mirjana bobic mojsilovic - tvoj sam

www.balkandownload.org

1


2

Mirjana Bobi Mojsilovi

TVOJ SAM


3

Tvoj sam ...Ako eli ljubavnika, Uiniu sve da me pita da to budem ja I ako eli neku drugu vrstu ljubavi Nosiu masku za tebe Ako ti treba partner Uhvati moju ruku Ili, ako eli da me udari u gnevu Evo me Tvoj sam... I ako ti se prispava na trenutak Na putu Ja u da te vodim I ako eli da radi sama, na ulici Ja u da se sklonim Ako eli oca za svoje dete Ili bi samo da se sa mnom eta po pesku Tvoj sam...

Leonard Koen Im your man


4

Niko nije kriv

Kad je umro, Stanislav Dugi bee potpuno sam, iako se, posle, u gradu, svata prialo, jer, osim to je pronaen kako lei na otomanu u radnoj sobi, kao da spava, u poluotvorenim ustima, na njegovom modrom jeziku - leao je bordo kamen.

Mrtvozornik je doao na poziv policije, a policija na poziv radnika patronane slube koji je gospodinu Dugom svaka tri dana davao terapiju za slabo srce, a kako je u poslednje vreme bio sklon i depresiji, i kako se ve tri dana Stanislav Dugi nije javljao na telefon, i kako mu nije otvorio vrata, i kako je video da su mu teke zavese od brokata, boje ilibara, na prozorima danima namaknute, mladi medicinski brat, s razlonom sumnjom da se neto desilo njegovom pacijentu, pozva policiju. Policija je razvalila vrata, mladi medicinski brat je stavio ruku na usta poto je unutra neopisivo smrdelo, a mrtvozornik je konstatovao da je sedamdesetogodinji, dobro drei gospodin umro, najverovatnije u snu, i da je mrtav najmanje nekoliko dana.

Ulazna vrata bila su uredno zakljuana, klju je bio sa unutranje strane brave, i nita nije bilo sumnjivo, iako se posle svata prialo.

U njegovom prostranom stanu ulo se samo tiketanje zidnog sata. Vreme koje tee, bez obzira na sve.

Jedna istorija bee zavrena, iza koje su ostali samo predmeti. Puno predmeta, koje je Stanislav Dugi skupljao sa strau, celog ivota.

Otkako je pre nekoliko meseci ostao bez svoje voljene, mlade supruge Vinje, Stanislav Dugi kao da se polako i sam gasio.

Prie o tome da ga je neko moda ubio zarad njegovog velikog bogatstva, pale su u vodu poto nikakvo veliko bogatstvo, na popisu njegove imovine, posle njegove smrti, ne bee pronaeno.

Samo stilski nametaj, nekoliko lepih, ali starih i prljavih tepiha, bodei od gvoa, keramike posude nevelike vrednosti, porcelanske figurine pasa, konja i balerina, koje je oigledno skupljao kao pasionirani amater, set razglednica sa poetka dvadesetog veka, i tos porno karata na kojima su se setno smeile buckaste dame debelih butina i raeljanih kosa, kakve je, meutim, sve tee nai na sajmu antikviteta, pa je to, za poznavaoce, mogla biti sasvim dobra kolekcija - i to je bilo je sve od antikvarnih "sabranih dela"


5

profesora Stanislava Dugog to je za njim ostalo, ako ne raunamo njegovu ogromnu biblioteku. Ali, kome bi to bilo zanimljivo?

Dukata, spektakularnog starog nakita, i novca, ne bee nigde, iako je ceo komiluk verovao da je profesor, mora biti, bogat ovek, jer je imao veliki starinski stan, i antikvarni nametaj.

Meutim, Stanislav Dugi je malo koga putao u kuu i dok je njegova supruga bila iva, a posle njenog konanog odlaska - pogotovo.

Zato se prialo da taj uglaeni i otmeni profesor, u stvari, mora da neto krije, i da to, sigurno, mora biti neto mnogo vredno, mnogo skupo, ili se, pak, radi o nekoj mranoj tajni.

Ali, kada je mrtvozornik lupio peat, kada su one teke zavese od brokata, boje ilibara, razmaknute, i kada je svetlost dana nahrupila u njegov pranjavi stan, nita od svega toga, o emu se aputalo, nije otkriveno.

Od vrednih stvari, u stanu je pronaeno i uredno popisano - jo i dva srebrna escajga, od kojih jedan bee ukraen cvetnim reljefom, ljiljanima u art nouveau stilu, zatim jedan "al daj" kredenac u trpezariji, salonska ampir garnitura sa politurom koja je vapila za restauracijom, etiri pseudo stilske fotelje, dve berere sa goblen meblom koji je bio vidno propao, nekoliko stoia, mesingane lampe sa irmovima od mutnog stakla, komada tri, i dve Galle lampe koje su, da je bilo znalaca, mogle dobro da se prodaju na aukciji. Zatim, nekoliko slika - pejzaa u ulju na platnu, nepoznatih autora, mada je bilo oigledno da su slike stare - jer je na njima bilo dosta prljavtine i masnoe; etiri stilska ogledala razliitih veliina, sva pozlaena, tri komode i etiri nona stoia; kolekcija ploa rok, pop i dez muzike, to bee Vinjina istinska strast; jedan orman pun lepih enskih haljina, kaputa i bundi - oigledno zaostavtina njegove voljene, mlade supruge, koja ga je zauvek napustila pre tri meseca, ne ostavljajui ovom tihom profesoru knjievnosti, koji je ceo ivot posvetio njoj, i skupljanju lepih knjiga i dobrih pria, ni decu, ni duevni mir - ve jednu raznobojnu ogrlicu.

Jedina osoba koju je primao poslednjih meseci u retke posete, ako ne raunamo onog medicinskog tehniara koji je dolazio da mu daje lekove, ali i da mu kupi bakaluk, bio je njegov saradnik sa Instituta za knjievnost, za koga su komije obino znale da je stigao, po oblaku alkoholnog isparenja koji ga je pratio.


6

Taj pedesetogodinjak bio je pozvan, poto je Stanislav Dugi naen mrtav, da objasni neke stvari.

Prvo - da li zna neto o crvenom kamenu u ustima pokojnika? Drugo, ko je pokidao ogrlicu koja je stajala na pokojnikovom radnom

stolu? Tree, da li zna neto o vrednosti tog kamenja? I etvrto, da preuzme raskupusani rukopis koji je stajao na profesorovom

pisaem stolu, na kojem je pisalo da ga "treba predati strunom saradniku, Balabanu". Uz taj rukopis ilo je pismo na kome je pisalo. "Za Balabana".

Balaban je tupo gledao u svog mrtvog profesora, neznatno se ljuljajui. Policijski inspektor mu ponudi stolicu da sedne, i naredi da se irom

otvore svi prozori, jer je ionako neprijatni miris u stanu samo pojaavalo Balabanovo prisustvo.

Bazdio je na lou rakiju. "Vi ste struni saradnik, Balaban?", upita ga policijski inspektor, drei

zapisnik. "Ja? Da, ja sam pisac," pomalo uvreeno odvrati Balaban. "ta god", promrsi inspektor i bez rei mu predade otvoreni koverat. Balaban ga, i nepogledavi ga, tutnu u dep. "Vi ste kod profesora esto navraali?" "Da, donosio sam mu knjige." "Nastavite, zapisujem". Balaban, zapliui jezikom, ispria kako mu je u poslednje vreme donosio

knjige o dragom i poludragom kamenju, jer se stari profesor, iz nekog razloga, koji njemu nije poznat, poslednih meseci strasno posvetio istraivanju znaenja i delovanja kamenja, naroito onog to je stajalo na ogrlici, koja je bila pokidana. I koja je pripadala pokojnoj supruzi pokojnog profesora.

Balaban objasni da je to ta ogrlica koju mu je profesor pokazao, i o kojoj je pisao neku knjigu. Balaban nije umeo da precizira o kakvoj se knjizi radi.

"Dakle, kamen u njegovim ustima je iz ogrlice", upita policajac. Balaban odgovori da najverovatnije jeste, jer se, koliko se on razume, radi

o granatu. Balaban na trenutak zastade, kao da se prepao. Proguta knedlu i nastavi.


7

Ree da je kamen oigledno bio na ogrlici, i da je,valjda zato i bila pokidana, zbog tog kamenia. Da bi ga on stavio u usta.

"A je l' znate neto o vrednosti kamenja", policajac podie obrvu. Balaban odmahnu glavom. "Mislim da se ne radi ni o kakvoj naroito vrednoj ogrlici, osim to je,

verovatno, imala simboliku vrednost". Policajac napravi izraz lica koji kao da je hteo da pita "kakvu vrednost",

ali se zaustavi. "Mi emo poneti ogrlicu, vi uzmite rukopis. Ako neto saznate, javite

nam, mada je ovde sve jasno kao dan", ree inspektor i tutnu svoju karticu Balabanu u dep sakoa.

"Mi emo pronai srodnike", ree policajac ispraajui Balabana. Balaban se, teturajui se, jo jednom osvmu na vratima, kao da je krivac, a

zatim krenu napolje. Kada Balaban napusti profesorov stan, mrtvozomik, medicinski brat, i

policijski inspektor, izaoe zauvek iz ove prie.


8

Poslednja elja

Dragi kolega Balaban, ne oseam se dobro veeras, lei u ranije. Ako se noas moja dua oprosti od ovog tronog tela, pre nego to se nas

dvojica sretnemo, hou da Vas zamolim neto. Da sredite ovaj moj rukopis o kamenju. Da date naslove poglavljima. Uvek sam verovao da imate dara za to. Glavni naslov, takoe, sa velikim poverenjem, preputam Vama. Ja sam ve ugovorio da kod "Libera" izae ova knjiga, koja bi se po anru,

videete i sami, najtanije mogla svrstati u zbirku pria, ali po savremenim standardima, lako bio mogla biti proglaena i romanom, to, na kraju krajeva i nije vie vano.

Ovo su modema vremena za koja, ja, izgleda, nemam "voznu kartu". A, pogotovo zato to ve oseam "lepet krila anela smrti", pa ne mogu da se bavim anrovskim definisanjem ovog mog teksta, a i ne verujem da u doekati da je vidim odtampanu.

Iako sam celog ivota bio uveren da na svetu ima dovoljno literature, da bih i ja tu neto traio, moja duboka patnja i usamljenost, s obzirom na okolnosti koje su Vam poznate, nagnala me je da promenim moj kruti profesorski stav.

I, kamenje me je inspirisalo, pa sam mati pustio na volju. Eto, pred Vama je moje prvo literarno delo. Budite blagi prema njemu. Imajui ljudsko i profesionalno poverenje u Vas, ostavljam Vam ovo moje

"edo", koje e te, u punoj savesti, izvesti pred itaoce. Poto znam da i Vi piete, i poto znam da svi mi volimo, a i sam sam to

inio itavog svog ivota, da interveniemo na tuem tekstu, najljubaznije Vas molim da se uzdrite od ikakvog dopisivanja ili menjanja mog autorskog teksta osim, ako negde pronaete neku re koja zvui suvie arhaino za dananje itaoce.

Postarajte se, dragi moj, da na treoj strani stoji posveta: "Onoj, koja me nije ula".


9

Takoe Vas molim da se postarate da obavezno stoji objanjenje, da je cela knjiga plod fikcije autora i da ni jedan lik ne lii ni na koga iz stvarnosti, te da je svaka slinost sa likovima i dogaajima, sluajna, kako se niko na mene ne bi naljutio.

elim da Vi govorite o knjizi kada izae, i nadam se da to za Vas nee biti teak, nego prijatan zadatak.

U krajnoj liniji, to e biti poslednja usluga Vaem profesoru, koji je o Vama uvek lepo mislio.

Oseam da mi vreme istie i da nisam stigao da uradim sve to sam hteo. Moda ne bi bilo loe, ovo shvatite samo kao predlog, a ne kao molbu, da

Vi dovrite priu o ametistu, naravno - ako Vas uopte bude inspirisala, jer ja, jednostavno, nisam stigao.

Izgleda da mi je iscurelo vreme. Ako ne naete sebe u toj prii, u tom kamenu, ako Vas ne inspirie,

slobodno je izostavite iz rukopisa. Samo mi je taj kamen iz moje spisateljske ogrlice ostao. elim, takoe, da

ovo moje pismo bude objavljeno u knjizi, umesto pogovora. Sada, idem da legnem. Ako je ovo to oseam, ono to predoseam, nai e te me sa crvenim

granatom u ustima. Kad proitate rukopis, bie Vam jasno zato.

S potovanjem,

Profesor Stanislav Dugi Konac za njenu ogrlicu


10

PRVA KONZERVA

Kad je proitao profesorovo propratno pismo, Balabanu su poele da se tresu ruke.

