Глас са Цера 13 број

ГЛАС СА ЦЕРА

†

Адреса:

Часопис „Глас са Цера“ Јошева под Цером

15308 Србија

Главни и одговорни уредник: Пантелија Петровић

Заменик главног уредника:

Владимир Петровић

Редакција: Отац Бранислав Перановић Проф. мр Звијездан Игњић

Славица Станисављевић Будимир Кокотовић

Техничка припрема и дизајн: Глас са Цера-креативни тим

E-mail:

[email protected]

Интернет презентација: www.glassacera.wordpress.com

Tелефони:

Редакција: 015/849-268 Београд: 066/800-5183

Дистрибуција и маркетинг:

062/979-9707

Штампа: „Скрипта штампарија“

Београд

Текстови не представљају обавезно став редакције

У ПВПМ БРПЈУ:

17

Необјављена сведочења о чудима Св. владике Николаја из пера становника села Лелић

11

Други део фељтона о историје Руске заграничне цркве у краљевини Југославији

8

Текст поводом 140 година од рођења великог српског правника, интелектуалца и дипломате Слободана Јовановића

3

Теолошка анализа празника Рођења Христовог у савременој перцепцији из пера мр Звијездана Игњића

2

Из уредничког пера о данашњем стању српског народа и плановима нашег Центра у наредној години

УВПДНИК:

ТЕМА БРПЈА:

ИСТПРИЈА:

ДУХПВНПСТ:

27

Изводи из акционог плана за подизање српског православног села у оквиру нашега Центра

АКТУЕЛНП:

6 Света Анастасија 7 Ко нам је остао 9 Жртва своје љубави 13 Здрава исхрана 16 Исповести штићеника центра Црна Река 18 Манастир Рача 19 Св. Петар Коришки 21 Поуке аве Јустине 22 „Гласова“ ризница 23 Филмска критика 24 Приказ књиге, тв критика 25 Бора Ђорђевић Милета Јакшић Пантелија Петровић Милета Јакшић

29 Писма читаоца Реаговања Информације о листу

Наслпвна страна: Детаљ са икпне Рпђеоа

Христпвпг - рад сестринства манастира Ћелије

РПМАНПВИ

КПЛУМНА

ДРУШТВП

ДРУШТВП

ПУТППИС

ДУХПВНПСТ

ДУХПВНПСТ

РИЗНИЦА

КУЛТУРА

ППЕЗИЈА

АКТУЕЛНПСТИ

И

СВЕТ КОИГЕ

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр. 5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовно-национални центар „Свети владика Николај“, 2009- (Београд : Скрипта штампарија) Месечно ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812

ГПДИШОИЦА:

КУЛТУРА

mailto:[email protected]

http://www.glassacera.wordpress.com/

ГЛАС СА ЦЕРА/БРПЈ 13/ЈАНУАР 2010/

2

УВПДНИК

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ, главни и пдгпвпрни уредник

У Новој Години

Поштовани читаоци, Прошла је једна година са 365 дана.

Ако се верује да су некада дани били године, а године као векови, за нас из Духовно-националног центра, ова година Господња је трајала као век. Толико планова, започетих послова, враћања у прошлост и присећања на људске падове и устајања у овом животу. Све нас је та мисао прожимала са надом да наш посао око откривања неких заборављених времена, такође постаје пример за позитивно искуство које се може искористити у овом времену.

Исто тако наша нада се пружала у будућност и жеља да плод нашега рада буде на корист будућим генерацијама а све на спас душе и за живот вечни. Формирање Духовно-националног центра, градња цркве посвећене Св. цару Николају и етно комплекса, рад на националном отрежњењу, нарочито на пољу необјављене и заборављене историје је била област нашег рада. На духовном пољу смо почели живети по начелима православља и истовремено га чували од противника који је, чини нам се као вишеглава аждаја. Наш циљ је да Свето предање очувамо по сваку цену.

Време у којем смо почели наш рад је време када црква губи утицај и када се у замену за њу, нуди много примамљивих и алтернативних идеологија и институција. Српска Православна Црква са својим клиром се није добро снашла да испрати ново време и његова искушења, већ се нажалост бави искључиво само собом и добрим делом збуњује и саблажњава православне и иноверне око нас.

православне и иноверне око нас. Парохије, овакве какве су данас, су

слично функционисале и пре 30о година, и више не могу да задовоље потребе верника и да доведу појединца до спасења душе. Епархије су као феудални поседи где нико не сме да уђе или било шта учини без дозволе епископа или мање групе око њега која је давно изгубила смисао за живот ван њиховог феуда, у којем владају правилима која они пропишу. Често су ти феудални поседи права легла криминала и неморала сваке врсте. Данашњи духовници чији је задатак бдење и стражење над људским душама, од тога праве свој бизнис. Знајући све то Духовно-национални центар је на помоћи СПЦ-и, а и ми добијамо огромну подршку за наш рад и позив на сарадњу од делова наше цркве.

Посебно смо поносни на овај часопис који издајемо већ годину и по дана без престанка. Не могу а да не изразим велику радост због његовог садржаја и све већег квалитета из броја у број. Као што можете приметити нови број је у потпуности графички редизајниран, а таква пракса ће се наставити и даље. Ускоро излазе и нове књиге у издању нашега Центра, што ће тек бити посебна радост за све нас.

Желећи Вам пуно здравља, среће, љубави и благостања у овим празничним данима, као и у читавој следећој години у своје и у име читаве редакције поздрављам Вас радосним поздравом:

МИР БОЖИЈИ-

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Формирање Духовно-националног центра, градња цркве посвећене Св. цару Николају и етно комплекса, рад на

националном отрежњењу, нарочито на пољу необјављене и заборављене историје је била област нашег рада


3

ТЕМА БРПЈА

ВЕРА, НАДА, ЉУБАВ - САВРЕМЕНА БОЖИЋНА ПОРУКА

Теолошка анализа Божића

ПРПФ. МР ЗВИЈЕЗДАН ИГОИЋ

Православни верници спремају се да дочекају један од најзначајнијих празника, Божић. Овим празником обележавамо успомену на славни догађај рођења Господа Исуса Христа. Божић је код нашег народа празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се у историјском сећању не исцрпљује сав смисао Божића, него да је он животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког догађаја и празника али је неопходно да из њих извадимо поуку и смисао, а не да они буду само пуко извршавање одређених радњи. Управо као извршавање одређених радњи данашњи човек сагледава и празник Рођења Господа Исуса Христа као празник који му омогућава радост овога света, поклоне и обилату трпезу. Врлински живот овог празника се на сваки начин превиђа и заборавља.

Прослављање празника који нас подсећа на догађај рођења Господа Христа треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном упражњавању живота по Христу. Јасно је, дакле, да празник Христовог рођења сваког човека треба да упути ка врлинском животу, што јесте основа верског живљења. Врлина и врлинско живљење јесте основа хришћанског живота и неопходно је да се сваки човек одликује врлином у сваком стадијуму свог верског живота.

стадијуму свог верског живота. Без врлинског живота човеку је немогуће да се усавршава у верском животу, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној научној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са савременим идеолошким учењима којих је наш свет препун. Јасно је да православље није то, него да управо по врлинском живљењу, тим делима нашег веровања, људи могу да нас препознају као истините православне вернике. У нашем правилном слављењу Бога и правилном слављењу празника неопходно је да укажемо где се налази врлина.

Све врлине о којима говоримо имају свој извор од личности Господа Исуса Христа и у Њега све оне и увиру. Он је тај Који нам је својим личним примером, животом и делима, указао шта јесу врлине и где је њихово место у животу човековом. Такође, живећи врлинским животом човек се охристовљује и сва његова врлинска дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама од празника којим је Христос постао савршени човек и започео наше спасење. Дакле, Божић јесте својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском живљењу, јер тада Христос постаје човек. Када говоримо о врлинама јасно је да је њихов број неограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да од свих врлина данашњем човеку најзначајније јесу три врлине: вера, нада и љубав. Празник Рођења Господа Исуса Христа указује нам на ове три врлине као на три реалности које су неопходне

Вера, нада и љубав јесу три врлине које су основ хришћанског живота; оне су уједно и основни смисао празника Рођења

Господа Исуса Христа, те је због тога потребно овај празник сагледавати у призми ове три врлине


4

ТЕМА БРПЈА

неопходно је да се укаже на чињеницу да од свих врлина данашњем човеку најзначајније јесу три врлине: вера, нада и љубав. Празник Рођења Господа Исуса Христа указује нам на ове три врлине као на три реалности које су неопходне данашњем човеку. Вера, нада и љубав јесу најпотребније данашњем човеку који је оробљен својом животном везаношћу за добра овога света. Данашњи човек своје постојање везује само за добра овога света док веру, наду и љубав доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову чињеницу треба највише да видимо у празнику Божића.

Вера као прва врлина о којој говоримо изграђује се кроз догађај рођења Господа Исуса Христа. Христовим рођењем предвечни Бог се рађа као савршени човек, постајући на тај начин један од нас. Ова чињеница битна је за све нараштаје кроз историју. Ипак, вера је можда данашњем човеку и најпотребнија, јер се налазимо у добу када човек верује само материјалним добрима док је вера у Бога мање битна. Човек више верује у себе и материјална добра, док је вера у Бога често исмевана међу људима. Веровати у Бога често се међу људима доживљава као нешто споредно. Данашњи човек се упућује да верује само у себе, јер он може све сам да чини. При томе се заборавља да је Бог човеку потребан и да без Њега човек не може ништа чинити. Божић нам управо указује на радосни догађај Божијег доласка међу људе и указује да човек треба да верује Богу и да се у свему поузда у Њега у својим свакодневним бригама. Вера у Бога јесте дар који се данашњем човеку нуди кроз радосни догађај празника Рођења Господа Исуса Христа.

