bio najbolji pilot koga je naša domovina ikada imala. Ubeđen sam da njegova smrt znači da ću ja, koji sam osakaćen zbog gubitka oka, ubrzo poći za njim.

Možda je ovo poslednje pismo koje ti pišem. To nije moguće iskazati rečima, Hacujo, ali više ne mogu da čekam i pokušaću da ti napišem sve ono što sam već tako dugo želeo da ti kažem.

Poslednji put kada smo razgovarali, prigovorila si mi da se ne razumem u ono šta se događa u ženskom srcu.

Pogrešila si, Hacujo. Mnogo si pogrešila. Sećaš li se još dana koje smo kao deca zajedno proživeli? Bili su to lepi

časovi, puni veselja i smeha. Ti i ja smo bili kao brat i sestra, vezani jedno za drugo i više od toga.

Ono što sam hteo uvek da ti kažem, Hacujo, je da si u mom srcu upisana kao najdraže biće na svetu. Sada znam da si stalno bila moja jedina ljubav. Možda nije u redu da ti to sada kažem, a voleo bih kad bih mogao drukčije, a ne pismom. Istina je, međutim, da si neprekidno bila u mom srcu. Iako ponekad toga nisam bio svestan, poslednjih nekoliko meseci sam u to ubeđen.

Već dugo sam te voleo, Hacujo, mnogo voleo. To nisam hteo da ti otkrijem ni najmanjim znakom, i veruj mi da je to bila najteža stvar u mom životu... Kako od tebe da sakrijem ono što zaista osećam. Volim te. Tako dugo sam odlagao da ti kažem te reći. Rat je između nas postavio ogromnu prepreku. Bio sam prisiljen da krijem svoja osećanja, a da tu svoju ljubav prema tebi gušim u sebi i tajim pred tobom.

Na žalost mi smo rođaci. Možda je za nas i najbolje da ne možemo da se venčamo. Sada sam ti, međutim, rekao ono što mi se učinilo neophodnim. Još se samo za jednu stvar molim, ljubavi moja. Da dugo živiš i da uvek budeš srećna."

Sledećeg jutra smo veoma revnosno počeli da se pripremamo za borbu. Piloti su oduševljeno klicali kada su gledali kako desetine bleštavih novih lovaca sleću na aerodrom. Bili su to lovci šiden, koje sam isprobao pre kratkog vremena. Ljudi su bili kao poludeli kada su se u tim lovcima prvi put vinuli u vazduh. Brzina! Četiri topa! Oklopna ploča! Neverovatna brzina penjanja! Kakva brzina obrušavanja! Pokretljivost!

224


Sve je bilo tu, spojeno u jednom avionu. To više nije bio zero koji su u gotovo svim karakteristikama nadmašili helketi. Piloti su jedva čekali kada će opet da polete. Hteli su odmah da upoznaju sve odlike svog aviona i da vide šta sve može da uradi. Moral im se popeo do neslućenog zamaha. "Dovedite nam helkete!" ratoborno su vikali. Opet su se zaželeli borbe.

Veći deo letača novog puka bili su veterani iz bezbroj bitaka. U našim redovima bili su sami slavni asovi. Naša lovačka jedinica predstavljala je najelitniju u celom Carskom mornaričkom vazduhoplovstvu i zato su nas snabdeli novim avionima. Uprkos sve većoj potrebi za dobrovoljcima za jedinice kamikaza, Nakađima je odlučno odbijao sve molbe onih koji su hteli da idu u njih, jer su ljudi u našem puku bili najmoćnije vazdušno oružje kojim je Japan raspolagao.

Prošlo je više od deset dana od kada sam Hacujo poslao pismo. Nisam umeo sebi da objasnim zašto mi nije odgovorila. Nisam, međutim, mogao ništa da učinim. Pre svega nisam smeo da dozvolim da se moja osećanja mešaju sa službom, a posebno u tim presudnim časovima. Dvanaestog dana otkako sam poslao pismo, obučavao sam nove pilote tehnici vazdušnih dvoboja. Kada je bio kraj vežbe, došao je posilni i rekao mi da me čekaju dva posetioca koji bi želeli da me vide. Odmah sam otišao u sobu za posete.

Tamo su me čekale Hacujo i njena majka. Čim sam stupio u sobu, Hacujo je ustala sa stolice. "Došla sam, Saburo," tiho je rekla. "Došla sam, da postanem tvoja žena."

Zastao sam kao da su me prikovali za zemlju i oduzeli mi dar govora. "Kad si ti spreman na smrt, onda sam i ja. Ako su pred nama još dani ili

sedmice, proživećemo ih zajedno. Tako bog hoće." "Hacujo!" viknuo sam. Bilo je nemoguće. To nikako ne može da bude istina!

Bilo je sve prelepo da se stvarno desi. Moja strina je progovorila. "Saburo, nikakvog razloga ne vidim zašto se ti i

Hacujo ne biste venčali. Činjenica da ste rođaci ne sme da vam stoji na putu. Duševno i telesno ste zdravi. Moja kći želi, a ja takođe — da dođe do tog braka."

Naravno, bio sam lud od veselja. Međutim, morali smo pre nego što bismo počeli stvarno da razgovaramo o planu venčanja, da pišemo mojoj majci, kako bismo je zamolili za dozvolu, jer je bila najstarija u mojoj porodici.

Njeno pismo je donelo blagoslov i istovremeno neprijatnu poruku da neće moći da prisustvuje svečanosti.

Železnička pruga na ostrvu Kjušuu je još bila u ruševinama i vozovi uopšte više nisu prevozili civile. Zamolio sam strinu da se pobrine za sve potrebne pojedinosti.

Još kada sam prvi put došao u Macujamu, direktor velike vazduhoplovne fabrike ponudio mi je prostranu sobu u svojoj kući. Pričao mi je da je pratio moje uspehe u vazduhu još od onih dana kada sam oborio svoj prvi neprijateljski avion

225


nad Kinom i uveravao me da bi ga mnogo radovalo kada bih hteo da stanujem kod njegove porodice. Tada sam ponudu odbio, ne zato što ne bih hteo da prihvatim njegovo gostoprimstvo, već iz sasvim drugih razloga. Osećao sam da ne bi bilo pravedno kada bih uživao u raskoši velikog stana, dok su ljudi sa kojima sam leteo živeli u otrcanim barakama.

Sada sam, naravno, tražio životni prostor za Hacujo i sebe. Oklevajući i zbunjeno sam upoznao majora Nakađimu sa planom venčanja. Od sreće široko se nasmejao i rekao mi da se ne pomeram s mesta gde sam stajao. Podigao je slušalicu telefona na stolu i odmah nazvao direktora fabrike. Rekao mu je da ćemo se tamo preseliti, odmah posle venčanja i zatim spustio slušalicu. Nakađima je već znao za taj gostoljubivi poziv i nije hteo da čuje nikakve moje izgovore.

Hacujo i ja venčali smo se 11. februara 1945. na praznik osnivanja našeg carstva. Svečanost je bila skromna.

Prisustvovali su joj moja strina i porodica direktora fabrike. Od zamisli da joj prisustvuju i piloti našeg puka, morali smo da odustanemo u poslednji trenutak, jer su rano uveče počele da zavijaju sirene. Drugi piloti su ostali pored svojih aviona da bi u slučaju opasnosti mogli odmah da polete, a mi smo za to vreme obavili obred venčanja. Nikada nisam mogao da pomislim da ću kao svadbenu muziku slušati do mozga prodiruće zavijanje stotine i stotine sirena, koje su najavljivale vazdušni napad.

Posle svečanosti, Hacujo i ja smo kroz zamračeno mesto otpešačili do šintoističkog hrama. Tamo smo klekli i pomolili se za naš brak.

Razume se da je u takvim okolnostima medeni mesec pao u vodu. Sledeće sedmice priredili smo prijem za pedeset pilota našeg puka. Na sav glas su se smejali mom venčanju u pratnji "marša sirena" koje su zavijale u svadbenoj noći. Prijem je potpuno nadoknadio skromnost proslave na sam dan venčanja. Većina pilota je donela sa sobom svoje instrumente, gitare i harmonike, pa su nam do kasno u noć svirali vesele svadbene igre. Bio sam najsrećniji čovek na svetu. Piloti su neprestano ponavljali kako je lepa moja nevesta. Bilo je to divno, divno veče.

Moja strina je za sve nas imala posebno iznenađenje. Obišla je celu okolinu i uspelo joj je da za tu priliku nabavi dovoljno hrane za sve nas. Pedesetorica muškaraca su se velikim apetitom bacili na te blagodeti i zabava se protegla do kasno u noć. Svi su se sakupili u grupu i pevali nam pesmu za pesmom. Hacujo je za klavirom pratila i vodila hor mojih drugova, koji su se sa instrumentima okupili oko nje, obrazujući tako prijatan improvizovani orkestar.

To su bili najsrećniji časovi moga života. Bio sam pijan od sreće. Sve šta se pre dogodilo, odjednom je postalo sasvim nevažno; sve je to bilo beznačajni trenutak u poređenju sa divnim veseljem i raspoloženjem koji su me sada obuzimali. Nisam mogao oči da odvojim od Hacuje. Bila je ostvarenje mojih snova, princeza iz bajke, sjala je u svojoj lepoti. Bila mi je žena.

226


31. Jedini preživeo U martu 1945, prvi i jedini put u svojoj istoriji, japanska mornarica je

odstupila od svog pravila "nema izuzetaka" i izdala saopštenje sa posebnom pohvalom dvojici mornaričkih pilota. Samo je krajnje kritična situacija na bojištu mogla da utiče da se naš Carski štab odluči na tako nešto. Pohvala koja je data podoficiru prve klase Soičiju Sugiti i meni, obojici iz puka u Macujami, trebalo je da podigne moral onim pilotima u kojih je jenjavao.

Dvadeset četvorogodišnji Sugita je bio sjajan letač. Veći deo njegovih borbi odigrao se iznad ostrva Truk i Filipina. U toku ovih borbi oborio je oko sto dvadeset neprijateljskih aviona i posle toga se 20. januara vratio u Japan.

Ta cifra je očigledno znatno prevazilazila stvarni broj njegovih pobeda, kojih je, verujem, bilo osamdeset. Sugita mi je sam priznao da su mnoge njegove pobede bile pod znakom pitanja i nisu bile potvrđene, jer su okolnosti u toku borbe bile takve da je proveravanje bilo nemoguće. Većina njegovih dvoboja odvijala se u časovima kada je morao da se brani od velikog broja neprijateljskih lovaca, pa zato nije imao vremena da prati svoje žrtve do kraja, kako bi video da li je avion stvarno udario o zemlju, izgoreo u vazduhu, raspao se, ili ga je pilot napustio iskačući padobranom. Činjenica da naši avioni nisu imali kamere bila je neprijatna okolnost za čoveka koji nije raspolagao nikakvim stvarnim dokazima da je cilj uništen.

Kada neki narod pobeđuje u ratu, onda nastoji da pribavi sve šta je potrebno za dvostruke dokaze o svakoj vazdušnoj pobedi, kao što smo to i mi činili u doba lakih pobeda u području Moresbija. Kada se, međutim, naš položaj na bojištu pogoršao, i kada smo bili prinuđeni na niz odbrambenih bitaka sa nadmoćnim neprijateljem, verodostojnost izveštaja o pobedama je nesumnjivo dolazila u pitanje. No, i pored toga, niko ne bi mogao da ospori Sugiti vanredne sposobnosti u vazduhu. Kada sam ga prvi put posmatrao u borbi, bio sam tako impresioniran, da sam počeo da ga upoređujem sa samim Nišizavom.

Sugita je pokazao svoju izvanrednu veštinu u vazduhu na spektakularan način, kada je puk iz Macujame, 19. marta, presreo neprijateljske lovce sa nosača aviona za vreme njihovog snažnog napada na veliku mornaričku bazu Kure. Još pre toga, Japan je već nekoliko puta bio izložen napadima aviona sa nosača koji praktično nisu nailazili na otpor.

Pomenutog dana bilo je drukčije, mada američki piloti to nisu očekivali. Radio-prisluškivači u Macujami slušali su razgovore između protivničkih pilota koji su se pojavili sa juga. Činilo se kao da su hiljade kilometara udaljeni od mesta borbe, koja im je predstojala u narednim minutima, jer su otvoreno razgovarali o svom borbenom rasporedu i visinama sa kojih će napasti.

227


Svi lovci koje smo imali u Macujami — četrdeset aviona — poleteli su odjednom. Šideni, kojima je trebalo da predstoji vatreno krštenje u našem puku, krstarili su u velikom krugu na visini nešto iznad one na kojoj je letela neprijateljska formacija. Šezdeset pilota, među kojima i ja, morali su da ostanu na zemlji zbog nedostatka borbeno sposobnih aviona. Imao sam izvanredan pogled sa komandnog tornja. Dvogledom sam posmatrao avione u vazduhu.

Boj je započeo onog trenutka kada su se helketi primakli na domet naših lovaca. Dve grupe šidena su se obrušile iz svoje zasede koja je bila približno petsto metara iznad gramena. Sugita je padao kao kamen. Izvlačeći se iz obrušavanja okrenuo se u pravcu helketa i ispalio prvi rafal. Četiri topa su potvrdila svoju efikasnost na dramatičan način. Plamen je buknuo iz motora neprijateljskog lovca, koji je van kontrole padao ka zemlji. Sugita se odvojio od svoje žrtve i pošao na drugi helket, sipajući mu topovske granate u trup i kabinu. Gramen je smešno klizio u stranu i survao se u okean. Tada se treći protivnički lovac ustremio na šidena. Sugita mu nije pružio šansu za otvaranje vatre. Njegov lovac je strmo poleteo naviše, okrenuo se oko kraja levog krila i pošao u divan ponirući zaokret. Helket se u vazduhu raspao na deliće.

Sugita se posle te pobede uputio ka poprištu glavne borbe. Bila je to sjajna bitka! Svi ljudi na zemlji su glasnim klicanjem i vriskom ispraćali helkete koji su jedan za drugim padali s neba. Tog puta bilo je sasvim drukčije no inače... sada su helketi morali da se bore za svoju kožu! Očigledno je pojava šidena, koji su bili znatno brži od helketa, imali veću brzinu penjanja i vatrenu moć, a kojima su pilotirali neki od najboljih pilota Japana, potpuno iznenadila američke letače.

Čas kasnije, Sugita se pobedonosno vratio na aerodrom pevajući hvalospeve novom lovcu. Izjavio je da je oborio sigurno četiri lovca — to su potvrdili drugi piloti — kao i tri verovatno. Sugita prosto nije mogao da prestane da priča o šidenu, a samo nedostatak municije sprečio ga je da obori još više neprijateljskih aviona.

