VLADAN DESNICA

Rođen je u Zadru 1905. godine. Studirao je prava u Zagrebu i Parizu, ali je pratio filozofiju, a bavio se i muzikom. Svoj književni rad Desnica je započeo kao srpski pisac, pokretač jednog od srpskih regionalnih časopisa između dva rata, „Magazina sjeverne Dalmacije“. Posle rata se razvijao u okvirima hrvatske književnosti, ali je stalno sarađivao i u srpskim časopisima. Sebe je smatrao i srpskim i hrvatskim piscem.

Prvu knjigu, roman Zimsko ljetovanje, objavio je tek u 46. godini života. On je moderni sledbenik Sime Matavulja, kako po kraju odakle potiče, koji je ponajviše i prikazivao, tako i po svom evropejstvu, po naklonosti prema romanskoj, italijanskoj i francuskoj kulturi.

Prva i najvažnija zbirka: Olupine na suncu. Poznate su mu i pesme Slijepac na žalu i pripovetke Tu, odmah pored nas, Proljeće u Badrovcu.

Proljeća Ivana Galeba

Intelektualni esejističko-poetski i filozofski roman. /Montenj/

Sasvim ruši stara shvatanja o proznom stvaralaštvu i zagovara novu formu i nov postupak u stvaranju romana. Roman je mozaička, lirska struktura.

Svoj odnos prema fabuli i fabuliranju Galeb podrobno objašnjava i to su izuzetno značajni autopoetički izrazi samoga Desnice. Galeb ne voli pragmatičnu umetnost i smatra da književno delo može biti spašeno pragmatičnosti samo ukoliko se oslobodi fabule i fabuliranja. Poput Flobera, Galeb želi da napiše delo ni o čemu, u kome se neće događati ''ama baš ništa'', u kome će se prosto ćaskati sa čitaocem. Dakle, fabulu treba ukloniti iz estetskih razloga. Galeb veruje da je čovečanstvo odraslo i dovoljno se prozlilo da mu više ne moramo fabulirati. Dakle, fabulu demantuju i društveno – istorijski razlozi.

Fabula se ne uklapa ni u kulturno – istorijski momenat. Umetnost pećinskog čoveka prikazivala je čoveka u lovu, savremena umetnost mora prikazati čoveka kako misli.

Značajno je i Galebovo shvatanje digresije. Ističe bitnost nebitnog. (Neki čovek izašao je jednog dana iz kuće i nikada se više nije vratio.)

Prvenstvo dobijaju egzistencijalne teme. Događaji gube značaj, pripovedanje se zamenjuje intelektualnom analizom. Ako događaja i ima, oni su sada samo u naznakama i samo povod za promišljanja i filozofiranja na različite teme psihologije, etike, estetike i teorije književnosti, pri čemu se problem ili pojava posmatra iz raznih uglova.

To je priča o sudbini umetnika, muzičara. Ivan Galeb, pedesetogodišnjak, usamljen, nemoćan i star, u provincijskoj bolnici, osuđen na zatvorenost prostora i tišinu, nakon operacije, nostalgično se seća svoje prošlosti, intenzivno razmišlja o njoj, zapisuje svoja razmišljanja.

On nepoštedno ispituje sebe. (Priznaje da mu je otac stran čovek, da mu je ljubav slična cvetanju maslačkovog sveta...)

Neki pokret u bolničkoj sobi, na vratima, na prozoru, neki glas dozove u njemu neko sećanje. (npr. zrak svetla ga podseti na igru)

Motiv sopstvenog „ja“ – nezamenljivost, neponovljivost, jedinstvenost sopstvene ličnosti.

Motiv smrti – koja postoji samo za ne – ja. Problem nestajanja. Ako to „ja“ toliko znači onda je njegov nestanak najtragičniji događaj u vasioni. Smrt je ono što stvarima daje posvetu.

Biće protivrečnosti – apsurdno je da veruje da je predodređen za besmrtnost, pa ipak u to veruje. Akcenat je na veruje, a ne na apsurd.

Solipsizam, relativizam, determinizam /Svako od nas nosi u sebi namotano klupko svog životopisa, repertorijum svojih mogućnosti/

Tuga – muzika se rodila na potkrovlju dok je tragao za raznim zapasajima smrti. On plače čak i kad sluša veselu muziku.

Sumorna vizija ljudske prirode – Treba se svakodnevno umivati sumnjom kao vodom.

Mnogi iskazi mogu da stoje sami za sebe nezavisno od konteksta. (npr. nekada svest držala okovanog Baš-čelika podsvesti, a sada je obrnuto)

Problem krivice – krivica prema Dolores (žena sa kojom je imao ćerku Maju i čija kuća izgori). Tek smrću krvnika ili žrtve nestaje krivica.

Tajna jakih je da kad ustreba umeju biti slabi.

O zahvalnosti – teško da na nešto može da nas podstakne više od uzdaha. Nedovoljna delotvornost morala.

Prizor dedinog pada – vizija sloma starog liberala psihološki je produbljena izvanrednom sugestivno uobličenim portretom seoskog župnika koji vodi računa da se ne zameri domaćinu.

Dok je u vidnom polju pokojnikov markantni, energični profil, (brkovi koji izgledaju kao veštački) dotle u junaku nema ni trunke ganuća. Ono se javlja tek kad se Galeb seti trenutka dedinog poniženja Concert champetre. (Čovek je pre svega bednik.)