Друга врлина о којој нам сведочи празник Божић јесте нада. Рођењем Христовим читавом човечанству дата је нада у вечни живот. Христос се рађа, живи, међу људима, страда и својим васкрсењем побеђује смрт. Пре Христовог рођења човечанство није имало наду у превазилажење смрти него је смрт владала људима.

међу људима, страда и својим васкрсењем побеђује смрт. Пре Христовог рођења човечанство није имало наду у превазилажење смрти него је смрт владала над људима. Тек са Христовим васкрсењем човеку се отвара могућност превазилажења смрти. Основа Христовог васкрсења јесте Христово рођење, које нам даје наду вечног живота. Радост Христовог рођења даје нам свима наду да смрт неће вечно владати нама и да ћемо у последњи дан сви васкрснути. Нада на вечни живот је највећа радосна вест коју нам објављује празник Рођења Господа Исуса Христа.

Љубав као трећа врлина јесте одлика коју нам открива празник Божић. Из своје несебичне љубави према људима Христос постаје савршени човек рађајући се од Пресвете Богородице. Свеукупни Христов земаљски живот и Његово спаситељно страдање и васкрсење јасно нам указују да је читаво Христово дело проткано љубављу према људима због чијег се спасења све и дешава. Поруку спаситељне љубави Бога према човеку открива нам празник Рођења Христовог. Љубав о којој говоримо не треба доживљавати само као однос Божији према човеку, него нас празник Божић подучава да и ми људи треба да одговоримо на ту Божију љубав према нама. Као што Бог заволе човека тако исто и човек треба да љуби Бога. Заиста, данашњем човеку љубав јесте најпотребнија врлина, будући да у данашњем свету има све мање љубави међу људима. Ратови, немири и нетрпељивост међу људима постаје људска свакодневница у којој људи заборављају да воле једни друге. Чак су и обични међуљудски односи који се остварују свакодневно прожети коришћу и недостатком међусобне љубави. Недостатак љубави међу људима је погодовала стварању сваке нетрпељивости у свету и као последицу има данашњи свет који је пун међуљудске мржње и

заснованих на личној користи. Христос нас својим рођењем учи да је човечанству неопходна љубав. Да Бог није имао љибави према нама свет би и даље био смрти. На овакву Божију љубав потребно је да и ми људи одговоримо љубављу. Љубав према Богу је врлина коју је данас најтеже


5

ТЕМА БРПЈА

односа заснованих на личној користи. Христос нас својим рођењем учи да је човечанству неопходна љубав. Да Бог није имао љубави према нама, свет би и даље био роб смрти. На овакву Божију љубав потребно је да и ми људи одговоримо љубављу. Љубав према Богу је врлина коју је данас најтеже задобити, јер људи међусобно не воле једни друге. У оваквом озрачју постојања данашњег света јасно је да је и љубав према Богу запостављена, јер је и наша љубав према људима минимална. Због тога нас празник Божића својим празновањем позива да волимо све људе јер на тај начин можемо остварити и нашу љубав према Богу.

У контексту ове три врлине могуће је сагледати смисао свих обичаја који се чине на празник Божић. Они су ту да би нам указали да је човеку сваког времена неопходно да развија своју веру, наду и љубав ка Богу. Из тог разлога наш народ све своје обичаје већ вековима брижно чува и упражњава, не да би са њима следовао неком пуком делу него да се кроз своје обичаје опомене врлинског живота у Господу.

Сада када се налазимо пред великим празником Рођења Господа Исуса Христа потребно је да овај празник не доживимо као неко обележавање историјских догађаја, него примарно као опомену да се сви ми вратимо врлинском начину живљења и да на тај начин захвалимо Господу за сва добра која нам је дао у животу. Неопходно је да кроз врлински живот сагледавамо празник Божић јер само на тај начин остварује се пуноћа нашег односа са Богом али и са човеком. Врлинским животом, о којем нам сведочи празник Рођења Христовог, усавршиће и наш однос према људима. Тада ћемо опет остварити своју веру у човека, своју наду да смо и даље људи и опет истински заволети све људе који нас окружују. Уједно то јесте и пуноћа празника Рођења Господа Исуса Христа.

Због техничких и концепцијских проблема божићни број „Гласа са Цера“, излази на мањем броју страница. Обећавамо да ће све грешке бити исправљене до следећег броја. У четрнаестом броју „Гласа“ имаћете прилику да прочитате интервју са академиком Душаном Ковачевић, бројне текстове из духовности, културе, друштвене свакодневнице, историје, као и наше сталне фељтоне и рубрике.

Хвала Вам на разумевању!

Ваша редакција


6

СВ. ЦАРСКА ППРПДИЦА

Света новомученица кнегиња Анастасија

БУДИМИР КПКПТПВИЋ

Велика кнегиња Анастасија Романов је била најмлађа кћерка Св. цара Николаја и Св. царице Александре. Рођена је 5. јуна 1901. године у Петерхофу. Детињство је провела у царском селу, где је по биографима Св. царске породице васпитавана на најједноставнији могући начин. Остале су сачуване неке секвенце из њеног детињства у којима се говори да је спавала на тврдом кревету и умивала се

Св. цар Николај је имао посебан и срдачан однос са Анастасијом коју је од милоште звао „маљенкаја― (малена). У дечијим играма остало је упамћена подела царских кћерки на „велики― и „мали― пар. Велики пар су чиниле Олга и Татјана, а мали Марија и Анастасија. Анастасија је имала посебан однос са Маријом. Делиле су собу, заједно проводиле време и често позајмљивале

је касније описавала као најшарматније дете које је упознала. Често је својим умећем анимирала и засмејавала Царску породицу. Велика књегиња Анастасија је била у духовној вези са сибирским монахом Григоријем Распућином, да би тај однос од стране комуниста и непријатеља Царске породице описан као интиман, што је била безочна лаж. Иако је била доста енергична и пуна живота књегиња Анастасија је имала доста здравствених проблема. Боловала је поремећаја на леђним мишићима и од буниона (који јој је захватио два прста).

По многобројним теоријама које су настајале после убиства царске породице, Анастасија је избегла трагедију своје породице и преживела. Највише се спекулисало да је извесна Ана Андерсон из Немачке, кнегиња Анастасија. Међутим, до сада се ниједна од тих тврдњи није показала као истинита. Упркос томе и данас многи верују да је Анастасија преживела.

Књегиња Анастасија је унета као новомученица у диптихе Светих РПЦ. Празнује се 17/4 јула.

хладном водом. Такође све обавезе око чишћења и спремања собе била су обавеза младе кнегиње. Позната је и хуманост кнегиње Анастасије која је сама плела џемпере, који су доцније продавани на баловима у добротворне сврхе. Млада Анастасија је израсла у енергично и живахно дете. Била је ниска растом, имала је плаве очи и црвенкасто смеђу косу. Њена гуверната Маргарета Егер најшарматније дете које је упознала.

једна од друге гардеробу. Ипак четири сестре су биле сложне па је остало записано да су се потписивале заједно као „ОТМА― (по почетним словима имена). За време заточења Анастасија проживљава веома тешке тренутке, али и тада успева да развесели своју породицу малим представама. Убијена је са целом царском породицом 17. јула 1918. у Екатеринбургу од бољшевика.

Св. цар Николај је имао посебан и срдачан однос са Анастасијом коју је од милоште звао

„маљенкаја“ (малена)


7

КПЛУМНА

:

ВЛАДИМИР ПЕТРПВИЋ

Ко нам је остао?

„Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо

нељуди.“

Отишао је један човек, тихо, како је и живео. Утихнуо је глас који нас је нечујно, а тако громко поучавао животу. У овом времену буке он је једини ћутао. У овом времену похлепе он је једини гладовао. У овом времену гордости, он се једини молио и искрено веровао. Отишао је наш Свети патријарх.

Пажња која је пратила одлазак Његове Светости полако је спласнула и почеле су изборне калкулације за долазак новог патријарха на трон Св. Саве. У свету интрига, празне савести и ништавила „типује― се за избор новог патријарха. Они који нису достојни ни да га помену, сада га коментаришу из свог експертског и аналитичког угла. Они који поносно носе своје дијамантске крстове, величине гробљанских крстача, говоре како су наследили његову скромност и незлобивост.

Поруке које прате избор новог патријарха скарадне су. Још мало ће вероватно поред патријаршије осванути билборди насмејаних владика у „фото-шопу― са натписима „Само ја водим у будућност― или „Нема назад, само напред―. У последње време наша црква наталожена шљамом, смрадом и отпадом грца. Уврежило се мишљење да треба штитити по сваку цену неку замишљену институцију и не указивати на грешке и мане. Да би био прави верник потребно је да набијеш главу у песак и да ћутиш.

Свако ко би могао било шта да учини бачен је у заплећак и не сме да подигне главу од оних који га терају да је спусти. Препирке, свађе, лоповлук, гордост и злоба су садашњост доброг дела наше светосавске цркве. Све што говоре и чине ти појединци је у супротности са оним што је наш патријарх радио. Они који су га мрзели, сада га воле. Они који су га омаловажали сада га у звезде кују. Неће им то сигурно патријарх замерити, замериће им историја и наши потомци, бацајући их на сметлиште историје, где је и већини њих место. Време ће показати ко ће бити нови патријарх. Исто тако време ће показати да ли ће бити достојан Павлов наследник, и то не по лепоти речи које изговара, већ по делима која га прате.