Puk iz Macujame je tog dana zapalio iskru nade za Japan. Nigde drugde iznad Japana naši piloti nisu mogli da prijave pobede. Zaista su helketi svugde drugde harali među našim lovcima, pa je naša pobeda bila jedina pri kojoj su Amerikanci tih dana pretrpeli gubitke. Kasnije nam je došla u ruke kopija nekog američkog izveštaja o toj borbi u kojoj se pominje veliko iznenađenje koje su izazvale izvanredne karakteristike novog lovca. Američki piloti su bili zbunjeni odlikama ovog aviona, koji je bez posebnog napora uspeo da odoli strahovitom učinku teških helketovih mitraljeza.

Mesec dana kasnije, naš puk je zadesila nesreća. Najveći živi pilot Japana Soiči Sugita poginuo je. Puk iz Macujame je bio prebaziran u Kanoju na jugu ostrva Kjušu, da bi tamo vodio borbu s američkim avionima koji su pružali podršku invaziji na Okinavu. Sedamnaestog aprila, bez ikakvog prethodnog znaka,

228


ogromne formacije neprijateljskih lovaca ustremile su se na naš aerodrom. Primetili smo ih još dok su se sa visine od 3500 metara grmeći obrušavali. Zaskočili su nas potpuno nepripremljene. Bilo je očigledno da su neprijateljski korseri i helketi doleteli sa nosača aviona, koji su se nalazila u vodama oko Okinave. Pošto u Kanoji nismo imali radar, znak za uzbunu dat je tek kad su se neprijateljski lovci već obrušavali.

Na aerodromu iznad štaba puka zalepršala je na vetru signalna zastava koja je značila "poletanje u borbu".

Nekoliko pilota je potrčalo ka svojim avionima, ali nam je pukovnik Genda doviknuo da se sklonimo sa aerodroma u zaklon. Očigledno, bilo je kasno da se poleti.

Sugita, Sodi, Macumara i još jedan pilot više nisu čuli njegovu naredbu. Sva trojica su primetila neprijateljeve lovce pre nego što je dat znak za uzbunu i pojurili su ka svojim avionima. U trenutku kada su prvi korseri i helketi brisali iznad zemlje, Sugita i njegov pratilac, koji je bio neposredno iza njega, vozili su ka početku piste.

Dva neprijateljska lovca su otpozadi i zdesna napala na njih. Sugitin pratilac je bio prvi na redu. Točkovi šidena su se jedva odlepili od zemlje, kada je korser sasuo u njega dug rafal. Šiden se od udara metaka šest mitraljeza ludo zaneo u vazduhu, svalio na bok i uz strahovitu eksploziju udario u zemlju.

Nekoliko trenutaka kasnije napao je drugi lovac. Svetleći meci su šišali kroz vazduh. Užasnut sam gledao dok su meci dizali prašinu po pisti, da bi se na kraju zarili u Sugitinog lovca, koji je rulao. Sugita nije mogao ni da pokuša da umakne, jer je avion još bio na zemlji.

Dok bi trepnuo, svetleći meci su pogodili šidenove rezervoare goriva i avion se pretvorio u grmeću plamenu loptu. U kabini nije bilo nikakvog znaka života. Nisam mogao da verujem svojim očima: Sugita je poginuo pred mojim očima.

Zapaljeni Sugitin avion spasao je Macumari život. Gusti oblaci dima koji su izbijali iz plamtećeg aviona obavili su Macumarin avion sakrivši ga od neprijateljskih lovaca. (Danas je Sodi Macumara pilot na mlaznom lovcu F-86 u novom japanskom ratnom vazduhoplovstvu. Rat je završio sa šest pobeda nad korserima i helketima koje je postigao u završnim borbama rata).

To su bili strašni dani. Veliki asovi Japana, čiji su broj do tada već smanjili američki mitraljezi, ginuli su jedan za drugim. Dva meseca posle Sugitine pogibije pao je i Kisuke Muto, s kojim sam se zajedno borio nad Ivo Džimom. Muto je do kraja postigao trideset i pet pobeda u vazduhu. Njegove vanredne pilotske sposobnosti i neustrašivost dokazale su akcije u kojima je uništio četiri B-29 i koje su mu zvanično priznate kao pobede.

Muto je izuzetno sjajno leteo u proleće 1945. godine, kada se nalazio na aerodromu u Jokosuki. Dvadeset i šestog februara je imao izvanredan dan u

229


vazduhu, kada je svojim zastarelim zeroom napao dvanaest korsera, koji su mitraljirali Tokio. Muto je poleteo iz lovačke baze u Acugiju i bez oklevanja se zaleteo u neprijateljsku formaciju. Zbunjeni piloti su se razdvojili pred iznenadnim napadom usamljenog zeroa i dva korsera su udarila u zemlju obavljena plamenom, pre nego što su američki piloti uspeli da krenu na Mutov avion. U mahnitom i neverovatnom gonjenju koje se proteglo od Acugija do Jokosuke, Muto je zavaravao neprijateljske pilote sjajnim akrobacijama. I pored upornih nastojanja, korseri nisu uspeli da zadrže Muta dovoljno dugo na nišanu da bi ga oborili. U neprekidnim napadima, pri čemu se povremeno činilo da će njegov lovac koji je izvodio lude akrobacije naleteti na protivnika, Muto je držao korsere u šahu i istovremeno uspeo da obori još dva. Kada mu je konačno nestalo municije obrušio se i umakao iz borbe.

Četiri meseca posle toga bio je mrtav. U junu su ga poslali na Okinavu, gde se još uvek letelo na starom zerou.

Poslednji put su ga videli kada je napadao bombarder liberator blizu Jaku Šime. Po pričanju nekih naših pilota koji su učestvovali u toj borbi, Muto je iz neposredne blizine napadao četvoromotorni bombarder. Nije, međutim, primetio mastang koji se ogromnom brzinom ustremio na njega i dugim rafalom odsekao krilo njegovog zeroa.

Još se nismo povratili od udarca zbog Mutine pogibije, kada je smrt još jednog našeg velikog asa zaprepastila sve pilote. Poručnik Naoši Kano iz kanojskog puka pao je u svom lovcu koga je od nosa do repa obavio plamen,

blizu Jaku Šime. Kano je bio čuven po svom neverovatnom uspehu protiv B-17, jer je među svoje pedeset i dve pobede imao ništa manje nego dvanaest oborenih tvrđava. On je bio prvi pilot koji je usavršio čeoni napad iz obrušavanja na leteće tvrđave, onaj isti način borbenog napada koji su kasnije piloti Luftvafe u Nemačkoj primenili kao najuspešniji vid borbe sa B-17.

Tako smo sada spisku Sasaija, Ote, Nišizave i drugih, morali da dodamo još i druge slavne pilote — Kana, Muta i Sugitu. I sada sam ja, kome u Macujami više nisu dozvoljavali da leti u borbe, bio jedini preživeli as na čelu svih naših pilota. Moje zahteve, da mi dozvole da letim na borbene zadatke sa šidenom, pukovnik Genda je stalno odbijao. Na kraju me je zajedno sa Hacujo poslao natrag u Jokosuku. U aprilu, posle dugih moljakanja da mi dozvole da letim, opet sam se vratio u svoju nekadašnju bazu.

230


32. Hirošima Naš povratak u Jokosuku bio je iscrpljujuće i besano četrdeset osmočasovno

putovanje vozom. Zaustavljali smo se, možda, dvadesetak puta na otvorenoj pruzi ispred raznih gradova koji su u međuvremenu trpeli strahovita razaranja američkih lovaca i bombardera, a Hacujo je bila očigledno zabrinuta zbog usporenog kretanja voza.

Nije se, međutim, žalila, već se veselo smešila, kada god sam je brižno pogledao i šapatom me uveravala da je sve u redu.

Bili smo užasnuti prizorima ruševina i ogolelih razvalina koje su promicale ispred naših očiju, dok smo se vozili kroz razna mesta na svom putu. Oko svake železničke stanice prostirale su se opustošene zone, sve pocrnele, spaljene od zapaljivih bombi koje su posejali bombarderi B-29. Svako od tih mesta bila je pustinja pepela. Vetar je podizao fini garež i prašinu, ispunjavajući vazduh zagušljivom materijom. Svaki put kada smo napustili neko mesto odahnuli smo sa olakšanjem, ali smo već u sledećem videli gotovo iste užasne prizore. Našu domovinu su pretvarali u ruševine i kao pilotu bilo mi je jasno da možemo malo da učinimo da bismo sprečili to strašno i sve veće uništavanje.

Na naše iznenađenje, veliko lučko mesto Jokosuka bilo je netaknuto. Čudno da su ga Amerikanci poštedeli, kada su B-29 već pre toga spalili i sravnili sa zemljom više od 140 provincijskih mesta, od kojih mnoga manjeg strateškog značaja od ove pomorske tvrđave. Možda je činjenica da u Jokosuki nije bio ukotvljen nijedan vojni brod ili nosač aviona doprinela da ostane nedirnuta od neprijateljskih bombi.

Video sam jedino nekoliko malih motornih čamaca, koji su brazdali velikim pristaništem, vrtoglavo manevrišući, dok su vežbali za posebne zadatke. Posade su se pripremale za odlučni dan, kada će biti izvršena invazija na naše tle. To su bili dvojnici aviona kamikaze. Svaki takav brzi čamac je bio do vrha natovaren snažnim eksplozivom i bilo je predviđeno da se njihove posade sa čamcem ustreme na neprijateljske transportne brodove i unište ih zajedno sa sobom. Ponovo smo bili na putu da platimo visoku cenu. Međutim, koliko Amerikanaca je moglo da se ubije na transportnim ili ratnim brodovima po cenu života dvojice, ili trojice Japanaca, koji će se svojim čamcem zariti u bok neprijateljske lađe?

Mornarica nam je obezbedila trosobni rekvirirani stan blizu aerodroma Opame u severnom delu Jokosuke. Naš život bio je sve drugo no prijatan, a Hacujo se svim silama trudila da od minimalne količine racionirane hrane spremi nešto približno slično obroku.

Velika skladišta u Jokosuki bila su doslovce prazna, jer je vojska iz njih pokupila sve zalihe. Obroci koje su davali oficirima i redovima više se nisu

231


razlikovali; bili su podjednako siromašni i neukusni. Živeli smo na krajnjoj ivici opstanka. Sve vojničke trgovine i magacine, koje je država rekvirirala, već odavno su zakovali daskama, jer nije bilo robe.

Većinu radnji u centru grada su već pre mnogo meseci zatvorili. Iako je Jokosuka bila pošteđena bombardovanja koje je uništilo druge gradove, ipak je to bio sumoran i gotovo mrtav grad. Malobrojni stanovnici koji su tumarali ulicama bili su gladni i siromašni.

B-29 su i dalje dolazili u sve većem broju, bacajući sve više i više bombi. Za napadima, za koje smo mislili da su bili poslednje uništavanje, sledili su posle manje od dvadeset i četiri časa još strasniji, koje je bolje ne opisivati.

Doslovce milioni zapaljivih bombi pljustali su s neba, prouzrokujući požare koje do tada svet još nije video.

Ceo Japan je bio preneražen napadom na Tokio, koji je izvršen noću, 10. marta. Više od pedeset kvadratnih kilometara glavnog grada ležalo je opustošeno sledećeg jutra posle napada. Stravična, ogoljena pustinja. Neki izveštaji su govorili da je te noći, osvetljene požarom, izgubilo živote 130.000 ljudi. U početku napada, armijsko vazduhoplovstvo je bilo zaduženo da presreće velike bombardere. Ni za trenutak im nije uspelo da budu na visini tog zadatka. Posle niza skupih i bezuspešnih pokušaja da zaustave najezdu "supertvrđava", armija je počela da liže svoje rane i odustala je od svih pokušaja presretanja. Nebo su prepustili avionima B-29 i svi armijski avioni su povučeni iz borbe. Mehaničari su tada navalili na lovce i bombardere da bi ih osposobili na najbolji mogući način za dan obračuna, dan kada će se Amerikanci iskrcati.

Tako je sva odgovornost za odbranu uže domovine potpuno pala na leđa mornarice. Svakog dana su se naši lovci dizali u nebo da bi tukli "supertvrđave" i uvek smo postizali iznenađujuće slabe rezultate. Naši ljudi su davali sve od sebe, ali to nije bilo dovoljno za "supertvrđave". Iz Acugija, blizu Jokosuke, su poletali lovci raiden da im preseku put i pri tome je svakodnevno dolazilo do ogorčenih borbi. Tada su, za nekoliko časova, naši lovci razbili mit o nepobedivosti "supertvrđava", jer su kao munja brzi raideni sa četiri topa oborili u vazduhu nekoliko B-29 i probudili nam nade.

Neprijatelj je odgovorio rojevima mastanga koji su kao pratnja dolazili nad Japan za vreme dnevnih napada. Brzi neprijateljski lovci su surovo zagospodarili našim avionima i počeli da ih masakriraju. Dok je raiden bio sjajan protiv B-29, ispao je bespomoćan pred brzim i pokretljivijim mastangom. Gotovo svakog dana su naši novi lovci u plamenu padali s neba, otkinutih krila i sa mrtvim pilotima.

U toj strašnoj klanici ipak se pojavio jedan neverovatan pilot, čovek vanrednih letačkih sposobnosti. Poručnik Tejmei Akamacu razlikovao se od drugih pilota kao dan od noći. Bio je to, koliko znam, jedini mornarički pilot koji se uspešno suprotstavljao svakom propisu zapisanom u našim knjigama. Bio je

232


tipičan hvalisavi heroj iz romana, snažno građen, bučan i uvek srećan. Akamacu je stupio u mornaricu deset godina pre mene, ali mu nije uspelo da napreduje tako brzo kao sve njegove kolege. Već nekoliko puta do tada oduzimali su mu čin i pri tome zapretili da će ga sramno oterati iz mornarice. Bio je nepopravljiv, ali genije u vazduhu, pa mornarica nije htela da izgubi čoveka koji je bio tako izvanredan pilot. Akamacu je šokirao pretpostavljene oficire svojim ponašanjem. Umesto da prisustvuje pripremama pre leta i čeka na poletnoj crti kao svi ostali, on je u nekoj javnoj kući organizovao svoj sistem obaveštavanja! Često je u bazu dojurio starim kolima, vozeći kao demon jednom rukom, dok je pio iz boce koju je držao u drugoj. Dok su sirene zavijale na uzbunu, on je iz automobila uskočio u svoj avion, koji su mehaničari već prethodno zagrejali. Kretao je onog trenutka kada se krov kabine nad njim zatvorio. Bio je isto tako neobuzdan u vazduhu kao i na zemlji, a bio je jedini pilot koji se ikada uspešno nosio sa mastangima i helketima u dvobojima iz kojih je izlazio kao pobednik. Akamacu je sa svojim raidenom oborio negde oko deset tih odličnih američkih aviona, načinivši podvig za koji su ostali piloti smatrali da je nemoguć. Imao je sreću, da su mu osam pobeda potvrdili i ostali piloti.

