НАЗИВ ПРЕДМЕТА: ЛОКАЛНА САМОУПРАВА

Teмa: Појам локалне самоуправе

НАСТАВНИК:Проф. др Миломир Минић

АСИСТЕНТАндрија Блануша-мастер права

Наставна питања

1. Дефинисање појма локална самоуправа 2. Порекло и еволуција локалне

самоуправе3. Локална самоуправа као научна

дисциплина4. Теоријско одређење локалне

самоуправе5. Улога, послови и надлежности локалних

власти6. Облици локалне самоуправе и модели

управљања

1.Шта је локална самоуправа?

Локална самоуправа је научна дисциплина која се изучава у оквиру правних и политичких наука као и на студијама савремене јавне управе и савремене државе.

Локална самоуправа је једна врста власти која је најближа грађанима и она обезбеђује бројне услуге у области инфраструктуре, друштвене надградње и економског развоја.

Локaлна власт својим одлукама битно утиче на свакодневни живот грађана у општинама, градовима, селима и регионима.

Шта је локална самоуправа?

Локална самоуправа је облик одлучивања и управљања локалним заједницама, конституисаним на ужим деловима државне територије, непосредно од стране њених становника или путем њиховог представништва које они бирају.

Локална самоуправа је локална власт коју врше локални органи.

Локалном самоуправом остварује се политичко право грађана на самоодлучивање о локалним пословима. Она има статус уставне материје а њена самосталност гарантована је Уставом.

Појам локална самоуправа Појам „локална самоуправа” састоји се од две

карактеристичне одреднице: „локална” и „самоуправа”.

Основна одредница је „самоуправа” а атрибут „локална” што указује да сем локалне могу постојати и други облици самоуправе (месна, регионална).

Сам појам самоуправа изведен је из појма „управа” који има шире значење и обухвата све врсте управа.

Управа је једна подграна државне власти, посебно организована и њен је задатак да спроводи законе, уредбе и одлуке разних власти.

Шта ради локална самоуправа? Круг самосталних локалних послова представља

изворну надлежност локалне заједнице, она се одређује Законом о локалној самоуправи или о локалним јединицама.

Која су то најважнија питања? То су: инфраструктура – изградња и одржавање

улица и путева, јавни транспорт, снабдевање енергијом, водом, чишћење и одржавање животне средине, снабдевање грађана, социјалне службе, вртићи, школе, културне установе, здравље, спорт, јавни ред и мир и економски развој.

У теорији локална самоуправа се одређује као власт у локалној заједници, која ужива одређени степен слободе у обављању својих права и дужности.

Колика треба да буде и шта све треба да захвати територија јединице локалне самоуправе једно је од најважнијих питања везаних за локалну самоуправу. То је питање територијалне поделе државе на локалне јединице.

Чиниоци који утичу на поделу државне територије су: површина територије, број људи, врсте и обим делатности којима се задовољавају интереси локалне јединице (хомогеност, комплементарнст и гравитација одређеним институцијама – дом здравља, школа, универзитет).

Опште је прихваћен став да су мање локалне јединице погодније за остваривање локалне демократије – локалне самоуправе – лакши приступ становништва институцијама локалне самоуправе.

Велике јединице локалне самоуправе отежавају локалном становништву учешће у демократском животу локалне заједнице.

Разлика између државних органа и локалне самоуправе је у томе што се у локалним заједницама решавају животна питања грађана док се у држави и њеним органима води висока политика.

Однос локалне и централне власти

Држава битно утиче на карактер, обим, овлашћења и обавезе л.с.

Држава ствара и неопходне претпоставке за успешно функционисање л.с.

Централна влада и л.с успостављају бројне међусобне односе у оквиру којих се користе разни, традиционални а и савремени утицаји и контроле (законодавство, регулативе, програми, стратегије, финансије), сарадња и консултације о појединим виталним друштвеним питањима.

Држава и локална самоуправа Шта је држава? Држава је територијална заједница

људи са њиховом сувереном влашћу. Елементи државе су: становништво,

територија и власт. Држава је организација која се

заснива на подчињавању народа на одређеној територији њеној врховној власти.

