UNIVERZITET U NIŠUFakultet sporta i fizičkog vaspitanja

Student: Ivan PavlovićBroj indeksa: 80

SINDROM PRETRENIRANOSTI VRHUNSKIH SPORTISTA(PREGLEDNO ISTRAŽIVANJE)

Niš, 2012.

SADRŽAJ

1. UVOD...........................................................................................................................................32. PREDMET I PROBLEMI ISTRAŽIVANJA..............................................................................43. CILJ I ZADACI ISTRAŽIVANJA..............................................................................................44. METODE ISTRAŽIVANJA........................................................................................................45. REZULTATI ISTRAŽIVANJA...................................................................................................5

5.1. PRVA GRUPA RADOVA.......................................................................................................55.1.1 SINDROM PRETRENIRANOSTI....................................................................................55.1.2. SINDROM PRETRENIRANOSTI : PRAKTIČNI VODIČ..............................................65.1.3. UMOR I LOŠA FORMA SPORTISTA : SINDROM PRETRENIRANOSTI....................75.1.4. REDEFINISANJE SINDROMA PRETRENIRANOSTI KAO NEOBJAŠNJIVOG SINDROMA LOŠE FORME.....................................................................................................85.1.5. PRETRENIRANOST I VRHUNSKI MLADI SPORTISTI.............................................10

5.2. DRUGA GRUPA RADOVA.................................................................................................115.2.1. OKSIDATIVNI STRES KOD PRETRENIRANIH SPORTISTA....................................115.2.2. VARIJABILNOST SRČANE FREKVENCIJE I KRVNOG PRITISKA I BAROREFLEKSNA OSETLJIVOST KOD PRETRENIRANIH SPORTISTA.........................125.2.3. NEUROENDOKRINI I NUTRITIVNI ASPEKTI PRETRENIRANOSTI.......................135.2.4. SINDROM PRETRENIRANOSTI SPORTISTA: U VEZI SA POREMEĆAJEM STRESA................................................................................................................................................145.2.5. VARIJABILNOST PULSA PRETRENIRANIH MUŠKIH SPORTISTA........................155.2.6. EFEKTI VEŽBANJA NA IMUNI SISTEM: UTICAJ PRETRENIRANOSTI NA IMUNOLOŠKI SISTEM I SPOSONOSTI SPORTISTA..........................................................165.2.7. ODSUSTVO GENETSKIH FAKTORA I ZNACI I SIMPTOMI POVEZANI SA PREKORAČENJEM I PRETRENIRANOŠĆU U FIZIČKIM FITNES CENTRIMA..............175.2.8. DISFUNKCIJA HIPOTALAMUSA PRETRENIRANIH SPORTISTA..........................185.2.9. BIOHEMIJSKI I IMUNOLOŠKI MARKERI PRETRENIRANOSTI.............................19

5.3. TREĆA GRUPA RADOVA..................................................................................................205.3.1. PSIHOMOTORNA BRZINA: MOGUĆI NOVI MARKER ZA SINDROM PRETRENIRANOSTI..............................................................................................................205.3.2. DIJAGNOSTIKOVANJE PRETRENIRANOSTI SPORTISTA KORISTEĆI TWO-BOUT PROTOKOL VEŽBANJA........................................................................................................215.3.3. DA LI PRETRENIRANOST POSTOJI? ANALIZA ISTRAŽIVANJA PREKORAČENJA MOGUĆNOSTI I PRETRENIRANOSTI.................................................................................225.3.4. TKIVNA TRAUMA: OSNOVNI UZROK SINDROMA PRETRENIRANOSTI..............235.3.5. SEZONSKE VARIJACIJE POVREDA I PRETRENIRANOSTI KOD VRHUNSKIH SPORTISTA............................................................................................................................245.3.6. TRENING-PRETRENIRANOST. PROSPEKTIVNA, EKSPERIMENTALNA STUDIJA SA SREDNJE- I DUGOPRUGAŠIMA....................................................................................255.3.7. TRENIJABILNOST MLADIH SPORTISTA I PRETRENIRANOST.............................265.3.8. MULTIDISCIPLINARNI PRISTUP POJAVE PREKORAČENJA IZDRŽLJIVOSTI UTRENIRANIH SPORTISTA.................................................................................................27

6. ZAKLJUČAK............................................................................................................................287. REFERENCE.............................................................................................................................29

1

Apstrakt: Pretreniranost nastupa onda kada količina stresa izazvanog treningom prelazi kapacitete sportiste za oporavak. S obzirom na težinu i ozbiljnost ovog problema nužan korak je preduzeti preventivne mere da do pretreniranosti ne dođe. Najvažnije je da se na vreme otkrije pretreniranost i da se odmah počne sa lečenjem. Predmet istraživanja ovog rada je sindrom pretreniranosti vrhunskih sportista koji je veoma čest u savremenom vrhunskom sportu. Problem istraživanja ovog rada je prikupljanje adekvatnih radova na temu sindroma pretreniranosti vrhunskih sportista u kojima se opisuju mehanizmi i karakteristike nastanka samog sindroma, ali i načini na koje se on može lečiti i preventirati. Cilj ovog rada jeste analiza istraživanja, koja se bave sindromom pretreniranosti vrhunskih sportista. Zadaci ovog istraživanja vezani su za pregledavanje i nalaženje adekvatnih radova putem interneta vezanih za predmet istraživanja, prevod istih, kao i analizu i klasifikaciju nadjenih i odabranih radova. Metode istraživanja koje su primenjene u samom radu su sledeće: metoda selekcije, deskriptivna metoda i metoda klasifikacije. Rezultati istraživanja ovog preglednog rada na temu pretreniranosti vrhunskih sportista, podeljeni su u tri grupe radova u odnosu na sam sadržaj radova.

Ključne reči: sindrom pretreniranosti, prekoračenje, vrhunski sportisti, intenzitet, trening.

2

1. UVOD

Profesionalizacija u sportu i povećani zahtevi trenažnog procesa u cilju postizanja boljih

rezultata sa sobom nose rizik poremećaja vitalnih funkcija u organizmu. Nepoznavanje osnovnih

principa trenažnog procesa - učestalost, intenzitet i trajanje, u kombinaciji sa neadekvatnom

pripremljenošću sportista i njihovim objektivnim mogućnostima izazivaju veći broj

patofizioloških promena u organizmu. Opterećenje u toku trenažnog procesa i realna mogućnost

organizma često su u velikom neskladu, a kao posledicu izaziva premor, zamor,

odnosno pretreniranost sportista koju neki autori nazivaju i modernom bolešću novog

milenijuma.

Pretreniranost se opisuje kao sportska bolest gde dominiraju promene u organizmu, a

pojedini autori definišu je kao oblik akutne slabosti organizma u toku povećanih fizičkih napora.

Pretreniranost se definiše i kao neadekvatan fizički i psihički napor usled povećanog kvantiteta

treninga (učestalost, intenzitet i trajanje).

Pretreniranost nastupa onda kada količina stresa izazvanog treningom prelazi kapacitete

sportiste za oporavak. Učestali naporni treninzi predstavljaju stres za organizam, a oporavak je

vreme kada se događaju pomaci. Svaki dobro programirani trenažni proces dovodi do

privremenih padova sportske forme, a sve s ciljem postizanja visoke forme za vreme takmičenja.

Međutim, ako se adaptivni telesni mehanizmi višekratno ne uspevaju izboriti s trenažnim stresom

i oporaviti telo, pojačan trening, umesto da dovede do željenog napretka, prouzrokovaće veliki

pad sportske forme.