Do današnjeg dana niko ne zna koliko je neprijateljskih aviona Akamacu oborio u borbama. Neprekidno se borio više od šest godina, a zube je počeo da oštri u Kini, gde je oborio nekoliko neprijateljskih aviona. Posle toga je nastavio da ratuje po gotovo celoj oblasti Pacifika, vraćajući se često iz borbe sa avionom izrešetanim kao sito, pri čemu se smejao i vikao.

Ni sam Akamacu nije znao ukupan broj svojih pobeda. Kada je bio pijan, udarao je pesnicom u sto i vikao da je oborio najmanje 350 savezničkih aviona. Trezan se nikada nije hvalio. Drugi piloti koji su se borili zajedno sa njim, a uspeli su da prežive rat, su broj njegovih pobeda u vazduhu sveli na oko pedeset.

Često sam bio prisutan kada je Akamacu sletao u Opamu, jer mu nije uspelo da doleti do Acugija, zbog nestanka goriva u divljim vazdušnim sukobima. Za svakog od nas na aerodromu bilo je ohrabrujuće kada smo ga videli kako iskače iz svog lovca i tura nos u svaku rupu od metka, neprestano se smejući. Dovikivao mi je i dizao ruku sa nekoliko ispruženih prstiju, pokazujući koliko je aviona oborio tog dana.

Više no jednom se desilo da je Akamacu poleteo u grupi od pet do deset aviona i da se jedini preživeli iz grupe vraćao iz borbe. Mastanzi su bili njegov najomiljeniji plen, mada je prema tim američkim avionima gajio veliko poštovanje. Psovao je oficire koji su slali mlade i zelene pilote sa raidenima u vazduh, jer su jedva mogli da pilotiraju tim avionom, a još manje su umeli da se njime bore.

(Akamacu je preživeo rat. Danas je vlasnik malog restorana u Kočiju, svom rodnom kraju na ostrvu Šikoku.) Vazduhoplovna baza Opama je prvenstveno bila probni aerodrom, gde su piloti ispitivali nove lovce u vazduhu.

233


Već dugo mi nisu dali mogućnost da se borim, jer je moj komandant baze smatrao da će moje veliko iskustvo imati neprocenjivu vrednost za ispitivanje novih aviona. Bilo mi je, međutim, jasno da je pitanje vremena kada ću ponovo poći u borbu. Ko god može da leti u svakom avionu koji može da se održi u vazduhu, biće bačen u borbu protiv invazione flote.

U junu su mi naredili da se javim u Nagoju gde je trebalo da isprobam novog lovca repu (Reppu). O tom novom avionu se govorkalo da je najbolji koji je ikada leteo. Zato sam bio nestrpljiv da što pre uzmem u ruke taj aparat i da vidim da li su te priče istinite. Takav lovac bi bio pravi blagoslov za nas.

Sve te priče su bile istinite. Repu je bio senzacionalan lovac, najbrži u kome sam ikada leteo. Zastajao mi je dah od njegove brzine, a peo je neverovatno. Sa snažnim motorom, četvorokrakom elisom i novim visinskim kompresorom, repu je prestizao u vazduhu sve japanske i američke avione. Mogao je u penjanju da kruži oko helketa, ili mastanga, a inženjeri su mi rekli, da će moći da se bori na 12.000 metara visine.

Na našu nesreću, Micubišijeve fabrike, određene da proizvode repu, bile su pretvorene u ruševine pre nego što je proizvodnja mogla da počne. Izrađeno je svega sedam aviona. Jedan preživeli model dospeo je u ruke neprijatelju i američki piloti su bili zbunjeni njegovim fantastičnim karakteristikama.

Pre nego što sam otputovao u Nagoju morao sam da obećam Hacuji da ću joj tamo nabaviti mali bodež. Mesto je bilo čuveno po svojim izvanrednim mačevima i noževima, a moja žena je htela po svaku cenu da ima bodež od tih mesnih kovača. Kada sam se vratio, Hacujo je bez reći gledala bleštav čelik i ovlaš je dotakla sečivo.

"Saburo, nije dovoljno oštar" pogledala me je. "Budi tako dobar, pa ujutro daj da u Opami naoštre sečivo, da bude kao brijač."

Njeno ozbiljno lice me uznemirilo. "šta ti je palo na pamet da tražiš taj bodež?" upitao sam je.

Tada je uzela moje ruke u svoje i zagledala mi se pravo u oči. "Saburo, ti si mi više od života", tiho je rekla. "Ti si mi sve na svetu. Ako te ubiju, preostaje mi samo jedno."

Ništa drugo nije rekla, a ja više nisam hteo da se vraćam na to. Sledećeg dana sam dao da se nabrusi sečivo, tako da je postalo oštro kao brijač. Hacujo ga je uveče probala i kao od šale, presekla mek papir. "Sada je dobro", napomenula je, pa bodež zatakla za pojas kimona. O tome više nismo razgovarali.

Posle našeg odlaska iz Macujame, Hacujo više nije sedala za klavir. Znao sam, međutim, da bi to rado učinila i opet zasvirala. Muzika joj je pričinjavala radost i dugi, teški dani lakše bi joj prolazili kada bi nekoliko časova presedela za klavirom. Pored svega toga odlučno je odbila moju ponudu da pozajmimo klavir koji je beskorisno samovao u oficirskoj kantini. Smatrala je da nema nikakvog

234


prava da uživa u muzici tih dana, kada se svi ostali s mukom bore za opstanak. Razumeo sam je pa je više nisam nagovarao. Ceo Japan je pao u očaj, koji je čak prevazilazio teškoće i grozote bombardovanja. Ljudi su bili razdvojeni, naši gradovi su ležali u razvalinama i plamenu, kao da je po njima gazilo džinovsko stopalo. Gotovo nije bilo čoveka koji nije bio ubeđen da je kraj blizu, i da će se borbe ubrzo preseliti na naše tle. Niko nije verovao da ćemo se predati. Borićemo se do poslednjeg čoveka.

Šestoga augusta, pilote u Opami zaprepastila je vest o nepoznatoj, strahovitoj eksploziji iznad Hirošime, koja se posle pokazala istinitom. Bila je to atomska bomba. Saznanje da samo jedan avion može da izazove takva strašna razaranja bilo je poražavajuće i suviše strašno da bi ga čovek odjednom potpuno shvatio.

Zatim je došla kao udarac maljem sovjetska invazija u Mandžuriji, koja je gotovo neposredno sledila za atomskom bombom. To je bilo lakše shvatljivo, ali po svojim posledicama ništa manje porazno.

Eksplodirala je druga atomska bomba nad Nagasakijem. Mozak mi je bio kao paralisan zbog tih neverovatnih američkih uništavanja. Sve to prevazilazilo je granice mogućega. To nije moglo da bude istina, ali je ipak bila.

Trinaestog avgusta u tri posle podne pozvali su sve oficire iz vazduhoplovne baze u Opami na tajni sastanak u komandantovu kancelariju. Naš zapovednik je bio bled i očigledno potresen. Jedva je mogao da se drži na nogama i morao je da se oslanja o sto. Govorio je slabim i kolebljivim glasom.

"Ovo što ću vani reći je izvanredno važno", počeo je, "pa zato sve morate da smatrate najvećom tajnom.

Oslanjam se na vašu oficirsku zakletvu Carskoj mornarici da ćete tu vest zadržati samo za sebe."

"Japan", ovde mu je glas zamro, "je odlučio da prihvati neprijateljske uslove. Moraćeino da se držimo Potsdamske deklaracije."

Buljio je u nas široko otvorenih očiju. "Naredba o predaji biće saopštena svakog trenutka. Zahtevam da svi oficiri sarađuju sa mnom do kraja. Red mora da se održi u ovoj bazi. Možda će da se nađu usijane glave koje neće hteti da prihvate odluku o kapitulaciji. Ne možemo da dopustimo da naši ljudi prekrše bilo koji uslov prihvaćen od naše zemlje. Zapamtite i nikada ne zaborative da carske naredbe stoje ispred svih ostalih."

Bomba je mogla da eksplodira među nama i niko se ne bi pomerio. Bili smo kao prikovani za zemlju i nismo mogli da verujemo. Znali smo da je kraj blizu, ali to sada nismo očekivali. Ljudi su, kao omamljeni polako izašli iz sobe. Većina ih je tupo gledala pred sebe, ili u pod. Neki oficiri su plakali, a drugi psovali.

235


Nisam mogao ni da mislim, ni da govorim. Koračao sam kao kroz maglu preko polja, ne gledajući ni na koju stranu. Iz nekog razloga hteo sam da budem pored svog aviona, i sav satrven naslonio sam se na svoj stari zero.

Moj bliski prijatelj, zastavnik Điro Kavači, ini je prišao. Nekoliko minuta smo nemo stajali jedan pored drugog ne izustivši ni reći. Svemu je bio kraj. Izgubili smo rat. Japan će sada da se preda. "Sakai!" Pogledao sam ga. "Saburo, sada... sada je svemu kraj", govorio mi

je Kavači. "Još malo vremena nam je preostalo. Poletimo još jednom zajedno na poslednji let." Nogom je udarao o zemlju. "Ne možemo samo tako sve da napustimo", pobunio se. "Moramo još jednom da osetimo borbu."

Klimnuo sam. Bio je u pravu. Naredili smo mehaničarima da odguraju naša dva zeroa na početak piste i da ih pripreme za let. Znali smo da će „supertvrđave" noćas opet da bombarduju. Vremenska prognoza bila je povoljna i u takvim noćima bilo je nad našim glavama toliko bombardera, da se B-29 mogao da presretne gde god se želelo. Već prilično dugo su se nad Opamom, pojavljivale "supertvrđave" a da im se niko nije suprotstavljao, a naš aerodrom su uzimali kao orijentir. Lovce neće očekivati.

Kavači i ja smo svoj plan zadržali samo za sebe, pa nismo ništa rekli ni drugim pilotima. Pošto smo pregledali naše lovce odšetali smo do komandnog tornja i seli da čekamo. Nekoliko časova je prošlo, a da nismo ni reći progovorili. Bili smo potpuno zadubljeni u svoje misli, sećali smo se vremena sve od Kine do danas.

Prošlo je popodne, a mi smo i dalje sedeli gotovo izgubljeni u mraku. Nešto pre ponoći radio na tornju je zakrkljao: "Pažnja! Pažnja! formacija B-29 sada se približava rejonu Jokosuka—Tokio."

Skočili smo na noge i potrčali preko aerodroma k našim avionima. Baza je bila u mraku, nigde ni traga svetla.

Zvezde su davale dovoljno svetlosti da smo mogli da nađemo svoje avione. Kada smo stigli da zeroa, otkrili smo da nismo jedini piloti koji su se odlučili da pođu u poslednju akciju. Na rubu piste bilo je postavljeno ukupno osam lovaca, snabdevenih gorivom i municijom.

Brinulo me da jednim okom neću moći dobro da gledam po mraku u vazduhu, pa sam zamolio Kavačija, da me vodi kod poletanja. Poleteli smo odjednom bez ikakvog daljeg razgovora. Svakog trenutka komandant je mogao da sazna za naš plan i da naredi da se avioni zaustave na zemlji. Čim smo se našli u vazduhu prišao sam veoma blizu Kavačijevom lovcu, zauzevši poziciju pored krila njegovog aviona. Iza nas u vazduhu bilo je još osam drugih lovaca raspoređenih u

236


dve grupe. Ravnomerno smo peli i zatim počeli da kružimo na visini od tri hiljade metara iznad tokijskog zaliva.

Kavačijev lovac se iznenada nagnuo i okrenuo ka istoku. Leteo sam iza njega, a dve grupe blizu iza nas.

Nekoliko trenutaka nisam uspeo da vidim nijedan avion. Tada su Kavačijevi topovi počeli da pucaju i primetio sam veliki bombarder koji je leteo u pravcu severa. Video sam ga jasno u svom nišanu. Postavio sam se neposredno uz Kavačijev avion i otvorio vatru. Sada smo imali svaki po četiri topa, a svi su nam bili potrebni protiv tog moćnog aviona. Nikada nisam video nešto tako ogromno. Kada sam zaokrenuo posle borbenog naleta da ponovo pođem u napad video sam kako ostalih osam lovaca napada "tvrđavu". Ličili su na mušice koje zuje oko ogromnog bika. Kako smo uopšte smeli da se nadamo da ćemo oboriti tako džinovski avion?

Ponovo sam bio na redu i u strmom penjanju sam poslao rafal u trbuh B-29. Protivnik se branio uraganskom vatrom. Svetleći meci su šištali kroz vazduh iz svih turela na B-29 i osetio sam kako se zero nekoliko puta zatresao, kada su neprijateljski strelci pogodili cilj. Nismo marili za neprijateljske mitraljeze i nastavljali smo napadom. "Supertvrđava" se okrenula i pošla ka jugu. Verovatno smo oštetili veliki avion i sada je bežao kući.

Prilepio sam se za Kavačija i dao gas motoru preko granice. Ostalih osam lovaca se izgubilo daleko iza nas i postavljalo se pitanje da li možemo da pratimo bombarder. "Supertvrđava" je bila vanredno brza, sigurno brža od starog zeroa, na kakvima smo leteli još u Leju.

Kavači nije, međutim, imao nameru da izgubi veliki avion u mraku. Iznutra je presekao širok zaokret B-29 i poveo me u napad iz obrušavanja. Sada smo gađali bez ispravljanja, i obojica smo stalno pritiskali obarače.

Primetili smo kako svetleći meci i granate kidaju staklo na nosu bombardera. Imamo ga! Džinova brzina se naglo smanjila i pilot je preveo avion u dugo poniranje ka moru. Napravili smo oštar zaokret i dalje kratkim rafalima proganjali žrtvu i sejali topovske granate po oštećenom avionu.

Veliki bombarder je naglo gubio visinu. Nisu se videli ni vatra ni dim. Nisam primećivao vidnija oštećenja ali je avion nastavio stalno da silazi ka okeanu. Produžili smo da letimo za avionom koji je bežao. Iz tame su se iznenada pojavili obrisi ostrva O Šima. Bili smo osamdeset kilometara južno od Jokosuke.