Na kraju jedan kratak optimistički izliv, gorko mirenje sa svetom. (Mir sa radošću, s bolom, i preplavljenost suncem. Zar se na tako malo sav život sveo?)

Ponovo dvostrukost ljudske prirode - Ivan apotekar u potaji piše pesme i u potaji se bavi denunciranjem. Duboko nezadovoljstvo sopstvenom ličnošću. Petar nagoveštava da taj Ivan obuče vojničku uniformu i krene u kakav novi vandalski pohod. Spolja tobožnja čvrstina i snaga, a iznutra razdvojenost i nesigurnost.

Dva Ivana i Radivoj (monolitna ograničenost, netolerancija, mržnja)

Ivanov dvojnik iz senovitog dela, izmišljeni prijatelj Bućko (on kao i Bog za fra Anđela predstavlja sadržaj čovekove svesti)– nemaran, neuredan i neambiciozan, za razliku od njega koji je bio krajnje pedantan i ambiciozan. Galeb je fasciniran i aljkavošću kod svog prvog učitelja violine.

Unutrašnja podvojenost dolazi od spoja dveju različitih krvi – poslovne, vitalne i osetljive. Nadarenost za muziku, preosetljivost (dete koje čuje kako trava raste) i slabu otpornost Galeb je nasledio od bake.

Susret sa smrću – gubitak oca koji je zaglavio na moru, a potom i majke. Lik oca naknadno izgrađuje na osnovu pričanja i fotografija, paradoksalno se osećajući starijim i višim od oca.

U svesti Ivana Galeba prepoznajemo:- prošli život - sadašnji život

univerzalni smisao ispovednog života, odnosno i nešto opšte, što nadilazi lično, a što je posebno sadržano u njegovim meditacijama o detinjstvu, o veri i bogu, o umetnosti, o uspomenama, o svakodnevnom, o teatru i poeziji, o romanu, o državi i vlasti, o samoći, o ženskoj lepoti, o životu i smrti. Mnoštvo psiholoških ili moralnih istina, zapažanja o svetu, životu i ljudima, saveta o načinu življenja i stvaranja.

Nostalgija osnovni oblik svakog osećanja, da su velike ljubavi samo naličje velikih mržnji, da je volja stvar jakih, a želja slabih, da treba mnogo naivnosti za pravu, čistu radost, da je banalnost smrt umetnosti, ali je još gora od nje namerna originalnost, da je težnja za originalnošću jedna relativno nova stvar koju klasični umetnik nije poznavao, da je veliko osećanje jedna čestica svemira u nama i da nam danas valja učiti da više osećamo...

U Desničinom romanu pojedinosti, ma kako realistički izgledale, ujedno su i simboličke. Ivan Galeb se, na primer, seća dugačkog hodnika u kojem se igrao kao dete. Vrata su bila staklena, tako da se sunčana strana uvek kupala u svetlosti, dok je suprotna odbijala svojom hladnoćom. Otuda ta večna dvojnost, podela svega u životu i svetu na zonu svetlosti i na zonu mraka.

Naslov romana postaje nosilac jedne sveopšte simbolike - tu su dva najobuhvatnija pola stvarnosti: tuga i nada – simboli smrti i proleća. Život se sastoji od smenjivanja jednog i drugog i sve to čini u stvari „predivo našeg života“.

Sve nam je dato iz njegove svesti - Dve tetke pojavljuju se kao jedno biće.

Dostojanstvo jednog nadvojvode nije tako ozbiljno kao patnja i bolest.

San – najbolnija strana braka.

Gete: Moj prostor, to je vreme.

Na početku romana zalazak sunca – večna noć. Smrt. /poglavlje o pisanju fantastičnog romana o pronalasku leka Athanatik, zaključak da čovek nije još moralno zreo za tako nešto i da to može da ugrozi sam opstanak čovečanstva – ironija/Voleo bi da umre po sunčanom danu. Odbojnost prema mraku. Njegova alfa i omega. Ma o čemu mislio on u stvari uvek misli na svoju vlastitu smrt. Mikelanđelo

ULOGA MITA - svako ima svog Boga, neku svoju Mamu Jumbu (kao plemena) i njoj se zahvaljuju, klanjaju, njoj pripisuju čudesna djela, velike podvige bez obzira što tu nema "objektivne istine", što su sve to "šimere". Pa što onda ako Mama Jumba objektivno ne postoji?" Ivan uspostavlja razliku između objektivne i fiktivne istine.

Jedina prava stvarnost je stvarnost naše patnje.

Desnica je uneo u roman svoje pripovetke: Balkon, Mali iz planine, Zašto je plakao Slinko, Posjeta u bolnici, Tu, odmah pored nas i Delta.

Balkon – Čovek ne može da podnese da živi bez nade i zato skače sa balkona, jer veruje da je oboleo od raka. Mali iz planine – majka ne zna da joj je sin poginuo, pa se ponaša suprotno očekivanjima sredine.

Kraj detinjstva označen završetko priče o glumcima.

Za vreme letnjeg raspusta se zabavljao sa Aldom, otputovao, a ona se ubila.

Kako nadoknaditi boga?

Vlast je primitivna stvar. Pita se kad će se ona zajedno sa pozorišnim rekvizitom odložiti na tavan.

http://klub.posluh.hr/lektira/kratki/ivan.htm

Borina žal za mladost ovde je nostalgija za nestalim ja u vremenu.

PODNASLOV - Igre proljeća i smrti

Sofka - o toj lepoti Desnica u «Proleća Ivana Galeba» kaže da je talenat za koji se neko rodi