1

2

3

PISMO

Japan 1614. godine

Najdraža Džes,Nadam se da će ovo pismo stići do tebe. Sve ove godine proveo sam izgu-

bljen na moru. Biće ti drago da saznas da sam živ i zdrav.

Otac i ja smo stigli do Japana avgusta 1611. godine. Žao mi je što mo-ram da ti kažem da je ubijen u napadu na naš brod, Aleksandriju. Ja samjedini preživeli član posade.

Poslednje tri godine sam uživao zaštitu japanskog ratnika, MasamotaTakešija. Učio sam u njegovoj školi za samuraje u Kjotu. Bio je veoma pa-žljiv prema meni, ali mi život nije bio lak.

Plaćeni ubica, nindža po imenu Zmajevo Oko, unajmljen je da ukradeočev priručnik (siguran sam da se sećaš koliko je otac cenio navigacionipriručnik). Nindža je izvršio povereni mu zadatak. Uspeo sam da ga po-vratim uz pomoć prijatelja, samuraja.

Isti nindža je ubio našeg oca. Znaj da je plaćeni ubica mrtav, iako te toneće utešiti. Pravda je izvršena. Nindžina pogibija neće nam vratiti oca.Mnogo mi nedostaje. Teško mi je bez njegovog vođstva i zaštite.

Japan je pogođen građanskim ratom. Stranci poput mene više nisu do-brodošli. U bekstvu sam, progonjen od zvaničnih vlasti. Idem ka jugu, pre-ko neobične i egzotične zemlje. Cilj mi je luka Nagasaki. Nadam se da ćutamo naći brod koji plovi za Englesku.

Putujem drumom za Tokaido, prepunim opasnosti. Goni me veliki brojneprijatelja. Ne brini za mene. Masamoto me je obučio za samurajskog

4

ratnika. Borbom ću prokrčiti put do tebe.

Nadam se da će mi se jednog dana ukazati prilika da ti lično ispričam či-tavu priču...

Nek te Bog čuva, sestrice, do tog srećnog dana.

Tvoj brat, Džek

5

1.

GAJDŽIN SAMURAJ

Japan, leto 1614. godine

„Hej, stranče, sediš na mom mestu!“, zarežao je samurajski ratnik.

Džek je prestao da srče supu s rezancima. U neuglednoj krčmi u Šonou,poštanskoj stanici na putu za Tokaido, bilo je puno praznih klupa. Odlučioje da se ne protivi samuraju. Kliznuo je na drugi sto, ne dižući glavu, po-krivenu širokim slamnatim šeširom. Nastavio je da jede, pogleda uprtog učiniju vrele supe.

„Rekao sam da sediš na mom mestu“, ponovio je samuraj. Ruka mu jepreteći počivala na balčaku mača. Iza njega su se pojavila još dva para san-dala.

Džek se upinjao da očuva prisebnost. Stigao je do ovog drumskog svrati-šta bez ozbiljnijih problema. Nadao se da će tako i ostati.

Znao je da će to biti teško u ratom opustošenom Japanu. Samurajski go-spodar, daimjo Kamakura nakon pobede u građanskom ratu proglasio sešogunom, vladarem Japana. Zemlja je bila puna ratobornih samuraja, podnjegovim zapovedništvom. Maltretirali su stanovništvo, a pogotovo pripad-nike nižih slojeva, pijani od pobede, sakea i novostečene moći.

Džek je na prvi pogled izgledao kao skromni zemljoradnik ili lutajući ho-

6

dočasnik. Nosio je neupadljivi plavi kimono, sandale i kupasti, slamnati še-šir - prepoznatljivo obeležje seljaka i budističkih sveštenika. Široki obodskrivao je crte lica stranca.

„Seo si na mesto mog prijatelja.“Saborci krupnog nasilnika su se zakikotali. Džek je shvatio da se našao u

veoma nezgodnoj situaciji, iz koje se neće tako lako izvući. Biće najboljeda što pre napusti krčmu. Naći će se u velikoj nevolji, ako otkriju ko je.Kao stranac, gajdžin, bio je potencijalna meta odmazde. Šogunov prvi pro-glas po stupanju na vlast bio je zabrana prisustva stranaca i hrišćana na te-ritoriji čitave zemlje. Naređeno im je da smesta napuste Japan ili da sesuoče s kaznom. Nekim preterano revnosnim samurajima činilo se dastranci ne napuštaju Japan dovoljno brzo. Na kratkom putovanju od Tobedo puta za Tokaido prošao je pored izmrcvarenog tela zlosrećnog hrišćan-skog sveštenika. Visilo je s drveta i lagano trulilo na suncu.

„Brzo ću pojesti supu i odmah nastaviti put“, odvratio je Džek na bespre-kornom japanskom.

Bio je isuviše gladan da bi ostavio polupraznu zdelu. Štapićima je puniousta rezancima. Četiri dana od rastanka s prijateljima nije pojeo ništa toplo.

„NE MOŽEŠ! Ostavi tu supu i tornjaj se odavde!“, naredio mu je samu-raj. Tresnuo je pesnicom o sto.

Činija se zakotrljala po podu. Njena sadržina se prosula po tvrdo nabije-noj zemlji. Malobrojni putnici-namernici zaždili su ka vratima. Kelnericase svila iza šanka, pored uplašenog oca.

Džek je po prvi put podigao glavu. Bio je prinuđen da se suoči s napada-čem.

Zdepasti samuraj s pacovskim brčićima i žbunastim crnim obrvama zapa-njeno je zurio u dečakove plave oči i plavu kosu.

„Gajdžin!“, procedio je.Džek je ustao. Bio je viši od velikog broja japanskih muškaraca, iako je

imao samo petnaest godina.

„Odlazim, kao što sam rekao.“Samuraj se hitro pribrao. Preprečio mu je put. „Nećeš ti nikuda. Ti si be-

gunac i neprijatelj Japana.“

7

Dva ratnika su stajala iza njega. Jedan je bio mršav, uskog prćastog nosa isitnih očiju. Drugi je bio mali i debeo kao žaba. Nosili su po dva samuraj-ska mača - standardnu katanu i kraći vakizaši.

„Ne tražim nevolje“, odvratio je Džek i podigao ranac. Bio je spreman dase da u bekstvo. „U prolazu sam na putu do Nagasakija. Napuštam zemlju,u skladu sa šogunovim naređenjem.“

„Nije ni trebalo da dolaziš ovamo“, zarežao je mršavi. Pljunuo je predDžekove noge. „Uhapšen si...“

Džek mu je bacio štapiće za jelo u lice, da bi mu skrenuo pažnju. Jurnuoje ka vratima.

„Drž' ga!“, naredio je njihov vođa.

Žaboliki ratnik ga je uhvatio za zglob. Napadač se začas našao na koleni-ma. Jaukao je od bola, posle delotvornog zahvata. Zglobni obuhvat je bioprva lekcija iz tajdžicua koju je Džek naučio u Niten Iči Rjuu, samurajskojškoli u Kjotu, u kojoj je proveo poslednje tri godine.

„Upomoć!“, zajecao je samuraj.

Vođa je isukao mač i jurnuo napred.Džek je pustio debeljka, pre no što mu je slomio ruku. Bacio ga je pred

samuraja u jurišu. Istovremeno je potegao katanu iz ranca. Čelični mač jesevnuo iz saje, dok je smrtonosno sečivo hitalo ka njegovom vratu.

Dve katane su se sudarile u vazduhu. Načas se niko nije pomerio.„Gajdžin samuraj!“, preneraženo će vođa. Oči su mu bile krupne kao tac-

ne.

„To je taj!“, ciknuo je žaboliki ratnik, podižući se na noge. „To je gajdžinza kim šogun traga!“

„Raspisao je lepu nagradu za njegovu glavu“, dodade mršavi samuraj. Ion je potegnuo mač.

Tri samuraja su okružila Džeka. Stajali su između njega i vrata.Nije imao izbora. Moraće da se izbori za slobodu.

8

2.

NERAVNOPRAVNA BORBA

Kelnerica, sićušno devojče s kratkom gustom crnom kosom, uplašeno jeizvirila iza šanka. Ugledala je Džeka, sateranog u ćošak.

Drumska krčma za niže slojeve bila je skromno, drveno zdanje, načinje-no uglavnom od bambusa, sa zidovima od kremkastog pirinčanog papira.Oslanjala se na nekoliko drvenih stubova. Stolovi behu stari i iskrzani. Izašanka je bilo veliko bure sakea i nekoliko kamenih posuda za služenje pi-rinčanog vina. Džek je načas ugledao devojčinog oca. Krčmar je užurbanosklanjao nekoliko dragocenih porculanskih činija. Klizeća vrata, najoči-gledniji put za bekstvo, bila su na drugom kraju prostorije, iza tri samuraja.Pitao se da. i krčma ima i zadnji izlaz.

„Da li moramo da ga uhvatimo živog?“, pitao je mršavko.

„Ne moramo, šogun će se zadovoljiti njegovom glavom“, odgovorio jevođa.

Shvatio je da ih ne može pobediti jednim mačem. Isukao je vakizaši. Po-digao je oba oružja u odbrambeni stav. Akiko, najbolja i najdraža prijate-ljica, darovala mu je dva veličanstvena mača s tamnocrvenim balčacima.Pripadali su njenom pokojnom ocu.

Dragocene mačeve je iskovao Šizu, najveći majstor za izradu mačeva kojije ikada živeo. Prvi put će ih upotrebiti u borbi. Lepo su mu ležali u ruci.

9

Oštrice su bile savršeno uravnotežene.

Vođa je oklevao da napadne. Iznenadio ga je Džekov neobični borbenistav. Većina samuraja je u dvobojima koristila samo katanu.

„Zna tehniku dva neba!“, kriknu žaboliki ratnik.

„Pa šta?“, prezrivo će vođa. „Nas je troje!“Džeku nije promaklo da vrh vođine katane blago drhti, uprkos razmetlji-

vim rečima. Tehnika dva neba je uživala strahovit ugled među samurajima.Svi su znali da samo najbolji polaznici Niten Iči Rjua dobijaju priliku da jenauče. Pričalo se da je gotovo nemoguće ovladati njome i da su retki samu-raji kojima je to uspelo nepobedivi u boju. Masamoto, osnivač samurajskeškole i Džekov pokrovitelj, borio se i pobedio u šezdeset dvoboja.

„Ne budi naivan, klinac samo blefira. Nijedan gajdžin ne može da ovladatom tehnikom", reče vođa i gurnu debelog samuraja napred. „Ubij ga!“

„A zašto baš ja?“

„Zato što sam ti ja naredio!“Samuraj je oklevajući potegao mač. Džek je bacio pogled na oštricu. Bila

je čista i neokrznuta. Zaključio je da se zdepasti ratnik nikad nije ogledao upravom dvoboju.

„P-p-predaj se, gajdžine, ili...“, promucao je.„Ili?“, izazivao ga je Džek. Trudio se da dobije u vremenu i zauzme polo-

žaj iza stola.

„Ili ću ti... odseći glavu", neubedljivo će debeljko.„Šta će biti ako se predam?“

Samuraj nije znao šta da odgovori. Pogledao je vođu.„U svakom slučaju, ostaćeš bez glave“, odgovorio je vođa sa sadističkim

osmehom.

Klimnuo je. To je bio signal mršavom samuraju.„U NAPAD!“

Sva trojica su navalila na Džeka.Prevrnuo je sto. Debeljko je pao na pod i ispustio mač. Mršavi je zamah-

nuo prema Džekovom vratu. Vođa je ciljao stomak. Sagnuo se ispod prvogsečiva i odbio drugi napad vakizašijem.

10

Udario je mršavog samuraja nogom u grudi, pre no što je stigao da pono-vo napadne. Poleteo je i tresnuo u stub. Drvo nije izdržalo. Slomilo se. Ne-ugledno zdanje je zadrhtalo. Džek se okrenuo i zamahnuo katanom premavođinoj glavi. Oštrica je zviždeći sekla vazduh. Proletela je tik iznad samu-rajeve glave.

„Promašio si!“, povikao je.„Jesam li?“, rekao je Džek, dok je nasilnikov perčin padao na pod.

Samuraj, preneražen gubitkom statusnog simbola, nije čuo krckanje gre-da, sve dok nije bilo kasno. Džek je presekao veze koji su držali deo krovaod bambusa. Debela, tvrda stabljika udarila ga je u glavu. Nestao je podpoplavom bambusa.

Mršavi samuraj ga je napao s besnim krikom. Ciljao je srce. Naterao gaje na odstupanje ka šanku. Blokirao je kišu udaraca. Protivnik je bio mu-njevito brz. Došao je u poziciju da mu zada opasan udarac u stomak.

Džek je u poslednjem deliću sekunde skočio u stranu. Kao brijač oštrosečivo proseklo je bure sakea. Prepolovilo ga je. Pirinčano vino se prosulo.Alkoholni vodopad je preplavio debelog samuraja, koji je klečao na podupipajući za mačem. Idiotski osmeh mu je osvanuo na licu, kad je progutaonekoliko gutljaja sakea.

Na licu mršavog samuraja ogledao se strašan bes. Ponovo je podigaomač, rešen da dokrajči gajdžina. Kelnerica se podigla iza šaltera. Tresnulaga je glinenim krčagom po potiljku. Blago se zanjihao i pao na pod.

Džek je zapanjeno zurio u devojku.„Neki ljudi jednostavno ne mogu da podnesu piće“, rekla je. Nevino se

osmehivala, dok se debeli samuraj klizao po mulju i pirinčanom vinu.

Uspeo je da ustane. Sake mu je kapao s lica. Pogledao je pale drugove iuzmakao od Džeka.

„Ovo nije ravnopravna borba" mucao je, dok mu je mač drhtao u rukama.

„Nikad nije ni bila“, odvratio je Džek. Izveo je udarac jesenjeg lista.Dva puta je sečivom pogodio zadnji deo protivnikovog mača. Očas posla

ga je razoružao.

Samuraj je podigao ruke u znak predaje. Mrmljao je: „Nemoj da meubiješ!“

11

Džek je u treptaju oka zamahnuo ka zdepastom ratniku, s oba mača. De-beljko je vrisnuo. Prodorni pisak je ubrzo prerastao u žalobni jecaj.

„Ne želim nikoga da ubijem“, poručio mu je Džek, kad je vratio mačeveu korice. „Hoću samo jedno, da se vratim kući.“

Samuraj je začuđeno spustio pogled. Bio je neozleđen, ali mu je obi paona pod, zajedno sa sajama, inro kutijicom i niskom novčića.

Pobegao je iz krčme, užasnut Džekovom mačevalačkom veštinom.

12

3.

PLANINE IGA

Džek je razgledao razorenu krčmu. Borba je opustošila skromno drumskosvratište. Stolovi su bili prevrnuti, polovina krova se obrušila. Na podu jebila velika bara lepljivog sakea. Očajni vlasnik je sedeo u ćošku, glave za-rivene u šake.

Džek je opazio samurajevu nisku novčića. Podigao je i predao kelnerici.„Ovo bi trebalo da bude dovoljno za nadoknadu štete.“

Naklonila mu se, u znak zahvalnosti. Gurnula je novčiće u rukav kimona.„Reci mi zašto si mi pomogla", pitao je. Iznenadilo ga je što je smogla

hrabrosti da se bori, da i ne govorimo o odluci da pomogne strancu.

„Ta trojica svakodnevno maltretiraju goste“, objasnila je.Nastavila je, nakon što ga je krišom i s divljenjem osmotrila. „Ti si prvi

koji im se suprotstavio... i pobedio.“

Vođa je stenjao ispod gomile bambusa.„Trebalo bi da kreneš", reče devojka. „Njegov prijatelj će se vratiti s po-

jačanjem."

„Da li će iko poverovati polugolom čoveku koji zaudara na sake?“, naša-lio se Džek.

Kelnerica se zakikotala. Naglo je ućutala kad je čula zvonjavu staničnog

13

zvona.

„Polazi iz ovih stopal“, kriknula je.Žurno je zabacio ranac na leđa. Izvirio je na vrata i ugledao odred samu-

raja. Hitali su ka krčmi.

„Sledi me“, reče devojka. Povela ga je iza šanka, kroz kuhinjicu, do zad-njeg izlaza. Usput je zgrabila pakovanje pirinča. Tutnula mu je slamnatukutiju u ruke. „Uzmi ovo i beži ka jugu.“

Pokazala je ka uskoj stazi. Odvajala se od glavnog druma i nestajala ušumi.

„Kuda vodi?“, pitao je Džek.„U planine Iga.“

Očajnički je zavrteo glavom. Zemlja nindži je bila poslednje mesto nakoje bi išao. Prestao je da okleva, kad je čuo kako samuraji razvaljuju vratakrčme.

„Drži se staze i pazi na razbojnike“, posavetovala ga je devojka.

„Hvala ti“, odvrati Džek. Znao je da rizikuje život, pornažući mu.„Šta ćeš ti da radiš?“

„Ne brini za mene“, rekla je. Mahnula mu je da požuri. „Reći ću da si meprisilio da ti pomognem."

„GDE JE GAJDŽIN?“ neko je dreknuo u krčmi.

Potrčao je što ga noge nose, kad je čuo krčmarev hitri i poslušni odgovor.„Pazi se nindži!“, devojka je povikala za njim.

Bežao je od šogunovih samuraja, iako je znao da je odluka da potražispas na teritoriji smrtnih neprijatelja ravna samoubistvu. Leteo je, praćensamurajskim kricima. Trčali su stazom, nestrpljivi da ga uhvate.

Kelnerica je razgoropađeno pokazivala u njegovom pravcu vrišteći: „Dr-žite lopova! Držite lopova! Ukrao je pirinač!"

Dosetljiva je i promućurna kao Akiko, pomislio je.Laknulo mu je kad je zaključio da je ubedila samuraje u svoju nevinost.

Stigao je nadomak linije drveća, kad ga je obogaljujući udarac pogodio uleđa i oborio na tle. Ošamutio ga je, ali je nekako dopuzao do šume. Bacioje pogled preko ramena i ugledao samuraja. Jurio je za njim, da bi ga do-

14

krajčio. Video je šta ga je udarilo - strela mu je virila iz leđa.

Gotov je. Samuraj neće imati milosti.Čudio se što ne oseća bol.

Shvatio je da se strela zarila u ranac, a ne u njega. Ustao je i zaždio ušumu. Druga strela mu je prošla tik iznad glave. Zarila se u obližnje stablo.

Prestao je da se osvrće. Potrčao je brže. Srce mu je lupalo, a pluća gorela.Staza je vijugala kroz šumu. Bivala je sve uža, dok se uspinjala ka planina-ma oko zloglasne provincije Iga.

Progonioci su ga stizali.Prolazio je kroz šumarak bambusa. Isukao je katanu i sekao mladice levo

i desno od sebe. Stabljike su padale po stazi. Kotrljale su se nizbrdo, bloki-rajući put samurajima. Morali su da stanu i proseku sebi prolaz kroz palemladice.

Na taj način je dobio nešto vremena. Znao je da će ga sigurno stići akoostane na glavnoj stazi. Na prvoj raskrsnici je odabrao uži i ređe korišćeniputić. Zalazio je sve dublje u šumu. Svetlost je brzo bledela. Sve gušćekrošnje sprečavale su prodor sunčevih zraka.

Usporio je trk. Osluškivao je. Povici progonilaca su se gubili u daljini.Pobegao im je - bar za neko vreme.

Povratio je dah i spustio ranac. Pored strele je bio mali zavežljaj od crve-ne svile, dar učitelja zen filozofije senseja Jamade. Sadržao je omamori,budistički talisman, koji je štitio vlasnika. Njegova delotvornost se posleovog nije mogla dovoditi u pitanje. Ispraznio je ranac i otkrio da ga je pri-ručnik spasao. Strela se zarila u tvrdu kožu na koricama navigacionog vo-diča. Nije mogao a da se ne nasmeje. Rizikovao je život da bi ga povratio.Danas mu je uzvratio uslugu.

Priručnik mu je davao nade da će zaploviti ka dalekom domu. Očevaknjiga je bila dragocena, zato što je postojao veoma mali broj tako pouzda-nih navigacionih priručnika. Predstavljao je više od neuporedivog naviga-cionog pomagala. Za zemlju koja ga poseduje bio je nezamenljivo sredstvoza uspostavljenje preimućstva nad trgovinskim putevima, a samim tim isvetskim morem. Otac ga je upozorio da ni po koju cenu ne dozvoli da pri-ručnik padne u pogrešne ruke. To se ipak dogodilo. Njegov najcrnji du-

15

šmanin, jednooki nindža Zmajevo Oko, ukrao ga je za račun portugalskogjezuite, oca Bobadilja. Uspeo je da ga povrati uz pomoć Akiko i Masamo-tovog sina Jamata. Njegov dični prijatelj Jamato tom prilikom je poginuo.Posle pogibije Zmajevog Oka i oca Bobadilja, samo je nekoliko ljudi u Ja-panu znalo za postojanje priručnika. Jedan od njih je, na svu žalost, bio šo-gun.

Pažljivo je iščupao strelu iz knjige. Laknulo mu je kad je video da jeoštetila samo prvih nekoliko strana. Priručnik je predstavljao garant povrat-ka u Englesku. Želeo je da postane pomorski pilot, kao otac i da od tog po-sla izdržava sebe i sestru, Džes. Bio je i poslednja veza s ocem. Od njegovesmrti su prošle tri godine, ali je Džek i dalje osećao veliku prazninu u srcu.Tuga nije nestala ni nakon pogibije očevog ubice, Zmajevog Oka. Priruč-nik je umanjivao bol. Otac je živeo na njegovim stranicama, u bezbrojnimmapama, zabeleškama i šifrovanim porukama.

Zamotao je knjigu u zaštitnu kožu. Gurnuo je dragoceni teret na dnoranca, s rezervnim smeđim kimonom, niskom bakrenjaka i nekoliko pra-znih kutija za pirinač, koje je na polasku dobio od Akikoine majke. Spako-vao je i novu kutiju pirinča i proverio drveni inro za pojasom. U njemu jebio origami papirnati ždral - amajlija, dar školskog druga Jorija - i crni bi-ser, koji mu je darovala Akiko.

Prijatelji su mu nedostajali. Svakog dana je preispitivao odluku da ih na-pusti. Najviše je patio za Akiko. Rastanak s njom mu je najteže pao. Bili sunerazdvojni otkad je stigao u Japan. Nije imao izbora. Ne samo da je bioneophodan sestri u Engleskoj već je u novom Japanu daimja Kamakurepružanje utočišta strancu bio zločin. Ostankom u Tobi ugrozio bi život svo-jim domaćinima.

Samo je luka Nagasaki, daleko na jugu, predstavljala sigurno utočište.Bila je njegovo odredište. Put do nje će biti dug i opasan.

Akiko ga je upozorila da izbegava glavne puteve i gradove, ali je to po-nekad bilo nemoguće. Putešestvije u zemlji bez putokaza i s veoma malopristojnih puteva bilo je veoma spor poduhvat. Svakog časa je mogao zalu-tati. Potreba za jelom i dopunom zaliha naterala ga je da se vrati na put zaTokaido i zastane u Šonou.

Drumska svratišta su ujedno bila i vojna uporišta.

16

Saznao je da šogunovi samuraji tragaju za njim. To je značilo da imamale izgleda da stigne do dalekog Nagasakija. Teško da će uspeti da bor-bom prokrči put do krajnjeg juga Japana.

Možda je trebalo da sačeka i da se pridruži senseju Jamadi i Joriju na nji-hovom hodočašću do hrama Tendaj u Iga Uenu. To putovanje bi bilo na-porno i zaobilazno, ali bi mogao da računa na savete i zaštitu majstorazena. Zamišljao je kako se sedokosi i izborani starac probija planinskimprevojima. Svakog razbojnika koji pokuša da ga napadne čeka veoma veli-ko i neugodno iznenađenje. Sensej Jamada je sohej, monah-ratnik. Iza nje-gove fizički oronule pojave kriju se smrtonosne ratničke veštine. Džek jenajveće koristi imao od starčeve mudrosti.

Nema neuspeha, izuzev odustajanja, jednom mu je rekao majstor zena.Taj savet se pokazao istinitim.

Neće posustati na prvoj prepreci. Naposletku, tri godine se obučavao zaovako nešto, u Niten Iči Rjuu. Oduvek je znao da će jednog dana krenuti nadaleki put i da će ga veština samurajskog mačevaoca dovesti do cilja.

Zabacio je lanac na leđa i ustao. Šuma je šuštala i hučala oko njega, za-hvaljujući vetru. Podišli su ga žmarci. Iga planine nisu bile gostoljubivomesto za strance. Akiko je smatrala da je Zmajevo Oko ovamo doveo nje-nog mlađeg brata Kijošija, kog odonda nije videla.

Odlučio je da nastavi put. Bilo je rano popodne. Uz malo sreće, pre mra-ka naići će na stazu koja vijuga ka onoj koja počinje iza svratišta.

Otpio je nešto vode iz tikve i krenuo kroz šumu. Našao se na čistini. Na-jedanput se svet okrenuo oko svoje ose. Drveće se uskovitlalo oko njega, anebo palo pod noge. Glavom je udario o stenu.

Utonuo je u tamu pre no što je shvatio šta se dešava.

17

4.

KRALJ TENGUA

Glava ga je toliko bolela da je mislio da će svakog časa pući. Činilo muse da mu je desna noga ukočena i rastegnuta kao na točku za mučenje.Ruke su mu otežale kao olovo.

Nekako je otvorio oči. Šuma je još uvek bila okrenuta naopako. Ljuljalase oko njega, izazivajući mučninu. Trebalo mu je prilično vremena dashvati da visi naglavačke obešen o drvo. Video je razbacane stvari pod so-bom: mačeve, ranac, tikvu s vodom i sve ostalo.

Prineo je ruku licu. Oprezno je pomilovao skorenu krv, na mestu na komje glavom udario o stenu. Posekotina nije bila tako velika, ali je udarac biodovoljno snažan da nekoliko sati ostane bez svesti. U šumi je bilo mnogomračnije. Sunce je bilo na zalasku.

Podigao je pogled. Omča mu je obuhvatila stopalo. Dugi konopac se gu-bio u visokoj krošnji. Uleteo je u zamku. Najvažnije pitanje je bilo, čija je?

Namenjena je hvatanju krupnog plena, jelena... ili čoveka.

Možda su je postavili razbojnici. Trudio se da ne misli o drugoj moguć-nosti, da su je postavile nindže. Razbojnici ili nindže, tek zapomaganje muneće pomoći. Mogao bi privući zamkare, ali i samuraje, koji sigurno jošnisu odustali od potrage.

Mora da se oslobodi pre no što se zamkar vrati. Pružio je ruku i prste u

18

očajničkom pokušaju da dohvati katanu. Pokušao je da se zaljulja bližemaču. Sve je bilo uzalud. Spasonosno oružje je ostao van dohvata.

Uspinjao se uz telo, da bi dohvatio konopac oko zgloba. Udovi su mu utr-nuli posle višesatnog klaćenja na užetu. Posle natčovečan-kih napora zgra-bio je čvor. Opsovao je kad ga je osmotrio. Mornarsko iskustvo mu jepomoglo da odmah prepozna samozatezajući čvor. Nema nikakve šanse daga odveže, dokle god visi na konopcu.

Moraće da se popne uz uže.

Čuo je šuškanje u žbunju, dok se upinjao da se podigne. Ukočio se. Pa-nično je nastojao da odredi izvor zvuka.

Veverica je izletela iz gustiša. Uspela se uz obližnje drvo.

Odahnuo je s olakšanjem i nastavio sa sprovođenjem plana. Srce mu jezastalo u grlu kad je čuo novi šušanj, iz znatno veće blizine.

Neko je dolazio.

Dečačić se pojavio na čistini. Džek je pod sumračnim svetlom procenioda nema više od deset godina, što ga je činilo vršnjakom njegove sestre.Nosio je jednostavni kimono zemljanomrke boje. Vezao je kratku crnukosu u perčin. Neko vreme su izmenjivali poglede. U dečakovim očima,crnom kao Akikoin biser, nije bilo nikakvog straha. Džek se malo opustio.Uz dečakovu pomoć će pobeći, pre no što se zamkar pojavi. Raširio je usneu najljubazniji osmeh.

Dečačić mu je uzvratio istom merom, pre no što je poskočio od oduše-vljenja.

„Uspela je!“, uskliknuo je.„Šta je uspelo?“, pitao je Džek.

„Moja zamka!“„Ti si je postavio?“

Dečak je ponosno klimnuo. Prišao je svom zarobljeniku. Nakrenuo jeglavu i pažljivo osmotrio Džeka.

„Čudno izgledaš. Mnogo si crven u licu.“

„I ti bi bio, da si dugo visio naopačke!“, ljutito će Džek.„Kosa ti je sasvim posedela. To je veoma neobično.“

19

„Nije seda, nego plava.“

„Vidi kakav ti je nos. Ogroman je! Da li si ti tengu?“„Ne, nisam“, prostenjao je kroz stisnute zube. Nije imao naročito veliki

nos za Evropljane, ali je u Japanu privlačio pažnju. „Oslobodi me!“

Dečak je lagano odmahnuo glavom. „Ne verujem da ću to učiniti. Tenguisu opasni. Obmanjuju ljude.“

„Ne želim da te obmanem. Ja i ne znam šta su ti tengui.“

Dečak se nasmejao. „Naravno da ne znaš. Nijedna demonska ptica ne birekla šta je.“

Podigao je granu i bocnuo svoj plen. „Možda izgledaš kao ljudsko biće,ali te nos odaje.“

Predao se ispitivanju Džekovih stvari. „Gde ti je magična perjana lepe-za?“

„Nemam lepezu." Džek je bivao sve nestrpljiviji.

„Znam da je imaš. Svi tengui je imaju. Pomoću nje povećavaš i smanju-ješ noseve ljudima.“

Pomerio je ranac i opazio dva blistava mača.

„Auh! Da li su tvoji?“„Jesu.“

„Koliko samuraja si pobio?“, pitao je sa živim zanimanjem. Podigao jevakizaši. Mahao je njime kao da se bori.

Šibao je dečačića gnevnim pogledom.

„Dobro me slušaj. Ti ćeš stradati sledeći, ako me odmah ne pustiš.“Desetogodišnjak je zinuo od čuda i vratio mač u saju.

„Znam ko si ti“, prozborio je sa strahopoštovanjem.Konačno smo se pomeriii s mrtve tačke. Sigurno je čuo za lov na gaj-

džina, samuraja.

„Ti si Sodžobo, kralj tengua. Naučio si legendarnog ratnika Minamotaveštini mačevanja. Naučio si ga i magiji! Pomogao si mu da porazi neprija-telje i osveti očevu smrt. Moj deda kaže da imaš snagu hiljadu tengua! Nemogu da verujem kog sam uhvatio...“

20

„Ja nisam...“, prekinuo ga je Džek. Ućutao je kad je dobio ideju.

„U REDU, imaš pravo. Ja sam Sodžobo.“„Znao sam!“, reče dečak. Ponovo je poskočio od sreće.

„Bićemo prijatelji, pošto si tako pametan', ljubazno će Džek. „Kako sezoveš?“

„Hanzo“, odgovorio je dečačić, uz otmen naklon.

„Slušaj me, Hanzo, spusti me, pa ću te naučiti da se boriš mačem, baškao ratnika Minamota."

Dečak ga je odmeravao ozbiljnim pogledom.

„Deda kaže da tengui otimaju dečake. Zarobićeš me i naterati da jedembube i životinjska govna, dok ne poludim!“

„Dajem ti reč da neću. Ja sam kralj tengua. Hoću da postaneš moćan kaoMinamoto."

Dečak je nabrao čelo dok je razmišljao o ponudi. Okrenuo se i udaljio,bez osvrtanja.

„Kud si pošao?“, povikao je Džek.

„Moram da javim dedi da sam uhvatio čuvenog Sodžoba. Vratiću se dojutra.“

„Ne možeš da me ostaviš da visim čitavu noć!“, negodovao je Džek.

Hanzo je već nestao.

21

5.

DEDA SOKE

„Evo ribe koja može živeti i na drvetu, ako to želi“, razlegao se glas, stari istrošen, kao planine. „Primernog borca za opstanak."

Džek se polako okrenuo. Usne su mu se nadule. Bilo mu je muka. Činilomu se da mu se glava tokom noći udvostručila. Nije osećao desnu nogu.Svi pokušaji da se oslobodi su propali. Morao je da čeka dečakov povratak.

Otvorio je oči, da bi se susreo s izboranim, ali dobroćudnim licem. Starackoščatih ruku i nogu bio je potpuno ćelav, ako se izuzmu sede obrve, kojesu mu davale izraz večitog zaprepašćenja.

„Vidi, deda, uhvatio sam kralja tengua!“, ponosito će Hanzo.„Svaka ti čast“, reče starac, milujući dečaka po glavi. „Zašto ne bi dao

tenguu malo vode? Siguran sam da je veoma žedan.“

Hanzo podiže tikvu s vodom do Džekovih usta. Gušio se dok je pio, zatošto mu je više vode kapalo u nos, nego u usta.

„Hvala ti“, prostenjao je.

„Lepo vaspitan tengu. To je vrlo neobično", glasno je razmišljao deda.„Možda on nije ono što misliš da jeste, Hanzo. Mislim da možeš osloboditizarobljenika.“

„Ali kako ćemo izaći na kraj s njegovim magičnim moćima?“

22

„Ne brini. I mi poznajemo magiju, zar ne?“

Raspoloženi dečak je otrčao u žbunje. Džek je trenutak kasnije bubnuo ošumsko tle. Stenjao je zbog mešavine olakšanja i bola. Instinkt mu je govo-rio da bi trebalo da pobegne. Okrenuo se na leđa i odvezao čvor na zglobu.Zgrabio je ranac i mač. Ustao je i potrčao. Pao je posle par trapavih koraka.

„Lepo izmasiraj nogu, da bi krv što pre prostrujala utrnulim udom“, posa-vetovao ga je starac kad je seo na obližnji panj. Pažljivo je posmatraoDžeka, brade naslonjene na štap.

Hanzo se vratio iz gustiša i seo pored dede.„Pa, Sodžobo, kralju tengua, imaš li još koje ime?“, pitao je starac pošto

mu je šeretski namignuo.

„Zovem se Džek Flečer.“ Otpio je još jedan gutljaj vode iz tikve. Usrdnoje trljao nogu.

„Počastvovan sam našim susretom, Džek Flečer. Ja sam Soke. Reci mi,odakle si?“

„Iz Engleske.“Starac je visoko podigao obrve, kao da traži objašnjenje.

„Moja zemlja je na drugom kraju sveta, preko dva okeana“, dodao jeDžek.

„Sigurno je Sodžobo!“, uskliknuo je Hanzo. „Samo kralj đavoljih pticamože da leti oko sveta.“

„Nije tačno. Stigao sam trgovačkim brodom. Ja sam mornar.“„Nosiš samurajske mačeve“, napomenuo je Soke. Pokazao je na katanu i

vakizaši štapom.

„Učio sam samurajske veštine u Niten Iči Rjuu.“„Ah! Bio si u čuvenoj Jedinstvenoj školi dva neba.“

„Da li poznajete Masomoto-samu?“, s nadom će Džek. Šogun je prognaovelikog majstora mačevanja u budistički hram na dalekoj planini Javo. Od-onda nije čuo nikakvog glasa o njemu.

Starac je lagano odmahnuo glavom. „Znam ga samo po čuvenju. Verujese da je on najveći živi mačevalac. Da li te je naučio tehnici dva neba?“

„Jeste, bio je moj pokrovitelj.“

23

Soke je iznenađeno zatreptao. Nijedan stranac dotad nije ovladao nad-moćnom mačevalačkom tehnikom.

„Dakle, to te čini samurajem. Tvoj život je zavojit i krivudav, kao planin-ski potok. Daleko si od kuće, mladi samuraju. Gde su tvoji tengu prijate-lji?“

„Mrtvi su. Pobile su ih nindže koje su napale naš brod.“

„Imaš li porodicu?"„Majka mi je umrla od upale pluća, kad sam imao deset godina. Mog oca

je ubio nindža zvani Zmajevo Oko. Mlađa sestra u Engleskoj je sve što mije ostalo od porodice.“

Starac ga je odmerio sažaljivim pogledom. Ispustio je otegnuti uzdah.Zatim je zagiiio dečačića. „Hanzo je poput tebe. Ni on nema majke i

oca.“

„Ali, imam tebe, deda!“, podsetio ga je.„Naravno“, sa osmehom će starac. Obratio se Džeku: „Od koga bežiš?“

„Ne bežim ni od koga.“Starac je delovao bezazleno, ali nije hteo da mu kaže da ga gone šoguno-

vi samuraji.

„Možda, ali izlomljene grančice i užurbani koraci po stazi ukazuju na ne-što drugo. Da li si učio veštinu nevidljivosti u Niten Iči Rjuu?“

Izbegavao je da ukrsti pogled sa starcem. Nervozno se meškoljio. Dedanije bio glup. Imao je dobar dar zapažanja.

„Dobar tragač će te lako pronaći“, upozorio ga je Soke. „Samurajska pa-trola će brzo poći tvojim tragom.“

Uplašio se.

Starac se suvo osmehnuo kad je opazio strah u dečakovim očima.„Znači da je samuraj postao neprijatelj samuraja. Zanimljivo.“

Skupio je svoje stvari. Hramao je ka stazi, koja je vodila na jug. „Ne bihkrenuo tim putem, da sam na tvom mestu", posavetovao ga je starac.

Zastao je.

„Zašto ne bi?“

24

„Tamo su samuraji."

Okrenuo se i zaputio stazom ka istoku, u susret izlazećem suncu.„Ni taj put nije dobar. Nećeš proći planinu Iga bez vodiča.“

Rezignirano je krenuo trećom stazom.Soke je tužno zavrteo glavom. „Tamo te čekaju razbojnici i samuraji."

Nije bio načisto da li se starac poigrava s njim.„Moraću da rizikujem.“

Teturao je uskom stazom. Pokušao je da razdrma ukočenu nogu. Imao jesreće što zamka nije pripadala banditima ili nindžama. Predugo je ostao ušumi, zahvaljujući dečačiću. Izgubljeno vreme ga može koštati života. Na-dao se da će izbeći samurajsku patrolu, koja za njim traga. Ubrzo je začuoglasove.

„Kuda da krenemo, tragaču?“

„Izgleda da je krenuo uzbrdo.“Žbunje se lelujalo ispred njega. Starac je govorio istinu. Krenuo je una-

zad, što je tiše i neprimetnije mogao.

„Brzo si se vratio“, dobacio je Soke, sa svog mesta na panju. Nije bio iz-nenađen dečakovim povratkom.

„Kojim putem da krenem?“, zavapio je. Glasovi progonitelja su bivalisve bliži.

Starac je podigao koščati prst. Hanzo je bio u visokoj krošnji. Skidao jekonopac. Džek je znao da će mu iskustva stečena u veranju po katarkamaAleksandrije omogućiti da se uspne uz drvo, iako mu se noga nije u potpu-nosti povratila.

„Zašto nisi doleteo ovamo?“, šapnuo je Hanzo, kad je počeo da se penje.

„Psst!“, opomenuo ga je deda. Prineo je prst usnama.Stigao je do Hanza kad je šest samuraja stupilo na čistinu.

„Starče!“, povikao je vođa patrole. „Da li si video gajdžina u šumama?“Džek je smesta prepoznao ratnika pacovskih brčića, bez perčina. Ostavio

ga je ispod obrušene tavanice od bambusa. Pratili su ga ljuti, iskusni ratni-ci. Dvojica su nosila trozupce. Jedan je imao smrtonosnu naginatu. Rešilisu da ovog puta obave posao do kraja.

25

Jedan od samuraja pažljivo je ispitivao tle. Džek je pretpostavio da je totragač. Bio je samo nekoliko metara iznad njega. Gotov je, ako podigneglavu.

Soke je stavio ruku na uvo. Samuraj je ljutito zakolutao očima.„DA LI SI VIDEO GAJDŽINA? ponovio je, glasnije i sporije.

„S ovim očima?“, nasmejao se starac. „Mora da se šališ.“„Ovo nikud ne vodi“, reče vođa. Gnevno je šutnuo starčev štap. To ga

nije zadovoljilo. Hteo je da gurne starca s panja, da bi ga naučio pameti.Promašio ga je, zato što se Soke neočekivano brzo sagnuo da dohvati štap.Vođa je izgubio ravnotežu i pao preko panja. Samuraji su nastojali da su-spregnu smeh.

„Kako ti je, sinko?“, zabrinuto upita Soke.Samuraj je skočio na noge. Besno je otresao prašinu s uniforme. Pravio

se da ne vidi i ne čuje starca. Mahnuo je vojnicima da krenu, posramljensvojom trapavošću.

„Uhvatiću tog gajdžina samuraja, makar mi to bilo poslednje!"Soke je pozvao Džeka i Hanza da siđu, kad su se vojnici udaljili.

„Vratiće se, ako tragač zna šta radi“, rekao je. „Još tri patrole tragaju zatobom.“

Verovao je iznenađujuće dobro upućenom starcu.

„Da li hoćeš da kažeš da ne mogu da pobegnem?“„Nema staze bez barica. Moraš da znaš kako da ih izbegneš.“

„Ali kako ću, kad ne znam gde su?“„Srećna okolnost je što ima onih koji znaju. Hajde, provešćemo te kroz

planine.“

„Ali, deda“, oglasio se Hanzo, „šta će šonin reći?“„Zaboravljaš da sam ja Soke, sinko.“

Taj šonin je, ako je suditi po dečačićevom tonu punom poštovanja, bioneki važan čovek. Pitao se ko bi to mogao biti.

„Sem toga“, nastavio je Soke, „naše selo je jedino mesto u kom će tvojtengu biti bezbedan. Možda će te naučiti veštini mačevanja, ako mu ukaže-mo gostoprimstvo.“

26

Džek je klimnuo. Uvideo je da su starac i dečak njegov jedini izlaz. Han-zo se osmehnuo. Kipteo je od uzbuđenja.

„Ne smeš da znaš gde je selo“, dodao je Soke. Izvukao je platnenu trakuiz kimona.

Oklevajući je posmatrao starca. Da li je ovo neki lukavi trik? Šta ako želeda ga odvedu šogunu i pokupe nagradu?

„To je stvar poverenja“, objasnio mu je Soke.Dopustio je da mu sveže oči, nasuprot instinktu.

27

6.

SELO

Hanzo je vodio Džeka, koji nije znao kuda ide, uprkos obuci sensejaKana, slepog učitelja bodžicua. Staza je prečesto vijugala i skretala, takoda ubrzo nije mogao reći da li ide na sever, jug, istok ili zapad. Najveći deojutra su išli uzbrdo. Soke je nekoliko puta potražio zaklon u grmlju ili nadrvetu, ispred samurajskih patrola.

Zastali su na grebenu, radi ručka. Jeli su bobice, orahe, pečurke i neštoDžekovog pirinča.

„Odakle vam sva ta hrana?“, zanimao se Džek, dok je žvakao sočne bobi-ce. Nije video da iko od njegovih saputnika nosi torbu.

„Šume i polja su naše ostave“, ponosno će dečak.„Učim dečaka opstanku u prirodi", objasnio je Soke. „Zna da kuva piri-

nač, prepoznaje otrovne pečurke i lovi životinje zamkama.“

„Mnogo je zabavnije kad uhvatim čoveka!“, oglasio se Hanzo. „Nisam nisanjao da ću uhvatiti tengua.“

„Nisam ja tengu! ponovio je po ko zna koji put. Obratio se Sokeu. „Do-kle ću morati da trpim ovaj povez?"

„Bojim se da ti nema druge“, odvratio je starac. „Položaj našeg sela moraostati tajna.“

„Ali zašto?“

28

„Skriveni položaj ga je poštedeo većine sukoba, koji su opustošili dobardeo zemlje. Želimo da tako i ostane. Moramo da požurimo, ako želimo dastignemo pre mraka.“

Sišli su u dolinu, sledeći potok. Zatim su se uspeli uz padinu. Neko vre-me su išli po grebenu. Džek se umorio. Jedva se držao na nogama, poslebesane noći provedene na kraju zategnutog konopca.

„Nismo daleko", ohrabrio ga je starac, koji uprkos godinama nije uspora-vao korak.

Zaustavili su se u smiraj dana.„Dobro došao u naše selo“, rekao je Soke kad mu je skinuo povez.

Zatreptao je i protrljao oči. Stajali su na drvećem obrubljenom grebenu,pored budističkog hrama s malim grobljem i šintoističkim oltarom. Odatleje pucao pogled na plodnu, skrivenu dolinu, punu pristojno održavanihkuća, pokrivenih trščanim krovovima i rasutih u lavirintu talasastih pirinča-nih polja. Selo je izdaleka ličilo na prostirku, sastavljenu od bezbrojnih kr-pica.

Središtem sela je gospodarila velika drvena kuća, izgrađena na zemljanojplatformi, okruženoj ogradom od bambusa i gustom bodljikavom živicom.Zdanje je gledalo na trg. Levo od njega je bilo jezerce, hranjeno planin-skim potokom. Opazio je da samo jedan put vodi u selo. Mreža stazica imostića je prekrivala pirinčana polja. Vodila je do seoskih domova. Čitavprizor je bio idiličan. Odisao je nebeskim mirom. Shvatao je potrebu me-štana za izdvojenošću i samoćom.

„Hajdemo“ reče Soke. Hanzo je potrčao nizbrdo. „Naješćeš se i naspavatipre no što te predstavim šoninu.“

Sunce je zalazilo za planine, kad su stigli do Sokeovog doma, na dva pi-rinčana polja od seoske kuće. Niska ograda je okruživala skromno zdanjeod sirovih greda i belo okrečenih zidova od naboja. Soke je otvorio čvrstavrata, jedini ulaz u kuću i uveo gosta unutra.

Kuća je podsećala na pokriveno dvorište. Bila je jednostavna i skromna, spodom od nabijene zemlje. Prostor oko ulaza je služio kao kuhinja i ostava.Na zidu levo biia je zemljana peć, s dva okrugla suda, s kupolastim po-klopcima. Pored peći je bio drveni umivaonik, veliki krčag pun vode i dvabureta, verovatno s hranom. Ugledao je zemljoradničke alatke pored su-

29

protnog zida: motika, četiri drvene mlatilice i nekoliko izuzetno oštrih sr-pova. Zapazio je i kuku, vezanu za dugi konopac, metlu i korpu za nošenjeogrevnog drva.

„Izvinjavam se zbog nereda“, reče Soke. „Odavno se spremam da poči-stim domu.“

„Meni izgleda uredno“, reče Džek. Proveo je tri godine u Japanu, ali senije mogao načuditi ovdašnjoj čistoći, koja je toliko odudarala od rodne muEngleske.

„Ljubazan si. Videće da je u ovom delu nmogo prijatnije", reče Soke. Po-veo ga je u drugi deo kuće.

Prostor iznad dome je počivao na drvenim daskama. Bio je podeljen načetiri odaje, kliznim šodži vratima. Najveći deo poda je bio pokriven ta-tamijem, znatno tanjim i ređim od onog u Akikoinoj kući. To se i mogloočekivati. Seljak sigurno nije mogao da priušti isto što i samuraj. U sredi-štu sobe je bilo udubljeno četvrtasto ognjište, iznad kog je visila velikagvozdena kuka s polugom u obliku velike ribe.

„Hanzo će založiti vatru“, reče Soke. „Pristaviću čaj.“Dečak se ubrzo pojavio s nešto drvaca za potpalu i vrelim komadom ću-

mura iz peći. Starac je kleknuo pored ognjišta i pozvao Džeka da mu sepridruži.

„Raskomoti se. Stisnuo si taj ranac kao da ti život od njega zavisi!“Oprezno ga je spustio pored mačeva i seo. Očekivao je da će ga domaćin

obasuti pitanjima, ali se on više zanimao za spremanje čaja, nego za sadr-žaj ranca.

Hanzo je zapalio vatru i odskakutao u domu. Starac je pažljivo razgore-vao plamenove i dodavao cepanice s uredne gomile pored ognjišta.

„Da li voliš senču?“ pitao je gosta.

Klimnuo je. Nije uživao u gorkom, biljnom ukusu, kad mu je Akoko prviput pripremila piće. U međuvremenu se navikao na njega. Zavoleo je zele-ni čaj.

Hanzo se vratio. Borio se s teškim, gvozdenim čajnikom, punim vode.Džek mu je pomogao da ga okači o kuku iznad ognjišta. Soke je nadrobionešto listića čaja, zatim je spustio čajnik u vatru, polugom u obliku ribe.

30

„Reci mi gde si krenuo.“

„Idem u Nagasaki. Svim strancima je naređeno da se okupe u toj luci.“Domaćin je klimnuo s razumevanjem. „Čovek se ne odlučuje lako za to-

liki put. Već si obavio najteži deo posla - načinio si prvi korak. Odakle sikrenuo?“

Nije imao razloga da mu ne kaže. „Krenuo sam iz Tobe.“„To je na obali. Zašto nisi putovao morem?“

„Niko nije hteo da me povede. Ko god skriva ili pomaže stranca, rizikujeda bude kažnjen... Soke-sane, ja...“

Starac je podigao ruku. „Nemoj. Zovi me samo Soke, molim te. To je do-voljno učtivo.“

„Soke, cenim sve što ste učinili za mene, ali moram da što pre nastavimput. Ne želim da dovodim u opasnost vas i vašeg unuka.“

„Odmor ti je neophodan", odlučno će starac. „Sem toga, ovde te nikoneće naći. Savršeno si bezbedan, baš kao i mi.“

„Šta ćemo ako me neko iz sela prokaže lokalnom samuraju?"Domaćin se zacerekao. „Uveravam te da se tako nešto neće desiti.“

„Ali...“„Da li si gladan?“, pitao ga je starac, zanemarujući dečakovo negodova-

nje.

Stomak mu je zakrčao na pomen hrane.„Protumačiću to kao potvrdan odgovor.“

Soke je nestao u domi. Ostavio je gosta da uživa u čaju. Hanzo ga je po-smatrao s vrata. Nije mogao da skrene pogled s njegove plave kose i očiju.

„Šta tengui vole da jedu?“, glasno je razmišljao.

Džek mu je uzvratio pogled. Odustao je od dokazivanja da nije demonskaptica. Prepustio se matici.

„Uglavnom male dečake.“

Hanzo je raširio oči od straha. Ubrzo se ozario.„Da li bi pojeo mog drugara Kobeja? Onomad me je tako udario na ve-

žbanju da me ruka još boli.“

31

Pokazao mu je krupnu, ljubičastu modricu na bicepsu.

„Šta ste vežbali?“, pitao ga je Džek.„Hanzo“, dreknuo je deda iz susedne prostorije, „dođi ovamo da mi po-

mogneš.“

Dečak je otrčao u drugu sobu.Neobično je da seljače vežba borilačke tehnike, pomislio je Džek, dok je

sipao čaj. Privlačni miris je ispunio sobu.

Večerali su supu, pirinač i kisele krastavčiće. Džek se lepo najeo. San jepočeo da mu se prikrada. Sve češće je zevao.

„Hanzo“, reče Soke. „Namesti postelju gostu. Spavaće u tvojoj sobi.“

Dečačić je otvorio vrata i odmotao dva futona punjena slamom.„Zahvaljujem se na gostoprimstvu, Soke“, reče Džek, uz naklon.

„Čast mi je da te ugostim", odvratio je starac, uz uzvratni naklon.Džek je dohvatio ranac i mačeve. Pridružio se Hanzu u susednoj sobi.

„Ovaj je tvoj“, reče dečačić. Pokazao je na futon pored vrata.Zahvalno je klimnuo. Odložio je stvari u ćošak, gde će mu biti na oku.

Pažljivo je spustio mačeve pored postelje. Navikao se da mu budu pri ruci.

Hanzo mu je šapnuo kad je legao u krevet: „Kad ćeš početi da me učišmačevanju?“

„Sutra“, odgovorio mu je zevajući.

„Obećavaš?“„Obećavam“, umorno će Džek. Brzo je utonuo u san.

32

7.

MAČEVANJE

Jamato je visio nad ambisom. Borio se za život. Jednom rukom je stiskaoogradu balkona. Plamenovi su lizali po razrušenoj kuli zamka u Osaki. To-povski pucanj je vrisnuo kroz noć. Bitka je besnela ispod njega.

Džek ga je gledao, nemoćan da se pomakne. Užasnuti Jamato mu je uz-vraćao pogled. Nemo ga je preklinjao da ga spase. Koliko god se trudio,nije mogao da pomeri noge, kao da su okamenjene. Akiko je vrištala utami.

U senkama se pojavilo zeleno oko.

„Za sve si ti kriv“, siktao je Zmajevo Oko.Nindža se držao za Jamatova leđa. Skidao je dečakove prste s ograde.

„Ne!“, kriknuo je Džek, kad je njegov prijatelj propao u tamu.Tek sad je mogao da se pomeri. Pritrčao je ivici i ugledao Jamatovo be-

životno telo, opruženo u dvorištu.

Nije video Zmajevo Oko. Osetio je nečiju ruku na ramenu...

Dograbio je mač, pre no što je otvorio oči. Zamalo što ga nije izvukao izkorica.

„To sam ja!“, uskliknuo je Hanzo. Visoko je podigao ruke.

33

Džek se opružio po futonu. Srce mu je divlje tuklo u grudima. Noćnamora se povukla pred dnevnim svetlom, ali ne i tuga za poginulim prijate-ljem.

„Da li je sve u redu s tobom?“Klimnuo je. Isti san ga je pohodio već nekoliko puta. Nagonio ga je da

iznova proživljava tu strašnu noć. Jamato je odlučio da se pusti i časno po-gine. Džek još nije bio načisto da li je mogao da spase oba prijatelja. Ne-voljno se stresao na pomisao da je Zmajevo Oko preživeo. To je bilonemoguće. I on je pao u smrt.

„Šta si radio?“, pitao je Hanza.„Pokušavao sam da ti ukradem jastuk, a da te ne probudim.

Zbunjeno je pogledao dečačića. Imao je jastuk.„Pa, probudio si me. Ne pokušavaj ništa slično, molim te. Ne bih voleo

da te po brkam s nindžom.“

„Zašto?“, smrknuto će Hanzo.„Zato što bih mogao da te raspolovim!“

Spustio je katanu pored sebe.„Brzo si reagovao“, s divljenjem će dečačić.

„Bilo kako bilo, vreme je da ustaneš. Propustio si doručak. Obećao si daćeš me učiti mačevanju.“

Nije mu bilo do toga. Ali obećanje je obećanje. Samurajski kodeks ga jeobavezivao da ga održi. Otkotrljao se iz postelje. Protrljao je usnule oči iušao u sledeću sobu. Pored ognjišta ga je čekala činija hladnog pirinča ibokal vode.