Izvukli smo se iz pikiranja i popeli do približno 500 metara. Vulkan na ostrvu je dosezao do 300 metara iznad mora, pa u tami nismo smeli da rizikujemo sudar sa njim. Sada sam još nejasno video "supertvrđavu" koja se spuštala. Zatim je u obruču bele pene uz silovit pljusak pristala na more nekoliko kilometara severno od obale O Šime. Za manje od minuta "tvrđava" je nestala pod vodom.

237


Kada smo se vratili na aerodrom saznali smo da su te noći najmanje tri grada razorena. Požari su još divlje besneli i nisu mogli da ih savladaju, jer ih je raspirivao vetar.

Rat će da se završi za manje od dvanaest časova. Komandant je očigledno bio ljut, ali nas je poštedeo svog gneva. "Čini mi se

da ne mogu da se ljutim na vas", rekao je, "ali više ne može da se ponovi ono šta se noćas desilo. Od ovog trenutka pa nadalje avioni ostaju na zemlji.

Poverio mi je da je u Acugiju došlo do velikih nemira i da je na tome aerodromu gotovo izbila pobuna. Tamo je bila baza lovaca raiden, gde su se nalazili Akamacu i drugi piloti koji nisu mogli da prihvate ideju o predaji i hteli su da se vinu s avionima u vazduh. Izgubili su glave, oficire nisu hteli da slušaju. Zaklinjali su se da će odbiti da prihvate predaju i da će se boriti do poslednjeg daha. Na aerodrom su morali da pošalju pešadijske čete i tek nekoliko dana posle kapitulacije zaveden je ponovo neki red.

Uništenje tog neprijateljskog bombardera ostalo je tajna mnogo godina, a izveštaj sa našeg leta te noći nije dat.

Naravno, nijedan pilot nije prijavio da je uništio taj B-29. Ja, sada, prvi put otkrivam tu borbu. Toga trenutka nismo mislili ni na šta drugo nego da će se neprijatelj dočepati naše zemlje, domova i ljudi. Zbog toga, tada nismo osećali nikakvu radost što smo oborili veliki bombarder.

Ostatak noći do svitanja nemirno sam prespavao na stolu u menzi. U našoj bazi je vladao pakleni urnebes. Mnogi piloti su bili mrtvi pijani, vikali su i mahnito psovali.

Drugi su bili ošamućeni, kao da su u šoku, kada je osvanuo istorijski 15. avgust 1945. Rat je bio završen.

Dogodilo se. U svim kancelarijama viši oficiri su spaljivali dokumente i arhive. Za to vreme ljudi su šetali okolo potpuno odsutno, ili sedeli po barakama na podu.

Tačno u podne smo čuli kako je car pročitao naredbu o predaji naših oružanih snaga, gde god se zatekle u tom trenutku. Dve hiljade ljudi stajalo je nepomično na aerodromu i pažljivo slušalo. Većina nas nikada ranije nije čula carev glas. Mnogi su plakali bez ustezanja.

Iznenada sam se setio da od sinoć nisam išao kući! Macujo! Šta li misli? Ako slučajno preko radija sluša cara, možda će da pomisli da sam već mrtav.

Više nisam slušao, već sam izleteo iz sobe. Nigde nije bilo nikakvog automobila. Zgrabio sam bicikl i kao u groznici odjurio u pravcu naše kućice. Sa bicikla sam skočio pre nego što se zaustavio. Naglo sam otvorio vrata i viknuo. Hacujo je izletela iz sobe i stegla me u zagrljaj. Nekoliko minuta smo bili čvrsto pripijeni jedno uz drugo, ne izustivši ni reći.

238


Konačno je podigla glavu. "Je li, je li sve u redu s tobom, Saburo?" šapnula je. Potvrdio sam joj.

"Dragi moj, ko bi znao..." jecala je. "Kada smo saznali da je svemu kraj, plakala sam kao dete. Je li zaista svemu

kraj? Bombama... bombama, kraj svemu tome?" U znak potvrde sam joj lagano klimnuo. "Ništa me više ne brine, Saburo, zaista ništa više! Iako si ti u svim borbama

pobeđivao, dragi, ipak smo izgubili." Kada je pogledala u mene, oči su joj se zažarile. "I ti nećeš više nikada ići u

rat!" prošaputala je. "Sada je svemu kraj. Nikada, nikada više!" Tada se naglo odmakla od mene i iz pojasa izvukla bodež. "Nikada više mi neće trebati!", viknula je i tresnula sjajnim sečivom o

zemlju. Nož je zatandrkao po sobi i zaustavio se u uglu.

239


Dodatak JAPANSKO MORNARIČKO VAZDUHOPLOVSTVO Japansko Carstvo nije imalo samostalnu avijaciju, već su njegove

vazduhoplovne snage bile podeljene između armije i mornarice. Po kvalitetu i obimu, mornaričko vazduhoplovstvo je bilo na prvom mestu. To nije važilo samo za avione, već i za pilote.

Saburo Sakai u svojoj knjizi gotovo i ne pominje armijsko vazduhoplovstvo, a kada to čini, ocena nije naročito laskava. Rivalstvo koje uvek postoji između svih mornaričkih i armijskih vazduhoplovstava u svetu, bilo je veoma izraženo i u Japanaca. Za razliku od Amerikanaca ili Britanaca, Japanci su ulagali mnogo više napora u razvoj mornaričkog vazduhoplovstva, dok je kod njihovih protivnika, sasvim suprotno, težište bilo na armijskoj avijaciji, odnosno na samostalnom vazduhoplovstvu.

U trenutku izbijanja rata na Tihom akeanu, japansko armijsko vazduhoplovstvo raspolagalo je, približno, sa 1500 aviona, a mornaričko sa gotovo 3000. Zanimljivo je da nije bilo nijednog tipa vojnog aviona koji bi istovremeno upotrebljavali u mornarici i armiji. Razlike u zahtevima bile su prevelike, i zbog toga su jedni i drugi tvrdoglavo ostali sa svojim tipovima, čak i kada im je nedostajalo aviona, a industrija je mogla da isporuči tipove drugog roda vojske, koji su često bili bolji od matičnog. Primer za to je lovac zero. Kada ga je mornarica već bila isprobala u Kini, armija se još uvek bavila prototipom lovca hajabusa, koji je po mnogo čemu bio slabiji od zeroa.

Vrhovni komandant mornaričkog vazduhoplovstva bio je načelnik glavnog štaba mornarice i istovremeno član Carske vrhovne komande. Neposredna komanda mornaričkog vazduhoplovstva bio je Glavni štab mornaričkog vazduhoplovstva. Starao se o svemu što je bilo u vezi sa mornaričkim vazduhoplovstvom: o porudžbini novih aviona, njihovom snabdevanju, opremanju motorima i opremom, kao i školovanju posada. Taktička komanda bila je podeljena na flotu, vazdušnu tlotu i vazdušnu flotu obalskih područja.

U flotu su spadali nosači aviona sa svim avionima na njima, a ti avioni bili su razvrstani u vazdušne divizije (obično su po dva nosača aviona imali jednu vazduhoplovnu diviziju).

U toku rata, divizije su se podelile u mornaričke vazdušne grupe, sa oko 150 aviona, i objedinjavale avione sa nosača aviona i hidroavione na katapultima bojnih brodova i krstarica.

240


Vazdušne flote su, gotovo redovno, bile velike kopnene jedinice bez nosača aviona koje su se, kao i divizije nosača aviona, delile u mornaričke vazduhoplovne grupe. Te grupe, koje autor obično pominje kao pukove, bile su dosta često vezane za naročito velike aerodrome i po njima su dobijale ime (na primer, jokosuška grupa). Broj aviona u tim grupama i vazdušnim flotama varirao je od slučaja do slučaja. Tako je III vazdušna flota raspolagala sa 35 hidroaviona, a XI je u to vreme imala 597 aviona najrazličiti]ih tipova.

Pomanjkanje aviona je u japanskom mornaričkom i armijskom vazduhoplovstvu bilo skoro hronična bolest.

Tome industrija nikada nije mogla da parira, iako je za vreme rata proizvela oko 70.000, od čega oko 30.000 lovaca, među kojima više od trećine zeroa.

241


MICUBIŠI A6 M ZERO Kada bi ma kog japanskog ili američkog pilota koji se za vreme drugog

svetskog rata borio na pacifičkom bojištu upitali koji mu je japanski avion najviše ostao u dobroj, ili lošoj uspomeni, bez sumnje i razmišljanja bi odgovorio: "Zero!"

Zero znači nula, ali i pored toga što se na japanskom to kaže "rei", čak su i Japanci u svakodnevnoj upotrebi često koristili ime "zero sen", umesto "rei sentoki" ili "reisen", što znači lovac zero. Izraz "nula" za avion koji je bio tako čuven, nije baš posebno pogođen, a potiče od gotovo neshvatljivog sistema označavanja japanskih aviona, koji su obično imali po tri ili četiri zvanična imena. Jedan od tih naziva avion je dobijao po poslednjoj cifri godine uvođenja aviona u naoružanje oružanih snaga. Lovac tipa O označavao je lovca koga je mornarica dobila 1940. godine, odnosno godine 2600. po japanskom kalendaru.

Radi ilustracije evo nekoliko imena pod kojima se ovaj avion pojavljivao u

japanskim izvorima: zero, reisen, rei sentoki, A6M. Tome još treba dodati i nazive iz američkih izvora koje su Saveznici koristili na Tihom okeanu: zeke, hamp i hap. Prava zbrka imena za tako poznati avion.

Mnogi američki piloti i vojnici još danas su ubeđeni da je zero bio uspešna kopija jednog rekorderskog američkog aviona, kojim je milijarder Hjuz 1935. godine postavio svetski rekord brzine za kopnene avione.

Drugi Amerikanci su tvrdili, i još uvek to čine, da je zero uspešni plagijat neuspelog lovca vot (Vought) V 143, ili valti vengarda (Vultee Vanguarda), nortropa (Northropa) F T-l, ili engleskog glostera F. 5z34. Pričali su, i još pričaju, da je zero bio napravljen od ne mnogo kvalitetne plastike, koja se raspadala u

242


vazduhu, i da je daleko zaostajao za američkom tehnikom tog doba. Koliko je zero bio kopija pomenutih lovaca ili nije, teško je reći, ali svakako u ovom omalovažavanju ima zajedljivosti i propagande, što je sasvim razumljivo kada se redi o protivničkim stranama.

No i pored svih primedbi i sumnji, može se tvrditi da je zero tipično japanski avion, kao što je meseršmit 109 bio izrazito nemački, spitfajer — engleski, jak — sovjetski i mustang — američki. U zerou se ogleda japanska filozofija lovačkog aviona i sposobnost njegovog konstruktora Dira Horikošija. On se 1937. godine odazvao zahtevu mornaričkog vazduhoplovstva koje je želelo da za svoje pilote dobije moderniji avion nego što su to tada bili avioni nad morima celog sveta. Zahtevi su bili tako oštri, da je fabrika Nakađima odustala od posla, ali ga je prihvatila firma Micubiši, koja je imala Horikošija, spremnog da ide do kraja. Tako je nastao neverovatan kompromis — lovac zero, koji je, s jedne strane, dostigao vrhunac tadašnjih mogućnosti lovca, a s druge strane, predstavljao najnižu krajnost u otpornosti i bezbednosti pilota. Da li je konstruktor smeo to da dozvoli? Sakai na jednom mestu u knjizi tvrdi, da se japanski piloti nisu nikada mirili sa mogućnošću poraza u vazduhu, pa zbog toga nisu osećali nikakvu posebnu potrebu za padobranom. Zato je Horikoši smeo da projektuje lovca koji je bio tako neverovatan kompromis i iz kojeg je iscedio skoro poslednju kap otpornosti materijala, što se kasnije osvetilo. Svaka izmena koju su vojnici hteli da iznude od zeroa, kako bi parirali poboljšanju naoružanja kod protivnika, bila je povezana sa gotovo neizvedivim tehnološkim teškoćama.

Povrh svega, zero je imao preslab motor i nedovoljno naoružanje u završnoj fazi rata. Nije raspolagao ni oklopnom pločom, koja bi štitila pilota, a rezervoari za gorivo nisu bili samozaptivajući. Sve to mučilo je pilote zeroa poslednjih godina rata, mada su se kao dobri vojnici borili do kraja.

Prvi zero izrađen je sredinom marta 1939. godine. Kako fabrika u Nagoji nije imala svoj aerodrom, dragoceni avion su do aerodroma Kagamigahara, udaljen 40 kilometara, odvezli drumom i to — volovskom zapregom.

Prvog aprila zero je bio spreman za prvi let. Kako se novim avionom moralo rukovati što pažljivije, probni pilot Kacuzo Šima je, posle 500 metara leta, na visini od 10 metara, ponovo sleteo. Horikoši mu je presrećan stisnuo ruku. Sledećeg dana je zero brzo napredovao, a letovi su bili sve dalji i brži. Prvom se ubrzo pridružio i drugi prototip.

Međutim, nije sve išlo glatko. Na prvom avionu su se pojavile različite vibracije, koje su mogle da budu otklonjene, a drugi avion se za vreme probnog leta, dosledno, raspao u vazduhu. Uzroke nisu nikada do kraja utvrdili, jer je pritisak japanske ratne mornarice da što pre dobija nove avione bio toliki da je odmah počela serijska proizvodnja zeroa. I jedan od serijskih modela se takođe

243


raspao u vazduhu, što je potvrdilo sumnju da su zeroova krila preslaba, da se previše savijaju kod obrušavanja i da mu se, zbog toga, mogu da otkinu krilca.

Horikošiju nisu dali dovoljno vremena da te nedostatke temeljito otkloni. Japan se, naime, već borio u Kini i spremao se za veliki rat sa Zapadom, pa je u takvoj žurbi smrt dva probna pilota bila nevažna. Grešku su otkrili tako što su na delu krila učvrstili pločastu kožu i izmenili uravnoteženje krilaca. No, i pored toga, kasnije se još događalo da se zero raspadne u vazduhu pri relativno opasnim pogocima koje, međutim, borbeni avioni moraju da podnesu bez težih posledica. Negde pri kraju razvoja, Horikoši je izdašno ojačao zeroova krila pa je ovaj lovac smeo, bez ikakve opasnosti u obrušavanju, da dostigne brzinu čak od 740 kilometara na čas. To je, međutim, bilo tek kada su na japanskom nebu gospodarili već helketi.