Организација државе Устав је највиши правни акт једне

земље (закон са највећом снагом). Уставом се регулише основа

друштвене организације у једној политичкој заједници, начин вршења државне власти у њој и границе те власти, а то су слобода и права појединаца и колектива.

Које су функције државе?1.Државна администрација2.Одбрана3.Спољна политика4.Унутрашња безбедност5.Социјална сигурност (пензије, здравство и др.)6.Друштвене делатности (образовање,култура)7.Економска политика и привредни развој8.Јавни сектор привреде (јавна предузећа)9.Ванредне функције државе (елементарне

непогоде, унутрашњи немири)

Како држава утиче на локалну самоуправу?

Држава уређује систем локалне самоуправе Уставом и законима.

Дефинише послове које ће локална самоуправа аутономно обављати .

Преноси део својих послова на локалну самоуправу .

Обезбеђује материјалне и финансијске услове за л.с.

Контролише уставност и законитост рада л.с

Централна влада и локална самоуправа

Локална самоуправа и централна управа се међусобно супротстављају једна другој, али се на неки начин и допуњавају.

Између ова два различита нивоа власти постоји велика кооперација.

Ниједна од ове две власти не могу правилно да функционишу ако немају подршку и помоћ друге.

Тако једна од друге преузимају оне функције које та власт услед бројних проблема или објективних разлога није у стању да реши.

Употреба термина локална самоуправа, јединица локалне самоуправе и локална

заједница

Локална самоуправа је облик одлучивања и управљања локалним заједницама непосредно од стране њених становника или преко бираних представника и других њених органа.

Јединица локалне самоуправе је поједина локална заједница (општина, град) образована у складу са законом.

Локална заједница је облик непосредне међусобне повезаности становништва на основу просторне блискости.

Минималне претпоставке локалне самоуправе

Постојање утврђеног круга јавних послова које обавља локална самоуправа на свом подручју без уплитања државних органа (изузев контроле уставности и законитости).

Слободни избори локалних тела и функционера који одговарају локалном становништву а не централним државним органима.

Постојање правне независности коју им гарантује устав и закон (има својство правног лица).

Финансијска аутономија за остваривање њених функција.

Основни елементи локалне самоуправе

Посебан ниво јавне власти са својством правног лица, изабраним органима, сопственом имовином и финансијама.

Организује се на деловима државног подручја и налази се под контролом државних власти.

Има уставом и/или законом гарантован круг сопствених послова које обавља самостално.

Ужива правну заштиту своје самосталности.

2. Порекло и еволуција локалне самоуправе

Многе теорије студија локалне самоуправе на различите начине отварају питање времена настанка локалне самоуправе.

Став према овом питању је повезан са схватањем њене природе, еволуције и функција а пре свега према феноменима као што су – власт, држава и заједница.

Како су настале локалне и територијалне заједнице као основа за развој локалне самоуправе?

Развој локалне самоуправе У првобитној заједници све друштвене потребе

су биле заједничке потребе њених чланова. Породица је била прва заједница људи и тек

када су људи производили више него што је требало породицама оне се трајније насељавају на одређеној територији.

Територијално настањене људи постаје основа за развој нових заједничких потреба (вода, канализација, струја, улице).

Задовољавање ових потреба захтева нове организације и одговарајућу територијалну управу.

Две теорије о настанку л.с Једна група теорија сматра да је локална

самоуправа настала у тренутку када је уопште настала власт, када су грађани изабрали своје органе власти (природно, они су били локални).

Према овим теоријама локална самоуправа је праизвориште настанка државе.

Аргументи за ову теорију су да тип институција који је постојао у тим првим заједницама постоји у великој мери и данас.

Примери: Исланд – непосредни облици власти и скупштина, Швајцарска – облици непосредног одлучивања и британски систем институција који је постојао тада постоји и данас.

Постојање ових институција је главна карактеристика сваке националне традиције самоуправе и локалне власти па се без њих не могу разумети ни специфичности сваког од ових система данас.

Међутим, локална самоуправа подразумева постојање одређених аутономних права ових локалних заједница у односу на централну и спољну власт.

Чињеница је да унутар великих источњачких деспотија у историји античког света локална власт није имала шансу да стекне неки степен аутономије услед монополске и ауторитарне власти.

