FTN, Departman za arhitekturu i urabnizam

Master kurs: Istraživanje u arhitekturi i urbanizmu

Školska 2009/10. godina

Nastavni predmat: Teorija i kritika arhitektonskog dela

Dragana Mandić1

ARTIKULACIJA ARHITEKTONSKE FORMEU OBLIKOVANJU GRADOVA U PERIODU POSTMODERNOG DOBA

Apstrakt: Tradicionalni grad karakteriše mreža urbanog tkiva koja naglašava otvorene prostore definisane rasporedom zgrada u nizu čiji su volumeni postavljeni u drugi plan. Nasuprot tome, modernistički grad - u - parku je komponovan od izdvojenih zgrada čiji su volumeni u prvom planu, a njihovo smeštanje u parkovski pejzaž potiskuje prostor koji je objektima definisan. Kontekstualizam1 nastaje u periodu kritike funkcionalizma kao pokušaj pronalaženja srednjeg rešenja između ova dva tipa urbane forme i stvaranja grada koji je sposoban da se razvija u budućnosti.2 U cilju stvaranja podsticajnog okruženja u kome se ne gubi psihološki osećaj za orijentaciju, kontekstualizam potencira vraćanje gradu kao skupu objekata, uzimanje u obzir deformišućih sila okruženja i uravnoteženo uklapanje objekata u kontekst. To sve kao posledicu ima ponovno razmatranje pitanje arhitektonske forme kao konstitutivnog elementa grada. Osnovni cilj ovog rada jeste kritički osvrt na teorijska razmatranja značaja arhitekture u urbanoj formi grada, koji su osnovni principi takvog pristupa u urbanističkom projektovanju i koliko su oni uspešan način za rešavanje brojnih urbanih problema savremenog doba.

Ključne reči: arhitektonska forma, urbana forma, kontekst, kontekstualizam

Svaka sredina u celovitom domenu svoga vremena shvata arhitektonsku formu na svoj način. Zajedničko za sve sredine, barem kada je u pitanju tradicionalni način građenja, je to da su arhitektonska forma i mesto gradnje uvek bili povezani. Realizacijom ideja vrtnog grada3 i funkcionalnog zoniranja4, grad komponovan od slobodnostojećih objekata, smeštenih u parkovski pejzaž uz „specijalizaciju“ gradskih sektora, ukida večiti dijalog sa svojim kućama, a prostori koje zgrade definišu prestaju da budu naglašeni. Dolazi do njihove dezintegracije, gubi se „osećaj za mesto“ i orijentaciju, vladaju vizuelni haos i odsustvo karaktera. Teoretičari postmodernog doba navode da je jedna od osnovnih slabosti moderne arhitekture to što se bavi isključivo apstraktnom organizacijom, ne interesujući se za konkretne prostorne odnose. Kao posledica toga nestaje jasno definisan prostor ulice, trga i bloka, i gube se kompoziciona kao i druge vrednosti urbane forme. Pod izgovorom da forma objekta treba da bude isključivo odraz svoje unutrašnjosti, odnosno da sledi funkciju, i pod pritiskom da će bilo kakvo interesovanje za spoljnji aspekt objekta biti proglašen formalizmom, prestaje dublje interesovanje za fasadu, bilo kao sklopa objekta, bilo kao značajnog elementa u formi grada, a upravo polaženje od takvog stava u projektovanju zaslužno je za otuđenje, monotoniju i nemogućnost identifikacije u našim gradovima.

Nasuprot tome, učimo iz psihologije da je opažanje elementarni proces svesti i psihičkog života uopšte i da „čovekov razvoj zavisi od predstave o relativno stabilnom spoljnjem svetu“ 5, a kako karakter okruženja proističe upravo iz prirode stvari i usko je povezan sa arhitekturom, vraćanje pitanju artikulacije arhitektonske forme u građenoj sredini pod parolom „mi nećemo da izgubimo naše gradove“6 je bilo neminovno.