Uprkos tajnosti koja je tih godina obavijala zero, čak i pred japanskom javnosti, Vrhovni štab mornarice je učinio nešto sasvim neshvatljivo. Ne čekajući da počne serijska proizvodnja, poslali su na kinesko bojište sve prve serijske avione koje su u fabrici još hteli da isprobaju, kao i ceo niz prototipova, koji su se od prva dva razlikovali po snažnijem motoru sakae 12. On je razvijao 940 konjskih snaga za razliku od zuiseja 13, koji je imao 780 konjskih snaga, zbog čega prva dva zeroa nisu mogla da postignu brzinu od 500 kilometara na čas, kako je mornarica zahtevala za novog lovca.

Tako skrpljene prve eskadrile zeroa poslali su u Kinu. Njihov učinak na kineskom bojištu bio je sličan onome kada se štuka pusti među šarane. Novi avioni su Japancima vratili samopouzdanje koje su im, pre toga, bili dosta poljuljali novi strani avioni na kineskoj strani. Zero je bio toliko bolji da je, praktično, sve borbe na kineskom nebu odlučivao u svoju korist. Od 19. avgusta 1940. godine, kada su zeroi prvi put leteli iznad kineskog bojišta, napadi japanskih bombardera na duboku pozadinu opet su postali svakidašnjica, jer za zeroa nije bio nikakav problem da leti 800 kilometara daleko i da se vrati na svoj aerodrom. Do kraja godine, zeroi su u Kini oborili 99 neprijateljskih aviona, a iz svojih redova izgubili samo dva. Japanska samouverenost išla je tako daleko da se pretvorila u ludost. Pošto kineski avioni nisu hteli da polete u odbranu aerodroma Čengtu, četiri zeroa pod zapovedništvom podoficira Higašijame sletela su na njega i piloti su iskočili iz svojih lovaca pa pokušali da pogode neke kineske avione, što im je, štaviše, i uspelo. Da je tada u obostranoj paljbi bio ranjen samo jedan japanski pilot, Kinezi i strani saveznici bi se dokopali neoštećenog zeroa, koji je tada još bio potpuna tajna.

Japanska javnost je saznala za svoje avione posle napada na Perl Harbor. Američki zapovednik kineskog vazduhoplovstva Ćenolt je tada počeo da upozorava Vašington da Japanci imaju novi efikasni avion. Amerikanci su, međutim, bili uspavani starom činjenicom da Japanci znaju jedino da kopiraju i da

244


nisu u stanju da proizvedu u svojim fabrikama avione koji bi bili bolji od američkih.

Početak rata na Tihom okeanu je zbog toga sasvim iznenadio američko vazduhoplovstvo, iako je Čenolt još nekoliko meseci ranije, na osnovu iskustva kineskih pilota, približno tačno ocenio dobre i loše strane zeroa, i o tome iscrpno obavestio SAD, gde su, međutim, njegove izveštaje strpali u fijoke.

Sa pokretnih traka fabrika Micubiši i Nakađima počeli su 1940. godine da izlaze serijski zeroi. Na dan napada na Perl Harbor bilo ih je po aerodromima i na nosačima aviona 328 spremnih za borbu, a prvi avioni koji su odleteli ka Perl Harboru bili su zeroi sa nosača aviona Akagi.

Gotovo bi moglo da se kaže da je zero bio ono oružje zbog kojeg se početak rata na Tihom okeanu odvijao tako katastrofalno po Saveznike. Slično kao u Kini, zero je u rukama izvanredno obučenih japanskih pilota — a o tome kako su ih školovali Sakai detaljno priča u svojoj knjizi — bio je gotovo nepobediv. U čemu je bila njegova taktička prednost? Već u početku su navedeni kompromisi koje je Horikoši tražio od lovca koga je stvarao. Bio je izvanredno lak i aerodinamički projektovan, tako da u vazduhu bude što pokretljiviji, upravo suprotno američkim avionima od kojih se, pre svega, tražilo da budu što brži i čvršći. Tada u svetu nije postojao lovac koji je mogao da izvodi oštrije zaokrete i uže petlje od zeroa. Za ono vreme, bio je snažno naoružan; imao je dva topa od 20 mm i dva mitraljeza, što je bilo dovoljno da bez oklevanja skine s neba svaki saveznički lovački avion, ili dvomotorni bombarder, izuzev žilavih letećih tvrđava koje je samo velika količina olova i čelika mogla da pošalje u dubinu.

Američki i ostali saveznički piloti se nisu snalazili kada su se susretali sa pokretljivim zeroima. Po staroj školi, koje su se tada uporno pridržavali na Zapadu, pokušavali su da zeroa uvuku u uobičajene lovačke dvoboje sa zaokretima, petljama i valjcima, upravo onim manevrima u kojima ih je zero očigledno nadmašivao. Da su pokušali da svojim lovcima P-39, P-40 i vildketima napadaju iz strmog poniranja, a da beže obrušavajući se, Sakai i drugi japanski asovi ne bi sakupili toliko pobeda, kao što im je uspelo u prvim mesecima rata na Pacifiku.

Saveznički piloti postali su svesni svoje nemoći i shvatili su da je pred njima izvanredan avion, koji je jedini krivac za sve njihove neuspehe. Znali su da bi im dosta pomoglo kada bi se dokopali jednog upotrebljivog primerka zeroa, mada su tu i tamo nailazili na razbijene ostatke koji, na njihovu žalost, nisu ništa kazivali. Još juna 1942. godine je na ostrvo Akutan, u grupi Aleutskih ostrva, prinudno sleteo jedan zero, čiji je pilot tom prilikom poginuo. Posle nekoliko nedelja, taj lako oštećen avion otkrila je američka patrola. Prebacili su ga u Kaliforniju i tamo opravili, pa su američki piloti mogli da ga ispitaju u vazduhu. To je bio kraj zeroove premoći, jer su već prvi letovi, pored vanredne pokretljivosti u vazduhu, otkrili i sve njegove slabe tačke, posebno osetljivost u obrušavanju. Delimično

245


zbog toga, a još više zbog angažovanja vazduhoplovne industrije SAD da proizvede sasvim nove lovce, događaji su se okrenuli protiv zeroa. Od tada je zero, projektovan za napade i veliku pobedonosnu japansku ofanzivu, bio prinuđen da se brani.

Već 1943. godine zero je bio zastareo avion i Japanci su se grčevito trudili da ga zamene modernijim i boljim.

Helket, koji su američke fabrike počele da proizvode u velikim serijama, bio je kao stvoren za borbu sa zeroom.

Zato su Japanci svim silama tražili odgovor na taj američki izazov. Uspelo im je da proizvedu nekoliko veoma dobrih lovaca, ali su svi bili nedovoljno proučeni da bi na tekućim trakama zamenili zeroe. Gubici u vazduhu su, takođe, bili preveliki da bi smeli da prekidaju već uhodanu proizvodnju zastarelog zeroa. Svaki takav pokušaj bi, bez sumnje, prekinuo priticanje aviona na bojište, jer fabrika ne može da se preko noći preorijentiše na proizvodnju novog tipa aviona. Tako je zero do kraja rata ostao tovarna mazga japanskih pilota lovaca. Horikoši je stalno pokušavao da ga prilagodi novim zahtevima rata, i na kraju je sa tekuće trake izašao osmi osnovni model koji se, međutim, nije mnogo razlikovao od onog iz 1940. godine. Taj poslednji model, koji je nosio oznaku A6 M8, je prvi put poleteo 1945. godine. Mornarica je odmah poručila 6300 komada. Bila je to sasvim naivna želja, jer je tada u Japanu vladao već haos, i do kraja rata nije izrađen nijedan jedini lovac tog modela.

Ukupno je u fabrikama Micubiši i Nakađima izrađeno 10.449 zeroa i još 327 sa plovcima, a 515 sa dva sedišta, koji su se spolja razlikovali od osnovnog lovca po dužoj kabini.

Sakai je većinu svojih pobeda postigao na zerou osnovnog modela A6M2, koji je ukratko izgledao ovako:

Zero je bio lovac dosta velikog razmaha krila za avione sa početka rata — 12 metara. Dužina trupa je bila 9,06 m, a visina 3,05 m. Ceo je bio metalne konstrukcije sa tankom aluminijumskom oplatom. Imao je zvezdasti motor NK1C sakae 12 sa četrnaest cilindara, koji je pokretao trokraku elisu. U trupu ispred pilotskog sedišta imao je dva mitraljeza kalibra 7,7 mm, a u krilima dva topa od 20 mm. Težina praznog aviona je bila 1680 kg, a maksimalna težina na poletanju 2410 kg. Sa dopunskim rezervoarom za gorivo ispod trupa težio je 2800 kg.

Zero nije bio naročito brz; dostizao je 532 km na čas. Sa putnom brzinom od 215 km na čas, leteo je gotovo 1900 km daleko. Sa dopunskim rezervoarom dolet mu se povećao na više od 3000 km, što je za lovce tokom rata bilo nešto izvanredno, a omogućavalo mu je da se sasvim neočekivano pojavljuje tako daleko od svojih baza, gde ga Amerikanci nisu očekivali. Na visinu od 6000 m peo se za 7 minuta i 27 sekundi. Imao je plafon leta od 10.000 m, a na tim visinama morao je da se bori poslednjih meseci rata, kada su supertvrđave B-29 bombarovale Japan.

246


Ako je želeo da ih presretne, morao je da se popne do krajnjih granica svoje mogućnosti i da se zatim obruši na veliki četvoromotorac. Dosta japanskih pilota lovaca koji su uvideli da im oružje više ne koristi, zaletali su se zeroima u neprijatelje. No, istorija zeroa se okončala još tragičnije.

Kada su se u Vrhovnom štabu mornarice odlučili za operaciju kamikaze, ponovo je zero bio taj koji je u većini slučajeva obavio taj strašni zadatak uništenja. O njega su okačili bombu od 250 kg i poslali ga na neprijateljske brodove. Zbog bombe je inače pokretljivi zero postao beskrajno spor i trom. Retko kada mu je uspevalo da se tako natovaren probije kroz formacije američkih lovaca koji su kidisali sa visine. Ako je koji uspeo nailazio je na oganj protivavionske artiljerije, za koju je bio prespor i nemoćan. Često je samo jedan pogodak pretvarao zeroa u ognjenu loptu, a još češće pilot-samoubica nije uspeo da avionom udari o brod, već se zario u talase. Tako je zero doživeo sudbinu većine japanskih aviona i na kraju su ga masovno slali u napade bez povratka. Bio je to neslavan kraj aviona koji je gotovo tri godine vladao najvećim okeanom sveta! Bio je stvoren da napada i uništava, ali je pravedno doživio istu sudbinu kao i oni koji su ga stvorili; bio je sam uništen.

247


MICUBIŠI A5M Prvi lovac u kome je Saburo Sakai poleteo u borbu bio je proizvod iste

fabrike kao i slavni zero, a bio je njegov neposredni prethodnik. U doba aviona A5 M, poznatog kao micubišijev lovac tip 96, dok su ga Saveznici zvali klod (Claude), lovci u velikoj većini slučajeva nisu imali uvlačeći stajni trap i zatvorenu kabinu. Bili su naoružani sa dva mitraljeza i u tom pogledu malo su napredovali od vremena prvog svetskog rata. Pilot je često položaj aviona osećao po pritisku na sedište, jer još nisu imali odgovarajuće instrumente, a za praćenje brzine lepo je služio vetar, koji se vrtložio oko ivica vetrobranskog stakla zavijajući toliko da je često nadjačavao brujanje zvezdastog motora, koji je na prototipu tog aviona razvijao 550 konjskih snaga.

Tip 96 leteo je u ulozi lovca od 1936. do 1942. godine, mada te poslednje

godine još samo kao rezerva, jer ga je do tada zero već gotovo sasvim istisnuo iz mornaričkih jedinica. Kasnije su ga koristili za obuku pilota lovaca u letačkim školama i na kraju za napade kamikaza. Konstruktor tog lovca bio je Điro Horikoši. Ukupno su ih proizveli nešto više od hiljadu. Japanski piloti su ga voleli najviše zbog čvrstoće u poređenju sa do tada platnom presvučenim avionima. Sve novinske agencije su tih godina objavile sliku jednog lovca tog tipa, koji je sletao na domaći aerodrom, iako mu je nedostajala trećina krila, koju je odlomio neki kineski lovac, kada se namerno zaleteo u avion podoficira Kašimure. Do tada su se svi avioni s takvim oštećenjem obavezno sunovratili. Nije čudo što su se. japanski mornarički piloti lovci tako brzo zagrejali za te avione. Metal je bio veliki

248


napredak u poređenju sa dotadašnjim krhkim lovcima, koji su imali krila presvučena platnom, ili drvenom oplatom.

Najbrojniji model A5M4 tip 96 imao je motor koji je razvijao 785 konjskih snaga i sa njim je avion postizao brzinu od 433 kilometra na čas, a na visinu od 3000 metara peo se za 3 minuta i 35 sekundi. Tip 96 je imao plafon leta nešto manji od deset hiljada metara koji je bio, ako pomislimo na otvorenu kabinu, preveliko iskušenje za pilote. Bio je naoružan sa dva mitraljeza kalibra 7,7 mm. Razmah krila je iznosio 11 metara, a dužina 7,56 metara. Maksimalna težina poletanja 1671 kilogram.

249


MICUBIŠI J2 M RAIDEN Dvadesetog marta 1942. godine na aerodromu Kasumigaura Micubišijev

probni pilot Kacuzo Šima poleteo je u najnovijem lovcu J2M raiden (strela), koji je kao i zero bio delo konstruktora Dira Horikošija. Malo je teško da se shvati da jo isti konstruktor projektovao dva po koncepciji tako različita lovca. Sve najvrednije karakteristike zeroa — pokretljivost i neverovatan dolet — raiden uopšte nije imao, ali je zato bio veoma brz, kako u horizontalnom letu tako i u penjanju.

Bio je to avion sasvim suprotan težnjama japanskih pilota. Oni su čitav niz godina od svoje vrhovne komande zahtevali prvenstveno pokretljivije avione, dok su svuda drugde po svetu u godinama pred drugi svetsksi rat isticali potrebu za brzinom. Rat je doveo do neophodnih kompromisa i japanski piloti su brzo shvatili da za borbu sa teškim četvoromotorcima pokretljivost nije posebno važna.