S obzirom na težinu i ozbiljnost ovog problema nužan korak je preduzeti preventivne

mere da do pretreniranosti ne dođe, tj. voditi računa o rizičnim faktorima i umanjiti njihov uticaj.

Kada pretreniranost nastupi, naročito ako pređe u hroničnu, jedino pravo rešenje je (privremeno)

odustajanje od daljeg bavljenja sportom, sa čime se sportisti, ali i treneri, teško mire. Najvažnije

je da se na vreme otkrije pretreniranost i da se odmah počne sa lečenjem. Ali, prvi znakovi se

najčešće teško otkrivaju na samom početku.

3

2. PREDMET I PROBLEMI ISTRAŽIVANJA

Predmet istraživanja ovog rada je sindrom pretreniranosti vrhunskih sportista koji je

veoma čest u savremenom vrhunskom sportu.

Problem istraživanja ovog rada je prikupljanje adekvatnih radova na temu sindroma

pretreniranosti vrhunskih sportista u kojima se opisuju mehanizmi i karakteristike nastanka

samog sindroma, ali i načini na koje se on može lečiti i preventirati.

3. CILJ I ZADACI ISTRAŽIVANJA

Cilj ovog rada jeste analiza istraživanja, koja se bave sindromom pretreniranosti

vrhunskih sportista.

Zadaci ovog istraživanja vezani su za pregledavanje i nalaženje adekvatnih radova

putem interneta vezanih za predmet istraživanja, prevod istih, kao i analizu i klasifikaciju

nadjenih i odabranih radova.

4. METODE ISTRAŽIVANJA

Metode istraživanja koje su primenjene u samom radu su sledeće: metoda selekcije,

deskriptivna metoda i metoda klasifikacije.

Pod metodom selekcije podrazumeva se odabir radova dostupnih u elektronskom obliku, a

koji se bave sindromom pretreniranosti vrhunskih sportista.

Pod deskriptivnom metodom podrazumeva se analiza odabranih radova i davanje kratkog

prikaza predmeta istraživanja različitih autora.

Pod metodom klasifikacije podrazumeva se klasifikacija pronadjenih radova u odnosu na

predmet istraživanja.

4

5. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Rezultati istraživanja ovog preglednog rada na temu pretreniranosti vrhunskih sportista,

podeljeni su u tri grupe radova. U prvoj grupi su radovi koji se odnose baš na sam pojam

pretreniranosti, u ovim radovima su objašnjene osnovne karakteristike pretreniranosti, simptomi,

faktori i mehanizmi koji dovode do njene pojave kao i mere prevencije. U drugoj grupi

preovladavaju radovi koji se tiču sindroma pretreniranosti sa fiziološkog aspekta (biohemijske i

imunološke karakteristike, genetski faktori, srčana frekvencija, krvni pritisak, hormoni, stres i

drugi parametri). Treća grupa obuhvata radove različitog sadržaja, a koji se tiču sindroma

pretreniranosti (dijagnoza, analiza i pristupi u izučavanju pretreniranosti, povrede, korišćenje

raznih markera za detekciju sindroma pretreniranosti i dr.).

5.1. PRVA GRUPA RADOVA

5.1.1 SINDROM PRETRENIRANOSTI

Apstrakt: Brojna istraživanja su pokazala da povećana fizička opterećenja mogu da rezultiraju

pojavom sindroma pretreniranosti, smanjenim kapacitetom za fizičko vežbanje i poremećajem

ponašanja. Pretreniranost je uzrokovana neravnotežom izmedju unosa i pražnjenja, takodje je

potpomognuta hronobiološkim i psihičkim stresom. Ovi faktori su odgovorni za hormonalne

promene hipotalamo-hipofizno-nadbubrežne osovine. Ovi metabolički i hormonalni uticaji

dovode do promena u aktivnosti moždanog neuromedijatora, kao što su smanjenje nivoa

monamina ili povećanje nivoa serotonina. Eksperimentalni podaci ukazuju da su ove

neuromedijatorske promene odgovorne više za promene u ponašanju nego za smanjenje fizičkih

performansi.

5

5.1.2. SINDROM PRETRENIRANOSTI : PRAKTIČNI VODIČ

Apstrakt:

Kontekst: Umor i loša forma su česta pojava kod sportista. Razumevanje sindroma

pretreniranosti (OTS) je veoma značajno i korisno u procenjivanju, upravljanju i edukaciji

sportista.

Pretraživanje dokaza: Relevantni članci na engleskom jeziku pretraženi su pomoću OVID-a

(1948-2011) i PubMed-a koristeći sledeće ključne reči: sindrom pretreniranosti, prekoračenje,

patofiziologija, menadžment, tretman, procena, neutreniranost.

Rezultati: Sindrom pretreniranosti predstavlja odgovor na prekomerno vežbanje bez perioda

odmora, što je u ovoj studiji rezultiralo poremećajem mnogih telesnih sistema (neurološki,

endokrinološki, imunološki) u kombinaciji sa promenama raspoloženja. Mnoge hipoteze

sindroma pretreniranosti su revidirane, a prezentovan je i klinički pristup sportista sa

mogućim sindromom pretreniranosti ( uključujući istoriju, testiranje i prevenciju).

Zaključci: OTS ostaje klinička dijagnoza sa arbitražnim definicijama prema izjavi evropskog

koledža za sportske nauke. Mnogo toga ostaje da se nauči obzirom na to da se većina

dosadašnjih ispitivanja odnosila na prekoračenje u treniranju, a ne na pretreniranost sportista.

Ključne reči: sindrom pretreniranosti, prekoračenje, patofiziologija, menadžment, tretman,

procena, neutreniranost.

6

5.1.3. UMOR I LOŠA FORMA SPORTISTA : SINDROM PRETRENIRANOSTI

Apstrakt: Sindrom pretreniranosti pogadja uglavnom izdržljivost sportista. To je stanje

hroničnog umora, loše forme i povećane sklonosti ka infekcijama. Još uvek nije poznato kako

tačno stres, prouzrokovan teškim treningom i takmičenjem, vodi do gore navedenih simptoma.

Psihološki, endokrinološki i imunološki faktori zajedno imaju veliku ulogu kada je u pitanju

oporavak posle vežbanja. Pažljivo praćenje sportista i njihovog odgovora na trening može

koristiti u prevenciji javljanja sindroma pretreniranosti. Sa dobrim režimom vežbanja i pravilnim

periodima oporavka, simptomi pretreniranosti nestaju za 6-12 nedelja, ali se može desiti da

simptomi traju mnogo duže ili da se oni povrate ukoliko se sportisti prerano vrate napornim

treninzima.

7

5.1.4. REDEFINISANJE SINDROMA PRETRENIRANOSTI KAO NEOBJAŠNJIVOG SINDROMA LOŠE FORME

Apstrakt: Sindrom loše forme je čest problem koji se javlja u oko 10-20% slučajeva kod

vrhunskih ekipa. U ovoj studiji korišćeni su sledeći termini: sindrom pretreniranosti, hronični

umor sportista i sindrom sportskog zamora. Bilo je dosta zabuna u literaturi po pitanju definicije i

dijagnostičkih kriterijuma. 19. aprila 1999. godine, autori su održali sastanak na koledžu St.

Catherine u Oksfordu u nameri da se pojasne i utvrde dijagnostički kriterijumi koji će se koristiti

u budućnosti. Format ovog sastanka bio je po uzoru onog koji se održao na Green koledžu u

Oksfordu 23.marta 1990. godine, gde se govorilo o kriterijumima za postavljanje dijagnoze za

sportiste sa hroničnim umorom.