Jedan od prvih koji je zaslužan za ponovno zanimanje arhitekture za arhitektonsku formu je bio Robert Venturi (Robert Venturi) tvrdeći u svojoj knjizi „Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi“ (Complexity and Contradiction in Architecture) da se svaka građevina mora posmatrati kao međudejstvo unutrašnjih i spoljašnjih sila. „Zid kod njega još jednom postaje mesto gde se dešava arhitektura“.7 Na reči Luisa Kana (Luis

1 Dragana Mandić, studentkinja master kursa Istraživanje u arhitekturi i urbanizmu, Fakultet tehničkih nauka, Trg Dositeja Obradovića 6,

21000 Novi Sad, (dralema@gmail.com)

1

Kahn) koji postavlja pitanje „šta jedna zgrada želi da bude“ on dodaje „šta arhitekta želi da njegova zgrada bude“, čime jasno pokušava da inicira smrt purizma i ortogonalnog shematizma moderne arhitekture.8

U isto vreme izlaska Venturijeve knjige, u Italiji se pojavljuje „Arhitektura grada“ (The Architecture of The City) teoretičara i praktičara Alda Rosija (Aldo Rossi). I jednu i drugu knjigu povezuje pitanje kontekstualizma, odnosno povezanost objekta sa svojim okruženjem, tzv. kontekstom. Venturi to pitanje tumači kao „odnos povezanosti arhitektonske forme prema njenoj sredini“ dok je Rosi definiše kao arhitektonski „govor“ pojedinog dela koje je uvek element opširnije „priče“ grada.9 Primena ovakvog principa u projektovanju poteže pitanje toga šta su sve uticajni faktori na arhitektonsku formu, kakva ona treba da bude i na koji način ona sama utiče na svoju okolinu. Nakon dugotrajnog proučavanja grada kao funkcionalne strukture, Aldo Rosi je bio jedan od prvih koji se vraća gradu kao prostornoj strukturi i pomalo zaboravljenoj istini da su „neke ideje čisto prostornog karaktera značajno uspele da promene u formi neposrednim ili posrednim delovanjem, vreme i oblik urbane dinamike“.10

Rosi medjutim, istovremeno poteže i pitanje arhitektonske tipologije, uviđajući da se ne može pričati o arhitektonskoj formi, a da se istovremeno ne potegne i pitanje tipa, jer je upravo u tipu sadržana osnovna ideja arhitekture, ono što je najbliže njenoj suštini. Samim tim, konstatuje da se sve arhitektonske forme mogu svesti na tipove i da tipologija ima ulogu u nastajanju forme. Pri tome, on više misli na pitanje tipa posmatranog sa stanovišta prostorne organizacije dok pitanje funkcije ne treba postavljati kada se radi o arhitektonskoj formi, ili barem ne tako kako su to radile pristalice funkcionalizma zalažući se za čisti empirizam, prema kojem funkcije sažimaju formu i jednoznačno utemeljuju urbanu celinu i arhitekturu.11

Revolucionarni element ove Rosijeve arhitekture grada dakle ne leži samo u njenoj formi, već upravo i u modelima njene društvene upotrebe.

Kolin Rou (Kolin Rowe), u svojoj knjizi „Grad kolaž“ (Collage City) iz 1975. godine, kritikujući takođe utopijske elemente modernizma koji zanemaraju važnost ulice, uličnog niza, ulogu arhitekonskog objekta i važnost formiranja jasno definisanog urbanog prostora sa naglašenim otvorenim i zatvorenim prostorima u mreži urbanog tkiva, predlaže upotrebu tzv. kolažnih metafora. Upotreba prisutnih elemenata iz urbanog okruženja sažima na taj način u svom „kolažnom gradu“ i utopiju i neutopiju, i prošlost i sadašnjost.12 Ovakav metod bi trebao da stvari pre svega arhitekturu koja teži komunikaciji „dok poreklo arhitektonskih objekata

1 Pojam se prvi put u arhitektonskoj teoriji spominje 1963. godine u neobjavljenoj magistarskoj tezi „Le Korbizije: Arhitektura urbanističkog planiranja“ Stjuarta Koena i Stivena Harta.

2 Šumaher, T. L.: Contextualism: Urban Ideals + Deformations, Casabella, vol. XXV, br. 359/360, 1971, str. 79 - 86

3 Ideja o vrtnom gradu nastaje krajem devetnaestog veka u Engleskoj kao pokušaj pronalaženja rešenja za smanjenje zagađenosti vazduha u velikim gradovima, koja je nastala kao posledica razvoja industrije. Jedan od vodećih zaznivača te ideje je pored Eugena Fasbendera (Eugen Fassbender) bio Ebeneser Hovard (Ebeneser Howard), koji je u svojoj knjizi „Vrtni gradovi sutrašnjice“ (Garden Cities of Tomorrow)" otvorio novo poglavlje u razvoju gradova. U dvadesetom veku je ta ideja je bila potpuno realizovana potenciranjem izgradnje slobodnostojećih objekata u zelenilu, a fenomen „grada - u – parku“ je najjasnije artikulisao Le Korbizije sa svojim Ozarenim gradom (Ville Radieuse).