Horikoši je sasvim udovoljio njihovim željama, mada u svojoj knjizi o zerou

piše da su mu očigledno bolje ležali lakši lovci.Raidena su, i pored problema koji su pratili letove prototipova, brzo prilagodili masovnoj proizvodnji i do kraja rata su izradili 476 komada u šest varijanti. Piloti su se žalili da neodgovarajuća zastakljenost kabine onemogućava dobar pregled koji je bitan u vazdušnim borbama. Nikakva poboljšanja nisu otklonila te neprijatnosti, pa su mornarički piloti zbog toga davali prednost sidenu i repuu, koji su se kao i raiden borili sa proizvodnim teškoćama. Pri kraju rata, Japanci nisu imali na raspolaganju nijedan od tih novih tipova mornaričkih lovaca u dovoljnom broju. Raiden je u najbržoj varijanti postigao najveću brzinu od 614 kilometara na čas, a na visinu od 6000 metara peo za 6 minuta i 20 sekundi, što mu je omogućavalo da napada

250


supertvrđave B-29, za koje je velika većina japanskih lovaca bila spora. Većina modela bila je naoružana sa četiri topa od 20 mm u krilima, ali su ponegde u aerodromskim radionicama ugrađivali u trup, iza pilotskog sedišta, još dva takva topa, koji su gađali koso nagore i napred, slično kao kod nemačkih noćnih lovaca.

251


KAVANIŠI NIK ŠIDEN Lovac, koga su američki piloti poznavali pod imenom džordž (George) je

neobičan po načinu kako je nastao. Razvijen je, naime, iz hidroaviona iste fabrike, jer je takve hidroavione-

lovce Vrhovni štab mornarice tražio zbog perspektive da će morati u velikom sukobu, koji su planirali na Pacifiku, često puta da dejstvuju sa ostrva, gde neće biti mogućnosti da se izgrade aerodromi.

Kako bi mogli da koriste more za poletanje i sletanje, morali su da raspolažu

sa neuobičajenim lovcima sa fiksnim plovcima, koji su znatno smanjivali brzinu i pokretljivost aviona. Baš od takvog hidrolovca fabrike Kavaniši inženjeri su projektovali kopnenog lovca šiden (ljubičasta munja), koji je toliko obećavao da su 1943. godine počeli da ga izrađuju u serijama. Zbog problematičnog motora i slabosti stajnog trapa, šiden je bio pravi, "bič božji" za pilote, mada se u borbama pokazao izvanredan i po američkim tvrdnjama bio je jedan od najboljih japanskih aviona. Zbog teškoća koje su sa njim imali japanski piloti, kod Kavanišija došli su do zaključka da ga potpuno modifikuju i uproste. Tako je od srednjokrilca postao niskokrilac šiden kai koji je imao "svega" 43.000 sastavnih delova, dok ih je šiden imao 66.000. Tako uprošćen avion ispitivao je Saburo Sakai, a na njemu je pilot Kinsuke Muto postigao uspehe opisane u knjizi. U tom avionu su na uspešan način bile objedinjene dobre osobine zeroa i brzina raidena. Do kraja rata Japanci su izradili ukupno 1435 aviona tipova šiden i šiden kai, što nije bilo dovoljno da ih se ozbiljnije oseti u borbama.

252


Šiden kai je imao zvezdasti motor, koji je razvijao gotovo 2000 konjskih snaga i postizao maksimalnu brzinu od 595 kilometara na čas. Kako je težio više od četiri tone peo se nešto sporije od raidena i do visine od 6000 metara trebalo mu je 7 minuta i 22 sekunde.

Mada su ocene posle rata često pristrasne, očigledno je, međutim, da je za borbu lovca protiv lovca bio u Japanaca najuspešniji lovac šiden kai, ako se uzmu u obzir avioni koje su izrađivali u većem broju.

253


MICUBIŠI A7 M REPPU Još 1940. godine su u Vrhovnoj komandi Carske mornarice uvideli da treba

da misle na avion koji će u drugoj polovini četrdesetih godina da zameni zeroa. Rat je ubrzao te planove, iako su fabrike bile suviše zauzete serijskom proizvodnjom postojećih aviona, pa su teško mogle da misle mnogo unapred. Još 1940. godine počeo je Horikoši da se bavi kod Micubišija detaljnim nacrtima aviona repu (Reppu — orkan), kome je u projektu namenio jači motor nego što je ratna mornarica bila spremna da mu pruži. Prvi letovi prototipa, maja 1944. godine, bili su zbog toga razočarenje, pa je posle drugog prototipa, koji nije bio ništa bolji, mornarica resila da prekine razvoj sledećih. Na uporno traženje Horikošija najzad su dozvolili da se ugradi jači motor i već oktobra je poleteo novi prototip, koji je ispunio sve ono što se zahtevalo od novog lovca. Odmah su počele pripreme za serijsku proizvodnju, ali su decembra 1944. godine fabrike u Nagoj i pretrpele veliku štetu od snažnog zemljotresa, a ubrzo zatim su se supertvrđave B-29 okomile na fabriku koja je proizvodila motore za lovce repu, što je značilo kraj repua. Izradili su samo devet prototipova i prvi serijski avion, pa zbog toga nije postojala mogućnost da se repu ispita u borbi.

Repu, koga su Saveznici nazvali sem (Sam) trebalo je da bude najbolji

japanski lovac, ali ne i na svetu kao što Sakai tvrdi. Očigledno su ga nacionalni zanos i nepoznavanje karakteristika najboljih savezničkih lovaca naveli da u knjizi tvrdi kako je repu najbolji lovac koji je ikada poleteo.

254


Repu je zaista bio izvanredan avion, ali sigurno inferiorniji od poslednjih najuspelijih modela engleskog spitfajera, sovjetskih lavočkina i jaka i američkih tanderbolta i mustanga.

Repu je za lovca bio veoma velik avion, jer je imao razmah krila od 14 metara, a dužinu 11 metara. Postigao je najveću brzinu od 627 kilometara na čas, a na 6000 metara visine peo za 6 minuta i 7 sekundi. Bio je naoružan sa četiri topa od 20 mm u krilima, ili sa dva topa i dva teška mitraljeza od 13,2 mm.

255


MICUBIŠI TIP l Ovi avioni su učestvovali u ključnim zbivanjima rata na Dalekom istoku.

Desetog decembra 1941. godine je ispred malajske obale pored 60 tada već zastarelih aviona micubiši 96, britanske bojne brodove Princ od Velsa i Ripals napalo i dvadeset šest najmodernijih bombardera micubiši tip 1. Pre toga, u leto iste godine, nove bombardere su isprobali u Kini. Kina je za Japance bila poligon za isprobavanje novog oružja, kao što je predratna Španija bila u Evropi. Te moćne bombarderske formacije — tri elitna puka — potopile su oba britanska broda, jedini stvaran otpor japanskom napredovanju u tom delu sveta. Čerčil je u svojim memoarima naveo da nije doživeo gori šok. Malaja sa Singapurom, cela Indonezija i Filipini su posle toga za tri meseca pali u ruke Japanaca.

Osamnaestog aprila 1943. godine su američki lovci velikog doleta, P-38 lajtning, iznad ostrva Bugenvila oborili dva bombardera micubiši tip 1. Među ostacima jednog od njih poginuo je veliki japanski admiral Jamamoto, kreator svih munjevitih japanskih pobeda na Tihom okeanu.

Devetnaestog augusta 1945. godine, dva aviona istog tipa obojena belo, sa

zelenim krstovima na trupu, repu i krilima — dogovoreni znak za Saveznike — prevezli su japansku vojnu delegaciju koja je trebalo konačno da prizna da nije samo kapitulirao japanski car, već da su na to spremne celokupne japanske oružane snage.

Delegaciju je vodio viši oficir Toraširo Kavabe, a pratili su je američki avioni. Kada su oba micubišija sletela na ostrvce Ije Šima, ispred obale Okinave,

256


taj tip aviona je izvršio svoj poslednji zadatak, bolji od onih kada su se sa teretom eksploziva i umirućim pilotima razbijali u moru između američkih brodova.

Iako su Micubišijevom bombarderu tip l, koji su Japanci zvali G4M, a Saveznici zvali beti (Betty), dali nadimak "leteća šibica", bio je to dobar avion, pa nije čudo što je bio najbrojniji bombarder na japanskoj strani. Izradili su ih ukupno 2446. Prvi avion tog tipa bio je sagrađen septembra 1939. godine i nastao je na zahtev mornarice da u Kini ima bombardere koji će moći sami da se brane, što nije bio slučaj sa bombarderima tip 96 (taj tip s istim brojem kao lovac 96 bio je sasvim drugi avion). Da bi tome zadovoljili, morali su da budu brži i bolje naoružani.

No fabrika Micubiši imala je dovoljno konstruktorskih kapaciteta, pa su mogli istovremeno sa lovcem zero da realizuju i dvomotorni bombarder, koji je u tom trenutku bio među najmodernijima na svetu, ali opet na račun bezbednosti kod sletanja.

Rezervoari za gorivo bili su neverovatno osetljivi na požar, i zbog toga se kasnije rodio nadimak "leteća šibica".

Pored toga iza pilotskog sedišta nije bilo oklopne ploče, najuobičajenije zaštite protiv lovaca koji bombarder najradije napadaju s leđa. Kasnije se pokazalo da mu ni brzina ni naoružanje ne zadovoljavaju zahtevima i ovi bombarderi trupa u obliku cigare su posebno iznad Nove Gvineje pretrpeli izuzetne gubitke. To je, naravno, zahtevalo značajne izmene na avionima poslednjih godina rata. Koristili su ga u naj različiti je svrhe, kao bombarder velikog doleta, torpedonosac, kao transporter za padobrance, kao trenažni avion za pilote velikih aviona i čak kao prateći lovac koji je moćno naoružan leteo sa bombarderima istog tipa pa ga nije bilo mogućno razlikovati od njih, predstavljajući tako opasnost za neprijateljske lovce. Dobar broj ovih aviona su preradili da bi mogli ispod trupa da nose jednosedu krilatu raketnu bombu jokosuka oka. Bombarder bi je otpustio oko trideset kilometara od cilja, pilot bombe je tada aktivirao raketne motore bombe i zajedno sa njom se ustremio na brod, koji je izabrao za cilj. Dvadesetprvog marta su u prvoj takvoj akciji Amerikanci oborili oko šesnaest betija, još pre nego što su one mogle da odlete na cilj.

Sledeći osnovni podaci se odnose na uobičajeni model bombardera G4M2, koji su koristili za napade sa aerodroma na ostrvu Timoru protiv ciljeva na australijskom kontinentu. Srazmerno velik dvomotorac, sa motorima od 1800 konjskih snaga, imao je razmah krila od 25 metara i dužinu 20 metara. Maksimalna težina poletanja bila je dvadeset i po tona. Imao je maksimalnu brzinu od 437 kilometara na čas i plafon leta nešto manji od 9000 metara. Obično je nosio jedan torpedo od 800 kilograma ili do 1000 kilograma bombi. Maksimalni dolet mu je bio šest hiljada kilometara. Bio je naoružan različitim brojem mitraljeza, kalibra 7,7 mm i topovima od 20 mm, koji su bili raspoređeni u nosu, leđima, bokovima i

257


repu, ali ga nikakvo oružje nije štitilo odozdo i zato je uobičajena taktika američkih lovaca bila da leteće šibice napadaju odozdo, u nezaštićen trbuh.

NAKAĐIMA Kl 43 HAJABUSA Za tog lovca moglo bi da se kaže da je bio armijski parnjak mornaričkog

zeroa. Mada moderniji, nije bio tako uspešan kao zero, ali posedovao je gotovo iste odlike. Spolja mu je bio toliko sličan, da su ga saveznički piloti pogrešno dugo smatrali za zeroa i tek kasnije mu dali naziv oskar (Oscar). Imao je iste nedostatke kao zero i pred kraj rata su pokušali da ga poboljšaju ugradnjom snažnijeg motora, a) i ni tako nije mogao da postigne veću brzinu od 515 kilometara na čas. Veći deo svoje karijere, hajabusa (soko) je bio slabo naoružan — sa dva mitraljeza kalibra 12,7 mm. Izradili su ih nešto manje od 6000.

DOUGLAS DC-3 Ne radi se, zapravo, o japanskom avionu, mada je činjenica da su Japanci,

još pred rat, otkupili licencu ovog uspešnog, može se reći prvog modernog putničkog aviona. Amerikanci su licencu prodali i verovatno pri tome nisu razmišljali da će taj avion igrati u japanskim oružanim snagama ulogu osnovnog transportnog aviona.

258


SAVEZNIČKI AVIONI CURTISS P-36 HAWK Taj lovac sa zvezdastim motorom, koji su Amerikanci pre nego što su sami

ušli u rat prodavali po celom svetu, bio je već na početku rata davno zastareo. Sakai se susretao s tim avionom prvo iznad Jave u vazdušnim borbama, za koje tvrdi da su bile odlučujuće za uspeh japanske ofanzive u toj oblasti. Na Javi su u tim lovcima prvenstveno leteli holandski piloti. Avioni P-36 houk (jastreb) su, ipak, imali dobru osobinu, bili su izuzetno čvrste konstrukcije, pa su zato mnogi od njih, koje su japanski piloti proglasili za oborene, ipak stigli do svojih aerodroma.

Ovaj lovac je imao maksimalnu brzinu od 520 kilometara na čas, a bio je

naoružan sa tri mitraljeza od 7,7 mm i jednim od 12,7 mm.

259


CURTISS P-40 WARHAWK Taj lovac, poznat po imenu vorhouk, nasledio je avion P-36, kome su

ugradili pogodniji aerodinamički linijski motor. No i pored toga, bio je očigledno nemoćan pred osetno boljim zeroom, kojega je P-40, isto kao P-36, nadmašivao samo u brzini obrušavanja. Amerikanci su se već 1941. godine uverili da avioni P-36 i P-40 nisu pogodni za uspešno vođenje rata u vazduhu mada je proces serijske proizvodnje kertisa već bio u toku i nisu smeli da ga zaustave, pošto bi tada mogli da ostanu bez lovca, jer tada serije kasnije slavnih P-47 i P-51 još nisu bile krenule. Tako je P-40, iako drugorazredni avion, ostao na tekućoj traci i na bojištu do poslednje godine rata, kao nužno zlo za pilote: Zbog toga su i izradili više od 14.000 tih drugorazrednih lovaca i velikodušno ih delili ostalim saveznicima. Ovaj avion se u toku serijske proizvodnje znatno popravio u poređenju sa početnim, koje je do leta 1942. godine još susretao Saburo Sakai, ali nikada nije odigrao posebnu ulogu u vazduhu. Na kraju su ga još koristili kao lovca-bombardera.

Na Novoj Gvineji su 1942. godine najviše upotrebljavali model P-40E, koji

je postigao najveću brzinu od 580 kilometara na čas, ali se peo jako sporo, na 1000 metara za l minut i 20 sekundi. Bio je naoružan sa šest mitraljeza kalibra 12,7 mm.

260


BELL P-39 AIRACOBRA Sakai tom američkom avionu ne pripisuje nikakve posebne kvalitete.