Iz nekog razloga, bio je potresen. Poeo je da drhti. Iz friidera dohvati konzervu hladnog piva. "Kurva je htela neto vie", ree, vrtei glavom. "Svaka kurva u, stvari, eli neto vie. Da od svog ivota napravi priu. Da njeni sokovi, njeni zamagljeni pogledi, njen karmin namazan u vie

slojeva, njeni paljivo birani parfemi, njen ipkasti ve - da to postane literatura.

Svaka kurva je hodajua zbirka pripovedaka", mrmljao je poluglasno. Balaban otvori konzervu. Pena poe da curi. On je obliza jezikom, razvaljen, i uznemiren, i otpi

jedan dobar gutljaj. Pogleda po svojoj rasturenoj jazbini, prepunoj knjiga, praznih limenki

piva, pepeljara iz kojih su bazdili opuci stari nekoliko dana. Baci pogled kroz prozor. No se sputala na Beograd. Sede u fotelju, i upali lampu. Tiho podrignu, a onda otvori profesorov rukopis.


11

Leontinina ogrlica

Stari profesor Kornelius Beri sedeo je i plakao. Njegova mlada i lepa i voljena supruga, Leontina, uspava se u Gospodu,

ne ostavljajui ovom tihom profesoru knjievnosti, koji je ceo ivot posvetio njoj, i skupljanju lepih knjiga i dobrih pria, ni decu, ni duevni mir - ve jednu raznobojnu ogrlicu.

Ta ogrlica bee sastavljena od kamenja raznih boja, a Leontina je nije skidala nikada, osim - kada su vodili ljubav, i kad je ila da se olaka. Tada bi je skinula i sloila u platnenu vreicu.

Ogrlicu je volela vie od svega, ona je bila njeno drugo fiziko i spiritualno ja, a Kornelius je za dugih godina njihovog braka, ne bez izvesnog bibera gorine u srcu, morao da se navikne da njegova voljena Leontina nee da mu kae odakle joj ogrlica i zato joj je toliko vana.

Jednom mu je rekla da joj je otac, koji bee, kad se ona rodila, nii slubenik konzulata u Solunu, poklonio tu ogrlicu za peti roendan, pre nego to su se preselili u Skoplje, i da je ta ogrlica vee za Grku, zemlju njenog roenja.

Drugi put bi je uo kako prijateljici govori da joj je ogrlicu poklonila Ciganka koja joj je gledala u dlan kad je bila jo vrlo mlada devojka, i da joj je ta Ciganka, sa oima boje bakrenjaka, koja je zazvonila na vrata njenog roditeljskog doma traei stare stvari, u zamenu za dva para oevih starih cipela, skinula erdan sa svog vrata, rekavi joj da e je ta ogrlica uvati od svakog zla.

Zatim je bio zapanjen kada je jednom, ne trepnuvi, rekla nekome da je ogrlica napravljena od kamenja sa Aronovog plastrona, i da svaki kamen predstavlja jedno pleme Izraela, i da, iako drugi ne znaju taan popis svih dvanaest kamenova, da ona zna. I da je neto od tog kamenja na njenoj ogrlici. A, jednom je rekla da je ogrlicu dobila od nekog ludog mornara u Pireju, a onda bi Korneliusa, zaboravivi svoju sopstvenu prethodnu verziju, ubeivala da mu je rekla da je ogrlica dola iz Indije, putujui sto godina iz ruke u ruku, i da ima lekovita svojstva.

injenica je da Korenelius nikako nije mogao tano da se seti kada je Leontina poela da nosi tu ogrlicu.


12

Ubeivala ga je da je ogrlica bila na njenom vratu i kada su se upoznali, ali on je mogao da se kladi u ta hoete, da je na njihovom prvom sastanku Leontina nosila bisernu ogrlicu a ne tu, oko koje se, izgleda, vrteo ceo njegov tihi ivot.

Celog ivota sumnjao je da je Leontina, koja bee divna ena, ali je imala ponekad ekscentrino ponaanje, ogrlicu nabavila na jednom njihovom zajednikom putovanju u prvoj godini njihovog braka, kada je na letnjoj terasi hotela u Linjanu, prilepivi se za njega kao koljka za stenu, smelo igrala sa jednim naoitim "kapetanom", koji je imao kou boje masline i brkove crne kao abonos, a stas i dranje takvo da su se i gospoda, pa i sam Kornelius, a ne samo prisutne dame, za njim okretali sa divljenjem, kao da gledaju zalazak sunca.

I celog ivota, Kornelius je sumnjao da se posle te, za njega vrlo neprijatne, nepodnoljive numere, desio flert meu njima, i da je ogrlica bila "kapetanov" znak naklonosti, njegova ljubavna poruka Leontini. Ali nije smeo nita da kae, nije smeo nita da pita, a znao je iz literature, da ljubomora ne vodi nikuda, i da ljubomorni muevi nemaju emu da se nadaju.

Zato je samo bio progutao knedlu. Nije Kornelius bio blesav, iako je sav bio zaronjen u knjige - nije mogao

da ne primeti kako je Leontina ogrlicu poela da nosi tek nekoliko meseci kasnije, kad su se vratili kui.

I, ponekad bi ga spopadale sumanute misli da su se, "kapetan" i Leontina, moda, znali i od ranije, bio je katkad, ak, siguran u to, pogotovo zato to je svojim oima video kako se kapetan naklonio da je pozove na ples, i kako je ona, ne trepnuvi, klimnula glavom, kao neko ko ulazi u staru, poznatu priu. Ali, nije imao sa kim da podeli svoje sumnje, a da je neto tako pitao Leontinu, plaio se da bi ga proglasila ludim od ljubomore i, najverovatnije bi ga i ostavila.

A, ivot bez nje ne bi imao nikakvog smisla. Ono to ga je najvie bolelo, bilo je to to nikako nije smeo da pipne tu

ogrlicu. Kada bi je dodirnuo, Leontina bi trala da je pod kakvom esmom odmah opere.


13

"Moram da sperem energiju sa nje, moram da je proistim, kristali su ista energija, oni pamte, dragi, nemoj da se ljuti", rekla bi stavljajui dlan na grudi da je zatiti.

I, svake godine u maju, Leontina bi odlazila nekuda na nedelju dana. "Moj godinji odmor, dragi, imam prava na to", govorila je dok se

pakovala da se odmori na moru, u banji, na planini, na jezeru, ne ostavljajui ni malo prostora da je njen tihi mu pita zato ide bez njega i ta e tamo da radi sama.

Kada bi se vratila, uvek bi bila izuzetno vesela i mila duha, da se Korneliusu srce topilo od miline, pa je, vremenom, i sam poeo da shvata da taj njen mali hir, u stvari, samo pomae da njihov brak bude bolji.

Kada je pristala da se uda za njega, to je bio jedini uslov - da ima slobodu, koju i njemu daje. Da moe jednom godinje, na prolee, da putuje sama. I profesor je mogao da bira: ili da na to pristane, ili da se Leontina nikada ne vrati.

Od demona sumnje i ljubomore leio se knjigama. itao je neprestano, itao je sve to mu je dolazilo do ruku, a njegov ivot sa Leontinom, iako pomuen tamnom senkom kamenia koji su zveckali na njenom dekolteu, bee, ipak, srean. Jer, ona je bila pored njega, i uvek se vraala.

"ta je nedelju dana u odnosu na celu godinu", teio bi se. "Da me ne voli, ne bi bila sa mnom".

Kako je vreme prolazilo, Kornelius Beri, poeo je i sam da veruje da kamenje nije samo ukrasni predmet, ve da svaki kamen, kao to je govorila njegova ljubljena Leontina, ima svoju energiju, svoje seanje i svoju priu.

Ali, nije znao koju. I ba to je, znao je, inilo njegov ivot dobrim. Ponekad bi se profesoru Korneliusu inilo da je Leontinina ogrlica nekad

dua, nekad kraa, da kamenje menja boju, da je drugaije, i da svake godine ona ogrlicu, po nekom svom pravilu, iznova prenizuje.

Kada bi je pitao da li je ogrlica drugaija, ili bogatija, Leontina bi, sa izvesnom setom u glasu, govorila da mu se to samo ini.

Ipak, nije bio lud - umeo je da broji. Isprva je moda stvarno imala dvanaest kamenova, ali mogao bi se zakleti u sve na svetu da je sledee godine, posle onog prljavog plesa sa "kapetanom", imala trinaest, da je jedne


14

godine na njoj bilo sedamnaest kamenova, i da im je raspored bio drugaiji, ali nije vredelo da se raspravlja.

Bila je dvadeset godina mlaa od njega, i lepotica kakva se retko sree. Bila je njegov student. Tako su se upoznali, i tako su se venali.

Kornelius je toliko bio zaljubljen u nju, da nema toga to nije bio spreman da uradi, preradi i proguta, samo da bi je gledao kako hoda, kako klape klompama po kui, kako stavlja krpu za sudove u zadnji dep farmerki, kako s mokrom kosom, obuena samo u pekir, ulazi u njegovu sobu dok on radi, uzima cigaretu i pevui; kako se tuira i kako se doteruje kada izlaze.

Celog ivota se pitao, ime je zasluio toliku sreu da ba on, pored tolikih drugih lepotana, mladia i daleko bogatije gospode od njega, zadobije njenu ruku, njeno vreme i njenu privrenost.

to se njenog srca tie, odavno vie nije bio siguran da li ga ona stvarno voli, ni koliko ga voli i kakva je to udna ljubav sklupana u njoj, ali je negde, u dnu svoga srca, znao da to to je on puta da bude kakva jeste, razmaena, svojeglava i slobodna, njegova najvea srea, i njegova najvea patnja.

Za skoro trideset godina njihovog zajednikog ivota, u stvari, nije mogao da se na nju poali. Kua je bila manje- -vie uredna, njegove koulje bile su, ipak, ispeglane, volela je da kuva, volela je da ita i da o knjigama pria sa njim, imala je ak i lucidne opservacije, a profesor je tajno uivao u svom pigmalionstvu; volela je da izlazi sa njim i uvek mu je pokazivala duno potovanje, a kada bi on radio, dok je on itao, ona je utiavala muziku, prestajala bi da igra; ona je nestajala kao senka.

Bilo je dovoljno da on samo podigne pogled i da ona pljune vaku. To je bila jedina stvar koja ga je nervirala kod nje. To, to je volela da se ponaa kao devojka, kao kada su se upoznali, ak i kad je ula u zrele godine.

Njihove noi behu nekada sasvim tihe i bratske, a nekada, naroito u prvim godinama njihovog braka, Leontina bi se bacila na njega sa strau koja ga je plaila. A ponekad mu, mesecima, ne bi dala da joj prie. ak ni da joj stavi ruku preko struka. Leontina je bila apsolutna gospodarica njegovih uitaka, a Kornelius je bio toliko zahvalan za te trenutke, ma kako retki oni bili, da nikada nita nije traio. Putao je njoj na volju da ga uzima ili odbija od sebe kako joj se prohte.


15

Nikada nije do kraja razumeo svoju enu, ali nije smeo da joj postavi ni jedno intimno pitanje iz straha da bi, onako hirovita, mogla da ga zauvek napusti.

Iako je on inio sve to je bilo u njegovoj moi da je usrei, nikada nije mogao tano da odredi, da li je ona bila srena ili duboko nesrena sa njim.

Nisu mogli da imaju decu, i Kornelius se oseao krivim zbog toga. Rekla mu je i da, ba zato, da ne bi mnogo tugovala, mora da ima "odmor". Svake godine.

I da e njega, Korneliusa, uvek potovati. "Profesore, ne brini, od tebe sve uim", govorila je, a on je umirao od sree

kad mu se obrati sa "profesore", to je za njega imalo najdublji, najslasniji prizvuk.

Govorila je da voli njegovu smirenost, njegovu pamet, i to joj pria divne prie. I, da bi jo vie volela kad bi on, koji toliko ita, napisao neto, samo za nju.

Ali, profesor Beri bee izuzetno razuman i kritian ovek. Duboko je verovao da posle ekspira, Dostojevskog, ida, Selina, Hemingveja, Bulgakova, tajnbeka, Trumana Kapotija, Kanetija, Markesa, Borhesa, Miime i ostalih velikana, on, ali ni toliki drugi "to nadiru sa svih strana sa svojim delima", nemaju ta da trae u literaturi.

A, kad bi samo pomislio na knjige koje ni nee stii da proita, i proui, suze bi mu, same, navirale na oi.

Ipak, pisao je za nju. Znao je da joj to znai. Svaki svoj nauni rad posvetio bi njoj. Tolike studije o savremenoj

knjievnosti poinjale bi posvetom, "Za L", a Leontina bi ga, za nagradu, uvek vrsto zagrlila. To su bili za njega nezaboravni momenti zbog kojih vredi sve istrpeti i, sa uspomenom na njih, razblaivao bi svako sire seanja na trenutke u kojima ga nije volela, u kojima ga je ostavljala i odlazila na svoj zaslueni "odmor".