Nažalost, termin sindrom pretreniranosti podrazumeva uzročnost, koja ograničava istragu ovog

problema kod sportista. Postoji konfuzija oko toga da li su svi sportisti koji pate od čestih

respiratornih infekcija, depresivnog raspoloženja, umora i loše forme zapravo pretrenirani. Da bi

se omogućilo istraživačima i lekarima da istraže ovaj problem, napravili smo širu definiciju. Vrlo

je verovatno da postoji nekoliko različitih podgrupa i da se neke od njih preklapaju. Bitno je da

oni koji vrše istraživanje i pišu izveštaje slučaja definišu tačno koju grupu istražuju ili da li su

uključeni svi sportisti sa sindromom pretreniranosti.

Definicija neobjašnjivog sindroma loše forme(UPS): UPS je stalni neobjašnjivi gubitak

performansi (priznat i potvrdjen od strane trenera i sportista) uprkos dve nedelje relativnog

odmora.

Sledeći simptomi UPS-a su prijavljeni: umor i neočekivan osećaj napora tokom treninga, česte

manje infekcije, neobjašnjena ili neuobičajeno teška bol u mišićima, poremećaj raspoloženja, loš

kvalitet sna, gubitak energije, gubitak takmičarskog ritma, gubitak libida, gubitak apetita i

prekomerno znojenje.

Zaključci: Lista simptoma je uključena da da pozadinu osnovnoj definiciji. Ako se loša forma

može objasniti u smislu velike bolesti, onda se dijagnoza ne može postaviti. Iz tog razloga, svi

sportisti sa dijagnozom UPS-a bi trebalo da imaju istoriju bolesti i pregled koji se obavlja od

strane nadležnog lekara. Deficit performansi može da bude dogovoren od strane sportskih

8

naučnika ili sportskih lekara ukoliko je to potrebno za sprovodjenje testova. Medjutim, u većini

slučajeva to će biti trener ili sportista koji su u najboljem položaju za merenje performansi, koje

mogu biti uporedjene sa rezultatima prethodnih nedelja, mesecima ili godina. Najbolje bi bilo da

se uporedjuju performanse iz istog perioda prethodne sezone. Relativni odmor se ne može tačno

definisati, ali treba da uključuje značajno smanjenje treniranja i povećanja vremena za oporavak

kao npr. što se dešava pred neko takmičenje.

9

5.1.5. PRETRENIRANOST I VRHUNSKI MLADI SPORTISTI

Apstrakt: U odnosu na odrasle, znanje o sindromu pretreniranosti kod mladih vrhunskih

sportista nam nedostaje. Dokazi ukazuju na učestalost od 20-30%, sa veoma visokom pojavom

kod individualnih sportista, žena i onih koji se takmiče na najvišim reprezentativnim nivoima.

Najčešće prijavljeni simptomi su slični onima koji se javljaju kod odraslih pretreniranih sportista:

povećana percepcija napora tokom vežbanja, učestale infekcije gornjih disajnih puteva, bol u

mišićima, poremećaji sna, gubitak apetita, promena raspoloženja, kratak temperament, smanjeno

interesovanje za trening i takmičenje, smanjeno samopouzdanje, nemogućnost koncentracije.

Povezanost izmedju opterećenja treninga i pretreniranosti je nejasna, i naglašava važnost

preuzimanja holističkog pristupa pri pokušaju lečenja i prevencije pretreniranosti kod mladih

sportista tako da su trenažni i netrenažni faktori stresa uzeti u obzir. Poseban značaj za osećaj

pretreniranosti kod vrhunskih mladih sportista jeste razvoj multidimenzionalne ličnosti,

perfecionističke osobine, uslovna ljubav, nedostatak samostalnosti, nerealna očekivanja.

Iskrena i sveobuhvatna perspektiva je neophodna za uspešno lečenje i prevenciju mladih

sportista.

10

5.2. DRUGA GRUPA RADOVA

5.2.1. OKSIDATIVNI STRES KOD PRETRENIRANIH SPORTISTA

Apstrakt: Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita odnos izmedju oksidativnog stresa i sindroma

pretreniranosti. Pokazatelji oksidativnog stresa (plasma protein carbonyls, nitrotyrosine,

malondialdehyde) i antioksidativnog statusa (oxygen radical absorbance capacity), mereni su

kod teško pretreniranih (dve žene, pet muškaraca) i kontrolnih sportista (pet žena, pet

muškaraca). Uzorci su prikupljeni iz obe grupe u početku (tj. u stanju pretreniranosti

pretreniranih sportista) i nakon šest meseci oporavka, i to u stanju mirovanja i odmah nakon testa

opterećenja. U početku, pretrenirani sportisti imali su veće koncentracije plasma protein

carbonyls u mirovanju od kontrolne grupe ( razlika 0,03nmol mg(-1), 95%CI=0,01*0,05nmol

mg(-1), p=0,003, veličina efekta=0,40). I u početku i nakon oporavka, vežbanje do iznemoglosti

dovelo je do povećanja oxygen radical absorbance capacity i malondialdehyde (p=0,001-0,006)

kod kontrolnih, ali ne i kod pretreniranih sportista. Pored toga, na početku, samo su pretrenirani

sportisti pokazali negativne korelacije izmedju oxygen radical absorbance capacity u miru i

protein carbonyls nakon iscrpljujućeg vežbanja (r=-0,98, p=0,0001). Ovi rezultati ukazuju na to

da povećani oksidativni stres ima ulogu u patofiziologiji sindroma pretreniranosti.

Oslabljeni(umanjeni) odgovori oksidativnog stresa i antioksidativnog kapaciteta prema vežbanju

u stanju pretreniranosti može biti u vezi sa nemogućnošću efektivnog obavljanja vežbi i

oštećenom adaptacijom za vežbanje.

11

5.2.2. VARIJABILNOST SRČANE FREKVENCIJE I KRVNOG PRITISKA I BAROREFLEKSNA OSETLJIVOST KOD PRETRENIRANIH SPORTISTA

Apstrakt:

Cilj: Procena efekta naglo pojačanog fizičkog treninga na kardiovaskularni sistem.

Dizajn: Retrospektivna longitudinalna studija.

Podešavanje: Istraživačka laboratorija.

Učesnici: Deset zdravih sportista (pet muškaraca i pet žena) atletičara i triatlonaca.

Intervencije: Dvonedeljni trening kamp, uključujući postupno povećanje biciklističkih testova u

trajanju od 40 minuta, kao i dodatni biciklizam u trajanju od 60 minuta.

Glavni ishod merenja: Parametri vremena i frekvencije pulsa i varijabilnosti krvnog pritiska

(HRV i BPV) i barorefleksne osetljivosti pre, tokom i nakon trenažnog kampa.

Rezultati: HRV je tokom trajanja trenažnog kampa značajno umanjen (mean beat-to-beat

interval:1042[937 to 1194]ms vs. 933[832 to 1103]ms vs. 1055[947 to 1183]ms, p<0,01; root-

mean-square of beat-to-beat interval differences: 68[52 to 95]ms vs. 52[38 to 71]ms vs. 61[48 to

78]ms, p<0,05). Dalje, BRS je značajno umanjen: 25,2(20,4 to 40,4)ms/mmHg vs. 17,0(12,9 to

25,7)ms/mmHg vs. 25,7(18,8 to 29,1)ms/mmHg, p<0,05. Ovi efekti su nestali u velikoj meri

nakon tri do četiri dana od oporavka.