Američki piloti su ga kudili, a Englezi uopšte nisu hteli da ga upotrebe na bojištu. Erakobra je, međutim, bio avion koji su sovjetski piloti najviše voleli od svih ostalih savezničkih aviona. Oni su ga koristili veoma uspešno na skoro celom zapadnom frontu, a sovjetski vazdušni as Aleksandar Pokriškin je sa kob ruskom — kako su ga zvali ruski piloti — postigao veći deo od svojih 59 vazdušnih pobeda. To je primer kako mogu da budu različite ocene i reakcije pilota na isti avion. Za tako različite ocene nije kriv samo avion, već i sam način korišćenja. Amerikanci su erakobru bili zamislili kao visionskog lovca presretača, pa je trebalo da bude što brži u horizontalnom letu i penjanju. Sovjeti su, međutim, erakobru kao i većinu aviona na zapadnom frontu, isključivo koristili za nebo iznad fronta gde se vazdušne borbe nikada nisu vodile na velikim visinama, a u tim "nizinama" brzine nisu tako značajne. U tome je i bila prava odlika kob ruske, a ne ono za što su je Amerikanci bili predvideli. Pored toga, Sovjeti su sa nje skinuli veliki deo radio opreme i oklopa, pa je avion bio lakši, brži i pokretljiviji. Erakobra je na početku svoje karijere bila revolucionaran avion.

Aerodinamički je bio izvanredno oblikovan, motor je bio u trupu iza pilota,

praktično u težištu aviona, omogućivši ugradnju nosnog točka, a to je obećavalo izvanrednu pokretljivost. Imao je visinski turbokompresor, koji je omogućavao motoru da razvije punu snagu na velikoj visini, a z.a 1939. godinu bio je izuzetno moćno naoružanje. Takav je bio prototip koji je poleteo aprila te godine. Posle toga, svako je postavljao neki svoj zahtev i industrija je odustala od

261


turbokompresora, koji je imao dečje bolesti (kao većina turbokompresora tog vremena). Tako je brzoj erakobri oduzeta potrebna snaga pa je postala sasvim prosečan lovac, koga su proizvodili serijski samo zato što nije bilo boljeg. Ukupno su ih izradili 9558 i od toga su 4924 poslali u Sovjetski Savez.

Model D (erakobru su izrađivali u brojnim varijantama) koji se, uglavnom, pojavljivao iznad Nove Gvineje gde je s njima imao posla Saburo Sakai, imao je sledeće karakteristike: najveća brzina je bila 578 kilometara na čas, na visinu od 1000 metara peo se za l minut i 16 sekundi (zero, koji je bio sporiji u horizontalnom letu, peo se za 47 sekundi), bio je naoružan: jednim topom od 37 mm, dva mitraljeza Kalibra 12,7 mm i četiri mitraljeza od 7,7 mm.

262


NORTH AMERICAN P-51 MUSTANG "Mastang", (Mustang) koji je veći deo svoje slave stekao na nebu iznad

Trećeg Rajha, bio je lovac koga su Amerikanci projektovali na uporne molbe Engleza, koji su u proleće 1940. godine već imali za sobom prva iskustva u modernom ratovanju u vazduhu, ali nisu imali dovoljno aviona da bi se nosili sa Luftvafe. Kako Amerikanci u to vreme nisu mogli da im prodaju nijedan avion pogodan za borbu protiv Nemaca, kod fabrike Nort Emeriken, koja se tada još razvijala, naručili su novi tip aviona. Trebalo je da bude bolji od svih dotadašnjih američkih lovaca, a zbog ozbiljnosti situacije na frontu trebalo ga je izraditi za svega 120 dana. Kod Nort Emerikena su posle 117 dana od potpisivanja ugovora izgurali iz proizvodne hale za prototipove novi avion, koji je tada još nosio oznaku NA-73X, a tek kasnije su ga nazvali mastang. Uprkos neverovatno kratkom vremenu, mastang je bio nešto sasvim novo. Njegovo krilo imalo je laminarni aerodinamički profil, stvarajući tako znatno manje otpora kod normalnih napadnih uglova od krila sa dotadašnjim aeroprofilima. To je značilo da avion treba da ima mnogo veću brzinu, što je mastang u svojim kasnijim modelima i pokazao, jer je leteo brže od 700 kilometara na čas. Varijanta jednog modela spremna za borbe tokom 1945. godine postigla je čak 785 kilometara na čas!

Tako je mastang, ako ne najbolji, bio sigurno najbrži klipni lovac sveta

izrađen serijski. Druga dobra osobina bila mu je da je u sebi nosio ogromnu količinu goriva, koja mu je omogućavala da leti tako daleko, da je to bilo na granici izdržljivosti pilota. Sa putnom brzinom od 400 kilometara na čas imao je dolet od 3920 kilometara i mogao je da ostane u vazduhu gotovo deset časova!

263


Takav jednosedi lovac, naoružan sa četiri ili šest mitraljeza kalibra 12,7 mm, bio je avion koji je doslovce gospodario nebom, ali je na bojište stigao kasno — čitavu godinu dana posle Sakaijevih slavnih dana nad Novom Gvinejom.

Kuriozitet je da su se Amerikanci odlučili za mastanga tek pošto su Englezi preuzeli prvu seriju, a i tada su ga prihvatili s nevericom. Kasnije su sledili Engleze, koji su nezadovoljni performansama prvog motora — američkog elajsona (Allison) — zamenili ovaj motor svojim rols-rojsem i tako dobili zaista sjajan avion. Može se reći da su Amerikanci, i pored džinovske vazduhoplovne industrije, u početku rata bili dosta inferiorniji od Britanaca, Nemaca ili Japanaca.

Broj od 14819 izrađenih mastanga govori o uspešnosti tog lovca. Amerikanci tvrde da su njihovi mastanzi samo na evropskom frontu uništili više od 9000 nemačkih aviona uz gubitke od 2520 svojih! Mastang je nastavio da leti i posle rata, a učestvovao je i u korejskom ratu. U jedan kasniji posleratni model ugradili su i turboelisni mlazni motor. Mastang je jedini od slavnih lovaca drugog svetskog rata, koji se i danas još nalazi u sastavu vazdušnih snaga nekih zemalja.

264


LOCKHEED P-38 LIGHTNING U prevodu bi se zvao munja, ali je u nas bio daleko više poznat pod imenom

"dvotrupac", a u Nemaca kao "đavo sa dvozubirn repom". Bio je zaista malo neobičnog oblika, sa pilotom u gondoli, koja se nalazila između dva trupa sa motorima i vertikalnim repovima. Dvomotorni jednosedi lovci se inače u poslednjem ratu nisu naročito proslavili, i lajtning je častan izuzetak. Izradili su ih gotovo 10.000.

Zbog veličine i težine, nije bio najpogodniji za borbe sa manjim, i okretnijim nemačkim i japanskim lovcima, ali je zablistao kao prateći lovac koji je, dok još nije bilo na raspolaganju dovoljno mastanga, nudio pilotima savezničkih bombardera najnužniju zaštitu. Zbog visinskih turbokompresora, koji su motorima omogućavali da na visini postižu najveću snagu, bio je na velikim visinama brži od većine japanskih i nemačkih lovaca, pa je u tim uslovima diktirao pravila borbe.

Zbog velikog akcionog radijusa bio je veoma uspešan u borbama iznad

vodenih prostranstava, između pacifičkih ostrva. Tamo se i najviše proslavio, pogotovo kada su lajtninzi sa ostrva Gvadalkanala odleteli daleko nad ostrvo Bugenvil i oborili admirala Jamamotu.

Interesantno je da je i pored pomenute veličine i težine, lajtning bio avion s kojim su svoje pobede postigla dva najveća američka lovačka asa, major Ričard Bong (četrdeset oborenih japanskih aviona) i major Tomi Mekgair (tridesetdevet oborenih japanskih aviona). Isto kao Sakai, oni su većinu svojih pobeda postigli iznad Nove Gvineje. Iako lajtning nije bio najbrži lovac na svetu, prvi i jedini je uz tanderbolta postigao kod posleratnih ispitivanja u strmom obrušavanju brzinu blizu

265


brzini zvuka. Najbrži model lajtninga P-38 J postigao je najveću brzinu od 676 kilometara na čas, a peo se na visinu od 6000 metara za 7 minuta. Najveći dolet mu je bio 3636 kilometara (sa dopunskim rezervoarima), a plafon leta 13.200 metara. U naoružanju je imao jedan top od 20 mm i četiri mitraljeza od 12,7 mm, plus bombe ili rakete.

266


GRUMMAN F4F WILDCAT Lovci vildket (divlja mačka), čiji je trup ličio na pivsko bure, nisu bili

naročito elegantni za oko, ali su bili najbolji lovci koje je američka mornarica imala za borbu sa Japancima prvih dana, pa čak i prve dve godine rata na Tihom okeanu. Sakai se s njima prvi put sreo iznad Gvadalkanala i odmah je pravilno uočio da su u njima znatno bolji piloti, nego oni što ih je sretao iznad Nove Gvineje. Izvežbanost američkih mornaričkih pilota lovaca je, u stvari, donekle nadoknađivala tehničku premoć koju su tada još uvek imali japanski lovci zero.

Amerikanci su lovce F4F uspešno i u velikom broju koristili na svojim

manjim nosačima aviona sve do poslednjih dana rata. Imali su nekoliko dobrih osobina: bili su pokretljivi, mada ne koliko zeroi, a podnosili su i teža oštećenja od pogodaka — odlika kojom nisu mogli da se pohvale japanski lovci. To je pilotima vildketa davalo određenu bezbednost i pouzdanost u borbi, pa su zato i bili agresivniji od pilota u drugim američkim lovcima u početku sukoba na Pacifiku. Vildketi su postizali najveću brzinu od 534 kilometara na čas. Bili su naoružani sa četiri teška mitraljeza. Ukupno ih je izrađeno gotovo 8000.

267


GRUMMAN F6F HELLCAT Gramenova fabrika je svoje lovce nazvala po mačkama. Ako je već opisani

vildket bio dobar avion, helket (paklena mačka) je bio još bolji, što se može i da nasluti po imenu. Odmah posle napada na Perl Harbor, Gramenovi inženjeri, koji su se već tada bavili projektovanjem vildketovog naslednika, počeli su da se interesuju za iskustva i želje mornaričkih pilota, među kojima su tih dana harali zeroi. Dobili su dovoljno saveta, pa su potpuno izmenili avion koji su već imali skiciran pred sobom i počeli su, tako reći, od početka. Iako su se oslonili na tehnološka iskustva sa vildketom, ipak je helket bio još samo spolja sličan svom prethodniku. To je bio neposredan, i zaista uspešan odgovor američke industrije na kvalitete zeroa.

Posle uspelih letova prototipova, počela je masovna proizvodnja helketa, a u borbe je ušao prvi put krajem avgusta 1943. godine. Od tada pa do kraja rata gospodario je na nebu Pacifika i istakao se prvenstveno kao avion sa nosača aviona. Izradili su ih 12.272 i sa njima uništili više od 11.000 japanskih aviona. Tada je moguće razumeti zašto Sakai sa toliko poštovanja piše o tom novom lovcu, koji je potpuno razbio mit stvoren oko zeroa.

Helket je imao snažan motor od 2000 konjskih snaga, moćno naoružanje od

6 mitraljeza, i zbog krila, koja su bila veća nego na bilo kom drugom američkom lovcu u toku rala, izvanrednu brzinu penjanja. Postigao je najveću brzinu od 620 kilometara na čas, a leteo je do 2500 kilometara daleko. Pri kraju rata koristili su ga kao noćnog lovca i na krilo mu okačili veliki radarski uređaj.

268


Isticao se takođe sve više kao lovac-bombarder sa dve bombe od 450 kilograma, ili sa raketama.

VOUGHT F4U CORSAIR Taj američki lovac koji se u vazduhu lako mogao da uoči po neobičnim

krilima (imao je takozvano negativno galebovo krilo) je uz helketa sigurno najuspešniji američki mornarički lovac drugog svetskog rata. Bio je prvi američki lovac koji je prešao tada magičnu brzinu od "400 milja" (približno 643 kilometara) na čas. Na bojištu se u početku nije naročito pokazao, jer su se američki piloti teško privikavali na njega. Snažni motor prat vitni (Pratt and Whitney), koji je razvijao 2250 konjskih snaga, trošio je mnogo goriva, pogotovo kada je njime upravljao manje iskusni pilot.

Zbog toga su jedinicama naoružanim tim avionima poslali u pomoć slavnog

Carlsa Lindberga, prvog čoveka koji je avionom preleteo od Njujorka do Pariza, pa je pilote naučio kako se kod korsera (Corsair) može da štedi gorivo i preleti čak 2500 kilometara. Zatim su korseri (gusar) počeli da se pojavljuju na bojištu u sve većem broju. Korser je postigao najveću brzinu od 685 kilometara na čas, a bio je naoružan sa šest mitraljeza od 12,7 mm. Pred kraj rata, sa još jačim motorom, brzina mu se povećala na 716 kilometara na čas. Korsere su proizvodili i posle rata, a ukupno ih je izrađeno više od 12.000 komada.

269


DOUGLAS SBD DAUNTLESS Ime tog američkog aviona, koji se prvenstveno proslavio kao jurišnik u

velikoj bici za Midvej, znači "neustrašivi". To ime bi pre zaslužili piloti koji su se sa dontlisom upuštali u borbe, jer su avioni tog tipa već pre početka borbe na Tihom okeanu bili praktično zastareli. Opšte pomanjkanje novih borbeno spremnih aviona prisililo je Amerikance da nastave proizvodnju dontlisa do sredine 1944. godine. Za to vreme proizvedeno je gotovo 6000 tih aviona. Dontlis je izrađivan u nizu modela, koje su koristili bilo za bombardovanje, bilo za izviđanje, a krajem rata su ga opremili za borbu protiv podmornica.

Uprkos zastarelosti, velikom broju akcija i teškim gubicima koje su ti avioni

pretrpeli na mnogim područjima Tihog okeana, vojne statistike su otkrile neverovatnu činjenicu da je dontlis bio avion sa američkih nosača aviona koji je pretrpeo relativno najmanje gubitke (u procentima upotrebljenih aviona). To je mogao da zahvali izvanredno čvrstoj konstrukciji.

Dontlis je bio nešto brži od 400 kilometara na čas i naoružan sa dva teška i dva laka mitraljeza, a nosio je do 450 kilograma bombi. Pored pilota imao je još jednog člana posade, koji je istovremeno bio osmatrač i strelac.