Тешко је одговорити на питање са ким остајемо, после смрти патријарха, а не огрешити душу. Можда је најједноставније рећи да остајемо сами са његовим делима и речима. Од нас зависи како ћемо их применити у нашем кратком животу и да ли ћемо по патријарховим речима бити људи или нељуди.

Тешко је одговорити на питање са ким остајемо, после смрти патријарха, а не огрешити душу;

можда је најједноставније рећи да остајемо сами са његовим делима и речима


8

ГПДИШОИЦА

био њен председник. По завршетку Другог светског рата у Југославији му је суђено од стране комунистичке власти. Осуђен је на двадесет година робије и губитак свих грађанских права. Преминуо је у Лондону 12. децембра 1958. Рехабилитован је 2007. одлуком Окружног суда у Београду. Савременици су га упамтили као веома скромног човека. Ниједног тренутка се није наметао као вођа.

народа у целокупној историји. Његова сабрана дела објављена су у дванаест томова. Поред свих његових заслуга, земни остаци Слободана Јовановића још увек нису пренети у Србију. Потребно је учинити још ово да би се бар малим делом исправила неправда према овом српском великану.

Слободан Јовановић - 140 година од рођења

Његова дела су постала највећи извор модерног српског права, а по многима је највећи српски правник двадесетог века и један од највећих интелектуалаца нашег народа у целокупној историји

ИВАН МИЉКПВИЋ

Ове године обележава се 140 година од рођења великог српског правника, књижевника и дипломате Слободана Јовановића. Рођен је 3. децембра 1869. године у Новом Саду. Гимназију је завршио у Београду, а Правни факултет у Женеви. Специјализацију завршава у Паризу 1891. када се враћа у Србију. Прво време ради у министарству спољних послова Србије да

Слободан Јовановић

би доцније постао професор на Правном факултету. На факултету остаје као предавач све до пензионисања 1940. године. У то време почиње да објављује своје прве радове, од којих је сигурно најчувенији онај о Јовану Хаџићу. Године 1905. изабран је редовног члана Српске краљевске академије. Током Балканских и Првог светског рата радио је као шеф бироа за штампу врховне српске команде. За ректора београдског универзитета изабран је 1913. године. Учествује на

Париској мировној конференцији 1919. године. Изабран је за председника Српске краљевске академије 1928. и на тој функцији остаје до 1931. Као нестраначка личност, 27. марта 1941. године улази у краљевску владу. Једно време обавља дужност потпредседника ове владе, а од почетка 1942 до средине 1943. године је

Његови савременици још тврде да није имао особину да некога убеђује и придобија. Остао је упамћен његов смисао за хумор и вештина у конверзацији. Његов политички ангажман долази у једном од најтежих тренутка у историји српског народа и остао је упамћен као веома позитиван. Његова дела су постала највећи извор модерног српског права. По многима је највећи српски правник двадесетог века и један од највећих интелектуалаца нашег народа у целокупно историји.


9

СВЕТ КОИГЕ

Жртва своје љубави - Љуба Бабић

Обавештавамо наше цењене читаоце да je из штампе изaшла нова књига у издању нашега Центра. У питању је животопис генерала Љубе Бабића (Алберхта Шиндлера), аутора Владимира П. Петровића, под називом „Жртва своје љубави―. Тим поводом доносимо предговор ове књиге. Књигу можете поручити позивом на број телефона наше редакције.

„Историја света је само биографија великих људи.“ (Томас Карлајл)

Целокупна српска историја састоји

се из сталне борбе у ратовима и у миру. У ратовима смо се борили да нашу прелепу земљу сачувамо, док смо се у миру борили да је обновимо и изградимо. У таквом животу једне земље сасвим је логично да се стекну противници. Ми смо их у нашој историји имали напретек, почевши од османлијских освајања па до дана данашњег. Ипак вероватно смо јединствени по томе што су припадници других народа постајали наши велики пријатељи и своје животе полагали за нас. Вероватно су вам позната имена чувеног Арчибалда Рајса, леди Пеџет, Ребеке Вест и још много других. За јунака ове књиге аустријског официра Алберхта Шиндлера-српског хероја Љубу Бабић, мало људи је чуло. Немојте се збунити што сам имена двојице људи ставио за јунаке ове књиге, јер су они у ствари једна личност. Како, питаћете ћете се? Какве везе имају Aустро-угарски официр и српски херој? Имају, јер су она иста личност. Парадоксално, зар не?

Први пут, чувши причу коју ћу вам испричати на наредним страницама, осећај логике се у мени побунио. Веровао сам да је то нека бајка, нека романсирана прича о трагичној, готово суицидној љубави једног човека према туђој земљи. Исто тако осећај горчине ме је запљуснуо, иста та земља коју је из свег срца волео, тако му је ружно и покварено узвратила на дату љубав. Данас углавном када прочитамо или чујемо за неко херојско дело одмах помислимо да је то измишљено или малчице дотерано. мени се то дешава и зато сам чувши ову причу проверио све сачуване документе и записе о овом хероју.


Одлучио сам да Вам у овој малој књизи предочим велику причу о човеку који је наш народ волео скоро као свој, а кога је исти

тај наш народ осудио на смрт


10

СВЕТ КОИГЕ

И мени се то дешава и зато сам чувши ову причу проверио све сачуване документе и записе о овом хероју. Тек тада сам поверовао да на овоме свету постоје људи који из љубави према некоме или нечему, могу учинити највећа херојска дела. Ризиковати све, напустити лагодност, одрећи се свог порекла и напорно изградити нови живот на праху и пепелу, веома је ретко. Међутим, зачуђујуће је до којих граница може ићи људска подлост, глупост и лицемерје изображено у делу нашег народу. Кроз ову кратку, али веома садржајну књигу упловићете у овај још неистражени и несхваћени свет љубави, поштења и честитости великог хероја Љубе Бабића. Прича ће нас одвести до моћне Аустро-угарске империје и до рођења младе породичне наде Алберхта Шиндлера. Пут ће нас даље одвести до Беча и војне царске академије у којој млада породична нада добија војно образовање, да би се животна прича протегла до Бања Луке, у којој млади Алберхт упознаје Јелену, будућу животну сапутницу. Осећање љубави према тој лепој Српкињи овог хероја тера да се одрекне свога порекла и своје породице и да постане Србин, Љуба Бабић. Човек који је школован да се бори за Аустро-угарско царство, сада се бори против својих колега у дугом и крвавом рату. Уместо похвала после рата за сав труд, добија презрење, пакост и лицемерје нове државе. Долази нови светски рат. Праведан и истинољубив за Србе, какав је био, а увиђајући могућност биолошког истребљења Срба, добровољно прихвата нову дужност очувања српског живља од пљачке, дивљања и насиља. Не опраштајући му грешку из Првог рата бивше колеге Немци му суде и осуђују га на смрт. Пуком случајношћу он ову казну избегава и долази међу „своје― Србе у заробљеништво. Дволичност, сплетке и интриге га и овде чекају. Измучен, али и даље пун љубави према својој Србији дочекује крај рата и почиње да живи у емиграцији. Из искрене љубави и безгранично верујући људима који су га мрзели пада у клопку комунистичких тајних служби и бива заробљен.

дочекује крај рата и почиње да живи у емиграцији. Из искрене љубави и безгранично верујући људима који су га мрзели пада у клопку комунистичких тајних служби и бива заробљен. Поново се налази на оптуженичкој клупи, али овога пута на територији државе, којој је за тридесет и две године најбољег живота дао све, а која му ништа није вратила. Оптужен је да је противник народних интереса, сарадник окупатора, тј. оних од којих је раније побегао. Суде му колико год то било парадоксално за љубав и дела која је према Србима учинио. Сваку сузу коју је са лица српских мајки скинуо, претварају у нож који је тим мајкама у срце забијен. Његову борбу против бандита и пљачкаша, претварају у борбу за непријатеља, а против хероја и јунака. Он је пародоксално оптужен за љубав, за честитост, за поштење и за сав свој труд. И осуђен на смрт. Ни дан, данас не зна се где је гроб Љубе Бабића. О њему зна мали број људи и то углавном његових пријатеља и сарадника којих је све мање и мање. Знајући све то одлучио сам да Вам у овој малој књизи предочим велику причу о човеку који је наш народ волео скоро као свој, а кога су вође тога народа осудиле на смрт.


11

ИСТПРИЈА

БУДИМИР КПКПТПВИЋ

Руска загранична црква у Југославији (2)

1924. године на сабору у Сремским Карловцима, митрополит Евлогије протестује против неких одлука митрополита Антонија. Ово је изазвало велико огорчење учесника сабора као и патријарха Димитрија (Павловића). Митрополит Евлогије је свим силама желео да преузме управу над Руском православном заграничном црквом. Он је чак неколико пута јавно износио став да је од патријарха московског Тихона добио благослов да преузме управу целе РПЗЦ. Мора се узети у обзир нетрпељивост митрополита Евлогија према митрополиту Антонију која сеже још из периода у Севастипољу, који је изазван великим угледом митрополита Антонија у целом хришћанском свету.