4 Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina dvadesetog veka u urbanističkoj teoriji i praksi postaje dominantan princip funkcionalnog zoniranja grada. Princip je bio prisutan još u ranijim konceptima Tonija Garnijea i drugih, a svoj konačan oblik dobija u formulacijama tzv. Atinske povelje, koja je donešena u Atini 1933. godine. Ovom poveljom je proklamovano da grad treba da bude podeljen na pet osnovnih funkcionalnih zona: industrija, stanovanje, trgovina, razonoda i saobraćaj.

5 Ognjenović, P.: Psihologija opažanja, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002, str. 7

6 Šulc, K. N.: Genius Loci, Lotus International 1976, str. 57 - 67

7 Šulc, K. N.: Genius Loci, Lotus International 1976, str. 57 - 67

8 Venturi, R.: Složenosti i protivrečnosti u arhitekturi, Beograd: Građevinska knjiga 1983, str. 31

9 Venturi, R.: nav. delo, str. 21

10 Rosi, A.: Arhitektura grada, Beograd: Građevinska knjiga 2008, str. 23

11 Rosi, A.: nav. delo, str. 46 – 48

12 Elin, N.: Postmoderni urbanizam, Beograd: Orion art 2002, str. 77

2

ubačenih u društveni kolaž i ne mora imati veliki značaj. Da li im je poreklo u Pergamu ili Dahomeju, Detroitu ili Dubrovniku, da li su njihove reference iz XX ili XV veka, ne mora biti važno.“13

Pitanje arhitektonske forme kao konstitutivnog elementa grada istraživano od strane Kristijana Norberga Šulca (Christian Norberg Schulz) nekoliko godina kasnije pruža ipak nešto drugačiji koncept. Prema autoru spoljašnje sile okruženja podrazumevaju i jedan genius loci, tj. da zidovi objekta „treba da budu obrađeni na takav način da, s jedne strane, odražavaju karakter specifičnog mesta, a s druge, taj karakter evociraju.“14

Istražujući poreklo koncepta genis losi, on se poziva na primer Rima za koji kaže da artikulacija forme ne počiva toliko na korišćenju posebnih stilova ili motiva, nego se zasniva na poimanju konkretne prirodne prostorne supstance. Prema njemu, arhitektonska forma mora posedovati lokalni karakter i biti neraskidivo vezana za njen prirodni kontekst pod kojim se ne podrazumeva samo fizička, nego i istorijska i duhvna svojstva koja su u njemu utkana.15

Tumačenje duha mesta kao „činjenice“ koja je unapred data i „činjenice“ sa kojom se treba pomiriti, zahteva postojenje mosta pomirenja izmedju veštačke ljudske imovine i prirodnog pejsaža u kojem se ta imovina zatekla. Proces „pomirenja“, o kojem Kristijan Norberg - Šulc govori, u svojoj osnovi sadrži vizuelizaciju, komplementaciju i simbolizaciju date situacije.16 Vizuelizacija kao izgradnja same prostorne strukture, komplementacija kao dopuna onoga što pejsažu nedostaje i vizuelizacija kao transpozicija značenja mesta u druge medije, osim u samu izgrađenu strukturu, predstavlja trostruku proceduru koja omogućava otelotvorenje jedinstvenosti mesta u Hajdegerovom (Heidegger) smislu reči, prema kome mesto i prostor nisu ni u kom slučaju isti ili zamenljivi pojmovi. Prostor, koji je „apstrakcija“, nastaje posredstvom mesta. Mesto istovremeno biva i mesto dolaska i mesto odlaska, a da bi uopšte bilo shvaćeno kao mesto, mora u sebi sadržati figuralni kvalitet arhitektonske forme.17

Kroz ekspoze nekoliko teorija o vraćanju ideja tradicionalnog grada i arhitektonske forme kao ključnog elementa u izgradnji karaktera urbanih celina, koji zaključak nam preostaje?