„Gde je Soke?“, pitao je, dok je jeo oskudan obrok.„Deda je otišao do šonina“, reče Hanzo, koji ga je nestrpljivo čekao na

vratima. „Ostavio ti je nešto vode u lavoru, da se opereš.“

Proždrao je pirinač, navukao sandale i ušao u domu. Pored lavora je biladrvena kutlača kojom je polio lice i ruke. Čeznuo je za toplim ofurom. Sa-murajska navika da se kupaju jednom dnevno pokazala se kao iznenađuju-će prijatno iskustvo. Pretpostavljao je da seljacima takav luksuz nijedostupan. Pet dana putne prašine nije bilo ništa u poređenju sa životom na

34

moru ili u Engleskoj, gde se kupanje smatralo nezdravim.

Izašao na jarko podnevno sunce, osvežen i nešto čistiji. Blistava pirinča-na polja behu napadno zelena. Seme posađeno u proleće je uzraslo u gustuletnju travu. Nekoliko seljaka je obrađivalo polja, ali se većina odmarala natrgu. Čuo je dečji smeh. Naseobina je delovala iznenađujuće mirno.

Hanzo ga je cimnuo za rukav. „Dakle, šta ćeš prvo da mi pokažeš?“

Bio je nervozan. Kako može da bude učitelj, kad je do juče bio učenik?Nije imao oružje za vežbu. Ogledao se po dvorištu, dok nije opazio gomilubambusovih mladica pored šupe. Izabrao je stabljiku odgovarajuće dužine.Dao mu je.

„Evo tvog mača.“

„Ali ja hoću pravi!“, protestovao je Hanzo. Smrknuto je posmatrao bam-busovu palicu.

Džek se nasmejao. Sećao se koliko je bio nestrpljiv da oseti čeličnu kata-nu u rukama. To se iz korena promenilo kad mu je pokojni učitelj mače-vanja, sensej Hosokava, održao grubu lekciju o odgovornosti koju donositakvo oružje. Naučio ga je pameti pomoću zrna pirinča, Jamatove glave ičeličnih nerava, neophodnih da se sićušno zrno preseče na dvoje. Shvatioje učiteljevu poruku i uzmakao pred izazovom. Nije hteo da priredi ištaslično Hanzu. Nešto mu je govorilo da dečak ne bi uzmakao pred izazo-vom ma kako opasan bio.

„Bićeš u prilici da ovladaš pravim mačem“, objasnio mu je Džek, pona-vljajući reči senseja Hosokave, „tek kad u potpunosti ovladaš ovim.“

Hanzo je klimnuo, ne skrivajući razočarenje. „Dobro, ali šta da radim?“

Setio se prve lekcije sa sensejem Hosokavom.„Ispruži ruke ispred sebe“, naložio mu je. „Drži mač obema rukama.“

Hanzo ga je smesta poslušao. „Jel’ ovako dobro?“„Drži ga tako.“

U dvorištu je bilo malo drvo. Džek se posadio u hladovinu. Odatle će po-smatrati učenika. Hanzo ga je zbunjeno pogledao.

„Ovo nije mačevanje!“

„Jeste, odvrati Džek s prepredenim osmehom. Prenosio mu je ono što je

35

naučio od majstora kendžicua. „Kako ćeš pobediti protivnika, ako ne mo-žeš da pobediš mač u svojim rukama?“

„A, ovo je ispit!“Dečačić je stiskao mač, s još većom rešenošću. Prošlo je nekoliko minu-

ta, a da mu ruke nisu zadrhtale. Džek je bio impresioniran. Učenik je nago-veštavao spremnost za velika dela.

Tri dečaka i devojčica su prošli kraj skamenjenog Hanza.„Šta to radiš?“, doviknuo mu je preko ograde, dečak obla lica.

„Vežbam mačevanje, Kobej.“ •„Rekao bih da vežbaš za strašilo!“, nasmejao se bucmasti dečak.

„Kako bi znao šta radim, kad nemaš kralja tengua za učitelja“, žustro muje uzvratio Hanzo, klimajući ka Džeku u senci drveta.

Četvoro dece je zaprepašćeno zurilo u neobičnog stranca.

„Uhvatio sam ga u šumi“, objasnio im je Hanzo. „Postavio mi je zadatakda porazim mač.“

„To je lako“, smrknuto će Kobej. Želeo je da ostavi utisak na tengua.

Deca su spremno prihvatila izazov. Džek je bio iznenađen poletom, s ko-jim su dohvatili bambuse i zauzeli isti stav kao Hanzo.

Prišao im je snažni, mladi seljak, potamnele kože od rada u polju. Izgle-dao je žilavije od mnogih samuraja. Džek je procenio da ima oko sedamna-est godina. Imao je široko, zgodno lice i smeđe oči, boje zemlje. Posmatraoje kako deca stoje kao kipovi, lica izobličenog od napora zbog držanja ma-čeva od bambusa. Upitno je pogledao Džeka, ali mu se nije javio.

„Hanzo!“, povika seljak. „Soke je naložio da odvedeš gosta šoninu.“„Razumem, Tenzene", odgovorio je dečak. Žurno je spustio improvizova-

no oružje.

„Izgubio si!“, povika Kobej.„Pobediću te sledeći put“, odvratio mu je Hanzo.

Džek je ustao. Poklonio se mladom seljaku, koji mu je s poštovanjem ot-pozdravio na isti način.

Popustio je pred radoznalošću, dok su žurili kroz pirinčana polja. „Ko ješonin?“, pitao je.

36

„Ne ko je, već šta je“, uljudno ga je ispravio Tenzen. „Šonin nije ime, većtitula starešine sela. Tako bi trebalo da se obraćaš vođi klana. On je mojotac.“

Uspeli su se uzvišenjem i prošli kroz visoku drvenu kapiju. Našli su se naglavnom trgu. U ćošku su bile štale. Deca su se igrala ispred nje, po grediza vezivanje konja. Pokušavali su da je pregaze, a da ne padnu. Iza ogradeje bilo jezerce. Deca su plivala, ronila i prskala.

Seljani su ga začuđeno posmatrali. Mnogi bi mu se naklonili, u prolazu.Uzvraćao im je istom merom. Izgleda da predrasude protiv stranaca, jošnisu stigle do ovog zabačenog kutka Japana. Svojom pojavom je izazvaonapeti žamor. Neki nisu odobravali prisustvo samuraja u selu. Izgleda damu je u ovom mestu društveni položaj bio veći problem od rase.

Tenzen ga je odveo do seoske kuće. Zgrada je bila mnogo veća od Sokeo-vog doma i sličnija samurajskoj rezidenciji. Imala je visoku verandu i pro-zore s kapcima. Bila je najmanje dva puta veća od svake kuće u selu.Dvojica ljudi su pozdravila Tenzena na vratima. Propustili su ih. Trojka jeizula sandale i krenula hodnikom od drvenih, izglačanih dasaka. Prošli sudve odaje i stigli do dvostrukih šodži vrata. Do Džekovih ušiju je doprla ži-vahna rasprava.

„Da li stvarno misliš da je dobro što si ovamo doveo samuraja?“

„Od njega možemo naučiti mnogo korisnih stvari“, odgovorio je glas kojije Džek prepoznao kao Sokeov. „Sem toga, osećam da momak ima čistosrce.“

„To si već rekao za jednog došljaka. Svi znamo šta se zatim dogodilo. Štaako nam dovuče patrolu u dolinu? Da li je potrebno da te podsećam da dai-mjo Akeči neumorno nastoji da uništi naše selo?“

„Znam da sam povukao rizičan potez, ali je dečak progonjen, baš kao imi. Upoznajte ga, pa prosudite sami.“

Vrata su se otvorila. Džek je stupio u prostoriju.

37

8.

ŠONIN

Dvorana za prijem je bila velika, s podom od vešto izatkanog tatamija iuzdignutom, drvenom platformom na suprotnom kraju. Desno od Džeka subila još jedna dvostruka šodži vrata. Na zidu iza platforme je visila slikavodomara iznad reke.

Tri čoveka su sedela na platformi. Posmatrali su ga.„Mislio sam da si rekao da je samuraj“, prošaptao je čovek u sredini.

Onako gojazan, s dvostrukim podbratkom, obešenim brkovima i ćelavomglavom, podsećao je na morža. Činio se kao neprikladan izbor za šonina.Nije nimalo ličio na vitkog, mišićavog sina. Džek je pretpostavio da poljo-delska zajednica nije imala potrebu za tvrdokornim ratnikom na mestuvođe. Po svemu sudeći, od njega se nije zahtevala ni taktičnost u nastupu.

„Dečak se obučavao u Niten Iči Rjuu!“ odvratio je Soke, koji mu je sedeos leve strane.

„Ali on je stranac“, napomenuo je gojazni ćelavko, dok se Džek približa-vao.

„Ipak je samuraj. Masamoto Takeši je njegov pokrovitelj."„To objašnjava zašto je ucenjen na tako veliku svotu novca.“

U očima mu se ogledao blesak spoznaje. „Dečak bi mogao poslužiti kaoulog u pregovorima s daimjom Akečijem."

38

„S tim feudalnim gospodarem neće biti pogađanja", presekao ga je Soke.„Ne gubi iz vida da dečak tečno govori japanski."

Zdepasti čovek se ukočio. „Trebalo je da mi to ranije kažeš!“, prosiktaoje. Izraz zaprepaščenja se preobrazio u izveštačeni osmeh.

Džek je kleknuo pred trojkom. Poklonio se duboko, kao da nije čuo nji-hov razgovor. Neće imati koristi od iskazivanja nepoštovanja, iako je zde-pasti dvoiičan.

„Velika mi je čast da vas upoznam, šonine.“„Pa, naš prijatelj sigurno zna kako da se ponaša“, sa osmehom će treći

čovek na platformi. Bio je vitak, lepolik i kose vezane u uredni perčin. No-sio je tamnozeleni kimono. Odisao je nadmoćnim samopouzdanjem. Prou-čavao je pridošlicu sokolovim okom.

„Kad si već tako upućen u pravila ponašanja, šta si učinio da uvrediš šo-guna? Znamo da je zapeo da izgna strance, ali zašto hoće da te uhvati?“

Džek je shvatio da je najbolje da ovom čoveku kaže istinu. Nastupio jemnogo razumnije od šonina. Neće mu reći čitavu istinu. Neće pomenutipriručnik.

„Borio sam se protiv šoguna u ratu. Pre nekoliko godina sam porazio nje-govu mačevalačku školu u tarju-džijaju. Mislim da mi to nikad nije opro-stio.“

Najmlađi pripadnik trojke se nasmejao.

„Čuo sam da je šogun silno ponosan. Siguran sam da je teško podneo sra-motu nanetu njegovoj školi. Ali, zašto putuješ sam? Zar nemaš prijateljemeđu samurajima?"

„Imam ih, ali nisam hteo da ih dovodim u opasnost.“

„To je vrlo časno s tvoje strane. Hrabro si postupio kad si sam krenuo natako opasan put. Čuo sam da ideš za Nagasaki. Kako ćeš proći kraj svihstraža na drumu?“

Slegnuo je ramenima.

„Stigao sam dovde. Snaći ću se.“„Hrabar si, nema šta“, napomenuo je njegov sagovornik. Obratio se osta-

lima. „Dečak je samuraj. Jasno je da sledi bušido. Pokazao je četiri od se-dam veština: poštovanje, odanost, hrabrost i časnost. Ovaj dečak mi se

39

sviđa. Trebalo bi da ostane.“

Šonin je oklevajući klinmuo.Čovek u zelenom kimonu mu se ponovo obratio.

„Čast mi je da te upoznam, Džek Flečer. Dobrodošao si u našem selu.“Bio je zatečen. Tek sad je shvatio da je ovaj čovek šonin. U Japanu se

očekivalo da najstarija osoba zauzima najistaknutiji položaj. Mladi stareši-na sela predstavljao je odstupanje od ovog običaja. To znači da se našalio snjim - ili da je veoma promućuran čovek.

„Hvala vam“, odvratio je Džek. Kasno je uočio sličnost sa sinom, Tenze-nom. „Ne nameravam da ostanem ovde. Cenim Sokeovu pomoć, ali ne že-lim da vas opterećujem.“

„Jasno mi je da si čuo komentar Momoči-sana“, reče šonin. Učtivo jeklimnuo ka čoveku u sredini.

„Nemaš razloga za zabrinutost. Momoči je spreman na sve da bi sačuvaoselo. Prodao bi sopstvenu baku.“

„Prekasno je za to! Već je prodao“, napomenuo je Soke.

„I to za male pare!“, odvratio je Momoči.Sva trojica su se nasmejala, ali Džek nije mogao da se ne zapita u kakvoj

se nevolji nalazi selo.

„Ti si naš gost“, nastavio je šonin, „znaj da te nećemo predati samuraji-ma. Nismo u prijateljstvu s njima. Soke smatra da nam dužnost nalaže da tipomognemo. Zbog toga ću insistirati da ostaneš ovde i da se odmoriš, bardok potraga ne mine.“

Džek se kasnije iste večeri pridružio Sokeu i Hanzu za večerom. Sud sasenčom se kuvao iznad ognjišta.

„Ostavio si sjajan utisak na šonina", reče starac, dok je skupljao pirinačhašijem.

„Veoma je ljubazan', odvratio je Džek. „Ali Momoči ima pravo. Mogaobih da privučem samurajsku patrolu u selo. Ne bih želeo da vam stvaramjoš veće probleme.“

„Molim te da ne brineš zbog takvih stvari. Imaš dovoljno svojih proble-ma. Šonin ne donosi olako takve odluke. Zna da proceni rizik. Male su šan-

40

se da će te ovde pronaći."

„Ali šta taj daimjo Akeči želi od vas? Zašto je Momoči tako zabrinut zabezbednost sela?“

„Nije popularan. Razrezao je veliki namet u pirinču selima, po pravu kojemu pripada kao feudalnom gospodaru oblasti. Oni koji odbiju da daju pro-pisani deo useva, bivaju kažnjeni. Onima koji plate porez, ostaje jedva do-voljno za jelo. Daimjo zna da naše selo postoji, ali ne zna gde je. Trudimose da tako i ostane.“

„Šta ćete ako sazna da ste mi pomogli? Sigurno bi vas kaznio mnogogore nego zbog neplaćanja poreza."

„Dobro znaš da samuraji prečešljavaju šume, u potrazi za tobom. PlaninaIga je lavirint klanaca i rečnih dolina. Zbog toga naše selo još nije otkrive-no. Bilo bi veoma opasno po nas ako bi te uhvatili u okolini. Strpi se jošnekoliko dana.“

Prihvatio je starčeve razloge. Klimnuo je u znak pristanka.„Dobro, ta stvar je rešena“, reče Soke, sa srdačnim osmehom. „Čuo sam

da si jutros podučavao Hanza.“

Ponovo je klimnuo. Nije stigao da odgovori, zato što je dečačić utrčao ukuću. „Tengu mi je pokazao kako da porazim mač. Objasnio mi je da beztoga ne mogu očekivati da ću poraziti protivnika!“

Soke je pohvalio njihov trud. „To je dobra lekcija."

Hanzo je cimnuo Džeka za rukav. „Šta ćemo sutra da radimo?“„Hmmm... vežbaćemo odbranu i napad“, odgovorio je.

„Sjajno!“, nacerio se dečačić dok je čistio zdelu.Soke je ustao.

„Ako me izviniš, moram da vidim šonina. Hanzo, hteo je i tebe da vidi.“Poskočio je i potrčao za dedom. U trku se borio sa zamišljenim protivni-

cima.

„Videćemo se ujutru, tengu!“Džek je zalud pokušavao da zaspi. Glava mu je bila prepuna briga. Soke i

šonin su ga ubedili da ostane, ali još nije bio siguran da je to bila dobraodluka. Nije samo brinuo da ne ugrozi selo. Strahovao je za goli život. Šo-

41

nin je ostavljao utisak valjanog čoveka, ali nije mogao da veruje Momoči-ju. Džek bi mogao biti dobro rešenje, ako selo mora da plati porez. Nagra-da raspisana za njegovu glavu je svakako pozamašna. Verovatno je ravnavišegodišnjem nametu. Eto dobrog razioga da odmah nastavi put, pre nošto Momoči ubedi ostale, u opravdanost svoje ideje. A, opet, kako da krenekad zna da planine obiluju preprekama i opasnostima.

Odlučio je da se prošeta po selu, da bi razbistrio misli, pošto se Soke iHanzo još nisu vratili iz seoske kuće. Otvorio je vrata i istupio u divnu,zvezdanu noć. Nebo se ogledalo u jezercetu pored seoske kuće. Mesec jeplovio po vodi kao džinovski srebrni novčić.

Posmatrao je sazvežđa, dok se šetao stazicom između pirinčanih polja.Otac ga je naučio navigaciji pomoću zvezda. Znao ih je po imenu. Arctu-rus. Regulus. Belatriks. Spika. Imao je osećaj da posmatra stare prijatelje.

Pitao se da li Akiko posmatra iste zvezde. Jednom joj je pokazao Spiku,jednu od najsjajnijih. Prijatno sećanje je izazvalo osmeh. To se desilo previše od dve godine, u južnom zen vrtu Niten Iči Rjua. Posmatrali su zvezdenakon što su osujetili pokušaj Zmajevog Oka da ubije daimja Takatomija,gospodara provincije Kjoto.

Toliko toga se odonda promenilo. Niten Iči Rju je, koliko je njemu po-znato, prestao da postoji. Polovina škole je bila u ruševinama, kad su uče-nici krenuli u rat. Dvorana lavova je bila samo spaljena ljuštura, nakoniznenadnog napada Kamakurinih sledbenika. I da nije spaljena, ne bi bilonikog da uči u njoj. Veliki broj senseja i učenika je poginuo u bici za za-mak Osaka. Šogun je prognao preživele.

Njihovo prijateljstvo i saveti su mu silno nedostajali. Ponajviše je čeznuoza bliskošću koja se, u tim mračnim vremenima, razvila između njega, Ja-mata i Akiko. Njihov moto je bio Zauvek vezani jedno za drugo. Tri prija-telja su stajala rame uz rame, spremna da odgovore na svaki izazov i dapolože život jedni za druge. Jamato je to i učinio za njega i Akiko.

Ostao je sasvim sam. Obavezan je da samostalno odlučuje.

Sutra će otići.Stigao je pred Sokeovu kuću. Spremao se da uđe, kad je opazio pokrete

na pirinčanim poljima. Tri senke su hitale kroz noć, ka šoninovoj velikojkući. Na trenutak je pomislio da ga oči varaju. Tri prilike su se kretale brzo

42

i nečujno, u crnoj odeći, s mačevima na leđima.

Nindže!

43

9.

SKRIVENI NEPRIJATELJ

Džeka je preplavio nalet straha, besa i odlučnosti. Nindže su bile njegovanajveća noćna mora, još od strašnog napada na Aleksandriju. Okrutne, bez-lične ubice nisu znale za čast, odanost ili milost. Sejali su tugu i patnju zasobom da bi se domogli novca.

Znao je da je planina Iga njihovo uporište. Ali šta su radile u ovom selu?Da li je šogun iznajmio ubice da ga pronađu i uklone? To ga ne bi iznena-dilo. Kamakura je za vreme rata pao veoma nisko. Nije se libio saradnje saZmajevim Okom.

Nindže su prošle pored Sokeove kuće. Išli su pravo ka šoninovoj kući, usredištu sela. Sukob koji je daimjo Akeči imao sa selom po svoj prilici bioje dovoljno ozbiljan da samurajski gospodar unajmi ubice. Mora da upozo-ri Sokea. Trkom se vratio u kuću i pokucao na starčeva vrata.

„Soke?“, pozvao ga je, ali inu niko nije odgovorio.Otvorio je klizna vrata, da bi se suočio s praznom odajom i nenamešte-

nim futonom. Ni Hanzo nije bio u kući. Sigurno su sa šoninom - što značida su obojica u opasnosti.

Dograbio je mačeve i izjurio u noć. Staza između poplavljenih polja bilaje uska i klizava. Noću je predstavljala ozbiljnu prepreku. Psovao je tihokad god bi zagazio u blato. Zašto seljaci nisu pravili šire staze?

44

Nekako se dokopao druma. Troje nindži je stiglo do trga i nestalo. Potr-čao je uz nagib, ka kapiji. Trg je bio pust, ali su uljne lampe iz seoske kućebacale pruge narandžastog svetla preko tvrdo nabijene zemlje.

Glavna vrata behu odškrinuta. Pažljivo im je prišao i gvirnuo kroz puko-tinu. Hodnik je bio prazan. Potegnuo je katanu i kliznuo unutra. Zaputio seka sobi za prijem. Čuo je glasove. Molio se u sebi da ne zakasni. Prvi šodžise otvorio. Pojavio se nindža, uznemirenog pogleda. Ubica je u deliću se-kunde potegao mač, pričvršćen za leđa. Zablistao je nindžato, s prepozna-tljivom pravom oštricom i četvrtastim balčakom. Brzina ubičinog napadaga je iznenadila, ali godine samurajske obuke nisu bile uzaludne. Odbio jeudarac i uzvratio rezom preko grudi.

Nindža je skočio u stranu kao mačka. Održavao je pritisak. Potiskivao jeuljeza u hodnik. Mačevi su im se sudarili. Nindža je u tom trenutku poku-šao da mu baci nešto u oči. Prepoznao je mecubiši prah za oslepljivanje.Okrenuo je glavu i uspeo da izbegne najveći deo praha. Vid mu je ipakoslabio. Nije se povukao, već je izveo očajnički potez. Jurnuo je napred igurnuo nindžu. Tresnuli su u dvostruka vrata.

Okvir nije izdržao. Papir se rascepao, pa su se borci zakotrljali dvoranomza prijem. Okupljeni seljani su zagalamili. Uspeo je da ugleda Hanza uuglu, iako mu je vid bio oslabljen mecubiši prahom.

„Beži odavde!“, kriknuo je.

Bilo je prekasno. Druga dvojica ubica su već bila u sobi. Isukali su nin-džate i krenuli ka šoninu i Sokeu.

Džek nije mogao ništa da učini. Ubica ga je oborio. Tresnuo je na pod iispustio mač. Nastojao je da ga se dokopa, ali je nindža već ustao. Napaoga je, visoko podignutog sečiva. Hteo je da mu zarije čelični vrh u leđa.

„NEMOJ!“, razlegao se Hanzov krik.Nindža je oklevao. Džek je to iskoristio da se otkotrija i da ga udari po

zglobovima. Oborio ga je na pod. Zgrabio je mač i krenuo na ubice, rešenda po svaku cenu odbrani Sokea.

Prvi nindža je ustao. Približavao mu se s leđa.Bio je opkoijen. Ali zašto Soke, Hanzo i ostali nisu pobegli, kad su dobili

priliku?

45

Znao je da neće izaći živ iz seoske kuće. Treptao je da bi se otarasio osle-pljujućeg praha. Isukao je vakizaši i podigao oba mača u stav dva neba.

„PRESTANITE!“, naredio je Soke.Nindže su se smesta povukle. Džek je zapanjeno zurio u starog seljaka,

stiskajući mačeve.

„ Ali... oni su nindže!“, uzviknuo je.Soke mu je prišao sporim, odmerenim korakom. Položio mu je ruku na

rame.

„Baš kao i ja.“

46

10.

MIJUKl

Džek je s nevericom zurio u Sokea. Strašno saznanje mu je sledilo krv užilama. Šonin je sedeo na platformi. Tiho se cerekao, uživajući u prenera-ženom izrazu Džekovog lica.

„Spustite mačeve“, naložio je Soke. „Ovde su svi nindže.“„Mislio sam da si seljak“, reče Džek

„Nisi se prevario.“Povijao se pod teretom užasne spoznaje. Starac se od početka poigravao s

njim. Dozvolio je sebi da ga namame u leglo nindži, zaveden obećanjem obezbednosti. Zarobljen je u skrovitom selu. Zapleo se kao insekt u paukovumrežu. Još čvršće je stisnuo mačeve. Nindže su ga obmanule, ali se nećepredati bez borbe.

„Nema potrebe za tim“, blago će Soke. „Ti si naš gost.“„Naš gost? uskliknuo je nindža iza Džekovih leđa.

Ubica protiv kog se borio skinuo je kapuljaču. Devojka je imala nekih še-snaest godina. Bila je lepa, s gustom crnom kosom. Prezrivo je posmatralaDžeka, očima crnim i smrtonosnim kao noć.

„Tako je, Mijuki. On je naš gost. Zbog toga te molim da se tako s njim iophodiš.“

47

Zanemarila je starčeve reči i uperila nindžato u Džekovo grlo.

„Nije on gost. On je samuraj!“„On je tengu!“, ispravio je Hanzo. Stao je u Džekovu odbranu. „Ja sam

ga uhvatio. On je moj prijatelj"

Odmahivala je glavorn u neverici.„Trebalo je da pretpostavim da imaš neke veze s ovim. Zašto nisam

obaveštena?“

„Bila si na zadatku", objasnio je Soke.„Tvoj tengu ima sreće što ga nisam ubila“, zarežala je.

„Grešiš, ti imaš sreće što te nisam ubio“, ispravio je Džek. Strepnja jeustuknula pred ratničkim ponosom.

Prišla mu je za korak i saopštila: „Samo mrtav samuraj je dobar samu-raj.“

„Nemaš pravo, Mijuki“, umešao se šonin. Podigao je ruku. „Ne u ovomslučaju. On je stranac. Šogunovi samuraji su mu za petama. Imamo iste ne-prijatelje. To ga čini jednim od nas.“

Prezrivo se nasmejala. Ipak se povukla. Vratila je nindžato u korice, jačeno što je trebalo.

„Kako zapovedaš, šonine."„Vrati oružje u saju, Džek“, podsetio ga je starešina sela. „Nindže i ja

smo veoma nervozni.“

Nije verovao šoninu, niti ikome u dvorani. Soke, Hanzo i Tenzen su gaobmanjivali. Priča o njernu kao gostu je smešna. On je zatočenik. Kaosamuraj, nije smeo da dozvoli da mačevi padnu u ruke zakletom neprijate-lju. Pobeći će sad... ili nikad.

Odmahnuo je glavom. „Neću se predati."

„Vrlo dobro“, reče Šonin. „Soke, molim te, ubedi dečaka.“„Nismo tvoji neprijatelj“, tvrdio je starac. Brižno mu je položio ruku na

rame. „Pokušavamo da ti pomognemo."

Pogledao je na vrata. Tenzen mu je zaprečio put, ali nije bio bez izgledada se probije.

Soke mu je, bez upozorenja, zario palac u vrat. Bol mu je prostrujala kroz

48

čitavo telo. Noge su ga izdale.

Izgubio je svest pre no što je pao na pod.

49

11.

TRČANJE UKRUG

Oprezno je otvorio oči kad je začuo glasove u blizini. Bio je u Sokeovomdomu. Ležao je na futonu i trljao bolno mesto na vratu. Podigao se. Bio jesam i neozleđen. Starac je primenio neku vrstu dim maka. Prepoznao je bo-rilačku tehniku pritiskanja osetljivih nervnih tačaka, pošto je već bio njenažrtva, zahvaljujući Zmajevom Oku. Više nikad neće potceniti Sokea.

Mislio je samo na bekstvo. Neće dozvoliti nindžama da ga drže u rop-stvu. Neće štedeti napora. Ranac mu je bio u ćošku, tamo gde ga je ostavio.Priručnik je počivao na njegovom dnu. Nije video mačeve.

Tiho se primakao šodži vratima i gvirnuo kroz njih. I soba s ognjištem jebila prazna. Dohvatio je ranac, otvorio vrata i na prstima pregazio domu.Glasovi su se pojačali. Nindže su bile ispred vrata.

„Dečak izaziva previše nevolja.“ Prepoznao je Momočijevo siktanje.„Ne možeš da kažeš da nije sposoban borac.“

To je bio Tenzen.„Nikad nisam video Mijuki na takvim iskušenjima."

„To ga čini još opasnijim. Ne možemo mu verovati.“„Već sam rekao“, umešao se Soke, „da ću se ujutru pozabaviti s njim.“

Neće dočekati jutro u selu.

50

Pretražio je kuću u potrazi za mačevima, ali nije mogao da ih pronađe.Nagnao je sebe da pođe bez oružja, ma koliko ga to bolelo i ma kolikopredstavljalo kršenje samurajskog kodeksa. Bilo bi previše rizično da pre-traži čitavu naseobinu nindži.

Nije mogao da krene bez nečega što bi mu poslužilo za odbranu. Prona-šao je stari nož, među poljodelskim alatom. Zatakao ga je za obi. Zatim jepretražio domu, da bi našao put za bekstvo. Usamljeni prozor s kapcima jebio premali, a trščani krov neprobojan. Zaključio je da su ulazna vrata jedi-ni izlaz. Primetio je da plamen sveće treperi kao na promaji, iako je prozorzatvoren. Sagnuo se i primetio da nedostaje jedan deo zida, ispod uzdignu-tog poda. Uspuzao se ispod podnih dasaka. Vukao je ranac za sobom.

Otvor je gledao na poplavljena polja iza kuće. Gurnuo je ranac kroz nje-ga, ali sam nije mogao da se provuče. Mahnito je kopao zemlju. Znao je danema mnogo vremena. Neko će ga pre ili kasnije potražiti. Provukao senapolje, po cenu krajnjeg napora. Zabacio je ranac na leđa i potrčao ivicomnajbližeg pirinčanog polja. Neće ga uhvatiti ako stigne do šume.

Krenuo je uzbrdo, ka hramu. Napredovao je izuzetno sporo, pošto nijemogao da se kreće pravom linijom. Probijao se uskim, klizavim stazamaizmeđu potopljenih njivica. Jedva da je stigao do ivice sela, kad je čuoHanzov povik.

„Deda, tengu je nestao!“

Izbio je na široku stazu i potrčao, svestan da mu život zavisi od brzine.Pluća su mu gorela od žudnje za kiseonikom, dok se peo uza strmu stazu.Stigao je do hrama i bacio poslednji pogled za sobom. Nije video nindže upoteri, ali to nije značilo da nisu tu i da se ne kriju u tmini.

U šumi je vladala neprozirna tama. Morao je da se osloni na druga čula,da bi prošao kroz nju. Pokušao je da očuva pribranost, ali je uspaničeni umzamišljao nindže na svakom koraku.

Stabla su dobijala oblik đavoiskih prikaza. Senke su ga gonile. Nevidljiveubice su otkrivale prisustvo, lomljenjem grančice ili šuštanjem lišća.

Niko nije pokušao da ga zaustavi.

Posle jednog sata je zastao da se odmori. Jutro se, hvala bogu, približava-lo. Nebo je bivalo sve svetlije. Uprkos strahu, nije video niti čuo nijednognindžu progonitelja. Zaključio je da mu je nekim čudom pošlo za rukom da

51

pobegne.

Iscedio je poslednje kapi vode iz tikve. Bio je nepripremljen za dugo pu-tovanje. Izgubio je mačeve. Imao je veoma malo pirinča i nije znao gde je.

Pošao je od pretpostavke da ga je Soke poveo na jug iz Šona, dublje uplaninu Iga. Odlučio je da je najbolje da krene na zapad. Uz malo sreće ćeizbiti na put koji vodi do Iga Uena. Pre dve godine je posetio hram Tendaj,zbog Trostrukog kruga. Monasi ga sigurno nisu zaboravili. Pružiće mu uto-čište. Ako bude imao sreće, zateći će senseja Jamadu i Jorija u hramu.

Svest o odredištu mu je povratila snagu. Podigao je glavu ka nebu. Nijemu bilo lako da odredi gde je istok, zato što se izlazeće sunce još krilo izaplanina. Znaće da ide u dobrom pravcu dok god bude imao jutarnje sunceza leđima. Nastavio je put, odlučan da što više odmakne od sela.

Uskoro je saznao da praćenje izabranog puta uopšte neće biti lako. Rekesu presecale planinske grebene. Nisu dozvoljavale kretanje u pravoj liniji.Neprohodni klanci su ga primoravali da se vraća. Doline su skretale stazuna pogrešnu stranu, gusta šuma i još gušće rastinje su samo povećavalezbrku. Zeleni pokrivač je sprečavao prodor sunčevih zraka i otežavao ori-jentaciju.

Sredinom jutra je opazio sveže tragove.Uplašeno se obazreo, po drveću i žbunju oko sebe. Znao je da u šumama

može naići na nindže, samurajske patrole i razbojnike. Svest o pretnji muje izoštrila čula, uprkos umoru. Primetio je nešto čudno u vezi s tragovima.Nijedan Japanac nije imao tako krupna stopala. Tek tada je shvatio da po-smatra sopstvene tragove. Išao je u krug.

Opsovao je. Šutnuo je najbliže stablo od muke. Načisto se izgubio u šu-movitim planinama.

Odlučio je da prati rečno korito dok ne stigne do često korišćene staze.Moraće da rizikuje. Posle nekoliko stotina metara je naleteo na takvu stazu.Došlo mu je da se glasno nasmeje od olakšanja. Nije znao u kom pravcu dakrene. Bacio je rašljasti komad drveta u vazduh. Osloniće se na slepu sre-ću.

Sudbina je odredila da krene desno.Posle nekoliko koraka neko ga je zgrabio otpozadi i odvukao u gustiš.

52

Mijuki ga je prikovala za tle, pre no što je stigao da reaguje. Prislonila muje nož na grlo.

„Pusti me!“, negodovao je.„Da nisi pisnuo!“, prosiktala je. „Ili ću te zaklati.“

Čuo je korake. Polegla je preko njega. Našli su se ispod zelenog pokriva-ča.

„Ne sviđa mi se ova šuma“, čuo je muški glas.

„Plašiš se duhova?“Kroz pukotinu u gustom rastinju ugledao je patrolu od četvorice samura-

ja.

„Tako je. Osećam prisustvo zlih duhova, senovitih ratnika. Ljudi ovdestalno nestaju.“

„Ovde ima i razbojnika“, pisnuo je najsitniji samuraj. Nervozno se osvr-tao.

„Nadam se da će gajdžin biti uskoro uhvaćen. Da li iko može da mi kažezašto je tako važan?“

„Šogun ga traži. On je samuraj. Borio se na drugoj strani.“

„Nemoj da me zasmejavaš. Gajdžin samuraj!"„Ne bih se smejao da sam na tvom rnestu. Zna tehniku dva neba.“

„U stanju si da poveruješ u bilo šta, ako veruješ u to!“Mijuki je sklonila nož s Džekovog grla kad su se samuraji udaljili. Pustila

ga je.

„Da li si me odavno pratila?" pitao je.„To nije bilo teško“, odvratila je. „I slon ostavlja manje tragova od tebe.“

„Zašto si me spasla?“„Nisam. Soke mi je naredio da te vratim u selo. Živog.“

53

12.

ŽABA U BUNARU

„Domaćin ne paralizuje gosta dim makom!“, negodovao je Džek kad seponovo našao u Sokeovoj kući.

Dao se u beg kad je Mijuki pokušala da ga sprovede u selo. Nindža de-vojka ga je ubrzo stigla. Kretala se kroz šumu s neverovatnom lakoćom.Borili su se golim rukama. Ispostavilo se da su gotovo podjednako vešti.Potegao je nož, ali ga je razoružala zapanjujućom brzinom. Smatrao je daga je savladala samo zato što je bio veoma umoran. Vezala mu je ruke inoge. Odvukla ga je u selo kao odbeglog psa.

„Prihvati moje izvinjenje", odgovorio mu je starac, pre no što ga je ponu-dio senčom, „ali nisam imao izbora. Sad možemo na miru porazgovarati."

Prihvatio je čaj, ali ga nije pio. Nindže su majstori u dokudžicuu, veštinitrovanja.

Soke je nasuo nešto čaja u svoju šolju i obesio čajnik o kuku. Gucnuo jetopli napitak. „Ahhh, savršen je! Moram da te podsetim da smo tvoji prija-telji, a ne neprijatelji.“

„Nijedan nindža ne može biti prijatelj samuraja. Sad znaš šta osećam“,odvratio je Džek. „Nindža Zmajevo Oko je ubio mog oca. Jamato, koji mije bio kao brat, žrtvovao je svoj život zbog istog ubice. Nindže će uvek bitimoji neprijatelji.“

54

Starac se duboko poklonio. Pogled mu je bio beskrajno tužan.

„Istinski žalim zbog pogibije tvog oca i dragog ti prijatelja. Mogu da ra-zumem tvoju mržnju prema nama. Ali žaba u bunaru ne zna za velikomore.“

Tupo je zurio u starca. Zbunila ga je neobična rečenica.

„Imaš pogrešno mišljenje o nindžama. Procenjuješ situaciju iz uske, sa-murajske perspektive, baš kao poslovična žaba. Znaš samo ono što ti je re-čeno i ono što si saznao na osnovu groznog iskustva sa Zmajevim Okom.Jedan nindža ne može da predstavlja šinobi, baš kao što jedno stablo nečini šumu.“

Džek se šuplje nasmejao. „Mnogo toga mi se dogodilo otkad sam te upo-znao. Visio sam s drveta okrenut naopačke. Obmanut sam i namamljen uselo nindži. Onesvešćen sam i kidnapovan. Moje mišljenje o nindžama senije promenilo."

„To je jedna strana istine, ali ja vidim i drugu“, reče Soke. „Imao si srećekad si završio na tom drvetu. Slučajni susret mi je omogućio da te odve-dem u sigurno utočište. U šoninovoj kući sarn te spasao od samog sebe isprečio nepotrebno krvoproliće. Konačno, nisi pao u šake samurajskoj pa-troli, zahvaljujući Mijuki."

Zvučao je iznenađujuće ubedljivo, ali je Džek dobro znao da su nindžemajstori obmane.

„Zašto bih ti verovao? Nindže ne znaju za kodeks časti, kao samuraji.“„Istina je da ne pratimo sedam vrlina bušida. Umesto toga negujemo duh

ninikua, milosrdnog srca, lišenog predrasuda, onog koje večito traga za mi-rom i skladom. Čisto srce je suština nindže.“

„Zaboravio si da pomeneš da ubijate ljude.“„Samuraji i njihovi daimjoi ponekad upošljavaju nindže za takve zadatke.

Ubistvo zapovednika ponekad može sačuvati život hiljadama vojnika nabojištu. Zar to nije najpovoljniji ishod za sve?“

„Zavisi od onog ko strada.“„To je pošten zaključak", složio se Soke i spustio šolju čaja. „Zbog toga

ubistva nisu naš omiljeni način rada. Špijunaža i strategija su temelji naševeštine. Neprijatelj biva poražen zahvaljujući informacijama koje smo

55

prikupili, ali ne u otvorenoj borbi. Koristimo ih da potkopamo i oslabimonjegov položaj, Dok samuraji traže otvoreni rat, mi težimo izbegavanju su-koba. Borimo se samo u krajnjem slučaju."

„Ali, vi ste plaćenici bez časti“ negodovao je Džek.„Samuraji bi hteli da u to veruješ. Mi smo, zapravo, seljaci koji se trude

da opstanu i sačuvaju svoi način života u neprijateljskom okruženju. Samu-raji već generacijama progone Iga klanove. Vojskovođa Oda Nobunaga nasje, pre trideset godina, gotovo iskorenio. Naše selo je preživelo, ali daimjoAkeči neprestano traga za njim. Znaš li da su samuraji pobili Hanzoveroditelje?"

Dečak je žalostivo odmahnuo glavom.„Nindže se možda razlikuju od samuraja koliko i sunce od meseca“, na-

stavio je starac, „ali nismo đavoli kakvima nas smatraš, niti su samurajisveci kakvima se predstavljaju."

„Možda je to tvoja istina, ali nije moja.“„Vidim da će mi trebati dugo vremena da te ubedim. Ali, reci mi ko te

sad goni... a ko ti pruža utočište?“

Znao je odgovor.„Od početka sam ti govorio da je suština u poverenju" nastavio je Soke.

„Vratiću ti mačeve, da bih pokazao da imam poverenja u tebe. Znam koli-ko su važni samurajima.“

Doneo je katanu i vakizaši iz svoje sobe. Poklonio se i pružio oružje Dže-ku.

„Slobodan sam da idem?“, iznenađeno će dečak.

„Idi ako želiš“, reče Soke i pokaza na ranac. Čekao ga je kraj vrata, ne-taknut. „Ne zaboravi da se šogun mnogo zanima za tebe. Iznenadio bih seako bi mu izmicao duže od jednog dana.“

Uzeo je mačeve.

„Spreman sam da preuzmem taj rizik.“„Mogao bi da postupiš drugačije", reče Soke kad se Džek zaputio ka vra-

tima.

„Kako to?“, oprezno će dečak.

56

„Mogao bi da ostaneš ovde dok samurajske patrole ne počnu da te tražena drugom mestu. Pred tobom je dalek put. Možda bi mogao da stigneš živdo odredišta, ako bi naučio neke veštine nindži.“

,Ja? Da se obučavam za nindžu?“Starac se osmehnuo. „Spoznaćeš put nindži samo ako postaneš jedan od

njih.“

57

13.

BORBA NA DRVETU

Džek je izašao napolje.

Zabacio je ranac na rame i krenuo ka jedinom putu iz sela. Starac je polu-deo. Kako je mogao da mu predloži da postane nindža? I sama pomisao otome bila je izraz ozbiljnog nepoštovanja prema pokojnom ocu. Šinobi subili nečasne plaćene ubice. Koljači.

Da li su bili?

Soke je posejao seme sumnje u njegovom umu. Jedno drvo ne čini šumu.Prolazio je selom. Delovalo je iznenađujuće normalno. Meštani su mu se

klanjali u prolazu. Seljaci su obrađivali polja. Dečica su se igrala na trgu.Izgledali su kao obični ljudi, a ne kao ubice.

Devojčica je dotrčala do njega.„Kud si pošao, tengu?“, pitala ga je.

Prepoznao je devojčicu koja je juče uzela učešće u mačevalačkoj obuci.„Idem kući.“

„Zar ti ovde nije lepo?“

„Veoma je mirno“, priznade Džek, „ali moram da se vratim sestri.“„Kako se zove?“

„Džes. Ima deset godina.“

58

„Baš kao ja!“, ciknula je devojčica. „Rečeno mi je da ti ovo predam."

Dala mu je malu narandžastu voćku.„Šta je to?“

„To je mikan, Probaj ga.“Hteo je da ga zagrize, ali se predomislio. Bojao se prevare.

„Mnogo je ukusan!“, ubeđivala ga je. „Soke ti je rekao da moraš da ogu-liš koru, da bi došao do jestivog dela.“

Odskakutala je prema trgu. S apetitom je jela svoj mikan.

Džek je posmatrao voćku. Šta starac hoće od njega? Dar je izgledao be-zazleno. Ne bi se reklo da se iko igra s njim. Pažljivo je sklonio kožu i ot-krio sočnu unutrašnjost. Oprezno je stavio komadić usta. Osmehnuo se kadje osetio koliko je slatka. S ukusom je stigla i spoznaja poruke. Rešio je go-milu koana senseja Jamade, u Niten Iči Rjuu. Navikao je na tu vrstu zaobi-laznog učenja. Pretpostavio je da mikan predstavlja njegovo razumevanjenindži. Koža je predstavljala njegove pogrešne stavove, a jestivi deo, skri-ven ispod nje, istinu.

A opet, možda je u pitanju samo obična voćka.

Soke ga je naterao na razmišljanje. Možda je požurio u donošenju zaklju-čaka. Možda se nindže stvarno trude da mu pomognu. Zašto bi to činili?Tačno je da imaju zajedničkog neprijatelja, ali mora postojati još neki ra-zlog. Neće ga doznati ako ne ostane u selu.

Tu je i problem prelaska preko planina, izbegavanja samurajskih patrola iprolaska pored svih stražarskih postaja na putu do Nagasakija. Ideja o ovla-davanju veštinama nindži delovala je privlačno. Mijuki se kretala krozšumu kao tiha sen. Zmajevo Oko je s lakoćom ulazio i izlazio iz najbolječuvanih zamkova. Bio je neuhvatljiv kao duh. Nindže su majstori veštineprikradanja. Džek bi, s takvim znanjima, mogao da zaobiđe samuraje, ume-sto da se bori s njima.

I sama pomisao o učenju mračnih veština je delovala kao izraz nepošto-vanja prema pokrovitelju Masamotu. Mačevalac ga je odgajio kao istin-skog i plemenitog samuraja. Čitavog života se borio protiv nindži. Ali zarse Akiko nije obučavala za nindžu - po naređenju samog Masamota?

Da bi upoznao neprijatelja, moraš se poistovetiti s njim.

59

Možda je to i njegov put. Bilo mu je teško da prihvati obuku za nindžu.Setio se molitve oče naš... „I oprosti nam dugove naše kao i mi što oprašta-mo dužnicima svojim“. Kao hriščanin je učen da oprašta. Ali kako da opro-sti onima koji su odgovorni za smrt njegovog oca?

Iznenada je shvatio. Zmajevo Oko nije bio nindža. Rodio se kao samuraj.Ratna iskustva i mržnjom otrovani um su ga nagnali da postane plaćeniubica. Zmajevo Oko nikad nije imao čisto srce, iako su ga veštine nindžipreobrazile u strah i trepet.

Ako hoće da ostane veran samurajskom učenju, Džek mora da sledi prvuvrlinu bušida, pravednost. To znači da mora imati pravedan i jednak pri-stup svim ljudima. Obavezan je da nindžama pruži priliku da se dokažu,pre no što presudi da su svi kao Zmajevo Oko.

Ne bih mnogo izgubio, ako bih ostao nekoliko dana, pomislio je. Mogaobih naučiti nekoliko korisnih trikova.

Biće veoma oprezan, ako se odluči da ostane.

Šetao je ivicom jezera, izgubljen u mislima. Čuo je Hanzov povik, kad sepribližio velikom javoru.

„Tengu! Podigni glavu!“

Video ga je. Visio je na visokoj grani, iznad vode.„Šta radiš tamo gore?“

„Vežbam“, odgovorio je, kao da je to najočiglednija stvar na svetu.„Šta vežbaš?“

„Vežbam da se držim. Moraš da budeš snažan, da bi se verao po zidovi-ma. Ponekad moraš da se držiš satima, pre no što ti se ukaže prilika za bek-stvo. Kladim se da ne možeš da izdržiš duže od mene!“

Džek se osmehnuo. Bilo je nečeg zaraznog i veoma poznatog u dečako-vom poletu. Hanzo ga je podsećao na sitnog prijatelja Jorija. Zasitio se raz-mišljanja. Odložio je mačeve i ranac. Popeo se na drvo. Puzao je dužgrane, dok nije stigao do Hanza. Obesio se o ruke i spustio pored dečačića.

„Koliko dugo ćemo ovde ostati?“Hanzo se nasmejao. „Dok neko ne padne u vodu.“

Mijuki se pojavila dok su visili nad jezercem.

60

„Zašto imam utisak da si odlučio da visiš po selu?“, zacerekala se.

„Visiću još neko vreme“, odvratio je. „Hvala ti što si me jutros spasla.“„Ne zahvaljuj mi. Izvršavala sam naređenje. U suprotnom bih te prepusti-

la sudbini."

„Ne, ne bi“, preneraženo će Hanzo. „Šonin je rekao da je Džek jedan odnas.“

„On nije nindža“, s nipodaštavanjem će Mijuki. „Samuraj nema veštinu ičisto srce da bi postao pravi nindža.“

„Naravno da ih ima. On je kralj tengua!“„Da li je to tačno?“, rugala mu se.

„Izgleda da jeste“, odvratio je. Nehajno se ljuljao na grani. Pomogle sumu stare veštine, stečene na katarkama Aleksandrije.

Gnevno ga je posmatrala. „Misliš da te to što radiš čini nindžom? To jevežba za decu.“

Još je pamtio poraz u borbi bez oružja. Zbog toga je izazvao.„Strah te je da bih te mogao pobediti.“

„Nije!“, uzvratila mu je. „Samuraji uvek misle da su nadmoćni.“Skočila je kao mačka na drvo. Popela se na granu pored Džekove. Posta-

vila se naspram njega.

„Misliš da je ovo lako. Videćemo da li možeš da visiš dok se boriš.“„Zašto bih se borio viseći na drvetu?“, pitao je.

Besno je zakolutala očima. „To bi mogao biti zid zamka, ili litica. Kladimse da ne bi istrajao ni minut.“

Mislio je na Jamata koji se držao za balkon u Osaki, dok je on očajničkipotezao konopac na kom je visila Akiko. Našao se pred nemogućim izbo-rom, ali ga nije pustio.

„Kako možeš da budeš toliko sigurna?“Podigla je nogu. Šutnula ga je u stomak.

Bio je suviše iznenađen da bi izbegao napad. Snažni bol mu je eksplodi-rao u srednjem delu tela. Podneo je udarac i nekako ostao da visi na grani.Držao se vrhovima prstiju. Ponovo je pokušala da ga šutne. Ovaj put je ci-ljala butinu. Čvršće se uhvatio. Sad je bio spreman. Podigao je koleno.

61

Blokirao je udarac i zamahnuo obema nogama na nju.

Pustiia je jednu ruku. Zaljuijala se van njegovog domašaja. Slobodnomrukom ga je opaučila po prstima. Morao je da se otpusti i uhvati nešto niže.Grana je počela da se savija pod njegovom težinom.

Hanzo se oduševljeno smejao, posmatrajući akrobatsku borbu.

Prebacila se na drugu granu, da bi ga napala iz boljeg položaja. Borili suse u vazduhu. Očajnički su nastojali da steknu prednost.

Napala ga je makazolikim pokretom. Obujmila ga je nogama oko struka icimnula, da bi ga oborila. Očajnički se trudio da se zadrži, iako mu je sna-ga naglo kopnela. U jednom trenutku je pustio ruku i dohvatio Mijuki zazglob. Cimnuo je, baš kad ga je svukla s grane. Zavrteli su se kroz vazduhu klinču i bućnuli u vodu.

Dahćući je ustao. Bila je iza njega. Posmatrala ga je ubilačkim pogledom.Hanzo se pustio s grane i doskočio na obali.

„Pobedio sam!“, likovao je na sav glas.Mijuki nije obraćala pažnju na razdraganog dečkića.

„Savetujem ti da odeš, samuraju“, procedila je. „Pre no što nastradaš."„Upravo si me ubedila da ostanem", odvratio je, sa šeretskim osmehom.

„Ti si sjajan partner za vežbu.“

„Divno!“, reče Hanzo, nesvestan njene užasnutosti. „Možeš da vežbaš snama svakog dana.“

Pošla je ka obali. Posmatrala je Džeka ledenim pogledom.

„Držaću te na oku“, rekla je. „Ne verujem samurajima.“Ni ja ne verujem nindžama, pomisli Džek.

62

14.

VELIKI MAJSTOR

„Brzo si se vratio“, napomenuo je Soke kad je Džek ušao u dvorište sHanzom, mokar do gole kože.

Starac ga je očigledno očekivao. Opazio je tri činije pirinča i čajnik naklupi u dvorištu.

„Hanzo me je ubedio da ostanem", odvrati Džek. Odneo je ranac u domu.

Soke je klimnuo. „On je voćka koja nikad ne pada. Nije ni čudo što siizgubio.“

„Oboren sam s drveta", priznade Džek. „Mijuki me je oborila."

„Zašto me to ne čudi?“, nasmejao se starac. Pokazao mu je da sedne po-red njega, na klupu. „Ta devojka ima neobuzdan duh.“

Dodao mu je činiju pirinča. Večerali su, dok se večernje sunce spuštaloiza planina.

„Može li Džek sutra vežbati s nama?“, raspoloženo će Hanzo.„Neće moći bez dozvole velikog majstora", odvrati Soke.

„Velikog majstora?“, ponovi Džek.„Da, on je zaštitnik i nadziratelj naše škole nindžicua. Veliki majstor drži

ključeve osamnaest disciplina naše borilačke veštine."

„Osamnaest?“

63

„Tako je. Nindža mora sve da ih nauči. Mora da ovlada borbom bez oruž-ja. Oružjem poput šurikena, šukoa i kusarigame, i tehnikama izbegavanja imaskiranja, kamufliranja i nečujnog hoda. Tu su i mistične veštine eksplo-ziva, otrova, upravljanja umom i kudži-in magija. Nindžicu zahteva od po-laznika da postane celoviti ratnik, neko ko deluje nezavisno, nepobedivo i -što je najvažnije - nevidljivo.“

„Da li to znači da je veliki majstor učitelj svih nabrojanih veština?“„Jeste, ali valja znati da u jednom trenutku može postojati samo jedan ve-

liki majstor“, objašnjavao je Soke, ispijajući čaj. „On je posednik sveukup-nog znanja. Samo on čuva denšo, svitke koji sadrže tajne naše veštine."

„Šta biva kad on umre?“, pitao je Džek.„Njegova dužnost je da se pobrine da znanje bude preneseno s generacije

na generaciju. Tradicija iziskuje da odabere učenika i da ga obuči i pripraviza tu ulogu. Učenik nasleđuje svitke posle njegove smrti i postaje sledećiveliki majstor.“

„To je ogromna odgovornost.“„Da znaš da jeste“, složio se starac. „Samo veliki majstor može da pro-

meni tehnike ili tradicije naše veštine. Samo on može odlučiti da li će jed-nom strancu i samuraju biti dopušteno da ovlada našim tajnama."

Džek je prestao da jede. Uzbudila ga je pomisao da će naučiti tako čude-sne veštine. Nije ni sanjao da je tako teško postati nindža. Od napuštanjaNiten Iči Rjua nedostajali su mu izazovi i uzbuđenja obuke. Sokeove rečisu ga naterale da posumnja da će mu se pružiti takva prilika.

„Kada ću dobiti priliku da se sretnem s velikim majstorom?“, stidljivoupita Džek.

Starac se osmehnuo.„Već si ga upoznao.“ Pružio je šoljicu. „Sipaj mi malo čaja, molim te.“

Zbunjeno je posmatrao starca.„Soke je titula, znači: veliki majstor."

Znao je da ne bi trebalo da bude tako iznenađen. Učitelj zena, sensejJamada, bio je veoma star, ali i smrtonosno opasan u borbi. Soke je bio istitakav. Ovladavanje osamnaest veština nindžicua nesumnjivo zahteva čitavživot. Drhtavim rukama je nasuo čaj u starčevu šolju.

64

On ga je smesta prosuo po podu.

„Da li nešto nije u redu?“, pitao je. Zabrinuo se da nije uvredio velikogmajstora.