1927. године, долази до потпуног прекида односа црквених власти у Сремским Карловцима и црквене управе у Москви. Најпре је митрополит Сергије (заменик чувара патријаршијског престола), након веома загонетне смрти патријарха Тихона 1925. године и утамничења чувара патријаршијског престола митрополита Петра, 1926 године упутио 29. јула 1927. године посланицу. У тој посланици он захтева од Синода у Сремским Карловцима и духовника у избеглиштву да се „писмено обавежу на пуну лојалност совјетским властима у читавој својој друштвеној делатности―. Ово је драматично заоштрило однос између црквених власти у Москви и у избеглиштву и најзад довело до црквеног раскола. Као одговор на посланицу митрополита Сергија архијерејски сабор

РПЗЦ под председништвом митрополита Антонија донеси 9. септембра 1927, следећу одлуку: „Загранични део Сверуске Цркве је дужан да прекине односе са Московском црквеном влашћу због немогућности одржавања нормалних односа са њом и због њеног поробљавања од стране безбожне совјетске власти―. Истовремено је одлучено да се „одлучно одбаци предлог митрополита Сергија и његовог Синода да се писмено обавежу на верност совјетској власти, као неканонски и веома штетан за Свету Цркву како у Русији тако и у заграничју―. То је изазвало црквени раскол у Руској православној цркви.

13. јануара 1927. године митрополиту Евлогију је забрањено вршење свих богослужења. Овоме је претходио инцидент из 1926. године када је митрополит Евлогије заједно са митрополитом Платоном, управитељем руских парохија у Северној Америци, одбио да се потчини решењима архијерејског синода РПЗЦ. Током спора са митрополитом Сергијем, они су одбили да потпишу посланицу архијерејског синода из Сремских Карловцима. Овим чином они су самовољно иступили из клира РПЗЦ. Митрополит Евлогије и Платон се обраћају васељенском патријарху Василију III, који их прима у клир васељенске патријаршије.

Услед нарушавања канонско-правних односа и дубоких раскола унутар Руске православне цркве, утицај архијерејског синода у Сремским Карловцима, упркос великом угледу

Благонаклон однос Српске православне цркве и државне власти су учинили тло погодним за развијање РПЗЦ, чиме је

показана велика доброта и памћење српског народа


12

ИСТПРИЈА

ратног и послератног периода. Канонско-правни спорови и расколи унутар РПЦ који су ескалирали 16. октобра 1943, када је синод у Београду одбио да призна избор митрополита Сергеја за руског патријарха, представљали су тек део проблема са којима се РПЗЦ суочавала. Други круг канонско-правних питања и дилема проистицао је из чињенице да је Руска црква на Балкану деловала у знатно сложенијим условима него у Западној Европи или

Северној Америци. Она је своју делатност заснивала на територијама других православних цркава Грчке, Бугарске, Српске, Румунске и Васељенске патријаршије. То је осим канонско-правних питања о јурисдикцији у црквеним пословима, отварало и веома осетљива питања о међусобним црквеним односима у троуглу: Руска црква у заграничју, православне цркве у балканским државама и највише црквене управе у Москви у тадашњој Совјетској Русији. Благонаклон однос Српске православне цркве и државне власти су учинили тло погодним за развијање РПЗЦ. У организационом смислу то је означавало несметано формирање руских црквених општина на територијама епархија СПЦ. Овакав однос српског свештенства и државних власти остали су заувек записани у срцима Руса избеглих од совјетске репресије. Овим чином показана је велика доброта српског народа и памћење заштитничког односа царске Русије према нашем народу током заједничке историје. (Крај)

међу избеглицама временом се смањивао. Ово је за последицу имало да се под јурисдикцијом митрополита Евлогија налазила већина парохија и верника у западној Европи, док је на Балкану већина била под јурисдикцијом архијерејског синода РПЗЦ. Тако су се почетком тридесетих година двадесетог века, под његовом јурисдикцијом налазиле: руска православна општина у Југославији на челу са митрополитом Антонијем, чији је значај проистицао из

чињенице да је била центар црквеног живота једног дела руског заграничја, затим Западноевропска епархија на челу са архиепископом Серафимом у Паризу и викаријатом у Лондону, Немачка епархија на челу са епископом Тихоном у Берлину (у чијем је саставу био и викаријат у Бечу), Северноамеричка епархија на челу са архиепископом Аполинаријем и са викаријатима у Сан Франциску, Детроиту и Монтреалу, и Далекоисточна епархија на челу са архиепископом Мелетијем. Поред њих изузетан значај имала је Јерусалимска православна мисија на челу са архиепископом Анастасијем, као и Пастирско-богословска школа у манастиру Св. Кирика у Бугарској на чијем челу се налазио архиепископ Дамјан. Расцеп је са годинама бивао све дубљи и уочљивији, узбуђујући целу избегличку заједницу. То је постало нарочито видљиво у новембру 1935, када је епископски синод у Сремским Карловцима осудио као јеретичко учење оца Сергеја Булгакова, затим у фебруару 1936. када је митрополит Евлогије дефинитивно прекинуо све односе са РПЗЦ и у августу 1938. када је у Сремским Карловцима одржан Други сабор РПЗЦ. Ово је посебно оптерећивало црквени живот у егзилу током читавог међуратног,

Патријарх Тихон


13

ДРУШТВП

Шта је здравље?

„Здравље је стање потпуног, физичког, психичког и социјалног благостања, а не

само одсуство болести.“ (Светска здравствена организација)

Дужина живота и здравље не зависе

само од наслеђа. На њих утичу и други фактори, пре свега начин и услови живота и рада. Здравље савременог човека највише угрожавају: преобилна и неадекватна исхрана, недовољна физичка активност, премало сна, стресне ситуације, загађења животне и радне средине, штетне навике.

Познато је да неадекватна исхрана у комбинацији са хипокинезијом и стресом, узрокује највећи број савремених болести цивилизације: обољења мишићно-коштаног система, болести срца и крвних судова, органа за дисање, варење, малигне болести.

У том смислу треба да размислимо да ли својим начином живота само трошимо и смањујемо резерве здравља и шта чинимо да очувамо и унапредимо здравље?

''Кад нема здравља памет не значи ништа, умеће се не види, снага се не може исказати, богатство постаје бескорисно

и интелигенција не може бити примењена.''

(Непознати аутор)

Систем за превенцију и лечење Крајем '70-их година низ здравствених радника и образовних радника се удружио како би установили нови центар за превентивну медицину зван Вајмар институт. Били су убеђени да је пут до здравља за многе људе био заснован на осам релативно једноставних здравствених

ДРАГАНА МИРКПВИЋ

радника и образовних радника се удружио како би установили нови центар за превентивну медицину назван Вајмар институт. Били су убеђени да је пут до здравља за многе људе био заснован на осам релативно једноставних здравствених концепата.

Вајмар је развио акроним како би лакше било запамтити осам есенцијалних елемената здравља. Акроним се састојао од једноставне фразе коју су скупили у једну реч: ’’NEW START’’ или ''Нови почетак''. Њихов избор речи је био случајан. Ових осам елемената обезбеђују основ за решавање било ког здравственог стања на успешан начин.

Здравијим животом против болести (1)

New start – Нови почетак

Nutrition – исхрана Exercise – вежбање Water – вода Sunshine – сунчева светлост Temperance –умереност Air - ваздух Rest - одмор Trust in God – поверење у Бога

Поред Вајмара, бројни стручњаци из

области природне медицине (да не кажем алтернативне, јер је питање ко је коме алтернатива) такође истичу вредност поменутих елемената у борби за очување здравља.

Схватајући важност набројаних вредности за очување здравља, у овом броју нашег листа ћемо започети фељтон „Здравијим животом против болести“.

Кад нема здравља памет не значи ништа, умеће се не види, снага се не може исказати, богатство постаје бескорисно и

интелигенција не може бити примењена


14

ДРУШТВП

Елемент 1 - Исхрана Утицај исхране

Исхрана је, без сваке сумње, чинилац који највише утиче на здравље. У научним круговима се сматра да здравље у 90% случајева зависи од исхране, а свега 10% припада наследним обољењима. Креативност, ефикасност (бодрост, крепост, концентрација, меморија) и расположење, такође су условљени начином исхране.

Исхрана треба да обезбеди организму све неопходне састојке: угљене хидрате, протеине, биљна влакна, масти, витамине, минерале, воду, да омогући свакодневно остваривање послова, менталних активности и др. Избор, начин припреме и количина намирница усклађују се са тежином, годинама, физиолошким старењем и врстом делатности.

Основни принципи здраве исхране

Када се каже ово је ―здраво‖, а ово

―нездраво‖, мисли се на неке материје из хране које мање или више доприносе здрављу и стимулишу одбрамбене снаге организма са једне стране или са друге стране садрже неке токсичне, карцерогене или алергијске компоненте.

У здраву храну се убрајају производи од целог зрна житарица, риба, маслиново уље, воће, поврће, ферментисани млечни производи (пробиотика) и др. Слабост долази од хране која у организму ствара киселост, као што су: месо, сиреви, јаја, бели хлеб, незрело кисело воће, лоше комбинована исхрана и претерано уношење хране. Не може се рећи да је јаје нездраво или да је павлака нездрава, али ипак ове две намирнице треба контролисано уносити, јер садрже доста засићених масноћа.

Користи здраве исхране: -Јачање имуног система, смањење ризика од настанка болести срца, високог крвног притиска, можданог удара, дијабетеса, неких врста карцинома, остеопорозе.

-Јачање имуног система, смањење ризика од настанка болести срца, високог крвног притиска, можданог удара, дијабетеса, неких врста карцинома, остеопорозе. -Оздрављење или значајно смањење симптома болести -Већа психичка стабилност -Значајно повећање снаге и издржљивости -Бољи сан и лакше буђење ујутру, боље расположење -Одговарајућа телесна тежина -Боље функционисање црева, мање надимања -Боље стање зглобова, -Позитивно утиче и на физичку лепоту, побољшава квалитет коже.

Шта подразумева појам правилне исхране?