Zaključak: Praćenje HRV-a i BPV-a može da pruži korisne markere u funkciji izbegavanja

sindroma pretreniranosti.

12

5.2.3. NEUROENDOKRINI I NUTRITIVNI ASPEKTI PRETRENIRANOSTI

Apstrakt: Sindrom pretreniranosti karakteriše sprovodjenje prekomernog treninga koji rezultira

pojavom nekoliko negativnih efekata od kojih je glavni propadanje sposobnosti sportista. Pojava

ovog sindroma kod vrhunskih sportista je u poslednje vreme značajno povećana, što je dovelo i

do povećanja interesovanja za potragu za efikasnim merama za sprečavanje i lečenje ovog stanja.

Neophodno je, medjutim, da se objasne mehanizmi koji su uključeni u razvoj sindroma

pretreniranosti. Predloženo je nekoliko hipoteza, jedna od njih je veća aktivacija autonomnog

nervnog sistema hipotalamo-hipofizno-adrenalne(nadbubrežne) osovine. Naprotiv, neke studije

ukazuju da je modulacija takvih sistema samo posledica sindroma pretreniranosti, a ne njegov

uzrok.

13

5.2.4. SINDROM PRETRENIRANOSTI SPORTISTA: U VEZI SA POREMEĆAJEM STRESA

Apstrakt: Fizička vežba predstavlja tip alostatičnog opterećenja za nekoliko endokrinih sistema,

posebno za hipotalamo-hipofizno-nadbubrežnu osovinu (HPA). Sportisti, prolazeći kroz naporan

raspored treninga, mogu da razviju značajan pad sposobnosti povezanih sa sistemskim

simptomima ili znacima: sindrom pretreniranosti (OTS). To je stresno povezani poremećaj koji se

sastoji od promena fizioloških funkcija i prilagodjavanja rada, oštećenja psihološkog rada,

imunološke disfunkcije i biohemijskih poremećaja. Univerzalni dogovoreni kriterijum za sindrom

pretreniranosti nedostaje. Hipofizno-nadbubrežni odgovor na standardni test vežbanja je kod

pretreniranih sportista smanjen tj. umanjen. Najatraktivnija hipoteza koja se odnosi na

posmatranu neuro-endokrino-imunološku neregulaciju jeste Smitova citokin hipoteza sindroma

pretreniranosti. On predpostavlja da fizički trening može prouzrokovati traumu mišića i skeleta, i

na taj način se može stvoriti lokalna upalna reakcija. Ukoliko se nastavi sa preteranim treninzima,

može doći do stvaranja sistemskog upalnog odgovora. Glavni akteri ovih procesa su citokini kao i

polipeptidi koji modeliraju NPA funkciju u i van mozga na skoro svakom nivou tj. stepenu

aktivnosti. Na kraju, ostaje nada da će se buduća istraživanja fokusirati na endogene faktore

rizika obolevanja, povezanih sa neuro-endokrino-imunološkom adaptacijom na vežbanje.

14

5.2.5. VARIJABILNOST PULSA PRETRENIRANIH MUŠKIH SPORTISTA

Apstrakt:

Cilj: Cilj ove studije bio je da se utvrdi da li povećanje obima treninga utiče na promenu srčane

frekvencije (HRV), kako bi se utvrdilo da li se ovaj marker može koristiti za dijagnozu

pretreniranosti.

Metode: Devet iskusnih sportista povećalo je obim treninga za 100% u toku četiri nedelje. Noćni

ECG je meren pre (baseline) i posle (over) perioda preopterećenja i nakon dve nedelje oporavka

(REC).

Rezultati: Sindrom pretreniranosti dijagnostikovan je kod šest subjekata, koristeći fiziološke i

psihološke kriterijume. Nije primećena razlika u pulsu tokom noći (56 +/- 12, 55 +/- 10 i 53 +/-

15 bpm, odnosno p>0,05). Nema značajnih razlika kod LF/HF (1,10 +/- 0,92, 0,96 +/- 0,57 i 0,59

+/- 0,43, odnosno p>0,05) ili kod HF izražene u normalnim jedinicama (54,81 +/- 20,12, 53,81

+/- 11,35 i 66,15 +/- 15,12%, odnosno p>0,05).

Zaključak: U uslovima ove studije, čini se da HRV tokom sna nije validan marker za

pretreniranost muških sportista.

15

5.2.6. EFEKTI VEŽBANJA NA IMUNI SISTEM: UTICAJ PRETRENIRANOSTI NA IMUNOLOŠKI SISTEM I SPOSONOSTI SPORTISTA

Apstrakt: Pretreniranost predstavlja proces prekomernog vežbanja kod dobro pripremljenih

sportista koje može dovesti do pojave sindroma pretreniranosti. Sindrom pretreniranosti

predstavlja neuro-endokrini poremećaj koga karakterišu loša forma tokom takmičenja,

nemogućnost održavanja trenažnog opterećenja, stalni umor, smanjeno izlučivanje kateholamina,

česte bolesti, poremećen san i promene raspoloženja. Iako visoko utrenirani sportisti generalno

nemaju problema sa imunitetom, postoje dokazi da je nekoliko imunoloških parametara potisnuto

tokom dužeg perioda intenzivnog vežbanja. Ovo uključuje smanjenje neutrofilnih funkcija,

smanjenje koncentracije seruma i imunoglobulina kao i moguću citotoksičnu aktivnost u

perifernom krvotoku (perifernoj krvi). Štaviše, tokom perioda treninga izdržljivosti, povećava se

učestalost simptoma infekcije gornjih disajnih puteva. Medjutim, sve ove promene izgleda pre

proističu zbog dužeg perioda intenzivnog vežbanja, nego od efekata samog sindroma

pretreniranosti. U ovom trenutku, ne postoji nijedan objektivni marker za identifikaciju sindroma

pretreniranosti. Ovaj sindrom se najbolje može prepoznati upotrebom kombinacije markera kao

što su: maksimalna srčana frekvencija, nivo laktata u krvi, smanjenje urinarnog norepinefrina,

loša forma i dr. Osnovni mehanizmi sindroma pretreniranosti nisu jasno identifikovani, ali

verovatno uključuju autonomnu disfunkciju i eventualno povećanje proizvodnje citokina usled

fizičkog stresa nastalog intenzivnim vežbanjem bez adekvatnog odmora.

16

5.2.7. ODSUSTVO GENETSKIH FAKTORA I ZNACI I SIMPTOMI POVEZANI SA PREKORAČENJEM I PRETRENIRANOŠĆU U FIZIČKIM FITNES CENTRIMA

Apstrakt:

Cilj: Cilj ovog istraživanja bio je da se procene zbivanja dobro poznatih genetskih faktora i

znakova i simptoma koji su povezani sa prekoračenjem i sindromom pretreniranosti u fizičkim

fitnes centrima u Sao Paolu u Brazilu.

Metod: Upitnik se sastoji od 13 grupa pitanja koja se odnose na genetske faktore (1-7) ili

znakove i simptome (8-13). Upitnik je radilo 413 subjekata. Generalni raspored vežbanja

volontera bio je sastavljen iz radnih sesija od 2,18 +/- 0,04h za ukupno 11,0 +/- 0,3h nedeljno u

toku 33 +/- 2 meseca nezavisno od tipa vežbanja (hodanje, trčanje, bodibilding, istezanje).