270


GRUMMAN TBF AVENGER Evendžer je avion koji je Sakaiju sigurno ostao u najgoroj uspomeni, jer su

avioni tog tipa krivi za njegovo teško ranjavanje u borbama iznad Gvadalkanala. Može se reći, da je evendžer bio najbolji američki torpedni avion, i za vreme rata ih je izrađeno gotovo deset hiljada.

Taj trosed je nastao 1941. godine na osnovu iskustva iz rata u Evropi, a

naročito u Sredozemlju. Kao i ostalim gramenovim avionima, tako i evendžeru nedostaje skladnost oblika, mada je bio izvanredno podoban za serijsku proizvodnju i za što jednostavnije održavanje na palubi nosača aviona. Glavno ofanzivno oružje mu je bio torpedo od 870 kilograma, ali je umesto njega nosio i bombe, ili rakete. Osim za napada na brodove koristili su ga kao jurišnika za napade na japanska ostrvska utvrđenja na području Pacifika.

Postigao je najveću brzinu od 435 kilometara i bez dopunskih rezervoara imao je dolet od 1600 kilometara. Bio je naoružan sa 5 mitraljeza.

271


NORTH AMERICAN B-25 MITCHELL Gotovo deset hiljada srednjih bombardera tog tipa govori o uspešnosti tog

aviona, koji je ušao u istoriju drugog svetskog rata kao prvi avion koji je bombardovao Tokio. I pored toga što nikad nije bilo predviđeno da poleće sa nosača aviona, šesnaest aviona tog tipa pod zapovedništvom tadašnjeg potpukovnika Dalitla poletelo je sa nosača aviona Hornet i napalo ciljeve u Japanu. Svrha napada je bila da podigne moral američke javnosti, koji je u prvoj godini rata bio neverovatno opao zbog japanskih uspeha.

Dvomotorni B-25 nastupili su na gotovo svim bojištima sveta i bili su

poznati po svestranoj upotrebi. Izrađivali su ih u brojnim varijantama; poslednje su bile prvenstveno namenjene za napade na brodove i bile su naoružane topom kalibra 7,5 cm, najtežim topom koji je u toku drugog svetskog rata bio ugrađen na neki avion.

Mičel je postigao najveću brzinu od 440 kilometara na čas, a bio je moćno naoružan jer je imao trinaest teških mitraljeza i nosio je do 1800 kilograma bombi.

272


MARTIN B-26 MARAUDER Pilotski crni humor je tom dvomotornom bombarderu dao nadimak "leteći

mrtvački kovčeg", "leteća prostitutka", "proizvođač udovica". Ti nadimci i činjenica da ih je u toku rata proizvedeno upola manje nego mičela, mogli bi da navedu na pomisao da su maroderi (razbojnici) bili neuspeli avioni, ali nije tako. Za pomenute nadimke kriva je žurba kojom su marodere poslali na tekuću traku. Maroder je, naime, bio avion koji su naručili u velikim serijama još dok su u konstrukcionim biroima crtali planove za prototip. Takva praksa uopšte nije dobra, pa ni u tom slučaju nije bila. Svaku izrnenu koja se za vreme ispitivanja pokaže nužnom je jako teško preneti na pokretnu traku.

Pošto je vojno vazduhoplovstvo tražilo da maroder nosi više bombi i da

bude naoružan sa više mitraljeza nego što je bila prvobitna namera, prvi maroderi su zbog povećane težine, a time i opterećenja krila bili suviše brzi i opasni kod sletanja, što je u početku izazvalo udese i žrtve među pilotima, pa je to i bio razlog za nastanak njegovih nadimaka. Fabrika je postepeno ispravljala nedostatke na tom veoma lepom dvomotorcu i potpuno ih otklonila kada je razmah krila povećan za 180 cm. Te i slične poteškoće su očigledno mnogo kočile proizvodnju, a posledica je bila da marodera nije bilo na raspolaganju onoliko koliko drugih srednjih bombardera. Čudno je saznanje da su "leteći mrtvački kovčezi" pretrpeli manje gubitaka nego ma koji drugi američki avion, iako i tu važi ona narodna da se loš glas teže gubi, nego što se stiče. Taj bombarder sa sedmočlanom posadom bio je prava minijaturna leteća tvrđava, naoružana sa trinaest teških mitraljeza i najvećom brzinom od 455 kilometara na čas.

273


BOEING B-17 Taj avion odigrao je bitnu ulogu u vazduhoplovnoj strategiji tridesetih

godina, jer je bio prva uspešna "leteća tvrđava" — pojam za velike četveromotorne avione koji su mogli da nose veliku količinu bombi na veliku udaljenost i da lete tako visoko i sa toliko naoružanja da su, do izvesne mere mogli sami da se brane od neprijateljskih lovaca.

Kasnije su, međutim, zbivanja u vazduhu, od kojih neka opisuje Sakai,

demantovala tu reklamu za "leteće tvrđave", pa im je i pored moći bila neophodna lovačka zaštita. Bombarder B-17 je zadržao taj zvučni naziv, jer je stvarno bio jako čvrst avion, čemu duguju život mnogi njegovi nekadašnji piloti. U SAD su izgradili 12.700 aviona tog tipa i veći deo su upotrebili za bombardovanje Nemačke, ali su brojni B-17 nastupili i na pacifičkom ratištu. Zbog premalog doleta, nikada nisu mogli da ih koriste za bombardovanje japanskih ostrva. Najbrojniji model B-17 leteo je najvećom brzinom od 480 kilometra na čas, plafon leta mu je bio 10.000 metara, a dolet 3000 kilometara. Razmah krila je iznosio 31 metar, a dužina 22,5 metara. Maksimalna težina poletanja bila je 25 tona. Bio je naoružan sa trinaest teških mitraljeza, a na manje rastojanje mogao je da ponese 8 tona bombi.

274


BOEING B-29 SUPERFORTRESS Razvoj drugog svetskog rata je već prvih meseci ubedio američke

vazduhoplovce da je tadašnji B-17 možda pogodan za evropsko bojište, ali potpuno neadekvatan za ofanzivu protiv Japana u slučaju da dođe do napada u oblasti Tihog okeana. Tako su 1940. godine nastali planovi za novi znatno veći i moderniji avion nego što je bio B-17. Prototip novog četveromotorca B-29 bio je završen u leto 1942. godine i tehnološki je bio tako složen avion da mu se tokom celog rata izvanredno razvijena američka industrija teško prilagodila.

Nastanak i razvoj prvih serija novih bombardera pratio je niz teškoća koje u

potpunosti nisu bile otklonjene sve do 1944. godine, kada su prve "supertvrđave" B-29 odletele u borbu. Džinovske bombardere Amerikanci su prvo koristili za dnevne napade na Japan, a u proleće 1945. godine su počeli da ih šalju u noćne napade na japanska mesta, jer su utvrdili da su krhko građeni gradovi najviše ranjivi na zapaljive bombe, koje su B-29 u gotovo neograničenim količinama nosili u sebi. Sve do kraja rata Japanci nisu imali nijedno zaista efikasno oružje za borbu protiv velikih bombardera, od kojih su Amerikanci do kraja rata sagradili više od 3600. Boing B-29 je bio veliki avion sa razmahom krila od 42 metra, i četiri motora od po 2200 konjskih snaga, s najvećom brzinom od 575 kilometra na čas. Imao je 10—14 članova posade. Bio je naoružan sa dvanaest teških mitraljeza i jednim topom od 20 mm. Nosio je obično 5,5 tona bombi. Leteo je do 5200 kilometara daleko, a plafon leta mu je bio deset kilometara. Zanimljivo je da ga Komanda USAF (Američko ratno vazduhoplovstvo) nije htela da upotrebi iznad Nemačke, jer su želeli da sav posao obave "leteće tvrđave" B-17 i liberatori.

275


Interesantna je i priča kako Amerikanci, uprkos Staljinovom zahtevu, nisu hteli da prodaju B-29 Sovjetskom Savezu. Kada su u drugoj polovini 1944. godine tri aviona tog tipa posle bombardovanja Japana, potražila utočište na nekom aerodromu istočnog dela SSSR-a, Sovjeti nisu hteli ni da čuju da vrate avione, pa su internirali njihove posade. Poznati sovjetski konstruktor Tupoljev je tada dobio zadatak da u najkraćem roku projektuje isti takav avion i da ga prilagodi sovjetskoj vazduhoplovnoj industriji. Zadatak je izvršio za neobično kratko vreme i od tada se sovjetski B-29, pod oznakom Tu-4, pojavio u naoružanju sovjetskog strateškog vazduhoplovstva, i ostao u njemu sve do poznih pedesetih godina.

LOCKHEED HUDSON Taj avion, koji su Saveznici srazmerno malo koristili, je neposredna

modifikacija predratnog putničkog aviona lokid 14 (Lockheed 14), preduzeta u vreme kada je za Engleze bio značajan svaki avion koji je bio sposoban da nosi bombe i u koji je moglo da se ugrade mitraljezi.

Hadson (Hudson) je imao dobru osobinu — veliki dolet od 4500 kilometara,

ali je bio spor i uprkos dva motora nosio je samo 600 kilograma bombi. Englezi su zato brzo shvatili da je najpogodniji za borbu protiv brodova i podmornica, pa se na tom području najviše i istakao.

276


BREWSTER F2A BUFFALO Slično erakobri, i ovaj tip aviona su različita ratna vazduhoplovstva različito

ocenjivala. Zapadni saveznici su ovog američkog lovca zdepastog trupa, smatrali potpuno neadekvatnim, pa je njegova proizvodnja prestala još pre početka rata na Tihom okeanu. Ukupno ih je izgrađeno svega 507.

CONSOLIDATED B-24 LIBERATOR Četvoromotorni bombarder kategorije "letećih tvrđava" — liberator je

najbrojniji četvoromotorac svih vremena. Izrađeno ih je više od 18.000. Mada je bio moderniji od klasične "leteće

tvrđave" B-17, nikada nije doživeo njenu slavu, jer je bio ranjiviji u vazduhu. Imao je mnogo veći dolet nego B-17, pa je zato stekao ugled prvenstveno na prostranstvima pacifičkog ratišta, jer je dolet bio bitan za bombardere i lovce protivničkih strana.

CONSOLIDATED PBY CATALINA Taj dvomotorni leteći čamac bio je idealan avion za patroliranje iznad mora i

okeana, jer je imao dolet od 5000 kilometara i pri najekonomičnijoj brzini ostajao je u vazduhu po 26 sati. Izradili su ih više od 4000, od čega najveći broj u verziji amfibije, koja je u slučaju potrebe mogla da poleće i sleće na kopno. Avioni katalina su praktično sve vreme rata bdeli nad okeanom i veoma mnogo pomogli

277


Saveznicima da snabdevanje žestoko ugroženo nemačkom podmorničkom ofanzivom ipak održe pod svojom kontrolom. Po licenci su ga izrađivali i u Sovjetskom Savezu. Još danas ga koriste u nekim zemljama za transport do teško dostupnih oblasti sa velikim vodenim površinama.

TUPOLJEV SB-2 Ovaj sovjetski laki bombarder, koji je svojom pojavom u Španiji iznenadio

zapadni svet, demantujući sve one koji nisu hteli da veruju u kvalitet sovjetske vazduhoplovne industrije, bio je među avionima koje je Sovjetski Savez (zajedno sa pilotima) poslao u Kinu, da bi pomagali u borbi protiv japanske invazije. Mada je SB-2, u svojim kasnijim verzijama, za vreme drugog svetskog rata bio već gotovo zastareo, uspešno je nastupio u prvim borbama na zapadnom frontu. Ukupno su ih izradili 6666, a obim proizvodnje, kada je bila na vrhuncu, bila je po trinaest dnevno! U Španiji je bio poznat po ruskom nadimku "kaćuša", ali je tamo stekao i nadimak "sofija".

Neprijatelji dugo nisu znali njegovo pravo poreklo, pa su ga nazvali "martinov bombarder", jer je spolja malo podsećao na američki bombarder fabrike Martin.

POLIKARPOV I-16 Avion, koji je Sakai opisao kao žrtvu u svojoj prvoj vazdušnoj pobedi, bio je

lovac I-16 sovjetske proizvodnje.U to vreme, a i kasnije, avion je bio poznat po nadimku "rata" (pacov), koji su mu u Španiji dali fašistički piloti, dok su mu ruski piloti nežno tepali "jastrebok" (jastrepčić) ili "išak" (magarence). I-16 je bio delo čuvenog ruskog konstruktora Polikarpova i prvi lovački avion na kojem je primenjena formula, kasnije uobičajena za moderne lovce: niskokrilac sa uvlačećim stajnim trapom. Pri napadu Nemaca na Sovjetski Savez, I-16 je bio već veoma zastareo avion, iako je bio jedini lovac koga su Rusi tada stvarno imali u velikom broju. Izrađivali su ga još na početku rata, a proizvedeno ih je više od 7000.

FOCKE-WULF FW-190 Sakai ga pominje uzgred, iako treba da se zna da je to bio gotovo najbolji

nemački klipni lovac drugog svetskog rata izrađen u seriji, a služio je kao uzor za mnoge japanske avione koji su stvoreni pošto su Japanci ispitali kupljeni primerak tog slavnog nemačkog lovca. Za japansku industriju se ni u kom slučaju ne bi mogle da prihvate veoma uopštene tvrdnje "stručnjaka" da je bila jedino sposobna

278


da kopira tuđe avione i da je Japancima manjkalo lično stvaralaštvo. Istina je da su se Japanci kasno potpuno osamostalili u izgradnji aviona, pa su zato u godinama posle prvog svetskog rata često kupovali licence za naročito uspešne avione u zemljama koje su prednjačile u tehničkim dostignućima. Među najboljima izabrati najbolje, je zlatno pravilo uspešne vazduhoplovne industrije, a umeti udružiti pojedine elemente u uspešnu celinu, zahteva već visoko stvaralaštvo.

Biblioteka Ratno nebo, I kolo Saburo Sakai SAMURAJ Urednici Suzana Đurić (opšti redaktor), Snežana Pejaković Jelka Venišnik-Eror Prevod Milutin Aleksić Stručna redakcija i stručno mišljenje mr Predrag Pejčić, potpuk. avijacije Tehnička redakcija Savka Stojanović Zaštitni omot Gradimir Avramov Izdavač OOUR Izdavački zavod Jugoslavija, IRO Presveta, Beograd Za izdavača Zika Bogdanović, direktor Štampa Novi dani, Beograd, 1979. Prava za Jugoslaviju Mladinska knjiga, Ljubljana Prvo izdanje. Tiraž 5000 primeraka Naslov originala SAMURAI by Saburo Sakai with Martin Caidin and Fred Saito © 1957 Martin Caidin

279

saburo sakai - samuraj

Documents