Појам правилне исхране укључује у

себе скуп више области. То су: 1. Правилан избор намирница и

напитака за исхрану 2. Правилно припремање и чување

намирница 3. Коришћење одговарајуће количине

хране 4. Правилно комбиновање намирница 5. Правилно време узимања оброка 6. Поштовање размака између оброка Ако запоставимо барем један од ових

ланаца у исхрани, она више неће бити правилна.

Правилна исхрана варира у складу са појединачном ситуацијом, и донекле обиму избора животног стила. Ко телесно ради, потребна му је снага, а она на уста улази, и то јаком храном. Ко много седи и ради претежно мисаоно, не сме да се оптерећује тешком храном, а сасвим другачије потребе за храном и пићем има спортиста који мора да буде издржљив.

УГЉЕНИ ХИДРАТИ Интегралне житарице

Пшеница, јечам, овас, кукуруз,


15

ДРУШТВП

пиринач, просо, основни су извори сложених угљених хидрата (скроб). Обиље витамина Б – групе и витамина Е, минерала (магнезијум, гвожђе, бакар, цинк, фосфор, селен...) влакана што благотворно делују на пробаву, беланчевина, вишеструко незасићених масних киселина, тзв. фитохемикалија антиканцерогеног учинка, сложених угљених хидрата, који организму потпуно дају здраву енергију, продужују осећај ситости. Житарице јачају имунитет, подстичу измену материја, одржавају ниво шећера у крви уравнотеженим, снижавају ''лош'' холестерол, делују умирујуће на нервни систем, смањују ризик од добијања рака. Употреба целог зрна у исхрани даје организму енергију (због високог садржаја сложених угљених хидрата), подмазује зглобове, помаже детоксикацији. Садржај угљених хидрата у целом зрну већине житарица прелази 70%, беланчевина од 10-17%, масти од 1,5-10%, витамина и минерала до 2%, садржи и висок проценат целулозних влакана и амино киселина.

обарено у што мањој количини воде и кувано, али тако да се задрже сви хранљиви састојци.

Поврће

Висок проценат сложених угљених хидрата сврстава поврће у енергетски високо квалитетну храну, а ензими, витамини, минерали и беланчевине од поврћа чине градитеља ћелија одговорног за обнову организма. Најбоље га је узимати у сировом стању, у облику салата, цеђених или кашастих сокова, затим благо обарено у што мањој количини воде и кувано, али тако да се задрже сви хранљиви састојци.

Добро се комбинује са свом осталом храном (житарицама, беланчевинама, мастима и др.) осим са воћем, па је пожељно да се приликом припремања јела, посебно сокова, воће и поврће не мешају. Изузетак су парадајз и краставац, због изузетно високог садржаја воде, па се могу узимати и са воћем.

Воће

Воће спада у посебну групу намирница које се, са појединим изузецима одликују:

малом енергетском вредношћу

великим садржајем воде малом количином протеина и масти

знатним садржајем угљених хидрата и целулозе

богатством минералних састојака и витамина, као и садржајем других храњивих састојака као што су ензими, киселине и танини.

(Наставак у следећем броју)


16

ДУХПВНПСТ

ДРУШТВП

Исповести штићеника центра Црна Река (3)

Д. К. (48), Сарајевп

Рођен сам 1960. године у Сарајеву. Први пут сам узео хероин у деветнаестој години. Пре тога је ишло по устаљеном шаблону: артани, хашиш и мархуана. Од тренутка када сам пробао хероин он постаје најважнији део мoг живота. Имао сам пристојан посао у УНИС-у, радио сам у финансијском сектору и живео као јединац са родитељима до 27 године. Тада добиjам свој стан. Сво време био сам на опијатима: хероину, метадону, морфину и опијуму. Долазио сам у додир са законом због обијања апотека, крађа и поседовања дроге. Неколико пута сам био на лечењу у Београду у свим могућим клиникама из којих сам излазио неизлечен.

Рат у Босни и Херцеговини ме је закачио и остајем у том лудилу три и по године. Постајем прави зависник и долазим до ситуација тоталног лудила. Тада се ишло по дрогу у друге делове града, а током тих одлазака безброј пута сам могао изгубити главу. Током целог рата дроге је било у изобиљу. Крај рата дочекујем као избеглица, а моја агонија се наставља у Београду, на Палама и у Источном Сарајеву.

Да би дошао до пара крадем аутомобиле и растурам лажан новац и тако доспевам у затвор три месеца. По изласку завршавам у београдској клиници у Драјзеровој улици. Године 2000. враћам се у Сарајево и продајем свој стан. Када сам потрошио паре јављам се на клинику за борбу против зависности у Сарајеву где се скидам метадонском терапијом и одлазим у „Рето центар― у Загребу.

Тамо остајем три дана, враћам се у Сарајево и настављам по старом. Пристајем на метадонско одржавање на којем остајем две године. Потом одлазам у заједницу у Марјановац, где остајем осам месеци. Самовољно напуштам и настављам по старом наредне две године. Захваљујући савету једног лекара и пријатеља ступам у контакт са центром Црна Река. Постепено се скидам са метадона, спида, екстазија и апаурина.

У септембру 2007. долазим у центар Црна Река. Ту сам превазишао кризу уз помоћ старијих колега и њиховог искуства, као и неопијатске терапије После једног месеца одлазим у други камп код Лознице у село Дворска. Ту се налазим већ 17 месеци.

Знам да вас највише занима шта ме то још овде задржава. Мени је најбитније да још неком осим мојих родитеља стало до мене, али са разликом што је њихова пажња била извитоперена, а овде ми се нуди истинска хришћанска љубав. Живећи овде по програму оца Бранислава учимо да постанемо људи у свој својој лепоти. Учимо да се што искреније кајемо, нуди нам се замена за дрогу-Христово учење. Често кад размишљам, наркомане видим као малу децу која у руци држе нож. Када неко хоће да га узме дете га не да, док не добије нешто интересантније. За мене замена за тај нож (дрогу) је Бог. Није нимало лако, јер је веома тешко сам себи помоћи.


Живећи овде по програму оца Бранислава учимо да постанемо људи у свој својој лепоти, да се што искреније кајемо и нуди нам

се замена за дрогу Христово учење


17

ДУХПВНПСТ

Чуда владике Николаја (3)

ВЛАДИМИР РАДПСАВЉЕВИЋ

Исцељење оца владике Николаја

У сећањима становника села Лелић остала су сведочења о чудима која је владима Николај чинио за време овоземаљског живота. Тако су и ова три чуда сачувана од заборава. Једном када је владика Николај дошао у Лелић затекао је свог оца на болесничкој постељи. Посетивши свога оца рекао му је: „Мораш да оздравиш, доћи ће ти гости, а ко ће да их послужи―. Затим је владика клекао крај кревета, главу прислонио на груди свога оца Драгомира и у себи се молио. После пола сата Драгомир је устао потпуно здрав из кревета. Увече су дошли гости које је владика Николај најавио и Драгомир им је испричавши овај догађај нагласио да се по први пут у животу уплашио од свога сина.

Пророчанства владике Николаја

Приликом једне посете Лелићу владика Николај је посетио и свога рођака Саву. Отац Саве Велимировића је био Љубомир који је владику у детињству спасао од хајдучке одмазде. Сава се владици пожалио на свога зета, који је истерао његову сестру из куће и довео другу жену и рекао да би га радо убио из освете. Владика му је рекао да не ради тако нешто и да ће се Бог постарати за све. После неколико дана Савин зет је погинуо.

Том приликом владика је Сави рекао да ће доћи време када ће из своје куће гледати шта се ради у Америци.

Испраћајући владику, Сава је својој сестри Милени рекао да је то немогуће и да је изгледа владика од превеликог рада умно оболео. Када је први телевизор стигао у село Лелић, Милена и Саво су схватили о чему је владика говорио.

је. Тада јој је рекао: „Бог и Свети Никола нека те исцеле по твојој вери―. Сутрадан је жена после лекарског прегледа саопштила да је болест отклоњена. Тих дана у тој цркви је владика написао три чувене беседе по називом: „У сенци немачких бајонета―. одговрио: „Бог је онај који исцељује, ја сам само убоги слуга―. Тада је та жена испричала владици сан у којој је речено да ће баш он да је исцели. Бладика је тада узео бошиљак умочио га у уље и помазао је. Тада јој је рекао: „Бог и Свети Никола нека те исцеле по твојој вери―. Сутрадан је жена после лекарског прегледа саопштила да је болест отклоњена. Тих дана у тој цркви је владика написао три чувене беседе по називом: „У сенци немачких бајонета―.

(Наставак у следећем броју) Исцељење болесне

жене у Бечу

Почетком 1945. Године владика Николај је боравио у Бечу. Чим је дошао у Беч владика је посетио малу српску цркву посвећену Св. Николи. Жена која је чистила цркву и палила кандила у цркви се обратила владици са молбом да је исцели од ттешке болести. Он јој је одговрио: „Бог је онај који исцељује, ја сам само убоги слуга―. Тада је та жена испричала владици сан у којој је речено да ће баш он да је исцели. Бладика је тада узео бошиљак умочио га у уље и помазао

Исцељење болесне жене у Бечу

Почетком 1945. године владика Николај је боравио у Бечу. Чим је дошао у Беч, владика је посетио малу српску цркву посвећену Св. Николи. Жена која је чистила цркву и палила кандила се обратила владици са молбом да је исцели од тешке болести. Он јој је одговорио: „Бог је онај који исцељује, ја сам само убоги слуга―. Тада је та жена испричала владици садржај сна у којој је речено да ће је баш он исцелити. Владика је тада узео босиљак, умочио га у уље и помазао је, рекавши: „Бог и Свети Никола нека те исцеле по твојој вери―. Сутрадан је жена после лекарског прегледа саопштила да је болест отклоњена. Тих дана у тој цркви је владика написао три чувене беседе по називом: „У сенци немачких бајонета―.