„Čaša je korisna kad je prazna. Ako želiš da se obučiš za nindžu, morašda zaboraviš sve što si naučio kao samuraj.“

65

15.

PET PRSTENOVA

„Da li si spreman za prvu lekciju?" pitao je Soke.

„Sada?“, pitanjem je odgovorio Džek, nestrpljiv i spreman za usvajanjenovih znanja.

„Vreme leti kao vetar. Uhvati ga dok možeš.“

Soke je dohvatio štap i mahnuo učeniku da ga sledi. Hanzo je ostao, da bipočistio za njima. Letnje veče je bilo toplo i prijatno. Sunce je blistalo iz-nad planinskih vrhova u oreolu zlatnog svetla. Veliki majstor je vodio no-vog polaznika između poplavljenih polja, do malog uzvišenja iznad sela.

„Da bi shvatio nindžicu, moraš prvo shvatiti pet prstenova“, započe Soke.Štapom je nacrtao pet povezanih krugova na tlu.

„Ovo su pet najvažnijih elemenata vaseljene - zemlja, voda, vatra, vetar inebo.“

Vrhom štapa je ispisao kandži simbole elemenata u svakom krugu.

„Pet prstenova su osnov našeg prilaza životu. Kao nindže, prepoznajemosile prirode i nastojimo da budemo u saglasju s njima. Svaki od prstenovapredstavlja različita fizička i emocionalna stanja:

Zemlja predstavlja stabilnost i samouverenost.

Voda je simbol prilagodljivosti."

66

Vatra je energija i posvećenost duha.

Vetar je sloboda, uma i tela.Nebo je praznina, ono što je van svakodnevnog bivstvovanja, nevidljiva

sila i stvaralačka energija vaseljene."

Džek ga je pažljivo slušao, klimajući glavom. Hteo je da starac pomislida razume ono što mu govori.

Soke se tiho zacerekao. „Mogu da sagledam tvoj um jasnije od odraza ujezercetu. Dopusti mi da ti pokažem pet prstenova u akciji.“

Širokim pokretom ruke je obuhvatio dolinu.„Pet prstenova su u svemu što činimo. Nadahnjuju sve nindža tehnike i

taktike. Pogledaj tlocrt sela. Gradili smo ga koristeći prsten zemlje.“

Dečak je video samo obično selo, s pripadajućim njivama.„Gde se to opaža?“, pitao je.

„Nindža bez moći zapažanja je kao ptica bez krila", pecnuo ga je Soke.„Pogledaj pažljivije. S kakvim problemima bi se susreo, ako bi napaoselo?“

Posmatrao je raspored polja i zgrada očima napadača. „Vi ste u strmojdolini“, počeo je. „To znatno otežava juriš."

„Dobro je“, reče Soke. „Da li si još nešto primetio?“„Postoji samo jedan put do sela. Ima mnogo staza između pirinčanih po-

lja.“

„Da. Nadam se da si primetio koliko su uske...“„Da bi samo jedna osoba mogla da prođe njima?“, završio je rečenicu.

„Upravo tako!“, reče Soke. Sa zadovoljstvom je lupio štapom po tlu.„Sve je načinjeno tako da vojska što teže prodre u selo. Šoninova kuća je usredištu pirinčanih polja, koja su svojevrstan lavirint. Kad se poplave, služekao ogroman šanac. Kuća i trg su na veštačkom, vodom opkoljenom uzvi-šenju. Ograda od bambusa i trnovita živica ozbiljne su prepreke za napada-če. Očigledno je da smo do krajnjih granica iskoristili okolinu i prirodnepogodnosti za odbranu. Evo lepog primera upotrebe prstena zemlje."

Džek je zapanjeno posmatrao selo, koje se pred njegovim očima preobra-žavalo iz zemljoradničke naseobine u skrivenu tvrđavu.

67

„Sledi me“, reče Soke. Krenuo je ka potočiću.

„Prsten vode je osnov za čitavu disciplinu nindžicua zvanu suj-ren. Vode-na obuka. Ne samo da nindža mora da nauči da pliva već mora da nauči dakoristi vodu kao oružje, put za bekstvo i sredstvo za opstanak. Uskoro ćešse upoznati s ovim tehnikama, ali prvo moraš da shvatiš ključni princip pr-stena vode.“

Pokazao je ka brvnu. „Postavi ga preko rečice.“

Podigao je brvno. Postavio ga je tako da zatvori kanal.„Šta si upravo učinio?“, reče Soke.

„Zagradio sam potočić.“„Da li si siguran?"

Gledali su kako se voda skuplja iza drveta. Potekla je s obe strane. Prelilase preko vrha.

„Šta si zaključio?“, pitao je učitelj.

Učenik nije dugo razmišljao. „Potrebno mi je veće brvno.“Soke je odmahnuo glavom.

„To je način razmišljanja samuraja. Ako nešto ne uspeva, onda valja ulo-žiti više snage, više ljudi, više mačeva. Možeš izgraditi koliko god hoćešveliku branu. Voda se prilagođava. Uvek pronalazi put.“

Pokazao je na list koji je plovio potočićem. Zaobišao je brvno i nastavioput ka jezeru.

„U praksi sam ti pokazao delovanje principa nagare - toka. Odsad gaupotrebljavaj u svojim razmišljanjima. Ako nešto ne uspeva, promeni stra-tegiju. Koristi ga u tajdžicuu. Kad protivnik blokira ili se suprotstavljatehnici, jednostavno uplovi u drugu. Sledi nagare, pa ćeš ga na kraju sa-vladati.”

Dao mu je znak da izvadi brvno iz potočića.

„Postupaj kao reka koja silazi niz planinu. Kad god naiđeš na prepreku,zaobiđi je, prilagodi se i nastavi.“

Poveo je dečaka do seoskog trga, do zgrade koja se orila od ritmičkihudaraca čekiča po metalu. Upoznao ga je s kovačem oružja Kadžijom. Pre-dao je Sokeu na pregled tek iskovani nindžato. Sečivo se sijalo u svetlosti

68

plamenova iz peći.

„I te kako mi je poznato da samuraji smatraju da je njihov mač njihovaduša“, nastavio je starac, posmatrajući katanu i vakizaši na dečakovim bo-kovima. „Za nindžu je on samo još jedno oruđe, sredstvo za postizanje ci-lja.“

Vratio je mač kovaču, s odobravajućim klimanjem glavom. Zatim su po-smatrali kako majstor razgoreva vatru u peći, vadi svetlonarandžastu oštri-cu i nastavlja da tuče po njoj čekićem.

„Vatra je energična, moćna i brza. Naša tehnika upotrebe oružja je uskopovezana s prstenom vatre. Isti element utiče i na druge oblasti nindžicua,a pogotovo na disciplinu kadžucu - veštinu vatre. Ona može biti suptilnakao širenje glasina. Ili...“

BENG!

Džek se bacio na tle, koje je eksplodiralo pod njim u silnom oblaku dima.Skočio je na noge, sa isukanim mačem. Nije znao da li su napadnuti, ili dali je kovačka peć eksplodirala.

Smejali su mu se.

„Da li si video koliko je đipio?“, cerekao se Kadžija. Suze su mu tekleniz obraze.

„Ovo je vrlo smešno", reče Džek. Cerio se, vraćajući mač u korice.

„Kadžija voli očigledne lekcije", reče Soke, tapšući kovača po ramenu.„Kao što sam rekao, kadžucu može biti brz i delotvoran kao eksplozija.Nindža mora da nauči da koristi barut i vatru za razaranje, skretanje pažnjei, ako je neophodno, za ubijanje. Ali prsten vatre se ne sme smatrati agre-sivnim elementom. Njegova suština je u motivaciji."

Pokazao je vrhove brda. „Tamo gore su skrivene lomače. Stražari će ihzapaliti čim opaze neprijatelja. Njihov dim će upozoriti seljane na predsto-jeći napad.“

Poklonili su se i ostavili Kadžiju da radi svoj posao. Soke je poveo Džekauz stazu ka budističkom hramu. Sunce je nestalo za planinom. Sumrak jebrzo padao, Na pola puta uzbrdo zastali su pored malog šintoističkog sveti-lišta okruženog divljim cvećem.

„Baš bih voleo da znam“, reče Soke, „koju mačevalačku tehniku smatraš

69

najboljom."

„Mislim da je, što se brzine tiče, najbolji kesagiri, dvostruki dijagonalnirez.“

„Pokaži mi ga“, reče Soke. „Biću tvoja meta.“

Džek je kolebljivo posmatrao velikog majstora, dok se nameštao isprednjega. „Ne bih želeo da te povredim..."

Starac se osmehnuo. „Ne brini za mene. Moram da se osvedočim u tvojuveštinu.“

„Pa, ne možeš da kažeš da te nisam upozorio“, odvrati Džek dok se spre-mao za napad. U tren oka je isukao katanu i zamahnuo. Ciljao je Sokeovpojas, a zatim dijagonalno i grudi.

On je oba puta izmakao oštrici.

„Impresivno“, rekao je, uz odobravajuće klimanje glavom. „Kako izgledatvoj najbolji udarac nogom?“

Vratio je mač u korice. Skočio je i pokušao da udari učitelja nogom u gla-vu.

Soke se pomakao van domašaja, u poslednjem trenutku. „Dobar je. A tvojnajbolji udarac rukom?“

Okrenuo se. Ruka mu je sevnula. Hteo je da mu zada snažan udarac uglavu. Soke se sagnuo i izbegao pesnicu.

„Veoma si brz“, priznao je. „Kako bi bilo da...“„Zašto mi ne pokažeš tvoj najbolji potez?“, pitao je Džek, okraćala daha,

usled neočekivanih napora.

„Već sam ti ga pokazao", odvrati starac. „Najbolji potez je ne biti tamo.“„To je prsten vetra, zar ne?“

„Tako se uči!“, pohvalio ga je veliki majstor. „Prsten vetra sadrži temelj-no načelo nindžicua. Izbegavanje je mnogo bolje od borbe. Nečujni hod,brzo bekstvo i usporeno disanje, da bi protivnik pomislio da si mrtav, proi-stiču iz istog elementa. Pogledaj kako se lišće iznad nas miče.“

Podigao je pogled ka visokim granama. Tek sad je postao svestan večer-njeg povetarca koji se dizao iz doline.

„Vetar može biti blag, ali može i srušiti kuću“, objasnio je Soke. Sagnuo

70

se da ubere maslačak, izrastao pored svetilišta.

„Prsten vetra nas uči da budemo otvorenog uma. Da odgovaramo na si-tuaciju i da budemo spremni na svaki napad koji naiđe. Drugim rečima, daidemo tamo gde nas vetar nosi.“

Duhnuo je na snežnobelu glavu maslačka. Seme se rasulo na povetarcu.

„Od nindže se očekuje da bude kao vetar - uvek prisutan, a nikad viđen.“Noć je pala kad su stigli do hrama. Zvezde su blistale na nebesima. Džek

je teško razaznavao Sokeovo lice u tami.

„Ovo je jedno od malobrojnih mesta na grebenu s kog se može videtinaše selo“, reče starac, i pokaza na daleku svetlost kovačke peći.

Soke je, na ulazu u hram, zapalio mirišljavi štapić. Poklonio se pred sta-tuom Bude. Džek se poveo za njegovim primerom. Naučio je da poštujebudističko učenje, iako je bio hrišćanin. Sledio je rituale istočnjačke religi-je iz još jednog razloga. Nije hteo da skreće pažnju na sebe. Sensej Jamadamu je rekao da će ljudi biti raspoloženiji da mu pomognu na putovanju,ako pomisle da je budista.

„Lekcija je pri kraju“, reče Soke. „Ostao nam je samo prsten neba. On jenajmoćniji i najteži element za ovladavanje. Već sam objasnio da je nebopraznina, nevidljiva moć vaseljene.“

„Kako znaš da je tu, ako je ne vidiš?“, pitao je Džek.

Soke je podigao glavu. „Da li je nebo prazno?"„Nije, puno je zvezda.“

„Shodno tome, ni prsten neba nije prazan. Iako se zvezde danju ne vide,one su još uvek tamo. Prsten neba je osnov mikjoa, našeg tajnog učenja -meditacije, kontrole uma i kudži-in magije.“

„Magije?“, zbunjeno će dečak.

„Tako je. Nindže nalaze svoje duhovno izvorište u šugendu, drevnoj reli-giji koja nas uči da se povezujemo s prirodom i zauzdavamo njenu moć.Nindža obučen u ovim veštinama može da prizove ki, duhovnu energijupraznine i da je saobrazi svojoj volji.“

Džek je verovao da nindže mogu da izvode magiju, zato što je iskusiomoć kija, kad ga je sensej Jamada oborio s nogu, koristeći se tajnim uče-njem kjajdžicua.

71

„Prsten neba takođe simbolizuje ideal čistog uma. Nindža saobraženovom elementu oseća okolinu i dela bez razmišljanja - bez korišćenja fizič-kih čula.“

„Da li misliš na mušin?“, reče Džek. Imao je prilike da se upozna s ide-jom ne-uma, zahvaljujući učitelju mačevanja, senseju Hosokavi.

„Dobro je, počinješ da shvataš", odvratio je Soke. „Odsada će sve okotebe - čak i planine, reke, biljke i životinje - biti tvoji učitelji.“

Iščezao je u tmini. Ostao je samo njegov glas.„Trudi se da ovladaš sa svih pet prstenova -- nauči da trpiš kao zemlja, da

tečeš kao voda, da udaraš kao vatra, da trčiš kao vetar i da budeš svevidećikao nebo. Tada ćeš, mladi samuraju, postati nindža.

72

16.

VEŠTINA NEVIDLJIVOSTI

„Požuri!" navaljivao je Hanzo. „Ne želimo da budemo poslednji."

Džek je vezivao pantalone oko kolena i navlačio duge tabi čizme. Obu-kao je jaknu preko košulje s tesnim rukavima. Pričvrstio je obijem. Ostavioje šal za lice i kapuljaču na krevetu, pošto rnu nisu trebali za obuku.

Ustao je i osmotrio se. Nije ni sanjao da će jednog dana nositi šinobi šo-zuko nindže. Stresao se od jeze, kao da ga je poseo duh Zmajevog Oka.Molio se ocu na nebesima da mu oprosti i da Masamoto nikad ne sazna zaovo.

Svaki kornad šinobi odeće je za ovu priliku obojen tamnozeleno. „Da bise bolje stapao sa šumom“, objasnio mu je Soke.

Spakovao je svoju odeću. Spustio je pored ranca. Setio se priručnika.Nije mu bilo svejedno što ga ostavlja nezaštićenog, ali nije imao izbora.Hrabrilo ga je što Soke nije pokazivao interes za njegove stvari. Bio je si-guran da veliki majstor ne zna ništa o priručniku. Želeo je da tako i ostane.Stavio je odeću preko ranca. To bi najverovatnije omelo površnog posma-trača, ali ne i veštog lopova.

„Hajdemo!“, reče Hanzo i cimnu Džeka za ruku.Požurili su glavnim drumom i napustili selo. Hanzo je skakutao ispred

njega, uskom stazom koja je vijugala kroz šumu ka dnu doline. Tek što je

73

svanulo. Ptice su otpočele jutarnji koncert. Džek je trljao oči, da bi oda-gnao ostatke sna. Stigao je Hanza na malom, skrovitom proplanku, po komje lenjo tekao potočič.

Soke ih je čekao. Pozdravio je Džeka naklonom. „Nadam se da ne sma-traš da je previše rano.“

„Ni najmanje“, odvratio je. Poklonio se zevajući.

„Zora i sumrak su vremena u kojima možeš da gledaš, a da ne budeš vi-đen. Nude savršene uslove za obuku i izvođenje zadataka."

Bacio je pogled preko Džekovog ramena. „Dobro je. Okupili smo se irnožemo da počnemo.“

Džek se zbunjeno osvrtao po proplanku. Na njemu nije bilo nikog izuzevHanza. Bio je iznenađen što nema drugih učenika. U Niten Iči Rjuu navi-kao je na sasvim drugačiju vrstu učenja.

Soke se žalostivo osmehnuo. „Današnja lekcija će biti posvećena veštininevidljivosti. Verovatno ti je ona najpotrebnija."

Stena se, pred njegovim očima, preobrazila u Tenzena. Neki dečak je iza-šao iz žbunja. Dva šinobija su se pojavila iza drveča. Još veći broj nindži jenicao iz trave. Zamalo je iskočio iz kože kad je Mijuki doskočila iza njega,tiho kao sablast.

„Lako te je uplašiti, zar ne?“, rekla je.

Pribrao se i uljudno osmehnuo. „Jedno je sigurno, ne bih se s tobom igraožmurke!"

„Vežbali su gotonpo, veštinu skrivanja“, objasnio je Soke. „Pošto je nin-džicu uglavnom izbegavanje i bežanje, najbolji način da se to postigne jene biti opažen.“

Soke je dao znak Tenzenu da se vrati na ivicu čistine.„Nindža se stapa s okolinom, koristeći prsten zemlje. Pogledaj kako se

Tenzen stapa s drvetom i nestaje.“

Džek je znao gde je Tenzen, ali ga je jedva razaznavao. Izgledao je kaoispupčenje na stablu.

„Ako nema zaklona“, nastavio je Soke, „izlomi obrise tela. Ljudski oblikje prepoznatljiv. Nauči da ga izgubiš. Pogledaj kako Tenzen postaje stena.“

74

Šoninov sin se odvojio od drveta. Savio se u loptu. Obgrlio se i postaosavršeno nepomičan. Džek je znao da ga ne bi dva puta pogledao.

„Pokušaj ti“, naložio rnu je Soke.Prišao je okamenjenom Tenzenu i čučnuo kraj njega. Zauzeo je isti stav i

pokušao da se ne miče. Neko od učenika se zacerekao. Džek je podigaoglavu. To je bio dečak koji se skrivao u žbunju. Bio je njegov vršnjak, mr-šav, kratke kose, tankih usana i sitnih, zlih očiju.

„Ne može da bude miran!“, likovao je zlobnik. „Liči na veliku belu daj-kon rotkvu u glibu!“

„Shvatili smo te, Širo“, reče Soke. Strogo je odmerio dečaka. „Plava kosate odaje. Ubuduće ćeš morati da je pokriješ. Takođe, nikad ne gledaj u ne-prijatelja, dok se skrivaš. Otkriće te, zahvaljujući instinktu."

Klimnuo je. Bio je neprijatno svestan svog izgleda. Možda je stvoren dabude samuraj, a ne nindža. Učitelj je pozvao Tenzena i Džeka da se pridru-že ostalima.

„Možete se skriti bilo gde - iza zidova, grmlja, u burićima za kišnicu, is-pod poda, pa čak i na poljani. Da li sam vam pričao kad me je odred samu-raja gonio po polju?“

„Kako si pobegao?", pitao je Hanzo.„Pretvarao sam se da sam strašilo, naravno!“

Učenici su se nasmejali. Džek je shvatio da im je to omiljena priča.„Samuraji su tako glupi“, dobacila je Mijuki. Hteo je da brani povređenu

čast, ali je procenio da će biti bolje ako bude ćutao među nindžama. Nijemu promaklo da Mijuki gaji začuđujuće duboku mržnju prema samuraji-ma.

„Dobro ti je poznato“, nastavio je Soke, „da je najbolje mesto za skriva-nje gore - na drvetu ili na krovu. Ljudi retko podižu pogled."

Obratio se čitavoj grupi.

„Ali ne možemo se skrivati celu noć. Zbog toga nindža mora naučiti ši-nobi aruki - tiho hodanje. Mijuki, pokaži nam tu veštinu."

Sagnula se. Hodala je šunjala se kratkim koracima. Nisu ništa čuli, čak nidok je prolazila kroz dugu travu.

75

„Obratite pažnju na položaj njenog stopala. Gledajte kako prvo dodirujetle nožnim prstima. Na taj način može osetiti prepreku. Postepeno prenositežinu na nožne prste, zbog čega se kreće bez buke. Konačno se spušta nastopalo. Peta poslednja dodiruje tle. Tada je spremna za sledeći korak.“

Stigla je do potoka. Džek je bio zapanjen. Kretala se po vodi bez buke ilitalasića.

„Kad prelazite preko vode“, objašnjavao je Soke, „ne samo da stopalomora da zaranja kao koplje već morate paziti da ne vučete zadnju nogu.Podignite je visoko i oštro pre no što je spustite. Želim da svi ovo vežbate.Pronađite partnera i pokušajte da mu se prikradete, a da vas ne opazi.“

Nindže su se podelile u parove. Nisu krile da izbegavaju Džeka. Davalisu mu do znanja da nije dobrodošao. Ponovo je morao da se dokazuje ibori za svoje mesto, baš kao kad je bio gajdžin samuraj u Niten Iči Rjuu.

„Hoćeš li da vežbaš sa mnom?“, obratio mu se Hanzo.

„Vrlo rado“, reče Džek.„Ja ću prvi. Čekaj me na drugoj strani potoka.“

Dečačić je potrčao na rub proplanka. Čekao je da Džek zauzme položaj.Okrenuo se i pažljivo osluškivao. Nije očekivao da će dečačić daleko stići.Sensej Kano ga je naučio da osluškuje i zapaža zvučne senke. Neće upozo-riti Hanza. Ne još.

Na proplanku je vladala tišina. Potočić je lenjo i tiho tekao. Lako će gauvrebati. „Pođi kad god hoćeš, spreman sam“, oglasio se.

„Sad je tvoj red!“, uskliknuo je njegov partner. Trijumfalno se cerio tikpokraj njega.

Po drugi put tog jutra, došlo mu je da iskoči iz kože. Kako mu se, za imeboga, dečkić neopaženo prikrao? Posumnjao je da je varao, dok nije opaziomokre nogavice.

Pregazio je potok. Odmahivao je glavom u neverici. Sagnuo se, baš kao iMijuki. Podigao je nogu i zakoračio. Nožnim prstima je dodirnuo tle.Grančica se polomila, kad je spustio ostatak stopala. „Čuo sam te!“, rečeHanzo. „Pokušaj ponovo.“

Mijuki je sažaljivo odmahnula glavom.

„Moraš prvo da opipaš tle prstima“, napomenuo je veliki majstor. „I da

76

postepeno premeštaš težinu. Tako ćeš se zaustaviti, ako osetiš da ćeš napra-viti buku.“

Oprezno je ispitivao tle ispred sebe. Polako je napredovao, dok su drugenindže odmicale nečujno i brzo. Na pola puta su ga zaboleli nožni mišići.Nije navikao na tako zahtevan način kretanja. Naišao je na dugu travu. Iz-gubio je ravnotežu i očešao vrhove stabljika.

„Čuo sam te!“, kriknu Hanzo. „Probaj i treći, poslednji put.“

Ovog puta je bio i te kako svestan pritiska. Svi su ga posmatrali. Usred-sredio se na prizemljenje stopala. Nekako je stigao do potočića, ne pravećibuku. Voda je bućnula kad je spustio stopalo u nju.

„Ponovo sam te čuo!“, reče Hanzo. „Očekivao sam mnogo više od ten-gua.“

„Tengui se bolje snalaze u vazduhu“, uzvratio je Džek, na veselje prisut-nih.

„Nije bilo loše za prvi put“, reče Soke. „Potrebno je vreme da bi se ovla-dalo šinobi arukijem. Svakodnevno vežbaj nečujno hodanje po pirinčanimpoljima, sve dok ne budeš u stanju da ih pregaziš bez talasića.“

Naložio je učenicima da stanu u krug.„Koliko god se vešto skrivali, jednog dana ćete biti otkriveni. U nekoj

prilici ćete imati zadatak da što pre predate poruku. Bežanje je u takvim si-tuacijama najbolji potez. U tom slučaju, spajate prsten vetra s prstenomvode. Ne samo da morate trčati brzo već morate izbegavati i savlađivatiprepreke. Zbog toga ću vas podeliti na tročlane timove. Daću vam zada-tak.“

Rasporedio je Džeka u grupu s Tenzenom i Mijuki, na njeno neskrivenonezadovoljstvo.

„Pobediće onaj tim koji prvi stigne do sela“, obznanio je veliki majstor.„Ne možete ići putem. Vežba iziskuje da. zamislite da su na njemu samu-rajske patrole. To znaći da morate ići kroz šumu. Srešćete se s mnogo pre-preka. Oslonite se na timski rad i veštine preskakanja, da biste ihsavladali.“

Učenici su se spremali za ogledanje.„Bolje ti je da brzo letiš, tengu“, povika Hanzo. „Preteći ćemo te!“

77

„Mnogo pričaš, petliću", uzvratio mu je Tenzen, u ime svog tima. Mijukije šapnula Džeku: „Nadam se da trčiš bolje no što hodaš. Ne volim da gu-bim.“

„Ni ja“, odgovorio je. Zajedljivim komentarom je razgorela njegov samu-rajski duh.

Namrštila se, ali nije dobila priliku da uzvrati.

„Otkriveni ste“, dreknuo je Soke. „Bežite!“

78

17.

ZMAJEV DAH

Polaznici obuke za nindže potrčali su s proplanka.

Tenzen i Mijuki su brzo pretekli Džeka. Leteli su kroz šumu. Preskakalisu polegla stabla i vrludali između drveća kao srndaći. Džek je bio pokre-tljiv, ali ne i zapanjujuće okretan kao oni. Morao je da se penje preko br-vana, koje su njegovi partneri preskakali vratolomnim skokovima. Gustožbunje mu je zapinjalo za odeću, dok su Tenzen i Mijuki klizili po njemunaizgled bez otpora.

„Ne zaostaj, samuraju!“, dobacila mu je.

Jurio je za njima. Činilo mu se da će mu srce iskočiti iz grudi. Osećao jedruge timove za sobom. Znao je da mora dokazati da ne zaostaje za najbo-ljima. Potrčao je još brže, da bi stigao ostatak tima.

„Jarak!“, upozorio ga je Tenzen.

Skočio je preko jendeka, koji je uočio u poslednjem trenutku.Nije se odrazio dovoljno daleko. Omašio je drugu stranu. Sapleo se i tre-

snuo na zemlju. Izvukao se bez ozbiljnije ozlede zahvaljujući tajdžicu tre-ningu. Isturio je ruku, da bi se zaštitio. Vešto se zakotrljao po šumskom tlu.Podigao se i potrčao pre no što je iko primetio da je pao.

Tenzen se osvrnuo za sobom. Klimnuo je s odobravanjem kad se osvedo-čio o Džekove ukemi veštine.

79

Reka je bila sledeća prepreka. Bile je preširoka da je preskoče iz trka.Nindže su je preskakale dugim motkama. Mijuki se našla na drugoj strani,posle veštog skoka.

„Hajde!“, obratila mu se i dobacila motku.Džek je oklevao. Nikad to nije radio.

„Pokazaću ti“, reče Tenzen.Dohvatio je motku i potrčao ka reci. Kad je stigao do obale, zario je na-

sred vodotoka i skočio visoko. Preleteo je vodu i lako doskočio na drugustranu.

„Sad je tvoj red!“, rekao je i bacio motku preko reke.Prikupio je hrabrost. Podigao je drvenu motku i potrčao ka reci. Nabio je

u vodu, ali nije računao na snagu planinske struje. Zbog nje je drvo zaroni-lo malo ukoso. Bilo je prekasno za novi pokušaj. Bacio se, nadajući se naj-boljem.

Sunuo je u vazduh i izgubio zamah.Nakratko je visio iznad reke. Pao je u vodu postrance, kao posečeno sta-

blo, uz veliki pljusak. Izronio je i grozničavo doplivao do suprotne obale.Mijuki se nije trudila da ga sačeka.

„Tako nikad nećeš preći preko šanca“, reče Tenzen kad ga je izvukao izvode. „Sledeći put prebaci težinu tela napred, kad skačeš.“

Džek se, onako mokar, uspeo na noge, kad je Tenzen nastavio da trči. Sti-gao ih je, ispod manje kamene litice. Predstavljala je savršenu prirodnuprepreku za sve koji bi pošli ka selu, smeštenom u dolini. Delotvorna pri-mena prstena zemlje, pomisli Džek.

Jedan od timova je već bio na vrhu. Hanzo im je mahao odozgo.„Leti, tengu, leti!“

Džek nije mogao da veruje sopstvenim očima. Dečak ne samo da je biomajstor nečujnog hoda već je bio i đavolski brz. Hanzo i njegov tim su ne-stali s vrha.

Ostale grupe nindži bile su u različitim fazama uspona. Mijuki je stiglado pola puta. Tenzen je blago zaostajao za njom. Godine provedene nabrodskim katarkama još jednom će se pokazati korisne. Bacio se na kame-nitu liticu. Peo se s uvežbanom lakoćom. Uskoro se poravnao s Tenzenom.

80

Pretekao je i Mijuki, na njeno golemo iznenađenje.

Na vrhu se okrenuo i čekao. Ugrabio je priliku da povrati dah.„Iscrpljujuće, zar ne?“, prokomentarisao je Širo, dečak koji se smejao

Džekovim pokušajima da se sakrije na proplanku. Čekao je poslednjeg čla-na tima. „Soke nam ovo radi posle svake lekcije na proplanku. Nije mi ja-sno zašto ne bi jednom mogli da se odšetamo kući.“

„To ne bi bilo zabavno!“, dobaci Kobej kad se uzverao uz liticu. Širo jeprevrnuo očima i nastavio da trči.

Mijuki je prešla poslednjih nekoliko metara. Džek joj je ponudio ruku, alise ona pravila da je ne vidi. Tenzen je pak zgrabio pruženu ruku i skočio nastenu.

„Imaš krv nindže u sebi!“, rekao je sa osmehom. „Nikad nisam video dase neko tako brzo penje.“

„Požurimo!“, prekinula ga je Mijuki. „Dva tima su ispred nas.“

Potrčali su. Izašli su iz šume i izbili na travnatu livadu. Selo je bilo navidiku, na vrhu strme i duge padine. Džek i pored najvećih napora, nijemogao da drži korak s njima. Jednostavno nije uspevao da trči istom brzi-nom uzbrdo. Činilo mu se da oni načine dva, na svaki njegov korak.

Mijuki je isprednjačila. Tenzen je usporio kad je primetio da Džek sveviše zaostaje.

„Pokušaj sa zmajevim dahom", predložio mu je.„Šta je to?“, zinuo je Džek.

„To je tajni, kružni obrazac disanja. Sledi moj ritam. Udahni - izdahni -izdahni - udahni - izdahni - udahni - udahni - izdahni. Ponovi to.“

Poslušao ga je. Trebalo mu je nekoliko pokušaja, ali je trčanje postaloznatno lakše čim je ovladao tehnikom disanja. Više vazduha mu je stizalo upluća. U glavi mu se razbistrilo. Činilo mu se da leti uzbrdo. Put nindži je,po svemu sudeći, sadržao iznenađujuće delotvorne tehnike.

Pretekli su Širov tim. Grabili su ka selu, rame uz rame s Hanzovom gru-pom. Ostala im je još jedna prepreka - visoka živica. Mijuki je bila porednje. Čekala je da bi im pomogla da se prebace.

„Požuri, Džek!“, ohrabrujuće je povikala.

81

Izgleda da je pomisao na bliski trijumf nagnala da zaboravi mržnju.

Mogao bih je pridobiti, pomislio je, ako pobedimo.Potrčao je ka njoj i stao na njene ruke. Bacila ga je u vazduh. Ugledao je

podmukli osmeh na njenim usnama, dok je preletao preko ograde.

Bilo je prekasno.

82

18.

MELODIČNI ZEN

„Uvek pogledaj gde skačeš pre no što se odraziš!“ reče Mijuki, kad je ba-cila pogled preko ograde s izrazom krajnje nevinosti.

Džek je, nesposoban da se zadrži, zaronio naglavačke u gomilu stajskogđubriva. Čuo je kako se nindže smeju iz sveg glasa, dok se batrgao u tru-lom izmetu. Kipteo je od besa. Najviše je bio ljut na sebe, što je verovaonindži kao što je Mijuki. Zbog toga su mu se sad svi rugali.

Tenzen se vešto prebacio preko ograde. Susprezao je osmeh, dok je Džekotirao izmet iz očiju.

„Svaki novi nindža nasedne na taj trik“, rekao je i pružio ruku drugaru iztima.

Džek je progutao ponos. Neće joj dozvoliti da pomisli da je uspela da gapovredi.

„To je stari i prilično prljav trik!“, odvratio je.Tenzen je odgovorio dobrodušnim smehom.

„Smatraj se srećnim", povikala je Mijuki, ne krijući zadovoljstvo. „Htelasam da podmetnem neki trn u stajnjak, ali nisam stigla!“

„Mislim da me Mijuki mnogo ne voli“, procedio je kroz stisnute zube.

„Nije to zbog tebe“, obratio mu se Tenzen, ispod glasa. „Ona samo ne

83

voli samuraje. Rođena je u zimu i dobila ime Prekrasni Sneg. Ponekad znabiti hladna kao njeno ime. Raskraviće se.“

„Nadam se da će tako biti“, odvratio je Džek. Gadljivo je posmatrao pr-ljavu odeću.

„Održala ti je dobru lekciju. S druge strane je mogla da te čeka jama, du-boki šanac ili samurajsko koplje. Postaraj se da više nikad ne počiniš takvugrešku.“

Morao je da se složi s Tenzenom. Ubuduće će se mnogo više čuvati Miju-ki. Poklonio joj je usiljeni osmeh, da bi joj pokazao da ume da primi šalu.Krenuo je ka reci da bi se oprao, dok su se ostali učenici razišli kućama dase posvete svojim zaduženjima.

Nekoliko puta se zagnjurio u vodu, ali nije mogao da otkloni prodornivonj stajnjaka iz kose. Procenio je da se neće povući bar nekoliko dana.Znao je da će ga sramota još duže pratiti. Mijuki ga je već nazvala smrdlji-vim samurajem. Nije se mnogo brinuo zbog neugodnog nadimka. U NitenIči Rjuu je, kao stranac, doživeo mnogo neprijatnija iskustva. Suparnik izodeljenja Kazuki ga je, zajedno s družinom Škorpiona, neumorno proga-njao. U samurajskoj školi je imao pomoć prijatelja, kakvu među nindžamaneće imati.

Na putu do Sokeovog doma je čuo zamamni, dirljivi zvuk. Probudio jenjegovu znatiželju. Pošao je za tužnom pesmom preko livade i zašao međudrveće. Stigao je do strme padine i naišao na usku stazu koja je vijugalauzbrdo, ka izvoru zvuka na šumovitim obroncima doline.

Peo se. Izdigao se iznad drveća i stigao do pećine s lepim pogledom nadolinu i selo. U njoj je bio Soke. Sedeo je skrštenih nogu ispred šintoistič-kog oltara i svirao na dugoj fruli od bambusa. Spora, troma melodija dizalase i spuštala u skladu s njegovim disanjem. Odbijala se od zidova stvaraju-ći beskrajni vodopad zvuka. Starac je zatvorio oči. Činilo se da dubokomeditira.

Seo je na ulazu u pećinu. Strpljivo je čekao da Soke završi pesmu. Prou-čavao je starca. Izborane, istrošene crte odudarale su od zvanja velikogmajstora smrtonosnih veština. Po ko zna koji put zapitao se zašto Soketako zdušno pokušava da mu pomogne.

Spustio je frulu.

84

„Oltar je posvećen planinskom bogu, Jamano-kami“, objasnio je, kao daje očekivao da će Džek biti tu. „Svirao sam da bih mu ugodio.“

„Tvoj bog je sigurno veoma zadovoljan“, odvrati Džek. „Pesma je zvuča-la anđeoski."

„Cenim tvoj kompliment, ali postoje mnogo bolji svirači od mene“, rečeSoke i skromno pognu glavu.

Podigao je frulu.„Ovo je šakuhači“, objasnio je. „Komuso, monasi praznine, koriste je kao

duhovnu alatku da bi dostigli prosvetljenje. Da li si upražnjavao medita-ciju?“

Klimnuo je. „Sensej Jamada nas je naučio zazenu.“„Pa, ovo je veština melodičnog zena. Usredsređuješ se na sviranje pesme,

umesto da sediš i razmišljaš o koan zagonetki.“ Posegnuo je iza sebe i do-hvatio drugi instrument. „Izgledaš mi kao neko kome bi suj-zen koristio.“

Dao mu je frulu. Pokazao mu je kako da je drži vertikalno i kako da ra-sporedi prste iznad pet rupica.

„Duvaćeš po vrhu frule. Evo ovako“, pokazao mu je kako da prisloniusne uz desnu ivicu na kraju bambusa. Razlegla se čista nota. „Promenomugla, menjaš i zvuk.“

Džek je ovlažio usne. Naslonio ih je na frulu i dunuo. Instrument je zapi-štao kao neobična ptica.

„Ne duvaj tako jako“, reče učitelj. Suspregnuo je osmeh. „Budi nežan,kao da pokušavaš da pomeriš pero.“

Udahnuo je i ponovo pokušao. Ovog puta je proizveo nepostojan, ali pri-jatan zvuk.

„Dobro je. Naučiću te osnovi honkjokua. Ova pesma se zove „Hifumihači gaeši.“ To je najdraža pesma monaha praznine. Sviraju je kad skuplja-ju milostinju.“

Soke je zauzeo udoban položaj na podu pećine. Zasvirao je jednostavnu,melodiju. Odsvirao je u celosti i nekoliko puta ponovio uvodnu temu. Po-kazivao je položaj prstiju kod svake note.

„Sad ti probaj.“

85

Džek je nesigurno počeo. Uskoro mu je ponestalo vazduha.

„Usredsredi se na disanje iz stomaka, a ne iz grudi“, posavetovao ga jeSoke, „kao u običnoj meditaciji. Melodija bi trebalo da teče bez napora,kao vazduh s tvojih usana.“

Ostatak jutra mu je prošao u vežbanju uvodnog dela pesme. Disanje muse posle svakog ponavljanja poboljšavalo. Svirao je sve prirodnije. Počeoje da lebdi s melodijom. Um mu je, na kraju vežbanja bio spokojan i miran,kao letnji dan.

„Sjajno si napredovao“, pohvalio ga je veliki majstor. „Za nekoliko danaćeš naučiti čitavu pesmu.“

„Hvala, ali kakve veze ovo ima s nindžicuom?“

Soke podiže obrve, kao da hoće da kaže: Objasni ti meni.Učenik nije dugo razmišljao.

„Prsten vetra?“Veliki majstor se osmehnuo. „Upravo tako. Sviranje na fruli može nindži

doneti još prednosti izuzev meditacije. Shvatio si da ti je pomoglo u kon-troli i poboljšanju disanja. Tome ću posvetiti sledeću lekciju.“

Pojavili su se i drugi učenici. Sedeli su u polukrugu na ulazu u pećinu,okrenuti dolini.

„Tu li si!“, kliknuo je Hanzo i seo kraj Džeka. „Svuda sam te tražio.“

Mijuki se potrudila da sedne što dalje od njega, na suprotnoj strani polu-kruga. Širo je sedeo pored nje. Njušio je vazduh i mahao rukom isprednosa. Učenici su se zacerekali. Džek je znao kako da se bori protiv poruge.Omirisao je vazduh i pokazao na Hanza. Uhvatio se za nos, ukazujući naneprijatni miris. Dečačić je baš tad prdnuo i izazvao provalu smeha.

I Soke se nacerio. Podigao je ruku, da bi obezbedio tišinu.

„Zdrav smeh je kao stajnjak - neće vam pomoći ako ga ne razbacate. Mo-ramo da počnemo. Inicirali ste Džeka. Nadam se da ćete mu odsad poma-gati u obuci.“

Okupljeni učenici su se ljubazno naklonili novajliji. Izgleda da je dobro-dušnim prihvatanjem šale zadobio izvesnu podršku. Mijuki ga je pak oštroposmatrala dok se klanjala. Izazivala ga je. Nedvosmisleno mu je stavljalado znanja da nije spremna da ga prihvati.

86

„Ovog jutra smo se usredsredili na skrivanje i bežanje", nastavio je Soke.„Suština skrivanja nije u tome da ne budete viđeni, već da vas niko nečuje.“

„Ili namiriše!" dodao je Širo.Veliki majstor ga je ošinuo gnevnim pogledom. Dečak mu je uzvratio ne-

iskrenim naklonom.

„Nindže ponekad moraju dugo da zadržavaju vazduh. Situacija može izi-skivati skrivanje u blizini mete. Zvuk disanja bi mogao da vas oda. Pokat-kad ćete morati da ostanete pod vodom, ili da se pravite mrtvi. Kontroladisanja je zbog svega navedenog suptilna, ali izuzetno važna veština."

Džek je pažljivo slušao. Iskusio je moć zmajevog daha. Bio je nestrpljivda nauči još neki trik nindži.

„Da biste dugo zadržali vazduh, počnite da lagano udišete i izdišete izstomaka", objasnio je Soke. Pokazao im je otegnuto udisanje i izdisanje.„U potpunosti očistite pluća. Duboko udahnite i zadržite vazduh.“

Nekoliko učenika je uradilo isto što i učitelj. Činilo se da će Širo svakogčasa prsnuti.

„Koliko puta sam ti rekao da to ne radiš?“, očajnički će veliki majstor.„Ne uzimaj toliko vazduha odjedanput."

Širo je bučno ispustio vazduh.

Soke je nastavio s podukom. „Neophodno je da opustite svaki mišić utelu. Kombinujte to s meditacijom. Usporite ritam otkucaja srca, pa ćetemoći da zadržite vazduh nekoliko minuta.“

Džek je bio zapanjen ovim otkrovenjem. Zamalo što se nije udavio, kadsu Akiko i on pobegli iz zamka Osaka, plivajući kroz tunel u bunaru. Jedvaje izdržao jedan minut ispod vode. Samo ga je Akikoin poljubac životaspasio od davljenja.

„Ovo postignuće zahteva ovladavanje umom, kao i telom“, reče Soke,kuckajući prstom po slepoočnici. „Morate svesno potisnuti želju za disa-njem. Najbolji način da se to učini jeste da mislite na nešto drugo, prijatno.Probajte.“

Ćutke su sedeli. Neki su zažmurili. Svi su zauzeli stavove za meditaciju.Džek se usredsredio na opuštanje tela i usporavanje srčanog ritma. Zadatak

87

se isprva činio jednostavnim. Blaga potrebaj e uzrasla u očajničku, kako seprvi minut približavao kraju. Stomak mu se zategao, a pluća zgrčila. Žustrose borio protiv nagona za disanjem.

Setio se Sokeovog saveta i pomislio na sestricu Džes. Zamišljao je kakose vraća kući i kako gleda njeno lepo lice obasjano radošću, zbog dugoočekivanog bratovljevog povratka. Pokušao je da zamisli kako se njen iz-gled promenio u dugim godinama odsustvovanja.

To mu je pomoglo da ugasi početni požar. Izazov je postao lakši. Nekoli-ko učenika je već odustalo. Nastavio je, rešen da dokaže da je ravan najbo-ljim nindžama.

Prošao je još jedan minut. Osetio je blagu vrtoglavicu i odeljenost odtela. Nagon za disanjem je ponovo jačao. Pritiskao ga je kao nadošla vodabranu. Sve više učenika je odustajalo. Halapljivo su udisali vazduh, punećipluća kiseonikom.

Mijuki nije bila među njima. Ostala je pribrana i usredsređena. Nije ski-dala pogled s Džeka. Uzvratio joj je istom merom. Razvila se borba volja.

Rešio je da je pobedi. Na prvi pogled bi se reklo da ne ulaže velike napo-re. Vena joj je pulsirala na vratu, a mišići trzali ispod blede kože. Na osno-vu tih znakova zaključio je da vodi oštru unutrašnju borbu.

To mu je ulilo nadu početkom trećeg minuta. Poznavao je principe kojitelu omogućuju postizanje naizgled nemogućih podviga, iako nikad nijepokušao da izvede ovako nešto. Tokom prošlogodišnjeg Trostrukog kruganaučio je da su jedine granice one unutar uma. Akiko je to dokazala kad jestajala ispod smrznutog vodopada duže no što je bilo potrebno da tri miri-šljava štapića izgore, izbegavši termički šok.

Telo može da nastavi, dok god je um snažan, napomenuo je tendajski sve-štenik.

Usredsredio se na slatke uspomene na Akiko. Njeno nasmešeno lice jezatreperilo pred njim. Setio se sedenja ispod sakura drveta. Hranio se sna-gom njihove veze.

Zauvek vezani jedno za drugo.Samo tri učenika su zadržavala dah - Tenzen, Džek i Mijuki.

„Pogledajte! Lice mu je crveno kao daruma lutka!“, uskliknuo je Širo.

88

Za Džeka je njegov krik bio samo nejasni glas iz daleka. Tama je curilaivicama vidnog polja. Neće odustati nadomak pobede. Samurajski ponos jezavisio od nje.

Tenzen je odustao. S olakšanjem je udisao vazduh. Ostalo ih je samodvoje: Mijuki i Džek su vodili tihu borbu.

„Hajde, tengu!“, hrabrio ga je Hanzo, nesposoban da prikrije uzbuđenje.

Ostali učenici su šaptali: „Mijuki! Mijuki! Mijuki!“Drhtala je čitavim telom.

Pobediću je, pomisli Džek. Pobediću je.

89

19.

STALNA PRETNJA

„Ne mogu da verujem da si se onesvestio!“ kliktao je Hanzo. Lice mu seiskrivilo od smeha. „Mislio sam da si umro!“

„Usredsredi se na vežbu“, brecnuo se Džek. Držao je bambusov štap kaometu.

Dečačić je bio izuzetno simpatičan, ali je ponekad umeo da nervira. Džekmu je držao čas mačevanja u dvorištu, pre večere. Mališan je govorio is-ključivo o Džekovom dramatičnom porazu u ogledanju u zadržavanjudaha.

Hanzo je spustio oružje. Zabrinuto je nabrao obrve. „Ali tengui ne moguda umru, zar ne?“

Džek je odmahnuo glavom, iako je mislio: Ovaj tengu može! Prestao jeda diše, rešen da pobedi Mijuki, dok mu se mozak, lišen kiseonika, nije za-mračio. Njegovo telo je, na svu sreću, nastavilo da diše, vođeno instink-tom. Osvestio se i ugledao zabrinuto lice velikog majstora.

„To je bio čudesan prvi pokušaj", rekao je Soke. „Ali nindža bez svestinije daleko od mrtvog nindže. Ovo je lekcija za sve: morate poznavati svo-ja ograničenja."

Izgubio je od Mijuki, ali je zadobio poštovanje nindži. Impresionirao ihje čudesnom snagom volje.

90

Ostatak časa je prošao u vežbanju tehnike plitkog disanja. Prvo su učilida kontrolišu zvuk disanja, zatim da prepoznaju razliku između nekog kospava i nekog ko se pretvara da to radi i, konačno, kako da se prave mrtvi.

„Ovoj tehnici izbegavanja pribeći ćete samo u krajnjem slučaju, poštovas ostavlja na milost i nemilost neprijatelju", objasnio im je Soke. „Aopet, pretvaranjem da ste mrtvi ili smrtno ranjeni, možete namamiti nepri-jatelja u položaj pogodan za napad.“

Isprobali su tehniku. Ispostavilo se da je pretvarati se da si mrtav teženego što je iko zamišljao. Veliki broj mlađih učenika je dobio nezaustavlji-ve napade smeha. Tenzen je kinuo, dok se Džek borio da ovlada praznim,mrtvim pogledom bez treptanja. Hanzo je bio uznemirujuće ubedljiv. Nijese ničim odao, ni kad ga je veliki majstor dva puta bocnuo štapom.

„Večera je spremna“, rekao je Soke s vrata dome.„Sjajno, umirem od gladi!“, odvratio je mališan. Užurbano se naklonio

Džeku i pojurio unutra.

Džek se osmehnuo. Pitao se kako je dečačić uspeo da bude miran takodugo da svi pomisle da je mrtav, kad je tako pun života.

Učitelj je posle večere naložio Džeku da vežba nečujno hodanje po pirin-čanim poljima. Hanzo je otišao da se igra s prijateljem Kobejom. Veče jebilo prijatno toplo. Sunce je sijalo kao tečno zlato nad nepokretnim voda-ma. Podigao je nogavice i ušao u polje iza kuće. Meko blato mu se ugibalopod nogama. Zaputio se ka njegovom kraju. Trudio se da ubada stopalom idiže zadnju nogu visoko i oštro.

Svaki korak je proizvodio široke talase po na vodi odraženom nebu. Svremenom je sve manje uznemiravao vodenu površinu. Otkrio je da je rav-noteža od ključne važnosti pri zaranjanju isturene noge. Pažljivim namešta-njem i ciljanjem nožnim prstima uspeo je da uđe u vodu gotovo nečujno.Talasi su bili mnogo manji. Ali tako je napredovao sporije od puža.

Na pola puta nije mogao a da se ne nasmeje apsurdnosti svojih postupa-ka. Nalazio se u Japanu, do članaka zaglibljen u pirinčanom polju. Nekada-šnji verač po katarkama, koji je postao samuraj, pokušava da hoda kaonindža! Zamišljao je šta bi njegov prijatelj Saburo rekao kad bi ga video.Neće to reći nikom od samurajskih prijatelja. Još mu je bilo veoma neu-godno pri pomisli da se obučava za nindžu. A, opet, bez tog znanja neće

91

stići do Nagasakija. Pribrao se i nastavio s vežbom nečujnog hodanja.

Sunce je grlilo planinske vrhove kad se vratio na početni položaj. Hteo jeda se uspne na stazu, kad je čuo vatrenu raspravu dvojice ljudi.

„Čuo sam da našeg gosta učiš nindžucuu“, s neodobravanjem će jedan odnjih.

„Tako je, verujem da je nadaren za to.“Tiho je dizao noge iz vode. Prikrao se zadnjem delu kuće i provirio iza

ugla. Zamenik starešine sela Momoči je pio čaj sa Sokeom, ispod drveta.

„Otkrivaš mu naše najstrože čuvane tajne“, siktao je Momoči. Brkovi sumu se nervozno trzali.

„To nije tačno, učim ga samo onome što mu je neophodno da bi preživeoputovanje."

„Ali on je samuraj! I stranac! To je u suprotnosti s našim učenjem i tomora prestati.“

Soke je odmahnuo glavom. „Ja sam veliki majstor. Na meni je da odlu-čim ko može, a ko ne može da uči veštinu. Slobodno se obrati šoninu.Smatram da dugujemo pomoć dečaku, nakon svega što je pretrpeo od Zma-jevog Oka...“

„Ne želim da dovodiš u opasnost čitavo selo, zbog pogrešno usmerenogosećanja krivice", prekinuo ga je Momoči.

Zdepasti čovek se trudio da kontroliše srdžbu. „Taj dečak je stalna opa-snost po naše selo. Zbog njega samurajske patrole hodaju planinskim sta-zama. Bićemo bezbedni ako ga predam daimju Akečiju.“

„Već sam ti rekao da s tim feudalnim gospodarem nema pogađanja“, ube-đeno će Soke. „Rešen je da iskoreni šinobi. Tako bi postigao ono što je ge-neral Nobunaga zamalo učinio. Predaja dečaka bi samo ojačala njegovpoložaj kod šoguna. Ne sme da ga ubedi da su nindže opasnost u dobamira. Ne bismo imali ni najmanje šanse za opstanak ako obezbedi šoguno-vu podršku."

„Predstraže javljaju da Akeči priprema napad, nezavisno od šogunovepodrške. Do mene je dospela vest da okuplja drugi bataljon u zamku Ma-rujama.“

„To je još jedan razlog da ne dižemo prašinu."

92

„To je još jedan razlog da predamo dečaka, samuraja. Ne znamo kome jeodan. Mogao bi nas izdati, da bi kupio slobodu.“

„Sumnjam u to“, odvratio je Soke i spustio šolju. „Džek je možda samu-raj, ali je častan. Ima čisto srce dostojno nindže.“

„Previše veruješ tom gajdžinu. Razgovaraću sa šoninom. Možda će te onurazumiti.“

Momoči se kratko poklonio i pohitao u pravcu seoske kuće. Džek je sače-kao da veliki majstor uđe u kuću.

Zašto se Soke oseća tako obaveznim da mi pomogne?

Stekao je utisak da starac zbog nečega krivi sebe zbog nevolja koje su gasnašle. Možda zna za priručnik i pokušava da pridobije njegovo poverenjeda bi se domogao šifre. Soke i njegov klan su živeli u dobrovoljnoj izolaci-ji u planinskoj dolini. Zbog toga nisu mogli imati veze sa Zmajevim Okomili političke ambicije oca Bobadilja, čoveka za čiji račun je ubica radio.

Veliki majstor je rekao: Jedno drvo ne čini šumu. Džek je naučio da cenitu misao, za kratko vreme koje je proveo živeći i obučavajući se među nin-džama. Odgovaralo mu je što se starac trudi da ga nauči njihovim vešti-nama, bez obzira na njegove planove. Novostečeno znanje će biti odživotne važnosti na putu koji mu predstoji.

Nije imao razloga da veruje bilo kom nindži, ali je sad bolje razumeo nji-hovu situaciju. Samurajski gospodar se ponaša kao tiranin. Nije hteo da na-vlači nesreću na selo dugim boravkom u njemu. A, opet, ako bi ga sadnapustio, bio bi uhvaćen, što bi ozbiljno ugrozilo selo. Bio je zarobljeniknepovoljnih okolnosti. Slagao se sa Sokeom da je najbolje da sačeka doksamuraji ne odustanu od potrage.

U međuvremenu se mora čuvati Momočija. Taj nindža bi ga prvom prili-kom predao dušmanima.

93

20.

ŠESNAEST TAJNIH UDARACA

Džek se mrštio od bola. Mijuki ga je oborila na kolena. Bol ga je parali-zovao. Držala ga je za palac. Stiskala ga je svom snagom. Stajala je na pr-stima, kao da hoće da ga još više ponizi.

„ Tako se izvodi ta tehnika, samuraju“, rekla je, kad ga je pustila.Dve nedelje je vežbao taktike izbegavanja i bežanja. Učio je i nindža ver-

ziju tajdžicua. Nije očekivao da će se njihova tehnika borbe bez oružja toli-ko razlikovati od one koju je usvajao u Niten Iči Rjuu. Naučio je da cenidelotvornost novog stila. Privlačio ga je.

Cilj njihovog tajdžicua nije bio smrt ili onesposobljavanje protivnika, većkrčenje puta za bekstvo. Dok su samuraji disciplinovano ponavljali pokretedo savršenstva, nindže su retko vežbale istu tehniku više od pet puta, najednom času.