Rezultati su izračunati i rangirani od jedan do pet za svaku grupu pitanja. Niskom pojavom je

smatrana grupa pitanja sa rezultatom manjim od četiri, koji je primećen kod svih 13 grupa

pitanja.

Rezultati: Hematološki parametri, aktivnost kreatin kinaze, kortizol, ukupan nivo testosterona i

slobodni testosteroni, njihove koncentracije bile su u okviru normalnih vrednosti kod većine

volontera odabranih za ovu analizu (n=60).

Zaključak: Prema analizi rezultata upitnika, nisu otkriveni genetski faktori ili znaci i simptomi

povezani sa prekoračenjem ili pretreniranošću medju članovima fizičkih fitnes centara u Sao

Paolu u Brazilu. Ovo zapažanje je potvrdilo odsustvo bilo kakvih značajnih promena

hematoloških ili stres hormona u krvi većine izabranih volontera (n=60).

17

5.2.8. DISFUNKCIJA HIPOTALAMUSA PRETRENIRANIH SPORTISTA

Apstrakt: Sportisti koji se podvrgavaju napornim programima treniranja u dužem vremenskom

intervalu, mogu razviti sindrom pretreniranosti. Patofiziologija uslova je nepoznata. Hipotalamo-

hipofizna funkcija proučavana je utvrdjujući hormonalne odgovore na insulo-prouzrokovanu

hipoglikemiju kod pet asimptomatičnih muških maratonaca tokom četvoromesečnog perioda

tokom kojih su trčali 42-, 56- i 92-kilometarske trke, kao i kod četiri pretreniranih muških

sportista. Odgovor asimptomatičnih trkača nije bio različit prilikom testiranja mesec dana pre i u

roku od 48h posle 42- i 92-kilometarskih trka. Četiri pretrenirana sportista imala su poteškoća

prilikom treniranja kao i sa vremenom trčanja, bili su apatični i imali si „teške noge“. Oni su

testirani u periodu kada su bili pretrenirani i nakon četiri nedelje odmora. Reakcije plazma

kortizola, ACTH-a, GH-a i PRL-a na insulo-prouzrokovanu hipoglikemiju kod četiri pretrenirana

sportista su bile niže nego nakon perioda odmora i niže nego kod asimptomatičnih trkača. I kod

jednih i kod drugih, reakcije LH-a, TSH-a i PRL-a na LHRH i TRH bile su normalne.

Poremećeni hormonski odgovori na insulo-prouzrokovanu hipoglikemiju nakon četiri nedelje

oporavka, ukazuju na disfunkciju hipotalamusa, i zbog toga, može se koristiti kao dijagnostički

marker sindroma pretreniranosti.

18

5.2.9. BIOHEMIJSKI I IMUNOLOŠKI MARKERI PRETRENIRANOSTI

Apstrakt: Sportisti ne mogu da izvršavaju i da prikažu svoje sposobnosti na najbolji način

ukoliko su zaraženi, bolesni ili neuhranjeni. Prekomerno treniranje u kombinaciji sa nedovoljnim

i neadekvatnim odmorom, može dovesti do pojave sindroma slabosti kojim sposobnosti sportiste

mogu biti zaražene tj. obuhvaćene mesecima. Eliminacijom ili minimalizacijom ovih problema,

davanjem saveta i uputstava o opterećenju treninga, vremenu oporavka, ishrani i redovnim

praćenjem sportista koristeći odgovarajuću bateriju markera, može se sprečiti razvoj sindroma

pretreniranosti kod sportista. Potencijalna korisnost to jest upotrebljivost objektivnih fizioloških,

biohemijskih i imunoloških markera sindroma pretreniranosti poslednjih godina dobija veoma

veliku pažnju. Praktični markeri bili bi oni markeri koji bi se rutinski merili u laboratorijama i

koji bi se ponudili sportistima kao deo njihove sportske nauke i medicinske pomoći.

Identifikacija zajedničkih faktora medju pretreniranim sportistima u poredjenju sa dobro

pripremljenim sportistima koji nemaju problema sa svojim sposobnostima, može dozvoliti

odgovarajuću intervenciju kako bi se sprečilo progresivno dejstvo sindroma pretreniranosti. Do

danas, nije identifikovan nijedan objektivni pouzdani marker predstojeće pretreniranosti. Neka

istraživanja, medjutim, su bazirana na tome da pretrenirani sportisti pokazuju izmenjene

hormonske reakcije na stres. Na primer, pretrenirani sportisti, kao odgovor na standardni bout

test/vežbu visokog inteziteta, pokazuje smanjenu srčanu frekvenciju, nivo laktata u krvi i plazma

kortizola. Nekoliko imunoloških mera koje se mogu dobiti iz krvnog uzorka (npr. izraz

odredjenih proteina sa ćelijske površine, kao što je CD45RO+ na T-limfocite) izgleda da takodje

mogu pomoći u identifikaciji nadolazeće pretreniranosti. Ukoliko sportista sumnja da pati od

sindroma pretreniranosti, ostale mere će takodje biti potrebne, samo ako se isključe drugi mogući

razlozi oboljevanja kao što su: poslevirusni umor, povišena temperatura, klinička depresija, slaba

ishrana, anemija, astma, alergije, poremećaj tiroidne žlezde, miokarditis i drugi medicinski

problemi koji ometaju oporavak.

Ključne reči: trening, prekoračenje, imunitet, metabolizam, hormoni.

19

5.3. TREĆA GRUPA RADOVA

5.3.1. PSIHOMOTORNA BRZINA: MOGUĆI NOVI MARKER ZA SINDROM PRETRENIRANOSTI

Apstrakt: Sindrom pretreniranosti je glavna pretnja po zdravlje sportista i njihove sposobnosti.

OTS je prouzrokovan visokim stepenom sportskog stresa u kombinaciji sa nedovoljnim periodom

odmora. Ovakvo stanje dovodi do smanjenja sposobnosti, umora i drugih simptoma. Iako postoji

opšti konsenzus o uzrocima i posledicama, mnogo različitih terminologija se koristi. Posledice

prekoračenja i pretreniranosti su podeljene u tri kategorije: 1) funkcionalno prekoračenje

mogućnosti (FO), 2) nefunkcionalno prekoračenje (NFO) i 3) OTS. Kod FO-a umanjene

sposobnosti i umor su obrnuti u okviru pre planiranog perioda oporavka. FO nema negativne

posledice po sportistu na duže staze, čak može imati i pozitivne posledice. Kada sposobnosti ne

napreduju i osećaj umora ne nestaje nakon perioda oporavka, prekoračenje mogućnosti nije

funkcionalno, već nefunkcionalno (NFO). OTS se odnosi samo na najteže slučajeve. NFO i OTS

se mogu sprečiti korišćenjem raznih markera, koji trebaju biti objektivni, a ne manipulativni,

primenljivi u trenažnoj praksi, ne preterano zahtevni, pristupačni i trebaju da se zasnivaju na

okvirima zdrave teorije. Takvi markeri nisu postojali do danas. Predloženo je da bi psihomotorna

brzina mogla da ispuni gore navedene uslove markera. OTS pokazuje sličnosti sa sindromom

hroničnog umora i velike depresije (MD). Kroz dve meta-analize, pokazano je da je

psihomotorna usporenost konstantno prisutna kod oba sindroma. Ovo dovodi do hipoteze da je

psihomotorna brzina takodje smanjena kod OTS sportista. Paralele izmedju najčešće korišćenih

modela za NFO i OTS i teorije praga podržavaju ideju da je psihomotorna brzina smanjena kod

NFO i OTS sportista i da se može koristiti kao rani marker u cilju prevencije NFO-a i/ili OTS-a.