У сећањима становника села Лелић остала су сведочења о чудима која је владима Николај чинио за време

овоземаљског живота, тако су и ова три чуда сачувана од заборава


18

ДУХПВНПСТ

Светиње Подриња (7) - Манастир Рача

ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ

У досадашњим путописима о светињама српском народа, стиче се утисак да су неправедно и у мањем интензитету описане светиње Подриња. Овај по многима најлепши део Србије итекако обилује старим манастирима, црквама и светилиштима. Једна од тих светиња је и манастир Рача. Налази се поред града Бајина Башта, на обронцима планина Таре и надомак реке Дрине. Територијално припада епархији Жичкој.

Историја- По народном предању манастир је задужбина краља Драгутина. Манастирска црква, посвећена Вазнесењу Господњем, је неколико пута рушена и обнављана, а данашњи изглед датира из 1826. године.

У периоду од XVII па до првих деценија XVIII века у Рачи активно ради преписивачка школа. Путописци описују да је у том времену чак триста калуђера радило на преписивању књига.

Током сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем део братства манастира Рача прелази у Аустрију. Захваљујући управо великом раду рачанских калуђера очувано је српско културно богатство у изгнанству. Најпознатији рачански калуђери у том периоду су: Јеротеј Рачанин, Кипријан Рачанин и Гаврило Стефановић Венцловић.

Пред сами Први српски устанака манастир је обновио игуман хаџи Мелентије Стефановић. Током устанака хаџи Мелентије постаје један од вођа устанка против Турака. Године 1813. Турци

спаљују манастир као знак одмазде. Милош Обреновић га обнавља 1813. Године. Током Другог светског рата у манастиру је чуван најзначајнији српски споменик културе Мирослављево јеванђеље. За време рата бугарска казнена експедиција је спалила све манастирске објекте. Манастир данас- После Другог светског рата уследила је велика обнова манастира, која је у току и дан - данас. Рача је данас веома посећена због историјске и културне важности за српски народ, као и близине туристичког одмаралишта на планини Тара. У манастиру постоји музеј који похрањује бројне експонате из богате историје ове подрињске светиње. Најпознатији експонати овог музеја су хаџи Мелентијева каса и застава из Првог српског устанка. Рача је тренутно мушки манастир.

Захваљујући великом раду рачанских калуђера очувано је српско културно богатство, а међу њима најпознатији су: Јеротеј

Рачанин, Кипријан Рачанин и Гаврило Стефановић Венцловић


19

ДУХПВНПСТ

ЗПРАН ПЕТРПВИЋ

Преподобни Петар Коришки

Радуј се Србијо и народе српски, јер те је Господ благословио непроцењивим богатством, својим угодницима и Светитељима, заштитницима и исцелитељима, великим и предивним светилима васцелог православног света. Преподобни и богоносни отац наш Петар Коришки, диван драгуљ и велики чудотворац, наш је благослов, ослонац и заштитник јер својом љубављу и милосрђем постаде мирна лука за све невољне које вали живота непоштедно ломише, од времена у коме живеше до данашњих дана. Роди се Свети Петар између 1211. и 1215. године, од побожних и богатих родитеља, у селу Уњемир, у предивном крају Диоклитије Хвостанске. У том благословеном селу беше пет манастира и неколико цркава. Богоносни Петар од ране младости заволи Христа и за разлику од својих вршњака време провођаше у молитви и посту. После очеве смрти реши да пронађе опитног монаха и да уз њега проведе свој земаљски живот али после мољења своје мајке и сестре, а ради своје послушности, остаде у родитељском дому. До данашњих дана је остало предање о великој Петровој незлобивости и кроткости. Наиме, чак су и птице небеске слетале на њега и чупале му косу али се никад није бранио да се не би некако огрешио и да се, док је обрађивао земљу са ћоравим, престарелим волом никада није наљутио нити подвикнуо на вола.

Убрзо по мајчиној смрти, одлучивши да се повуче у тиховање, раздели своје имање сиромашнима и предложи својој сестри Јелени да се уда и да је збрине не желећи да је остави саму.

предложи својој сестри Јелени да се уда и да је збрине не желећи да је остави саму. Јелена то одби и такође изрази жељу да сачува девственост и да се и она преда подвигу. Заједно отиђоше у оближњи манастир Петровицу, задужбину Светог краља Уроша, код опитног старца где време проводише у великом подвигу и где прими монашки постриг. Међутим, у Светом Петру се још више разгори љубав за подвижништвом па намисли тајно да напусти сестру и да се удаљи у пустињу. Чим покуша да оде сестра га примети и брзо сустиже. Путујући, стигоше до високе горе изнад града Призрена, поврх села Кориша. Уморни од пута застадоше да се одморе и када му сестра заспа, Свети Петар ватрено се помоли за своју сестру и њено спасење и одбеже још даље у гору, у део звано ''Света'' где се настани и од тог тренутка, речи су ништавне да опишу труд, дела и подвиге Светог Петра јер од тада почиње светитељски живот Петров. Једно време, бежећи од људске славе, настани се у Црној Реци да би се коначно настанио у месту свог подвига, на гори изнад Корише, где основаше свој манастир, у који долазише многи ради молитве и помоћи.

Слави се 5./18. јуна Преподобни и богоносни отац наш

Петар Коришки , диван драгуљ и велики чудотворац, наш је благослов, ослонац и заштитник


20

ДУХПВНПСТ

долазише многи ради молитве и помоћи. Упокојио се мирно 5. јуна 1270. или

1275. године у својој испосници. У ноћи када се упокојио монаси видеше обасјану испосницу и чуше умилно појање безброј појаца. Господ прослави његове мошти где се дешаваше чудесна исцељења и које почеше обилно да миомиришу. Са свих страна почеше невољни да долазе, без обзира на веру и свима Свети Петар помагаше и исцељиваше их од болести.

После пропасти српског царства и услед велике најезде Арбанаса, 1709. године, мошти Светог Петра пренете су из Корише у манастир Црна Река, где се и данас налазе и где, чудесно, свакодневно свети Петар брзо помаже свима који му се са вером обрате.

Драга браћо и сестре, болује ли неко међу вама, немаштина Вас притискује или имате неки нерешив проблем, не часите, овог тренутка, са вером, љубављу и скрушености помолите се Светом Петру и реците му тугу своју и по вери вашој, помоћ и испуњење молитви ће брзо стићи, верујте, јер је богоносни и преподобни Свети отац наш Петар, свагда милостив и милосрдан.

Заступништво Богородице

ЗПРАН ПЕТРПВИЋ

Мислиш ли чедо, да те не чујем, кад ми се у болу своме обраћаш?

Мислиш ли да си заборављен и да молитва твоја не стиже до мене?

Када срце твоје испуни туга и немир овлада твојим срцем, сузе твоје да не видим и уздисаји твоји да нису преда мном?

Када си потиштено, чедо моје и када са вапајем управљаш лице своје ка мени, мислиш ли да равнодушно гледам на твоју патњу.

Знај чедо моје, да сам уз тебе у сваком тренутку твога живота, бол твоју да знам и да саосећам са тобом.

И пре него што ми се обратиш, знај да се молим за тебе и да те заступам пред Сином Својим.

Мораш разумети, чедо моје драго, да из велике љубави према теби и ради твога спасења, ниси остављено и зато ти је послато ово искушење, као израз велике љубави и бриге о теби, да би се пробудило и почело да бринеш о души својој, коју си унизило бригом само о световном, само о земаљским потребама, а на једино потребито, на спасење своје душе, си заборавило.

Кроз твоје отрежњење и повратак под окриље Сина Мога, Преблагословеног Господа и Спаса Исуса Христа, поред задобијања благодати и дара Духа Светога, избавићеш се и од свих потешкоћа које те смућују и жалосте душу твоју.

Схвати чедо, да је пут у Царство Небеско узан, испуњен многим искушењима и страдањима, али је награда за све који остану истрајни, неизрецива и неописива, вечни живот са Творцем свега постојећег, Васкрслим Сином Мојим.


21

ДУХПВНПСТ

Поуке аве Јустина

Кад је кроз шест месеци Господ био распет, Он је сишао у пакао, у ад, у царство смрти са својом човечанском душом. Тело Му је лежало у гробу, а Он је душом Својом пуном Бога сишао у царство смрти. Гле, какво је то било изненађење за све душе свих људи у царству смрти, када су угледали Бога у души човековој како блиста јаче од свих сунаца које ми људи можемо замислити. Ко не би поверовао у Њега, ко? Када се Он јавља тако пун Вечне Истине, Вечног Живота, Вечне Правде, у царству смрти. Јавља се као победник смрти. И пошто царство смрти није могло да држи Бога, Који је био у души Исусовој, да држи Бога у својим рукама, распало се царство смрти од Божанства Христовог, од душе Његове Пресвете, у којој је био сав Бог. И Господ је извео из царства смрти све, који су поверовали Претечи пре тога и поверовали у Господа Христа да је Он Истинити Бог у свим световима.

* * *

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ Православља, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. То никада није могао, не може, нити ће икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

ПРЕППДПБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

* * *

А кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао. Јер човеком, освећеним у Цркви Светим тајнама и Светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар, и материја. А уз то иде и ова радост: мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста ―Христов мирис Богу― (2.Кор. 2,15), миришу на Бога, на небо. Еванђелска је истина: грех је човеков – смрад пред Богом; и сваки грех смрди из ђавола. Кроз Свете тајне и Свете врлине хришћани постају ―Христов мирис Богу.‖

* * *

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

манастирима. Тако се и у скиту Свете Јелисавете чувају стари обичаји, где се рестаурирају старе књиге и повезују нове. Посебно се води рачуна да се старе богослужбене књиге сачувају. На горњем спрату конака једна соба је одређена као радионица за иконописање, док се у другом делу конака спремају и пеку просфоре. Непосредно поред конака смештена је кошница од кога се прави квалитетан мед.

Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз

благодатне подвиге


22

РИЗНИЦА

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ

„Гласова“ ризница

ДОЗИВАЊЕ

Дозивах те у мислима, мисли се изгубише;

Дозивах те у сновима, снови се уснише.

Дозивах те на јави,

крик ми замре у грлу.

ЛУТКА КОЈА ПИШЕ ПИСМА

На улици у Берлину сретну се 1923.

године Франц Кафка и једна уплакана девојчица. Он је упита зашто рони сузе. Девојчица му објасни да је изгубила лутку. И сам очајан и болестан, Кафка смогне снаге да је утеши: лутка није изгубљена. Видео је како је прошла поред њега. Лутка је у пролазу успела да му каже да је отишла на пут.

Девојчици је одмах било лакше. Чак се и насмешила. А да је заиста увери да је није преварио, Кафка је после извесног времена девојчици, у луткино име, написао писмо. И касније се лутка из разних градова јављала да јој каже како јој је тешко без ње.

(„Политикин Забавник“, 1985.)

МИСЛИ ВЕЛИКАНА

Егзистенција сваког људског бића

могла би бити слична реци - мала на почетку, уско утиснута између својих обала, она страсно јури преко стена и преко водопада. Постепено, река постаје шира, обале се повлаче, воде теку мирније и, на крају, без неког видљивог престанка, оне се уливају у море и безболно губе своје индивидуално постојање.

обала, она страсно јури преко стена и преко водопада. Постепено, река постаје шира, обале се повлаче, воде теку мирније и, на крају, без неког видљивог престанка, оне се уливају у море и безболно губе своје индивидуално постојање.

(Бертранд Расел, Како да старимо) Немај новца, имај добрих људи да

живиш са њима. (Руска народна изрека)

Постоји у васиону неко језгро откуда

ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредност. Онај који у себи ту веру осећа се снажан, рад му чини радост, јер се сам осећа једним тоном у хармонији.

(Никола Тесла)

Младост без идеала била би као пролеће без цвећа.

(Жан Паул)

Жалим прошлост, надам се будућности, незадовољан сам садашњошћу, то је мој живот.

(Петар Иљич Чајковски)

Ценим нова пријатељства, она су љубав која нам је увек потребна, али стара пријатељства су више него љубав, јер су део нас самих.

(Меша Селимовић)

Не одлучује атомска бомба већ срце човека. (Алберт Ајнштајн)

Ценим нова пријатељства, она су љубав која нам је увек потребна, али стара пријатељства су више него љубав, јер су

део нас самих.


23

КУЛТУРА

Приказ филма - „Кит“


„Љубав је једина снага коју не можете контролисати.“

У данашњој филмској уметности

тешко можете пронаћи неко ново дело које је оригинално и неподложно клишеима, као што је нпр. „холивудски хепи енд―. Свако филмско остварење које не подлеже оваквим стереотипима, вредно је помена и похвале. Следујући томе у овој критици биће представљен независни амерички филм „Кит―, произведен 2007. године.

Ако будете гледали филм од почетка, чиниће вам се да је то поприлично стереотипна прича

поприлично стереотипна прича са почетка ових редова. Типична америчка― тинејџ― причица о најпопуларнијој девојци у школи, њеном момку, перспективом и паметном штреберу и чудном младићу по имену Кит. Посебна вредност овога филма је у томе што редитељ не открива целу причу од почетка, већ нам одговор даје на самом крају. Ликови из овог филма са својим карактерним особинама су изузетно занимљиви. Кит болује од леукемије и ускоро умире, а девојка је незадовољна собом, схватајући да само испуњава снове својих родитеља.

Како то обично бива у људском животу, Кит је огорчен светом и људима и као неку врсту своје опоруке, поставља себи за циљ да девојци покаже узалудност њеног живота. Када се открију све карте, и Кит и девојка схватају узалудност живљења без љубави. Колико год то било апсурдно после мржње почињу да воле једно друго.

И таман када очекујете хепи енд, снови и лепота се распршују и показује се ништавило овога живота. Кит умире, а девојка полази на пут без повратка. И колико год то изгледало немогуће у стварном животу, изгледа да је у праву лајт мотив филма: „Љубав је једина снага коју не можете контролисати.― Исто тако чини нам се и као тачан стих „Све праве љубави су тужне―.

Препоручујући овај изузетно квалитетан филм нашим читаоцима, од срца одајемо признање ауторима овог маестралног дела.

Колико год то изгледало немогуће у стварном животу, изгледа да је у праву лајт мотив филма: „Љубав је једина снага коју

не можете контролисати“


24

КУЛТУРА

Приказ књиге Телевизијска критика

БУДИМИР КПКПТПВИЋ ПАНТЕЛИЈА ПЕТРПВИЋ

„КО ЈЕ КО У НЕДИЋЕВОЈ СРБИЈИ“

Крајем ове године из штампе је изашла изузетно вредна и достојна пажње књига ―Ко је ко у Недићевој Србији―. Аутор ове драгоцене студије Сима Ц. Ћирковић је уложио велики труд и описао готово све личности у Недићевој Србији, у периоду од 1941-1945. Посебна вредност ове књиге је у томе што је сам аутор схватио величину Недићевих дела и његових сарадника и по први пут у српској историографији прикупио биографије свих виђенијих људи овога времена без икаквих идеолошких баријера какав је до сада био случај код наших историчара.

У првом делу књиге аутор је на основу доступне литературе и архивске грађе дао потпуне биографије готово свих значајнијих људи овога времена. За нас је посебно значајно што је ту уврстио и великане чији је живот осветљен у издањима нашега Центра, као што су свештеномученик Митрофан Матић и генерал Љуба Бабић. Аутор ове књиге се није задржао само на епохи о којој пише, већ је описао у потпуности и њихов живот пре Другог Светског рата, напредовања у служби, па чак и порекло њихових супруга. За разлику од претходних историчара који су ову епоху описали кроз уску комунистичку призму виђења ствари, Сима Ц. Ћирковић је и поред свих препреки дао одличан, објективан и у потпуности тачан опис ове епохе.

Одајући признање овом заиста вредном раду, које у потпуности мења слику о овом периоду српске историје, од срца Вам препоручујемо ово заиста ремек дело српске историографије.

„ТРЕНУТАК ИСТИНЕ“ У данашњој ери савремене

комуникацији поред интернета сигурно највећи медиј је телевизија.

Пажљивом анализом телевизијског програма у Србији и најнестручнији гледаоци доћи ће до алармантних чињеница. Осим турбо-фолк музике, прича о исто таквим турбо-фолк „звездама―, „ријалити― емисија, црних хроника, политичких свађања, плитких домаћих серија и латино-америчких сапуница, ретко ћете шта видети. Ја би Вам у овој краткој критици навео само један пример. На тзв. „ружичастој― („Пинк―) телевизији емитује се квиз „Тренутак истине―. Човек стварно треба да има јак стомак да би могао остати сат времена гледајући овакву скарадност. Описаћу Вам кратко ово чудо. Приучена водитељка као највећи морални суд испитује учеснике о приватним детаљима њиховог живота. Дивног ли чуда да се у овом „квизу― до сада није појавио нико нормалан, већ су то биле само проститутке, манијаци, лопови, перверзњаци и барони Митхаузени. И таман кад помислите да се више не може смислити ништа прљавије, приучена водитељка поставља питања које је по мени толико нељудско и антицивилизацијско. Наиме, девојку која жели да заради „фантастичних― пет милиона водитељка пита: „Да ли сте уживали док Вас је Ваш отац сексуално злостављао?―

После овога конкретног примера питам се за шта нас сматрају творци овога чуда. Ја би рекао за мајмуне, а то и јесмо ако допустимо оваквим да нам испирају мозак.


25

ППЕЗИЈА

Амин

БПРА ЂПРЂЕВИЋ

Запали свећу за покојне, за нашу изгубљену срећу.

Наше су душе сад спокојне, молим те, бар једну свећу.

Ја ти помоћи стварно не могу,

мисли на будућу децу. Иди у цркву, помоли се Богу,

наравно и своме Свецу.

На дну сваке јаме, чаме кости саме и говоре кости:

Боже им опрости!

На дну сваке јаме, чаме кости саме,

Боже, опрости им све!

Тако ми среће и очињег вида, тако ми додира и слуха.

У име Оца, и Сина и Светог Духа,

амин!

Магдалена

МИЛЕТА ЈАКШИЋ

Сврши се најзад крвава драма...

Свет се разиђе... Никог не беше:

Онесвешћену Матер однеше— Крај Распетога оста сама

Од Њему верних људи и жена— Она, грешница, Магдалена.

Крај његових је ногу клекла— Румена крв је из њих текла...

Некад је на њих скупоцен лила Нард,

А сад им грдне ране мила Очајних суза горком росом, С њих отирала својом косом

Крв...

Најзад јој стражар приђе ближе... Опомене је да се диже

И отера је сузну, бледу...

Ал' одједном на путу Докле још беше на доглéду,

Кад су на њену косу жуту Заходног сунца зраке пале—

Он опази где носи Црвене руже у златној коси.

Грешница из Магдале.


26

ППЕЗИЈА

Васкрс Србије


Божић

БЛАГПЈЕ РПГАЧ

Са истока зора блиста,

светлост таму потискује, јека звона одјекује,

цар Николај води Христа.