„Kruti sistem je ranjiv na napade“, objašnjavao im je veliki majstor.„Svaka formalna struktura pati od ugrađenih slabosti. To je mana samuraj-ske borbene tehnike. Kuća se ruši kad ostane bez temelja.“

Demonstrirao je svoju misao Džeku. Zatražio je da ga napadne na klasi-čan, samurajski način. Uredno je izbegao dijagonalni udarac i stao na deča-kovu prednju nogu. Udario ga je u zadnji deo kolena, da bi ga izbacio izravnoteže. Bio je toliko zbunjen da ga je starac lako stisnuo oko vrata.

94

Oborio ga je na tle, pre no što je stigao da reaguje.

„U nindžicuu nema ispravnog i neispravnog poteza“, nastavio je velikimajstor. „On poznaje samo delotvornost. Svaki napad s kojim se susrećeteje jedinstven u pogledu rastojanja i vremena. Shodno tome i svaki odgovormora biti jednako jedinstven. Naučite osnovne principe, pa ih primenjujteprilagodljivim umom.“

Svaka lekcija iz tajdžicua je bila bolno iskustvo, ali se nijedna nije moglaporediti s današnjom, kad ga je Soke upario s Mijuki, da bi vežbali oboga-ljujuće zahvate.

Ustao je, masirajući bolni palac. Jutarnje sunce se probijalo kroz drvećena proplanak, ali lekcija nije bila ni blizu kraju. Ostali učenici su neumornovežbali različite udarce.

„Dobro si to izvela, Mijuki", reče Soke. Klimao je s odobravanjem na za-hvat s palcem. „Mislim da je vreme da Džek nauči šesnaest tajnih udaracaod tebe.“

To ju je iznenadilo. „Da li mora sve da ih nauči?“Starac je klimnuo.

„Kako zapovedaš, veliki majstore“, rekla je. Oklevajući se naklonila.„Džek“, reče Soke, „možda si obučavajući se za samuraja upoznao neke

od ovih tehnika i koristio pesnice, ivice dlana, laktove ili kolena. Nindže sene ograničavaju na pomenuta sredstva. Za nas je čitavo telo oružje. Mijuki,molim te da mu pokažeš udarac demonskog roga.“

Bez upozorenja se zaletela glavom na Džeka. Udarila ga je čelom u rebrai bacila na tle. Pao je na leđa i ostao bez daha.

„Cenim tvoju posvećenost, ali si malčice preterala u izvođenju tehnike“,upozorio je učitelj.

„Suzdržavala sam se“, negodovala je. „Nisam mu slomila rebra, zar ne?“Za dlaku sam izbegao takvu sudbinu, pomisli Džek. Ponovo je pokušava-

la da ga nadmaši i potčini sebi.

„Sve je u redu“, rekao je. Podigao se i otresao prašinu. „Trebalo je da za-uzmem snažniji stav.“

„Vrlo dobro“, reče Soke „Nastavi s pokazivanjem ostalih tehnika. Budipažljiva, pogotovo s udarcem osam listova.“

95

Oštro je odmerio Mijuki pre no što se okrenuo drugim učenicima.

„Šta je udarac osam listova?“, pitao je Džek.Opaučila ga je po ušima sklopljenim šakama. Zadrhtao je od neočekiva-

nih udaraca, iako je napad bio relativno blag. Izvalio se na stranu, kad suga noge izdale.

„Pravilno izvedeni udarac osam listova može da izazove gubitak ravnote-že i sluha kod protivnika.“ Smeškala se, gledajući kako se Džek podiže,oslanjajući se na drvo.

„Sad znam zašto“, našalio se, iako mu je zvonilo u ušima.

„Ovaj udarac se zove produženi zglavak.“Savila je prste na drugom zglavku. Zarila ih je posred Džekovih grudi.

Vrisnuo je. Udarac je bio izuzetno bolan. Pokazala mu je drugi, pre no štoje stigao da se oporavi.

„Ovo je udarac igličastog prsta.“Stisnula je desnu šaku. Samo mali prst je ostao ispružen.

„Šta ćeš učiniti s njim?“ Prst je izgledao preterano nežno za bilo kakavsuvisli udarac.

„Namenjen je mekim ciljevima. Na primer očima, ili...“

Hitro ga je uvukla u njegovo levo uvo. Zarila ga je duboko u ušni kanal.Strašni bol mu je sevnuo kroz čitavo telo, pre no što je shvatio šta se doga-đa.

„To boli!“, vrisnuo je. Podigao se na prste, da bi se oslobodio agonije.

„I treba da boli“, pribrano će Mijuki. „Ciljala sam kjuša tačku.“„Molim te, mislim da je ovo dovoljno!"

„Kako ćeš shvatiti delotvornost tehnika, ako u potpunosti ne osetiš njiho-vo dejstvo? Jak si mi ti samuraj!“

Izvukla je prst iz ušnog kanala i oslobodila nervnu tačku. Bol je istog tre-nutka prestao. „Mislim da bi trebalo da prekinemo poduku.“

„Ne!“, povikao je Džek.„Onda prestani da kukaš.“

„Ne kukam, samo ne volim da me neko nepotrebno maltretira.“

96

„Da bi bio nindža, moraš da budeš pravi muškarac. Ti to očigledno nisi“,odvratila mu je.

Prestao je da negoduje, žacnut njenim komentarom. Na kraju lekcije jebio bolan i izubijan po čitavom telu. Nije se uzdržavala pri demonstriranjušesnaest tajnih udaraca. Nakratko se onesvestio pri pokazivanju udarca pa-dajuće ruke. Fenomenalnim izvođenjem pomogla mu je da shvati kako daprimeni različite udarce i koliko su delotvorni u borbi.

„Sjajno ste radili“, pohvalio ih je Soke kad je objavio kraj vežbanja.„Džek, neobično brzo usvajaš znanje.“

„Imao sam retko predanu učiteljicu“, odvratio je. Hladno se osmehnuopartnerki.

„Delim tvoje mišljenje“, reče učitelj, s mudrim osmehom. „Ne mislišvaljda da sam je slučajno izabrao!“

Veliki majstor je raspustio skup. Mijuki je prošaptala krajičkom usana:„Soke je možda zadovoljan, ali mene nećeš tako lako impresionirati. Nezadržavaj se predugo u našem selu, samuraju. Ti nisi nindža, niti ćeš toikad biti.“

Okrenula se i požurila ka selu.

Bio je zatečen žestinom i postojanošću njenog neprijateljstva. Druge nin-dže su počele da ga prihvataju, pa nije mogao da dokona zašto ga toliko nepodnosi. Sećao se obuke s Akiko u Niten Iči Rjuu. Pitao se kako dve mladeratnice mogu biti toliko različite.

Akiko i Mijuki su bile kao vatra i led.

Uživao je vežbajući s Akiko. Svako ogledanje s Mijuki ličilo je na težakispit. Mogao bi se zakleti da je Kazukijeva nindžanska sestra, da je Sokenije toliko cenio. Bila je darovit borac, ali je prema njemu bila čvrsta i ne-popustljiva kao stena. Nije ga mrzela ništa manje od starog dušmanina izsamurajske škole.

Akiko je bila jednako talentovan borac. Posedovala je unutrašnju snagu,britku kao samurajski mač. Imala je i saosećajnu stranu. Pristupala je ljudi-ma s toplinom i bezgraničnim razumevanjem.

Strahovito mu je nedostajala.

97

21.

PIRINČANI PAPIR

Hanzo je punom brzinom protrčao pored kuće. Kobej je blago zaostajaoza njim. Sledili su ga dva dečaka. Džek se pitao zašto toliko žure. Prestaoje da vežba nečujno hodanje u pirinčanom polju. Gledao je kako dečurlijaodmiče putem. Protrčavali su pored seljana, koji nisu pokazivali nikakveznake uznemirenja. Stigli su do jezera i obišli veliko drvo s isturenom gra-nom. Vratili su se na put.

„Šta to radite?" doviknuo im je Džek.„Vežbamo... brzinu", prostenjao je Hanzo u trku.

„Ali zašto nosite šešire?“„Zbog njih brže trčim“, odvratio je Hanzo. Protrčao je pored njega bez

zaustavljanja. „Ne mogu... da im dopustim... da padnu.“

Trčao je putem ka hramu. Ostavljao je oblačić prašine za sobom. Kobejmu je bio za petama, ali su druga dva dečaka sve više zaostajala. Vežbanjeje donekle objašnjavalo Hanzovu čudesnu brzinu u bežanju.

„Dečkić je impresivan, zar ne?“

Soke je stajao iza Džekovih leđa. S ponosom je posmatrao unuka.„Nesumnjivo je pun iznenađenja", složio se Džek. „Posle samo nekoliko

lekcija dovoljno je umešan da vitla pravim mačem. Vežba kao da je rođen snjim. Od koga je nasledio tu veštinu? Od roditelja? Ili od tebe?“

98

„Ne, ne, ne... On je prirodni talenat. Baš kao i ti.“

„Ja?“, reče Džek, zatečen pohvalom.Veliki majstor je klimnuo.

„Strahovao sam da će te samurajska obuka sprečavati da ovladaš nindži-cuom, ali si ti veoma brzo usvojio osnovne principe. Još impresivnije je štosi se prilično izveštio u šinobi arukiju“ nastavio je Soke.

Umorni osmeh je osvanuo na staračkom licu. „Sad si mnogo bolji, negokad si prošle nedelje pokušao da se prikradeš Momočiju i meni, dok smopili čaj.“

Zacrveneo se od stida.„Ne brini. Špijuniranje je veština koju potičemo i negujemo kod nindži.“

„Možda je vreme da odem“, reče Džek. Bilo mu je neprijatno što je otkri-ven u prisluškivanju. „Predugo sam ostao u selu.“

„Ni u kom slučaju“, reče Soke i nehajno odmahnu rukom. „Tek što si na-činio prve korake u razumevanju pet prstenova. Postupio bih neodgovornoako bih te pustio da pođeš na put poluobučen.“

„Ali Momoči...“„Momoči samo preterano brine“, prekinuo ga je Soke. „Ali, to je dobra

stvar. S pažnjom ga slušamo. Njegova sumnjičava priroda se više no jed-nom pokazala korisnom. Zna da namiriše nevolje.“

„To je još jedan razlog da odem“, navaljivao je Džek. „Ne želim da jošviše ugrozim selo.“

Nije hteo da ode, uprkos plemenitim rečima. U dolini se osećao zaštiće-nim. Istina je da se brinuo zbog Momočijevih namera, ali su samuraji pred-stavljali veću pretnju. A, opet, nije hteo da ostane duže no što je neophodnos nindžama, iako su mu lekcije iz nindžicua osetno povećavala šanse dastigne živ do Nagasakija.

Učitelj je brižno položio ruku na dečakovo rame.„Momoči greši kad si ti u pitanju. Razgovarao sam sa šoninom. On deli

moje mišljenje. Potraga za tobom jenjava, ali samuraji još patroliraju grani-cama. Trebalo bi da još malo ostaneš. Strpljenje nije samo dobrodošla oso-bina nindži. Bezbroj puta im je spaslo glavu.“

99

Džeku je laknulo kad je čuo za šoninovu odluku. Znao je da Mijuki nećebiti oduševljena kad sazna da će još ostati. Računao je da će pokušati damu zagorča život među nindžama.

„Pođi za mnom. Vreme je da usavršiš nečujno hodanje", reče Soke. Po-veo ga je u kuću.

Na podu dome bile su duge rolne pirinčanog papira. Pružali su se od vra-ta do drvene platforme. Bile su vlažne.

„Tvoj zadatak je da pređeš na drugi kraj sobe a da ne pocepaš papir.“To mu se činilo neizvodljivim - svici su delovali krajnje nežno.

„Moraš ovladati uki-ašijem“, objasnio je Soke. „Tehnikom plovećih sto-pala.“

Veliki majstor je stupio na papir vrhovima prstiju. Polako je podigao sto-palo. „Zamisli da ti je svaki korak lak kao pero.“

Nije mogao da veruje svojim očima. Činilo mu se da starac lebdi iznadpovršine papira. Pregazio je sobu a da nije ostavio nijedan trag stopala natankim svicima. Neupućenom posmatraču bi to izgledalo kao magija.

„Probaj sad ti“ reče Soke. Stajao je na uzdignutom drvenom podu, i po-smatrao učenika.

Udahnuo je i pažljivo spustio prste na papir, baš kao veliki majstor. Do-bro je počeo. Spustio je stopalo na pod i načinio drugi korak. Čuo je cepa-nje papira kad je podigao zadnju nogu.

„Prizovi prsten vetra“, posavetovao ga je učitelj. „Nemoj da hodaš, većplovi.“

Probao je ponovo. Prizvao je osećaj lakoće i zamislio da je pero. Ravno-teža mu se znatno poboljšala, posle silnog vežbanja na pirinčanim poljima,ali bi svaki put pocepao papir.

Vrata su se otvorila. U kuću je uleteo Hanzo, užurban i okraćala daha.

„Ploveća stopala!“, povikao je. „To mi se sviđa!“Skinuo je sandale, da bi se pridružio Džeku. „Kladim se da ću stići na

drugu stranu pre tebe, tengu!“

„Ovo nije trka, Hanzo", blago ga je ukorio deda. „Plahovitost će te jed-nog dana upropastiti, ako ne naučiš da je zauzdaš.“

100

Cepanje papira je stiglo kao odjek Sokeovih reči, kad je mališan pokušaoda pretekne Džeka.

„To je samo mala poderotina", branio se. Skupio je palac i kažiprst, da bipokazao koliko je beznačajna.

Starac je odmahnuo glavom. „Poderotina je poderotina. I najsitnija gre-ška u rasuđivanju može da uništi zadatak. Ne zaboravi to. Život bi ti mo-gao zavisiti od toga.“

„Da, Soke“, postiđeno će Hanzo.„Strpljenje je neophodna vrlina za ovladavanje uki-ašijem“, nastavio je

Soke. „Kad jednom ovladaš njime, moći ćeš da nečujno stupaš preko svakepovršine.“

„Da li to važi i za slavujev pod?“, pitao je Džek.Daimjo Takatomi, gospodar provincije Kjoto, pre dve godine je pozvao

Džeka u zamak. Pokazao mu je čudesnu bezbednosnu stvar za sprečavanjeupada plaćenih ubica. Bio je to drveni pod na metalnim šarkama, koje sucvrkutale kao ptice na najmekši dodir stopala. Niko nije mogao da ga pre-gazi a da ne uzbuni stražare. Pretpostavljalo se da to važi i za nindže.

„To je najzahtevnije prelaženje", priznade Soke. „Znam samo jednog čo-veka kome je to pošlo za rukom.“

„Hoćeš li mi pokazati kako je to uradio, deda?“, gorljivo će Hanzo.

„Hoću, kad mi ukradeš jastuk ispod usnule glave. To će biti znak da siistinski ovladao uki-ašijem. Tek tada ćeš steći neophodnu veštinu za prela-ženje slavujevog poda.“

Potapšao je unuka po glavi. Seo je pored ognjišta i potpalio vatru za ve-čeru.

Hanzo je pogledao Džeka. Razočaranje mu se ogledalo na licu.„To je nemoguće“, žalio se tiho. „Pokušao sam, ali se on uvek probudi!“

101

22.

ŠURIKEN

„Kako napreduje sviranje šakuhačija?“, zanimao se Soke.

Džek je podigao pogled s doručka, koji se sastojao od pirinča, mizo supe,kiselih krastavčiča i kuvane ribe. Gotovo da je zaboravio ukus ječmenoghleba, putera i sira, nezaobilazne sastojke doručka u Engleskoj. Njegovprethodni život se sveo na sve bleđe sećanje. Često se pitao da li će prepo-znati Englesku, kad se konačno vrati kući. Još zanimljivije pitanje je biloda li bi ga sestrica prepoznala.

„Da budem iskren, nisam puno vežbao sviranje frule", priznao je.

Osećao je blagu krivicu. Već nedelju dana nije prineo sviralu usnama. Toje bila prijatna razbibriga, ali je verovao da je pametnije da troši vreme nausvajanje veština nindži, koje će mu pomoći na putu do Nagasakija.

„Usredsredio sam se na uki-aši i tajne udarce.“

„Qd tebe očekujem svakodnevno muziciranje."„Redovno vežbam kontrolu disanja“, žurno dodade Džek. „Šakuhači nije

samo meditacija i vežba disanja.“

Starac je dohvatio frulu i zasvirao. Dirljiva melodija je uspavljivalaDžeka, koji ga je s poštovanjem slušao, naslonjen na zid.

Soke je, u jednom trenutku, podigao bambusovu frulu. Uperio je na uče-nika.

102

Čuo je oštro hu.

Crna strelica je poletela iz frule. Zarila se u drvenu gredu pored njegoveglave. Zanemeo je od zaprepašćenja. Hanzo se zasmejao, iako je imao ustapuna pirinča.

Starac je spustio frulu. „Kao što sam ti rekao. Zaista očekujem da nasta-viš da vežbaš.“

„Da li je to oružje? uskliknuo je Džek, kad je povratio glas.Soke je klimnuo. „To je skrivena duvaljka."

Spustio je instrument. Ustao je i dohvatio štap.„Ako nindža želi da slobodno putuje, mora da nosi oružje koje ne pobu-

đuje sumnju.“ Potapšao je po štapu. „lako izgleda bezazleno, moj štap zapomaganje u hodu predstavlja veoma efikasnu hanbo. Palicom mogu uda-rati, zaustaviti ili čak oboriti neprijatelja."

Okrenuo je vrh bambusovog štapa.„Ovaj šinobi dodatak čini ga još smrtonosnijim."

Zamahnuo je štapom iznad glave. Kratki lanac je izleteo iz šuplje unutra-šnjosti. Zazviždao je kroz vazduh. Kraj s tegom je prošišao tik ispred Dže-kovog nosa. Po drugi put za kratko vreme progutao je iznenađenje. Ovoneće biti opušteni doručak, kakvom se nadao.

Uvukao je lanac u štap i pokazao raznolike poljodelske alatke razbacanepo domi.

„Za nindžu sve može postati oružje. Mlatilicu za pirinač smo preobraziliu nunčake. Žetveni srp je postao smrtonosna kama. Kuka za hvatanje kagi-nava korisna je za penjanje i povređivanje neprijatelja. Najbolje je da skri-veno oružje deluje što običnije.“

Podigao je jedan haši, kojim je doručkovao. Trznuo je zglobom i bacioštapić za jelo na Džeka. Prošao je kroz zid kao strela, tik pored dečakoveočne jabučice.

„I haši može biti veoma delotvorni šuriken, za osobu koja raspolaže od-govarajućom tehnikom.“

Džek je iščupao štapić za jelo iz zida. Začuđeno ga je posmatrao. Više ni-kad neće uzimati haši zdravo za gotovo.

103

„Hajdemo" pozvao ih je učitelj. „Potražičemo Tenzena. On je jedan odnajboljih u šuriken-džicuu."

Trojka je krenula ka seoskom trgu. Našli su Tenzena u Kadžijevoj kovač-nici. Poklonili su mu se. Soke je zamolio mladića da uputi Džeka u veštinubaratanja šurikenom.

„Šuriken je jednostavno, ali raznovrsno oružje", objasnio je Tenzen, dokje kovač raspoređivao niz sečiva za bacanje. Neka su biia slična gvozdenimvrhovima kopalja. Bilo je ravnih i zvezdastih, dok su neka podsećala naigle i noževe.

„Kao što vidiš, većina je dovoljno mala da stane na dlan. To nam u borbiobezbeđuje element iznenađenja.“

Podigao je osmokraku zvezdu za bacanje, s otvorom na sredini.

„Uglavnom se koriste za skretanje pažnje neprijatelju", nastavio je su-mornim glasom, „iako mogu da ubiju.“

Pokazao je na nekoliko mesta na Džekovom telu.

„Gađamo oči, lice, ruke i stopala. U suštini, ciljamo svaki deo tela neza-štićen samurajskim oklopom.“

„Da li su otrovni?" pitao je Džek. Setio se đavolskih taktika ZmajevogOka.

Mladić je odmahnuo glavom. „Možeš da otruješ vrhove da bi oružje uči-nio smrtonosnijim, ali potom moraš da budeš veoma, veoma pažljiv s njim.Ne bih ti savetovao tako nešto, dok se ne uvežbaš."

Džek je posmatrao raznolike šurikene s mešavinom strepnje i fascinacije.

„Čemu ovaj služi?“, pitao je i pokazao na veliki šuriken sa spiralnim ko-nopcem.

„To je moj mali izum“, oglasio se kovač, s ponosnim osmehom. „Nadah-nut je prstenom vatre. Privezao sam fitilj na šuriken. Mogu da ga zapalim iizazovem požar. Zamolio sam Tenzena da ga isproba.“

„Izvešten sam da je izum položio praktični ispit“, oglasio se Soke. Srdač-no je potapšao kovača po ramenu. „Tenzene, da li ćeš pokazati Džeku trinajvažnije tehnike za bacanje šurikena?“

Mladić se naklonio i odabrao nekoliko šurikena. Zauzeo je odgovarajućipoložaj na trgu. Na jednom kraju su bila tri direka, pobodena u zemlju. Iz-

104

daleka se videlo da su izbrazdani i išarani. Pretpostavio je da ih svakodnev-no koriste za gađanje.

Nekoliko seljana se skupilo da posmatra predstavu.Tenzen je odabrao šiljati šuriken, Bacio ga je na metu, preko ruke. Udario

je u prvi stub uz jasno tup. Zatim se odlučio za šuriken ravnog vrha. Bacioga je ispod ruke. Oružje je pogodilo drugi direk, otkinuvši iver. Konačno jezavitlao šuriken u obliku zvezde, s nivoa pojasa. Srebrna zvezda je sevnulakroz vazduh i prodrla u treći direk. Svaki izbačaj je izveden naizgled beznapora i razorno delotvorno.

„A sada iki goken“, naložio je veliki majstor.Hanzo je munuo Džeka. Uzbuđeno mu je šapnuo. „To je tehnika ’pet

oštrica u jednom dahu’! Samo Tenzen može da je izvede.“

Mladić je rasporedio četiri zvezde za bacanje u levoj ruci. Odmeravao jetežinu prvog šurikena u desnici i nišanio.

U deliću sekunde hitnuo je prvi šuriken. Ruke su mu se munjevito kretaledok je bacao sledeća četiri. Bio je tako brz da su četiri projektila poletelapre no što je prvi udario u srednju gredu. Pogodili su drvo jedan za drugim,kao niz kuršuma.

Svi su aplaudirali. Tenzen im se učtivo poklonio. Predao je četvorokrakuzvezdu Džeku.

„Probaj.“

Oklevajući je prihvatio. Šuriken je bio lakši no što je očekivao. Ivice subile izuzetno oštre. Osećao se nelagodno držeći oružje koje je bilo zaštitniznak nindži. Pogotovo nakon što je video kakvu štetu može da nanese. Nje-gov otac je ranjen takvim projektilom. Kuvar u Akikoinom domu je ubijennjime, a Jamatov brat otrovan. Sad će naučiti kako se koristi.

Tenzen je protumačio njegovo oklevanje kao odsustvo samopouzdanja.

„Drži ga između palca i kažiprsta. Ne stiskaj previše“, posavetovao ga je.Podešavao mu je položaj prstiju. „Drži ga lako, kao lastavičje jaje. Dozvolimu da klizne iz prstiju.“

Radio je ono što mu je rečeno. Poravnao se s prvim direkom.

„Baci ga postrance, ravno, kao da bacaš kamen. U trenutku puštanja,ukruti prste i zglob, da bi dobio pravu i tačnu putanju.“

105

Zabacio je ruku. Spremao se za izbačaj. Ispravio je ruku, trznuo zglobomi pustio metalnu zvezdu.

Poleteo je kroz vazduh i pogodio pravo u središte mete.Tenzen i Hanzo su ga zabezeknuto posmatrali. Veliki majstor je iznena-

đeno podigao obrve. Ni Džek nije mogao da veruje da je to učinio.

„Početnička sreća“, rekao je.Tenzen mu je nemo dodao drugu zvezdu.

Ponovio je iste kretnje. Ovog puta je osećao pritisak mnoštva radoznalihočiju. Pustio ga je prekasno i s previše snage. Zvezda je promašila metu iodletela između direka, ka seoskom zdencu.

Tamnokosa devojka je ispustila krik zaprepašćenja kad je projektil razbioglineni krčag koji je punila. Voda se prosula po njoj. Mijuki se gnevnoosvrtala za napadačem, sve dok ga nije opazila.

Odmerila ga je ubilačkim pogledom.Tenzen je pokušavao da prikrije osmeh rukom. Prošaptao je: „Mislim da

ti je vežba neophodna."

106

23.

NEVIDLJIVI NINDŽA

„Sedi, molim te“, reče šonin. Pokazao je Džeku da zauzme mesto izmeđuSokea i Hanza.

Pozvan je na večeru, u seosku kuću sa svojim domaćinom. Mijuki, Ten-zen i zlovoljni Momoči sedeli su prekrštenih nogu, prekoputa njih. Šonin jebio na čelu stola.

Dve devojke s poslužavnicima su ušle u odaju. Rasporedile su činije is-pred zvanica. Hrana nije bila raznolika i otmena kao na samurajskim ban-ketima u Kjotou, ali je bila izuzetno ukusna. Jeli su mizo supu, plavipatlidžan, kisele krastavčiće, omlet i ribu s roštilja, uz obilje kuvanog pirin-ča.

„Reci mi šta misliš o životu nindže?“, pitao ga je šonin.Džek nije žurio s odgovorom.

„Izazovan je!“, rekao je posle kraćeg razmišljanja.Nije imao na umu samo zahtevnu i raznoliku nindžicu obuku. Niti način

na koji su se nova saznanja sukobljavala s onim što je naučio u školi za sa-muraje. Imao je problema sa svojim poimanjem nindži. Proveo je čitav me-sec u njihovom selu. Predubeđenja su se, baš kao i kora mikana, polakoljuštila, otkrivajući drugačiju istinu.

Više nisu bili bezlične ubice s kojima se borio, več seljaci, zanatlije, deca

107

i partneri u obuci. Veoma su se razlikovali od samuraja, ali to ne znači danisu poznavali vrlinu ili plemenita načela. Duh ninikua je bio prisutan usvakom aspektu njihovog života. Imali su filozofiju i način života jednakesamurajskom bušidu. Samo što su se vodili samilošću i principima pet pr-stenova.

Morao je da prizna da je uživao obučavajući se za nindžu. Njihove mrač-ne i tajanstvene veštine su imale smisla - pogotovo kad bi pomislio nadugo i opasno putovanje koje ga čeka. A, opet, posle očeve smrti se zakleoda će nindže biti njegovi večiti neprijatelji. Ali da li su bili?

Iskustvo ga je nagonilo na preispitivanje tog uverenja. Nindže su ga štiti-le od samuraja. S njim su su uglavnom ophodile ljubazno i s poštovanjem.Nekolicinu, poput Sokea, Hanza i Tenzena, smatrao je prijateljima i pokro-viteljima. Bilo mu je teško da se odrekne starih ubeđenja, zato što mu jenindža predugo bio najveći neprijatelj. Previše vode je prošlo ispod mosta,da bi odjednom počeo da im veruje. Još uvek nije proniknuo u njihoveistinske namere, niti je znao zašto mu pomažu. Zbog toga je, poput Mo-močija, ostao sumnjičav i oprezan.

Život nindže je bio izazovan... predstavljao je izazov svemu za šta se za-lagao i čemu je verovao.

Šonin je mudro klimnuo, kao da je svestan sukoba u dečakovom umu.

„Kako bi ocenio njegov napredak, Soke?“„U nindžicuu se snalazi kao žaba u vodi - trebalo bi da vidiš njegov šino-

bi aruki na pirinčanim poljima“, odgovorio je, posmatrajući dečaka s bla-gonaklonim osmehom. „Iako je malo neprecizan u šuriken-džicuu“

Sramežljivo je pogledao u Mijukinom pravcu. Mrštila se na njega. Jošmu nije oprostila što joj je slomio krčag i polio vodom.

„Brzo uči, oče“, reče Tenzen.

„Dobro je. Nisam ni sumnjao da će brzo napredovati pod tvojim nadzo-rom“, odvratio je šonin. Ponosno je posmatrao sina.

„Mijuki, čuo sam da si ga upućivala u šesnaest tajnih udaraca. Da li ih jesve naučio?“

„Jeste“, procedila je kroz stisnute usne.Kako ih ne bi naučio, pomisli Džek, kad ih je toliko puta demonstrirala

108

na meni?

„Nesumnjivo se čudiš što sam se složio sa Sokeovim zahtevom da te nau-či veštinama nindže, iako si samuraj", reče šonin.

„Razmišljao sam o tome.“

„Pa, računao sam na razmenu veština. Čuo sam da si Hanzu pokazaoosnove samurajskog mačevanja. Voleo bih da saznam više o tehnici dvaneba. Čuo sam da je ta mačevalačka tehnika nepobediva. Šta možeš da mikažeš o njoj?“

Oklevao je. Masamoto je tajnu dva neba otkrivao samo nekolicini učeni-ka Niten Iči Rjua, onima koje je smatrao umno, telesno i duhovno doraslimtom izazovu. Znao je kakav bi pokroviteljev odgovor bio kad bi mu zatra-žio dozvolu da otkrije mukotrpno stečeno znanje: Nikad ne otkrivaj tajneneprijatelju.

A, opet, nindže su s njim podelile niz tajnih tehnika. Ne samo da bi odbi-janje u ovakvoj situaciji bilo nerazumno već bi s punim pravom bilo shva-ćeno kao otvoreno nipodaštavanje domaćina.

Našao se u nedoumici. Bilo bi lepo kad bi mogao da se posavetuje sa sen-sejem Jamadom. Setio se alegorije koju je stari majstor zena predstavioJoriju, nekoliko dana pre polaska iz Tobe: Mačka je naučila tigra kako dase bori. Tigar je silno osnažio. Jednog dana se obrušio na mačku, koja jepobegla uz drvo. Tu tajnu mačka nije odala tigru.

Našao se u opasnoj ulozi tigrovog učitelja. Odlučio je da upozna šonina sosnovnim principima dva neba, ne otkrivajući pojedinosti i finese mačeva-lačkog stila.

„Poznaješ li tu tehniku?“, pitao ga je šonin odlučnim i znatiželjnim to-nom.

„Naravno“, odgovorio je Džek sa osmehom. „Dva neba su tehnika borbes dva mača. Pokreti su tako zamišljeni da dozvoljavaju istovremeni napad iodbranu. Masamoto-sama veruje da je neophodno poslužiti se svakimoružjem kad vam je život u opasnosti.“

„Tvoj učitelj je nesumnjivo mudar čovek. Nastavi.“

„Dok su dva mača srž tehnike, suština dva neba je u pobedničkom duhu.Cilj je pobeda svim sredstvima i oružjima.“

109

Poglavar sela je klimnuo s odobravanjem.

„To veoma podseća na nindžicu. Baš bih voleo da popričam s tim samu-rajem - iako je naš neprijatelj.“

„Bojim se da je to nemoguće. Šogun je izgnao Masamoto-samu.“

„To je velika šteta“, odvrati šonin. Osmeh mu se pojavio u uglovima usa-na. „Da li bi ti mogao da mi pokažeš dva neba?“

Džek je mislio da će se od njega tražiti samo priča o osnovnim principi-ma, a ne demonstracija. To mu se nije dopalo, ali nije imao kud do da sesloži. Kome bi pokazna vežba mogla naškoditi? Za ovladavanje moćnomtehnikom su potrebne godine, možda i čitav život. Tigar neće naučiti kakoda se penje uz drvo posle jedne demonstracije.

„Biće mi čast“, reče Džek i pognu glavu.„Sjajno. Soke će odrediti vreme i mesto. Imam dobre vesti. Samurajske

patrole su povučene. To važi za one u planinama."

Nevidljiva omča oko Džekovog vrata se opustila. Konačno će moći daproduži put za Nagasaki.

„Pretpostavljam da bi hteo da što pre nastaviš putovanje. Ipak, savetujemti krajnju opreznost, pošto sve straže i uporišta imaju naredbu da te uhvate,živog ili mrtvog. Možda bi bilo najbolje da ne polaziš pre završetka obukesa Sokeom. Šta još možemo da uradimo za tebe?“

„Učinite me nevidljivim!“, reče Džek. Mislio je na bezbrojne patrole iuporišta koja mu stoje na putu.

„To može biti sređeno.“

Dečak se nasmejao. Ućutao se, suočen sa šoninovim smrtno ozbiljnim iz-razom lica.

„Sve nindže uče veštinu nevidljivosti“, hladno će šonin.

„ Ali, to je nemoguće.“„Pitam te, koliko ovde ima ljudi?“

Džek je prebrojao ljude oko stola. „Sedmoro.“Seoski starešina je odmahnuo glavom.

„Zaboravio si Joko.“ Pokazao je na neupadljivu sluškinju koja je mirnosedela u uglu.

110

„Biti nevidljiv ne znači ne biti viđen. Stvar je u tome da ne budeš prime-ćen.“

„Taj zadatak bi u mom slučaju mogao biti nešto teži“, reče Džek. Poka-zao je na plave oči i kosu.

Šonin je odmahnuo rukom, kao da želi da kaže da su to beznačajne pre-preke.

„Soke, objasni mu, molim te.“Veliki majstor se obratio učeniku. „Nevidljivost je često stvar strpljenja i

hitrine. Nindža u suštini postaje nevidljiv kad koristi tehnike skrivanja i ne-čujnog hoda.“

„Ali ne mogu da se skrivam sve do Nagasakija", reče Džek.„To je istina. Ponekad je najbolje mesto za skrivanje, samurajima pred

nosom', rekao je i pokazao na Džekov nos.

„Kako to misliš?“„Nindža mora da bude majstor prerušavanja i podržavanja. Šiči ho de je

sedam načina hoda.“

„Šonine, uza sve dužno poštovanje“, prekinuo ga je Momoči, „da li zaistamisliš da je ispravno otkrivati tako duboke tajne?“

„Ova je od suštinske važnosti za njegov opstanak“, napomenuo je Soke.

„Džek se složio da nam pokaže dva neba. To je poštena razmena“, podse-tio ih je šonin.

Momoči je oklevajući pognuo glavu, što je značilo da se slaže.

„Kao što sam rekao, šiči ho de je ’sedam načina hoda’. Nindža može daliči na samuraja, seljaka, sarugaku igrača, jamabuši sveštenika, komusoa,trgovca ili putujućeg zabavljača. Tako maskiran, putuje slobodno i nepri-mećeno. Možemo da se probijemo i u zabranjene oblasti, ako se predstavi-mo kao zvanična lica.“

„Ali ja nisam Japanac, niti ću ikad biti.“

„Da li si vežbao da sviraš na šakuhačiju?“Klimnuo je.

„Dobro je. To će ti pomoći da postaneš nevidljiv. Samo komusoi imajupravo da sviraju taj instrument. Monasi praznine takođe imaju dozvolu da

111

slobodno putuju po čitavom Japanu.“

„Još uvek mi nije jasno“, reče Džek. Znao je da instrument može posluži-ti kao oružje, ali nije bio čaroban.

„Joko!“, viknu šonin. „Donesi komuso odeću."

Devojka je otvorila šodži. Vratila se nekoliko trenutaka kasnije, s plavomsvešteničkom odeždom i velikom, okruglom, pletenom košarom.

„Molim te, pokaži Džeku kako se komusoi odevaju.“

Skinula je halju, zlatni šal i obi i stavila košaru na glavu.„Nose košaru!“, uskliknu Džek. Glasno se nasmejao.

„Ona simbolizuje njihovu odeljenost od sveta. To je savršena maska zatebe.“

112

24.

DUBOKO RONJENJE

„Pet prstenova nas uče kako da nagnamo prirodu da radi u našu korist",objasnio je Soke dok je sedeo okružen učenicima na obali seoskog jezerce-ta. „Zemlja se koristi za skrivanje. Vetar za zametanje tragova. Vatra zauništavanje..."

Džek je žmirnuo. Morao je da skrene pogled zbog zaslepljujuće svetlosti.„... I skretanje pažnje.“

Veliki majstor je u šaci krio izglačani, srebrni šuriken. Koristio ga je zaskretanje snažnih sunčevih zraka.

„Od svih elemenata, nindža bi trebalo da izabere vodu za najbližeg sa-veznika“, poverio im je Soke. „Ništa nije mekše i prilagodljivije od nje, alijoj čak ni najjači ne mogu odoleti. Voda može tiho da teče ili da udara kaogrom. Može poslužiti kao oružje, za odbranu, kao sredstvo za kamuflažu ilitransport. Na primer, svi ste čuli za nindže Koge, koji koriste drvene vode-ne paukove na nogama za prelaženje šančeva. Ja više volim čamac, narav-no - mnogo je suvlji - ali ti metodi unose strah u srca samuraja, koji verujuda nindže znaju da hodaju po vodi!“

Učiteljeva izjava je izazvala prigušeni smeh. Džek se nije pridružio osta-lima. Bio je jedan od branilaca zamka Osaka, obmanutih tom taktikom.Malo mu je laknulo kad je doznao istinu koja se krila iza naizgled natpri-

113

rodne sposobnosti senovitih ratnika.

„Recite mi na koji način možemo preobraziti vodu u oružje?“Tenzen je podigao ruku. „Možemo zaprečiti ili skrenuti reku, da bismo

napravili poplavu ili rasturili mostove.“

Soke je klimnuo. „Sjajno. Takva taktika donosi rezultate bez direktnogsukoba s neprijateljem. Zahteva pažljivo planiranje. Ne gubite iz vida dateren može da vas omete. Ima li drugih mogućnosti?"

„Možete zatrovati izvor vode u zamku“, predložila je Mijuki.

„O... da, to je veoma delotvoran potez. Ali tako mogu stradati i neviniljudi.“

„U tom slučaju, samo neprijateljev pehar."

„To je znatno bolje“, pohvalio je veliki majstor.Džek je načinio mentalnu pribelešku, da nikad ne uzima piće iz Mijukine

ruke.

„Šta je s kamuflažom?“, pitao je veliki majstor.Hanzo je podigao ruku. „Možemo da se krijemo u burićima, urnama,

bunarima, jezerima, rekama..."

„Da, da, hvala ti, shvatili smo“, prekinuo ga je deda. Nežno je smirivaodečakov polet. „Vežbe disanja će vam omogućiti da se nakratko u njoj sa-krijete. Ali često ćete morati da budete duže vreme pod vodom.“

Ustao je i prišao stabljikama trske. Iščupao je dugu, tanku trsku iz vode.

„Šuplja trska poput ove omogućiće vam disanje pod vodom. Dobra jezato što ne odudara od okoline, pa će vas neprijatelj teže primetiti. Ali štaćete ako ih ne bude bilo pri ruci?“

„Možete da koristite saju“, reče Širo, koji je sedeo pored Mijuki i raseja-no posmatrao travu.

Tenzenu nije promaklo Džekovo zbunjeno mrštenje. Podigao je nindžato,da bi mu pokazao kraj kanija. Dok je Džekova samurajska saja bila obla ičvrsta, nindžina je imala otvor za disanje.

Učitelj je nastavio.

„Konačno, voda može biti korišćena za odbranu. Možete naterati neprija-telja u reku. Tako ćete ga prinuditi da se bori u vodi. Samurajski oklop će

114

otežati, što će vam dati prednost. Vežbajte tajdžicu i borbu s oružjem u je-zercetu, da biste se lakše snalazili u vodi.“

Džek se nadao da ga neće ponovo upariti s Mijuki. Ne bi se začudio akobi ga udavila - „slučajno“, naravno.

„Voda takođe može poslužiti kao štit. Tenzene, potreban si mi za ovudemonstraciju."

Soke je prišao drvetu pored jezerceta, dok se mladić skidao. Tamo ga ječekao luk i tobolac sa strelama.

„Možda će vas gađati dok bežite. Stoga je veoma važno da naučite kakoda izbegavate neprijateljske strele i kuršume.“

Veliki majstor je, na Džekovo zaprepašćenje, zategao luk i nanišanio uče-nika.

Tenzen je skočio u jezerce i zaplivao ispod površine. Soke je odapeo stre-lu na njega. Projektil je zaronio u vodu. Činilo se da će ga pogoditi, ali jeon nastavio da pliva. Starac je odapeo još dve strele. Mladić je i dalje pli-vao. Izronio je nepovređen na suprotnoj obali.

„Na tebe je red, Džek“, povika Tenzen.„Na mene?“ odvratio je Džek krajnje uznemireno. Tenzen se izvukao bez

ogrebotine, ali je znao šta radi.

„Šta čekaš!“, navaljivao je Hanzo. „Tengu ne može da umre!“Sumnjičavo je odmerio dečačića.

„Samuraj se uplašio", jedva je dočekala Mijuki.Shvatio je da nema izbora, ako ne želi da izgubi obraz pred svima. Ski-

nuo se i prišao obali.

„Kladim se da je voda hladnija nego ikad“, promrmljao je Širo, dok seDžek spremao da skoči.

Veliki majstor je već napeo strelu.

„Ne zaboravi da plivaš duboko“, posavetovao ga je Soke, dok je zapinjaoi nišanio.

Zaista se sprema da ga gađa.

Tri puta je duboko udahnuo, pre no što je zaronio u ledenu vodu jezerce-ta. Hladnoća ga je isprva presekla. Pokrenuo je noge, kad mu je sen strele

115

prošla pored glave. Morao je da dublje zaroni.

Strela ga je pogodila u leđa, dok je plivao. Na svu sreću, bio je dovoljnoduboko, pa je projektil ostao bez najvećeg dela ubojne snage. Nije prodrokroz kožu, ali mu je pomogao da shvati koliko je ova vežba opasna.

Nastavio je da pliva duboko. Nije hteo da rizikuje s izranjanjem. Žestokoje opteretio pluća. Očajnički je vapio za vazduhom. Obuka mu je pomoglada uguši pogibeljni poriv i da nastavi ka drugoj obali.

Druga strela mu je kliznula po nozi. Udarac je ovog puta bio znatno bla-ži. Tamna sen obale se približavala. Izleteo je na površinu. Halapljivo jegutao vazduh. Popeo se na obalu i prostro po tlu, užasnut i okraćala daha.

„Svaka čast“, reče Tenzen. Ohrabrujuće ga je potapšao po leđima.

„Soke je lud!“, prostenja Džek.Šoninov sin je klimnuo. „Obično gađa tupim strelama.“

Čekali su na drugoj obali, dok su drugi učenici ronili po jezercetu.Džek je primetio da nema seljaka na poljima, dok se izležavao na suncu,

sušeći se.

„Kada obrađujete njive?“, pitao je.Tenzen se osmehnuo.

„Leto je najlepše doba za uzgajivače pirinča“, objasnio je. „Posadili smoseme u proleće i prepustili posao prirodi. Sad sedimo i gledamo kako piri-nač raste. Imamo nešto malo posla oko trebljenja korova i navodnjavanja.To radimo u predasima obuke. Krajem leta grbačimo od jutra do mraka, ža-njući usev.“

„To je luda zabava!" žalostivo će Širo kad se sručio kraj njih, iscrpljen odplivanja. „Uskoro ćemo mlatiti pirinač, dok nam ruke ne otpadnu.“

Džek je tek sada shvatio koliko je vremena prošlo od dolaska u selo. Letoće se okončati, ako ne krene brzo. Putovaće u jesen. Dani će biti kraći, noćihladnije, a put duži. Vreme je da nastavi put.

Hanzo se pojavio na vodenoj površini i zaplivao ka njemu, sa širokimosmehom na licu.

„Rekao sam ti da tengu ne može da umre!“Shvatio je da će mu biti teško da se oprosti s dečačićem. Njegov polet je

116

bio zarazan, uprkos odbijanju da ga zove po imenu. Hanzova vedra prirodai otvorenost su delovali osvežavajuće na okolinu. Toliko su se razlikovaliod uzdržanog stava najvećeg broja Japanaca. Mališan se na časovima ma-čevanja pokazao kao bistri i radišni učenik. Zbog svega toga ga je zavoleo.

Hanzo se izvukao na obalu i seo, tako da je stopalima dodirivao vodu.Gledao je kako se Mijuki priprema za prelaz.

„Hanzo...“, zausti Džek, da bi naglo zaćutao i zinuo od čuda.

Pitao se kako to ranije nije opazio. A, opet, danas su prvi put plivali za-jedno.

„Šta je bilo?“, pitao ga je Hanzo.

„Hmm... ništa.“Lagao je.

Mališan je na zadnjici imao mali crveni beleg, u obliku latice sakura cve-ta.

Odgovarao je onom koji je po Akikoinim rečima imao Kijoši, njen davnoizgubljeni brat.

117

25.

TIHI UM

Džek je te noći ležao na futonu, nesposoban da zaspi. Neprestano je raz-mišljao o mogućnosti da je Hanzo Akikoin mlađi brat.

Jednom mu je poverila kako je, pre pet godina, Zmajevo Oko ubio Jama-tovog starijeg brata Tena i oteo dečaka. Mnogi su mislili da je Kijoši ubi-jen, ali je ona nepokolebljivo verovala da je njen mlađi brat živ. Zašto bi ganindža oteo?

Dečak nikad nije pronađen, uprkos opsežnoj potrazi Masamota i njegovihsamuraja. Akiko nije gubila nadu. Čula je glasinu o dečaku samurajskogroda, koji je postao pripadnik klana nindži u planini Iga. Bila je ubeđena daje to Kijoši.

To je bio jedan od razloga koji su je nagnali da prihvati Masamotovu po-nudu da se obučava kao nindža. Nameravala je da se uvuče u šinobi i pro-nađe izgubljenog brata. Samo je Zmajevo Oko znao šta se desilo sKijošijem. Odneo je tu tajnu u grob, baš kao i Akikoine nade.

Tako je bilo sve do danas.

Jednom je pitao kako će, nakon toliko godina, prepoznati brata. Objasnilamu je da Kijoši ima beleg u obliku latice sakura cveta na zadnjici. Baš kaoHanzo.

Možda se radi o slučajnoj podudarnosti. Dečkić je bio odgovarajućih go-

118

dina. Neke njegove osobine delovale su veoma prepoznatljivo. Podsećaoga je na Akiko strašću za životom, nezavisnošću i plemenitim duhom. Bioje rođeni borac, baš kao i njegova sestra.

Koliko nindži ima takav beleg?„Da li spavaš?“, čuo je šapat s druge strane odaje.

Nije odgovorio, Bio je suviše zanesen razmišljanjima o Hanzu, ili Kijoši-ju.

„Znam da si budan. Osluškivao sam tvoje disanje.“

Bleda mesečina se probila kroz prečage na prozorčiću. Okrenuo se premanjemu. Učinilo mu se da vidi Akikone crte na dečačićevom licu. Imao jevisoke jagodice, divan osmeh i oči crne kao biser koji mu je poklonila.

Kako bi bilo lepo da je dečak Kijoši, zbog nje.

„Hoćemo li da pokušamo da ukrademo Sokeov jastuk?“, prošaptao jeHanzo.

„Koliko se sećaš roditelja?"

Zatreptao je. „Mojih roditelja?“Džek je klimnuo.

„Znam samo ono što mi je deda rekao o njima. Umrli su kad sam imaopet godina.“

„Sećaš li se braće i sestara?“

Pažljivo je razmišljao. Čelo mu se nabralo. „Ponekad sanjam o divnojdami koja me zove kačimuši, ’mali vilin konjic’. Ali deda nikad nije pome-nuo da sam imao sestru.“

Ovaj deo priče se ne uklapa. Soke mu je rekao da su samuraji pobili de-čakove roditelje. Akikoina majka, Hiroko, živa je i zdrava u Tobi, dok jenjen otac pre deset godina tragično izgubio život u bici kod Nakasenda.Oni nisu mogli biti Hanzovi roditelji. Soke je bio njegov deda, pa dečaknije mogao biti samurajskog porekla. Kako je veliki majstor mogao bitideda Akiko i Hanzu?

Te činjenice su, uprkos belegu, otklanjale mogućnost da je Hanzo Kijoši.Čitava priča je rezultat niza podudarnosti, udruženih s Džekovim maštari-jama.

119

„Ukradimo mu jastuk“, navaljivao je Hanzo. Tiho se iskrao iz postelje.

Popustio je pred mališanovim zaraznim poletom. Sklonio je posteljinu ikrenuo za Hanzom, koji je čučao pored šodžija. Pažljivo ga je otvorio, pasu se obojica odšunjala preko odaje s ognjištem do Sokeovih vrata.

Dečačič ga je zaustavio kad je posegnuo za ručkom na šodžiju. Izvadio jebočicu biljnog ulja i premazao donji okvir.

Ovako neće biti buke, rekao je mimikom.Obradovao je Džeka svojom dosetljivošću. Po lukavosti ne zaostaje za

Akiko, pomislio je.

Pomerio je klizna vrata u stranu. Tiho su se otvorila. Učitelj je čvrsto spa-vao na drugoj strani sobe. Glava mu je počivala na jastuku. Džek se pitaokako će ga skloniti a da ne probude starca.

Šunjali su se tiho kao miševi.

Veliki majstor je ipak otvorio oči pre no što su stigli do pola prostorije.„Neophodno je da utišate i svoj um!“

120

26.

POKAZNA VEŽBA

Sečivo nindžata je Džeku zamalo odseklo glavu.

Izbegao ga je saginjanjem i odgovorio razornim rezom po sredini tela.Mijuki je blokirala udarac mačem. Sunula je napred s namerom da ga pro-bode. Zaustavio je taj napad. Varnice su poletele kad su se dva oružja suda-rila. Odbio je nindžato i upravio kisaki ka njenom grlu. Kao brijač oštri vrhstao je tik pred njenim vratom.

Izveoje savršen napad kremena i varnice.

Povukla se na sigurnu razdaljinu, posle odbijenog napada.Žamor poštovanja i odobravanja se podigao iz gomile na seoskom trgu.

Šonin je sedeo ispod velikog suncobrana. Posmatrao je Džeka s narastaju-ćim divljenjem. Ni za trenutak nije skidao pogled s mladog samuraja, kojije podigao oba mača u visoki gard dva neba. Čekao je Mijukin sledeći na-pad.

Upriličili su „prijateljsko“ ogledanje, da bi šonin mogao da se osvedoči utehniku dva neba u akciji. Borba je brzo dobila na žestini. Više je ličila nadvoboj nego na pokaznu vežbu. Mijuki je rešila da ga pobedi - da bi doka-zala da su dva neba manjkava tehnika i da su nindže veštiji borci od samu-raja.

Ni on nije bio spreman da izgubi obraz pred Mijuki. Nije se radilo samo

121

o ugledu proslavljene Masamotove tehnike, već i o njegovoj časti. Već gaje pobedila u borbi bez oružja, prilikom pokušaja bekstva. Neće joj dopu-stiti da ga pobedi i u mačevanju.

Jarko sunce je tuklo po njima. Teško su disali od napora. Treptao je da biodagnao kapljice znoja. Nastojao je da se postavi između nje i sunca, da bije primorao da gleda u veliki sjajni disk. Borio se sa veštom ratnicom, takoda je i najmanja prednost bila neophodna.

Ispraznila je torbu trikova nindži. Bacila mu je prašinu u lice, pretvaralase da se predaje. Gazila ga je po prstima u klinču. I pored svega nije uspelada se probije kroz njegovu odbranu.

Ostala joj je treća, poslednja prilika.Kakvu će strategiju odabrati?

Žmirkala je na jarkom suncu, tragajući za pukotinom u njegovom stavu.„I ja znam da igram tu igru“, rekla je i podigla oštricu. Zrak sunca ga je

zaslepeo.

Morao je da se osloni na veštinu slepog borenja, naučenu od senseja Ka-noa. Čuo je tapkanje njenih nogu i zvižduk oštrice. Blokirao je udarac va-kizašijem, i napao katanom. Izbegla je kontranapad. Navalila je izsuprotnog pravca. Ciljala je njegov vrat.

Tek tada je primetio suptilnu, ali ključnu promenu u njenom borilačkomstilu. Vitlala je nindžatom levom rukom!

Zamalo što ga nije zakačila. Njeno sečivo je proletelo opasno blizu nje-govog desnog uva. Brzo se povlačio preko trga. Napadala ga je s još većomžestinom. S teškom mukom je odbijao kišu udaraca. Posumnjao je da je le-voruka i da je dugo skrivala tu činjenicu da bi ga iznenadila i savladala.

Borio se za goli život.

Nije odustajala. Nekoliko puta je umalo prodrla kroz njegovu odbranu.Konačno je uvrebao priliku. Unela je preteranu količinu snage u jedan na-pad i previše isturila mač. Brzo je izveo udarac jesenjeg lista. Dva puta jeudario po zadnjem delu njenog sečiva.

Nindžato se zakotrljao po tlu.

Razoružana protivnica ga je besno posmatrala, dok mu je gomila aplaudi-rala na pokazanoj veštini. Uzvratio im je skromnim naklonom.

122

Bila je daleko od poraza. Pružila je korak do kovačnice i zgrabila manri-ki-gusari lanac, obešen o gredu. Zavrtela ga je iznad glave i hitnula na nje-ga. Krajičkom oka je presreo iznenadni napad. Uspeo je da blokira opasniteg zadnjim delom katane. Lanac se obmotao oko sečiva. Istrgla mu je mačiz ruku.

Ostao mu je samo vakizaši.Ponovo je zavrtela lanac i doviknula: „Šta ćeš sad, samuraju?"

Bez trunke oklevanja okrenuo je mač. Bacio ga je na nju - baš kao što gaje Masamoto nekada zavitlao na njega.

Kratki mač je leteo kao šuriken. Mijuki je, usred zamaha, s rukama iznadglave, bila laka meta. Vakizaši ju je pogodio pravo u grudi. Pala je na tle.

Toje tehnika od planine do mora. Napasti na neočekivani način.Uzdah zaprepašćenja je ustupio mesto salvi aplauza. Okupljeni su shvati-

li da bi napad bio smrtonosan, da je mač hitnut vrhom napred.

Bilo mu je drago što je pobedio, iako nije hteo da je povredi. Prišao joj jei pružio ruku. „Dobro si se borila."

„Imao si sreće!“, progunđala je. Ustala je, ne prihvativši ponuđenu ruku.

„Ja bih pobedu pripisao samurajskim veštinama“, rekao je, nakon što jevratio mač u korice.

Ošinula ga je ubilačkim pogledom. Prišao mu je šonin, s Momočijem iSokeom. Veliki majstor je blistao od zadovoljstva nje-govim učinkom.

„To je bilo krajnje prosvetljujuće iskustvo“, reče šonin. „Hvala ti.“Naklonio se. Pripremio se za poplavu pitanja o dva neba. Trudiće se da

ne otkrije mnogo toga tigru.