20

5.3.2. DIJAGNOSTIKOVANJE PRETRENIRANOSTI SPORTISTA KORISTEĆI TWO-BOUT PROTOKOL VEŽBANJA

Apstrakt:

Cilj: U ovoj studiji proučavana je razlika izmedju nefunkcionalnog prekoračenja (NFO) i

sindroma pretreniranosti OTS).

Dizajn: Sportisti kojima je dijagnostikovan NFO ili OTS su uključeni u studiju. Oporavak

sportista je praćen od strane sportskog psihijatra da bi retrospektivno raspoznao NFS od OTS.

Podešavanje: Medicinska sportska laboratorija.

Učesnici: Protokol je započet i završen od strane deset sportista koji su u lošoj formi. NFO je

retrospektivno dijagnostikovan kod pet sportista, a OTS takodje kod pet sportista.

Intervencije: Maksimalni two-bout protokol vežbanja je korišćen za merenje fizičkih

performansi i hormonskih reakcija izazvanih stresom.

Glavni ishod merenja: Dužina merenja, puls i koncentracija laktata u krvi su mereni na kraju

oba testa. Venske koncentracije kortizola, adrenokortikotrofnih hormona (ACTH), prolaktina i

hormona rasta su merene i pre i posle oba testa.

Rezultati: Maksimalna koncentracija laktata u krvi je bila niža kod OTS-a nego kod NFO-a, dok

su koncentracije kortizola, ACTH-a i prolaktina bile više. Medjutim, senzitivnost ovih merenja je

bila niska. Reakcije ACTH-a i prolaktina tokom drugog testa vežbanja su bile mnogo više kod

NFO sportista u odnosu na OTS sportiste.

Zaključci: NFO se može razlikovati od OTS-a na osnovu reakcija ACTH-a i prolaktina tokom

two-bout protokola vežbanja. Ovaj protokol može biti koristan za dijagnozu NFO-a i OTS-a,

medjutim, više podataka treba biti sakupljeno pre izvršenja ovog testa.

21

5.3.3. DA LI PRETRENIRANOST POSTOJI? ANALIZA ISTRAŽIVANJA PREKORAČENJA MOGUĆNOSTI I PRETRENIRANOSTI

Apstrakt: Kao posledica normalnog trenažnog procesa javlja se činjenica da sportisti dožive

manji umor i manje smanjenje sposobnosti. Kada je bilans izmedju trenažnog stresa i odmora

nesrazmeran, može doći do pojave prekoračenja mogućnosti i pretreniranosti. Medjutim, većina

dosad sprovedenih istraživanja po pitanju ovog problema odnosila se na proučavanje ne

pretreniranih sportista, već sportista kod kojih je došlo do prekoračenja (overreaching). Ovo

prekoračenje se javlja kao rezultat intenzivnog i veoma jakog treninga i često se smatra

normalnim ishodom kod vrhunskih sportista zbog veoma kratkog perioda za oporavak organizma

(oko dve nedelje). Kako period oporavka pretreniranih sportista traje dosta dugo (mesecima, pa

čak i do jedne i više godina), nije prikladno uporedjivati ova dva stanja (overreaching i

overtraining). Trenutno nije moguće razlikovati akutni zamor i smanjene sposobnosti na osnovu

izolovanih treninga za stanje pretreniranosti i prekoračenja. To je delimično i posledica

nedostatka dijagnostičkih uredjaja, varijabilnosti rezultata istraživanih studija, nedostatak dobro

kontrolisanih studija i pojedinačnih odgovora na trening. Glavni nedostatak istraživanja jeste u

stvari nemogućnost sticanja pravog uvida u pojavu, markera i mogućih uzroka pretreniranosti.

Trenutno nema dokaza osim usmenih informacija koje sugerišu da sindrom prekoračenja prethodi

sindromu pretreniranosti i da su simptomi pretreniranosti znatno teži od simptoma prekoračenja.

Kritička analiza relevantnih istraživanja sugeriše da proučavanje i istraživanje ova dva stanja

treba uzeti sa merom opreza pre odredjivanja i postavljanja markera. Sistematski kontrolisane i

praćene studije su potrebne da bi se utvrdilo da li se sindrom pretreniranosti razlikuje od

sindroma prekoračenja, koji su najbolji pokazatelji ovih stanja i koji su to osnovni mehanizmi

koji izazivaju zamor i smanjenje sposobnosti kod sportista. Postojeći naučni dokazi podržavaju

postojanje sindroma pretreniranosti, medjutim, potreban je veći broj istraživanja da bi se sa

sigurnošću tvrdilo da ovaj sindrom postoji.

22

5.3.4. TKIVNA TRAUMA: OSNOVNI UZROK SINDROMA PRETRENIRANOSTI

Apstrakt: Za sportistu koji trenira intenzivno ali su mu sposobnosti konstantno niske, smatra se

da pati od sindroma pretreniranosti (OTS). OTS je kompleksno stanje koje uključuje veliki

spektar znakova i simptoma. Simptomi uključuju promene raspoloženja i ponašanja, smanjenje ili

povećanje koncentracije krvnih molekula i promene u imunom sistemu. Iako je predloženo

nekoliko hipoteza, svaka od njih objašnjava samo pojedine aspekte OTS-a. Trenutno, jedini

dogovor jeste taj da je OTS povezan sa prekomernim treningom i nedostatkom odmora i

oporavka. Hipoteza koja se predlaže u ovom radu ukazuje na to da prekomerni trening ili

takmičenje uzrokuje ponovnu tkivnu traumu, bilo mišića ili vezivnog tkiva ili koštanih struktura,

što predstavlja rezultat hroničnog zapaljenja (hronične upale). Predlaže se da traumatizovano

tkivo sintetizuje grupu inflamatornih molekula citokina. Ovi predlozi su napravljeni u cilju

otkrivanja, prevencije i lečenja pretreniranih sportista.

23

5.3.5. SEZONSKE VARIJACIJE POVREDA I PRETRENIRANOSTI KOD VRHUNSKIH SPORTISTA

Apstrakt:

Cilj: Procena prijavljenih povreda i slučajeva pretreniranosti u vezi sa ciklusom treninga i

takmičenja, aerobnim sportom i polom.

Metode: Volontiralo je ukupno 163 muških i 94 ženskih vrhunskih sportista iz osam različitih

sportova. Prijavljeno je ukupno 212 povreda mišića i kostiju kao i 38 slučajeva pretreniranosti.

Povredjeni i pretrenirani sportisti su poredjani prema treningu ili takmičenju gde su stradali, bez

obzira da li u pitanju muški ili ženski sportisti i metaboličkih karakteristika sportova gde su se

desile povrede i pretreniranost.

Rezultati: Pripremni period (od oktobra do februara), predtakmičarski period (od marta do maja)

i takmičarski period (od juna do avgusta) su povezani sa prijavljenim povredama kod muškaraca i

to sledećim redosledom sa 9% prijavljenih povreda u pripremnom periodu, 19% u

predtakmičarskom periodu i 32% u takmičarskom periodu, dok je kod žena procenat povreda

tokom ova tri perioda sledeći: 8%, 10% i 22%. Kada je pretreniranost u pitanju, kod muškaraca

su vrednosti postotka za ova tri perioda 15%, 24% i 35%, dok kod žena iznosi 4%, 7% i 15%. I

kod žena i kod muškaraca, takmičarski period je imao značajno više povreda i sindroma

pretreniranosti nego pripremni i predtakmičarski period (p<0,05 vs p<0,005). Slično tome,

predtakmičarski period je imao značajno više povreda (p<0,05) kod muškaraca, ali ne i kod žena,

u poredjenju sa pripremnim periodom. Takodje, muški sportisti su prijavili značajno veći broj

povreda tokom predtakmičarskog perioda (p<0,05) i takmičarskog perioda (p<0,05), i mnogo

više slučajeva pretreniranosti tokom takmičarskog perioda (p<0,01) nego što su to prijavili ženski

sportisti. Nije bilo razlika po pitanju dominantnih metaboličkih karakteristika sportova u kojima

su se desile povrede i konstatovala pretreniranost.