Погледајмо ка истоку, погледајмо у Русију. Небеса нам поручују, Христос иде у слави.

Носе зраци православља,

брижан поглед Светог цара, до малене Србије,

где се светло с' тамом бије.


Немањића задужбине,

крстови са висине, и жишци мали из кандила

таму адску разгоне.


Једна зрака са истока, на планину Цер пала,

и пали ватру небеског сјаја да светли црква цара Николаја.

Погледајмо ка истоку, погледајмо у Русију. Небеса нам поручују,

Христос иде у слави.

То је најлепши празник Који се на земљи догоди,

А како и не би био Тада се Христос роди.

Било је и других празника,

Оних из ране младости, Али су божићни дани Наше највеће радости

Сећам се очевог лика

Док бадњак у кућу уноси, Сви му са житом из сита Сипамо радост по коси.

Весело тече Бадње вече

И зори у сусрет хрли. Тек што смо први сан уснили Већ нас божићно јутро грли.

Мајка чесницу меси

И у њу новчић ставља Богу се молећи тихо

Да буде срећа и здравља.

Слама по кући просута Топло је, бадњаци греју

Напољу као у бајци Сребрне пахуље веју.

Пламте јутарње свеће Мирис тамјана годи. Љубе нас отац и мати

И кажу: „Христос се роди!“


27


Српско православно село у склопу нашега Центра Акциони план за изградњу села, предвиђа завршетак радова

до краја 2010. године. Уколико желите да се укључите у изградњу српског православног села придружите нам се


У новој 2010. години Духовно-национални центар проширује своју делатност и са благословом СПЦ-е отпочиње пројекат изградње српског православног села у оквиру нашега Центра. Оно ће бити слично руским националним камповима, као и етно селима која су недавно направљена на територији Србије (нпр. етно село „Мећавник― на Мокрој Гори). У тексту који следи доносимо Вам делове акционог плана, који је направљен у сарадњи са стручњацима из градитељства.

Инфраструктура

У овој години планирају се следећи грађевински пројекти:

1. Доградња и завршетак храма Светог цара Николаја

2. Реновирање до пола подигнуте зграде у близини храма и адаптирање исте у парохијски дом

3. Завршетак етно комлекса (стил из XIX века) у којем ће бити седиште Центра

4. Допремање и уређивање пет старих српских вајата

5. Проширивање постојећих капацитета на пољопривредном добру за производњу животних намирница (воће, поврће и животиње)

6. Ископавање рибњака за потребе Центра и радови на уређењу шумског комплекса поред Центра

7. Изградња двадесет монтажних кућа за породице које би живеле у Центру

8. На један километар од Центра постоји извор лековите воде за стомачна обољења и лековито блато за лечење реуме и ишијаса. У договору са власником земљишта становницима села обезбедити

Центру 8. На један километар од Центра

постоји извор лековите воде за стомачна обољења и лековито блато за лечење реуме и ишијаса. У договору са власником земљишта становницима села обезбедити лечење у овој бањи

После завршетка грађевинских

радова организовати производњу хране, довољне за живот 50 људи у Центру. Та храна би била искључиво органског порекла, здрава и природна. Пустити у рад воденицу која се налази у склопу Центра, која би становнике српског православног села снабдевала брашном.

За почетак населити прве заинтересоване, који би помогли у изградњи Центра и пружити им пуну подршку. Обезбедити високонапонску струју, водоснабдевање, телефонску везу и машине потребне за радове у Центру.

Етно комплекс


28


Начин живота

По завршетку инфраструктурних радова организовати живот у селу по следећим тачкама:

1. Редовна богослужења 2. Живот по правилима Центра, која

ће бити дефинисана у правилнику 3. Честа предавања, трибине,

саветовања, пројекције филмова и књижевне вечери

4. Саборно празновање великих православних празника

5. Обележавање великих датума из наше историје

6. Успостављање добрих односа са цивилним властима и патриотским, хуманитарним и културним организацијама (Црвени крст, Центар за социјални рад)

7. Помагање и збрињавање сирочади, избеглица и изнемоглих

8. Обезбедити духовника који би вршио редовна богослужења у Центру и помогао житељима српског православног села у православном начину живота

9. Организовати ходочашћа по српским светињама

10. Правити саборе православне омладине и скупове православних родољуба неколико пута у години, а обавезно за празник Св. царске породице, 17./4. јула

11. Обогатити библиотеку Центра са књигама духовне и националне садржине

12. Центар опремити са савременом рачунарском опремом и омогућити квалитетну интернет везу, која ће бити доступна свим члановима српског православног села

13. Наставити информативну делатност и обавештавати јавност о животу у православном селу. У ту сврху повећати и издавачку делатност

Акциони план за изградњу села,

предвиђа завршетак радова до краја 2010. године. Уколико желите да се укључите у изградњу српског православног села или да постанете његов становник, придружите нам се. Све информације можете добити телефоном на број: 015/849-269 или електронском поштом на: [email protected]. Уколико желите да финансијски помогнете ово богоугодно дело на располагању вам је динарски жиро рачун нашега Центра: 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци, филијала Лозница. Имена свих приложника биће помињана на свим богослужењима у храму Св. цара Николаја и остаће у трајном сећању.

Зидови храма

Актуелне вести

Обавештавамо наше цењене читаоце да је поново у рад пуштена интернет презентација нашега Центра www.romanovi-srbija.org.rs. На овој презентацији се можете благовремено и исправно информисати о животу Духовно-националног центра.

Нашем сараднику Звијездану

Игњићу, од срца честитамо на успешно одбрањеној магистарској дисертацији, желећи му још пуно успеха у научном раду.

mailto:[email protected]

http://www.romanovi-srbija.org.rs/


29


Писма читаоца

Фотографија месеца

Гл

ас

са

Це

ра

-кр

еа

ти

вн

и т

им

Желим да Вам искажем велико дивљење поводом излажења часописа „Глас са Цера―. Прави часопис у право време! У ово времену агоније и губитка моралних и духовних вредности постали сте глас вапијућег у пустињи. Одлични текстови, анализе, као и саговорници чине часопис примамљивим и изузетно поучним. Ви сте један од ретких часописа који вреди читати „од корица до корица―. Пошто Ваш часопис читам преко интернета похвалио би и одличан садржај самога сајта и фотографије. Само напред и наставите како сте почели. Господ Бог и Ваш Светитељ заштитник цар Николај ће Вам сигурно помоћи на путу духовног и националног просвећивања нашег напаћеног српског народа.

Иван Арсеновић, Чикаго, САД

На интернет порталу нашега часописа: www.glassacera.wordpress.com постоји опција коментарисања текстова. У сваком броју објављиваћемо најбоље коментаре.

О поштовању кума код Срба: Све чешће се код нас на свадбама виђају случајеви где млада има свог кума, тј. куму. То је обично нека другарица из средње школе или тако нешто... Па кад младожења има кума, што и она не би могла имати куму. Још ако и она, кума, на свадбу поведе свога момка, ту се стварно не зна ни ко пије ни ко плаћа, ни ко је кум, а ко кума и онда није ни чудо што се кумови не поштују. Кум је један! Колико ће још проблема у будућем животу бити за тај млади брачни пар, који је на почетку показао своју „савременост―, можемо само претпоставити…

Славиша Милетић

Реаговања

http://www.glassacera.wordpress.com/


30


Претплата

Наградна игра

Због великог интересовања редакција часописа „Глас са Цера― је одлучила да настави наградну игру. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 05. фебруара од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (Народни монах, Милан Недић-Српска мајка и Жртва своје љубави). Наградно питање гласи: Из које земље је била пореклом Св. царица Александра Романов? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: [email protected]

Добитници из прошлог броја су: -Иван Марковић, Београд -Милан Зарић, Ваљево Имена добитника наградне игре ћемо објавити у наредном броју. Срећно!

Ваш „Глас са Цера―

© Духовно-национални центар издавачко-информативна делатност

www.romanovi-srbija.org.rs

Поштовани читаоци, као што Вам је познато, Духовно-национални центар издаје часопис „Глас са Цера― сваког другог месеца, дакле шест бројева годишње. До сада је изашло преко десет бројева нашега часописа које сте добијали бесплатно. Због новонасталих прилика и општег финансијског стања принуђени смо да уведемо претплату на наш часопис. Цена једног примерка часописа од сада ће бити 80 динара (без поштарине), док ће годишња претплата бити 600 динара (са поштарином). Напомињемо да су у нову цену часописа урачунати само трошкови штампања и евентуалне поштарине. Схватајући опште финансијско стање нашег народа ми Вас молимо за разумевање и подршку да би наш часопис наставио да излази. Сва питања о претплати можете поставити поштом, електонским путем или на број телефона наше редакције. Још једном Вам се захваљујемо на разумевању и подршци коју нам упућујете.

Овим путем позивамо све заинтересоване за оглашавање у нашем часопису. Од овог оглашавања имаћете вишеструку корист. Штампана верзија часописа чита се тренутно на подручју читаве Србије, као и у дијаспори. За све заинтересоване нудимо следеће бесплатне погодности:

- лектура текста огласа - графичка припрема огласа

-оглашавањем у штампаном издању добијате гратис оглашавање у

електронском издању - специјални попусти

У понуди су Вам цела стране у часопису, ½ и ¼ стране (црно-бела техника), као и целокупна задња страна (колор). Вашим племенитим гестом помоћи ћете издавање часописа а Ви ћете добити нове интересанте за Вашу делатност. Све информације можете добити на број телефона: 062/979-9707 и e-mail: [email protected].

Огласи

Глас са Цера 13 број

Documents