I tako, u tim nepisanim pravilima, proao im je ivot. Kada se razbolela, izgledalo je kao da je Kornelius bio oajniji od nje. Izlazio bi iz njene sobe i plakao u biblioteci, kao dete, dok je Leontina, zatvorenih oiju, sa jedva primetnim osmehom koji joj je titrao na krajevima bledih usana, izgledala kao neko ko iznova i iznova vrti film najlepih dogaaja svog ivota.


16

Dok je to inila, vrtela je u rukama ogrlicu od poludragog kamenja, kao da su to brojanice.

Kornelius je tada znao o emu ona razmilja, i koje filmove ponovo gleda, i prekorevao je sebe to se i u tim, najteim trenucima, sebino pitao, da li u njenim seanjima ima mesta i za njega.

Poslednjeg dana, sva uvela od bolesti koja ju je satirala neverovatnom brzinom, Leontina je vrtela meu prstima svoje kamenje zatvorenih oiju, sa smekom, a onda, osetivi da je Kornelius posmatra, ona otvori umorne oi i pogleda ga. U tom pogledu Kornelius proita, kao, neku zahvalnost to je napokon puta da ode na "odmor", zauvek, sa svojim mislima, svojim tajnama i svojim uspomenama.

Tada Kornelius skupi hrabrosti, i upita je prvi put: "Leontina, ljubavi moja, reci mi, sad, ako Boga zna, koji sam ja kamen?"

"Oh, dragi", ree tiho Leontina, toliko tiho da je Kornelius morao da se jo vie nagne nad njeno bledo lice da bi je dobro uo, "znala sam da e me to pitati".

Zatim zatvori oi, i duboko uzdahnu. Korenelius pretrnu od straha da e ona zauvek otii, a da on nita nee

saznati. Ali, ona ponovo otvori oi. "Ni jedan od ovih kamenia", ree s vidnim naporom. "Ti, nisi kamen. Ti si, dragi, ue, na koje su nanizani," proaputa, a zatim

duboko uzdahnu. Uinilo mu se da je htela jo neto da kae, ali se zaustavila. A onda je

zauvek zaspala. Imala je pedeset godina. Kornelius se stropota kraj njenog kreveta zarozan u suzama. "Sad je sve gotovo", pomislio je, i drao je tako za koatu ruku, zurei

dugo u beskrajnu pusto pred sobom. Ljubio je i prevrtao, mravu i bledu, slomljen od tuge.

U isto vreme, talas nemonog besa preplavi njegovu dobru duu. Oseao se postien i duboko izneveren - znao je da svaki kamen

predstavlja njenog ljubavnika, njene romantine tajne koje je nizala jednu za drugom, a ni jedan od tih plavih, zelenih, belih, utih kamenia nije bio rezervisan za njega.


17

Poe da plae jo jae i jo neutenije. Sada je sve bilo gotovo, njegova poslednja nada rasprena je u

paramparad, a njegova muka sujeta die glavu prvi put, stvarno, tada, kad nje vie nije bilo, i kada je i nju i prokletu ogrlicu, mogao da dodiruje koliko god eli.

Onda skide erdan sa nje, i prvi put u ivotu oseti hladan i prijatan dodir kamenja na dlanu.

Kamenje je bilo veliine zrna groa i u raznim bojama. Iako se u to nije mnogo razumeo, odmah prepoznade granat, i tupo se zagleda u njega.

Odjednom, mozak kao da mu se ispraznio. Nije imao ni jedne jedine misli. Zurio je u kamenje.

A onda ga, dok je posmatrao to prelivanje boja kamenia u svojoj ruci, i dok je sluao njihovo prijatno kuckanje, opomenue, ponovo, njene poslednje rei.

"Ti si, dragi, ue na koje su nanizani." I utei se. Namah ga preplavi najsavrenija od svih ljubavi koje je ikad osetio prema

Leontini. Uzbudljiva i uzviena, uznemirujua i potpuno nova - jer profesor Beri u toj poslednjoj Leontininoj reenici prepoznade, ne samo istinu o svome braku, svome ivotu i svojoj misiji na zemlji, on prepoznade neku vrstu haiku poezije, koja je u trenutku poslednjeg uzdaha izala iz usta njegove drage.

I, Leontina mu se uini jo lepom i jo velianstvenijom nego to ju je ikada video.

"Moja prelepa muza", proaputa jecajui, i ljubei njenu spavaicu. Kad obred sahrane proe, profesor se zatvori u kuu da tuguje i napie

ove redove.


18

Senka u noi

Jedan grob od sijenitskog kamena, koji bee sav zasut cveem, a poglavito ljubiicama i ljiljanima, i o kome sa neskrivenim divljenjem i antikim metrom pisae Kavafi, pod svojom tekom ploom, krio je, zauvek, predivnog Euriona.

"Roeni Aleksandrinac, od dvadeset pet godina. Po ocu, stara makedonska loza; po majci, iz reda jevrejskih upravitelja

grada. Filosofiju je uio kod Aristoklejta, Retoriku kod Para. U Tebi je prouavao svete spise. Napisao je istoriju arsinoitske oblasti. Bar e to ostati. Ipak smo izgubili ono najdragocenije - njegov oblik, koji je bio kao vizija

Apolona." Njegov oblik, koji je bio kao vizija Apolona, za kojim uzdisae junaci,

vajari i pesnici - od Aleksandrije do Bejruta, ne bee, meutim, potpuno izgubljen.

Predivni Eurion, vizija Apolona od dvadeset pet leta, ostade ovekoveen na maloj kameji od ahata, koju brino dubie Lidije, opinjen, kao i mnogi drugi mukarci, njegovom lepotom.

A, kad se Lidije nasiti sopstvenih suza zbog mrtvog predivnog Euriona, roenog Aleksandrinca koji e zauvek imati dvadeset pet leta i oblik i lice koji bejahu vizija Apolona, i koji Lidiju darova tolike nezaboravne veeri, duborezac pokloni dragu kameju od ahata sa mladievim likom, da bi pridobio ljubav Tamidovu.

I, tako se, po tavernama i bordelima Aleksandrije i Bejruta vukla uspomena na Euriona.

A ono to je od prelepog Aleksandrinca, posle svih tih vekova ostalo, jeste, mnogo stolea kasnije napisan, Kavafijev melanholini pesniki epitaf.

* * *


19

Zalazak sunca koje se spremalo da potone iza korena Kasandre, ostavljao

je na nebu ruiasti akvarel, a obrisima suncobrana i lica ljudi na plai davao je braonkasti sjaj. Nebo je bilo velianstveno, a atmosfera u vazduhu bee, zbog tog svetla koje je omekavalo lica, izuzetno romantina.

Leontina, devoje od dvadesetak godina, bosonoga je hodala po pliaku, drei sandale u ruci. Obuena u haljinu od plavo-belog kanafasa, provlaila je svoja bosa stopala kroz plimu, igrala se njihovim tragovima u pesku, i izgledala je kao da nekoga eka.

Njeno lice, meutim, bilo je naduto od plaa, a naoari za sunce samo su delimino skrivale njenu duboku tugu.

U isto vreme, na drugoj strani plae, iznad kafanice "Talasica" koju je drala Nikoleta, Grkinja velike teslesne snage i srdanog osmeha, mladi preplanulih lea, i gustih plavih lokni koje su se poput krune presijavale na popodnevnoj braonkastoj svetlosti koja je ulazila kroz prozor, sedeo je na krevetu, sa glavom u rukama.

Odozdo, iz kafane, ulo se Nikoletino brbljanje, i zveckanje tanjira, a po maloj sobi lebdeli su samo uzdasi. Lagani vetri ulete u sobu i na trenutak najei velika glatka lea tunog mladia.

On podie glavu, i ispravi svoj prelepi torzo - bio je lep i mlad kao Eurion, ista vizija Apolona.

I bio je iv, iv, iv i topao od tog grkog sunca, i mora, i peska po kome se valjao sa svojom devojkom i njihovim zajednikim prijateljima.

Vee pre toga, svi zajedno, bili su u kafani "Kod Krianina", gde su pili recinu, tamanili grku salatu, girice i prene lignje, pravei se vani kako znaju besprekorno da proitaju sve sa jelovnika - horiatiki, melizano, midia saganaki, kolokitakia tiganita. Topile su im se u ustima sve te divne grke rei namoene u maslinovo ulje i beli luk, te rei koje miriu na plavetnilo Egejskog mora i slatku, lenju smokvu letovanja.

Ako neto ne bi znali da proitaju na grkom alfabetu - tu je bio lepi, plavi, loknasti, preplanuli Apolonije, tako su ga zvali, da ih ispravi i da im bude prevodilac i kod Nikolete, i svuda kuda su ili.

Apolonije je studirao klasine jezike i Grka je bila njegov intelektualni dom. Tu se oseao kao kod kue.


20

Kad su dva sredovena Grka poela da pevaju i sviraju, kafana "Kod Krianina" bila je na nogama. Grke porodice sa sve malom decom, pljeskale su rukama, pljutali su glineni tanjiri, a Apolonije sa drutvom, naruivao je jo recine. Lena je sedela pored njega, ozarena od sree, i dizala svoje vitke ruke da bi u taktu pucketala prstima.

inilo joj se da srea ovako izgleda - sa tim kariranim stolnjacima, plavim stolicama sa tranim seditima, vinom iz malih aa bez noica; sa tim zalogajima, maslinama i origanom, sa zategnutom koom, antikom poezijom koju im je recitovao, sa njegovim divnim vajanim rukama kojima joj je mazao lea, sa tim mukatlama u saksijama poreanim po bati prekrivenoj lozom, sa tim belo-utim grkim makama koje ukraavaju svaki prizor, sa tom sopstvenom ustreptalou u srcu, da e ova no, da e ova luda no biti, napokon, ponovo, njihova. Njena i Apolonijeva.

Da e se te noi, pod zvezdama, pod Nikoletinim aravom, sve jedno, njihove due i njihova tela napokon, ponovo spojiti.

Jer, jednom su, u Beogradu, leali nagi jedno pored drugog, i samo su ispipavali lepotu oblika vlastitih tela, ali se nisu spojili. Bilo je to vee, u kojima su njihove koe pipnule jedna drugu, stidljivo i oprezno.

Apolonije joj je tada rekao da ne treba da ure. Leni se dopalo. Letovanje je sada bilo prilika za to, i Lena je, otkako su krenuli na more u

Grku, drhtala pri pomisli da e se prelepi, prepametni Apolonije spustiti na nju. Ali, otkako su pre nedelju dana stigli u Grku, Apolonije joj ni jednom nije priao kao mukarac; ljubio bi je neno u vrat, u obraz, ovla bi je poljubio u usta, leao bi pored nje i grlio je u snu, ali iz nekog razloga, nije vie na onaj nain, pokazivao interesovanje da istrauje njeno telo, a nije bio raspoloen ni da joj dopusti da ona zapone ljubavnu igru.

Lena je toliko bila zaljubljena u njega, opinjena njegovom fizikom lepotom, da je u njegovom prisustvu delovala kao potpuno omaijana, i gotovo da je jedva disala, pa je tu Apolonijevu iznenadnu telesnu hladnou smatrala njegovom prolaznom slabou. Moda ak i nekim obaveznim delom njegove boanske lepote, kojoj su se svi divili.

Dok su ludovali "Kod Krianina", Lena se oseala kao mala kraljica te velike noi, dok joj je Apolonije, sav portvovan u panji, dolivao vino i nutkao je kadaifom prelivenim sladoledom.


21

"Kadaifi me pagoto", terao je da ponavlja, sa osmehom koji je otkrivao savrenu potkovicu njegovih zuba. "Ka - da - i - fi - me - pa - go - to", ponavljao je slogove, polako, da bi svi u horu mogli da ih odrecituju.

Ah, ta, divna, ukasta slast Grke! Pijanstvo, od koga joj se ve malo mutilo u glavi, i njegovi dugi pogledi i

osmesi koje je hvatala kradomice, ne mogavi da otkrije ta to i koga to Apolonije gleda, i blagi oseaj munine koji je dolazio izdaleka, natera Lenu da se izvini i da se pre svih povue u sobu. Apolonije se ponudi da je otprati, ali Lena mudro odbi. Za sluaj da joj se sloi, nije elela da je Apolonije vidi u loem izdanju, bledu, ili - na kolenima. Zato gotovo potra do Nikoletinog pansiona.

Umila se, popila dosta vode i odmah joj bi lake. Legla je na krevet i sanjarila.

Gotovo da je mogla da oseti fiziko uzbuenje pri pomisli da se vrata te male sobe otvaraju, da na prstima ulazi njen Apolonije, da stavlja svoje ruke na njene grudi i da je ljubi.