Zaključak: Vrhunski sportisti imaju veće šanse za povredu ili pretreniranost u

predtakmičarskom i takmičarskom periodu nego u pripremnom periodu. Paralelne sezonske

varijacije su pronadjene kada su dobijeni podaci izanalizirani za aerobne i anaerobne sportove i

pol.

24

5.3.6. TRENING-PRETRENIRANOST. PROSPEKTIVNA, EKSPERIMENTALNA STUDIJA SA SREDNJE- I DUGOPRUGAŠIMA

Apstrakt: Pretreniranost može biti čest uzrok stagnacije ili gubitka sposobnosti sportista. Izrael

(19) razlikuje dve vrste pretreniranosti: parasimpatičku (addisonoid) i simpatičku (basedowoid),

koje odlikuje inhibicija odnosno ekscitacija. Pokušali smo da izazovemo sindrom pretreniranosti

kod osam iskusnih srednje- i dugoprugaša, koristeći povećanje obima treninga u proseku 85,9km

(prva nedelja), 115,1km (druga nedelja) i 143,1km (treća nedelja) na 174,6km nedeljno (četvrta

nedelja). Izvršeno je ispitivanje uticaja ovakvog treninga kardiovaskularne, metaboličke i

hormonske parametre, sa posebnim osvrtom na plazmu i urinarne kateholamine. Laboratorijska

ispitivanja su uključivala tredmil trčanje u sledećim danima: o, 14 i 28. Trening je održavan šest

dana nedeljno, sa približno 30km dnevno u toku četvrte nedelje. Stagnacija u izdržljivosti (brzina

trčanja u aerobno-anaerobnom opsegu) i smanjenje maksimalnog radnog kapaciteta uočeno je

kod šest, a stagnacija kod dva od osam sportista, pokazujući pad u ukupnoj predjenoj distanci sa

4719 + 912m na 4361 + 788m tokom povećanja tredmil ergometra. U toku naredne takmičarske

sezone, sportisti nisu mogli ni popraviti ni dostići svoje lične rekorde. Subjektivne tegobe,

klasifikovane po odredjenoj skali, povećale su se sa 1,2 (u prvoj nedelji) na 3,2 (u četvrtoj

nedelji). Pre i posle vežbanja došlo je do značajnog smanjenja glukoze, laktata, amonijaka,

glicerola, slobodnih masnih kiselina, albumina, LDL-a, VLDL-a, holesterola, nivoa hemoglobina,

leukocita i srčane frekvencije. Urea, kreatinin, mokraćna kiselina, GOT, GPT, gama-GT,

serumski elektroliti (osim fosfata i kalcijuma) ostali su konstantni u toku merenja, dok se CPK

povećao.

25

5.3.7. TRENIJABILNOST MLADIH SPORTISTA I PRETRENIRANOST

Apstrakt: Adaptacija na vežbe snage i na aerobni i anaerobni trening intenzivno je proučavana

za odrasle osobe, medjutim, za razliku od odraslih, mladje osobe reaguju na drugačiji način na

gore navedene stimuluse. Pored toga, zbog male pažnje usmerene na pretreniranost mladih

sportista, u ovom radu posvećena je pažnja i ovom problemu. Trening izdržljivosti kod dece

može biti veoma bezbedan i efektivan. On ima potencijal da unapredi sposobnosti, izmeni sastav

tela i redukuje stopu sportskih povreda. Osim toga, sa odgovarajućim stimulusom, prepubertalni

sportisti kao i sportisti adolescenti, mogu pokazati značajno povećanje po pitanju mišićne snage

(13-30%). Takodje, deca mogu unaprediti anaerobnu moć (3-10%- prosečna snaga i 4-20%-

vrhovna snaga), iako mehanizmi odgovorni za ovo unapredjenje nisu jasni. Deca pokazuju

smanjenu trenijabilnost peak VO2 u poredjenju sa odraslima. Njihova aerobna moć može da se

istrenira uz poboljšanje od oko 5%. Štaviše, može doći do poboljšanja ostalih varijabli kao što su

ekonomičnost vežbanja ili laktatni prag, bez značajnih promena peak VO2. Postoji ograničen broj

dokaza koji ukazuju da se pretreniranost javlja kod mladih sportista (pretežno 30%),

naglašavajući važnost daljih istraživanja svih mogućih faktora (psihološki, fiziološki i

emocionalni) koji mogu doprineti u sprečavanju javljanja pretreniranosti.

Ključne reči: prepubertetni i adolescentni sportisti, trenijabilnost, mehanizmi, trening

izdržljivosti, anaerobni trening, aerobni trening, pretreniranost.

26

5.3.8. MULTIDISCIPLINARNI PRISTUP POJAVE PREKORAČENJA IZDRŽLJIVOSTI UTRENIRANIH SPORTISTA

Apstrakt: U savremenom sportu prisutna je pojava treninga visokog inteziteta. Često se dešava

da su treninzi takvi da dovode sportistu do krajnjih granica svojih mogućnosti. Tada je moguća

pojava umora, odnosno prekoračenja (OR). Ukoliko ovakvo stanje potraje nekoliko meseci, onda

je moguće postaviti dijagnozu sindroma pretreniranosti (OTS). Do sada nisu ustanovljene

varijable potrebne za prevenciju i sprečavanje prelaska iz OR u OTS. To nas je ohrabrilo da na

dalje istražujemo OR koristeći multivarijantni pristup uključujući psihološko, biomehaničko,

kognitivno i perceptivno praćenje. 24 visoko utreniranih triatlonaca bilo je podeljeno u dve

grupe: overload group i normo-trained group (NT) tokom tronedeljnog treninga. Imajući u vidu

opadanje njihovih performansi, jedanaestorici triatlonaca je dijagnostikovan sindrom

prekoračenja (OR) nakon ovog perioda. Diskriminativna analiza je pokazala da promene osam

parametara, merenih tokom maksimalnog inkrementalnog testa, mogu objasniti 98,2% OR stanja

(laktatemija, puls, biomehanički parametri i percepcija napora). Varijacije kod otkucaja srca i

laktatemije su bila dva najdiskriminativnija faktora. Kada je multifaktorijalna analiza ograničena

na ove varijable, procenat je bio 89,5%. Koncentracije ketaholamina i kreatin kinaze u mirovanju

nisu se bitnije menjale u obe grupe. Smanjenje kognitivnih performansi je primećeno samo kod

OR subjekata. Ova studija je pokazala da je praćenje različitih varijabli neophodno u cilju

prevencije i sprečavanja prelaska izmedju NT i OR-a. Potrebno je naglasiti da OR indeks, koji

kombinuje puls i nivo laktata u krvi i koji se menja pod uticajem napornog trenažnog perioda,

može biti od pomoći za rutinsko otkrivanje OR.