„Masamoto-sama nije samo veliki mačevalac već i veliki učitelj“, prizna-de šonin. „Dva neba su istinski čudesan mačevalački stil. Ali ga ne bih na-zvao nepobedivim."

Šonin je kratko klimnuo i požurio ka seoskoj kući. Usput je živo raspra-vljao sa Sokeom.

Džek je koračao za njima, zevajući od čuda.„Mislio sam da šonin želi da nauči dva neba“, reče Džek, više sebi no

drugima.

123

Momoči ga je čuo. Nasmejao se.

„Šonin nije hteo da nauči da izvodi tehniku“, rekao je, s lukavim osme-hom. „Želeo je da nauči kako da je porazi.“

Džek se snuždio kad je shvatio šta mu zamenik starešine sela govori. In-teligentni i lukavi tigar poput šonina može da smisli način da se popne nadrvo - ili da ga poseče.

„Tragao je za slabostima tehnike“, nastavio je Momoči. Naslađivao sedečakovom panikom. „Ovom pokaznom vežbom spasao si život velikombroju nindži.“

Požurio je da se pridruži šoninu i Sokeu.

Džek se gorko kajao zbog odluke da prikaže dva neba. Sad može samoda se moli da mu učitelj oprosti ozbiljnu grešku u rasuđivanju. Tešio se mi-šlju da je nindža, po svoj prilici, nameravao da koristi stečeno znanje zaodbranu, a ne za napad na samuraje.

„Bio si čudesan!“, uskliknuo je Hanzo. Uzbuđeno je skakao oko njega.„Tengu tehnika! Jedva čekam da je naučim.“

„Bio si impresivan', složio se Tenzen.„Imao sam dobrog učitelja", odvratio je Džek. Osmehnuo se, gledajući

kako se Hanzo bori s dva nepostojeća mača, protiv zamišljenog neprijate-lja. „Učio sam od Masamoto sama, najvećeg samurajskog mačevaoca u Ja-panu. Hrabrog, plemenitog...“

Mijuki se prezrivo nasmejala. „Samuraj, a plemenit?“„Tako je!“, prkosno će Džek. „Naučio me je bušidu.“

„Bušido!“, s prezrenjem će Mijuki. Prišla mu je. „Veruješ u tu laž?“Poraz u mačevalačkom ogledanju očigledno ju je silno razgnevio.

„Neophodno je da ti neko kaže istinu o samurajima i njihovom dragoce-nom zakoniku." Snažno ga je udarila prstom u grudi. „Bušido je samo izgo-vor za ubijanje, način na koji se oslobađaju krivice. Svi samuraji su ubice!Tirani! Đavoli!“

„To nije istina“, usprotivio se, zatečen plamtećom mržnjom u njenim oči-ma.

„Stvarno?" izazivala ga je. „Samuraj mi je pobio porodicu!“

124

Znači to je izvor Mijukinog gneva. Spoznao je njenu bol.

„Znam kako se osećaš...“„Kako možeš da znaš? Pusti me da ti predočim na šta su sve sprenmi.

Tada ćeš ih sagledati u pravom svetlu. Da li si čuo za velikog generalaNobunagu?“, rekla je s krajnjim sarkazmom.

Klimnuo je. Sećao se Akikoinih priča o njegovim čuvenim bitkama, vo-đenim pre trideset godina.

„Pa, taj ’hrabri’ samuraj je poslao trideset hiljada vojnika na četiri hiljadenindži s Ige. Naredio im je da spale sva sela i da pobiju sve muškarce, ženei decu. Koji deo samurajskog zakonika odobrava tako nešto?“

Unela mu se u lice, s krajnje gnevnim izrazom. Nastavila je, ne čekajućiodgovor. „A on nije jedini! Daimjo Akeči ide njegovim stopama. Napadasvaki klan nindži na koji naiđe. Šta je pravično u uništavanju čitavih sela?Kakva čast leži u ubijanju bespomoćnih žena, poput moje majke? Kolikahrabrost je potrebna samuraju da poseče dete? Moj brat nije imao ni petgodina!“

Suza joj je kliznula niz obraz. Tresla se od glave do pete, usled dubokihosećanja.

„Mijuki, smiri se“, umešao se Tenzen. Stao je između njih. „Ne možeškriviti Džeka...“

„Da se smirim? Samuraji poput njega su uzrok svih naših nevolja.“Usmerila je pažnju na Džeka. „Znaš li da je u ovim planinama nekad bilogotovo stotinu klanova nindži? I da se danas mogu izbrojati na prste jedneruke!“

Pružila je ruku u pravcu njegovog lica, da bi naglasila značaj svoje reči.„Zbog toga mi nemoj govoriti da znaš kako mi je. Ti si samuraj u duši.

Uvek ćeš to biti. Mrzim sve do čega ti je stalo.“

Potrošila je sav bes. Nekontrolisano je zajecala. „Izgubila sam majku...brata... oca... sve...“

„Zaista mi je žao. Znam kako se osećaš. I moj otac je ubijen." Gledala gaje kroz suze, s mešavinom preneraženosti i sumnje.

„Stradao je od ruke nindže Zmajevog Oka“, objasnio je, na Tenzenovo iMijukino zaprepašćenje.

125

„Možda naslućuješ kako se osećam“, odvratila je, vrteći glavom. „AliZmajevo Oko nikad nije bio pravi nindža. Bio je izgubljen slučaj, kolikogod se Soke trudio oko njega.“

„Soke ga je poznavao?“, reče Džek. Vreli dan najedanput postade leden.„Da li ga je poznavao?“, odvrati Mijuki. „Naučio ga je svemu što zna.“

126

27.

SOKEOV UČENIK

Oblaci su se skupljali na horizontu. Sunce je izvirilo kao krvavo-crvenooko iznad planinskih vrhova, kad je Džek presreo velikog majstora predkućom.

„Da li je to istina?“, pitao je.Soke se oslonio na štap i duboko udahnuo. Činilo se da čitav svet počiva

na njegovim koščatim ramenima. Prvi put je izgledao krhko i staro.

Polako je klimnuo. „Da... Zmajevo Oko je bio moj učenik."„Zašto mi to ranije nisi rekao?“

„Da li bi ostao da jesam?“„Naravno da ne bih.“

Zamalo što nije otišao kad mu je Mijuku to saopštila. Kako da veruje čo-veku koji je obučavao njegovog dušmanina? Kako verovati onom ko je bioizvor smrtonosnih veština koje su došle glave njegovom ocu?

„U tom slučaju si dobio odgovor“, odvratio je učitelj. Spustio se na klupuu dvorištu.

Zbunio se. Da li je nindža igrao neku okrutnu igru s njim, kao što činimačka s mišem, dok ovaj ne umre od straha? Veliki majstor sigurno zna zapriručnik. Svestan je njegovog značaja. Vreba pravo vreme za udarac.

127

„Šta hoćeš od mene?“

Soke se brižno osmehnuo.„Samo jedno, da ti pomognem.“

„Ali zašto?“„Sedi, molim te“, reče starac i potapša po praznom mestu na klupi. „Sve

ću ti objasniti."

Oklevajući je seo. Trudio se da bude što dalje od velikog majstora.Duboko je udahnuo i počeo:

„Zmajevo Oko, ili Joširo, kako se tada zvao, došao je u naše selo, sličnokao i ti - sam, bežeći od samuraja. Bio je seljak, dok mu selo nije razorenotokom Nakasendo rata. Strela mu je izbila oko. Prihvatili smo ga iz saža-ljenja...“

„Joširo nije bilo njegovo pravo ime“, ispravio ga je Džek. „I nije bio se-ljak. Zvao se Hatori Tacuo. Bio je samurajski gospodar, poraženi daimjosevernog Japana. Izbio je sebi oko.“

Starac je zatreptao i iznenađeno podigao obrve. Nasmejao se, lupkajućištapom po tlu. „To mnogo toga objašnjava. Sumnjao sam da nema takoprosto poreklo. Bio je majstor obmane i verovatno najtalentovaniji učenikkog sam imao čast da podučavam.“

Džek je vidljivo uzmakao kad je čuo učiteljeve pohvale na račun svogneprijatelja.

„Govorim isključivo o njegovim veštinama“, hitro će Soke. „ZmajevoOko nikad nije prigrlio niniku. Nije shvatao od kolike je važnosti čisto ipošteno srce za nindžu.“

„Zašto si se prihvatio njegovog podučavanja?“

„Nisam znao da je pokvaren do srži. Bio je tako uspešan u ovladavanjunindžicuom da sam razmišljao da ga imenujem za sledećeg velikog maj-stora!“

S nevericom je odmahivao glavom. Nije mu išlo u glavu da ga je nekotako lako nasamario.

„Na misijama sam spoznao njegovu istinsku prirodu. Ogledala se uokrutnosti i uživanju u ubijanju. Nadao sam se da ću ga promeniti i da vra-

128

titi na pravi put. Bilo je prekasno. Naučio je sve što mu je bilo potrebno.Napustio nas je i obrazovao sopstveni klan.“

„Stvorio si đavola“ reče Džek. Njegove reči su zvučale kao tvrdnja, a nekao optužba. Gnevne suze su mu navrle na oči, dok je mislio na sav bol,patnju i razaranja koje je Zmajevo Oko doneo njemu i njegovim prijatelji-ma.

„Strašno mi je žao zbog toga“, priznade Soke, oborene glave. „Osećaosam se odgovornim zbog tvog udesa. Poželeo sam da se iskupim, čim si mirekao za sudbinu svog oca.“ Stisnuo je dečaka za ruku. „Mislio sam da ćuse bar donekle iskupiti... ako te naučim veštinama nindži, bez kojih ne bistigao do Nagasakija. Nadao sam se da ćeš smoći snage da mi oprostiš.“

Pustio ga je i oborio glavu, kao grešnik u molitvi.Nikad nije video velikog majstora u ovako ranjivom raspoloženju. Izgle-

dalo je da se istinski kaje. Nije ga krivio za zla dela njegovog učenika, iakoje njegovo učenje učinilo Zmajevo Oko onako smrtonosnim. Jednooki nin-dža je, zajedno s ocem Bobadiljom, bio odgovoran za smrt Džekovog oca.

„Ne možeš biti kriv za tuđe postupke", tvrdio je. „Imam čemu da se na-dam na predstojećem putovanju, zahvaljujući svemu što sam naučio odtebe.“

Soke je s olakšanjem podigao glavu.

„Ne mogu da verujem da je Zmajevo Oko obmanuo nekog poput tebe,veliki majstore.“

„Bio je veoma lukav“, prozbori starac., škrgućući zubima. „Pokazivao biznake prihvatanja ninikua, kad god bih počeo da se premišljam da li da ga idalje učim. Takve postupke sam tumačio kao rezultat duhovnog razvoja.Obmanjivao me je, da bih mu odao više tajni nindži. Otkrio sam mu čak idim mak. Svirao je na meni kao na šakuhačiju!“

Ćutke su posmatrali kako zalazeće sunce nestaje iza planina. Činilo im seda avet Zelenog Oka lebdi nad njima u narastajućoj tami.

„Jednom sam pomislio da se zaista promenio“, reče Soke.

Bilo je očigledno da mu razgovor o nekadašnjim sagrešenjima pomaže daizađe na kraj sa osećanjem krivice.

„Učinio je hrabro i samilosno delo. Nešto što je u potpunom skladu s du-

129

hom ninikua. Spasao je dečaka.“

„Koga?“„Hanza“, poverio mu je starac. Prvi put te noći od srca se osmehnuo.

Spustio je glas, da ga dečačić ne bi čuo u domi, gde je spremao večeru.„On je uistinu iz drugog klana nindži. Samuraji su pre pet godina napalinjegov dom. Zmajevo Oko ga je spasao od sigurne smrti. Zamolio me je daga čuvam.“

Džek je zapanjeno zurio u učitelja.„Hanzo nije tvoj unuk?“

„Nije. On je siroče. Lakše mu je dok misli da sam njegov deda.“Džek nije mogao da veruje svojim ušima.

Zmajevo Oko je oteo Hanza. Baš kao i Kijošija. Obojica su imala pet go-dina i isti beleg, na istom delu tela. To je prevelik broj podudarnosti.

Hanzo nije siroče, pomisli Džek. Niti je nindža. On je samuraj.

130

28.

JASTUK

Blaga letnja kiša je padala u dolini. Džek je stajao ispod strehe i osluški-vao padanje miliona kišnih kapi po pirinčanim poljima.

Soke i Hanzo su otišli na spavanje, ali on nije mogao da zaspi. Najsvežijasaznanja nisu mu dala mira. Objašnjenje velikog majstora je zvučalo ube-dljivo, ali mu nije bilo lako da ostane pod istim krovom s učiteljem Zmaje-vog Oka.

Istina mu se, još od prvog susreta sa Sokeom, stalno migoljila pod no-gama, kao živi pesak. Nije mogao da odbaci pomisao da se veliki majstorpoigrava s njim. Nindže su, naposletku, majstori obmane.

Srce mu je govorilo da je otkrio pravi razlog zbog kog mu starac pomaže.Nije imao nikakve veze s priručnikom, ali je imao veze s grižom savesti.Opazio je iskreno kajanje u učiteljevim očima. Sad mu je bilo jasno zaštose tako srčano zalagao za njegov ostanak, uprkos riziku koji je predstavljaoza selo. Veliki majstor je ispunio obećanje da će ga naučiti nindžicuu. Biomu je zahvalan na tome. Bio je mnogo spremniji za put posle sticanja no-vih veština. Ali sad nije mogao da krene, zar ne? Nije mogao, zato što jeverovao da je Hanzo Akikoin davno izgubljeni brat Kijoši.

Mučila ga je i nedoumica da li da podeli saznanje sa Sokeom. Bio je napragu odluke, kad je Hanzo počeo da skače iz dome na kišu i natrag u

131

kuću.

„Pogledaj, jedva da sam se okvasio“, uzbuđeno je vikao.„Zašto pokušavaš da izbegneš kišne kapi?“

„Usavršavam tehniku munjevite brzine.“Navaljivao je na Džeka da mu se pridruži. Uskoro su obojica skakala iz

kuće na kišu.

„To je veoma zabavno“, reče Soke, cerekajući se njihovim budalaština-ma, „ali sam ja brži.“

Izašao je nasred dvorišta. Kiša ga je skroz namočila.

„Kakva je to tehnika munjevite brzine?“, zanimao se Hanzo.„Moja brzina ne zavisi od jednostavnog trika izbegavanja kišnih kapi.

Kad pada kiše, pokvasi te. Tako ti je to. Pravi ispit je da li možeš da izbeg-neš mene?“

„Naravno da mogu, deda“, uskliknuo je dečačić. Trčao je po dvorištu,dok ga je Soke jurio.

Ta scena je pomogla Džeku da shvati koliko je dečak srećan kao nindža.Da li bi bilo pošteno da mu okrene svet naglavce?

Akiko je, s druge strane, neprestano i neutešno tugovala. Bio joj je dokrajnosti odan. Imala je pravo da sazna da je njen brat živ. Kijoši je otet.Mesto mu je bilo uz sestru i majku, u Tobi.

Odlučio je da ništa ne govori Sokeu. Nije mogao da predvidi reakciju ve-likog majstora. Starac je mnogo voleo dečaka. Sem toga, šta će biti akonije u pravu?

Jedini način da se Kijošijev identitet neopozivo potvrdi jeste da ga Akikovidi.

Ali kako?

Džek, kao prvo, nije ni znao gde je. Kao drugo, morao je da joj pošaljeporuku. Kao treće, bio je siguran da nindže ne bi rado dočekale još jednogsamuraja.

Morao da ostane u selu, sve dok ne smisli način da stupi u kontakt s Aki-ko i da upriliči njen susret s bratom. Objasniće svoj ostanak potrebom zadodatnom obukom. To će odložiti polazak na put. Pošteno rečeno, hteo je

132

da ostane. Radovao se mogućnosti da ponovo vidi Akiko.

S tom prijatnom mišlju vratio se u domu i tiho pošao prema krevetu. Usobi s ognjištem ostaci vatre su se žarili, bojeći prostoriju u crveno. Prime-tio je da su vrata na Sokeovoj sobi odškrinuta. Setio se izazova. Pitao se dali je u dovoljnoj meri oviadao veštinom nečujnog hoda. Posle silnog vežba-nja uspeo je da pregazi pirinčani papir, a da ga ne pocepa. Ova proba ćepokazati da li se trud isplatio.

Ušunjao se kao sablast u Sokeovu spavaću sobu. Um mu je bio tih. Kre-tao se sa zapanjujućom lakoćom.

Veliki majstor nije ni mrdnuo. Jastuk mu je bio pod glavom.Kako da ga uzme, a da ga ne probudi?

Kap vode mu je kliznula niz vrat. Podigao je glavu i video da trščani krovmalo prokišnjava.

Prsten vode, pomislio je.

Podigao je ruku i nežno istrgao trsku.Čekao je.

Kiša je curila kroz šuplju trsku. Kap vode se oblikovala na njenom kraju.Pala je na Sokeovo čelo.

Veliki majstor se prevrnuo na stranu. Mumlao je u snu. Uvrebao je trenu-tak u kom je starac podigao glavu i izmakao jastuk.

Učitelj je spustio glavu na tatami. Džek se osmelmuo u sebi. Uspeo je!Soke je otvorio oči. Pogledao je Džeka, jastuk i konačno krov, s kog je

kanula još jedna kap vode. Nasmejao se.

„Džek, izgleda da si spreman za probu istine.“

133

29.

PROBA ISTINE

Ovo je ludilo, mislio je Džek, klečeći na velikoj pljosnatoj steni, koja ještrčala iz planinske padine. Daleko ispod je video seljane u pirinčanim po-ljima, sitne poput mrava. Iznad njega je bilo nebo bez oblačka, a iza Soke,s mačem u ruci.

U tako ranjivom položaju, nije imao mnogo izgleda protiv nindže.Još nije mogao da veruje da je pristao da se stavi u tako pogibeljnu situa-

ciju. Doživeo je nekoliko teških iskušenja tokom samurajske obuke - lomioje daske dlanovima, trčao kroz špalir i nadvladao umne i telesne izazovepod razbesnelim vodopadom - ali je ovo nadmašivalo sve njih.

Napeta tišina je vladala na visu. Mnoštvo nindži je čekalo na početakprobe istine. Šonin i Momoči su bili desno od Džeka. Posmatrali su ga s in-teresovanjem. Pitali su se kako će gajdžin izaći na kraj s ovakvim izazo-vom. Bacio je nervozan pogled na Hanza, Tenzena i Mijuki, u prvom redupored seoskih glavešina. Mijuki je uživala u njegovoj nelagodnosti i poku-šavala da ga omete prodornim pogledom. Hanzo se vrpoljio. Samo ga jeTenzen, od svih nindža učenika u svetini, posmatrao s ohrabrujućim osme-hom na licu.

Pripremao se. Srce mu je žestoko tuklo. Nekoliko puta je duboko udah-nuo, da bi se smirio. Soke ga je posavetovao da očisti um od svih misli, da

134

ne razmišlja o uspehu ili neuspehu. Takvo razmišljanje bi vodilo neuspehu,čije posledice mogu biti smrtonosne.

Svrha probe istine bila je ulazak u prsten neba - spoznaja praznine iusmeravanje nevidijive sile vaseljene. Morao je da dostigne stanje mušina,„ne-uma“, da dela bez razmišljanja - bez oslanjanja na telesna čula.

„Neka proba istina otpočne“, naredio je šonin.

Džek je znao da Soke ima kao brijač oštri nindžato u rukama. Veliki maj-stor će bez upozorenja zamahnuti prema njegovoj glavi. Na njemu je da seskloni. Ali, naravno, nije znao kad da se pomeri. Morao je da predoseti na-pad.

To je bio test istine.

Prizvao je sve meditativne vežbe sa sensejom Jamadom. Zažmurio je, is-praznio um i usporio disanje. Tešila ga je pomisao da je iskusio mušin to-kom dvoboja. Težio je nadmoćnom stanju duha, najboljem koje ratnikmože imati u borbi. Onom u kom ne očekuje ništa, iako je spreman na sve.

Na trenutak je zamislio kako ga učiteljev mač zaseca po lobanji. Brzo jeodbacio gnusnu pomisao. Morao je da se usredsredi.

Napad velikog majstora je mogao uslediti svakog časa.Svest o okolini se proširila. Instinkt samoodržanja je pružio ispitivačke

prste u tamu. Vazduh oko njega je postao nepokretan. Činilo mu se da jevreme prestalo da teče.

Stigao je u obliku nagoveštaja namere. U otkucaju srca je osetio navaluenergije, koja ga je odgurnula u stranu. Kotrljao se za njom. Pomerio se de-lić sekunde pre no što sjajna oštrica nindžata poletela kroz vazduh.

Veliki majstor je zamahnuo... i promašio.

Zaustavio se na samoj ivici stene, nadomak smrti.„Čestitam!“ dreknuo je šonin kad se Džek oprezno odmakao od provalije.

„Učenici retko savladavaju ovu probu bez ozlede.“

Nindže su tapšanjem pozdravljale njegov uspeh. Hanzo je poskakivao ododuševljenja. Čak je i Mijuki nevoljno tapšala sa ostalima.

Bio je previše potresen. Ispustio je dugi uzdah olakšanja.

„Čestitam na inicijaciji u pet prstenova“, obratio mu se Soke. „Iskusio si

135

ih sve do jednoga. Na dobrom si putu da naučiš kako da trpiš kao zemlja,tečeš kao voda, udaraš kao vatra, trčiš kao vetar i budeš svevideći kaonebo. Stići ćeš do kraja staze, ako ostaneš na njoj.“

Veliki majstor se obratio učenicima.„Džek više nije samuraj“, saopštio je. „Odsad je riindža.“

136

30.

PRVI ZADATAK

Učenici su čestitali Džeku na seoskom trgu. Hanzo je ponosno stajao po-red njega.

„Rekao sam vam da tengu to može“, hvalio se Kobeju i prijateljima.Tenzen ga je srdačno udario po ramenu. „Oduvek sam znao da u tebi teče

krv nindže.“

Odgovorio mu je osmehom. Ni u najluđim trenucima nije mu palo na pa-met da će postati nindža, a kamoli da će se ponositi tim dostignućem. Pro-veo je dosta vremena s njima. Upoznao ih je i promenio stav prema njima.Soke možda nije bio sasvim iskren, ali je imao časne namere. Nindža ga jezaštitio od samuraja. Naučio ga je nindžicuu i pokušao da se iskupi za gre-he Zmajevog Oka. Jedno drvo ne čini šumu.

Duboko u sebi je znao da će se zauvek i prvenstveno smatrati samurajemi da nikad neće moći da pomiri očevu smrt s činjenicom da je postao šino-bi. To ga nije sprečavalo da nova situacija ima i svojih prednosti.

Mijuki mu je prišla poslednja.„Dobro si se pokazao", rekla je. Pokušala je da se osmehne. „Znaj da je

sve dosadbila samo vežba. Nećeš postati pravi nindža dok ne obaviš prvizadatak.“

Zbunjeno je pogledao.

137

„Moraš da se dokažeš na delu“, objasnila je. „Hodi, šonin te je pozvao ksebi.“

Uvela ga je u seosku kuću.„To je nepotreban rizik“, tvrdio je Momoči, kad je Džek ušao u dvoranu

za prijem. „Šta ako pogreši? Ili, još gore, ako bude otkriven?“

„Šaljemo ga na jednostavan zadatak“, reče šonin. „Sem toga, biće nevi-dljiv.“

Seoski starešina ga je prizvao sebi. „Da li si spreman za prvu misiju, kaonindža?“

Naklonio se. Molio se u sebi da mu ne nalože da nekoga ubije.„Momoči je zadužen za organizaciju. Upoznaće te s pojedinostima."

Zamenik seoskog starešine je izgledao nezadovoljno. Oba brka su mu senervozno trzala. Očigledno mu nije prijalo što mu šonin ponovo nije dao zapravo.

Džek je bio jednako zabrinut. Momoči je dobio idealnu priliku da osiguranjegov neuspeh... ili da ugovori zarobljavanje s daimjom Akečijem.

Oklevajući se obratio Džeku. „Verujemo da daimjo Akeči priprema na-pad na klanove nindži u planinama. Neophodno je da saznamo koliko jeodmakao s pripremama, koliku vojsku je sakupio, kada i gde će napasti.Potrebne su nam informacije o neprijateljskim namerama, da bi ih osujeti-li.“

Shvatio je da, uprkos rizicima, ovo može biti dugo očekivana prilika. Nesamo da će saznati položaj sela u planini Iga već bi mogao naći način dapošalje poruku Akiko.

„Moram da znam gde je daimjo Akeči“, reče Džek.„On je u zamku Marujama, dva dana istočno odavde.“

„Da li ću ići sam?“„Naravno da nećeš!“, zarežao je Momoči. „Družinu će voditi jedan on

najiskusnijih nindži, Zendžubo. U njoj ćete biti Tenzen, Širo, Mijuki i ti.“

„Kad polazimo?“, pitao je Džek.Šonin se nasmejao. „Sviđa mi se ovaj novi nindža!“

Sledećeg jutra su se okupili u seoskoj kući, da prime poslednja uputstva.

138

Zendžubo, čvrsti, odlučni i na rečima škrti ratnik, podelio im je zalihe iopremu. Pozdravio je Džeka kratkim klimanjem glavom. Nije komentari-sao njegovo prisustvo u družini.

Soke je bio tu, da bi se uverio da je Džek valjano pripremljen za misiju.„Šta misliš?“, pitao ga je dečak.

„Ko je to rekao?“, odgovorio je Soke. Osvrtao se oko sebe, kao da Džeknije tu.

Hanzo se zakikotao. Došao je da poželi sreću Džeku. „Tengu je nevidljiv!To je magija!“

I Džek se nasmejao. Osećao se glupo s košarom na glavi, ali nije mogaoporeći da odeća komusa predstavlja savršenu masku.

Soke mu je dao šakuhači.

„Seti se da stvar nije u tome da izgledaš kao monah praznine, već dauverljivo igraš ulogu“, podsetio ga je. „Zbog toga sam te terao da svirašfrulu. Tako ćeš ubediti samuraje da si pravi komuso.“

Zendžubo je primao poslednja uputstva od Momočija. Saopštio je da jevreme za polazak.

„Ne dopusti da te uhvate, tengu!“, veselo povika Hanzo za njim.„Niko me neće uhvatiti", odvratio je Džek, „ako nisi postavio nove

zamke!“

Momoči je stajao na glavnom ulazu. Zgrabio je Džeka za ruku.„Upozoravam te“, prosiktao je. „Šinobi su svuda. Znaćemo ako si nas

izdao.“

139

31.

MONASI PRAZNINE

Džek je budno pazio na put. Beležio je svaku sitnicu u svom umu, kao daupisuje podatke u brodski dnevnik. Pomoću sunca je opažao prepoznatljivaobeležja, pamtio rastojanje, pravce i vreme provedeno na putu.

Zendžubo prvog jutra nije pratio nikakve staze - niti ih je bilo mnogo.Džek je shvatio da je odsustvo staza još jedna prepreka, nadahnuta prste-nom zemlje, čija je svrha da sakrije selo. Uspeo je da zapamti nekolikouzvisina, koje će mu poslužiti kao orijentir. Oko podneva su stigli do glav-ne staze. Bio je siguran da odatle može sam da se snađe. Prve noći su usnu-li pokraj reke, s malim vodopadom, a druge na šumskom proplanku,prepoznatljivom po dva pala drveta.

„Kako daimjo Akeči opravdava okupljanje vojske, kad je rat upravozavršen?“, zanimao se kad su, ujutru trećeg dana, podigli logor.

Zendžubo ga je pogledao. Klimanjem glavom naložio je Tenzenu da muobjasni.

„Pravda to“, reče Tenzen, „neplaćanjem poreza u pirinču. To je zvaničnirazlog za regrutovanje novih samuraja."

„Tvoji samuraji vode lagodan život“, napomenuo je Širo, „ne moraju dauzgajaju pirinač.“

Mijuki je prezrivo otpuhnula.

140

„Ranjeni ponos je pokretač čitavog poduhvata. Daimjo Akeči želi da do-vrši ono što je Nobunaga počeo. Hoće da postigne ono što generalu nijepošlo za rukom. Rešio je da istrebi nindže, jednom zasvagda."

„Tišina!“, naredio je Zendžubo kad su prišli ivici šume.Stigli su do druma. Pružao se preko travnate ravnice, do zidinama opko-

ljenog grada Marujame. Na brdu u središtu ravnice dizala se tvrđava okru-žena spoljnim zidom, kao samotni stražar. Imala je temelj od grubo tesanogkamena. Na njemu se uzdizala četvorospratna kula belih zidova, pokrivenatalasastim krovom od sivih crepova. Opazio je i drvenu kulu, osmatračnicusa sjajnim pogledom na ravnicu.

„Kasumiga Džo“, prošapta Tenzen. „Magleni zamak.“„Zašto ga tako zovete?“, tiho će Džek.

„Legenda kaže da ga magla štiti u boju.“„Hajdemo“, naložio je Zendžubo. Navukao je košaru na glavu. „Širo, ti

ćeš ostati ovde.“

„Zašto ja?“, negodovao je Širo. „Uvek meni zapadaju najdosadniji zada-ci. Zašto ne bih išao u izviđanje?"

„Ne zanovetaj, već radi ono što ti kažem. Čuvaj stvari. Nadgledaj okoli-nu. Javi šoninu, ako nešto pođe po zlu.“

Širo je gnevno prekrstio ruke. Ipak je poslušao vodu misije. Zendžubo jepredao Džeku komuso masku. Još jednom ga je pažljivo osmotrio. Dodaomu je vlažno parče kore.

„Protrljaj šake i donji deo podlaktice njime“, naložio mu je.

„Šta je ovo?“, pitao je, kad je video da kora ostavlja tamno-braon trag nakoži.

„Dlake na rukama te odaju“, objasnio je Zendžubo. „Previše su svetle zaJapanca. Da li ti je uloga jasna?“

Klimnuo je. Ući će u Marujamu u parovima. Obilaziće zamak i skupljatimilostinju. Posetiće hram i otići. Usput će pamtiti koliko ima vojnika, ko-nja, artiljerije. Pokušaće da procene nivo zaliha i borbenu gotovost trupa.Uparen je s Mijuki. Istraživaće grad, dok će Tenzen i Zendžubo biti u zam-ku.

Ljudi su stalno izlazili i ulazili u grad, kroz glavnu kapiju. Neki trgovci

141

su imali tovarne konje, ali je većina išla pešice. Nosili su robu na leđima.Dva čoveka su se znojila na vrućini, ispod skupocene nosiljke. Ljudi su serazmicali pred uvaženom ličnošću. Neki mladić je istrčao iz grada. Taba-nao je po putu, ostavljajući oblačiće prašine za sobom.

„Ovom se mnogo žuri“, prokomentarisao je Džek.„To je hikjaku“, promrmljao je Zendžubo.

Džek je pogledao Tenzena. Tražio je objašnjenje.„Zovemo ih ’leteća stopala’. To su glasnici. Trgovci se oslanjaju na njih.

Nosi poruku za daimja, ako je suditi po žurbi.“

Džek se zainteresovao. Možda bi mogao da iznajmi jednog od njih, dapošalje poruku Akiko. Ali kako će pronaći glasnika kome može verovati?

Zendžubo je čekao da se saobraćaj proredi, pre no što je dao naređenje zanapuštanje šume. Laganim korakom, sa šakuhačijima u ruci, pomešali suse s putnicima. Približavali su se glavnoj kapiji.

Džek je kroz pregrade na košari video nekoliko samuraja na straži. Pro-veravali su slučajno odabrane putnike. Tražili su dozvole za putovanje odtrgovaca. Tek sad je shvatio koliko je misija opasna. Obuka za nindžu nećemu pomoći, ako ga otkriju. Obuzeo ga je snažni poriv da se okrene i po-begne, dok još može.

„Ne zaboravi“, prosiktala je Mijuki iza njega, „da budno pazim na svakitvoj korak.“

Zadržao je dah, kad su stigli do stražara. Samuraji su ih pustili u grad,bez uznemiravanja. Možda će plan uspeti.

Zendžubo ih je poveo uz glavnu ulicu. S obe strane puta bile su drvenezgrade, mešavina prodavnica, krčmi, domova i svetilišta. Zastave i lampesu svedočile o njihovoj nameni. Bala kedrova grana ispred jedne kuće po-ručivala je da se u njoj prodaje sake. Miris raznovrsnih jela je prožimao va-zduh. Dizao se s brojnih tezgi. Opazio je staricu kraj žeravnika. Pekla jepiletinu. Namirisao je. Setio se prijatelja Sabura i njegove strastvene naklo-nosti prema jakitoriju.

Zendžubo i Tenzen su otišli svojim putem ka pijaci. Mijuki je odabralamesto pored svetilišta. Postavila je drvenu činiju ispred sebe i zasvirala.Ljudi su je uglavnom zaobilazili. Neki starac je bacio bakrenjak u činiju.

142

Džek je skupljao obaveštenja, dok je ona svirala. Iznenadila ga je gradskavreva. Zaključio je da je u grad usred planine Iga nedavno došla velika gru-pa samuraja. Sve krčme su izvešale znak da u njima nema slobodnih mesta.Na glavnoj ulici je bila gomila ljudi. Veliki broj je nosio katane i vakizaši-je. Daimjo Akeči je nesunmjivo obrazovao drugi bataljon.

Prestala je da svira. Sagnula se i podigla činiju za milostinju.„Samo dva novčića i truli dajkon!“ požalila se. S gađenjem je podigla

smeđu repu. „Videćemo da li ćeš ti bolje proći, dok se ja muvam okolo.“

Spustio je svoju činiju, ovlažio usne i dunuo u šakuhači. Čežnjivi, žalo-stivi taktovi „Hifumi hači gaešija“, zaploviše po uzavreloj tržnici.

Prolaznici su bacali novčiće u činiju.

Mijuki mu je rekla, kad je odsvirao pesmu, „Vreme je da posetimohram.“

Pokupio je milostinju. „Pet novčića! I kesa pirinča!“

„Plaćali su ti da prestaneš da sviraš!“, promrmljala je.Polako su prolazili kroz grad. Pamtili su sve što su usput videli. Na naro-

čito zanimljivim mestima zastajali su da bi svirali za milostinju. Zaustavilisu se pored štala i izbrojali konje. Bilo ih je dovoljno za najmanje dvaeskadrona. Pronašli su skladište puno pirinčanih vreća. Takmičili su se koće biti umešniji u sviranju i skupljanju milostinje, iako su bili na obaveštaj-nom zadatku.

Odali su poštu u hramu, nakon svirke ispred štala. Trudili su se da uver-ljivo igraju svoju ulogu. U svetilištu su zatekli još nekoliko monaha prazni-ne na hodočašću.

„Ostani ovde. Pravi se da se moliš“ prošaptala je. „Videću šta se može sa-znati od sveštenika.“

Prišao je velikom drvenom kipu Bude. Uzeo je mirišljavi štapić. Zapalioga je na obližnjoj lampi i stavio u činiju. Prijatna aroma sandalovine je is-punila vazduh. Dva puta se poklonio. Pljesnuo je rukama, pre no što se po-klonio po treći put.

„Da li dolaziš iz daleka?“, čuo je tihi glas iza sebe.

Okrenuo se i ugledao još jednog monaha s košarom na glavi. „Pre dvadana sam krenuo na put“, odgovorio je.

143

„Tvoje putovanje je na samom početku.“

„A tvoje?“, pitao je Džek.„Moje se nikad neće okončati. Obilazim sve japanske hramove.“

Sve hramove, pomisli Džek. Pitao se da li ovaj monah može da pošaljeporuku Akiko. Sigurno bi bio pouzdaniji od glasnika.

„Da li je svetilište pored Tobe na tvom putu?“, nehajno će Džek.

„Bilo je“, odgovorio je. „Već sam tamo svirao. Sad idem na jug.“Bilo mu je drago što nosi košaru, monah bi inače pročitao razočaranje na.

njegovom licu.

„Želim ti srećan put“, reče monah kad se naklonio na odlasku.„Šta si radio?“, pitala ga je Mijuki kad se stvorila pored njega.

„Bio sam pristojan, to je sve“, reče Džek.„Nemoj da budeš. Doveo si u pitanje čitav zadatak.“

Vratili su se na centralni trg i odabrali mesto za svirku, nedaleko od glav-ne kapije. Tu će sačekati povratak ostalih.

„Vreme je da krenemo“, prošaptala je Mijuki. Frulom je pokazala Zen-džuba i Tenzena. Već su išli glavnom ulicom.

Odsvirao je pesmu do kraja. Još nekoliko novčića je palo u činiju.„Mislim da je ovo dovoljno", rekao je i ispraznio činiju u torbu. Skupio

je nmogo više novčića od nje.

„Likuj kad izađemo odavde“, osorno je odvratila.Hodala je ispred njega po zakrčenoj glavnoj ulici. Građani su im se skla-

njali s puta. Čuo je kako trgovac priča s lepo odevenom ženom, kad su pro-šli pored tezge s lepezama.

„Ova s biserima stiže iz Tobe...“To mu je privuklo pažnju. Usporio je korak. Hteo je da čuje još nešto.

„Imaš li još takvih?“, pitala je gospođa.Trgovac je odmahnuo glavom. „Nemam, ali mogu da ih naručim. Moj sin

stalno putuje drumom za Tokaido. Sutra ujutru će proći pored Tobe.“

Ovaj trgovac bi mogao da preda poruku Akiko, pomislio je. Za odgova-rajuću sumu novca, razume se.

144

Mijuki se približavala kapiji. Nestrpljivo se osvrnula za sobom. Pitala sezašto se Džek zadržao. Ubrzao je korak, da ne bi zaostao i još više potakaonjenu sumnju. Shvatio je da takvo ponašanje odudara od njegove uloge. Odnjega se očekivalo da se vlada kao monah posvećen meditaciji. Žurba bimogla da privuče neželjenu pažnju samuraja. Koračao je polako i odmere-no, koliko god mu to teško padalo. Posmatrao je stražare kroz otvore nakošari. Nisu obraćali pažnju na njega. Stigao je do kapije i zamalo stupiona drum. Zadatak će proći glatko. Uz to je pronašao način da stupi u vezu sAkiko.

„Komuso!“Ukočio se. Srce mu je zastalo u grlu.

Mijuki je već gazila drumom. Osvrnula se, ali nije zastala.„Tebi govorim, monaše. Dođi ovamo.“

Hteo je da beži. Košara na glavi mu je to onemogućavala. Polako seokrenuo prema stražaru. Samuraj mu je mahnuo da priđe.

„Sviraj nam neku pesmu.“

Laknulo mu je. Stražar je delovao opušteno i nimalo sumnjičavo. Prineoje šakuhači usnama i zasvirao Hifumi.

Samuraj nije bio zadovoljan.

„Nemoj tu“, rekao je i prevrnuo očima. „Hteo bih da čujem Šika noTone.“

Oklevao je. Soke mu je jednom odsvirao tu pesmu, ali nije uspeo da je iz-vede.

„Žao mi je. Ne znam tu pesmu.“Stražar ga je popreko pogledao. Potegao je mač bez upozorenja.

„Pravi komuso bi znao!“

145

32.

PITANJE ODANOSTI

„Zloglasni gajdžin samuraj u mom zamku!“, glasno je razmišljao daimjoAkeči, gladeći vrhove uredno potkresane brade. „Da li si u međuvremenupostao nindža?“, nasmejao se.

Džek je ćutao, stešnjen između dva stražara. Klečao je na kolenima, obo-rene glave, ispred samurajskog gospodara. Četvorica samuraja su stajalaiza njih. Nestrpljivo su čekali daimjovo naređenje da ga pogube.

Ptičice su pevale i ćurlikale na sjajnom letnjem suncu, nesvesne Džeko-vog udesa. Stražar na kapiji zamalo što nije ispustio mač, kad mu je nare-dio da skine košaru i ugledao lice stranca. Stražari su ga smesta okružili.Mijuki je nestala u gužvi. Odmah su ga sproveli na četvrti sprat zamka ipredstavili daimju Akečiju.

Samurajski gospodar je bio besprekorno odeven u crnu hakamu i katagi-na jaknu. Grudi mu je krasio porodični mon vilinog konjica, izvezen zlat-nim koncem. Zgodni i samouvereni muškarac je vezao nauljenu kosu uuredni perčin. Bio je tašt, ako je suditi po golemim slikama na svili u odaji,na kojima je predstavljen kao pobednik u bici.

„Samo bi šinobi smislili tako pametnu masku“, nastavio je, pokazujućikomuso košaru i halje. „Voleo bih da znam zašto ti nindže pomažu.“

„Nindže su moji neprijatelji, Akeči-sama“, reče Džek. Još dublje se po-

146

klonio.

„Kako je moguće da si još živ, ako je to tačno? Gde si se dosad krio?Moje patrole su pretražile sve doline, šume i sela u provinciji.“

„Preživljavao sam visoko u planinama. Izbegavao sam sve kontakte sljudima.“

„Ne vređaj moju inteligenciju“, uzdahnuo je daimjo. „Previše si dobrouhranjen za nekog ko je mesecima živeo kao divlja životinja. Gde je selokoje ti je pružilo utočište?“

„Ne... ne mogu da vam kažem."

„Ne možeš ili nećeš?“Samurajski gospodar ga je neko vreme nemo posmatrao.

„Nisam nerazuman“, nastavio je, sa osmehom mekim kao svila. „Nagodi-ću se s tobom. Pokloniću ti slobodu, ako mi kažeš gde je selo nindži.“

Nije verovao samurajskom gospodaru. Njegovo obećanje se po neube-dljivosti moglo meriti sa slikama na svili.

„A šta će biti sa šogunovim naređenjem?“„Obavestiću ga da si mi učinio veliku uslugu. Bićeš bezbedan. Samo do

granica mog domena, naravno.“

Dečak je dobro razmislio pre no što je odgovorio.„Žao mi je, ali ne mogu da vam kažem ništa korisno. Nindže su me zaro-

bile. Vezale su mi oči.“

Daimjo je sumnjičavo podigao obrve.„Ovo je pitanje odanosti, Flečer-sane, stvar bušida!“, dodao je.

Sad mu se obraćao na propisani, učtiv način.„Da li si samuraj... ili nindža?"

Džek nije znao šta da mu odgovori. Pre nekoliko meseci bi nesumnjivorekao da je samuraj. Ali sada...

„Čuo sam svakakve priče o tebi“, priznade Akeči. Najedanput je zvučaolaskavo. „Daimjo Takatomi, tvoj nekadašnji gospodar u Kjotu, pohvalno jegovorio o tvojim samurajskim veštinama. Verujem da si mu spasao život,sprečivši Zmajevo Oko da ga ubije? Zar taj nindža nije ubio tvog oca?“

„Jeste“, procedio je kroz stisnute zube. Pokušavao je da ne dozvoli da mu

147

osećanja zamagle rasuđivanje.

„Ako je to tačno, zašto štitiš šinobi?“„Zmajevo Oko je mrtav. Želim samo jedno, da se vratim kući“, reče

Džek. Izbegao je odgovor na pitanje.

„Ne budi lud! Zmajevo Oko živi u svakom nindži. Svi su isti. To su đa-voli! Zbog toga kriju lice.“

Daimjo se nagnuo napred, kao da želi da mu nešto u poverenju saopšti.Imao je saosećajan izraz lica.

„I moj otac je stradao od nindžine ruke“, rekao je.Govorio je tiho, kao da poverava veliku tajnu.

„Ne znam koji nindža ga je ubio. Zbog toga moram sve da ih pobijem, dabih povratio porodičnu čast.“

Džek je, na osnovu otrovne mržnje u velikaševim očima, zaključio da jeosveta ovladala njegovim umom, lišivši ga razuma. Ista sudbina je zadesilai Zmajevo Oko.

„Nameravam da ulovim i poslednjeg nindžu, da im popalim sela i zatremnjihov gnusni način života, jednom zauvek. Zamisli svet bez nindži, Fle-čer-sane. Neprijatelje tvog oca zbrisane s lica zemlje.“

Dečak je u tom trenutku doneo odluku da ni po koju cenu ne sme odatipoložaj sela ovom čoveku. Posekao bi svakog nevinog muškarca, ženu ilidete u njemu. Mijuki bi iznova proživela grozomornu tragediju. Nije mo-gao da dopusti tako nešto, kome god bio odan. Pogotovo zbog Hanza - iliKijošija, kako je sad o njemu mislio - stanovnika tog sela.

„Jedno drvo ne čini šumu“, reče Džek.„Šta si rekao?“

„Nisu sve nindže iste. Uglavnom se radi o seljacima koji jedva sastavlja-ju kraj s krajem...“

Daimjo ga je prekinuo, prezrivim pokretom ruke. „Očigledno je da siproveo previše vremena među njima. Nindže su te omađijale.“

Pucnuo je prstima. Stražari su podigli Džeka.„Možda ti je potrebno još malo vremena da bi shvatio kome si odan,

gajdžine“, brecnuo se samurajski gospodar.

148

Šarmantni nastup se povukao pred srdžbom.

„Gemnane!", povikao je.Kroz sporedna vrata je kliznuo čovek suvonjava lica, žućkaste kože i sit-

nih očiju. Poklonio se pred gospodarem.

„Biraj, gajdžine“, reče daimjo. „Ako do sutra ujutru ne odaš položaj sela,Gemnan će ti pomoći da ga se setiš. On je čudesno delotvoran.“

Samuraj bolesnog tena je razvukao usne u sadistički osmeh. Proučavao jedečaka kao zmija svoj plen. Džek se stresao od drhtavice. Nije znao ka-kvim sredstvima će se ovaj čovek poslužiti, ali mu je bilo jasno da neće bitiprijatna... niti bezbolna.

149

33.

PAKLENI VRT

„Dobro došao u moj vrt“, prosiktao je Gemnan, kad su dva stražara grubobacila Džeka na tle.

Dvorište u zadnjem delu zamka, bilo je golo, suncem spečeno parče ze-mlje. Na njemu nije bilo cveća, ni grmlja, već samo usamljeno drvo, s kogje visio čovek, ruku svezanih iza leđa.

„Baš je divan, zar ne?“, ponosito će samuraj.

Džek se zabrinuto osvrtao po dvorištu opkoljenom visokim zidom. Još je-dan zatvorenik je bio vezan za kočeve pobodene u zemlju. Ležao je rašire-nih ruku na suncu. Jaukao je jedva čujnim glasom, krvave i ispucale kože.Levo od Džeka je bio golemi crni kazan, ispod kog je gorela vatra. Para sedizala iz kipuće vode. Odmah mu je bilo jasno da se u njemu ne kuva hra-na.

Na drugom kraju dvorišta je stajalo drveno raspeće, zlokobno prazno.Njegova sen se pružala ka Džeku, kao pohlepna, mrtvačka ruka.

„Sledi me“, naredio mu je Gemnan.Ustao je. Jedan od stražara ga je snažno gurnuo u leđa. Zateturao se na-

pred. Gnusni vrt je ličio na pakao na zemlji, prizor iz najljuće noćne more.

„Pazi gde staješ, gajdžine reče Gemnan. „Jutros smo isprobavali mače-ve.“

150

„Na čemu?“, pitao je užasnuti Džek, kad su prešli preko barice krvi kojase sušila na letnjoj žezi.

„Na zarobljenicima", odgovorio je samuraj. „Nestalo nam je leševa.“Promuklo se nasmejao, suočen s preneraženim izrazom dečakovog lica.

„Ne brini, za tebe imam druge planove.“Proveo ga je pored velike gvozdene rešetke, usađene u tle. Ispod nje je

dopirao hor žalosnih jecaja. Bacio je pogled u veliku, smrdljivu jamu. Ne-koliko izmrcvarenih ljudi je ležalo na gomili. Muve su obletale oko njih.

„Ovde je mrtvac!“, kriknuo je neki nesrećnik.„Biće još jedan, ako smesta ne umukneš!“, dreknuo je Gemnan i pljunuo

na zatočenike.

Jedan od njih je, čak i u groznom stanju u kom je bio, zurio u bizarnog,plavoookog i plavokosog stranca.

Samuraj je prišao raspeću. Džek je panično tražio način za bekstvo. Dvastražara su ga budno motrila otpozadi, s rukama na mačevima. Ne bi imaoni najmanje šanse. Posekli bi ga u trenutku.

„Krst će biti odgovarajuća kazna za jednog hrišćanina", glasno je razmi-šljao Gemnan.

Naslađivao se dečakovim strahom.

„Možda ćeš tako skončati. Rečeno mi je da se do daljnjeg dobro ophodims tobom. Zato sam ti pripremio privatnu odaju.“

Potegao je svežanj ključeva. Prišao je malom metalnom kavezu u ugludvorišta i otključao vrata. Naklonio se i učtivo mahnuo.

„U ovoj sobi ćeš prenoćiti, mladi samuraju.“Uhvatili su ga za ruke i gurnuli unutra, pre no što je stigao da se pobuni.

Kavez je bio jedva nešto veći od njega. Nije mogao da ustane, niti da leg-ne. Jedva se okrenuo. Mogao je da čučne. Čitavog dana će biti na udarujarkog letnjeg sunca.

„Hoćeš ii da popiješ malo vode, pre no što te ostavim da na miru razmi-sliš o svojoj situaciji?“, pitao je Gemnan.

Dečak je oprezno klimnuo. Sadistički osmeh se vratio na tamničarevolice.

151

„Siguran sam da bi“, nasmejao se. „Sutra ćeš moliti za vodu.“

Naredio je jednom stražaru da ostane pored kaveza, ako se Džek odlučida progovori.

Dodao je: „Nadam se da nećeš propevati. Baš bih voleo da vidim kolikoće trebati gajdžinu da crkne u kazanu.“

Na pola puta se okrenuo i dobacio sužnju.„Zamalo da zaboravim da ti kažem. Da li bi voleo da znaš pravi razlog

zbog kog si otkriven?“ Ponovo ga je gledao kao zmija koja će svakog časanapasti. Cerekao se: „Izdao te je nindža.“

152

34.

UDARAC IGLIČASTOG PRSTA

Vrištanje nije prestajalo čitavog popodneva. Džek je mislio da će mu kri-ci nesrećnika odjekivati u ušima, do samrtnog časa. Čovek koji je visio nadrvetu je spušten, samo da bi završio u kipućoj vodi kazana.

Gemnan je iz blizine posmatrao kako čovek polako umire. Džeku sesmučilo od silnog zadovoljstva koje je mučitelj neštedimice pokazivao. Su-tra ujutru bi i on mogao doživeti sličnu sudbinu.

U mozgu mu je vrilo. Da li ga je nindža stvarno izdao?

Nije mogao da ne pomisli na Momočija. Bio je rad da sklopi dogovor sdaimjom Akečijem. Ako je to tačno, zašto samurajski gospodar još traga zaselom? I kako mu je Momoči poslao poruku takvom brzinom, kad je u po-slednjem trenutku saznao za Džekovo učešće u zadatku. Da li je moguće daje naložio Mijuki da obavesti stražare. To bi bio nepromišljen postupak čo-veka koji se toliko trudi da zaštiti selo. Morao je da pretpostavi da će Džek,kad pođe na zadatak, saznati položaj doline i da će biti ispitivan po zaro-bljavanju. Možda je Mijuki radila na svoju ruku? Od samog početka je bilaprotiv njegove obuke za nindžu. Možda pokušava da ga se reši... zasvagda.Tako bi ipak nepotrebno ugrozila sebe i selo.

Tamničar je možda lagao. Samuraj je bio iskusni ispitivač i mučitelj. Mo-žda je ovo bila jedna od njegovih tehnika? Da li je moguće da je hteo da

153

pomisli da je izdan, da bi ga lakše naterao da govori. Prisetio se zarobljava-nja. Stražari na kapiji su bili preneraženi otkrićem, što se ne bi dalo očeki-vati od unapred obaveštenih ljudi. Možda je uhvaćen zato što ga je stražarslučajno odabrao da mu odsvira pesmu. Bio bi na slobodi da je uvežbaoŠika no Tone.

Šta god da je istina, neće nikog odati.Morao je da zaštiti Akikoinog brata i nedužne seljane. Soke je ispravno

prosudio da s ovim samurajskim gospodarem nema pogađanja. Ne bi spa-sao glavu ni otkrivanjem položaja sela. Svi njegovi napori da preživi i sa-čuva priručnik će se izjaloviti. Da li je moguće da je izdržao godineiscrpljujuće samurajske obuke, savladao nepremostive prepreke, pobediodušmanina Zmajevo Oko, borio se u građanskom ratu i postao nindža -samo da bi umro u ovoj paklenoj rupčagi.

Suđena mu je bolna smrt... izuzev ako ne pobegne.Ali kako? Kavez je zaključan. Šipke su čvrste. Ukočio se i sasušio posle

dugih sati čučanja na letnjoj jari. Ujutru će biti preslab da pruži otpor.

Pao je mrak. Znao je da noć pruža najbolju i verovatno poslednju nadu zabekstvo. Samuraj određen da bdi nad njim se umorio. Jedva je čekao krajsmene, ako je suditi po njegovom izrazu lica.

„Stražaru“, zakreštao je, suva grla.

„Šta je?“, osorno je odvratio samuraj.Nešto je prošaptao.

„Govori glasnije!“Ponovo je pokušao.

„Ne mogu da te čujem“ požalio se ratnik. Prišao je kavezu. „Da li si spre-man da priznaš?“

Zakreštao je nešto nerazumljivo.

Stražar mu je prišao još bliže. Sačekao je da samurajevo uvo stigne blizunjegovim ustima. Pružio je ruke kroz rešetke i izveo udarac igličastog pr-sta. Zabio je male prste u stražareve ušne kanale.

Samuraj je zadrhtao od bola i pokušao da se otme, ali je Džek izveo uda-rac prstom u grlo. Pogodio je skupinu nerava koju mu je Mijuki pokazala.Stražar se srušio pored kaveza, stenjući od bola.

154

„Otvori vrata.“

„Nemam ključ...“, zajecao je. „On je kod Gemnana...“Video je kako stražar poseže za tantom. Bez oklevanja ga je pogodio

udarcem padajuće pesnice u vrat. Izgubio je svest.

Dohvatio je nož kroz rešetke. Vrhom oštrice je otvorio bravu, kao što muje otac pokazao u Engleskoj.

Iskobeljao se iz kaveza. Jedva je stajao od ukočenosti. O trčanju nije biloni govora. Samuraj je mirno ležao pored kaveza. Nije znao da li ga je Miju-ki izdala, ali je na jednom morao da joj bude zahvalan. Pokazala mu je še-snaest tajnih udaraca. Znao je da će se stražar uskoro povratiti. Uzeo mu jei katanu.