Sve je mirisalo na njega. Bilo joj je glupo da se vraa u kafanu. Ve je bilo dosta kasno. ekala je.

Oslukivala je. U ostale sobe kod Nikolete, ve su se, izgleda, svi vratili. Svi, osim njega.

uo se kikot pripitih, ludih, mladih, raskalanih studenata. Posle ekanja koje joj je zgledalo kao venost, kada se sve umirilo, od

straha da ne zaspi i ne propusti taj velianstveni trenutak, Lena se odjednom pope na prste, ustreptala, kao da je jo neko u sobi pa pazi da ga ne probudi, i prie prozoru.

Dole, na samoj ivici plae, u polumraku te noi, koju je osvetljavala samo jedna etvrtina Meseca, a zvezde mirkale kao da su pomahnitale, ona vide par, naslonjen na stablo palme, kako se strasno ljubi.

Nije mogla da se prevari. Dole, mislei da je zaklonjen mrakom, i palmom, bio je Apolonije. Videla je dosta jasno: njegove plave lokne kako nestaju pod neijom

velikom akom, i videla je velike, tamne ake kako se sputaju na njegovu zadnjicu, i njegovo telo, njegov obris koji bee nalik Apolonu, kako se trza od zadovoljstva, a onda, ona, ostajui potpuno otvorenih usana, ona vide kako se njen ljubljeni Apolonije sputa na kolena.


22

Bez daha, dok joj je srce bubnjalo u grudima, Lena potra dole, bosa, u beloj spavaici, poput uplaene none mlade, presamiena u stomaku, kao maka, od onoga to e videti.

Od onoga to se bojala da e videti. Apolonija i nepoznatog mukarca u tihoj, tajnoj, sramotnoj strasti. Nije elela da je Apolonije vidi, ali u tom trenutku, on pogleda u stranu i

ugleda je. On odgurnu mukarca od sebe, obrisa usta i ustade. Lena potra. Apolonije bez rei, krenu za njom. Mukarac velikih tamnih ruku, zamae

ka plai, crn i mraan i lepljiv, kao ta sparna no. Zatim se sve utialo. Sutradan, Apolonije ceo dan nije izaao iz sobe. Popodne, kad su svi ustali, otreznili se od mamurluka i doli na plau,

Lena objavi svima da ih naputa, jer su se ona i njen voljeni Apolonije zauvek rastali.

Kad je stigao autobus da je odveze na jug ili bilo kuda, daleko odatle, Lena podie svoju torbu i ne skidajui naoari za sunce, iako je ve bio sumrak, samo im svima kratko mahnu.

Dok se penjala na stepenice autobusa, reena da se vie nikad, nikad, ne okrene, odnekud dotra Nikoleta i tutnu joj koverat u ruku.

"From your boy friend", ree sa tekim grkim akcentom i namignu joj. Dok je autobus izlazio iz sela, uini joj se da je kod jedne palme ugledala

crnu senku onog nepoznatog mukarca. I, stresla se od gaenja pri pomisli na svog mranog suparnika, u igri u

kojoj je izgubila, u igri u kojoj nije znala ni da uestvuje. Gorko se nasmei na te misli.

Kad su obrisi malog sela na Kasandri zauvek ostali za njom, Lena, snebivajui se, otvori koverat.

Iz koverta joj ispade na krilo mali kameni privezak, braon, sa beliastim arama, optoen srebrom, koji je Apolonije, ponekad, nosio oko vrata.

Lena ga je drala u ruci i nekoliko sekundi razmiljala da li da ga baci. ta e joj, vie, posle svega, ita od njega?


23

Pomeana oseanja duboke povreenosti, gaenja prema njemu, taj pelin izneverenosti, razoarenja i besa, razlivao se po celom njenom biu, pekao, svrbeo i boleo, ali ona ipak stegnu privezak u ruci, i spusti ga u svoju tanu.

Apolonije joj je napisao i podue pismo. "Draga Leno, aljem ti ovaj mali privezak. To je poludragi kamen, ahat. Postoji verovanje da onaj ko nosi taj kamen, mora da govori istinu." Pozivajui se antike mitove, poeziju, pa ak i priu o mladom Eurionu,

lepom kao sam Bog, Apolonije ispria, iskreno, priu o sebi. Uglaenu, i uglaanu, i drevnu, kao kamen koji joj je poklonio. Nije pominjao prolu no, ni mukarca zaklonjenog senkom palminog

drveta. Nije bilo ni rei "izvini". Ionako bi bila suvina. Lena zguva pismo i baci ga kroz prozor. "Od svega to se o njemu moe rei", tiho promrmlja Lena, ne bez izvesne

doze antike uzvienosti u svom napuklom srcu, "ipak smo izgubili ono najdragocenije - njegov oblik koji bee kao vizija Apolona".

Pomisli, na trenutak, kako je bolno poraena kao ena. I, kako nikada vie nee gledati lepe mukarce iji obrisi mame ruke vajara, duborezaca i golicaju matu pesnika.

A onda, zauvek zakljua tu priu u svom srcu.


24

Ahat

Ahat, poludragi kamen, pojavljuje se u razliitim bojama i u razliitim tonovima, od plave preko smee do crne, i ima svileni sjaj. Koristio se kao kamen za nakit jo u najdrevnija vremena. Dobio je ime po reci Ahates, pored koje je pronaen.

Veruje se da titi od sluajnih padova i nesrea uopte. U antiko doba, korien je za pravljenje kameja.

Crni ahat koristio se za pravljenje zatitnih amajlija, dok plavi ahat, navodno, donosi mir i sreu onome ko ga nosi.

U drevna vremena, verovalo se da ga treba drati u bati, ili da ga, bar, batovan nosi, jer pomae rast biljaka.

Veruje se da u blizini ahata ovek ne moe da lae. Izuzetno je lekovit u stresnim situacijama - pomae onome ko ga nosi, da ih lake

prevazie.


25

Sreni mornar

Nije prolo ni mesec dana otkako se vratio sa svoje poslednje plovidbe, a ve su ga svrbeli tabani.

Kad Judin Donel Junior, zvani Popaj, poljubi svoju verenicu Mildred, sa kojom je bio zaruen ve vie od dve godine, i kojoj je, pre poslednjeg putovanja bio obeao da e se za sledei Uskrs i oeniti njom, ona zamalo to nije pala u nesvest.

Nain na koji ju je ljubio, nagnut celim telom nad njom, kao da kroti kakvo tele sa imanja njenog oca u Arkanzasu, govorio je sirotoj Mildred da se on opet sprema na dugo putovanje.

A, to je znailo da e Mildred sedeti, ekati i samovati, dok e Judin Donel Junior, njen veseli mornar, zaboraviti na obeanja koje je dao njihovom pastoru, da e zaboraviti na njegove propovedi na nedeljnim misama i da e se, kao i svi mornari koje je gledala u filmovima, prepustiti mornarskom ivotu, to jest - svim izazovima neastivog.

Mildred nije bila glupa - znala je ona ta to znai - najmanje pola godine razvrata za njega, banenja po birtijama i ulaenje u mrane ulaze sa crvenim svetiljkama okaenim iznad vrata, i da e njen sreni mornar, sa svojom brodskom bratijom, koja prevozi sanduke smrznute ribe, i oruje i drvenu grau, i sve to treba - od jedne daleke luke do druge, biti potpuno drugaiji ovek od onoga koga je zavolela i kome se obeala.

I, da e, kao i uvek do sada na svojim puteestvijima, on poludeti od tog mora, od tih talasa, od plime i oseke, od vetrova koji mu hlade kosti, od sunca i soli koji su na njegovom licu i vratu ve ostavili svoje duboke tragove, i da e se vratiti, nekako, ranjen u srcu, koje e posle, ona, morati da vida.

Takav je ivot sa mornarom, pomislila je i ovoga puta - Judin je bio takav mukarac, i tako ju je grlio svojim velikim ruerdama, i tako je dolazio gladan i edan nje, male krhke Mildred, da je ona bila spremna da zarad tih sonih, masnih trenutaka u njegovom vrstom zagrljaju, zamuri na sve to, ionako, nije mogla da vidi svojim oima.

I, to je bio mudar stav. Jer, Judin Donel Junior, zvani Popaj, bio je, u stvari, vrtirep.


26

Otisnuo se na more - jer nita drugo nije umeo, a ni hteo da radi. Pesnik bi rekao da je bio lutalica, ali on je za sebe govorio da je samo radoznao ovek.

Bio je od onih mukaraca koje, jednostavno, ne dri mesto, a takvi su smrt za ene. Bar je Mildred tako govorila. Judin je govorio da mukarac koji malo jeste tu, malo nije tu, jedini moe da usrei svaku pravu enu, jer je momak koji odlazi i koji se vraa - poput vetra. Sa njim nikada nita ne moe biti ustajalo, pa ni ljubav.

Mildred je volela ove njegove metafore, i znala je da u tim njegovim reima, uprkos svom tom ekanju, ima istine.

Da nije otiao na more, Judin bi bio sezonski drvosea po umama Kanade, nosa torbi lovcima na divlje veprove ili na dabrove, bio bi ribarski pomonik, dole, na samom jugu Kalifornije, ili bi bio kamiondija, sa drumskom krstaricom kojom bi jezdio s kraja na kraj kontinenta.

Ali, Judin, iako odrastao gore, na severu, u planininama Montane, zavoleo je more jo kao deak, itajui Guliverova putovanja i posle, Mobi Dika. To behu i bukvalno knjige njegovog ivota.

"Meditacija i voda, venani su zauvek" citirao je Hermana Melvila, shvatajui duboko znaenje te mudrosti.

Mildred je nalazila da je to simpatina misao. Sa svojih putovanja donosio je fantastine prie, pa ak i ako bi ponekad

pomislila da ih je moda malkice i dogradio, da ih je ak i izmislio, one su joj grejale srce.

Popaj, koji joj pria te prie, i vrti pramiak njene kose, grejao joj je srce. Mogla je da zamisli svo to bananino drvee i kokosove palme o kojima joj

je govorio. Mogla je, lepo, zatvorenih oiju, da vidi svog Popaja kako svojim ogromnim ruerdama uzima kokosov orah, kako ga razbija o stenu i kako ga nagre da se napije njegovog slatkog mleka; mogla je da vidi strogog starog kapetana, koji purnja svoju lulu i sa namrtenim veama, ispitivaki, posmatra obalu kojoj se pribliavaju; mogla je da vidi kako njen Popaj malim amcem pristaje na neistraene obale posute puderom najfinijeg peska, iza ijeg rastinja vrebaju ogromni komodo zmajevi, i zmije najrazliitijih i najopasnijih vrsta. I, mogla je da vidi ogromne talase koji ljuljaju njegov brod kao da je igraka, i kako Popaj mrti lice pod udarcima igliastih kapljica mora i kie koje mu magle vid.


27

Sve to joj je Popaj govorio, o delfinima ija se teget tela presijavaju dok pleu oko broda, o groznim belim ajkulama koje vrebaju u toplim morima, o morskim raama i udesnim ribama koje hvataju u dubokim vodama; o azijskim krokodilima i dresiranim vidrama koje za svoje gospodare, tamo, u deltama vijetnamskih reka love ribu; o udesnim gigantskim koljkama u kojima more spava, sve je to mogla da vidi.

Sve je to mogla da vidi. Moda i zato to je ponekad mnogo podsealo na holivudske filmove sa Marlonom Brandom, ili na dokumentrace sa kanala Nacionalna geografija.

Ali, na alost, mogla je da vidi i ono o emu joj nikada nije govorio. Te ene, sa pristanita sveta. Mogla je da oseti te mirise - slatke, lepljive, reske; teke mirise

pomorandi, riblje utrobe, nafte, joda i erosa Pireja, enove, Marseja ili Kjota, da vidi te lepotice, jadnice, kraljice, kurve, kopnene nimfe to i postoje zbog takvih kao to je Popaj, otkako je sveta i veka; te, to piju slatka pia u aama ukraenim papirnatim suncobranima, sa vetakim noktima obojenim u nenormalne boje; te, to, kad se napiju, primaju po dvojicu-trojicu sa broda, u isto vreme; te, to ih grizu, ljube i tee, dok lutaju od luke do luke.

Mogla je da vidi, kako Popaj grli neku od tih ena oko struka, i kako, teturajui se, on - veliki i ona - mala, manja od Mildred, zamiu slabo osvetljenom ulicom, po ijim slivnicima teku vode odbaenih; i kako Popaj utira kantu za ubre, i da uje kako ugava nona maka jaukne od straha; i kako vetar s mora, valja zguvane papire i ambalau od MekDonaldsa, dok iz daljine dopire pesma oajnih bekrija sveta koji lou u kafanicama, stvorenim za kratke susrete.

I, mogla je da vidi i kako mu te enske ruke skidaju mornarsku bluzu, i kako se ti dugi, uvebani, pohotni prsti, sa noktima ofarbanim u boju patlidana, zavlae u njegove pantalone, u ono vrelo pulsirajue mesto, koje treba da pripada samo njoj.