27

6. ZAKLJUČAK

Nakon analize gore navedenih radova, možemo zaključiti da u uslovima savremenog

vrhunskog sporta, sindrom pretreniranosti predstavlja izuzetno veliki problem. Sva gore

navedena istraživanja pokušala su dati doprinos po pitanju prepoznavanja, sprečavanja i lečenja

sindroma pretreniranosti. Neka su bila manje, a neka više uspešna. Medjutim, moje mišljenje je

da osnovni i glavni problem i uzrok nastanka ovog sindroma leži u činjenici loše selekcije

sportista u najmladjem uzrastu i pravog usmerenja dece od strane sportskog lekara i celog tima

stručnjaka. Obično, kada je u pitanju naša zemlja, sa najmladjim sportistima rade najmanje

kvalifikovani i ne tako uspešni pedagozi i treneri, što je velika greška. Baš suprotno, rad sa

mladima mora pripasti najboljim i najsposobnijim stručnjacima. Mislim da je, pored loše

selekcije u najmladjem uzrastu, programiranje treninga i uopšte priprema dnevnog, nedeljnog,

mesečnog i godišnjeg treninga u odnosu na takmičarski kalendar, takodje izuzetno značajno.

Ukoliko se ovaj uslov ne ispuni i ne postoji pravilna rasporedjenost, odnosno, ne postoji pravi

balans treninga i odmora, onda su početni uslovi za stvaranje ovog sindroma ispunjeni i

zadovoljeni.

Sve ovo je od krucijalne važnosti za sprečavanje nastanka sindroma pretreniranosti, koji

je u stvari tema ovog preglednog istraživanja.

28

7. REFERENCE

1. Guezennec CY ., Overtraining syndrome. Institut de Médecine Aérospatiale du

Service de Santé des Armées Brétigny sur Orge 91223 BP 73.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/15651422

2. Jeffrey B. Kreher , Jennifer B. Schwartz, Overtraining Syndrome: A Practical

Guide. Department of Orthopaedic Surgery–Pediatric Orthopaedics, Massachusetts.

http://sph.sagepub.com/content/4/2/128

3. R Budgett , Fatigue and underperformance in athletes: the overtraining syndrome.

British Olympic Medical Centre, Northwick Park Hospital, Middlesex, United Kingdom.

http://bjsm.bmj.com/content/32/2/107

4. R Budgett , E Newsholme, M Lehmann, C Sharp, D Jones, T Jones, T Peto, D

Collins,R Nerurkar, P White, Redefining the overtraining syndrome as the unexplained

underperformance syndrome. Medical Services, British Olympic Association, 1

Wandsworth Plain, London SW 18 1 EH, United Kingdom.

http://bjsm.bmj.com/content/34/1/67.full

5. Winsley R , Matos N., Overtraining and elite young athletes. Children's Health and

Exercise Research Centre, University of Exeter, Exeter, UK.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21178369

29

6. Tanskanen M , Atalay M, Uusitalo A., Altered oxidative stress in overtrained

athletes. Department of Biology of Physical Activity, University of Jyväskylä, Kidekuja

2, Snowpolis, Jyväskylä, Finland. www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/20077275

7. Baumert M , Brechtel L, Lock J, Hermsdorf M, Wolff R, Baier V, Voss A.,

Heart rate variability, blood pressure variability, and baroreflex sensitivity in overtrained

athletes. Department of Medical Engineering, University of Applied Sciences Jena,

Germany. www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/17016118

8. Rogero MM , Mendes RR, Tirapegui J., Neuroendocrine and nutritional aspects

of overtraining. Departamento de Alimentos e Nutrição Experimental, Faculdade de

Ciências Farmacêuticas, Universidade de São Paulo, São Paulo, SP.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/16543989

9. Angeli A , Minetto M, Dovio A, Paccotti P., The overtraining syndrome in

athletes: a stress-related disorder. General Medical Clinic, Departement of Clinical and

Biological Sciences, San Luigi Hospital, Orbassano, Turin, Italy.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/15717662

30

10. Bosquet L , Papelier Y, Léger L, Legros P., Night heart rate variability

during overtraining in male endurance athletes. Faculty of Sports Sciences and Physical

Education, University of Lille 2, Ronchin, France.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/14767413

11. MacKinnon LT ., Effects of exercise on the immune system: overtraining effects on

immunity and performance in athletes. School of Human Movement Studies, The

University of Queensland, Brisbane, Queensland, Australia.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/11050533

12. Ackel-D'Elia C , Vancini RL, Castelo A, Nouailhetas VL, Silva AC., Absence of

the predisposing factors and signs and symptoms usually associated with overreaching

and overtraining in physical fitness centers. Departamento de Psicobiologia, Universidade

Federal de São Paulo, São Paulo, Brasil. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21243291

13. Barron JL , Noakes TD, Levy W, Smith C, Millar RP., Hypothalamic dysfunction

in overtrained athletes. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/2982908

14. Michael Gleeson (2002.) , BIOCHEMICAL AND IMMUNOLOGICAL MARKERS

OF OVER-TRAINING. School of Sport and Exercise Sciences, University of

Birmingham, Edgbaston, Birmingham B15 2TT, England. Journal of Sports Science and

Medicine (2002) 1, 31-41.

31

15. Nederhof E , Lemmink KA, Visscher C, Meeusen R, Mulder T., Psychomotor

speed: possibly a new marker for overtraining syndrome. Center for Human Movement

Sciences, University Medical Center Groningen, University of Groningen, Groningen,

The Netherlands. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/17004845

16. Meeusen R , Nederhof E, Buyse L, Roelands B, de Schutter G, Piacentini MF.,

Diagnosing overtraining in athletes using the two-bout exercise protocol. Department of

Human Physiology and Sports Medicine, Faculty of Physical Education and Physical

Therapy, Vrije Universiteit Brussel, Pleinlaan 2, 1050 Brussels, Belgium.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/18703548

17. Halson SL , Jeukendrup AE., Does overtraining exist? An analysis of overreaching

and overtraining research. Human Performance Laboratory, School of Sport and Exercise

Sciences, University of Birmingham, Edgbaston, UKDepartment of Physiology,

Australian Institute of Sport, Belconnen, ACT, Australia.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/15571428

18. Smith LL ., Tissue trauma: the underlying cause of overtraining syndrome?.

Tshwane University of Technology, Pretoria.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/14971991 Africa .

32

19. Koutedakis Y , Sharp NC., Seasonal variations of injury and overtraining in elite

athletes. School of Health Sciences, Wolverhampton University, United Kingdom.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/9448952

20. Lehmann M , Dickhuth HH, Gendrisch G, Lazar W, Thum M, Kaminski

R, Aramendi JF, Peterke E, Wieland W, Keul J., Training-overtraining. A prospective,

experimental study with experienced middle- and long-distance runners. Department

of Sports and Performance Medicine, Medical University Hospital Freiburg.

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/1752709

21. Nuno Matos and Richard J. Winsley, (2007.), TRAINABILITY OF YOUNG

ATHLETES AND OVERTRAINING. Children's Health and Exercise Research Centre,

School of Sport and Health Sciences, University of Exeter, Journal of Sports Science and

Medicine. http://www.jssm.org/vol6/n3/11/v6n3-11abst.php

22. LE Meur Y , Hausswirth C, Natta F, Couturier A, Bignet F, Vidal PP., A

MULTIDISCIPLINARY APPROACH TO OVERREACHING DETECTION IN

ENDURANCE TRAINED ATHLETES. 1National Institute of Sport, Expertise and

Performance. http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/23195630

33