Tiho se prikradao kroz tamu, pribijen uza zid. Krv mu se polako vraćalau noge. Stigao je do dvorišnih vrata, kad je opazio zatvorenika, privezanogza kočeve. Nije mogao da ostavi sirotana u tom položaju, ma kakav zločinda je počinio. Nije imao srca da ga prepusti na milost i nemilost zlog Gem-nana.

Čučnuo je pored njega i presekao veze.

„Slobodan si“, prošaptao je.Čovek nije odgovorio. Tek tada je shvatio da je zatvorenik izdahnuo. Nije

samo proveo čitav dan vezan za tle, na strašnoj vrućini, već su oštre bam-busove stabljike prodrle u njegovo telo. Gemnanova brutalnost nije znalaza granice.

Setio se zatvorenika u jami. Razmišljao je da li da pokuša da ih oslobodi.Čuo je kako se vrata otvaraju, pre no što je stigao išta da učini. Potrčao jeka drvetu. Iskoristio je prsten zemlje da bi se stopio sa stablom. Rukama jepokrio plavu kosu.

Dva samuraja su ušla u dvorište. Prošli su tako blizu da je mogao da ihdodirne.

„Mrzim noćne smene“, promumlao je jedan od njih.Tiho se popeo na drvo, čim su prošli pored njega. Odande je skočio na

najbliži zid. Dočekao se tiho kao mačka.

„ZATVORENIK JE POBEGAO!“, dreknuo je samuraj kad je otkrio one-svešćenog stražara i prazni kavez.

155

Skočio je sa zida, kad je nekoliko samuraja s bakljama, nahrupilo u dvo-rište. Doskočio je u sokaku i potrčao što ga noge nose. Popeo se na spoljnjizid, dok su se krici širili zamkom. Savladao je i tu prepreku. Trčao je kri-vudavo po gradu, da bi izbegao samuraje. Stigao je do pijace. Video je sjaj-ne baklje koje su išle u njegovom pravcu. Samuraji su se približavali iz obapravca.

Očajnički se obazirao oko sebe. Opazio je bure za kišnicu, pored skladi-šta. Pritrčao mu je i skočio unutra. Izdahnuo je sav vazduh iz pluća i triputa duboko udahnuo. Bure je bilo gotovo puno. Voda mu je prešla prekoglave, kad je stopalima dodirnuo dno.

Čekao je, čuvajući vazduh u plućima. Zaključio je da su bar tri samurajazastala kraj bureta, na osnovu odražene svetlosti s baklji. Ponestajalo mu jedaha. Nadao se da će uskoro otići.

Ali oni nisu odlazili.Pluća su mu se praznila. Zatvorio je oči. Setio se lekcije sa obuke za nin-

džu. Onesvešćen nindža je mrtav nindža.

Više nije mogao da zadržava vazduh. Izronio je, sa isukanim mačem.Samuraji su otišli.

Izašao je iz bureta. Progutao je nekoliko gutljaja vode, da osveži osušenogrlo, posle dana provedenog na suncu, pre no što se zaputio sporednim uli-čicama. Držao se senki. Napredovao je ka gradskom zidu. Lako se popeouz bedem i spustio u ravnicu. Gradski zid je više podsećao na među negona ozbiljnu prepreku.

Spremao se za samoubilački trk ka sigurnosti šume. Molio se da ga stra-žari ne opaze. Napustio je zaklon zida i potrčao. Zemlja mu je tutnjala podnogama. Prolazio je kroz visoku travu.

„Eno ga!“, razlegao se krik sa zidina.Strela ga je, trenutak kasnije, promašila za dlaku. Za njom je doletela i

druga. Trčao je bez osvrtanja.

Postao je svestan topota konjskih kopita. Neće moći da umakne samurajuna konju. Mračna šuma je posle svakog koraka bivala sve bliža. Ima nade,ako stigne do nje.

Setio se zmajevog daha i potrčao još brže.

156

35.

LAŽNA OPTUŽBA

Pokliči samuraja su dopirali iz sve veće blizine. Džeku se činilo da osećavreo dah bojnih konja na vratu

Neće uspeti.Uložio je očajnički napor i jurnuo napred. Žbunje ga je prigrlilo. Klizio je

kroz rastinje. Preskočio je palo stablo i ušao u šumu. Vrludao je među dr-većem. Gusti lisnati pokrivač i tama pomagali su mu u bekstvu.

Usporio je kad je bio siguran da je zameo trag. Zaustavio se na malomproplanku, da bi povratio dah i da bi se pribrao. U šumu je vladala nepro-zirna tama, ali je on pronašao Severnjaču, kroz otvor u krošnji i odrediopravac kretanja.

Neko ga je zgrabio otpozadi i bacio na tle, s nožem prislonjenim uz grlo.

Osmehnuo se.„Mijuki", rekao je. Nije ni slutio da će mu toliko laknuti, kad je vidi.

„Kako si uspeo da pobegneš?“, pitala ga je, ne skidajući oštricu s njego-vog vrata.

„I meni je drago što te vidim“, odvratio je. Pitao se da li ga je uistinu iz-dala. „Onesvestio sam stražara."

„Samo jednog?“

157

Klimnuo je. „Koristio sam tehniku koju sam naučio od tebe. Udarac pa-dajuće pesnice. Izmakao sam drugim stražarima.“

Oklevajući ga je pustila.„Gde su ostali?“

„Širo je pohitao da obavesti šonina o tvom zarobljavanju. Tenzen je snjim. Zendžubo je otišao da te potraži u zamku. Požurimo“, rekla je i zaba-cila ranac na leđa.

„Zar ga nećemo pričekati?"

Odmahnula je glavom. „Zna on da se čuva.“Pružila je korak ka jugu.

„Ali, zar selo nije na onoj strani?“ Pokazao je ka istoku. Ošinula ga jegnevnim pogledom. „Prestani da razmišljaš kao samuraj. Rasuđuj kao nin-dža. Hoćeš li da odvedeš Akečijevu vojsku u selo? Hoćeš li? Šta misliš, za-što te je pustio da tako lako pobegneš?“

„Lako? Držao me je u kavezu. Morao sam da obijem bravu, preskočimzid zamka, da se krijem u punom buretu za kišnicu i da trčim kao mahnit!“

„Daimjo nije glup. Jedan stražar za šogunovog zakletog neprijatelja?Akeči te je pustio da pobegneš.“

Pogledala ga je u oči, kao da pokušava da prodre u njegovo srce.

„Kladim se da si sklopio pogodbu s njim, u zamenu za slobodu.“Zgroženo je posmatrao. „Nikog nisam izdao!“

„Videćemo.“Šonin, Momoči i Soke su većali. Džek je klečao pred njima u dvorani za

prijem seoske kuće. Mijuki, Širo i Tenzen su već svedočili o zadatku. Sede-li su pozadi i slušali Džekovu priču o bekstvu. Zendžubo još nije stigao.

„Kažeš da nisi otkrio položaj sela?“, pitao je šonin.„Nisam.“

„Laže“, oglasio se Momoči. „Da li neko veruje da je savladao stražara iizašao iz zaključanog kaveza bez ičije pomoći? Sigurno nas je izdao.“

„NISAM! Ja sam izdan, kad već govorimo o tome.“

„Objasni to, molim te“, reče šonin. Podigao je ruku da bi ućutkao zame-nika.

158

Džek je napravio malu pauzu, da bi se pribrao. Momoči je od samog po-četka potkopavao njegovu odbranu. Tražio je da ga smesta pogube kao iz-dajnika. Kucnuo je čas da preusmeri raspravu, da otkrije da li ga jeMomoči izdao, ili je Gemnan lagao.

„Daimjov mučitelj mi je rekao da ih je nindža“, gledao je Momočija pra-vo u oči, „obavestio o mom prisustvu u gradu.“

Napeta tišina je zavladala u dvorani za prijem. Soke se zagledao u Mo-močija.

„Razmisli još jednom', oglasio se zamenik starešine sela, „pre no što meoptužiš. Od početka sam stavljao do znanja da se ne slažem s tvojim prisu-stvom u našem selu, ali nikad ne bih doveo u pitanje bezbednost zajednice.Ne zaboravi da je moja porodica ovde. Šonine, poštujem tvoj autoritet.Obavestio bih te o takvom planu.“

Džek je stekao utisak da Momoči govori istinu. Činilo se da šonin deli tomišljenje. Ostao je još jedan mogući izdajnik, Mijuki. Ali ona se nije raz-dvajala od njega. Ne, to nije sasvim tačno, shvatio je. Nije bio s njom kadje posetila sveštenika u hramu. Susret sa sveštenikom je mogao biti samoizgovor.

„Možda je to učinio neko drugi“, nastavio je Džek. Bacio je pogled prekoramena, na Mijuki.

„To su budalaštine!“, planuo je Momoči. „Nindža nikad ne bi ugrozio za-datak na taj način. Taj samuraj Gemnan je očigledno pokušao da ti lažimaodveže jezik. Verujem da si propevaol“

„To nije istina. Bio sam spreman da dam svoj život da bih zaštitio ovoselo“, tvrdio je.

„Verujem ti, Džek-kune“, reče Soke.

„Spreman si da mu poveruješ!“, srdito će Momoči. „Svi dobro znamo dasi već jednom opasno pogrešio u proceni karaktera...“

„Dosta je bilo!“, prekinuo ga je šonin. Znao je da zamenikove reči otva-raju staru ranu u duši velikog majstora. „Čuo sam obojicu i poslušao Dže-kovo svedočenje. Neophodno nam je mišljenje najupućenijeg. Gde jeZendžubo?“

Mijuki se naklonila i progovorila.

159

„Vratio se u zamak. Planirao je da spase Džeka - ili da se pobrine da neprogovori.“

Shvatio je značenje hladnokrvno izrečene opaske. Da nije pobegao, paobi od nindžine ruke.

„Šonine“, oglasio se nindža na vratima dvorane. „Zendžubo se pojavio naseoskom trgu.“

Vođa zadatka je trenutak kasnije ušao u dvoranu za prijem, prljav i umo-ran od puta. Jedva da je osmotrio Džeka u prolazu. Naklonio se pred ve-ćem i predao izveštaj.

Šonin ga je slušao bez komentara. Pitao je: „Da li je selo na bilo koji na-čin ugroženo?“

Iskusni nindža je odmahnuo glavom. „Dečak nije ništa odao.“

160

36.

PRIPADNIK KLANA

„Dugujem ti izvinjenje", reče Mijuki.

Iznenadila je Džeka. Stajala je pred njim, oborene glave. Pronašla ga jepored jezerceta. Otišao je do vode, posle sastanka seoskog veća, da bi sesmirio i na miru razmislio. Još nije znao ko ga je izdao. Najverovatnije seradilo o Gemninom triku. Kao samuraj, još nije bio ubeđen da ga nindžecene i poštuju. Šinobi možda slede niniku, ali nisu obavezni da slede buši-do, kao samuraji.

Ukočio se kad mu je prišla. Očekivao je još jedan sukob. Iznenadila ga jepokajničkim stavom.

„Hoćeš da mi se izviniš?“Podigla je glavu. Njen pogled, nekad tako pun mržnje, u međuvremenu je

omekšao.

„Pogrešila sam“, priznala je. „Nataloženo ogorčenje zbog zlosrećne sud-bine moje porodice nagnalo me je da u tebi vidim samo samuraja."

Ćutke je slušao. Da li je ovo ista devojka koja me je bacila na brdo staj-njaka, hladnokrvno onesvestila i dva puta prislonila nož na grlo?

Nastavila je. „Soke mi je jednom rekao da jedno drvo ne čini šumu. Mi-slila sam da sva samurajska stabla potiču iz istog semena. Dokazao si danisam imala pravo. U tebi je duh ninikua.“

161

Spustila je ruku na grudi. „Imaš čisto srce. Nisi nas izdao daimju. To te, umojim očima, čini istinskim nindžom.“ Duboko mu se poklonila i ostala utom položaju.

„Možeš li u svom srcu naći snage da mi oprostiš?“, pitala ga je drhtavimglasom.

Znao je da Japanci izuzetno cene izvinjenje. Smatralo se da iskreno i spoštovanjem pruženo izvinjenje briše sve grehove. Trebala joj je velikahrabrost da bi priznala da greši, s obzirom na žestoko neprijateljstvo kojeje vladalo među njima. Nije bio zlopamtilo. Ako ćemo pošteno, zar i samnije pogrešno sudio o nindžama?

Nije mogao da veruje da ga je izdala, izuzev ako nije bila vanredno luka-va. Poneo bi se veoma loše, ako bi odbacio njeno izvinjenje.

Odlučio je da rizikuje i. da primi njeno izvinjenje kao iskreno.

„Prihvatiću tvoje izvinjenje, pod uslovom da ti prihvatiš moje zbog razbi-jenog krčaga za vodu.“

„Važi“, odgovorila je. Širok osmeh joj je osvanuo na licu.

Šonin je naredio da se te večeri priredi svetkovina u čast Džekovog pro-glašenja za nindžu. Organizovao je svečanu večeru u seoskoj kući. Pozvaoje glave svih porodica, kao i Tenzena, Mijuki i Hanza.

Mijuki je, na Džekovo iznenađenje, sela pored njega.

„Mogu li?“, obratila mu se, s namerom da mu sipa čaj.Oklevao je. Nije mogao verovati u iskrenost njenog prijateljskog nastupa,

posle svih sukoba. Prisetio se njenog zlokobnog odgovora na predavanju oprstenu vode.

„Nisam ga otrovala, ako na to misliš“, nasmejala se.„Ne, naravno da nisi“, odvratio je. Žurno je smislio opravdanje i nasta-

vio: „Stvar je tome što u Engleskoj muškarci sami sebi sipaju čaj.“

„Ali ti si u Japanu“, rekla je i nasula čaj u njegovu šolju.„Kako je u Engleskoj?“, pitao je Hanzo. I on je sedeo pored Džeka.

Razmislio je na trenutak. Preplavio ga je neočekivani talas nostalgije. Se-tio se zelenih polja, prljavih ulica, uzavrelih luka, mirisa ispečenog hleba,smrada štavionica kože, poja crkvenih zvona u nedelju, smeha svoje sestri-

162

ce. Sećanja na dom su bledela kao brod u magli. Odsustvovao je dugo, pre-dugo.

„Mnogo se razlikuje od Japana“, odgovorio je, pogleda uprtog u daljinu.„Neke stvari su iste. To je ostrvo, kao Japan. Imamo zamkove. Seoska ima-nja. Kod nas se gaji žito, a ne pirinač. Niko ne pije čaj, iako jedemo ribu.Ali ne ovakvu.“ Podigao je komad sirovog lososa hašijem do usta.

„Imate li samuraje i nindže?“, radoznalo će Hanzo.

„Nemamo“ odgovorio je, s osmehom. „Nekada smo imali vitezove, kojisu se borili za kralja. Sledili su viteški kodeks, sličan bušidu“

„Zašto želiš da se vratiš kući, kad tamo nema pirinča, čaja ili nindži?“,pitao ga je dečačić, visoko podignutih obrva.

Razveselio ga je detinjastom logikom. Umalo što se nije nasmejao. Utome ga je sprečila strepnja koja se odavno nastanila u njegovom srcu.

„Džes... ona čeka na mene.“

„Džes?“, zanimala se Mijuki, „ona je tvoja...“„Ona je moja sestrica. Poverena je na staranje staroj komšinici. Toliko

sam odsustvovao da strahujem da je završila u sirotištu."

„Sigurna sam da je s njom sve u redu“, tešila ga je. Osetila je koliko ga totišti. „Pronaći će način da opstane, ako je makar upola žilava kao ti.“

Naklonio se, da bi joj se zahvalio na ljubaznim rečima. Uistinu, to je ura-dio da bi sakrio suze. Kad su je otac i on ostavili u Engleskoj, imala je je-dva pet godina. Bila je sićušno, ranjivo stvorenje. Tako je i sad zamišljao.Dužan je da se brine o njoj, kao rođeni brat i jedini živi rođak. Morao je danastavi put do Nagasakija i dalekog doma.

Pokušao je da potisne takva razmišljanja u stranu. Brinuo je za Džes, alije Akiko jednako brinula zbog Kijošija. Zakleo se da će ih nekako spojiti.

Mladi i raspoloženi Hanzo nije opažao Džekovo tmurno raspoloženje.Progutao je dobar zalogaj pirinča i rekao: „Tengu, ispričaj mi ponovo kakosi utekao od samuraja. Da li si siguran da nisi koristio magiju i odleteo izzamka?“

Okrenuo se Hanzu, spreman da po ko zna koji put ispripoveda priču ospasenju, kad je šonin udario dlanom o dlan, da bi obezbedio pažnju prisut-nih.

163

„Večeras ćemo svetkovati i razmišljati“, obznanio je. „Priznajem da sampogrešio kad sam poslao Džeka na zadatak. Momoči, molim te da prihvatišmoje izvinjenje. I majmun ponekad padne s drveta.“

Nekolicina zvanica se nasmejala. Momoči je delovao zadovoljno, zbogjavno izrečenog priznanja.

„Pokazalo se da sam imao pravo“, nastavio je šonin, „kad sam prihvatioSokeov zahtev da obuči Džeka veštinama nindži.“

Svi su okrenuli glavu ka Džeku. Osećao je blagu nelagodnost zbog tolikepažnje. Hanzo je blistao od ponosa.

„Naš strani prijatelj je dokazao svoju vrednost i neupitnu odanost klanu.Neverovatnim bekstvom je pokazao i visok nivo nindžicu veština. Tako jeodao najveću počast svom učitelju.“

Digao se žamor odobravanja. Soke se skromno poklonio.„Znam da neki od vas sumnjaju na Džeka, zato što je uhvaćen. Iz njego-

vog iskustva smo izvukli važnu lekciju.“

Zastao je, da bi bio siguran da uživa opštu pažnju.„Samuraji su se izveštili, u pogledu naših trikova. Prozreli su naše maske.

Moramo povesti više računa. Dobro vam je poznato da daimjo Akeči plani-ra novi nasrtaj na Igu. Zahvaljujući Džeku znamo da on to shvata kao ličnuosvetu. Zendžubo je potvrdio da Akeči radi mimo šogunovog znanja i po-drške.“

Nindže su zažamorile. Šonin je sačekao da se utišaju, pre no što je nasta-vio.

„Već koristimo ovu informaciju. Momoči je poslao poklisare na šogunovdvor u Edo. U tajnosti će se požaliti na daimja Akečija. Proširiće glasine daokuplja vojnu silu, da bi uvećao granice svog poseda. Podsetićemo dvoranena odanu službu šinobija u nedavno okončanom ratu. Tražićemo da naš do-prinos bude priznat. Šogun će, uz malo sreće, osujetiti ostvarenje Akečije-vih planova. Tako ćemo se odbraniti bez potezanja oružja.“

Gromki aplauz je pozdravio ovu strategiju. Šonin se osmehnuo, zadovo-ljan zbog opšteg odobravanja. Džek se setio kako mu je Soke objasnio dašinobi prihvataju bitku samo kad se sve druge ideje izjalove i da uhođenjudaju prednost nad ratovanjem.

164

„Dosta je bilo mračnih misli; vreme je da prihvatimo Džeka kao pripad-nika klana“, rekao je šonin. „Vrabac nikad ne sleće kraj tigrovog obitava-lišta.“

Svi su skočili na noge. Izuzev Džeka.„Ustani“, šapnula mu je Mijuki. „To je tajna lozinka klana. Ko god ne

ustane, taj je neprijatelj.“

Šonin je podigao pehar. „Džek je ustao iz mrtvih, da bi se vratio u život.Stari put samuraja je zamenio novim - putem nindže.“

Šonin i glavešine porodica su nazdravili novom pripadniku klana.

„Nindža Džek! Neka te pet prstenova nadahnjuju i vode!“

165

37.

PORUKA

Džek se osećao kao žaba koja je konačno ugledala debelo more. Čast gaje još vezivala za samuraje, ali nije mogao da porekne ponos koji je osećaootkad je postao pripađnik klana nindži.

Tokom čitavog naukovanja rvao se sa savešću. Borio se da opravda dru-ženje sa šinobijem, iako je njegov otac pao od njihove ruke. U početku jemislio da to čini opstanka radi. Zatim je govorio sebi da je neophodno po-znavati neprijatelja. S vremenom je shvatio da nindže možda nisu njegoviprotivnici i da uživa u nindžicuu. To nije bilo sve. Otkrio je da su neke odnjihovih veština bolje i delotvornije od samurajskih.

Isprva je smatrao da tako izdaje Masamota, nenadmašnog majstora mače-valačke veštine. U međuvremenu je spoznao da se dva mačevalačka stilamogu nadopunjavati. Pomirio je budizam s hrišćanstvom zahvaljujući reči-ma senseja Jamade, koji je tvrdio da su sve religije niti istog tepiha, samorazličitih boja. Zaključio je da nindžicu i samurajske veština mogu napore-do postojati. Možda može da bude i jedno i drugo, samuraj i nindža. Takombinacija je načinila Akiko veličanstvenim borcem. Nadao se da će seisto desiti i njemu i da će njegov otac na nebesima razumeti njegovu odlu-ku.

Šta god da je ovde naučio, Džekova odanost - njegova duša - uvek će pri-padati Masamotu i samurajima. A, opet, duh ninikua, čistog srca nindže,

166

nesumnjivo je postao deo njega. Zbog toga mu je bilo teško da napiše pi-smo Akiko.

Sedeo je u hladovini, na stepenicama seoskog hrama, s praznim parčetompirinčanog papira iz Sokeove kuće, na krilu. Nije mogao da joj opiše polo-žaj sela. Postao bi izdajnik, ako pismo padne u tuđe ruke i ako Akečijevavojska dođe i uništi klan.

Poruka mora biti šifrovana. Otac ga je upoznao s principima šifrovanja,da bi mogao da dešifruje podatke iz pomorskog priručnika. Nastojao je dasmisli šifru koju će Akiko razumeti i samostalno protumačiti.

Posle dugog razmišljanja odlučio se za mešavinu japanskog kandžija, ko-jem ga je ona naučila, i nekoliko engleskih reči, koje je ona naučila od nje-ga. Ubaciće i elemente iz obuke u Niten Iči Rjuu.

Podigao je komad uglja, izvađen iz Sokeove pećnice i počeo da piše. Toje bio težak posao. Ne samo da je morao da tačno šifruje poruku već je mo-rao da se seti neophodnih kandži simbola i pravilnog redosleda poteza prinjihovom pisanju.

Napisao je poruku tek posle nekoliko pokušaja. Sredinom jutra je imaokonačnu verziju. Poruka je bila spremna. Nedostajao mu je prenosilac.

„Šta to radiš?“, oglasio se neko iza njega.

Gurnuo je poruku ispod kimona, kad se Širo pojavio iz šume.„Ništa“, nehajno će Džek.

„Činilo mi se da si nešto pisao“ reče Širo, sumnjičava pogleda.Otkad me Širo vreba iz šume? zabrinuto se pitao.

Odabrao je hram zbog osame. Rano jutros se popeo do njega. Odmah sepostarao da utvrdi da li je mesto pusto. Radio je i krajičkom oka motriostazu iz sela. Širo je, ko zna zašto, bio u šumi, od rane zore.

„Vežbao sam kandži“, odvratio je. Podigao je jednu od odbačenih verzija.„Ali mi slabo ide.“

Zgužvao je papir i skupio ostale. Ustao je.„Šta ti radiš ovde?“

„Tražio sam te“, reče Širo. Napućio je usne i upitao: „Živeo si medu sa-murajima - kako taj život izgleda?“

167

Oprezno je odgovorio. „Lepo su postupali sa mnom. U samurajskoj školije vladala stroga disciplina, ali sam u njoj mnogo naučio.“

„Da li si morao da radiš?“„Ne baš. Najveći deo vremena smo provodili u vežbanju. Bili smo odani

Masamotu i našem gospodaru, daimju Takatomiju. Mislim da smo oprav-dali očekivanja i vratili ono što je u nas uloženo, boreći se na njegovoj stra-ni u ratu.“

Širo se osmehnuo.„Kakav je Kjoto? Tamo si živeo, zar ne?“

„Bučan i užurban. Stalno se priređuju festivali. Na ulicama i pijacamavlada velika gužva. Mnogo je neprijatniji od sela.“

„To zvuči uzbudljivo...“, reče Širo, pogleda uprtog u mirnu dolinu ispodsebe.

»Ume da bude“, odgovorio je Džek. Krenuo je nazad ka selu. „Moram dapođem. Hanzo me čeka na času mačevanja.“

Širo je ravnodušno klimnuo. Džek se molio u sebi da dečak ne pomenenjihov susret Momočiju. Žurio je ka selu. Širov pogled je počivao na nje-mu čitavim putem.

168

38.

MAGIJA NINDŽI

„Ne tako, već ovako“, reče Mijuki. Nežno je rasporedila Džekove prste uznak za rin - snagu.

Kao pripadnik klana dobio je pristup tajnom znanju, sadržanom u denšosvicima. Neđelju dana je upoznavao složene obrasce kudži-ina, koji se za-snivao na položaju prstiju. Devet tajnih signala šakama, s pripadajućimmantrama, oslobađali su čudesne moći u nindžama.

Magične moći.

Isprva je bio sumnjičav. Soke je tvrdio da da kudži-in mogu da nindžamadaju veliku snagu, upozore na opasnost, omoguće čitanje misli, pa čak ikontrolu nad prirodnim elementima. Imao je prilike da vidi kako njegovučitelj zena sensej Jamada izvodi zapanjujuće stvari u Niten Iči Rjuu, alinije mogao da poveruje u mistične veštine. Delovale su mu isuviše nevero-vatno.

Tako je bilo sve dok Soke nije prizvao rin i podigao ogromni balvan iz-nad glave. Odonda je verovao.

„Da li si zapamtio mantru?“, pitala ga je Mijuki. Sedela je pored njega usenci budističkog hrama.

Klimnuo je. „On baiširaman taja sovaka.“

„Savršeno", rekla je, uz osmeh odobravanja.

169

Izveo je ispravan znak šakom i zatvorio oči. Neprestano je ponavljaomantru. Zamišljao je kako unutrašnji plamen postaje sve sjajniji i kako seširi njegovim telom, puneći ga energijom.

Soke mu je, u okviru prve lekcije o tajnom znanju klana, objasnio: „Ku-dži-in je mešavina znakova koji se izvode šakama, meditacije i usredsređe-nosti. Svi zajedno oslobađaju moći uma, crpeći snagu iz kruga neba.“

Nije uspevao da ih oslobodi, ali je znao da je to moguće. Iskusio je moćkija, duhovne energije, na samurajskoj obuci iz meditacije. Znao je čemuteži. Kudži-in je bio sličan, ali na mnogo višem nivou. Samim tim je zahte-vao mnogo više vežbanja.

Osetio je navalu toplote i silne energije. Stigle su niotkuda. To je trajaloveoma kratko - kao sev munje.

„Kako se osećaš?“, pitala ga je Mijuki.

Otvorio je oči.„Drhtiš kao stablo u oluji.“

„Dobro sam“, odvratio je. Čitavo telo ga je golicalo.„Upravo si se povezao s prstenom neba“, objasni mu je Soke kad im je

prišao da vidi kako napreduju. „To prvi put može biti uznemirujuće isku-stvo, ali ćeš naučiti da ga kontrolišeš. I kratkotrajan kontakt zna biti kori-stan. U kriznim momentima tako možeš dobiti životno važnu energiju."

Pozvao je učenike da se okupe ispred hrama.„Želeo bih da se usredsredite na ša, isceljenje. Evo znaka.“

Stisnuo je dlanove i prepleo prste. Ispružio je kažiprst i palac.„Ša je zaslužuje najviše pažnje od svih kudži-ina. Sposobnost isceljivanja

je mnogo dragocenija od sposobnosti ubijanja.“

Poređao je učenike u polukrug, tako da su imali lep pogled na selo.„Zasad se usredsredite na samoisceljenje. Primenite ga na druge, kad

ovladate njime."

Učenici su, jedan po jedan, zauzimali stav i otpočinjali meditaciju.„On haja baiširaman taja sovaka...“

Napev ša mantre je odjekivao dolinom, dok je sunce polako zalazilo zaplanine. Povetarac je donosio mirise jasmina i sandalovine do njegovih no-

170

zdrva. Uskoro je upao u duboki trans. Mir i spokoj iz okoline su se prelili unjega. Isceljivali su mu um, telo i dušu.

Osećao se kao preporođen kad je sunce nestalo iza planiskih vrhova.

171

39.

POKRETNA META

„Dobro došao u moje skrovište“, s ponosom će Tenzen.

Džek se sa strahopoštovanjem obazirao po pećini. Visoka tavanica je bli-stala od kvarca i kristala. Nije oćekivao da će ga Tenzen dovesti do planin-skog vodopada zbog šuriken obuke. Još više se iznenadio kad je nindžaprošao kroz slap i ušao u skrivenu pećinu. Sjajna svetlost se probijala krozvodu, tako da se pećina činila prozračnom i prostranom, iako se najvećideo gubio u mraku.

„Dokle seže?“, pitao je Džek.

„Planine su pune pećina, tunela i prolaza“, odgovorio je Tenzen. „Još ihnisam do kraja istražio.“

„Ko još zna za ovo mesto?"

„Ono je moja tajna. Siguran sam da nikom nećeš reći.“„Zašto si me doveo ovamo?“

„Da bi vežbao gađanje“, odvratio je. Dodao mu je tri šurikena.„Šta fali direcima na seoskom putu?“

„Ne kreću se, dok samuraji to čine“, reče Tenzen. Došetao je do malogdebla, oslonjenog na greben. „Stavićemo na probu tvoju umešnost sa šu-rikenom, u stvarnosti prilagođenijim okolnostima. Gotovo svaki put poga-

172

đaš nepokretnu metu, možeš li pokretnu?“

Gurnuo je deblo. Zaljuljalo se preko pećine i nazad. Bilo je vezano ko-nopcem za stalaktit na tavanici.

Pažljivo je nanišanio i hitnuo prvi šuriken. Nije prošao ni blizu mete.Udario je u kameni zid iza nje. Bacio je drugi, na stablo koje je nastavljalosvoj put. Čelična zvezda je ponovo promašila. Ovog puta je iščezla u crnojrupi. Ozlojeđeno je opsovao. Mislio je da je ovladao veštinom bacanja šu-rikena, posle silnog vežbanja pod Tenzenovim vođstvom.

„Predviđaj kretanje mete“, posavetovao ga je Tenzen. Još jednom je gur-nuo stablo.

Bacio je treću i poslednju zvezdu. Ovog puta je pažljivo pratio putanjukretanja debla. Šuriken je proleteo kroz vazduh, ka zamišljenoj tački susre-ta s metom i... prošao ispred nje.

Gledao je kako se projektil odbija od zida pećine i nestaje pod vodopa-dom. Sekundu kasnije je izgubio ravnotežu. Sedeo je na podu pećine, oma-mljen i zbunjen. Tek tada je video kako mu se deblo vrti iznad glave.

„Nikad ne ispuštaj metu iz vida“, reče Tenzen. „Pogotovo kad je proma-šiš.“

Izvukao je još tri šurikena iz džepa.„Dopusti mi da ti pokažem tehniku.“

Bacio je tri projektila, jedan za drugim, na metu u pokretu. Prva dva supogodila drvo, dok je treći prerezao konopac. Deblo je tresnulo na tle.

„To je neverovatno!“, uskliknuo je Džek. Posle ovog se još više divionindži.

„I ti ćeš to moći, kad se uvežbaš", reče Tenzen dok je skupljao šurikene.„Tako si dobar u svemu što činiš: skrivanju, trčanju, plivanju, šuriken-

džicuu...“

„Nemam izbora.“Uzdahnuo je, kao da mu strašan teret počiva na plećima. Pogledao je

Džeka, kao da nije siguran da li može da mu se poveri. Izvukao je posled-nji projektil iz drveta i seo na stenu, nasuprot sagovorniku.

„Sudbina mi je, kao šoninovom sinu, odredila da jednog dana vodim

173

klan“, počeo je. „To znači da moram da budem najbolji u svemu.“

„Nemaš zbog čega da brineš", reče Džek. „Tvoj nindžicu je bespreko-ran."

„Dužnosti vođe se ne sastoje isključivo od borbe i bacanja šurikena. Mo-ram da upravljam zadacima, organizujem poljske radove, pregovaram sasamurajima koji traže usluge, vodim politiku sela, da se staram o odbrani,izbegavam rat s daimjom Akečijem i planiram budućnost. Moj otac sjajnoizvodi sve nabrojane zadatke. Video si kako je obradio Momičija, za veče-rom. Priznao je grešku, ali je održao kontrolu nad situacijom. Za tako neštoje neophodna istinska veština. U pitanju je diplomatija, za koju po svoj pri-lici nemam smisla. Čitavo selo se divi šoninu. Ja još nisam zaslužio po-štovanje.“

„Bićeš nenadmašan vođa“, uveravao ga je Džek.„Šta će biti ako se pokažem nedostojnim zadatka?", reče Tenzen i zari

oštricu šurikena u drvo. „Šta će biti ako donesem pogrešnu odluku podpritiskom?“

„Siguran sam da se to neće desiti", reče Džek. „Moj otac je govorio:Brod koji se u oluji okrene od talasa mora potonuti. Onaj koji ih napadneuzdići će se i pobediti. Nimalo ne sumnjam da ćeš se uzdići iznad svih is-kušenja, kad kucne tvoj čas.“

„Nadam se da si u pravu, pošto slutim nailazak oluje.“

174

40.

RAZBOJNICI

Hanzo se prikradao kroz šumu. Tragao je za najmanjim pokretom. Nijeopazio Džeka, koji je čučao visoko na drvetu, u crnom šinobi šozokuu, ne-vidljiv u varljivoj svetlosti sumraka.

Soke je, posle nedelju dana napornih vežbi kudži-ina, odlučio da je učeni-cima neophodna fizička aktivnost. Naložio im je da vežbaju prsten zemlje,veštinu skrivanja i izbegavanja najboljeg tragača, Hanza.

Pomislio je da je izmakao mališanu, kad se Hanzo zaustavio i osvrnuooko sebe.

„Soke nas je pozvao da se vratimo!", povikao je.Rukom je oblikovao znak jin. Tiho je ponavljao mantru. Ovaj kudži-in

mu je omogućavao da čita tuđe misli. Znao je da će uhvatiti tek slabašnuslutnju ili osećaj. I to će mu biti dovoljno da proceni da li dečkić laže.

Hanzo je nesumnjivo lagao. Znao je da je Džek u blizini. Koristio je jinda bi uvrebao njegovo prisustvo u šumi. Pokušavao je da ga obmane.

Usporio je disanje. Nije pomerao ni mišić. Stopio se s drvetom.

„Poješću ti večeru, tengu!“, vikao je dečačić, osmatrajući okolinu.„Ovamo“, čuo se tihi glas. Džek ga je prepoznao. Pripadao je Mijuki.

„Pronašla sam njegov trag. Rekla sam ti da je trapav kao slon.“

175

Uhvaćena je. Sad je bila član ekipe tragača.

Nemo se osmehnuo. Nasela je na njegov trik. Polomio je nekoliko stablji-ka pored šumske staze. Hanzo je pojurio ka njoj. Sačekao je da se udalje,pre no što se bešumno dočekao na šumskom tlu. Nameravao je da pređepreko grebena i da se vrati do hrama, kad je osetio opasnost.

Pre no što se Hanzo pojavio, izveo je znak kaj. On pojačava intuiciju nin-dži. Upozorava ih na pretnje. Ipak, imao je osećaj da opasnost ne pretinjemu, već nekom drugom, možda i Hanzu. Potrčao je kroz šumu, sledećiinstinkt. Slutnja je bivala sve jača. Stigao je do granice seoskog područja,kad je čuo glasove.

„Daj mi to“, režao je neko, „pa ćemo ti poštedeti život.“Izbio je na kamenitu zaravan. Spustio je pogled i ugledao trojicu ljudi na

šumskoj stazi. Opkolili su četvrtog, mladića. Pocepani kimono, zapuštenebrade, drvene močuge i noževi su upućivali na zaključak da nisu samurajiili nindže. Ličili su na razbojnike.

Njihova žrtva je bila bolje obučena. Nosila je jednostavni putni kimono idrvene sandale. Procenio je da je mladić trgovac ili zanatlija. Drhtavom ru-kom je pružao kesu. Bacio je ka srednjem razbojniku, mišićavom čovekugrubog lica, sa spljoštenim nosom.

„Da li je to sve?“, pitao je razbojnik, ocenjujući težinu novčića u ruci.

Žrtva je nemo klimnula.Grmalj je zgađeno zarežao. „Ubijte ga.“

„Ali, rekao si da nećete“, zavapi mladić.„Lagao sam.“

Druga dva razbojnika su se približavali žrtvi, sa zlobnim osmehom nausnama. Jedan je mahao drvenom močugom, drugi je držao zarđali nož.

Džek je znao da će nekoliko sledećih sekundi odlučiti o čovekovoj sudbi-ni. Nije mogao da se drži po strani i da dozvoli da mladić strada. Hitro jeisukao šuriken iz vrećice na pojasu. Zavitlao je ka razbojniku s močugom.Krv mu je briznula iz zgloba. Vrisnuo je i ispustio oružje. Nisu videli kakoje skočio sa stene. Dočekao se između drugog razbojnika i žrtve.

Blokirao je napad nožem i zgrabio razbojnika za ruku. Izvrnuo je i bacionapadača na tle. Ruka se slomila uz rezak zvuk. Valjao se po tlu od bola.

176

„Opa, nindža! Da vidimo kako ćeš izaći na kraj s ovim.“

Okrenuo se, na vreme da opazi golemu batinu. Sagnuo se, da bi je izbe-gao, i laktom udario vođu u stomak. Ovaj nije ni mrdnuo. Izveo je udaracdemonskog roga, dok se razbojnik spremao za još jedan razoran zamah.Batina mu je izletela iz ruke, kad je tresnuo u stablo.

„Nisi me uplašio, nindžo", šištao je razbojnik. Potegao je opasni nož.Stao je u pola koraka, kao da je video duha.

„Plave oči?“, promrmljao je. Trapavo je uzmicao. „Nisi ti nindža. Ti sidemon!“

Okrenuo se na petama i jurnuo niza stazu. Ostali razbojnici su pohitali zanjim.

„M-m-molim vas, nemojte me ubiti“, mucao je mladić. Klečao je na ko-lenima, posiveo od straha, pred neobičnim nindžom plavih očiju.

Džek je podigao kesu, koju je bandit odbacio u žurbi.

„Uzmi je! Uzmi sve pare!“, molio ga je mladić.„Tvoja je“, odvratio je Džek. Položio je kesu u čovekove ispružene ruke.

„Slobodan si da ideš svojim putem.“

„H-h-hvala ti“, mucao je zaprepašćeni mladić. Pognuo je glavu. „To jeočev pazar iz Marujame.“

„Tvoj otac je trgovac?"

„Tako je, prodaje lepeze“, odvrati mladić. Oprezno je ustao.„Kuda si krenuo?“

„Idem za Šono... Kasno sam pošao i odlučio da krenem prečicom do po-štanske stanice... To je bila glupa ideja. Trebalo je poslušam oca...“

„Gde ćeš posle toga?“

„Idem za Kamejamu... a zatim za Tobu... Zašto pitaš?“Osmehnuo se pod kapuljačom. Evo dobre prilike.

„Potrebna mi je usluga.“ Odlučio je da se osloni na instinkt.„Ti raspolažeš mojim životom“, reče trgovčev sin, s dubokim naklonom.

Posegnuo je u nabore šizoku jakne i izvadio savijeni komad papira.„Možeš li da isporučiš ovu poruku Date Akiko u Tobi?“

177

Momak je uzeo svijen komad pirinčanog papira. Ponovo se naklonio.„Biće mi čast da ti budem na usluzi.“

„Poruka je veoma važna. Moraš je predati Akiko, i nikom drugom."„Čuvaću je svojim životom“, obećao je trgovac.

Gledao je za mladićem. Molio se da poruka stigne na odredište.

178

41.

IŠČEKIVANJE

Džek je, u ranu zoru, sedeo pored hrama, posmatrajući dolinu. Sunce jeprovirivalo iznad planina. Pozdravljalo je novi dan. Selo se budilo uz poja-nje pevaca. Kadžijeva kovačnica je oživela. Nekoliko seljaka je izašlo izkuća. Protezali su se, spremajući se za teški posao.

Čekao je, kao i svakog dana, u poslednjih nekoliko nedelja. Pirinač se zato vreme preobrazio. Izgubio je živahnu zelenu i zadobio svetlosmeđuboju. Polja su isušena. Stabljike su se sagibale pod zrelim zrnima. Sijale sukao zlato, obasjane jutarnjim suncem.

Uzdahnuo je. Pomirio se sa zaključkom da Akiko ni danas neće doći.Možda nije dobila poruku, nije mogla da provali šifru, ili nije uspela dasledi uputstva i stigne do hrama. Krenuće na put, ako se ne pojavi u nared-nih pet dana, da bi je obavestio o Hanzu. Nije mogao da napusti Japan, a dane obavesti najbolju prijateljicu o nečem tako značajnom. Nije mu se dopa-dala ideja da se vraća na polazište i ponovo prođe kroz Šono, ali nije imaoizbora.

„U poslednje vreme često posećuješ Budu.“Podigao je glavu. Bilo mu je drago kad je ugledao Mijuki. Brinuo se da

će videti Šira, koji ga je nekoliko puta nenajavljeno posetio. Svaki put ga jeispitivao o samurajima i njihovom načinu života. Koliko god se trudio, nije

179

mogao da se zagreje za Šira, iako nije ništa rekao Momočiju o potencijalnosumnjivoj poruci. Zbog toga mu je bio zahvalan.

Odenula je jednostavnu belu jukatu. Na glavi je imala okrugli, slamnatišešir, širokog oboda, radi zaštite od sunca. Bilo mu je jasno da danas nećebiti obuke, već da će čitav dan provesti radeći na poljima.

„Molio sam se za sestricu.“

To je bila istina, svaki dan čekanja na Akiko je odlagao čas susreta sDžes. Molio je duhove majke i oca da mu pomognu na predstojećem puto-vanju.

Saosećajno je klimnula i sela pored njega.

„I ja dolazim ovamo, da odam poštu mojoj porodici“, poverila se.„Da li su ovde sahranjeni?“, pitao je. Bacio je pogled na maleno groblje.

„Nisu, ali sam podigla obeležje njima u pomen."Sad je na njega došao red da saosećajno klimne.

Ućutali su se. Zamišljeno su posmatrali dolinu.„Porodica mi... nedostaje“, prošaptala je, tihim i drhtavim glasom.

Shvatio je da je veoma ranjiva, uprkos čvrstom i naizgled nepokoleblji-vom držanju. Prepoznao je usamljenost i prazninu, koju je i sam osećao.

„I meni nedostaju roditelji" priznao je.

Pogledala ga je, očime vlažnim od suza.„Ti bar znaš da je ubica tvog oca mrtav. Osvetio si se. Ja nemam nikakve

utehe“, rekla je i stisnula pesnice u krilu. „Jednog dana ću kazniti samurajezbog onog što su učinili.“

Video je plamen mržnje u njenim očima. Nije bio upravljen na njega.Znao je koliko mržnja može delovati razarajuće na nečiju ličnost.

„Osveta ništa ne rešava. Proždiraće te iznutra, dok od tebe ništa neostane“, tvrdio je. Setio se onog što mu je rekao učitelj zena, kad mu je po-verio nameru da osveti oca. „Nisam ubio Zmajevo Oko. Moj prijatelj se ča-sno žrtvovao, da bi to učinio. Smrt ubice mi nije donela nikakvu utehu. Neprođe dan, a da ne tugujem za ocem. Trebalo bi da se usredsrediš na život,umesto na smrt.“

„Kako mogu? Kako mogu, kad mi majka umire pred očima kad god leg-

180

nem da spavam...“

Ponovo je ućutala. Drhtala je, kao da hoće da govori, ali ne može.„Ispričaj mi šta se dogodilo", predložio je. Naslutio je da joj je očajnički

potrebno da progovori o svom bolu. Verovatno nikad nije pričala o njemu.Plašila se da neko ne pomisli da je slaba i nedostojna da bude nindža.

Konačno je prikupila hrabrost.„Imala sam osam godina. Bilo je leto. Moj brat Džun igrao se ispred kuće

s ocem. Bila sam u kući. Pomagala sam majci. Samuraji su napali bez upo-zorenja. Pustošili su po selu. Ubijali su... ubijali su sve odreda...“

Ispustila je drhtavi uzdah, kao da se oslobađa noćne more.„Otac je vikao da bežimo. Majka je čula njegov bolni vrisak. Gurnula me

je ispod podnih dasaka. Džun je utrčao unutra. Majka je pokušala da ga za-štiti svojim telom, ali je samuraj šutnuo i posekao dečaka pred njenim oči-ma. Imao je nepunih pet godina! Kako je mogao ikome da naudi?“

Jecala je.„Majka je pala na pod, ispod kog sam ležala. Mislim da je to namerno

učinila, da me samuraj ne bi otkrio. Nije ni pokušala da pruži otpor. Ipak juje ubio. Videla sam kako je mač probada!“

Osećao se obaveznim da je uteši. I on je video kako mu mač probada oca.Užasno sećanje mu se nepovratno urezalo u dušu. Nežno ju je obgrlio. Is-prva se ukočila. Prepustila se njegovoj pažnji. Ridala mu je na ramenu.

„Tvoja majka se ponela veoma hrabro“, rekao je. „Žrtvovala se, da bi tiživela, baš kao i moj otac. Zbog toga moraš da napustiš misli o osveti. Si-guran sam da ne bi želela da provedeš ostatak života, proždirana mr-žnjom.“

„Ali, taj samuraj je ostao u kući da bi gledao kako umire! Nikad neću za-boraviti ushićenje na njegovom licu. Majčina krv je za to vreme kapala pomeni!“

Nije mogao da smisli ništa što bi je utešilo. Pustio je da plače. Dugo su-sprezane suze tekle su joj niz lice. U neko doba je postala svesna njegoveruke na sebi. Ustala je i obrisala oči spoljnom stranom dlana.

„Žetva če ove godine ranije početi“, rekla je dok je ustajala. „Trebalo bida pomognemo žeteocima.“

181

Klimnuo je i ustao.

„Trebaće ti šešir, kad smo već kod toga“, reče Mijuki. Ponudila mu jeonaj koji je nosila u rukama.

„Hvala ti“, reče Džek. Stavio ga je na glavu. „Savršeno mi pristaje."

182

42.

ŽETVA

Vrućina je do u beskraj produžavala dirinčenje na poljima. Znoj je curio sDžeka. Bio je zahvalan Mijuki, zbog šešira. Posao je bio iscrpljujući, ali gaje ispunjavao zadovoljstvom. Radili su u timovima, nagnuti nad usevima,sa srpovima u rukama. Oštrice su blistale na suncu. Letele su kao srebrnelastavice iznad pirinčanih polja. Neki seljani su pevali na poslu. Na poljimaje vladao zajednički, radni duh. Svakog sata je bilo sve više uvezenih sno-pova pirinča, spremnih za mlaćenje.

Tenzen mu je pokazao kako da seče stabljike pri korenu i kako da ih ve-zuje u svežnjeve. Polagali su ih u redove, da bi ih Hanzo i ostala deca lakšeodneli. Tenzen je oko podneva predložio da predahnu u senci drveta.

„Ima li vesti o planovima daimja Akečija?“, pitao je Džek, dok je njego-va tikva s vodom išla ukrug. Brinuo se da će ih samurajski gospodar napa-sti, pre no što Akiko dođe u selo.

Šoninov sin je zahvalno otpio nešto vode, pre no što je dodao tikvu Široui Mijuki.

„Poslednji podaci govore da je regrutovao dovoljan broj samuraja i danestrpljivo čeka početak ofanzive. Njegovi generali su ga posavetovali dase ne upušta u napad naslepo, zbog nedostatka podataka o položaju našegsela i odsustva šogunove podrške. Ne žele da napravi istu grešku kao sin

183

generala Nobunage."

„O kakvoj se grešci radi?“, pitao je Džek.„Napao je nekoliko sela odjednom“, objasnio je Tenzen. „Podelio je i

previše raširio snage. Nindže su to iskoristile. Desetkovale su napadače."

„Silno su se uspaničili“, umešala se Mijuki. „Neki su čak greškom napalisaborce.“ Vratila je tikvu s vodom Džeku, sa suspregnutim osmehom.

„Njegov ponižavajuči poraz“, nastavio je Tenzen, „navukao je bes OdeNobunage na klanove nindži."

Stravična uspomena je lebdela u vazduhu, iako nisu pominjali strašne po-sledice te bitke na šinobi.

„Akeči odlaganjem pohoda povečava šanse našim poklisarima na dvoru uEdu da ubede šoguna da interveniše u našu korist. Šta god da se desi, mo-ramo pospremiti pirinač u skladišta.“

Tenzen ustade i povede družinu na posao.„Hajde, Širo!“, povikao je. „Radićemo mnogo brže, ako zapneš punom

snagom.“

Širo se umorno podigao i progunđao: „Nindža se nikad ne odmara!“Džek je, početkom dana, otkrio da je žetva vreme ritualnih proslava. Sta-

rešina svake porodice je izašao u polje, da bi prineo žrtvu na kamenom ol-taru posvećenom Tano-kamiju, bogu pirinčanih polja. Poređao bi darove pooltaru, sake, cveće i sitnice. Zatim bi ubrao tri stabljike s bogatim rodompirinča.

Te večeri je sedeo sa Sokeom i Hanzom. Uživali su u skromnoj, ali sve-čanoj večeri. Veliki majstor je postavio pirinač na maloj polici, koja je igra-la ulogu kami oltara. Oprali su ruke. Domaćin je predvodio molitvu zadobru žetvu. U uzvišenoj tišini je podelio nekoliko zrna sebi, Hanzu i Dže-ku. Zatim su probali pirinač.

Zadovoljni osmeh je zaigrao na starčevom licu.

„Pirinač je i ove godine dobro rodio", obznanio je.Džek je, te večeri, otišao u krevet zadovoljan, ali sasvim iscrpljen. Tek u

podne trećeg dana žetve spoznao je šta znači biti umoran. Mišići su mu bilibolni i ukočeni. Letnja žega mu je isisala svu snagu. Mislio je da je penja-nje po katarkama Aleksandrije težak posao. To nije bilo ništa u poređenju s

184

težačkim trudom pri žetvi pirinča.

Vreme im nije išlo naruku. Nije bilo ni daška vetra da odagna nepodno-šljivu žegu. Spečena zemlja je ispucala, preobrazivši se u prašnjavosmeđimozaik.

Odlučio je da se malo odmori i popije vode ispod drveta. Tamo je zatekaoŠira. Činilo se da drema.

„Rekao sam ti da će ti ruke otpasti", promrmljao je Širo ispod slamnatogšešira. „Čuvaj snagu. Nikad ne znaš kad će ti zatrebati."

Mijuki im se pridružila.

„Danas je tako vruće“, uzdahnula je, otirući znoj sa čela.Džek je klimnuo. Pružio je ruku prema tikvi s vodom. Tom prilikom je

opazio stub maglovitog dima. Dizao se s grebena, prema nebu bez oblačka.„Izgleda da je velika vrućina izazvala šumski požar.“

Mijuki je žmirkala u pravcu grebena.„To nije požar, već dimni signal“, rekla je, uzbuđenim glasom. „Napad-

nuti smo!“

185

43.

NAPAD

„Kako su naš pronašli? , uskliknula je Mijuki, kad je podignuta uzbuna uselu.

„Ko zna?“, reče Širo. Motrio je Džeka iz prikrajka.Džeka je zazeblo oko srca. Ne može biti kriv za ovo. Čak i ako se daimjo

Akeči dokopao poruke, bila je dobro šifrovana.

„Važno je da su nas pronašli“, reče Tenzen, dok je šutirao branu, da biponovo poplavio pirinčana polja.

„Zašto su nas baš sad napali?“, pitala se Mijuki. „Usred žetve?“

„Baš zato su nas i napali. Straže su proređene. Umorni smo. Akeči je če-kao ovaj trenutak.“

Bataljon oklopljenih samuraja je iznikao iz šume. Obrazovali su stroj nagrebenu. Podigli su mačeve. Brojne oštrice su odražavale svetlost sunca.Ispustili su močni bojni poklič iz grla. Odjekivao je po dolini.

Odgovorio im je drugi, jednako snažni urlik.Džek je zastao u pola koraka, kad je video drugi bataljon. Marširao je se-

oskim putem. Kolona se protezala u daljinu, kao džinovski, bodljikavizmajev rep.

„Ovi sigurno nisu došli da pregovaraju o predaji“, reče Tenzen. „Čeka

186

nas borba do smrti. Pokupite oružje. Potrebni smo ocu, na seoskom trgu.“

Džek se odvojio od ostalih i potrčao ka Sokeovom domu. Prvi talas trupaje silazio niz padine. Prsten zemlje se pokazao kao efikasna prepreka. Str-mi obronci i nedostatak staza usporavali su napredovanje teške pešadije.Neki samuraji su padali preko saboraca, opterećeni teškim oklopom.

Širom je otvorio vrata dome. Soke je podigao deo poda, u sobi s ognji-štem. Džek je video arsenal skrivenog oružja: mačeve, noževe, šurikene,šuko kandže, lance. Tu se našao čak i mali luk i tobolac strela. Mesecima ježiveo u ovoj kući, ali nije znao za tajni pregradak. Iznenađenje mu se ogle-dalo na licu.

„Nadam se najboljem", reče Soke, dok je uzimao veliku katanu, „ali sespremam za najgore.“

Ponudio je oružje Džeku. Isukao je mač iz korica, da bi mu pokazao na-zubljenu oštricu, sličnu testeri.

„To je šikoro-ken“, objasnio je. „Mač uništenja.“Pokušao je da zamisli štetu, koju je takvo oružje moglo da napravi.

„Hvala ti“, odgovorio je i vratio ponuđeni mač. „Boriću se svojim oruž-jem.“

Veliki majstor je klimnuo. „Bolji je onaj đavo kog poznaješ.“

Spustio je šikoro-ken među ostalo oružje iz arsenala.Pojavio se i Hanzo, sa vrećom u rukama. Počeo je da pakuje šurikene u

nju. Bacio je uplašeni, ali odlučni pogled na Džeka.