Друга група теорија тврди да локална самоуправа настаје тек са настанком грађанског друштва и да свој коначни смисао, форму и садржај добија са буржоаским револуцијама и јачањем грађанског друштва.

Локална самоуправа се тако одликује модерним системом организације власти која значи подељену, законодавну, изршно-управну и судску власт.

Градови средњег века представљали су мале оазе у којима се развијају занатство, трговина, уметност а затим и сложенија подела и организација рада.

Ови градови успостављају своје органе власти и временом добијају политичке слободе, гарантоване повељама (charter i statut).

Својим богатством и политичким преговорима средњовековни градови и њихов грађански слој обезбеђују аутономију у односу на краљеве, аристократију и свештенство.

У овим градовима се могу видети зачеци локалне самоуправе како настанком аутономије тако и формирањем локалних органа власти: скупштине, извршни органи, судови и полиција.

Ове теорије тврде да је грађанско друштво колевка локалне самоуправе као и градске аутономије и то је данас преовлађујући приступ.

Сличности и специфичност локалне самоуправе у односу на њихову традицију

Скандинавске земље су земље јаке локалне самоуправе и директне партиципације грађана у решавању локалних проблема.

Сурова природа и недаће натерале су људе да се удружују и сарађују да би могли да опстану.

Земље као што су (Исланд, Данска, Норвешка, Шведска, Финска) традиционално су имале развијен однос кооперације између локалних власти и државе а то је случај и данас.

Ове земље имају најразвијенију традицију и културу самоуправе и партнерства.

Германске земље (Немачка, Швајцарска и Аустрија) имају доста сличности са оваквом традицијом уз низ специфичности које произилазе из њихове историје.

Швајцарска је данас јединствен пример система са изузетно развијеном непосредном демократијом.

Земље Бенелукса су нека врста мешавине традиције и искуства скандинавских, германских и англосаксонских земаља и имају традиционално развијену локалну самоуправу.

Англосаксонске земље (Велика Британија, САД, Аустралија, Канада и Нови Зеланд) су карактеристичне по томе што имају принцип примарности локалне власти у односу на државу.

У земљама медитерана – Француска, Италија, Шпанија и Грчка, развиле су се прве цивилизације, политичке институције и држава.

Ове земље су у својој историји имале и периоде ауторитарне и централистичке власти који су локалну самоуправу стављали на маргиналну позицију.

Међутим, са развојем процеса демократизације а посебно развој европских интеграција допринели су јачању аутономије локалне власти и данас им дају низ нових и важних развојних функција.

Локална самоуправа као научна дисциплина

Локална самоуправа је посебна научна дисциплина која спада у корпус политичких наука и научних дисциплина;

Она има свој предмет изучавања, метод којим се предмет проучава и истражује и специфичан језик научне дисциплине;

То јој даје одлике научне дисциплине.

Предмет научне дисциплине локална самоуправа

Предмет изучавања ове дисциплине је локална самоуправа као скуп институција и начина путем којих се грађани у једној локалној заједници организују, одлучују о општим питањима живота и развоја заједнице и задовољавају низ заједничких општих потреба обезбеђивањем услуга.

Локална самоуправа је систем организације локалне власти путем које грађани бирају своје органе власти или понекад сви становници чине орган власти и тако непосредно или посредно одлучују о најважнијим питањима живота и развоја локалне заједнице .

Шта ми изучавамо? Територијалну организацију, локалну власт и њене фунције, грађане и њихове потребе као и њихов однос са л.с.

Такође изучавамо и односе локалне и централне власти.

Три основна услова за настанак локалне самоуправе

Први услов је да локално становништво има право да бира своја представничка тела, с тим да та тела имају решавајућа права која врше посредно или непосредно.

Други услов је да та тела имају своју материјалну и месну нaдлежност, тј. да на својој територије врше одређени круг послова као власт.

Трећи услов је да надлежност локалних органа

по свом садржају и овлашћењима за вршење надлежности, представља круг питања којима се стварно и формално може утицати на живот и развитак локалне заједнице као такве.