Ali, znala je da je to nemogue. Sreni mornar, Popaj, pripadao je njoj, ali i celom svetu, on je, stvarno, bio

vetar koji je nemogue uhvatiti. I, da je ikad, onako enski, pokuala da ga uhvati, on vie ne bi bio vetar - u ruci ne bi imala nita.


28

Morala je da se pomiri sa njegovom neuhvatljivou, isto kao i sa njegovim tetovaama, sa njegovom koom na kojoj bi se, svaki put kada bi se vratio, epurila nova slika.

Imao je kita na butini, i sidro na bicepsu, imao je prelepu sirenu na leima "jer, sirena, kad je na sigurnoj miici - uva mornara", govorio je. Imao je tigra na vratu, i zmaja na grudima, islikanog zelenim i crvenim mastilom, za koga je uvenom majstoru u Singapuru, koji ga je bockao nedelju dana, platio itavo malo bogatstvo.

"Moja koa je moja biografija", govorio je smejui se, ponosan. "Ne pitaj me zato ova ili ona slika, Mildred, mataj.

I, Mildred bi glasno matala, svaki put izmiljajui nove prie za stare slike i Popaj bi je grabio, lud od strasti, i putovao ponovo, zajedno sa njom.

A, onda bi Mildred ljubila tog velikog ljutog zmaja, i kaiprstom bi neno prelazila preko obrisa sirene koja je imala dugaku kosu i tropski cvet zakaen za uho, i volela je ono sidro na njegovoj ruci, i kita na njegovoj butini. Znala je da to, Popaj moe imati samo sa njom.

Pa ipak, nije joj bilo pravo to Popaj ponovo odlazi, a tek se bio vratio. Nije stigao ni tri puta da je izvede na sladoled, i samo dva puta bili su u bioskopu, a on ve ponovo pakuje svoju vreu, i vezuje marame oko vrata.

Podla zmija strane ljubomore na sekund joj pecnu i prodrma celo telo, ali se Mildred odmah sabra.

Mildred nije bila glupa. Znala je da mornaru i razvigorcu, kakav je bio Popaj, svata moe da se desi, i znala je da svakakve ideje mogu da mu padnu na pamet, i da mukarcu poput njega, koji je itav svoj ivot pretvorio u beskrajnu puinu, malo fali da zaboravi na vreme, i da ostane negde, kod neke druge obale, veoma dugo.

Zato, kad on nasu sebi au burbona, i ispi je na duak, spreman da joj, kao kakav ai pred uiteljicom, sveano saopti da se uskoro sprema na novo putovanje, Mildred je bila spremna.

Otra u sobu, i vrati se, sva zagonetna. Jednu ruku drala je iza lea. Popaj je izgledao zbunjeno. Mildred isprui ruku sa malom zelenom kutijom. "Mala, ta je to", upita u tiini ogromni Judin Donel Junior, zvani Popaj,

preplaen od sopstvenih emocija koje su vrebale da ga stegnu za guu.


29

Oseao se krivim. Prstom proe oko vrata, po rubu svoje mornarske majice, kao da je u

pitanju koulja koja ga stee. Proguta jednu knedlu, zateen, i neplanirano dirnut.

"Ovo je poklon za mog mornara", ree Mildred, glasom sigurnim i sveanim, i otvori kutijicu.

Na ljubiastom plianom jastuetu leao je tanak srebrni lanac, i na lancu plavi, prozrani kamen, kao kapljica morske vode, u obliku suze, u tankom srebrnom ramu.

"Tako mi morskih nemani, Mildred, stvarno zna da pogodi oveka", ree Popaj i uze kutijicu.

Mildred skoi na njega, obema nogama ga obujmivi oko struka, i zakai mu se za vrat kao da je ona sama, to srebrno lane sa priveskom.

Popaj poe da je ljubi. Mildred se zadra u njegovom naruju jo nekoliko sekundi, a onda sie

sa njega, i uze lanac da mu ga okai oko vrata. Popaj krotko savi glavu. "Judin Donel Junior", poe Mildred da apue, skupljajui obrve da bolje

vidi alkicu na kopi lanca, "ovo nije obina stvar. Ovo je sreni kamen koji uva mornare od svake opasnosti, a naroito od najvee - da se ne vrate kui".

Mildred ga poljubi. "Sreni kamen", odvali Popaj kako bi izbegao nezgodnu mogunost da se

smeka, ili da mu od ganutosti krene suza. Nakalja se, suvie dramatino. "Nisam uo za taj kamen". "Oh, blesane", ree Mildred lupnuvi ga neno po obrazu, "to je kamen

koji donosi sreu mornarima i putnicima i zove se akvamarin". "Da li si sigurna da ova stvarica nije za devojke", upita Popaj gledajui

privezak. "Taj kamen e da te uva i da mi te ivog i zdravog vrati. Tako mi je rekla

Indijanka, u radnji, da je akvamarin, u stvari, po legendi, blago sirena, da je to kamen za mornara".

Popaj je privue sebi i vrsto je zagrli. "Nosiu ga, Mildred, ne brini."


30

Kad je Mildred, koja je u sveanoj beloj haljini, nacigovanoj na struku, sa belom maramicom kojom mae, poela da se smanjuje, Judin Donel Junior, zvani Popaj, stavi ruku na grudi, dodirnu kamen, i pomoli se Bogu da more bude prijatno, a putovanje veselo. I da uva dobru Mildred, iji se obrisi izgubie u arenilu boja i vrevi na pristanitu.

A onda, ostavi tu staru priu o kamenu, sirenama, opasnostima i srenom povratku, na obali.

Jer, ovoga puta, Popaj je stvarno otplovio. Nije imao nameru da se vrati. Nije hteo da se usidri ni kod Mildred, ni

bilo gde drugo. Hteo je da bude slobodan, kao ptica, da mu ni vreme, ni prostor, ni nikakva pravila koja su postavljali Mildred i njen pastor, ili bilo ko drugi, ne kroje ivot. Jednostavno je shvatio da to nije za njega. Zato se ponovo otisnuo na more.

Zaljubio se u njega. Takav je bio sreni mornar. Kad je uao u svoju kabinu, Popaj skide lanac sa akvamarinom. Plaviasti

prozirni kamen svetlucao je svojim divnim vodenim, sirenskim sjajem. Nekoliko sekundi ga je posmatrao, i uini mu se da na dlanu ima celo more. Nasmei se na tu pomisao.

A, onda, iz male platnene vreice, koju je bio sakrio u unutranji dep svoje torbe, istrese mali, teki, svetlucavi teret svojih putovanja.

Na zategnutoj povrini arava leala je guvica zamrenih srebrnih lania sa privescima od akvamarina.

Jedan je dobio u Marseju, drugi u Hong Kongu, trei u Port Moresbiju, etvrti u Bombaju.

Bili su tu, da ga uvaju, i da se vrati. Popaj ih pogleda, pomilova, i vrati u vreicu. Pred oima mu se pojavi Mildred, i u, na trenutak, njen tuni, mali,

iznevereni glas, ali sreni mornar ustade, teko uzdahnu, otvori vrata svoje kabine i poe da peva, da je odagna.

Mildred nestade. Kada je posle devetnaet dana plovidbe, sa jakim vetrovima, kiom i

talasima koji su svojim dinovskim ustima ljubili brod toliko, da je izgledalo da hoe da ga progutaju, i sa nekoliko zaustavljanja u malim mediteranskim


31

lukama, njegova laa prispela u Pirej, Popaj je kroio na kopno, kao ovek koji je doneo jednu vanu odluku.

Da vie nikada ne dozvoli da ga ni jedna ena eka, kad ve, ionako, nema nameru da se vrati.

Sirene su ga volele, to je znao i pre nego to je dobio prvi akvamarin. Prolazei pristanitem, na klupi ugleda mladu devojku, u haljini od

plavo-belog kanafasa, sa naoarima za sunce. Bila je to sasvim ljupka slika. Popaj se zaustavi.

Sedela je sama, sa putnom torbom pored nogu, i izgledala je kao najusamljenija morska nimfa, nasukana na kopno.

Kao neko ko vie nema koga da eka. Suze su joj se slivale niz lice ispod naoara. Nije ih brisala rukom.

Krajikom jezika, lovila ih je po usnama. Popaj je video tugu onih koji putuju. Iznenada odlui da prie nepoznatoj devojci. Stade ispred nje i ree joj da ne bude tuna. Devojka se tre. "Da li govorite engleski", upita. Devojka, zbunjena, potvrdno klimnu glavom. Popaj izvadi iz depa lane sa akvamarinom u obliku suze, koji je dobio

od Mildred, i prui ga devojci. Devojka se nasmei. "To je akvamarin, kamen koji uva one koji putuju. Uzmite ga, trebae

vam.", ree sa ispruenim dlanom na kome je drhtala ta mala plava kapljica. "Stvarno", upita devojka iznenaeno. "Stvarno," ree Popaj srdano. "To je poklon". Spusti joj lane sa kamenom

na krilo, a zatim se okrete i ode. Devojka se nasmei, slegnu ramenima, uze lani sa divnom, providnom,

malom suzom, i stegnu ga u ruci. Zatim se okrete za udnim mornarom. Ona vide kako mornar prilazi doku, stavlja ruku u dep pantalona, izvadi

neki smotuljak, a zatim ga zafrljai u more. Ostade tako da stoji, kao da hoe da bude siguran da je to to je bacio

stvarno stiglo tamo gde je hteo. Tamo gde pripada. A onda popravi svoju kapicu i gegajui se, i zviduui, napusti taj kadar. Lena ostade da eka svoj brod.


32

Akvamarin

Zbog svoje boje, akvamarin je dugo bio povezivan sa morem, i smatralo se da je to kamen morskih boginja i sirena. Ribari i mornari, nosili su ga kao amajliju, jer se veruje da akvamarin uva od opasnosti na moru i na putu uopte.

Postoji verovanje da je akvamarin bio jedan od kamenova na uvenom Aronovom plastronu, a u drevnom Egiptu je sahranjivan zajedno sa svojim vlasnicima jer se verovalo da pomae u putovanju sa ovog na onaj svet.

Akvamarin je kamen koji donosi ljubav i privlanost. Simbol je mladosti, nade i zdravlja.

Veruje se da pomae prevazilaenje branih nesuglasica. Takoe se veruje da onoga ko ga nosi titi od prevara avola. U srednjem veku bilo je uvreeno verovanje da onome ko ga nosi daje mo

predvianja, da ga spasava od lenjosti i nesanice. U kristaloterapiji koristi se kao lek koji smiruje emocionalne probleme, i koji

donosi jasnou uma.


33

Niko i nita

Ne znam zato me to pitate? Zato je to vano? Kresao sam toliko ribica u ivotu da ne mogu ni da ih izbrojim, ali pravi

dasa o tome ne govori, pravi dasa to radi, kapirate? Nije da sam neki lepotan, niti imam najveeg "gutera" na planeti, ali cice

su se uvek palile na mene. Od kad znam za sebe. Neki kau da je to zato to imam malo vei nos, ko e ga znati? Tek, nosinger mi je stvarno povei. Nanjuim plen na pristojnoj razdaljini.

Nikad nisam morao da se trudim neto posebno. Sednem i samo acujem. I, ona prilazi, nepogreivo. Re - dve, dva tri pia i, moja je, odmah. Sex

on the beach. Dobro staro vreme. Sada vidim, prave neki koktel koji se tako zove, O. K., ovee, ali onda,

kad sam ja bio mlad i zelen, nije bilo takvih pia, sine, mi smo to radili! Seks na plai se podrazumevao.

Pa, ta mislite, zato sam radio kao slikar portreta, svakog leta, po grkim ostrvima? Zaradim neku kintu, od koje posle mogu da preivim, al' najvanije je bilo - to tada karam k'o blesav.

Izvinjavam se, pitali ste. Jebi ga, ja se tako izraavam! Plus, ita i marihuane - koliko hoe. Svi smo bili hipici u to vreme, to je

bio fazon: ili svira gitaru i skida Dilanicu, ono - "the answer my friend is blowing in the wind", ili si siromani umetnik, slikar-portretist, i cica maca, da ne upotrebim neki soniji izraz, svih fela, koliko god hoe!

Sve se malo urade, i, sine, na plai je svake veeri, k'o sezona parenja moreva. Tela na pesku. Razumete? Ekstaza, zvezde odobravaju to smo tako nevaljali, nebo nam otvara vrata. Ponekad se zezamo zajedno, ono, svingeraj, pomeamo se, pa kome ta upadne. Bukvalno.

Taj miris ne mogu, ovee, ni danas da zaboravim. Vlani pesak, more, marihuana, pivo, sise, orgazam, ludilo, i onda, posle, onaj miris vlage u nekom atoru, i ujutro, sunce kad upekne, to sve zajedno - pa, bilo je romantino, bez obzira to je karanje bio na jedini sport.