„Da li su stigli do sela?“, pitao je.„Nisu još“, odgovorio je Džek. Nadao se da njegov glas ne odražava užas

koji je osećao.

Ohrabrujuće je stisnuo dečaka za rame. Požurio je pored njega u spavaćusobu. Zgrabio je katanu i vakizaši. Zatakao ih je za obi seljačkih pantalona.Nije bio odeven za borbu, ali su ga mačevi činili spremnim da se suprotsta-vi samurajima.

Ranac je bio u uglu. U njemu je bio sav njegov imetak i dragoceni priruč-nik. Nije mogao da ga ostavi. Dohvatio ga je i otrčao u sobu s ognjištem.Soke i Hanzo su ga čekali na ulazu dome.

187

„Požuri!“ navaljivao je veliki majstor.

Setio se skrivenog pregratka dok je prolazio pored njega. Ranac je dra-gocen, ali će mu smetati u boju. Spustio ga je u rupu i vratio podne daskena mesto. Priručnik će biti na sigurnom, dok se ne vrati... ako se vrati.

Pridružio se Sokeu i Hanzu u dvorištu. Prvi samuraji su stigli do granicesela. Probijali su se po lavirintu uskih staza, dok su neki klipsali kroz po-plavljena polja. Odred nindži im je jurio u susret. Pokušaće da izborevreme, potrebno seljanima da se okupe na trgu.

Soke je dodao zavežljaj oružja Džeku.„Idemo“, naredio je. Kretao se sa zapanjujućom okretnošću.

Potrčali su stazom, a zatim i drumom. Nindže su im se pridružile. Trčalisu ka relativnoj sigurnosti trga. Džek je video drugi samurajski bataljon.Približavali su se sa suprotne strane. Napredovali su po tesnom drumu uuskom stroju, širine tri čoveka. Svaku stopu su plaćali krvlju. Mali odrednindži se borio s njima, da bi ostali dobili u vremenu. Nindže su se očajnič-ki borile, ali Hanzo, Soke i Džek nisu znali da li će stići do kapije na trgupre samuraja.

Nindža je pao pod oštricama samuraja. Kolona je pohrlila napred. To jejoš više umanjilo šanse begunaca. Potrčali su još brže. Džek je potrčao uzuzvišenje, sa Sokeom i Hanzom. Čuli su topot nogu i uzvike samuraja.Džek se odvažio da baci pogled iza sebe. Ugledao je ratnika u trku. Podi-gao je mač, s namerom da ga poseče.

Nešto srebrno je proletelo pored Džeka i udarilo samuraja u grlo. Ispustioje prigušeni krik, posrnuo i pao. Krv mu je provalila na usta. Tenzen je ba-cio još jedan šuriken, s kapije. Oborio je sledećeg samuraja. Džek je proju-rio kroz kapiju, među poslednjima. Zatvorena je i osigurana rezom.

Samuraji su lupali po njoj. Zasad je izdržavala. Džek je znao da nećedugo.

„Hvala ti što si me spasao“, dobacio je Tenzenu isprekidanog daha. Sinstarešine sela je ojačavao vrata direcima.

„I ti bi isto učinio za mene“, odvratio mu je i dodao, „kad bi mogao dapogodiš metu u pokretu, naravno!"

„Podeli oružje“, naložio mu je Soke, pre no što je predao izveštaj šoninu.

188

Izvršio je naređenje. Silno se oneraspoložio kad je video da je samo polo-vina seljana na trgu. Bilo mu je drago, kad je opazio Mijuki među prežive-lima.

„Uzmi ga“, Džek joj je pružio šikoro-ken. „Ovo je savršeno oružje zatebe.“

Prihvatila je ponuđeno oružje. Isukala je nazubljeni mač, s tužnim osme-hom.

„Hvala ti, ali će nam trebati više od mača uništenja da bismo izvukli živuglavu.“

„Pamtim i teže trenutke“, reče Džek. Mislio je na bitku kod Osake i su-kob sa crvenim đavolima.

„Da li si siguran?“, odvratila je. Gledala je pirinčana polja. U njenim oči-ma nije bilo očajanja, samo ravnodušnosti.

Polja su se crnela od samuraja. Gazili su pirinač koji su su seljani s tolikomuke uzgojili. Brzo su uništavali džepove otpora. Snage daimja Akečijaodasvuda su se približavale centralnom trgu. Napadači su bili najmanje de-set puta brojniji od branilaca. Samurajski gospodar je okupio dovoljnu siluda uništi čitavo selo. Bio je rešen da ostvari zakletvu.

Džek nije mogao da zamisli da će se ikad naći na strani nindži, u borbiprotiv samuraja. Možda neću preživeti ovu bitku, pomislio je.

Opazio je daimja Akečija na konju, među samurajima, koji su se okuplja-li za odlučni juriš. Odenuo je ceremonijalni oklop. Ličio je na ratnika sakitnjastih slikarija na svili u zamku - izuzev što je bio na sigurnom, u po-zadini, dok su se njegovi vojnici borili s nindžama.

Šonin je okupljao seljane na trgu. Glave porodica su zauzele svoja mesta,na četiri ugla utvrde. Momoči je vodio žene i decu u seosku kuću.

Džek je posmatrao Hanza. Dečačić je stajao pored njega. Bio je tih, aliodlučan.

„Pođi s njima“, rekao je. Nadao se, mimo svega, da će žene i deca bitipošteđeni.

Mališan je odmahnuo glavom.

„Ne plašim se“, rekao je i potegao kratki mač s pojasa. „Obučavao samse za ovaj dan.“

189

Džek je morao da se nasmeje. Dečak je imao srce nindže i samurajskehrabrosti u izobilju.

Spremao se za suočavanje s neprijateljem. Strahovao je da znanje koje jepreneo dečačiću neće biti dovoljno za otpor oklopljenom neprijatelju. Mo-lio se u sebi da se njegov strah pokaže neopravdanim.

190

44.

SEOSKI TRG

Prvi udar samuraja je, na Džekovo iznenađenje i olakšanje, odbijen. Seo-ski trg, izgrađen na uzvišenju i s jedne strane okrenut jezercetu, pokazao sekao delotvorno utvrđenje. Nindže naoružane lukovima i strelama gađale sugomile samuraja. Ciljale su sve koji bi pokušali da se popnu uz strminu.Ako bi neki ratnik i uspeo da se dokopa uzvišenja, susreo bi se s neproboj-nom trnovitom živicom. Samuraji koji bi savladali i tu prepreku padali supod kopljima i naginatama odlučnih branilaca.

Samouverenost daleko brojnijih Akečijevih trupa doživela je još jedanudarac.

Džek je branio istočni ugao utvrđenja. Hanzo mu je doviknuo.

„Gledaj! Bore se međusobno.“Bio je zapanjen onim što je video desno od sebe. Četa samuraja je bila u

rasulu. Krv je tekla na sve strane, dok su se međusobno klali bez vidljivograzloga.

Tenzen se nasmejao, iako mu je pogled odavao duboku tugu.„To je moj ujak Išibe, sa svojim ljudima", ponosno je izjavio. „Krili su se

u skladištu, u samurajskim oklopima.“

Džek je prepoznao taktiku prstena vetra. Od nindže se očekuje da budekao vetar – uvek prisutan, a nikad viđen. To je bila samoubilačka misija.

191

Išibe i njegovi ljudi su se pomešali sa samurajima, da bi ih ubijali izbliza.Na taj način su nagnali neprijatelje da se sukobe među sobom. Vojnici, ne-sposobni da razlikuju prijatelje od neprijatelja, borili su se za sopstveni ži-vot, sami protiv svih.

Haos je zavladao u protivničkim redovima. Talasi nepoverenja su se širilipo napadačkim četama. Zapovednici su okupili trupe i uveli red. Međusob-ni sukobi su jenjavali. Uljezi su otkriveni i uništeni. Samo jedan je ostaoživ. Izveden je pred stroj, da bi ga svi videli.

„Išibe“, prostenjao je Tenzen.

Samuraj je naterao nindžu da klekne. Zapovednik im je prišao. Isukao jekatanu i odsekao Išibeu glavu.

„NE!“, kriknuo je Tenzen.

Džek ga je ščepao za ruku. Plašio se da će njegov prijatelj preskočitiogradu da bi se osvetio.

Oficir je dohvatio Išibeovu odsečenu glavu za kosu. Visoko je podigao.Pokazao je mačem na seljane na trgu i povikao:

„OVO ĆE BITI SUDBINA SVIH NINDŽI!“„I tvoja!“, vrisnuo je Tenzen kad je njegov šuriken, sekundu kasnije, po-

godio oficira u oko.

Krv je liptala iz zapovednikovog oka. Urliknuo je: „NAPAD! NAPAD!“Samuraji su isukali mačeve. Ispustili su zaglušujući bojni poklič i jurnuli

na prepreke, u nezaustavljivom talasu. Drvena kapija se raspala pred tomsilom. Trupe su pokuljale na trg. Džek je vitlao s oba mača. Dva neba munikad nisu bila potrebnija.

„Ne odvajaj se od mene“, rekao je Hanzu.„Hoćemo li umreti, tengu?“ pitao je dečačić titravim glasom.

Nije hteo da ga laže, niti da mu oduzme nadu.„Zar si zabora vio da tengui ne mogu da umru!“

Hanzo je podigao glavu. Krupne oči su se isticale na užasnu tom dečjemlicu. „Ja nisam tengu.“

„Ali ja jesam. Štitiću te svojim životom."

Samuraji koji su srušili kapiju su smesta posečeni. Dvojica novih su stu-

192

pala na mesto svakog ubijenog. Potiskivali su nindže. Pojačanja su im ne-prestano priticala. Soke je vitlao lancem na štapu, sa razarajućom delotvor-nošću. Ubijao je sve samuraje koji bi mu prišli, uprkos poodmaklimgodinama.

Grupa vojnika se probila kroz odbranu i jurnula na Mijuki, Džeka i Han-za. Podigli su mačeve, spremni za odbranu. Pet projektila je proletelo krozvazduh, pre no što su napadači stigli do njih. Pogodili su mete, gotovo u is-tom trenutku.

Iki goken.

Pet samuraja je palo na tle. Vrištali su od bola.Tenzen je pružio ruku Hanzu. „Daj mi još!“

Dečačić mu je užurbano dodao pet zvezda za bacanje iz torbe.Nindže su kopljima prekratile muke vrištećih samuraja. To je bila mala

pobeda u unapred izgubljenoj bici za šinobije. Džeku je bilo jasno da ćenindže, prinuđene da se bore na samurajski način, biti nadmašene u mače-valačkoj veštini i da če desetostruko brojniji napadači trijumfovati. Odga-đali su neizbežni pokolj izuzetnom hrabrošću i rešenošću.

Šonin se borio rame uz rame sa svojim ljudima, u krvlju umazanom ki-monu. Njegovi telohranitelji su padali pod mačevima samuraja, ali nijehteo da se povuče.

Borba se širila po trgu. Krici ranjenih i umirućih mešali su se s bojnimpokličima. Samurajska jedinica je prosekla put kroz odbranu. U središtu jebio zapovednik. Iz grozne rupe na licu kapala mu je krv. Odred je nastupaoka Tenzenu.

„Oduzeo si mi oko, ja ću ti odseći glavu!“, urlao je oficir, vitlajući ma-čem.

Tenzen je bacio šiljati šuriken. Samuraj je ovog puta bio spreman. Odbioje udarac sečivom i zamahnuo katanom.

Tenzen je iskukao nindžato. Borio se za goli život.Džek i Mijuki su mu pritrčali u pomoć. Zapodenuli su bitku sa samuraji-

ma iz zapovednikove pratnje. Tenzen je morao da se bori sam. Džek se su-kobio s dva ratnika. Hanzo je u borbenoj vrevi ugledao Sokea okruženogsamurajima. Mač jednog od napadača se zario duboko u butinu velikog

193

majstora. Pao je na tle.

„Deda!“, kriknuo je Hanzo. Potrčao mu je u pomoć, s visoko podignutimmačem.

„NE!“, povikao je Džek. Bilo je prekasno. Dečak više nije bio pod njego-vom zaštitom.

Trenutak nepažnje je platio posekotinom na ruci. Rana je bila površinska.Samo je razjarila njegov ratnički duh. Šutnuo je prvog samuraja u grudi ionesposobio drugog munjevitim udarcem u koleno. Probio se između njih.Jurnuo je preko trga za Hanzom. Put mu je preprečio ogromni samuraj, jakkao bik, sa stravičnom menpo zlatno-crnom maskom.

„Zloglasni gajdžin samuraj!“, zadovoljno je zarežao. „Bićeš moj plen.“

Zamahnuo je smrtonosnim nagamakijem, oružjem s ubitačnom oštricomdužine katane i jednako dugom drškom.

Džek je zamalo izbegao ubod. Sledeći napad ga je skoro prepolovio.Skrenuo je oštricu i pokušao s kontranapadom preko napadačevih grudi.Nije mogao da mu se približi. Nagamakijeva dužina je držala njegov mačna odstojanju. Povlačio se pod nizom širokih udaraca. Sapleo se preko lešanindže i pao na krvlju natopljeno tle.

Instinktivno se podigao. Samuraj je požurio da iskoristi prednost. Ciljaoje dečakovo srce. Nije imao vremena da ga izbegne. U tom trenutku je na-zubljeni mač presekao držalju nagamakija, zajedno sa samurajevom ru-kom.

Ratnik je zbunjeno posmatrao krvavi patrljak. Strela je prekinula njegovkrik u povoju. Pogodila ga je u grlo. Srušio se ispred Džekovih nogu.

„Hajdemo", navaljivala je Mijuki. Vukla ga je ka seoskoj kući. I ona jebila ranjena, krv joj je tekla niz ruku.

„Ali Hanzo!“, negodovao je. „Soke!“

Akečijeva vojska je navaljivala sa svih strana. Peli su se po zidovima ijurišali na preostale nindže. Hanza i Sokea nigde nije bilo.

„Prekasno je!“, vrisnula je Mijuki. Uvukla je Džeka u seosku kuću, u ko-joj se šačica nindži pripremala za poslednji otpor. Teturali su se niz hodnik.Stigli su do dvorane za prijem. Krenula je ka platformi, kad su dva samura-ja nahrupila kroz šodži na levoj strani. Jedan je nosio crveni menpo, s kri-

194

vim nosom, a drugi šlem s dva šiljata roga.

„Konačno sam te stigao!“, zarežao je onaj s rogovima.Džek nije verovao svojim očima. Prepoznao je čoveka s pacolikim brko-

vima i žbunastim obrvama, samuraja iz krčme u Šonu.

„Ovog puta mi nećeš izmaći, gajdžine“, progunđao je i podigao katanu.Džek i Mijuki su krenuli u susret neprijatelju, s mačevima u rukama.

Obratila mu se turobnim, ali odlučnim tonom. „Borićemo se do smrti!“

195

45.

POŽAR U SEOSKOJ KUĆI

Dva samuraja su se obrušila na njih. Onaj s menpom bez upozorenja jenapao onog s rogatim šlemom. Munjevito ga je udario po vratu bridom dla-na. Samuraj je pao na pod, bez svesti.

„Udarac padajuće pesnice?“ zapanjeno će Mijuki. Promena situacije jemanje iznenadila od primenjene tehnike.

Samuraj spasilac je skinuo masku i otkrio devojačko lice. Šlem je kriodugu crnu kosu, prepoznatljive oči u obliku polumeseca, crne kao najcrnjibiseri i usne u obliku ružinih latica.

„Akiko!“, kriknuo je Džek, sa oduševljenjem.Jurnuo je ka njoj. Zagrlio je. Bitka je na trenutak izgubila na žestini. Po-

vukla se. Vratio se u Tobu.

„Zauvek vezani jedno za drugo“, šapnula mu je u uvo, dok ga je grlila.„Poznaješ ovog samuraja?“, uskliknula je Mijuki, s podignutim mačem.

„Ovo je Akiko“, rekao je, kao da to sve objašnjava. „Moja najbolja prija-teljica.“

Akiko se s poštovanjem naklonila, ne skidajući pogled s Mijuki.

„Nemamo vremena za izmenu učtivosti“, odvratila je Mijuki. Jedva da jeodgovorila na Akikoin naklon. „Moramo da odemo odavde.“

196

Od početka je bilo jasno da ne veruju jedna drugoj. Džek se na trenutakzapitao da li je Akiko, kao samurajka, otkrila položa| nindža sela daimjuAkečiju. Imao je puno poverenje u nju. Sem toga, ne bi rizikovala životmlađeg brata, koji je mogao stradati u napadu na selo.

„Mogu da te zarobim', predložila mu je. Pravila se da ne vidi Mijukinureakciju. „Baš kao sensej Kjuzo u zamku Osaka.“

Mijuki se glasno nasmejala na tu ideju. „Nijedan samuraj me neće zaro-biti.“

„Bojim se da to ovde ne bi upalilo“, reče Džek. „Samurajski gospodarželi da nas sve pobije. Naročito bi se obradovao mojoj glavi."

„Ne možeš da se probiješ kroz hiljadu samuraja", napomenula je Akiko.

„I ne moramo“, odvratila je Mijuki.Pitao se o čemu govori. Nisu mogli da pobegnu u odeći samurajskih rat-

nika. Opkoljeni su u seoskoj kući. Nemaju drugi oklop. Akečijeva vojskatraga za uljezima.

„Veruješ li ovoj samurajki?“, pitala ga je Mijuki.„Spreman sam da joj poverim svoj život.“

„To znači da joj i ja moram verovati.“Vratila je mač u korice.

„Sledite me.“Stupila je na platformu. Zvuci borbe su se primicali. Neko je uteturao u

dvoranu.

„Tenzene!“, s olakšanjem će Džek. Mislio je da je mrtav.Nindža je bio iscrpljen od borbe i obliven krvlju. Imao je gadnu posekoti-

nu na čelu. Hteo je da baci poslednji šuriken, kad je ugledao Akiko.

„NEMOJ!“, povikao je Džek. Skočio je ispred nje. „Ona je sa mnom.“Tenzen ga je odmerio s nevericom. Spustio je ruku kad je Mijuki klimnu-

la potvrdno.

„Gde je šonin?“, pitala je Mijuki.„Ne znam“, zbunjeno će Tenzen. Pokrio je ranu rukom. „Izbio sam i dru-

go oko zapovedniku. Otac ga je obezglavio. Posle toga sam ga izgubio izvida. Bitka je bila isuviše haotična.“

197

„A Soke? Hanzo?“, pitao je Džek.

Tenzen je dohramao do njega. Spustio mu je ruku na rame, da bi se oslo-nio i da bi ga utešio. „Žao mi je, nisam ih video.“

„Moramo da pođemo“, navaljivala je Mijuki.

U dvoranu je utrčao kovač Kadžija.„Zapalili su seosku kuću!“, povikao je.

Širo i još dva učenika, Danjo i Kato, dotrčali su za njim. Delovali su us-paničeno. Dim je izbijao iz hodnika.

„Dobro je“, reče Mijuki, na opšte zaprepašćenje. „Požar će prikriti bek-stvo."

Gurnula je deo zida sa slikom vodomara i otkrila tajni hodnik. Džek jezevajući zurio u otvor, iako nije trebalo da bude toliko iznenađen. Nalaziose u domu nindži.

„Ko je samurajka?", pitao je kovač, kad je Mijuki nestala u otvoru.

„Džekova prijateljica“, odvratio je Tenzen. Hramao je za Mijuki. „Na-vodno je na našoj strani.“

Kadžija je buljio u Akiko.

„Odabrala si divan dan za posetu“, rekao je, gurajući Džeka i nju ispredsebe.

Hodnik se završavao vratima. Iza njih je bila sobica. Nagurali su se u nju.Osmoro preživelih se tiskalo u uskom prostoru.

„Izgorećemo živi!“, reče Akiko.„Skloni mi se s puta“, naredila je Mijuki i gurnula Akiko u stranu.

Sagnula se. Sklonila je drveni okvir šodžija i podigla četvrtasti deo poda.Otkrila je novi tajni prolaz.

Džek ni ovog puta nije mogao da prikrije iznenađenje.

„Idemo!“, pozvala ih je Mijuki. Pucketanje plamenova se približavalo.„Kadžija, ti ćeš nas voditi.“

Kovač je skočio u rupu. Nindže i Tenzen su ga hitro sledili. Mijuki se na-klonila i stala u stranu, da propusti Akiko.

„Samurajke imaju prednost.“

198

„Hvala ti“ odvratila je Akiko, na jednako učtiv način.

„Ti si sledeći, Džek“, reče Mijuki. „Štitiću ti leđa.“Doskočio je u uskom prolazu, koji je vodio u dubinu zemlje, dalje od se-

oske kuće. Pod je bio drven, ali su zidovi i niska tavanica bili od tvrdo na-bijene zemlje i kamenja, ojačani gredama. Morao je da čučne i da požuri.Nazirao je slabu svetlost kovačeve sveće ispred sebe i čuo zvuk tekućevode. Iza njega je vladao mrkli mrak, pošto je Mijuki zatvorila vratanca naulazu u tunel.

„Požurite , prošaptala je, „i budite mirni dok prolazite ispod bunarskogokna.“

Zagazili su u vodu, kad su stigli do dna nagiba. Propao je u nju do pojasa.Hladna voda mu je presekla dah. Prolazili su kroz bledo svetlo. Veseli po-kliči iz dvorišta odjekivali su u bunarskom oknu.

„Gotovo je“, tiho će Mijuki.Džek se osvrnuo i ugledao njeno avetinjsko lice u oskudnom svetlu. Usa-

mljena suza joj je tekla niz lice. Samuraji su joj ponovo uništili život.

Nastavili su dalje. Tle se lagano uzdizalo pod njihovim nogama. Struja jebivala sve snažnija, a zvuk tekuće vode sve glasniji u tami.

„Gde smo?“, prošaptao je.

„Ispod planine", odgovorila je Mijuki. „Šonin je nabasao na podzemnivodotok kad je kopao bunar.“

„Zašto nisu svi pobegli ovim putem?“

„Samo mali broj ljudi zna za njegovo postojanje. Borili smo se na trgu,da bi deca i majke imale vremena da pobegnu. Šonin nije hteo da dozvolida samuraji pokolju čitav klan."

Džek je bio zapanjen lukavošću i spremnošću na ličnu žrtvu starešinesela. Akeči i njegovi samuraji su videli sve seljane na trgu. Daimjo će vero-vati da je zatro čitav klan, pošto je pobio sve ljude na trgu i spalio seoskukuću.

Uzdahnula je. „Nažalost, nismo se odupirali dovoljno dugo da bismo spa-sli šonina, Sokea i glave porodica.“

Ili Hanza, Džeku se javila očajnička rnisao. Kako da kažem Akiko da samizgubio njenog brata iz vida u borbenoj vrevi?

199

„Trebalo bi da nast...“

Zastala je i oslušnula. Čuli su pljuskanje iza leđa. Zvuk je bio sve jači.„Požuri!“, nervozno će Mijuki.

Ubrzali su korak i naišli na kamenitu liticu. Voda se slivala niz nju. Mo-rali su da se popnu. Tenzen se okliznuo i pao pored Akiko. Uhvatila ga je izaustavila njegov pad. Povratio je oslonac. Zahvalno se naklonio samuraj-ki, iznenađen njenom brzinom, odlučnošću i snagom. Nastavio je da se pe-nje.

Kovač je, nadomak vrha, posegnuo za merdevinama. Vodile su u drvenookno. Peli su se stepenicama ka novim vratima. Džek se uspeo nakon osta-lih. Izašao je na površinu iza statue Bude. Mijuki je izašla i potegla šikoro-ken, spremna da poseče progonioce. Iz tame se podigao mač crven od krvi.

200

46.

DEVET NINDŽI

Iz mračnog otvora se pojavilo Zendžubovo lice, garavo od dima. Oči sumu se suzile, kad je opazio Akiko.

„Zarobljenica?“„Ne, prijateljica“, odvratila je Mijuki, iako je njen izraz govorio nešto sa-

svim drugo.

„Da li je još neko uspeo da pobegne?“, pitao je Tenzen. „Momoči? Mojotac?“

Zendžubo je odmahnuo glavom.

Potreseni Tenzen je izleteo iz hrama. Mijuki je pohitala za njim. Zendžu-bo je klimnuo ostalima da pođu, kad je zatvorio tajna vrata za sobom.

Preživeli su se pridružili Tenzenu i Mijuki na stepeništu hrama. Posma-trali su prizore razaranja u mrtvoj tišini. Oblak dima se dizao iz zapaljeneseoske kuće. Sezao je ka čistom plavom nebu. Samuraji su se razleteli poselu, kao roj besnih osica. Tela prijatelja i rođaka su ležala u prišini. Džekje gnevno posmatrao kako vojnici plene seljačke domove. Briga za sudbinupriručnika mešala se s tugom zbog Sokeove i Hanzove zlehude sudbine.

Akiko je pročitala njegovo raspoloženje. Odvela ga je u stranu.„Kako si dospeo ovamo? Kako si postao nindža?“

201

„To je duga priča“, uzdahno je. „Upao sam u nepriliku u Šonou. Soke,veliki majstor, izbavio me je iz nje. On me je spasao.“

Odmerila ga je s nevericom. „ Ali šinobi su naši neprijatelji!“„Žaba u bunaru ne zna za veliko more“, odvratio je.

„Kad si se preobrazio u senseja Jamadu?“, začuđeno je vrtela glavom.„Nindže nisu ono što misliš da jesu.“

„Poznajem tu istinu bolje nego ijedan samuraj“, odvratila je. „Obučavalasam se za nindžu. To je još jedan razlog da im ne verujem.“

Gledala ga je u oči. „Promenio si se.“

„Možda“, priznao je. Toplo se osmehnuo i dodao. „Drago mi je što tinisi.“

Uzvratila mu je osmehom, ali ne sa istom toplinom.

„Vidim da još čuvaš očeve mačeve. U mojim očima ćeš uvek biti samu-raj.“

Izvesno vreme su ćutali. Uživali su u međusobnom društvu. Džek je ko-načno prekinuo tišinu.

„Zabrinuo sam se. Mislio sam da nisi dobila moju poruku.“„Došla sam što sam brže mogla. Trgovac po kome si je poslao se zadržao

u Kamejami. Duboko se izvinjavao. Trebalo mi je neko vreme da shvatimporuku. Ove planine su teško prohodni lavirint. Sve kamene uzvisine ličejedna na drugu. Nisam imala izbora nego da se vratim u Marujamu. Tamosam saznala da daimjo Akeči okuplja trupe za napad na šinobi selo. Pričalose da u njemu živi stranac... gajdžin nindža.“

Značajno je podigla obrve.„Raspisana je nagrada za njegovu glavu. Stupila sam u vojsku da bih ga

se dočepala."

„Na moju najveću sreću! Žao mi je što će ti nagrada izmaći.“Uozbiljila se. „Tvoj glasnik mi je poverio da misliš da si pronašao Kijoši-

ja. Gde je?“

Tužno je odmahnuo glavom, nesposoban da susretne njen pogled.„Hanzo... koji bi mogao biti Kijoši, hteo je da ostane i da se bori.“

Bacio je pogled na dimom ispunjenu dolinu. Tuga mu je preplavila srce.

202

„Pokušao sam da ga zaštitim, ali je usred bitke pojurio u pomoć dedi, So-keu. On je hrabar dečkić. Bojim se da je... poginuo.“

Zapljusnuo ju je talas najdubljeg bola. Nanovo probuđena nada je zga-snula. Nasmrt je prebledela. Džek je pomislio da će pasti. Pružio je ruku daje prihvati.

„Prekasno sam stigla...“, zaplakala je. Zagrlio ju je.

Mijuki je pogledala u njihovom pravcu. Brzo je okrenula glavu, kad jeDžek presreo njen pogled.

Danjo je prekinuo tugovanje. Kriknuo je: „Pogledajte, vode zarobljeni-ke!“

Pokazivao je na dolinu. Samurajski odred je posle pobede krenuo zaMarujamu, s daimjom Akečijem na čelu. Na kraju povorke se vukla grupi-ca nindži. Dvadesetak duša.

Džek se načas ponadao da bi Hanzo mogao biti među njima. Krv mu se,odmah zatim, sledila u žilama.

„Daimjo Akeči se zakleo da će pobiti sve nindže. Zašto je poveo zaro-bljenike iz sela?“

„Da bi ih mučio“, gorko će Zendžubo.

„Ali, pobedio je!“, kriknuo je Džek.„Želi da dozna položaj drugih klanova nindži u provinciji“, objasnio je

Tenzen.

Zendžubo mu se obratio. „Vid ti je oštriji od moga. Ko je preživeo?“Tenzen je žmirkajući posmatrao tužnu kolonu. Vidno se oraspoložio.

„Moj otac je na čelu, s Momočijem!“, povikao je. „Mislim da vidim Sokeana začelju.“

Džek se naprezao da prepozna ljude u koloni. Opazio je učiteljevu ćelavuglavu pri kraju zarobljeničke povorke. Pored njega je bila sitna prilika. Po-magala mu je u hodu.

„Hanzo je živ“ prostenjao je. S olakšanjem se obratio Akiko.

Radovala se sve dok nije pomislila na sudbinu koja je čekala njenog mla-đeg brata. Džeku je bilo mnogo gore. Pozlilo mu je.

Drhtao je pri pomisli na dečačića utamničenog u Gemnanovom paklenom

203

vrtu. Jama. Drvo za vešanje. Zašiljeni bambusovi kočevi. Kipući kazan.Raspeće.

„Moramo ih spasti!“, rekao je.Širo se prezrivo namrštio. Dotad je ćutao. Sad se osetio pozvanim da pro-

govori.

„A šta možemo da uradimo? Ima nas samo osmoro.“„Devetoro“, ispravila ga je Akiko.

„Otkad si ti postala nindža?“, planula je Mijuki.„Ovladala sam vašim veštinama.“

„To znači da si špijunka!“„Ko mi kaže.“

Mijuki ju je ošinula smrtonosnim pogledom. „Šta tebe briga za naše za-robljenike?“

„Briga me je više no što možeš da zamisliš!" odvratila je Akiko, iznervi-rana neskrivenim nipodaštavanjem.

„Teško mi je da poverujem u to.“ Mijuki joj nije dala mira. „Samuraji ne-maju srca.“

„A ti nemaš...“

„Dosta je bilo!“ Tenzen je stao između njih i prekinuo raspravu. Preuzeoje vođstvo. „Ovako nikome ne pomažete."

„Meni nije jasno šta ona ovde traži“, reče Mijuki. Zurila je u Akiko prekoTenzenovog ramena.

„Džek joj je sigurno poslao poruku“, reče Širo. Sumnjičavo ga je posma-trao.

Svi su se okrenuli ka Džeku.

„Jesi li to učinio?“, pitao je Tenzen.Klimnuo je. Osećao se krajnje neprijatno. „Zamolio sam je da dođe

ovamo.“

„Znači da si nas izdao!“, prosiktala je Mijuki.„NISAM! Poruka je bila šifrovana. Daimjo Akeči nije znao za njeno po-

stojanje. Nikako nije mogao da sazna za nju“, tvrdio je Džek.

204

„Akiko se pridružila vojsci prerušena. Sem toga, nikad ne bi odala polo-žaj sela.“

„Zašto bismo ti verovali?“, reče Tenzen.„Zato što mislim da je Hanzo moj davno izgubljeni brat.“

Svi su umukli, zapanjeni otkrovenjem. Tenzen je zurio u Akiko. Procenji-vao je da li govori istinu i može li joj se verovati.

„Zbog toga mi je stalo“, žustro će Akiko.

„Ali ti si samurajka“, osorno je podsetila Mijuki. „Hanzo je nindža.“Akiko nije popuštala.

„Zmajevo Oko je kidnapovao mog mlađeg brata Kijošija. Sakrio ga je uklanu nindži u ovim planinama. Rizikovaću život da bi ga spasila, ako po-stoji i najmanja mogućnost da je Hanzo Kijoši!“

„U ovoj samurajki ima više vatre nego u mojoj pećnici“, prokomentari-sao je Kadžija, sa svog mesta na stepenicama hrama. „Bilo bi dobro dabude na našoj strani, ako hoćemo da spasemo šonina i ostale."

Zendžubo se gunđajući složio.„To pitanje je rešeno', reče Tenzen. Učtivo se poklonio Akiko. „Samuraj-

ka će nam dobro doći u misiji spasavanja zarobljenika.“

„Niste valjda ozbiljno rešili da napadnete vojsku daimja Akečija?“, ume-šao se Širo. Posmatrao ih je s nevericom.

„Znam da je neprijatelj mnogo nadmoćniji“, odvratio je Tenzen, „ali ši-nobi su se suočili s mnogo većim izazovima u borbi protiv Nobunaginogsina - i pobedili.“

Pogledom je prešao preko svakog od njih, da bi procenio njihovu reše-nost. Džek je u Tenzenovim očima prepoznao sokolovsku oštrinu i nadah-njujuće samopouzdanje, kakvim je raspolagao i njegov otac. U teškomtrenutku se nametnuo kao bespogovorni i prirodni vođa. Izdigao se iznadizazova.

„Ne zaboravite. Naš cilj nije samo spasavanje prijatelja i ugroženih ži-vota“, nastavio je, da bi potakao njihovu motivaciju. „Spasavamo klan, šo-ninovo i Sokeovo znanje. Borićemo se pod našim uslovima. Pobedićemoumom, a ne snagom.“

205

47.

NESREĆAN BROJ

„Nemamo šanse, u ovakvom stanju“, reče Širo. Nagnao ih je da se dobropogledaju.

Samo je Akiko pristojno izgledala. Ostali su ličili na odrpanu bandu, uiscepanoj, krvavoj radnoj odeći, s veoma malo oružja. Bilo im je jasno dasu slabo opremljeni za bilo kakav zadatak.

„Imaš pravo“, složio se Tenzen. „Moramo da se vratimo u selo zbogopreme i namirnica.“

Spustio je pogled u dolinu, u kojoj su samuraji još pljačkali domove i tra-gali za preživelima.

„To će biti veoma opasan zadatak. Ima li dobrovoljaca?"

Džekje hteo da podigne ruku. Mislio je na skriveni priručnik. Mijuki gaje preduhitrila.

„Potrebno nam je malo vere, to je sve“, rekla je. Zaputila se ka hramu,dugim koracima. Ostali su je zbunjeno sledili.

Kleknula je pred statuom Bude, kao da želi kao da se pomoli. Pružila jeruke i pritisnula drveno postolje. Tajni pregradak se otvorio iz tihi škljocaj.Izvukla je fioku, i otkrila nekoliko šinobi šozokua.

„Kako je moguće da samo ti znaš za ovo?“, pitao je zaprepašćeni Kadži-ja.

206

„Jedne večeri sam se uspela do hrama da odam poštu roditeljima. Uvre-bala sam Sokea, dok je proveravao skrovište“, objasnila je dok je delilaodeću, svima izuzev Akiko. Njoj je rekla: „Izvini, ali nemam odelo zatebe.“

„Nije važno, došla sam spremna", odvratila je Akiko, s ljubaznim osme-hom.

„Još uvek nemamo oružje“, podsetio ih je Širo.

Mijuki je prevrnula očima. „Hoćeš li prestati da zanovetaš? Ponekad sepitam da li si nindža.“

Povela ih je ka daljem uglu groblja. Nije obraćala pažnju na Širovo upor-no negodovanje.

„Ali... to je nadgrobno obeležje tvoje porodice", reče Tenzen.Klimnula je. „Pročitaj natpis."

Nacerio se kad ga je pročitao. Počeo je da razgrće zemlju nožem.„Šta na njemu piše?“ Džek se tiho obratio Akiko.

„Nadaj se najboljem, spremaj se za najgore.“I Džek se nacerio i kleknuo pored Tenzena.

Kopali su, sve dok nisu stigli do velike lakirane kutije. Skinuli su poklo-pac. Unutra je bila pažljivo odabrana zbirka oružja i opreme. Dva nindžata,četiri para šuko kandži i ašiko kuka za stopala, kesa tecu-biši bodlji, širokizbor šurikena, dva kaginava užeta za penjanje, duvaljka s otrovnim stre-licama, srp na lancu i nešto eksploziva.

Mijuki je odabrala duvaljku. „Moji roditelji će se osvetiti, makar i s onogsveta.“

Podelili su opremu. Pripremili su se za zadatak. Dok se spremao, rana naDžekovoj ruci se ponovo otvorila.

„Dopusti mi da te previjem“, reče Akiko, koja je pakovala oklop u putnutorbu.

Sedeo je na stepenicama hrama, dok mu je čistila ranu. Previla ga je isce-panim komadima odbačene radne odeće. Nedostajala mu je njena brižnost isaosećajnost. Kakva je budala bio, kad ju je ostavio u Tobi. Ali kakvog jeizbora imao, kad je šogun prognao strance iz zemlje, a njegova sestra sede-

207

la sama u Engleskoj? U drugačijim okolnostima bi sigurno sledio svojesrce.

„Gotovo je“, saopštila mu je, s dražesnim osmejkom.„Hvala ti“, odvratio je, iako je hteo da kaže mnogo više. I ona je, ako je

suditi po njenom pogledu. Oboje su znali da ovo nije vreme ni mesto za ta-kve razgovore.

„Moram da se presvučem", promrmljao je.Mijuki je prošla kraj njih. Odmerila ga je hladnim, oštrim pogledom, pre

no što se obrušila na Akiko.

„Tenzene, da li zbilja misliš da ćemo povesti ovu samurajku s nama? De-vet je nesrećan broj. Izmalerisaće nam zadatak.“

„Mijuki.“ Tenzej je taktično odvojio u stranu. „Ona bi mogla biti Hanzo-va sestra. Zaslužuje priliku da nam pomogne da ga spasemo, ako je to tač-no. Biće nam potrebna svaka pomoć, ako želimo da uspemo.“

Akiko se obratila Džeku. „Mogu da shvatim njenu mržnju prema samu-rajima, ali zašto je toliko protiv mene, kad smo na istoj strani.“

„Treba joj dosta vremena da nekog prihvati", branio je Džek. „Videćeš daje dobra osoba, kad jednom odluči da ti pokloni poverenje.“

„Stvarno tako misliš?“, reče Akiko. Sumnjičavo ga je odmerila.Kadžija je zapalio vatricu u šumi i skuvao nešto pirinča, dok su se spre-

mali i zbrinjavali rane. Pronašao ga je u velikoj posudi u hramu, još jed-nom Sokeovom tajnom skladištu. Toplo jelo im je pospešilo moral i telesnusnagu.

„Imamo hranu, odeću i oružje“, obznanio je Tenzen. „Nedostaje namsamo dobar plan.“

208

48.

MAGLENI ZAMAK

Raspeća su izrasla pored puta kao mrtvo drveće. Pružala su se kao tužnidrvored, sve do glavne kapije Marujame. Ukazivali su turobnu dobrodošli-cu svim putnicima. Radnici su žurili da postave poslednji krst pre zalaskasunca. Do nindži, skrivenih na ivici šume, dopiralo je postojano i dalekoudaranje ćekića.

Prošlo je tri dana od napada na selo. Drugog dana su stigli Akečijevu voj-sku. Sledili su je kroz planine. Zatvorenici su bili dobro čuvani. Vojske jebilo previše da bi pokušali da ih oslobode. Tenzen je predložio da sačekajuda se neprijatelji opuste i uljuljkaju u lažnoj sigurnosti.

„Akeči je previše nadmen da pomisli da će iko smeti da napadne njegovzamak. Element iznenađenja će biti na našoj strani", tvrdio je. Družina sesložila s njim.

Posmatrali su postavljanje poslednjeg raspeća, manjeg od drugih.Veličina je navodila na zaključak da je namenjeno detetu.

Akiko je užasnuto uzdahnula, baš kao i Mijuki. Džeku se sledila krv u ži-lama. Samurajski gospodar je bio okrutan i bezosećajan. Nije ni čudo štosu ga nindže toliko prezirale.

„Akeči hoće da ih kazni za primer“ zgađeno će Tenzen. „Želi da poručiostalim šinobi selima da otpor nije moguć.“

209

Šuškanje u gustišu ih je upozorilo na povratak Kadžije, Danja i Kata.Samo su im se oči videle u sve gušćoj tami.

„Da li je sve spremno?“, pitao je Zendžubo.Kovač je klimnuo.

„Napadamo večeras", obznanio je Tenzen.„Zar ne bi bilo bolje da prvo izvidimo grad?“, predložio je Širo.

„Nemamo vremena za izviđanje. Poslužićemo se podacima s poslednjegzadatka.“

„Zalećemo se u maglu, bez odgovarajuće pripreme", negodovao je Širo.

„Već smo raspravljali o tome“, planuo je Tenzen. Širo je iskušavao njego-vo strpljenje. „Mogli bismo ih pobiti do jutra.“

„Šta onda čekamo?“, nervozno će Džek. Opsedale su ga slike Sokea kojivisi na Gemninovom drvetu ili Hanza koji se kuva u crnom kazanu. Navu-kao je kapuljaču i pričvrstio katanu na leđa. Tenzen mu je skrenuo pažnjuda bi dva mača bila preteško breme za nindža misiju. Zbog toga je ostaviovakizaši s ostalom opremom u hramu.

„Čekajte", reče Zendžubo, na Širovo neskriveno olakšanje.Iskusni nindža je raširio ruke ispred sebe. Sedeo je skrštenih nogu i za-

tvorenih očiju. Palac i kažiprst su se dodirivali.

„On čiriči iba rotaja sovaka...“Džek je prepoznao kudži-in napev i znak za zaj. Nagnao je sebe da sače-

ka da Zendžubo završi meditaciju. Nindža je nastavio da peva tiše. Činilose da ima malo uspeha u prizivanju magije.

Čekali su.Padao je mrak. Džeku nije promaklo da je u dolini znatno hladnije. Ma-

gla se zgušnjavala pred njegovim očima. Padala je kao zmajev dah po rav-nici. Grad je nestao s vidika, samo je zamak virio iznad maglenogpokrivača, kao jedini preostali zub u ustima doline.

„Kasumiga džo“, prošaptao je Tenzen. Znalački se osmehivao Zendžubu.„Koristi legendarni element odbrane tvrđave protiv nje. Sad ćemo bitisamo fantomske utvare. Ni vojnici na kuli-stražari neće nas opaziti.“

Džek je sa strahopoštovanjem posmatrao Zendžuba. Znao je da zaj omo-

210

gućuje upravljanje prirodnim elementima, ali nije ni sanjao da krije takvumoć.

„Magla je tvoje delo?“Zendžubo je odmahnuo glavom. „Samo sam ohrabrio njen nailazak."

Džek se ponovo osvedočio u delotvornost prstena zemlje.„Sad smo spremni za polazak“, obznanio je Zendžubo.

Tenzen i Akiko su pošli prvi.„Videćemo se u zamku“, reče Akiko. Posmatrala ga je s čeličnom reše-

nošću, koju je tako dobro poznavao. Ponovo je odenula oklop. Bila je ne-strpljiva da pronađe mlađeg brata i da se, ako bude neophodno, bori zanjegov život.

„Srećno!“, prošapta Džek, dok je posmatrao kako nestaje u magli.Hladni talas je prostrujao njegovim telom - zlokobna slutnja da će sve

poći naopako. Strahovao je da je bespotrebno uvalio Akiko u nevolju. Štaako nije imao pravo u pogledu Hanza? Došlo mu je da joj vikne da se vrati.Sad je prekasno za to. Više nema povratka, kakvim god pravcem da se upu-tio.

„Da li si spreman?“, pitala ga je Mijuki.Klimnuo je. Otarasio se zebnje. Samo bi mu smetala pri izvođenju misije.

Prišla mu je još bliže. „Izvini, ako sam u poslednje vreme bila malo ne-zgodna", tiho je priznala.

„Razumem te“, odvratio je Džek. „Svi smo potreseni zbog napada naselo.“

„Nije samo to u pitanju“, nastavila je. „Znam da je ta devojka tvoja pri-jateljica... ali jednostavno ne trpim samuraje.“

„Akiko je drugačija.“

„Nije kao ti“, odvratila je. Presrela je njegov pogled, očima obasjanimmesečinom.

„Hajdemo“, naredio je Zendžubo i podigao jogunastog Šira na noge.

Njih četvoro su napustili zaklon šume. Nestali su u magli kao sablasti.Poslednja grupa Kadžija, Denjo i Kato će ostati na položaju, dok oni nestignu do grada.

211

Džek je pogledom pratio lelujave seni na ravnici. Na njoj je vladala jezi-va tišina. Čuo je samo disanje i prolazak stopala kroz visoku travu. U gu-stoj magli je izgubio svaki pojam o rastojanju. Osećao je da trči krozbeskrajni san. Posumnjao je da ih je Zendžubo poveo u pogrešnom pravcu,kad se iz magle pomolilo tamno raspeće. Vođa je smesta pošao dijagonalnood glavne kapije. Gradske zidine su iznikle pred njima.

Mijuki nije usporila. Stuštila se do zida i skupila šake, da bi im pomoglada ga preskoče. Zendžubo je poleteo u vazduh i preskočio zid. Širo ga jesledio. Džek se primicao Mijuki. Setio se podmuklog osmeha na njenomlicu, kad ga je bacila na gomilu stajnjaka.

Uvek pogledaj gde skačeš, pre no što se odraziš.

S tim savetom na umu skočio je na zid. Zastao je da bi doskočio na pravomesto i izbegao bure za kišnicu. Srećno se dočekao u pustom sokaku.

Zendžubo i Širo su ga čekali u tami. Nindža je odmotao uže kaginave.Zavitlao je preko zida. Mijuki je, trenutak kasnije, osvanula pored njih.Prvi deo zadatka je obavljen bez problema.

Nadao se da je i Akiko bila jednako uspešna.

212

49.

PIJANAC

Magla se nije zapatila u gradu. Crni šinobi šizoku im je omogućio da sekreću neprimećeno, dok ih je Zendžubo vodio po spletu sokaka i prolazaka zamku, koji se uzdizao nad gradom kao tamna i zlokobna silueta. Spo-redne uličice behu neobično tihe, ali su odnekud ispred njih dopirali zvuciveselja. Prolazili su pored središnjeg trga, kad je ugledao pijanog samuraja,koji je preterao u proslavljanju pobede.

„Šta imaju da slave?“ prezrivo će Mijuki.Samuraj je, baš u tom trenutku, uleteo u njihovu uličicu.

Zendžubo je povukao Džeka u senke iz kojih su posmatrali kako se pijaniratnik zanosi na nogama i tetura u njihovom pravcu. Oslonio se na zid.Očigledno je popio previše sakea. Metalni sev je privukao Džekovu pa-žnju. Zendžubo je isukao tanto. Džek je nemo izražavao neslaganje odma-hivanjem glave.

Samuraj je načinio još par koraka ka svom usudu. Zastao je i ispraznioutrobu na svoja stopala.

„Hidori!“, pijani glas se razlegao iz krčme. „Na tebe je red da častiš!"Samuraj je obrisao usne spoljnom stranom dlana. Opsovao je i trkom kre-

nuo prema krčmi. Džek je s olakšanjem odahnuo. Pijanac je zamalo upro-pastio zadatak oslobađanja zatočenika.

213

Brzo su nastavili put. Kliznuli su u sporednu uličicu i krenuli uzbrdo kaodredištu: Maglenom zamku. Spoljašnji zidovi su se dizali iznad njih. Bilisu nepremostiva prepreka za većinu napadača, ali ne i za nindže. Četvorkase tiskala u uglu, na kom se spoljni zid susretao s pregradnim zidom zad-njeg dvorišta. Baklje su treperile u blizini, iznad glavne kapije.

Podseća na ulaz u pakao, pomisli Džek. Briga za Hanza je rasla kako suse približavali Gemnanovom vrtu.

Dva stražara su stajala na kapiji, nesvesni prisustva ubica u crnom. Zen-džubo je otvorio ranac. Dodao je par šuko kandži i ašiko kuka za stopalaMijuki, Širu i Džeku. Navukli su ih i tiho počeli da se penju.

Otkrio je da kandže i kuke s lakoćom prodiru u omalterisani zid zamka.Konačno je saznao tajnu izuzetnih penjačkih sposobnosti starog dušmani-na, Zmajevog Oka. I on je sad mogao da se penje uz zgrade kao crni pauk.Samo što nije hteo da ubija, već da spasi prijatelje.

Napredovao je uz najmračniji deo zida u uglu. Brzo je odmicao, kad jekomad maltera popustio pod njegovom težinom. Krhotine su pale na tle.Buka je bila neznatna, ali je njemu zvučala kao lavina. Bila je dovoljnojaka da privuče pažnju jednom stražaru.

„Da li si nešto čuo?“, pitao je druga.Džek se pribio uza zid. Pokušao je da se stopi s tamom. Nije pomerio ni

mišić. Nije se usuđivao da se osvrne, iako je čuo sve bliži zvuk stopala uhodu.

Oglasila se ptica. Graknula je tri puta, pre no što je odlepršala.„To je samo svraka“, reče stražar.

Džek je ostao na istom mestu. Visio je na zidu kao pijavica. Ruke su muse tresle, kad je čuo šapat odozgo.

„Hoćeš li da se pokreneš?“

Nastavio je da se penje. Pridružio se Zendžubu i Širu na malom, crepompokrivenom krovu. Mijuki je bila odmah iza njega. Priljubili su se uz na-gib. Stopili su se sa krovom.

„Ptica se oglasila u pravo vreme“, prozbori Džek tiho.

„Nije to bila ptica!“, ispravila ga je Mijuki.Džek je zapanjeno zurio u Zendžuba. Ko bi rekao da skromni nindža ras-

214

polaže tolikim brojem besprekornih veština.

„Gde su?“, nestrpljivo će Mijuki. Tražila je Tenzena i Akiko pogledom.I Džek se brinuo zbog toga. Zlokobna slutnja se vratila.

„Znala sam da ne možemo verovati samurajki", promrmljala je.Zendžubo je prineo prst ustima i pokazao dole, pre no što je Džek stigao

išta da kaže.

Akiko je marširala dumom. Vukla je Tenzena za sobom. Vidljivo jehramao, okrvavljena lica i ruku vezanih na leđima, kao da je teško pretu-čen.

Mijuki se obratila Džeku. „Šta mu je uradila?“

215

50.

KAČIMUŠI

Akiko je pokazala zarobljenika stražarima. Propustili su je bez pitanja.Jedan joj je objasnio kako da stignu do Gemnanovog vrta.

„Vodi nas u zamku!“, tvrdila je Mijuki.Džek je bezmerno verovao Akiko, ali je i on bio potresen jadnim stanjem

u kom se Tenzen nalazio. Šta je pošlo po zlu?

Sledili Akiko i njenog zarobljenika po krovu. Stražar ih je dopratio dodruge kapije, gde ih je predao kolegi višeg statusa, mrcini guste brade i te-ških pesnica. Zgrabio je Tenzena za gušu. Sa zanimanjem je proučavao po-sekotinu na njegovom čelu.

„Ovom možda neće ni trebati raspeće“, nasmejao se i pljunuo zarobljeni-ka u lice. „Već izgleda kao leš.“

Tenzen nije imao snage ni za najblaže protivljenje. Ispustio je jedva čujnijauk, dok mu se glava ljuljala u samurajevim rukama.

„Požuri! Pre no što crkne.“

Akiko je zgrabila Tenzena za rame. Grubo ga je gurnula kroz vrata unu-trašnjeg dvorišta. Četiri nindže su se tiho popele preko krova stražare i na-stavili ka Gemnanovom vrtu. Zendžubo i Mijuki su već bili na položajima,kad je samuraj stigao do vrata. Džek i Širo su ostali u zaštitnici. Zveckanjeključevima pred kapijom je prethodilo škljocanju brave.

216

„Jama je puna. Strpaćemo ga u kavez“, reče stražar i povede Akiko i nje-nog zarobljenika ka udaljenom uglu dvorišta.

Tenzen se uspravio, pre no što je stražar načinio dva koraka. Uhvatio gaje oko vrata. Zendžubo i Mijuki su skočili iz tame i hitro onesposobili obastražara u dvorištu.

Tenzen je pojačao stisak. Stražar je bespomoćno zamlatarao rukama.Onesvestio se za nekoliko sekundi, zbog presečenog dotoka krvi u mozak.Tenzen je izvukao šiljati šuriken skriven u naborima odeće. Naciljao je sa-murajevo srce.

„Nemoj, obećao si!“, prosiktala je Akiko. Uhvatila ga je za ruku. „Nećešubijati, ako nije neophodno."

Povukao se. „Veži ga. Ali znaj da će umreti, ako se pomeri.“

Stručno je svezala samuraja. Nije mogao ni da mrdne. Na kraju mu je za-tvorila usta. Džek je ostavio Šira na straži. Skočio je pored nje, trenutak preno što joj je Mijuki prišla.

„Šta ti se desilo, Tenzene?“, pitala je. Gnevno je motrila Akiko.

„Dobro sam“, odgovorio je Tenzen. „Otvorili smo ranu, da bi izgledaoubedljivije."

Čuli su jauk u tami. Nije poticao iz grla onesvešćenog stražara, već odprilike na drvetu, koja im je tek sad privukla pažnju.

Požurili su do stabla i opazili Momočija vezanih ruku. Zendžubo mu jepresekao veze. Spustio ga je na tle. Džek je pri bledoj mesečini video da jepretučen do neprepoznatljivosti i da je prekriven posekotinama, ubojima imodricama.

„Šta... ovde... tražite?“, zadrhtao je kad mu je Tenzen pomogao da se us-pravi na noge.

„Došli smo da vas spasemo.“„Ko je predložio... tako lakomislen plan?“

„Džek.“Momoči ga je osmotrio natečenim očima. „Hrabar potez... ili pametno

smišljena zamka...“

Zaneo se i dohvatio Zendžuba za rame.

217

„Ubili su mi sina... skuvali su ga u kazanu...“, zaplakao je.

Posmatrali su sjaj usijanog ugljevlja ispod kazana.„Misle da sam šonin... Pokušali su da mi razvežu jezik... Ali nisam...“

„Gde je moj otac?“, užurbano će Tenzen.„U jami“, zaječao je Momoči, pogođen novim talasom bola i tuge.

„Da li su Hanzo i Soke s njim?“, pitao je Džek.Momoči je klimnuo.

Ostavili su Zendžuba kraj njega i pritrčali jami. Tenzen, Džek i Akiko sučučnuli pored teške gvozdene rešetke i pogledali u mračnu rupu. Mesečinaje jedva dosezala do bledih lica. S nevericom su se dizala ka površini, izsmrdljive, crne rupčage.

„Oče!“, prošaptao je Tenzen.