Савремени развој локалне самоуправе

У време спровођења великих реформи држава у свету, нарочито реформи начина управљања, локална власт добија важне функције и надлежности које до тада није имала, а то су: подстицање економског развоја; привлачење капитала; отварање нових радних места;

Развој локалне самоуправе

креирање приватно-јавних партнерстава ради што лакшег и ефикаснијег спровође-ња бројних пројеката којима се решавају неки текући проблеми;

пружање неопходних услуга грађанима ради што бољег организовања живота унутар једне локалне заједнице.

развијање партнерстава не само са приватним сектором већ и са самим грађанима ради обезбеђења бољег квалитета живота.

4. Теоријско одређење локалне самоуправе

Појам локалне самоуправе је повезан са читавим низом политиколошких и филозофских појмова као што су: слобода, аутономија, демократија, грађанин, грађанство, држава, државна управа и други слични појмови.

Локална самоуправа и демократија

Данас се не може замислити да у једној земљи могу постојати демократски и стабилни процеси без развијеног система локалне самоуправе.

Није свуда у Европи и у свим њеним државама локална самоуправа једнако развијена, иако Европска повеља о локалној самоуправи прописује исте стандарде за све.

У неким европским државама и другим државама у свету локална самоправа је доведена до саврше-нства где су локалне заједнице организоване као државе у малом.

У таквим државама грађани имају велику улогу

у организовању живота локалне заједнице и управљању локалним пословима.

Питања о којима они одлучују се највише односе на: одржавање инфраструктуре, изградњу путева и улица, одржавање животне средине, снабдевање грађана, одржавање здравља, изградња просве-тних и културних установа, одржавање јавног реда и мира, запошљавање као и многа друга питања уређења локалне самоуправе.

Поставља се питање: Зашто се најчешће локална самоуправа дефинише као облик одлучивања и управљања локалним заје-дницама непосредно од стране њихових грађана и путем њихових представника које они непосредно бирају?

Па једноставно речено из разлога што је сама суштина локалне самоуправе у развијању непосредне демократије, тј. да се директно задовоље потребе људи који су настањени на једном ужем подручју.

Од настанка политичке теорије међу виђенијим теоретичарима поставља се питање који је основни смисао локалне самоуправе?

Тако се сматра да саму основу локалне самоуправе представља заједничко задовољавање животних потреба становништва, насељених на одређеној територији, у којој сви грађани непосредно и равноправно учествују.

Поставља се питање: Који су разлози да грађани једне заједнице делују заједнички, тј. зашто се грађани уједињују у разне врсте заједница?

Најбитнији разлог заједничког задовољавања животних потреба јесте да се потребе грађана не могу задовољавати индивидуално.

Локална самоуправа и демократија

У последње време преовладава теза о повезивању степена развоја локалне самоуправе са нивоом развоја демократије у једном друштву.

Што је виши ниво развоја локалне самоуправе то је и већи степен демократичности једног друштва.

Ако је локална самоуправа развијена онда се може сматрати да је и демократија у друштву и држави достигла завидан ниво.

То значи да поред грађана, држава треба да буде она која мора константно да доприноси развоју локалне самоуправе на бројне и различите начине.

Прво, што у свакој држави треба да буде регулисано јесте да локална самоуправа буде подигнута на ниво уставних начела.

Друго, што држава треба да ради јесте стално унапређивање људских права и учешћа грађана у управљању у локалној заједници.

Без остваривања основних права грађана у локалној заједници нема ни развијене ни ефикасне локалне самоуправе као ни развијене демократске државе.

То нам указује да грађани и држава константно стоје у блиској узрочно-последичној вези.

Тај однос треба стално развијати и унапређивати јер он доприноси развју саме локалне самоуправе.

Познати теоретичар Фридрих Аугуст фон Хајек каже да „демократија нигде није добро функционисала без великог удела локалне самоуправе

Да би се локална самоуправа развијала на прави и демократски начин, она мора бити организована као непосредна власт грађана, ослобођена од партијског и бирократског монопола.

Монополи у локалној заједници, било које врсте да су, морају бити укинути, а политичке странке у демократском организовању и деловању требале би бити изједначене са осталим облицима самоорганизовања грађана.