Predstavnici kontekstualizma polazeći od stava da arhitektonska forma mora da komunicira sa svojom okolinom, a da ta komunikacija nastaje apstrahovanjem deformišućih sila okruženja i njihovim komponovanjem u jedinstvenu utilitarnu i simboličku arhitektonsku formu koja može biti postavljena samo na jednom mestu i nigde drugde, pokušavaju da spreče dalje širenje „grandioznih“ ortogonalnih shema koje su bile karakteristične za prethodno doba moderne, a nisu imale nikakve veze ni sa pitanjima arhitektonske forme, ni samog sadržaja arhitekture, ni sa pitanjem lokacije ili stvaranja prostora ambijentalnih vrednosti. Takve forme, nastale kao posledica industrijskog napretka, standardizacije i primene utopističkih ideja u urbanom planiranju, olakšavale su samo mašinsku proizvodnju mesta za rad i stanovanje, ali su ta ista mesta istovremeno izgubila svoj odnos prema gradu kao celini i duhovnu povezanost sa svojim stanovnicima koji su ostali bez mogućnosti realizacije jednog od prvih oblika „obitavanja“, a to je „identifikacija“18 sa sopstvenom sredinom.

Merljivi element grada jeste njegova arhitektura, a kako je merljiva dimenzija arhiteture upravo njena forma, podrazumeva se vraćanje ovog pitanja u aktuelnost svaki put kada ono biva zaboravljeno, bilo samo kao posledica donošenja loše projektantske odluke ili kao posledica dodvoravanja idejama određenog pravca. Teorija forme samu formu karakteriše i kao pojmovnu, i kao materijalnu, i kao značenjsku određenost nečega prema nečemu, koja uz sve to još i odgovara i na pitanje kako.19 Zato ne smemo gajiti „iluzije o arhitektonskoj formi. Ona ne može i ne sme postati utopija, koja bi htela da ... ponovo osvoji ljudski totalitet idealnom sintezom ... iz čega bi proizašli savršeni i idealni oblici građene sredine.“20

13 Rou, K. i Keter, F.: Collage City, Architectural Review, vol. CLVIII, br. 942, 1975, str. 66 - 99

14 Šulc, K. N.: nav. delo, str. 57 - 67

15 Perović, M.: nav. delo, str. 560 - 570

16 Okten, D.: Re-problematizing The Contextualism Atonomy Debate In Architecture Within The Formal Logic Of Computational Operations, The Graduate School Of Natural And Applied Science Of Middle East Techical University 2007, str. 12

17 Šulc, K. N.: Stanovanje, Beograd: Građevinska knjiga 1990, str. 17

18 Šulc, K. N.: Stanovanje, Beograd: Građevinska knjiga 1990, str. 15

3

Možda se u tom slučaju može zaključiti da je u postavljanju pitanja artikulacije arhitektonske forme u oblikovanju grada u periodu postmodernizma ipak najviše otišao Aldo Rosi. Prihvatanjem grada kao mesta za identifikaciju ne samo arhitektonske forme, nego i arhitektonske tipologije smatra se presudnim i zato i dolazi do njegovog izdvajanja od onih koji su isto pretendovali na tron postmodernizma, a bili su zagovornici „gradskog pejzaža“, „grada poteza“ i „grada kolaža“.21 On tipologiju shvata kao neodvojivi element forme, kao nešto „što prkosi jednoznačnom određenju funkcije, ali što istovremeno, na jednom drugom nivou obezbeđuje povezanost s tradicijom gradskog života, koja se nastavlja. Istaknuta karakteristika njegove ontologije je ta što pored specifično formalnog aspekta, njegov grad je još uvek i politički.“22 On ističe povezivanje grada, pa samim tim i njegove arhitekture sa društvenim i kulturnim kontekstom.

Reference:

19 Bogdanović, K. i Burić, B.: Teorija forme, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1991, str. 7

20 Radović, R.: Savremena arhitektura između stalnosti i promena ideja i oblika, Novi Sad, FTN 1998,str. 56

21 Vidler, A:, The Third Tipology, Delevoy, R. P. Architecture rationnelle: La reconstrution de la ville europeenne, Bruxells: Archives de Arcitecture Moderne 1978, str. 28 - 32

22 Vidler, A:, The Third Tipology, Delevoy, R. P. Architecture rationnelle: La reconstrution de la ville europeenne, Bruxells: Archives de Arcitecture Moderne 1978, str. 28 - 32

4