Zarobljenici su se razmakli, da bi napravili mesta šoninu. „Tenzene, znaosam da mogu da računam na tebe.“

Ugledao je Akiko.

„Ne uzbuđuj se“, reče Tenzen. „Ona je s nama.“„Sigurno smo u gadnom sosu, ako nam samurajka pomaže!“, odvratio je

šonin. Uputio je dobronamerni osmeh Akiko.

„Držite se“, reče Mijuki, kad je uzela stražareve ključeve od Tenzena.„Izvući ćemo vas odatle.“ Isprobavala je ključ po ključ.

„Da li je Džek s vama?“, zakrkljao je Soke iz mračnih dubina jame. Po-vreda ga je prinudila da sedi na podu prekrivenom izmetom.

„Ovde sam“, odgovorio je. Bilo mu je drago što je učitelj živ. „Ali gde jeHanzo?“

Sonin je podigao dečačića na ramena. Izgledao je iscrpljeno, s tamnimmrljama ispod očiju. Činilo se da je nepovređen, izuzev gadne modrice dužvilice.

„Tengu? Mislio sam da si mrtav!“, uskliknuo je Hanzo. Suze su mu pote-kle niz štrokavo lišce.

„Ne zaboravi da tengu ne može da umre!“, odvratio je Džek. „Doveo samnekog ko želi da te vidi.“

Pomerio se u stranu, da bi napravio mesta Akiko.

218

Skinula je menpo. Dugo je posmatrala mališana. Hanzo joj je uzvraćaopogled, zbunjen samurajskim oklopom.

„Pa, da li je to on?“, pitao je Džek. Nije mogao da diše od iščekivanja.Ćutala je.

„Da li moraš da vidiš beleg?“, prošaptao je.Odmahnula je glavom. Usne su joj se raširile u tužan osmeh.

„Moj kačimuši!“Hanzo je prestao da plače. „Ti... ličiš na gospu... iz mojih snova.“

Džek nije mogao da veruje. Instinkt ga nije izneverio. Zatočenici nagura-ni u jami izmenjali su zbunjene poglede. Akiko je plakala od sreće. Pružilaje ruke kroz rešetke i nežno pomilovala Hanza po licu.

„Šta su ti učinili, kačimuši?“

„Udario sam samuraja", ponosno če Hanzo. „Pokušao je da ubije dedu.“„Mlada samurajko!“, reče šonin, da bi privukao pažnju Akiko. „Ne znam

ko si, ili o čemu se ovde radi, ali ovo nije vreme za razgovor. Moramo dase izbavimo iz ove rupe.“

Trgnula se i usredsredila na neposredni zadatak. Obratila se Mijuki. „Za-što si tako spora?“

„Nijedan od ključeva ne odgovora!“, nervozno će Mijuki. „Isprobala samih dva puta.“

Akiko joj je otela ključeve. Ni ona nije imala uspeha. Ozlojeđeno je do-hvatila čvrste rešetke. Zalud ih je cimala.

„Mogu da provalim bravu“, reče Džek. „Tenzene, imaš li šuriken u obli-ku igle?“

Tenzen mu je dodao najtanji koji je imao. Brava se pokazala otpornijomod one na kavezu. Vrh šurikena se zaglavio. Zamalo što ga nije slomio.

„Ne mogu da je otvorim", reče Džek, posle petog pokušaja. Akiko je po-novo očajnički cimnula rešetke. Brat je bio tako blizu, a tako daleko. Bol jebio gotovo nepodnošljiv.

„Ko čuva ključ?“, mirno će šonin.Džek je bio potpuno siguran.

„Gemnan.“

219

51.

USNULI SAMURAJI

„Vreme nije na našoj strani“, napomenuo je Tenzen, dok su se Mijuki iDžek pripremali za pronalaženje ključeva. „Svakog trenutka može doći dosmene straže."

„Da li si siguran da znaš gde mu je soba?“ pitala je Mijuki.„Na drugom spratu", odgovorio je Džek. Molio se da ga pamćenje ne

izda. „Stražari su me sprovodili nakon razgovora s daimjom Akečijem.Kratko smo se zadržali na stepenicama, na pola puta do prizemlja, da biGemnan otišao do svoje sobe. Šalio se, govoreći da ide po ključeve mojihodaja!“

„Molim te, donesi ključ“, preklinjala ga je Akiko, klečeći kraj jame.„Hoću da izbavim Kijošija iz ove paklene rupe i da ga odvedem kući.“

„Budite nevidljivi i ne ostavljajte tragove“, reče Zendžubo. Predao jeDžeku kaginavu, uže za penjanje.

Nerado se opredelio za Džeka, baš kao i Momoči pre njega, ali je on jedi-ni znao unutrašnji raspored tvrđave. Mijuki se prijavila da pođe s njim,zbog izuzetnih šinobi aruki veština.

„Džek“, oglasio se Soke iz jame. „Verujem u tebe. Ne zaboravi pirinčanipapir. Poderotina je poderotina.“

„Zadatak neće biti teži od krađe jastuka ispod tvoje glave“, odgovorio je

220

Džek, iako su obojica znala da to nije tačno. Ovog puta su životi i buduć-nost klana bili na kocki.

„Nek vas prsten vatre vodi“, reče šonin kad su krenuli.Mijuki je išla prva. Popela se na vrh zida i potrčala duž njega. Džek je

pratio u stopu. Skakali su sa zida na zid i sa krova na krov u pravcu tvrđa-ve. Stigli su do nje bez problema, ako se izuzme susret sa samurajskom pa-trolom u poslednjem dvorištu. Sačekali su da stražari zamaknu za ugao.Skočili su dole i potrčali do temelja kule. Ona je predstavljala ozbiljnijiizazov od zida zamka. Kapci na prvom spratu su bili zatvoreni, a krov istu-ren. Moraće da savladaju strehe, da bi stigli do drugog sprata.

Dohvatila je kaginavu. Zavrtela je kuku za hvatanje jednom rukom. Baci-la je visoko u vazduh. Uže se obmotalo oko ornamenta s glavom tigrasteribe, koji je štrčao s krova na drugom spratu. Cimnula je uže, da vidi da lipodnosi teret, pre no što se uspuzala uz njega. Džek ga je čvrsto držao, dokse pela. Pozvala ga je da pođe za njom, čim se prebacila preko strehe i na-šla oslonac na krovu.

Zgrabio je kaginavu. Peo se uz konopac s uvežbanom lakoćom. Na trenu-takje zamislio da je na katarkama Aleksandrije, da mu vetar duva u lice, atalasi udaraju u trup, daleko ispod njega. Mijukini užurbani gestovi su gaprenuli iz sanjarenja. Pitao se šta može biti tako važno.

Čuo je glasove. Patrola se vraćala.Napeo je mišiće. Peo se uz kaginavu prebacujući ruku preko ruke, kao da

dodiruje gorući fitilj. Glasovi i koraci su dopirali iz sve veće blizine. Sko-čio je ka krovu. Mijuki je podigla konopac, nekoliko sekundi pre no što sepatrola pojavila iza ugla. Čučali su u tami. Bučno su disali, dok su samurajiprolazili ispod njih.

Šapnuo je: „Zamalo...“Pokrila mu je usta šakom. Pokazala mu je na otvoreni kapak desno od

njih. Klimnuo je kad je shvatio koliko je neoprezan bio. Šunjali su se pokrovu, do prozora, i provirili unutra.

Mračna prostorija je bila puna samuraja.Procenio je da na podu spava najmanje trideset ljudi. Pokazala mu je da

moraju da se prošunjaju između usnulih telesa.

221

To nije dobra ideja, oblikovao je reči usnama.

Klimnula je, ali se ipak uspuzala kroz prozor. Polako i tiho je prolazilapreko sobe. Zanemario je procenu i krenuo za njom. Lako je stupao po dr-venom podu. Išao je na prstima između usnulih samuraja. Molio se da muse silna vežba nečujnog hoda isplati.

Na pola puta labava daska je zaškripala pod njegovom težinom. Stao je,baš kao i Mijuki.

Samuraji su nastavili da spavaju. Hrkanje je skrilo njegovu grešku.Pažljivo je povukao nogu i zaobišao labavu dasku. Pridružio se Mijuki

pored šodžija. Pokazala je na pod, razrogačenih očiju.

Video je da se jedan samuraj zakotrljao u snu na njeno stopalo. Ništa nijemogla da učini - a da ga ne probudi. Pokazala mu je da nastavi bez nje. Od-mahnuo je glavom, nespreman da je ostavi za sobom.

Čovek je najedanput počeo da hrče kao svinja.

Ponovo se zakotrljao u snu i sklonio s Mijukinog stopala. Žurno je krenu-la prema vratima. Džek je posegnuo za šodžijem, nestrpljiv da izađe iz opa-sne prostorije. Zaustavila ga je.

Izvukla je bočicu ulja iz kese i podmazala žleb na vratima. Šodži je tihokliznuo u stranu. Provirila je u hodnik pre no što je izašla. Zatvorila je vra-ta kad su se izašli iz spavaonice.

Preuzeo je vođstvo. Sveće su im osvetljavale put. Tiho su promicali nizhodnik i stigli do stepeništa. Prepoznao ga je. Vojnici su ga proveli tuda po-sle posete odajama daimja Akečija. Znao je gde je. Poveo je Mijuki u prav-cu Gemnanove sobe. Skrenuo je levo i pronašao traženi hodnik.

Ukočio se u mestu posle prvog koraka. Ptičica je zacvrkutala.

Stajao je na slavujevom podu.

222

52.

GEMNAN

„Gemnan sigurno ima mnogo neprijatelja", prošaptala je Mijuki, prouča-vajući hodnik ispred njih.

Džek je kliznuo nogom sa slavujevog poda i zbunjeno odmahnuo gla-vom. Tek sad se setio peva ptica. Bio je preterano zaokupljen sopstvenomsudbinom u vreme zarobljavanja. Verovao je da ptičji poj dopire spolja.

„Ovo je nemoguć poduhvat", rekao je.

„Za samuraja, ali ne i za nindžu."Lakim pokretom je stala na podnu dasku. Dodirivala ju je samo vrhovima

prstiju.

Ništa se nije čulo.Premestila se na sledeću. Činilo se da lebdi nad podom.

„Sledi moje korake.“„Soke je rekao da je samo jedan muškarac dosad uspeo u tome.“

„Ja nisam muškarac“, podsetila ga je.Krenuo je za njom. Nikad nije naučio tajne veštine neophodne za prela-

zak preko slavujevog poda, iako je usavršio tehniku plovećih stopala na pa-piru od pirinča. Shvatio je da će morati da izvodi iste pokrete kao Mijuki.Jedna greška - poderotina - upropastiće ih.

223

Znoj mu se skupljao na gornjoj usni, dok je hodao po nevidljivom ko-nopcu, razapetom po hodniku. Sporo je napredovao. Posle svakog korakaje još snažnije strepeo da će ih stražar otkriti. Zbog takvih misli je pogrešioi izgubio ravnotežu. Lelujao se na jednoj nozi, mašući rukama. Borio se dazgazi na pravo mesto.

Mijuki nije znala za njegovu nevolju. Usredsredila se na prostor ispredsebe. Nagnuo se u stranu, napipao zid i uspeo da povrati ravnotežu. Ispu-stio je tihi uzdah olakšanja i nastavio da sledi njene korake, s udvostruče-nom opreznošću.

Činilo mu se da se hodnik proteže u beskraj. Konačno se zaustavila.

Našli su se pred poslednjom preprekom, Gemnanovim vratima. Pokazalaje na dasku ispred šodžija. „Ova će biti nepokretna“, prošaptala je.

Stali su na nju. Slavuj nije zapevao.

Nauljila je žleb kliznih vrata. Džek je prislonio uvo na vaši papir. Čuo jeritmičko šištanje.

Nežno je otvorila šodži. Drhtava sveća je osvetljavala sobu. Pod je biopokriven gusto tkanim tatamijem. Gemnan je ležao na futonu, u središtuodaje. Zgužvano ćebe je pokrivalo koščato telo. Drška noža je virila ispodjastuka. Pored nje je bio pozamašni svežanj ključeva.

Nadao se da će jedan od njih otključati rešetke nad jamom.Zadatak neće biti teži od krađe jastuka, podsetio je sebe.

Ušao je u sobu i na prstima stigao do Gemnana. Mijuki je jed-im okommotrila hodnik. Čuvala mu je leđa.

Prišao je usnulom mučitelju, tiho kao duh.

Podišli su ga žmarci od njegove blizine. Samuraj žućkaste puti je poddrhtavim svetlom izgledao kao leš. Samo je šištavi dah upućivao da je živ.

Pružio je ruku i dohvatio ključeve. Pažljivo ih je podigao, ali su ipak je-dva čujno zazvečali. Gemnan je zafrktao. Ukočio se kad je mučitelj okre-nuo glavu ka njemu. Na svu sreću, samo je promenio položaj i nastavio daujednačeno diše.

Hteo je da što pre ode. Gurnuo je ključeve u vrećicu za pojasom. Okre-nuo se da izađe. Ugledao je tanto. Umiruća svetlost sveće se odrazila na se-čivu. Uhvatio je napadača za ruku. Pokušao je da mu otme nož.

224

Mijuki nije puštala oružje. Rešila je da ubije Gemnana. Plamen mržnjejoj je goreo u tamnim očima. Vrh noža je lebdeo iznad samurajevog srca,dok su vodili nemu borbu.

Poludela je, pomislio je. Neplanirano ubistvo je moglo da dovede u pita-nje čitavu misiju. Nema ničeg važnijeg od oslobađanja Hanza i ostalih.

Pokušala je da zarije tanto u samurajeve grudi, ali joj je Džek u posled-njem trenutku oteo nož iz ruku. Zurila je u njega, pa u Gemnana. Činilo seda je spremna da mu presudi golim rukama. Ščepao je i izvukao iz sobe.Zatvorio je šodži za sobom. Ostavio je mučitelja da spava, u blagoslove-nom neznanju o za dlaku izbegnutoj smrti.

Ćutke je kiptela od besa. Srce mu je tuklo u grudima. Nije znao šta se do-gađa. Nije smeo da progovori, da ne bi probudio samuraja. Dao joj je znakda pođe nazad po slavujevom podu.

Usledio je napeti hod po raspevanim daskama. Brinuo se da Mijuki nećemoći da se usredsredi na teški zadatak. Imao je pravo. Pogrešila je kod po-slednje podne daske. Glasno je zacvrkutala. Smesta se ispravila, ali je štetabila načinjena.

Džek se osvrnuo kad je stigao do stepenica. Ni Gemnan ni stražar se nisupojavili. Ali poderotina je poderotina, pomislio je.

Otvorio je kapke na spoljnom zidu, nevoljan da rizikuje povratak kroz sa-murajsku spavaonicu. Izašli su na krov. Zatvorio je kapke. Više nije mogaoda se suzdržava.

„Šta te je tamo spopalo?“, prosiktao je. „Zendžubo je naredio da obavimoposao bez tragova!“

Drhtala je od glave do pete. Odgovorila je napetim, otrovom prožetimšapatom, „Taj čovek je pobio moju porodicu!“

Preneraženo je posmatrao. „Da li si sigurna?"Klimnula je. „To užasno, likujuće lice me proganja u snovima."

Iz sopstvenog iskustva je znao da boravak u blizini takvog ubice zna bitinepodnošljiv.

„Razumem tvoje muke...“

„Zašto si me zaustavio?" prošaptala je s ledenom zlobom.„Njegovi krici su mogli da probude čitav zamak.“ Pokušao je da je urazu-

225

mi.

„Prerezala bih mu grlo...“„Ubistvo nije bilo deo zadatka", podsetio je. „Spasavamo klan!“

„Hoću da se osvetim!“, rekla je, sa suzama u očima.Nežno joj je obuhvatio lice šakama. Pogledao ju je u oči.

„Osvetićeš mu se na najbolji način ako svi pobegnemo.“

226

53.

IZDAJNIK

„Šta vas je toliko zadržalo?“, zanimao se Momoči.

„Slavujev pod“, odvratio je. Nije rekao ni reč o onom što je Mijuki poku-šala da uradi i o grešci u hodniku.

Tenzen je pronašao pravi ključ. Otvorio je rešetku.

„Daj mi kaginavu, Džek.“Spustio je konopac u jamu. Držao ga je, dok su se zatvornici peli. Šonin

je brzo izašao. Ostali su se hitro uspeli za njim. Ranjenom Sokeu je bilapotrebna pomoć za izlazak iz smrdljive rupe. Zendžubo je skočio u jamu.Izneo ga je na leđima. Kad se Hanzo pojavio, Akiko ga je zagrlila. Dečačićse iznenadio. Nije bilo vremena za objašnjenja.

„Skini uniforme dvojici stražara“, naredio je šonin. Obratio se Takamori-ju, glavi jedne od porodica, čuvenom po snazi i veštini. „Maskiraćemo sekao samuraji. S Akiko ćemo izvesti čitavu grupu kroz glavnu kapiju.“

„Šta ćemo sa stražarima?“, pitao je Tenzen.

„Zendžubo će izviđati s krova. Klan će nas pratiti na odstojanju. Nas tro-je ćemo otići do kapije. Džek, Mijuki i ti ćete se sakriti iza nas. Na mojznak, ućutkaćete stražare. Pobeći ćemo kroz grad, u šumu.“

Šonin se preobukao u samurajsku odeću. Klimnuo je ka trećem stražaru,koji je ležao svezan i zapušenih usta. „Zašto je on još živ?“

227

„Akiko me je nagnala da obećam da neću ubijati bez krajnje potrebe",objasnio je Tenzen.

Šonin je pogledao sina s nevericom.„Imaš mnogo milosrdnije srce od mene.“ Strogo se obratio Akiko: „Tvoja

odanost samurajima je za svako divljenje, ali je opstanak klana na kocki.Neophodno je da odlučiš - da li si s nama ili protiv nas?“

Pogledala je Hanza, a zatim šonina. „S vama sam.“„Dobro je“, rekao je i zatakao stražarevu katanu za obi. „Da li smo

spremni?"

Klimnuli su kao jedan.„Nećete valjda tako rano otići“, reče podrugljivi glas.

Daimjo Akeči je stupio u dvorište. Gemnan je bio pored njega, sa zlob-nim osmehom na bolešljivom licu. Odred oklopljenih samuraja je opkolionindže.

„Tako mi je drago što ste odlučili da se okupite", nastavio je samurajskigospodar. „Baš kao što sam planirao."

„Kako to misliš?“, srdito će šonin.Akeči je ćutke uživao u trenutku pobede. „Ptičica nas je upozorila na vaš

dolazak.“

Mijuki je postiđeno oborila glavu. Posrtala je pod strašnim teretom odgo-vornosti.

„Šta mislite, zašto je Gemnan držao ključeve jame pored jastuka? Slavu-jev pod je pokazao svoju vrednost. Nindže su ušle, ali nisu mogle da izađuneprimećeno. Niko od vas neće moći da uradi ni jedno ni drugo kad vamprikujemo noge za raspeće!“

Zacerekao se, milujući vrhove negovanih brkova.„Moram da priznam da je spasilačka družina stigla ranije no što smo oče-

kivali. Šta ćete, uhodi se ne može u potpunosti verovati."

Ponovo se ućutao, da bi im dao vremena da probave najsvežiju informa-ciju.

„Uhodi?“ dreknuo je Momoči.

„Ironično, zar ne? Uhoda među uhodama nam je odala položaj vašeg

228

sela, kao i najbolje vreme za napad. Čak je i sabotirala vaš zadatak spasa-vanja."

Zavladala je kratkotrajna tišina. Svi su bili preneraženi Akečijevim otkri-ćem. Momoči je pomahnitao i nasrnuo na Džeka.

„Izdajniče!“, povikao je, grabeći ga za gušu.

„Ali zar nisi ti... izdajnik?“, prostenjao je Džek. Pokušao je da skloniruke sa svog grla. Zamenik starešine sela ga je čvrsto stiskao. Zvezde sumu zaigrale pred očima.

„Ubiću te!“, urlao je Momoči. Tenzen je skočio u Džekovu odbranu. Upi-njao se da oslobodi dečaka.

„PUSTI GA, ona je uhoda!“, vrisnula je Mijuki, pokazujući na Akiko.Samurajka je grlila Hanza. Žustro je odmahivala glavom, poričući optu-

žbu.

Okrutno, piskavo cerekanje je zaustavilo pljusak optužbi.„Gajdžin vas nije izdao“, graknuo je Gemnan. „Niti ova nelojalna samu-

rajka."

Sa zadovoljstvom im je bacio istinu u lice. „Izdao vas je nindža!“Podrugljivi smeh oklopljenih samuraja je pratio mučiteljevo zlobno cere-

kanje.

Preživele nindže su izmenjivale poglede, zgrožene mišlju da je jedan odnjih samurajski špijun. Momoči je pustio Džeka iz smrtonosnog zagrljaja.Uprkos očajnoj situaciji, bio je srećan što nije odgovoran za otkrivanjesela. Ali ko jeste? Momoči? Mijuki?

„Upropastili ste sami sebe“, rugao im se samurajski gospodar.

Iza njega se pojavila u crno obučena prilika. Džek je bio šokiran, kao iostale nindže.

„Mislila sam da si mi prijatelj“, procedila je Mijuki.

Širo ih je posmatrao kolebljivo, ali prkosno.„Smučilo mi se od neprestanog bežanja, skrivanja i stajanja do kolena u

blatu, da bih obezbedio hranu. To nije život. Nikad nisam tražio da budemnindža. Odabrao sam da postanem samuraj.“

Šonin je zurio u dečaka. Stiskao je pesnice, kipteći od besa.

229

„Žrtvovao si svoje selo, svoj dom i sve rođake i prijatelje da bi postao je-dan od njih! IZDAJNIČE!“

„Nisam to nameravao, šonine. Hteo sam da gajdžin bude zarobljen, dabih dobio nagradu i postao samuraj. Da, ja sam upozorio stražara na Dže-ka, na prethodnom zadatku. Pobegao je. Naterao me je da otkrijem selo“,kriknuo je Širo.

„Kad ti se srce iskvarilo?“, pitao je Soke učenika, žalostivo odmahujućiglavom. „Zar te nisam naučio načelima ninikua? Niko te ni na šta nije pri-silio. Snosiš isključivu odgovornost za svoje postupke. Zapamti šta ti ka-žem, tvoja izdaja neće proći nekažnjeno."

„Lepo pričaš za nekog ko je odgovoran za Zmajevo Oko i sve što jeučinio", uzvratio mu je Širo. „Nikad nisi odao priznanje mojoj veštini.Niko od vas nije. Pokazao sam da sam najsposobnija uhoda među nindža-ma. Sve sam vas obmanuo.“

„Dobro si se poneo", pohvalio ga je daimjo Akeči, s đavolskim osmehomna usnama.

Širo se naklonio.Gemnan je zgrabio dečaka za kosu... cimnuo mu je glavu unazad i prere-

zao grlo.

Gledao je kako život ističe iz Širovih očiju.„Više neće biti bežanja i skrivanja... baš kao što sam ti obećao."

Beživotno telo se skljokalo na tle.„Nindži se nikad ne može verovati", napomenuo je samurajski gospodar.

„Gemnane, raspni ih. Raspni ih sve do jednogaf

230

54.

VATRENI ŠURIKEN

Kiii-ii-ar...

Prodorni pisak sokola je proparao noć, kao glas smrti. Samuraji su krenu-li prema nindžama. Drugi pisak, znatno bliži Džekovom uvu, čuo se napo-redo s gromovitom eksplozijom u južnom krilu zamka.

Nindže su stupile u akciju, posle Zendžubovog signala. Navalili su naoklopljene samuraje bez oružja. Dimna bomba je eksplodirala u središtudvorišta, pospešujući zbrku.

Samuraji su, zaprepašćeni iznenadnim napadom, izgubili prednost. Borilisu se za goli život. Petorica su pala jedan pored drugog, s blistavim zve-zdama u vratu. Zendžubo je vitlao srpom na lancu. Oborio je samuraja ubekstvu. Privukao ga je sebi i hitro dokrajčio.

Šonin i Takamori su ukrstili mačeve s neprijateljima. Posekli su ih i ras-podelili njihove katane i vakizašije nindžama.

Daimjo Akeči je iskoristio gužvu da se neopaženo iskrade iz dvorišta.Gemnan nije bio tako hitar i snalažljiv. Mijuki je opazila kako se šunja kakapiji. Ispalila je smrtonosnu strelicu iz duvaljke.

Mučitelj je, krajičkom oka, opazio napad. Dograbio je najbližeg samurajai postavio nesrećnog ratnika na putanju strelice. Zatim je potrčao ka kapiji.Mijuki je rešila da se osveti za ubistvo svoje porodice. Džek ovog puta nije

231

bio tu da je spreči. Isukala je smrtonosni šikoro-ken i potrčala da mu prese-če put za bekstvo.

Samuraji su se našli u očajnom položaju. Jedan od njih je zgrabio Hanza,da bi mu poslužio kao živi štit. Brzo je shvatio da je pogrešio. Ne samo damu je „štit“ uzvratio već je navukao na sebe gnev samurajke. Akiko ga jenaterala na uzmak i razoružala udarcem jesenjeg lista. Hanzo je, istovre-meno, izveo obogaljujući zahvat na njegovom palcu.

Pustio je dečaka, ali dečak nije hteo da pusti njega. Oborio je ratnika nakolena. Skupio je obe ruke i izveo udarac osam listova. Samuraj je zakolu-tao očima, pre no što je ničice pao.

Hanzo se dočepao samurajskog mača.„Pusti ga da živi“, reče Akiko.

„Ali on je samuraj.“„Baš kao i ja. Nauči da ceniš život, umesto da ga tako lako oduzimaš.“

Džek se borio rame uz rame s Tenzenom, Akiko i Hanzom. Štitili su po-vređenog velikog majstora. Samuraji koji bi izbegli Tenzenove smrtonosnešurikene naletali bi na sečiva vrsnih mačevalaca, Džeka i Akiko. Jedanuporni i okretni ratnik probio se kroz navedene prepreke. Pao je, onesposo-bljen neočekivano snažnim Hanzovim udarcem demonskog roga.

Džek je ugledao plamteću zvezdu iznad glave. Presecala je noćno nebo.Sledile su je još tri. Prepoznao je vatrene šurikene.

Mala eksplozivna punjenja bi se aktivirala kad bi pogodili ciljeve. Plame-novi su zahvatili drvenu kulu stražaru zamka. Kadžija i njegova malobroj-na družina su stvarali utisak masovnog napada na južni deo Maglenogzamka.

Pakleni narandžasti sjaj plamteće kule stražare omogućio mu je da vidikako su Gemnan i još jedan samuraj saterali Mijuki u ćošak. Mučitelj je vi-tlao kopljem. Trudila se da izbegne nazubljeni vrh. Istovremeno se borila sobojicom. Džek je zabrinuto pogledao Tenzena, kome je ponestalo projek-tila.

„Idi! Snaći ću se bez tebe“, reče Tenzen, nakon što je podigao bačenu sa-murajsku katanu. „Sasvim dobro ću se snaći!“

„Izreži je za moj kazan“, cerio se Gemnan. Nastojao je da natera Mijuki

232

na samurajevu oštricu.

Džek je skočio između njih. Naterao je samuraja na povlačenje svojomkatanom. Mijuki je skrenula oštricu mučiteljevog koplja i zamahnula nazu-bljenom oštricom šikoro-kena ka njegovoj glavi. Gemnan je iznenađujućehitro baratao dugim oružjem. Izbegao je njen napad i zario joj koplje urame. Vrisnula je i udarila leđima u zid.

Mučitelj se naslađivao njenom agonijom.

„Da li to boli?“, pitao je sa širokim osmehom.Zamahnuo je da je ubode. Ovog puta je gađao srce. Lanac mu se obavio

oko vrata. Poleteo je unazad. Ispustio je koplje i bubnuo na leđa. Gušio se,crvenog lica. Zabio je prste pod lanac. Zbacio ga je pre no što je Zendžubostigao da ga dokrajči.

Momoči ga je čekao.Nindža je upravio sav gnev na Gemnana. Zgrabio ga je i podigao visoko

iznad glave. Mršavko se nemoćno bacakao.

„Ovo ti je za mog sina!“, riknuo je Momoči i hitnuo omraženog samurajau njegov kazan.

Vrištao je u kipućoj vodi. Mahao je rukama i prskao. Prodornom vriskomje zaglušio zvuke bitke. Samuraj s kojim se Džek borio bacio je pogled naužasni prizor i pobegao iz dvorišta.

Gemnan je ispuzao iz kazana. Teturao se u mahnitoj agoniji.Mijuki ga je čekala, da bi se osvetila.

„Ubio si mog oca, moju majku, mog mlađeg brata!“ kriknula je i navalilana njega.

Video je gorku mržnju u njenim očirna i smrtonosni mač uništenja u ru-kama. Uzmakao je od nje.

„Đavoli! Đavoli! Svuda su đavoli!“, buncao je.Teturao se u mraku i pao. Ispustio je stravičan, otegnuti jauk.

„UPOOOOMOĆ..“Dva puta se divlje trznuo, pre no što se zauvek umirio. Iz grudi mu je vi-

rilo desetak šiljatih vrhova bambusa.

Mijuki je hladno posmatrala čoveka koji joj je uništio život. Mač joj je

233

mlitavo visio u rukama. U njenim očima nije bilo veselja, sažaljenja, olak-šanja, niti zadovoljstva. Mučitelj je prerano ispustio dušu. Tuga zbog izgu-bljene porodice pratiće je čitavog života.

Džek ju je uhvatio za ruku i vratio u sadašnjost.„Vreme je da odemo odavde", rekao je.

Bitka za dvoriste je okončana. Nindze su znale da je samurajsko pojača-nje na putu. Šinobi nije izgubio nadu, iako su imali dva mrtva i tri ranjena.

„Idemo!“, naredio je šonin. Poveo je klan iz dvorišta. Hanzo je pomagaoSokeu.

Žuiili su kompleksom zamka, ka istočnoj kapiji. Nailazili su na slab ot-por, zahvaljujući Kadžijinim naporima. Najveći deo Akečijevih trupa je za-uzeo položaje na južnom bedemu zamka. Još jedna eksplozija je potreslautvrdu, kad su stigli nadomak kapije. Petorica stražara su zaprepašćeno po-smatrala razbesnele plamenove.

„Obezbedite kapiju!“, naredio je šonin, grabeći ka njima žurnim kora-kom. „Nindže su nas napale.“

Samuraji su se trgli iz transa i poslušno izvršili naređenja. Šonin je sače-kao da se okrenu. Isukao je katanu. Zario ju je u leđa najbližem stražaru.Takamori je oborio drugog i trećeg. Tenzen je iskrsao iza šonina i zadaviočetvrtog. Akiko se pozabavila poslednjim. Izvela je udarac padajuće pe-snice, nevoljna da ubije. Tenzen je ćutke prešao preko toga. Znao je da ćedaleko odmaći, pre no što pali ratnik dođe svesti.

Džek i Mijuki su otvorili vrata. Klan je, pod Zendžubovim vođstvom, is-trčao iz zamka. Nestali su u sporednim uličicama. Bežali su u pravcu glav-ne kapije. Džek je pri prolasku glavnim trgom video nmoštvo pijanihsamuraja. Trčali su u svim pravcima. Nije bilo nikog dovoljno treznog daih okupi i povede. Haos je pogodovao nindžama. Brzo su stigli do glavnogulaza u Marujamu. Šonin je upotrebio istu taktiku kao na vratima zamka.Onesposobili su stražu za nekoliko sekundi.

Bežali su pored praznih raspeća. Zaronili su u okrilje guste magle. Džekje odlučio da baci pogled na zamak. Drvena kula stražara utvrđenja seobrušila, proždrana plamenom, odašiljući more varnica u noć. Grupa pija-nih samuraja se okupila i jurnula za nindžama u begu. Stigli su do glavnekapije. Najedanput su počeli da vrište od bola i poskakuju.

234

Tecu-biši.

Tenzen i Zendžubo su razbacali gvozdeno trnje pre no što su se povukli.Grupa samurajskih jahača je, upozorena na zamku, preskočila opasni pojasi jurnula u noć.

„RAZIĐITE SE!“, naredio je šonin kad su se progonioci približili, a stre-le počele da padaju okolo.

Nindža klan se podelio. Potrčali su u različitim pravcima po magli. Akikose sagnula da podigne Kijošija. Začudila se kad je dečačić jurnuo napred,neviđenom brzinom. Vukao ju je za sobom.

Takamori je kao najjači nindža nosio Sokea na leđima. Bio je brz, ali gaje pogodila jedna od samurajskih strela. Pali su na tle. Veliki majstor se po-digao na kolena, Takamori je nepokretno ležao. Strela ga je pogodila pravou srce.

Džek i Mijuki su pritrčali učitelju, da bi ga izbavili od samurajskog jaha-ča. Uhvatili su ga pod ruku. Podigli su ga i poneli ka šumi. Tutanj kopita seprimicao. Strele su letele kroz vazduh kao nevidljivi lovački sokolovi.Samo ih je magla spasavala od oštrih vrhova.

„Ostavite me“, prostenjao je Soke. „Sa mnom im nećete umaći.“

„Nema staze bez barica“, odvratio je Džek. Grabio je svom snagom ka li-niji drveća.

Zendžubo se pojavio pred njima. Mahnuo im je da pođu za njim.

„Samo moraš da znaš kako da ih izbegneš“, nastavio je Džek.Iskusni nindža je presekao uže skriveno u visokoj travi, kad su potrčali

prema njemu. Dve stabljike bambusa su poskočile. Uže kaginave se zate-glo između njih. Samuraj nije ni znao šta ga je snašlo kad ga je uže udarilou prsa i oborilo s konja u gustoj magii.

Soke se osmehnuo s odobravanjem, zbog uspešne primene taktike prste-na zemlje.

Samo ih je nekoliko koraka delilo od spasonosnog gustiša.

Zendžubo je trčao za njima, kad su se strelci na konjima obrušili na po-slednje četiri nindže u begu. Mijuki se saplela, ali ju je Zendžubo prihvatio.Nastavili su da trče.

Samuraji su gotovo stigli do njih. Golemi vatreni zid se podigao iza be-

235

gunaca, kad su zamakli u šumu. Džek je pozdravljao Kadžijino dalekovidoplaniranje odbrane s osloncem na prsten vatre. Uplašeni konji su njištali.Samuraji su proklinjali unezverene životinje, koje su ih izbacivale iz sedla.

Džek se teturao kroz gustiš. Nešto je zviždalo za njim. Snažan udarac gaje, sekundu kasnije, oborio na tle.

236

55.

NINDŽA ILI SAMURAJ?

Prodorni bol ga je ošinuo kao udarac usijanim žaračem. Povratio ga je iztame. Otvorio je oči. Akiko je klečala pored njega. Držala ga je, s brižnimizrazom lica.

Usijani žarač ga je tukao svom žestinom po levom ramenu. Zendžubo jestiskao blatnjavi vrh strele. Cimao ga je. Pokušavao je da je iščupa. Džek jejaukao slabim glasom.

„Imam je!“, pobedonosno će Zendžubo. Posmatrao je okrvavljenu strelu.„Izvadio sam je celu.“

Mijuki je spremno čekala s krpom. Pritisnula je s obe strane rane, da bizaustavila krvarenje. Kriknuo je po drugi put.

„Ne galami toliko“, prekorela ga je Mijuki. „I meni je koplje probolorame. Mislila sam da si nindža, a ne slabašni samuraj."

Primetio je da joj je rame povezano i da krv probija kroz zavoj. Preme-stio se u udobniji položaj. Škrgutao je zubima od bola. Osetio je bol i ugornjem delu butine. Trgnuo se, ali ovog puta nije jauknuo. Shvatio je daga vrh šurikena, kojim je pokušao da obije bravu na rešetki, bode kroz pan-talone.

Nalazili su se na malom proplanku, duboko u šumi. Sigurno su ga donelidovde. Tenzen je bio u blizini. Naslanjao se na drvo, s krvlju natopljenom

237

krpom na čelu. I druge nindže su se oporavljale od rana i mahnitog beža-nja. Šonin je zbrinjavao Sokeovu povređenu nogu. Hanzo je držao dedu zaruku. Obećavao mu je da će se brinuti o njemu kad se vrate u selo.

„Zaustaviću ti krvarenje", objasnila mu je Mijuki. „Rane će zaceliti tekposle nekog vremena."

Načinila je ša znak. Postavila se iznad rupe od strele u Džekovom mesu.Ponavljala je: „On haja baiširaman taja sovaka...“

Osetio je toplo golicanje iznad bolne rane.Akiko mu se obratila, kad se uverila da mu je bolje: „Mislim da je vreme

da objasnim svoje prisustvo Kijošiju i Sokeu.“

Gledao je kako snebivljivo seda pored Hanza. Dečkićev izraz lica se me-njao zapanjujućom brzinom. Isprva je bio preneražen. Zatim se radovao,tugovao i izražavao nevericu.

„Ja sam nindža, nisam samuraj!“, negodovao je. Posmatrao je Sokea, tra-žeći podršku.

Veliki majstor nije poricao devojčinu priču. Samo ga je brižno i tužno po-smatrao. Hanzo nije znao da li da se smeje ili da plače.

Akiko se nagnula napred. Nešto mu je prošaptala na uvo.

„Da li si, zaista?“, rekao je razgoračenih očiju. „Mogu li i ja da budem ijedno i drugo?“

Klimnula je.

„Biću kao tengu!“, uskliknuo je. „Da li ću moći da koristim samurajskimač?“

Osmehnula se. „Naravno."

„Sviđa mi se što imam samurajsku sestru“, reče Hanzo kad ju je zagrlio.„Meni se sviđa što sam pronašla mog kačimušija“, zajecala je. Grlila ga

je tako čvrsto da je Džek pomislio da ga nikad neće pustiti.

Momoči mu je prišao, naduvena i pocrnela lica, dok je posmatrao radosnisusret.

„Da li ćeš preživeti?" progunđao je.

Klimnuo je. Očekivao je novu salvu pogrda iz usta zamenika seoskogstarešine.

238

„Dobro je. Nema svrhe izvinjavati se mrtvoj osobi“, rekao je i pokajničkioborio glavu. „Soke je imao pravo. Imaš srce nindže.“

Džek je bez reči uzvratio naklonom. Trgnuo se kad mu se rana otvorila.Mijuki ga je zgrabila za rame.

„Prestani da se mrdaš“, ukorila ga je. Pocepala je odbačenu odeću, da bimu previla ranu.

„Momoči!“, povikao je šonin, kad je nekolicina nindži u crnim šinobi šo-zokuima izašla iz grmlja. „Kadžija se vratio. Okupi sve ljude.“

Sabrali su se nasred proplanka. Šonin je s tugom posmatrao mali brojpreživelih.

„Kadžija, gde je ostatak tima?“, pitao je.

Kovač je žalosno odmahnuo glavom. „Ostali smo samo ja i Danjo. Katonije uspeo da se vrati. Ostali su ubijeni pri napadu na selo.“

Zavladala je teskobna tišina.

„Žalićemo za gubicima nekog drugog dana. Večeras ćemo se baviti op-stankom“, progovorio je šonin sa sumornom delotvornošću. „Kao prvo,vratićemo se u selo. Akeči će sigurno poslati trupe u potragu za nama. Mi-slim da ćemo imati dovoljno vremena da prikupimo zalihe, pre no što sepovučemo do utočišta u severnim planinama. Zendžubo, pošalji najbržegtrkača majkama i deci. Nek im prenese da se pripreme za put. Biće nampotreban svaki...“

„Šonine?“, prekinuo ga je Džek, dok mu je Mijuki pritezala zavoje.

„Šta je bilo?“, srdito će starešina, nenaviknut da ga iko prekida.„Imam li pravo kad kažem da vrabac nikad ne sleće kraj tigrovog obi-

tavališta?“

Sve nindže su ustale - izuzev jednog.Taj je shvatio svoju grešku i skočio na šonina, sa isukanim nožem. Napad

je bio tako neočekivan, da nijedan šinobi nije reagovao na vreme. Džek jebio spreman. Trznuo je rukom i hitnuo šuriken.

Igla se zabola u ispruženu ruku napadača. Vrisnuo je od bola i zamalo is-pustio nož. Ponovo je zamahnuo na šonina.

Starešina klana se ovog puta otkotrljao od njega. Ubica je skočio za njim,

239

ali se Zendžubo umešao. Borili su se za kontrolu nad nožem. Iskusni nin-dža je bio veštiji u borbi bez oružja. Slomio je napadaču zglob. Zavrnuomu je ruku. Ubica se presamitio od bola, kad se nabio na svoj nož.

Pao je na kolena i ispustio okrvavljeni nož na tle. Zendžubo je pocepaonapadačevu kapuljaču.

Krv je kapala s ubičinih usana. Posmatrao ih je širom otvorenim očima.

Daimjo Akeči je prozborio poslednje reči. „Nindžama se ne može ve-rovati...“

240

56.

PRSTEN ZEMLJE

„Kako si znao?“, pitala je Mijuki, dok ga je isceljivala prelazeći rukomiznad rane.

Preksinoćno bekstvo je već izgledalo kao ružan san, dok su sedeli poredseoskog hrama, obasjani ranim jutarnjim suncem.

„Nindža bez moći zapažanja je kao ptica bez krila", nacerio se Džek.Tako je odgovarao svima posle Akečijeve pogibije.

„Prestani da me zavitlavaš. Objasni mi!“Konačno mu se odvezao jezik.

„Ne bih znao da Kadžija nije rekao da je Kato poginuo. Širo je stradao, tisi me zbrinjavala, pa nisam mogao da shvatim otkud pet nindži u šinobišozokuu.“

„Šonin bi ostao bez glave, da nisi brojao.“

„Nisam očekivao da će ga napasti samurajski gospodar, lično", priznadeDžek. „Mislio sam da je kukavica. Upropastila ga je opsednutost osve-tom.“

„Imao si pravo, kad smo već kod toga - osveta ništa ne rešava", reče Mi-juki, s tužnim izrazom lica. „Porodica mi mnogo nedostaje, iako je Gem-nan mrtav.“

241

„I meni moja“, odvratio je. Praznina mu se otvorila u srcu, kao i uvek kadbi pomislio na majku i oca.

Neko vreme su ćutali, obuzeti tugom, koja se u društvu činila manjom.Spustila je ruke.

„Više ništa ne mogu da učinim za tebe, u ovom času.“

Nežno ga je dodirnula po ramenu, sa usiljenim osmehom. „Moraćeš damiruješ nekoliko dana. Dobro se odmori, pa ćeš uskoro moći da izvodištehniku dva neba.“

„Zaista imas isceliteljskog dara“, reče Džek. Uhvatio ju je za ruke.

Tenzen se značajno nakašljao, kad je prošao pored njih s velikim rancemna leđima.

„Vreme je da krenemo. Šonin želi da pođemo pre izlaska sunca.“

„Da li si siguran da nećeš da pođeš s nama?“, pitala je Mijuki. „U plani-nama je mirno. Tamo bih bila u prilici da se na pravi način pobrinem zatvoju ranu.“

Pustio je i odmahnuo glavom. „Veoma si ljubazna, ali...“

„Nemoj... razumem", odgovorila je, kad se Akiko pojavila. „Naravno dane možeš.“

Ustala je. Poklonila se samurajki. Ona joj je otpozdravila. Džeku je bilojasno da među njima možda nema ljubavi, ali ima izvesnog poštovanja.

„Ovo je oproštaj“, reče Mijuki.„Da, pretpostavljam da jeste.“

Mijuki je oklevala. Osetio je da hoće još nešto da mu kaže, ali da nemože u Akikoinom prisustvu.

„Nikad ti se nisam izvinila zbog bacanja u stajnjak", rekla je, sa srame-žljivim osmehom. Ni ovog puta mu se nije izvinula. Treptanjem je otrlasuzu. Žurno se naklonila i odlučnim korakom zaputila ka pogrebnom obe-ležju svojih roditelja.

„Da li će s njom sve biti u redu?“, pitao je Džek. Bio je zabrinut za nju.„Ne brini.“ reče Tenzen. „Paziću na nju.“

Izvadio je pet blistavih šurikena iz džepa.„Poklanjam ti ih“, rekao je, nakon što ih je položio Džeku u ruku.

242

„To je skromno uzdarje za svu pomoć koji su mi pružio.“

„Šta sam uradio?“, pitao ga je Džek.„Rekao si mi da će se brod koji napadne talase uzdići i pobediti. Svi bi-

smo potonuli, da nisam preuzeo kontrolu kod hrama", objasnio je. „Znamda možeš da pogodiš pokretnu metu. Izazvaću te na takmičenje u bacanjušurikena, kad se sledeći put sretnemo. Zbog toga ti savetujem da vežbaš.“

Džek se nasmejao. „Nikad te neću pobediti.“„Nadmetanje s tobom neće biti lako!“

Tenzen se naklonio Džeku i Akiko, pre no što se pridružio ostatku klana.Nindže su se pakovale na grebenu.

Džek je bacio pogled na Akiko. I ona je, kao i Mijuki, bila na ivici suza.

„Kako si?“Nemo je klimnula. Gledala je Hanza, koji se igrao sa svojim drugom Ko-

bejom. Dečaci su se radovali susretu.

„Kijoši je srećan“, rekla je sa usiljenom veselošću.Hanzo je primetio da ga posmatraju. Prišao im je.

„Tengu, znaš li da čuvaš tajnu?“, pitao je.Džek je klimnuo. Nagnuo se da bi mu dečačić šapnuo na uvo.

„Soke kaže da ću biti sledeći veliki majstor!“„Zaista?“, reče Džek.

Pogledao je Akiko i shvatio da joj je to već poznato.Zbog toga se toliko potresla.

„Da!“, uskliknuo je Hanzo. Bio je previše uzbuđen da bi tiho govorio.„Dozvoliće mi da vidim denšo. Pročitaču svitke koji sadrže sve tajneklana!“

„To je velika odgovornost", reče Džek.

„Znam. Soke kaže da to zahteva nekoliko godina priprema i čitav životposvećen učenju.“

„Kad ćeš početi?“

„Čim stignemo do utočišta", odgovorio je Hanzo.Džek je klimnuo.

243

„Hajdemo, Hanzo!“, povikao je Kobej. Mahao je drugaru.

Dečačić se pomirljivo osmehnuo, kao da je naglo sazreo. Cimnuo je Aki-ko za ruku i rekao: „Budi na mojoj strani.“

Pojurio je ka svojim drugarima. „Sajonara, Džek!“

Džek nije mogao da suspregne smeh.„Šta je bilo?“, zanimala se Akiko.

„Prvi put mi se obratio krštenim imenom!“, rekao je. S nevericom je vr-teo glavom. Opazio je tugu u njenim očima. „Zar nećeš da kreneš s njim?“

„Neću.“ tiho je odgovorila. „Šonin kaže da ne može da rizikuje i da stran-cu oda položaj utočišta.“

„U tom slučaju, bilo bi najbolje da se igraš sa svojim mlađim bratom dokjoš možeš.“

Otišla je da podeli poslednje trenutke sa Hanzom. Šonin i Soke su muprišli.

„Dugujem ti život, nindža Džek“, reče šonin, uz naklon pun poštovanja.„Voleo bih da mogu još nešto da učinim za tebe, ali moramo da pođemopre dolaska samuraja.“

„Učinio si više nego dovoljno“, odgovorio je Džek, naklonivši se.

Šonin ga je potapšao po zdravom ramenu.„Znaj da će za tebe uvek biti mesta u mom klanu“, rekao je, sa srdačnim

osmehom. „Samo što ćeš prvo morati da nas pronađeš!“

Ostavio je Džeka i Sokea da se na miru oproste.„Žao mi je što odlazim odavde“, priznade veliki majstor, gledajući pito-

mu dolinu. „Bila je savršeni prsten zemlje.“

„Kako će biti u utočištu?“, zanimao se Džek.„Planine nisu naklonjene starcima. Skratiće mi život.“

Džek htede da se usprotivi, ali ga je starac ućutkao. Uočio je tragoveumora i napetosti na njegovom naboranom licu, odraz zgusnutih događanjau poslednjih nekoliko dana.

„Zašto bih bežao od istine, kad nas ona uvek pronađe?“

Soke se osmehnuo. „Život me je istrošio kao kamičak u reci. Moje vremeje na isteku.“

244

„Da li ćeš stići da pripremiš Hanza za novog velikog majstora?“

Starac je podigao obrve. „Rekao ti je? Čuvanje tajne biće mu prva lekci-ja."

„Žaba u bunaru ne zna za veliko more“, podsetio ga je Džek.

„To je velika istina", veselo će Soke. „Dečak je poreklom samuraj. Mo-žda će se to biti dobro za sve nas. Hanzo bi mogao biti spas za nindže.“

„Soke!“, razdrao se Momoči. Okupljao je klan. „Šonin želi da što prepođemo.“

Veliki majstor im je podignutom rukom dao znak da će im se uskoro pri-družiti.

„Džek, prešao si dug put otkad si prvi put stajao na ovom grebenu. Predtobom je mnogo duže putovanje. Vratićeš se kući, ako budeš sledio načelapet prstenova.“

„Tvoje učenje mi uliva nadu u uspeh“, reče Džek, uz dubok naklon. „Po-kazao si mi da usamljeno drvo ne čini šumu. Zakleo sam se da će nindžebiti moji večiti neprijatelji. Od sada će biti moji prijatelji.“

Soke je klimnuo s razumevanjem.

„Ako ikad sretneš nindžu ili nekog za kog veruješ da je nindža, iskoristiovaj pozdrav.“

Veliki majstor je sklopio obe šake. Upleo je srednje prste, a palčeve imale prste pružio u obliku slova V.

„To je zmajev pečat. Pravi nindža će ga prepoznati. Pomoći će ti.“Okrenuo se. „Daću ti još jedan, poslednji savet: skrivanje je najbolja od-

brana.“

245

57.

SREĆAN RASTANAK

Akiko i Džek su se laganim hodom spuštali u napušteno selo. Prolazili suizmeđu pirinčanih polja. Veći deo roda je ostao na njivama izgažen i nepo-žnjeven. Klan je, na svu sreću, uskladištio viškove iz prethodnih žetvi is-pod hrama. Oštar miris izgorelog drveta je ispunio vazduh. Šoninovaseoska kuća se još dimila, iako je od požara prošlo pet dana. Još nekolikokuća je zapaljeno, većina je temeljito opljačkana.

Sokeov dom je, na Džekovu sreću, pošteđen paljevine. Pronašao je ranacu tajnom pregratku ispod podnih dasaka. Priručnik je bio netaknut, ispodnauljene kože. Veliki majstor je ostavio nekoliko sledovanja pirinča i neštoodeće pored njega.

Preobukao se za putovanje, pre no što se pridružio Akiko u dvorištu. Bilomu je teško da gleda nekad tako živo selo, sada bez stanovnika. Ni on niAkiko nisu hteli da u njemu ostanu duže no što je neophodno. Samuraji sumogli stići svakog časa.

Nije progovorila ni reč, od oproštaja s bratom.„Žao mi je“, poče Džek. „Žao mi je što je morao da ode.“

„Meni nije“, odvratila je tiho, ali odlučno. „Kijoši... htedoh reći Hanzo jetamo gde pripada. S klanom je, okružen prijateljima. Oni su sad njegovaporodica.“

246

„Ali šta će biti s tobom? Pet godina si ga tražila.“

Klimnula je. „Ti si ga pronašao, za mene. Moj kačimuši je živ i zbrinut.To je sve što mi je potrebno da znam. To je bio srećan rastanak.“

Posmatrala ga je s mnogo nade.

„Soke je obećao da će nas Hanzo posetiti u Tobi, kad se klan odomaći nanovom staništu. Znam da je nestrpljiv da se sretne s majkom.“

Dodirnula mu je ruku. „Toliko toga ti dugujem.“

„Ja sam tvoj dužnik.“ Nežno joj je uzvratio stisak. „To je najmanje štosam mogao da uradim, posle svega što si učinila za mene.“

Ukrstili su poglede. Njihova veza je bila jača no ikad. Drugi rastanak sepokazao još teži od prvog. U međuvremenu je spoznao kako izgleda životbez nje.

„Moram da pođem“, rekla je i povukla ruku. „Majka me čeka u Tobi.“„Pođi sa mnom', predložio je, iako je znao da ga put vodi u suprotnom

pravcu.

Tužno je odmahnula glavom. „Majka mora da sazna za Kijošijevu sudbi-nu. Moram da budem kraj nje u takvoj prilici. Obavezna sam na to, kaonjena kći.“

„Shvatam.“ Znao je da joj je postavio nemoguć zahtev. Nagnula se. Ne-žno ga je poljubila u obraz.

„Zauvek vezani jedno za drugo“, šapnula mu je u uvo. Okrenula se i kre-nula u pravcu izlazećeg sunca.

Nemo je posmatrao kako odmiče niz seoski put, pored opustošenog trga,oko jezerceta i još dalje. Sad je znao kako se osećala onog dana u Tobi, kadju je napustio. Srce mu je sezalo za njom, molilo je da se vrati.

Nastavila je da korača, bez osvrtanja. Možda se i ona plaši. Da li da jepozovem? Ali nije znao šta da kaže. Bili su listovi koji plove različitimstrujama.

Gledao je za njom čak i kad je nestala s vidika. Nije skidao ruku s obrazakoji je poljubila. Nadao se da će je videti još jednom.

Otišla je.Ponovo je prepušten samom sebi. Spremniji je za rizično putovanje, ali i

247

usamljeniji. Po drugi put je ostao bez Akiko. Podsetio se da, kao i ona, imaobaveze prema svojoj porodici. Ljubav prema sestrici Džes, iako različita,bila je jednako obavezujuća. Čekala ga je u Engleskoj.

Skupio je stvari. Spakovao je dragoceni priručnik između dva kimona uranac. Na vrhu je bila inro kutijica s Jorijevim papirnatim ždralom i Akiko-inim biserom. Poneo je nisku bakrenjaka, slamnate kutije pirinča, punu ti-kvu vode i pet Tenzenovih šurikena. Na uzici je visio omamori sensejaJamade. Protrljao je amajliju. Pomolio se za zaštitu i zabacio ranac o desnorame.

Zatakao je samurajske mačeve za pojas. Ponovo se osećao kao samuraj.

Pokupio je preostalu opremu. Osećao se kao nindža.Ovog puta ga neće uhvatiti. Namestio je pletenu košaru na glavu. Prineo

je šakuhači usnama i nežno dunuo. Prvi, drhtavi tonovi Šika no Tone su serazlegli dolinom, kad je nastavio usamljeničko hodočašće ka Nagasakiju.Svakim korakom je bivao sve bliži dalekom domu.

248