34

Engleskinje, totalno lude, naminkane po ceo dan, i na plai (!) imaju trepavice nacrtane ispod donjih kapaka i sve izgledaju - ili kao ona manekenka Tvigi, znai totalni su grobovi, ili kao ona Lulu, koja je tad bila velika zvezda - znai, lujke, u sandaletinama - hormonkama, pegave i bele.

Ili, Francuskinje, u espadrilama, vie su u hipi fazonu, oblai ih ELLE, male sise, mrave noge, malo govore, lako legnu na lea.

Tad sam mislio da mogu da napravim moju linu sistematizaciju ribica, ali nisam to uradio. Nisam imao vremena - karao sam stalno.

Ne moe u isto vreme i da se razmilja i da se kara! Jedno iskljuuje drugo! Dva ozbiljna posla ne idu zajedno.

Posle sam poeo da razmiljam, mnogo kasnije, ako razumete ta hou da kaem?

Jebi ga, imam 57 godina, i sad me stiu gresi mladosti. Je l' se to tako kae? Ne moe vie ba svaki put, i krae traje...

I, nije vie samo sport u pitanju. Ima tu, sada, jebi ga, i malo obaveza. A onda? U sumrak, izaem na trgi i postavim "reklamu". Imao sam stvarno odlino uraen portret Briit Bardo, pljunuta ona; ona

je tad bila velika faca - a i strana riba; suvi pastel, kreda, posle izlakiram lakom za kosu; za one koji nee da se otvore, radio sam i ugljen i olovku, senenje palcem i kaiprstom, ludilo. Nije da nisam imao talenta. Imao sam i portret Lenona, i izloim jo dva-tri portreta stranih riba, koje sam crtao iz glave, i - crtam. Oko mene se okupi gomila turista, radoznalaca - ja gledam muteriju, ali preko nje gledam publiku. Nema ta dalje, dou posle same.

Posle deset, odem u kafanu na plai, cirkam, duvam. Jebi ga, ko god ima dokavca hoe da ga deli sa mnom. Duvka je ideal komunizma na delu. Sve je nae i samo zajedno moemo da uivamo. Power to the people. Mo narodu!

Ne, damice su dolazile same i nisam se, a bilo je i njih, nikada pecao na matorke. One su bile popularne kod an Kloda i kod nekog Pepea, panca, koji je radio na anku u "Firi".One, te vremene dame, volele su ovu divljinu, ali i diskreciju, a umele su lepo da ih aste: davale su im kintu za klopu i kupovale im koulje, kao nagradu za dobar snoaj.

Ja sam, ako razumete ta hou da kaem, bio u sportskom ribolovu. Nikad nedozvoljeni trikovi, nikada ni jedna korist, osim one ispod pupka, nikad nasilje, uzimam samo ono to mi se otvoreno da. Jedino, kad me pitaju


35

odakle sam, ja, da smanjim mogue komplikacije, uvek kaem da sam odavde. Sa San Torinija. Ne mogu da me provale, bolje govorim engleski od Grka.

Neke su bile mnogo otmene - Amerikanke sa fotoaparatima, tri drugarice, priale su da rade za neke modne asopise, meni je bilo sve jedno - imale su dointe, i bile su vesele. Jednu po jednu, tri noi sam ih sreivao, i nisu imale nita protiv. Kao, to je O. K., svi smo slobodni, one su slobodne, ne ljute se na mene, ne ljute se jedna na drugu, slobodna ljubav je slobodna ljubav. Jedna od njih mi je bila dala neko govno, kao, meskalin, Kastaneda i te fore, to je tada bilo mnogo popularno, kao, jebaina sa tim je nezaboravna. Ne znam koji je avo bio, ali sam sutradan imao glavu k'o bundevu, i bljuvao sam k'o lud. Ne, psihodelija, nije nikad bila moj dezen.

Jedino to je malo kvarilo tu morsku sreu jeste bila prokleta injenica da iz nekog razloga ni sa jednom damicom nisam mogao dva puta.

Je l' to nenormalno? Nisam hteo da se vezujem. ta bih, pobogu, radio sa bilo kojom, od njih,

preko dana? Iao na plau? Pio kafu? Pravio planove za budunost? Nosio joj suncobran i askao na mom loem engleskom ili katastrofalnom francuskom o lepoti neobaveznog seksa? O tome da emo se posle leta obavezno videti? Ne, ne, to nije bilo za mene. Ta sranja. Bar sam tu bio poten.

Nisam mnogo priao. Nisam, pogotovo, priao ono to ne mislim. A prethodno sam rekao da nisam mnogo ni mislio. Zakljuak - rei su bile

suvine. Moj dikica se odlino sporazumevao: onakvog, bez lica, i bez mimike - sve su ga razumele.

Imao sam samo 27 godina, i potpuno sam bio otkaio. Kresnem ribu, i im ona krene da me ljubi i grli, poto sam svrio, meni se

smui. Ako bi moglo da nekako odmah odletim i da malo budem sam, ako razumete ta hou da kaem? Bliskost skenjava seksualne eme, razblaava lepotu orgazma.

"Nemoj samo da mi kae da me voli", jebi ga, to je jedino o emu sam mislio, onako praznog mozga, dok mi slatki fleevi blinkaju kroz dikicu, kimu i mozak.

Mislim, radi se o tome da ja oboavam ene, i tada sam ih oboavao, samo nisam ja bio baja za vezivanje, pogotovo ne tada.


36

Samo zapalim. Sutradan je ne gledam, ono, nemam vremena za nju, nije mi u fokusu. Jebi ga, sve me drugo vie interesuje od nje. Startujem, na njene oi, bilo koju drugu ribu, ako nee da shvati odmah da sam veeras zauzet. I ubudue.

Posle par dana, kad se opustim, poinjem da joj se javljam, da ne misli da sam neki kreten, i pederina. I tako se spajtamo. Ali, vie je ne povaljujem.

Toliko ima novih ribica koje stiu. Ispriau vam ovo: tu su bili i neki ameriki hipici, iz Los Anelesa: koji

klenovi! Narkosi i klenovi! Vraaju se iz Turske, pa malo zapalili i na San Torini. Doneli it, i neke inuve, to valjaju. Ponaaju se kao "Mamas and papas", uli ljudi u ozbiljne veze za nekim grobovima koje su na ostrvu na'vatali. Dre se za ruke po ceo dan! Ribe imaju ogromne sise, te njihove Amerikanke; karao sam neke od njih pre nego to su oni stigli, nisu bile nita naroito.

Ribe utravaju u more i bacaju gornje delove kupaih kostima. Narkosi - da se udave od dima! Ja da se udavim od smeha.

Jedna od njih, neka Filis, zapamtio sam joj ime jer me podsealo na sifilis, krenula, taman kad sam ga izvadio iz pantalona, da mi kenja neto o tantri. Ja joj ga samo surduknem, pojma nisam imao, tada, ta je to.

Ona dahe i govori "polako, polako", a ja njoj, sine, "tantra, tantra", i bum, , kakav orgazimi, pamtim to! I njoj je bilo mnogo gotivno, oigledno, samo je pominjala Isusa.

Legnem pored nje, zapalim pljugu, gledam u nebo. Dobar kadar, vidim Orion, gotivno je nebo iz ablje perspektive, dunuo sam, karao sam, nebo je sa mnom, puim pljugu i ekam kad e da me spopadne duvaka glad, kad ispred mene iskoi jedan od onih narkosa, sa gitarom. Tip je totalni stond.

Amerikanka se podie na laktove, lenjo i niim uznemirena, i pogleda ga. Tip isprui kaiprst ka meni. "Nisi fer", ree, "jebe moju skvo." "Odjebi Stivene, nemoj da pravi frku", ree Filis kao da mu je keva. Ona podie nogu i mahnu njom, kao da tera neku dukelu. Zatim poe da

se kikoe. Narkos se okrete ka meni, sa podignutim kaiprstom. "Duguje mi neto", ree i posrui ode. Iz daljine je onda dopirao njegov

glas - pevuio je neto od "Dorsa".


37

Ne bih to znao, da Filis nije rekla: "Dorsi su super". A zatim ustade, navue svoju indijsku tuniku, izvini mi se i ode za njim. Ja popuih svoj "Papastratos" na miru. Zasluio sam to, hvala lepo. Poto sam ja fin ovek, sutra sam naao amerike frikove, gde na plai

valjaju one inuve. Dooh kod delije od sino, i viteki ga upitah da li mu i danas neto dugujem. Gledao me je belo, a u njegovom osmehu bilo je nekog univerzalnog prijateljstva i naivnosti. Filis je bila pored njega. Rekla mi je, isto tako srdano i prijateljski "zdravo".

Niko nije bio uvreen. Jebi ga, to je bila Era Vodolije! Tad sam od njega kupio jednu malu rikastu perlu, na tankoj crnoj pertli.

Da uzvratim prijateljstvo. A, i dopala mi se kako izgleda, bila je nekako, valjda zbog te boje, iva.

Svi su se veoma trudili da mi objasne da je to karneol, magini kamen i

tako to. Koji moe mnogo toga. Nisam zapamtio. Mrzelo me je da mislim, a i ne verujem u te gluposti. To je bilo najmanje to sam mogao da uradim da ne pokvarim atmosferu na ostrvu.

Posle sam, tek, video da sam iveo kao Bukovski. Kao arls Bukovski, onaj pisac, to je karao i sve to zapisivao. Dobre su mu prie, idu sa ribe na ribu.

E, pa to sam ja bio tada. Tih par godina. Onda sam se jednom razboleo, ono kao, zakaio sam neki virus, kijao

sam, imao temperaturu, i "super," govorio sam sebi, "bolje gripina, nego da fasnem neku polnu zarazu od svog tog karanja".

Dva dana sam se tresao u groznici, nita nisam jeo, samo sam pio vodu, i povratio sam se. Rekao sam sebi, "nema sada karanja, nekoliko dana, mora, brale, da se konsoliduje, da skupi snagu".

Kad sam izaao na ulicu, svi su mi rekli da izgledam nekako produhovljeno. Jebi ga, mukarac mora da bude malo iscrpljen, da bio dobio na finoi.

I, dakle, bio sam odluio da malo drim zakopane pantalone, pa se valjda i to videlo na mom licu. Da nisam mnogo zainteresovan, a ribe se na to nevieno pale.

I takvom, nikakvom, izbeenom, dok sam hasao kiselo mleko i tiropitu, prie mi jedna mnogo slatka ribica.


38

Haljinica, deaka frizura, vitka, male sise, tanki glenjevi. Zanimljivo, uvek sam se na to palio, a nisam pojma imao da isto to voli i

matori arls. Bukovski, naravno, koji drugi? To sam posle naao kod njega - da se pametni frajeri pale na noge, a glupi

na sise.

"Dakle, ja sam pametan", zakljuih mnogo godina kasnije, dok sam ga itao. Uzbudio sam se kad sam to otkrio.

Nije mala stvar da se neko, ko je niko i nita, kao ja, nae u nekom tako velikom delu. Da najbazinija uverenja po pitanju ena i karanja delim sa velikim ovekom. Posle sam sve njegovo proitao. Matori je moj pisac, to uvek istiem.

Elem, damica je sela pored mene, na stepenite ispred pekare. Videlo se da je umorna od puta. I slepcu bi bilo jasno da je tek stigla. Podonjaci i tako to, ali - dobar pogled. Odavno nisam bio video tako mladu ribu koja tako gleda. Ono, ima neku snagu, zna ta hoe.

Damica je delovala vrlo fino. Oi zelene, usta mala, napuena. Odlian profil, jebi ga, i sedi sama. Izula sandalike, kad ono - stopala prelepa, glenjevi - kao kod divokoze.

Kako da odolim? Bilo je jae od mene. Zapoinjem razgovor na engleskom. "Tek si stigla?" Ona klimne glavom. "Dola si sama", pitam. "Aha", kae. "Treba ti soba?" "Jeah", ree otegnuto, i odmeri me od glave do pete. "Divno ostrvo" ree, "izgleda spektakularno kad se gleda sa broda". "Ah, jo je lepe kada se ode u Iju", poeh da se trudim kao pubertetlija,

"na drugom je kraju, odande se sve vidi, i prsten, i litice, i vulkan, i more..." "Odakle si?" pitam. uti nekoliko sekundi. "Iz Atine", ree nekako odluno, to me je zbunilo. Nisu Grkinje ba tako

otresite sa nepoznatima, ali ova mora da ivi u Engleskoj ili u Americi,


39

nekako je svoja. A i suvie je dobra riba za Grkinju, mada ja znam samo ove sa ostrva.