Аутономија локалне самоуправе

У оквиру сваке локалне самоуправе неопходно је тежити да локална заједница у неким својим елементима постане независна од државе и њених органа, као и од многих других организација, биле оне да су политичке, војне или невладине.

Зато би локална самоуправа морала да има своја изворна овлашћења која се односе на битна животна питања грађана.

У локалним самоуправама обављају се послови који су од непосредног значаја и интереса за становнике одређеног подручја.

Ти послови су углавном локалног значаја, јер су везани само за одређено насеље, место или неко уже подручје.

Ти послови се тичу само оних грађана који живе на тој териорији, а не оних који живе у другим локалним заједницама.

Свака локална заједница настоји да регулише и оствари интересе и задовољи потребе свих грађана који живе на простору локалне заједнице.

Основни циљ и смисао савремене л.с је да обезбеди квалитетан живот грађана у њиховој локалној заједници.

5. Улога, послови и надлежности локалних власти

У дисциплинарном смислу локална самоуправа је елемент политичког система и категорија уставног права.

Највећу снагу и легитимитет локалној самоуправи даје то што њено постојање гарантује Устав државе и што локална самоуправа било које државе, као територијална организација има свој закон и статут.

Локална самоуправа као научна дисциплина може да се бави и изучавањем јавних управа и јавних служби, јер је њихово постојање и делатност на нивоу локалних заједница неминовно.

Неки познаваоци локалне самоуправе сматрају да поред тога што је политички и правни феномен,

локална самоуправа се може посматрати и као социјални и просторни феномен.

Зато се ни једна локална самоуправа не може тако назвати ако је не чине: простор, људи – становници - грађани и њихове заједнице и активности које они спроводе и односи који се притом успостављају.

Како се одлучује у локалној самоуправи?

институције локалне самоуправе, процеси одлучивања, политика развоја комуналних служби, партиципација грађана и појединих

интересних група и организација у процесима одлучивања,

локални избори као и односи власти и грађана на локалном нивоу.

6. Облици локалне самоуправе и модели управљања

Данас у свету постоји велики број облика локалне самоуправе;

Сви они се, по одређеним критеријумима, пре свега, критеријуму степена учешћа грађана у одлучивању и управљању, могу поделити у два основна облика. посредна локална самоуправа и непосредна локална самоуправа .

Први облик се односи на посредно одлучивање грађана које се врши преко изабраних представника.

Грађани учествују у одлучивању и управљању тако што бирају своје представнике у органе те заједнице.

Основна функција представничких органа је да доносе важне одлуке, које су од великог интереса за развој локалне заједнице.

Овај облик је распрострањен у великој већини земаља света па је услед тога и ту дошло до великог броја подела и модела.

Непосредна локална самоуправа се састоји у непосредном учешћу грађана у управљању локалном заједницом.

У раном периоду развоја локалне смоуправе, овај модел био је најраспро-страњенији на простору античке Грчке.

Још тада се, као и данас, под непосредним управљањем сматрало непосредно учешће грађана у управљању, које се најчешће дешавало на разним скуповима грађана.

На тим скуповима грађани слободно расправљају и доносе одлуке о битним питањима, који се тичу локалне заједнице.

Иако је ова творевина углавном опстајала само у античком добу, није немогуће ни данас се сусрети са оваквим обликом локалне демократије.

Од свих савремених држава најдаље је у том погледу отишла Швајцарска, јер се у њеним мањим локалним јединицама, у већини случајева и даље одлучује на овакав начин.

Међутим, можемо у неким земљама и са посредном локалном самоуправом срести и непосредног одлучивања грађана о питањима битним за развој једне локалне заједнице.

То одлучивање се највише изражава уз помоћ основних елемената непосредне демократије а то су: референдум и плебисцит.

Овакав облик самоуправе, пошто има карактеристике и посредне и непосредне локалне демократије, назива се полупосредна локална самоуправа.

Поред поделе на посредну и непосредну демократију, постоје и поделе које се односе на структуру локалне самоуправе, где се могу издвојити три основна и најчешћа типа локалне самоуправе. То су: а) једностепена, б) двостепена и в) тростепена локална самоуправа.

По самом називу ових типова локалне самоуправе може се претпоставити на шта се они односе.