"Zajebana kombinacija", pomislim. I odvedem je u jedan mali pansion gde je moj ortak radio. Naem joj

sobu, ona zahvalna, odmah hoe da me asti piem. "Ne", kaem, "ostavi to za uvee". I, uradi me klinka. U smislu, da mi se ukljui mozak. Ponem da

razmiljam. O njoj. Ne doe te veeri u bar na plai. I ne pojavi se na trgiu, ni u diskoteci.

Jednostavno, k'o u zemlju da je propala. A to frajere pali. Kad ih riba ispali. To mene pali. I, mislim na nju naredna dva dana.

Kao, mora da se zgotivila sa nekim kretenom. A opet, nije mi delovala kao dankoza, pa da se vucara po plai, ustondirana k'o veina ovih odrona to se karaju sa ovakvima kao to sam ja, da bi eksperimentisale sa svojim doivljajem tela, sa orgazmom i tantrom.

Malu su matorci poslali na more, to se vidi, negovana je. I onda se desi najlue udo u mom ivotu. Tree veeri, pojavi se u baru na plai. Jo crnja, odmorna, nasmejana.

Prelepa. Toliko je lepa i nena i mlada, da odluujem da neu ni da pomislim da je kresnem, to bi bilo bogoskrnavljenje.

Svi je gledaju. Narkosi se diu na laktove da je bolje vide, ak se i pederi okreu za njom! I, prie meni.

Ja sam valer, jeba, ta god, ali u tom trenutku imam neverovatnu elju da zatitim malog anela sa deakom frizuricom i zelenim oima. Ima belu haljinicu, krojenu kao koulja, apostolke i kai od konopca oko struka.

Nevieno je lepa i nena. Takve ribe bude ono najbolje u mukarcu. "Zdravo", gleda me pravo u oi. Jebi ga, zbunila me je. "ta pije", pitam i drim svoju au na ustima. "Din tonik", ree i sede na barsku stolicu pored mene. Prekrsti noice, lanci sevaju. Gleda u more. To je najlepi profil koji sam

video u ivotu. A nisam bio ni pijan, ni stondiran. "Maloletnicima se ne slui alkohol", rekoh da je isprovociram. "U redu je", ree, "imam dovoljno godina, punoletna sam. Odgovaram za

svoje postupke".


40

Pijemo pie, ona mlati noicama, ja ne znam gde pre da gledam, ima male grudi, pomislim, a ona komentarie ljude u baru, pita ko je ko, da li ih poznajem, pita gde se jo izlazi, koje plae da overi i ta sve ima da se vidi.

Nita me ne pita o meni. To mi se dopadne. Uvek je najbolje kad uspete da priate sa ljudima, a da to manje kaete o

sebi. Ne pitam je zato je sama, nita je ne pitam. Dobro je ovako. Samo

askamo, damica mi, neoekivano, prija. To, da ikamo i askamo, da se nita posebno niko od nas ne trudi.

Popili smo jo po tri pia. A din tonik zna da udari i u glavu i u noge. Rekla je da mora da ide. Rekao sam da moram da je otpratim. "Naravno", rekla je. Kad smo stigli do njene sobe, pomazio sam je neno po kosi, i sam se sebi

zaudivi. Nisam hteo nita, stvarno. Ne, rekao sam ve, kod mene nema upiranja,

nema sile, nema navaljivanja. U stvari, kapiram, uvek ima i sutra. "Sutra je novi dan", to pomislim k'o Skarlet O' Hara.

"Jebi ga, u letnjoj sezoni haram na ostrvu. Ne moram nita da uradim veeras", pomislio sam. I, iskreno? Bio sam ponosan na sebe.

Ali, ona me uhvati za ruku i povede u svoju sobu. "O, ne", pomislio sam, "ne, ne, sve su ene kurve". Ali, nisam izvukao

svoju ruku iz njene. Prestao sam da mislim, Digao mi se kurac.

Jo na ulazu, poela je da me ljubi. Gurnula mi je jezik u usta. Bio je to sladak mali jezik sa ukusom dina i tonika, i stavio sam odmah moje ruke na njene male, vrste grudi. Bradavice su joj bile tvrde kao klikeri. Oh, kakav doivljaj!

"Mogu li da te pipnem", pitala je, neno sputajui ruku na moj lic. Samo sam je pritisnuo. Duboko je uzdahnula. Bio sam zadovoljan. Mala

srna sa zelenim oima bila se napalila. Onda se odmakla od mene i poela da otkopava haljinicu. S mukom sam se borio da ne svrim od te ludake scene. Odvezala je konopac sa struka, izvukla ruke iz haljine, i pustila je da padne na pod.


41

Da, vano obavetenje: u sobi je bio mrak, ali je gorela ulina svetiljka, njeno divno telo stajalo je preda mnom okupano plaviastom svetlou.

Jebi ga, Zvonica, ta da kaem? Uzela me je za ruku, dok sam ja drugom otkopavao lic na mojim

pantalonama. Moja ruka bila je na njenom stomaku, ravnom i nenom, koa joj je bila glatka kao najfiniji pli, to je onaj fini glatki tof to se presijava... Jeb'o te, i dan danas pamtim tu scenu i taj dodir.

Ljubili smo se, a onda smo legli u krevet. Legao sam na nju. Bila je zanosna, divna, nena.

uo sam zrikavce. I nju, kako ispresecano die.

Popeo sam se i pokuao da ga stavim u nju. Ilo je teko. Bila je uska. I onda je jauknula, kratko se trgnuvi.

Bio sam Tamo. "Nemoj tako jako", apnula je, "boli me". Ublaio sam pokrete, ali nisam mogao da stanem. A onda sam stao.

Odjednom. Ukljuio mi se mozak! Dikica se spustio. Upalila mi se sijalica. Damici je

bio prvi put. Bila je nevina. "Aha", samo je klimnula glavom kad sam je pitao. Poeo sam da je ljubim, uzvraala mi je poljupce, mogao sam da se

zakunem da je volim, mogao sam da plaem, kao pika, a nisam bio ni na emu, samo ta njena lepota i to to je ba mene izabrala, oh, ponovo sam bio onaj stari, ooooops, dikson se vraa i evo me opet tamo, u tom vrelom, stranom, divnom, potresnom moru.

Leali smo jedno pored drugog, ja i moja lepa Grkinja. O, da, sutra u se videti sa njom i ne elim da odem, ne elim da budem

sam, elim da mi kae ono to je nemogue, da sam ja njen spasilac i da me voli. I da joj je bilo divno.

Ona pui i ne gleda me. Oseam se loe, odjednom, ne, nije mi muka, ali poinje da me boli eludac, uvre mi se, iznutra, ne znam koji mi je kurac.

elim sve da joj kaem, jebi ga, sami smo, nije me sramota, nieg me nije sramota, ali ne mogu da otvorim usta. Ja elim da govorim, a ne mogu,


42

zavezao sam se potpuno. elim sve da joj dam, ali nemam nita, osim onog rikastog kamenia na pertli koji nosim oko vrata ve neko vreme.

I, ta uradim? Skidam ga sa vrata i stavljam ga na njen pupak. "For you", kaem glasom koji uopte ne prepoznajem. Iskreno, u tom

trenutku oseam se nevieno ranjeno, je l' se tako kae? Ne, ranjeno, ranjivo, i dajem joj tu perlu kao to bi neki kreten davao vereniki prsten.

"Oh", uzima ga, gleda ga u polumraku, kae da je divan i da e ga uvati. Samo to, ni re vie, nita vie.

A onda me zamoli da odem, kae da joj se spava.

Jebi ga, nisam na to navikao. Da meni kau da odem! Ja sam taj koji je odlazio.

Ali, potujem, igram fer. Ustanem. Obuem se. Ustaje i ona, umotava se u araf na kom smo leali. Vidim tamnu mrlju,

kad se okrenula. Hou neto glupo i iskreno da joj kaem. Nikada nisam spavao sa nevinom devojkom. Hou da joj kaem da smo

zajedno izgubili nevinost. Ali, ona bez rei ulazi u kupatilo i pali svetlo.

Dok zatvaram vrata za sobom, ujem kako moja mala Lena, Grkinja, opsuje na istom srpskom.

Na sekund sam pomislio da se vratim. Ali, damica mi je rekla da odem, a onda sam, silazei niz stepenice poeo da se smejem.

Bio sam zaljubljen. Mislio sam da u je videti sutra i da emo se zajedno smejati, na srpskom.

Da emo, jebi ga - sve to treba. Portokolada, suvlaki, dranje za ruke, zalazak sunca, sve bih joj dao.

Ali, vie je nisam video. Nestala je. Tog leta vie nisam karao. Nisam mogao. Pa, bar neto - uz nju sam postao bolji lik. Video sam ta sve mogu i koliki

su mi dometi. Imam uku, to sam shvatio.

Slikao sam portrete jo nekoliko godina, ali ne vie na San Toriniju. Menjao sam ostrva i mora, stigao sam ak i do Ibice. Ono, diskoteke, otrije ribe, otriji seks. Duvanje, posle je bilo i kokice, ali samo ponekad.


43

I, onda sam se oenio, i, to je to.

Imam radionicu za uramljivanje slika, valjam i neke serigrafije. O. K. je, ne ne alim se.

Balavurdija? Jok! Nemamo gepe. ena? Da. Tu je. Fircanje sa strane? Da, kad god uzmognem, mada je sada to sve ree. I? Video sam je pre jedno deset godina na nekoj izlobi u Beogradu. ovee,

poznao sam je! Bila je sa nekim matorcem, garant da joj je to bio mu. Delovala je uasno usamljeno, i bila je nenormalno lepa. Kao nekad, moda ak jo i lepa.

Priao sam da joj se javim. Nije me poznala. "Aleks, San Torini", rekao sam da je podsetim. "Mislim da ste me zamenili s nekim", rekla je ljubazno, ali hladno, i

okrenula se od mene. Matori koji je bio pored nje, malo je sagnuo glavu i odmerio me preko

naoara, od glave do pete. Nisam mu se dopao. To je ivot. Bilo mi je krivo to me se ne sea. Ne bih znao ta, jo, da kaem? Da! Nosila je jednu ogrlicu sa raznobojnim kamenjem. Jesam se bio naduvao

tada, pre izlobe, ali nisam halucinirao - video sam onaj karneol, to sam joj ja dao!

To mi je, ipak, bila satisfakcija. Pre nego to odem na pivo, da vas pitam? Da li znate ta je danas sa njom?


44

Karneol

Na jednom arheolokom nalazitu u gradu Uru, u grobnici Pu Abi, sumerske kraljice iz treeg milenijuma pre Hrista, pronaena je njena odea na kojoj je, pored drugog poludragog kamenja, bilo i karneola.

Drevni Egipani stavljali su ga u grobove zbog verovanja u njegove velike moi u zagrobnom ivotu. Egipani su ga oboavali i zato je karneol, u kombinaciji sa lapis lazulijem i tirkizom bio najomiljeniji nakit njihovog doba.

Ovaj kamen voleli su i na Bliskom Istoku - veruje se da je karneol predstavljao jevrejsko pleme Rubena na Aronovom plastronu, a apostol Filip i neki muslimani zovu ga i danas kamen iz Meke. Muslimani su verovali da ugravirano Alahovo ime na ovom kamenu onome ko ga nosi donosi Alahovu pomo u ostvarenju svih elja. U antikoj Grkoj i Rimu, zvali su ga sardius i koristili su ga za pravljenje prstenova peatnika, broeva i kameja. Gete je verovao u mo ovoga kamena, kome je pripisivao mo zatite od zla, pojaavanje nade i donoenje dobre sree. U indijskoj astrologiji karneol vai za drugi kamen roenih u znaku korpije.

Za mnoge je karneol moan kamen motivacije, a neki ga i danas zovu "kamen samopouzdanja". Navodno, pomae naroito onima koji su uplaeni od onoga to dolazi, i onima koji nemaju smelosti da donose vane odluke.

U kristaloterapiji koristi se za leenje impotencije, menstrulanih greva i neplodnosti.


45

DRUGA KONZERVA

"P", ulo se samo otvaranje nove konzerve piva, klokotanje prvih nekoliko gutljaja.

Balaban je sedeo u fotelji, pio pivo i zurio ispred sebe. Proitane stranice profesorovog rukopisa bile su na podu. Ostatak je stajao na stolu, ekajui da bude proitan.

Balaban jo jednom nagrnu konzervu piva, i zapali novu cigaretu. Povue jedan dug dim, a zatim se, stenjui, sagnu i podie ponovo priu o karneolu, koju je upravo proitao.

Ponovo proita poslednju stranu, stavi je na stomak i glasno ree: "Dobar je Stanislav. Voleo bih da sam ja ovo napisao." Zatim pogleda jo jednom papir, i spusti ga na pod. "Mamu mu jebem, matori je odlian", promrmlja smekajui se i uze da

ita sledeu priu.


46

Samo za tvoje oi

Bilo je kasno leto. Sunce je jo uvek bilo jako, ali su noi bile hladnije. U malom porodinom hotelu na "Sabia d'oro", na severu italijanskog Jadrana, gostiju je jo uvek bilo puno, ali se ogromna plaa sa zlatnim peskom polako praznila. More je bilo idealno toplo. Ligetuli uredno poreani. Dece, na svu sreu, sve manje, ako ne raunamo lokalnu, koja su i inae dobro vaspitana i ne dosauju turistima.

Jedan gospodin u svojim etrdesetim, lei u ligetulu i ita knjigu. Pored njega je vrlo mlada devojka, mogla bi da mu bude i erka, ali po tome kako je on gleda kada ulazi u vodu, evidentno je da su oni par.

Ona izlazi iz vode, mokra je, ima bikini sa cvetnim dezenom, deaku frizuru, veoma je vitka, prilazi starijem gospodinu, staje ispred njega; on podie pogled, nasmei se. Ona podie nogu, i neno mu gurne knjigu. Knjiga padne na pesak. Ona se smeje.

Onda se ona sagne i pone da trese mokru kosu po njemu. On je hvata za ruke, i pokuava da je poljubi. Ona se izmakne, nasmeje se, rukom mu rasturi frizuru i zavali se u svoj ligetul. Gospodin se osea pomalo glupo, ali ne reaguje. Ne moe da bude toliko mlad. Namesti frizuru, neno joj se nasmei, a onda dohvati knjigu, otrese je od peska i nastavi da ita.

Ona pretura po svojoj tani za plau koja je takoe u cvetnom dezenu i slae joj se sa kostimom, zatim vadi poslednji broj asopisa "Gioia", i vaku. Nervozno okree stranice asopisa, vidi se da ne ita, da samo gleda slike.

Ona glasno vae vaku i pravi balone. Baloni pucaju. Gospodina nervira to ona pucketa vakom, i to moe da uje rad njenih

vilica i pljuvake, to ga dekoncentrie, ali ne kae nita. Okrene se ka njoj i nasmei se.

Ona nastavi da pucka balonima. Zatim, spusti novine na pesak. Stavi naoare za sunce. Onda ih polako sputa kaiprstom, na vrh nosa. I, tako posmatra scenu ispred sebe. Dok dri kaiprst na nosu, sunce baca svoj zrak na burmu na njenoj desnoj ruci.

Udata je. I gospodin ima burmu. On je, oigledno, njen mu. Ali, s obzirom na njene godine, oni su vrlo kratko u braku.


47

Plaom prolazi mukarac u ortsu, golih prsa. Preplanuo je, njegova lea su miiava i glatka, njegove grudi tek malkice proarane crnim maljama. Kosa mu je gusta i crna kao ugalj, zalizana brilijantinom, zaeljana unazad, i loknice na krajevima pokrivaju polovinu njegovog monog, bikovskog vrata.

Mukarac, malo mlai od bledog gospodina koji se krije od sunca da ne pregori, usporava korak dok prolazi pored njih.

Devojka ga gleda. Mukarac ima crne brkove, masne kafene oi, ogromna ramena i miiave

ruke. Klimne im glavom u znak utivog pozdrava i produi dalje. Devojka ne mrda glavu, ne okree se. Ali, njene zelene oi ga prate. Ona

se promekolji, podigne jednu nogu, i prekrsti je. Zatim se zavali u ligetul, vrati naoare na vrh nosa i napravi ogroman balon od vake. Balon pukne.

Gospodin sve vreme posmatra svoju mladu suprugu. Ne kae nita. Kad primeti da je ona gledala ovog lepog neznanca koji izgleda kao kakva ljubavna zver, gospodin posedniki prui svoju ruku i pomazi svoju mladu, lepu enu po kolenu.

Onda ona stavi svoju aku na njegovu. Traje to samo nekoliko sekundi, a onda je ona skloni.

Gospodin je uteen. Umiren. Kad njoj pukne balon, on ovoga puta ne podigne glavu sa knjige. Samo se

blago nasmei i nastavi da ita. Zatim, ona uzima kremu za sunanje i poinje da se mae. Prvo noge.

Vrlo elegantnim pokretima utrljava kremu na svoju cevanicu, pa na koleno, a zatim prelazi na butine.

Radi to tako da njen mu ne moe vie da ita. Posmatra je sa takvom neizmernom ljubavlju, da samo to ne zaplae. Ona ga izaziva. On ustaje, klekne pored nje, hoe da je poljubi.

Ona odmakne glavu, zatim, rairenih ruku koje su masne od kreme, pokae mu na svoja usta. Meu zubima dri vaku, on je vadi i baca u pesak. Ona poinje da se smeje, i on je ljubi. Ona ga zagrli. On sedne pored nje u topli pesak, i poinje da joj mae noge. Ona se protee u ligetulu, podigne ruke visoko, onda ih stavi na potiljak.

On je poljubi u pupak, i otri u vodu drei ruke ispred sebe, kao da je fudbaler koji oekuje slobodan udarac.

Prati ga njen zvonki smeh.


48

Na trenutak izgledaju kao nekada bludni par Vladimira Nabokova: kao profesor Hambert Hambert i Lolita, samo to je prolo dosta vremena od onda. Venani Hambert Hambert i njegova Lolita, jedno sedam godina kasnije. Neto tu ne tima.

Ona se dosauje. Uvee, oni izlaze na veeru, u restoran pansiona u kome su odseli. Piju

belo vino i jedu pastu sa vongolama. Veselo je, jer svira muzika. Neki igraju. Ona se klati na svojoj stolici, u ritmu muzike. Bend svira najpopularnije kancone sa prethodnih festivala u San Remu.

Ona ima haljinu na bretele, crvenu, i sandale ukraene grozdom crvenih bobica. On nosi svetloplavu koulju, bez kravate. Zavrnuo je rukave, da deluje mlae. Podie au i nazdravlja joj, uhvati je za ruku. Ona se nagne i poljubi ga.

Zadovoljan, nahranjen tim poljupcem, on se zavali u stolicu. Zatim, u restoran ulazi veoma zgodan mukarac, u beloj koulji

raskopanoj do pupka koja otkriva njegove blago rutave grudi, i njegov torzo koji je taman, preplanuo.

Svi se okrenu da ga pogledaju. Izuzetno je lep. Lep je na mediteranski nain. Ima zalizanu crnu kosu, i

brkove kao Bert Rejnolds. Napuio je usta kao da nekog trai. To je mukarac sa plae. Mu primeuje da taj lepi mukarac oko vrata nosi debeli zlatni lanac, sa

crvenim priveskom. Ne bez izvesne doze cinizma, u sebi se podsmeva tom smenom paunu bez stila. Ali mudro, to zadri za sebe.

Mukarac zatim proe pored njihovog stola, drei palac u depu svetlo plavih pantalona. Nakoloni im se, uz osmeh koji pokazuje njegove velike bele zube.

Mu odmah uputi jedan brz i kratak pogled ka svojoj mladoj eni, ne uzvrativi mu pozdrav. Kao da je hteo da proveri da li je ona jo uvek tu, i da li tog uznemirujueg neznanca gleda.

On vidi da se ona srdano osmehuje mukarcu i da je sporo, vrlo sporo, trepnula.

Ona trai jo vina. Mu joj sipa. Ona drhtavom rukom prinosi au ustima, i otpije jedan gutljaj.


49

Mu kae, da ne zna zato, ali da ga taj mukarac podsea na kapetana nekog krijumarskog broda.

Ona, skloni kosu iza uha. "Stvarno", ona pita. Ona to pita tako, da mu jasno daje do znanja da ne eli da pria ni o tom

nepoznatom mukarcu, ni o kapetanima, ni o brodovima, ni o vercu, ni o emu.

Mu, iznenada postien to je uopte zapoeo tako glupu temu, na trenutak okrenu glavu, kao da ga je neko pozvao.

Bend poinje da svira laganu muziku za ples u dvoje. Parovi igraju svuda oko njih. Ona se klati u stolici, neno je zabacila glavu, i slua muziku, tu muziku koja je nosi, zatvorenih oiju.

On pokuava da zapodene neki razgovor, ali ona samo odmahuje glavom. On se onda iznenada brine da ona ne popije mnogo, da joj ne pozli, pita je

da li hoe da idu da se proetaju, ili da odu u sobu da spavaju. Ona samo odmahuje glavom, ona, oigledno, igra. Zatvorenih oiju, ona mu govori da je muzika divna, da ne dolazi u obzir

da idu bilo kuda, i da eli da igra. Da joj se mnogo igra, i da nije igrala skoro tri godine, od maturske ekskurzije.

On se na to smeka, simpatino mu je to njegova ena pominje matursku ekskurziju, i kao da mu odjednom ponovo postaje jasno da je ona za njega stvarno klinka, i sa gotovo oinskim strpljenjem joj objanjava da on nikada ne igra i da to ne trai od njega, jer je to jedina stvar na svetu koju nee da joj ispuni.

Ona se onda trgne i pogleda ga preko ramena. Onim svojim zelenim oima.

"Ali, nema nita protiv da ja igram, zar ne?" On odmahne glavom. "Nemam, duo, naravno, slobodno igraj". "U redu", ona kae i okrene se u svojoj stolici ka podijumu, njiui se. On je gleda pogledom koji govori da je razume, da eli da joj poputa, da

eli da je razmazi. Taj superiorni pogled mua koji je mnogo stariji, taj pogled Pigmaliona, ona osea na svom potiljku, i to je nervira.

On joj kae, on se izvinjava, ali mora da je napusti na nekoliko minuta. Ona se ne okree, samo klima glavom, kao da mu kae "Slobodno idi".


50

U trenutku dok on ustaje i prinosi svoju stolicu stolu, iz mase ljudi koji igraju na podijumu, njihovom stolu prilazi zalizani mukarac, sa brkovima, u beloj koulji raskopanoj do pupka. Nasmejan je i srdaan. Veoma samouveren, on se nakloni prvo njemu, pa onda njoj.

Pita ga, na italijanskom, moe li da gospoicu pozove na ples. Ona sedi, i ne gleda u dva mukarca koja stoje za njenim stolom, ona ne

eli da utie na odluku svog mua, ona eli da on sam, svojevoljno, dopusti da ona igra sa drugim mukarcem. Nju zabavlja ta staromodna, ta starinska scena.

Njen mu proguta knedlu, i na italijanskom mu odgovori da nema nita protiv, ukoliko gospoica, koja mu je ena - onda iroko i teatralno pokae rukom na nju - pristane.

"Grazie, molto grazie", kae Italijan, a onda prie njoj. Pokloni se, i prui joj ruku. Ona ustane, krene sa Italijanom, i okrene se ka svom muu.

Trepne. To je znailo: "Hvala" Mu se zadovoljno osmehne, i krene u toalet, a onda na trenutak zastane i

okrene se ka podijumu. Bend poinje da svira "Je t'aime", veliki hit Sera Gensbura i Dejn Birkin. On vidi kako njegova mlada ena stavlja ruke oko bikovskog vrata

Italijana. Krajikom oka spazi te crne maljave ruke na crvenoj haljinici svoje ene.

Zamuri, ne bez gorine, a zatim viteki nastavi tamo kuda je krenuo. Ona, njegova ena, i uznemirijui lokalni Don uan, igraju stisnuti jedno

uz drugo, kao da su se ekali celog ivota, dok peva stenje i apue u mirkofon "je t'aime, je t'aime".

Dok se, zatim, gleda u ogledalu toaleta, mua prostreli otra, nepodnoljiva strela ljubomore.

Odagna je gledajui svoje lice: to je lice zadovoljnog oveka od etrdeset i jedne godine, koji ima zrelost, pamet i mudrost. ta je jedan ples u odnosu na ceo ivot? Zadovoljan je sobom to oko toga nije pravio pitanje, to je bio irok i dentlmen. Obeao je da e joj dati slobodu, i evo, prvu priliku da pokae da je potuje, iskoristio je na najbolji mogui nain.

"Dobro si uradio", pomisli, popravi frizuru i izae napolje, raunajui da je pesma zavrena, i da se ona ve vratila za sto.


51

Ali, ispred recepcije, pored koje on mora da proe da bi se vratio u salu, napravila se u meuvremenu velika guva. Neko je pao, nekom je pozlilo.

Zovu ga da pomogne. On prilazi i vidi jednu stariju debelu enu, koju je ranije primetio na veeri, kako lei na ugaenom hotelskom tapisonu. Dvojica mukaraca pokuavala su da je dignu, dok je recepcioner izdavao uputstva i zvao hitnu pomo. On se pridrui da im pomogne da je dignu.

Iz restorana su dopirali zvuci muzike. Jedna, druga, peta pesma. Aplauzi posle svake.

Trajalo je to dizanje gospoe, ekanje hitne pomoi i njeno utovarivanje na nosila,

mirjana bobic mojsilovic - tvoj sam

Documents