Једностепена локална самоуправа је најстарији облик организовања који представља изворни и аутентични облик локалне самоуправе.

Само име нас упућује на постојање само једног типа јединице локалне самоуправе.

Тај тип је најчешће општина, мада није страно да то буду и неки други типови, који су најчешће ниже јединице од општине.

Не постоји држава која као јединицу локалне самоуправе не садржи општину.

Општина се сматра основним обликом чак и у системима који нису једностепени.

Међутим и сама једностепеност се дели на две варијанте. Прва се односи на постојање само општине где између централне власти и општине не постоји ниједан други облик локалних јединица.

Друга варијанта се односи на постојање неке врсте посредника, који не представља ни један степен локалне самоуправе, који се налази између државе и општинa.

Тај посредник се најчешће јавља у виду округа.

Двостепена локална самоуправа се најчешће јавља и постоји у државама које на локалном нивоу образују два типа локалних јединица.

У двостепеној локалној самоуправи, поред општине постоји још један тип локалних јединица а то је обично онај тип који има већу територију и шире надлежности, као и могућност да садржи неке пренесене надлежности државне власти.

Ова локална јединица се може састојати, а најчешће се и састоји, од већег или мањег броја општина.

У двостепеном типу локалне самоуправе, општине имају надлежност само у основним функцијама локалне самоуправе, а све остале, много компликованије функције, су препуштене другом степену, који обавља послове за државу као њен децентрализовани орган.

Други степен локалне самоуправе организује се најчешће у облику: срезова, округа и департмана.

Овај тип локалне самоуправе се најчешће остварује у развијеним земљама западне Европе и САД.

Тростепена локална самоуправа се примењује ређе од остала два степена.

У овом случају између општине и државе постоје још два степена локалне самоуправе.

Овај тип локалне самоуправе је нашао упориште у не великом броју држава, а најраширенији је у Великој Британији.

И у овом типу, општина остаје основна јединица. Од ње се гранају облици на ниже (насеља, месне заједнице, парохије, кметства) и на више (срезови, окрузи, области, департмани).

Локална самоуправа као територијална организација и научна дисциплина у данас доживљава велики процват и развој.

Не постоји данас у свету ни једна држава која не брине о својој локалној самоуправи.

Данас нема демократије без развијене и Уставом конституисане локалне самоуправе и локалне власти.

Творевина новијег времена јесте да нема државе у којој се локална самоуправа не регулише Уставом и законима.

Локална самоуправа добија све значајнију улога у развоју државе.

Она се бави питањима којима држава није у могућности да се бави.

То у многоме олакашава централној власти њено бављење много битнијим питањима за целу државу.

ЛИТЕРАТУРА: Снежана Ђорђевић, Ренесанса локалне

власти - Упоредни модели, Факултет политичких наука, Београд, 2012., стр. 17-60.

Закон о локалној самоуправи; Европска повеља о локалној самоуправи,

ПИТАЊА ЗА ПРОВЕРУ ЗНАЊА

1.Наведите дефиницију локалне самоуправе.2.Објасните како држава може да утиче на

локалну самоуправу.3.У чему се разликују функције које обавља

држава и функције које обавља локална самоуправа.

4. Објасните у чему се састоји аутономија локалне самоуправе и због чега је она важна.

5. Објасните два основна приступа пореклу и еволуцији локалне самоуправе.

6. Која је улога а шта су послови и надлежности локалних власти?

7.На основу ког критеријума се дели л.с на посредну и непосредну л.с?

8.Објасните основне карактеристике једностепене л.с и њихов однос са централном лок.влашћу.

9.Појам л.с је повезан са низом политиколошких и филозофских појмова-наведите који су то појмови.

10. Данас у свету постоје два основна облика локалне самоуправе.Наведите која су то два основна облика.

11. Објасните у чеми се састоји непосредна л.с.12.Наведите шта се подразумева под

двостепеном локалном самоуправом.13.Које су основне услуге које пружа л.с

грађанима и привреди?14.Чиме се обезбеђују основне гаранције

аутономије за локалну самоуправу?15.Наведтие које су минималне претпоставке за

постојање локалне самоуправе.