Između te dve suprotno postavljene pozicije nalazi se shvatanje prema kome je kamata dozvoljena, ali

se njena visina utvrđuje kogentnim pravom. Naše pravo prihvata stanovište o ograničenoj kamati, tj. da

se visina kamatne stope utvrđuje zakonom na imperativan način. Prema ZOO, stopa ugovorne kamate

između pojedinaca ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne

uloge po viđenju. Kada je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena

stopa kamate.

U uslovima čestih monetarnih oscilacija fiksno određivanje kamatne stope putem zakona rizikuje da ne

bude u skladu sa potrebama praktičnog života. Zato po jednom rešenju, ako ugovorom nije određena

visina kamate pretpostavlja se da je zajam učinjen uz kamatu uobičajenu za zajmove iste vrste u

vreme i u mestu u kome je primljen zajam. Izgleda da i pored ove elastične formule treba od strane

zakonodavca odrediti krajnju granicu u pogledu visine kamatne stope preko koje stranke ne bi mogle ići

u određivanju svojih obaveza. Ta granica nosila bi obeležja javnog poretka čija povreda povlači

sankciju ništavosti.

Ograničenje ugovorne kamate ne odnosi se samo na zajam u gotovom novcu, već isto tako i na zajam

koji za predmet ima druge zamenljive stvari. Tako, ako bi zajmodavac ugovorio da mu zajmoprimac

vrati više nego što je dao "u rodu, dobroti ili količini", i to u većoj novčanoj vrednosti od zakonom

predviđene maksimalno ugovorene kamate takvo ugovaranje bilo bi ništavo, isto kao i kada je u pitanju

novac kao predmet zajma.

Kamata može biti određena procentualno prema vrednosti pozajmljenih stvari ili utvrđena u jednom

fiksnom iznosu za određeno vreme. Vreme u kome dospevaju kamate određuju same stranke. Ako o

tome nema sporazuma, onda važi pravilo da se kamate plaćaju godišnje, počev od dana kada je ugovor

o zajmu zaključen, a ako je rok vraćanja glavnice manji od godine dana, onda se kamata ima platiti

istovremeno sa glavnicom, ukoliko nije nešto drugo predviđeno. Što se tiče mesta isplate kamate,

polazi se od pravila da je to ono mesto koie su same stranke predvidele ili ako o tome nije bilo

sporazuma, onda je to ono mesto koje proizilazi iz prirode konkretnog posla, a ako se i primenom tog

kriterijuma ne može odrediti mesto isplate kamate, onda se uzima da je to mesto domicila

zajmodavca. U cilju zaštite interesa dužnika koji mogu gomilanjem neisplaćenih kamata biti ozbiljno

ugroženi, prihvaćeno je pravilo da kada svota dospelih a neisplaćenih kamata dostigne glavnicu, onda

kamata prestaje teći. Neplaćanjem dospelih kamata mogu biti povređeni i interesi poverioca. Otuda,

ne bi bilo protivno javnom poretku prethodno ugovaranje da će se kamatna stopa povećati ako dužnik

ne isplati dospele kamate na vreme, ali to povećanje kamatne stope ne bi moglo ići preko granice

zakonskog maksimuma koja je imperativno utvrđena.

2121. POJEDINE VRSTE UGOVORA O ZAJMU (namenski, lombardni, emisioni, ulog na štednju, javni

zajmovi)

Opšta formula ugovora o zajmu, u izvesnom smislu može biti i modifikovana. Tako npr. ukoliko je

Docsity.com

ugovorom određena svrha u koju zajmoprimac, može upotrebiti pozajmljeni novac, pa ga on upotrebi u

neku drugu svrhu, zajmodavac može izjaviti da raskida ugovor. To je tzv. namenski zajam gde je

zajmoprimac ograničen u svom pravu i to na pozitivan način jer mu je određeno šta ima da radi sa

predmetom zajma. Namenski zajam postoji i u slučaju potrošačkog kredita, investicionog kredita,

izvoznog i uvoznog kredita, eskontnog i reeskontnog kredita, poljoprivrednog kredita, konsignacionog

kredita i sl. Kada je svrha zajma ugovorena kao uslov odn. kao bitan element ugovora, onda je

zajmoprimac dužan da se pridržava te svrhe. Ukoliko on to ne učini i upotrebi pozajmljeni novac u neku

drugu svrhu, zajmodavac može raskinuti ugovor jednostranom vansudskom izjavom volje, sa svim

posledicama raskida ugovora zbog neispunjenja u smislu pravila o povraćaju datog i naknadi štete.

Zajmodavac je u takvom slučaju dužan da raskid ugovora saopšti zajmoprimcu bez odlaganja, a

eventualna sudska odluka imala bi smo deklarativno dejstvo.

Lombardni zajam predstavlja takvu vrstu zajma kod koga je dužnik obavezan da banci kao poveriocu

preda određene pokretne stvari (hartije od vrednosti, dragocenosti, ali i stvari svakodnevne upotrebe)

na kojima banka stiče založno pravo, tako da se ovaj ugovor sastoji iz elemenata zajma i zaloge.

Emisioni zajam nastaje kada dužnik izdaje javne obveznice o zajmu koje poverilac kupuje za gotov

novac, tako da u tom ugovoru ima elemenata i zajma i kupoprodaje. Ulog na štednju je takav ugovor u

kome ulagač predaje banci odnosno štedno-kreditnoj organizaciji na čuvanje određenu količinu novca

(novčani depozit), a banka odnosno štedno-kreditna organizacija se obavezuje da mu na osnovu izdate

štedne knjižice, na njegov zahtev isplati taj novac potpuno ili u delovima, kao i da mu isplati određenu

kamatu. Postoje i tzv. javni zajmovi u kojima se kao zajmoprimac pojavljuje neko društvenopravno lice

(npr. država), a kao zajmodavci pojedina fizička ili pravna lica, na koje se obično primenjuju posebni

propisi čija sadržina zavisi od prirode i značaja konkretnog zajma.

213. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA KOD UGOVORA O ZAJMU (OBAVEZE ZAJMODAVCA, OBAVEZE

ZAJMOPRIMCA)

Obaveze zajmodavca

Zajmodavac se obavezuje da preda određeni iznos novca ili određenu količinu drugih zamenljivih stvari,

a zajmoprimac se obavezuje da mu po isteku određenog vremena, uz naknadu ili bez nje, vrati istu

količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Osnovna obaveza zajmodavca je da izvrši predaju predmeta

zajma, dok se osnovna obaveza zajmoprimca sastoji u vraćanju iste količine stvari, iste vrste i istog

kvaliteta, a ukoliko je ugovor teretan na njemu je i obaveza plaćanja kamate. Zajmodavac može

postati i dužnik naknade štete koju je zajmoprimac pretrpeo zbog nedostataka koje poseduje

pozajmljena stvar. To znači da je na strani zajmodavca obaveza predaje predmeta zajma i obaveza

naknade štete usled nedostataka pozajmljene stvari, dok je na strani zajmoprimca obaveza vraćanja

određenih stvari i eventualna obaveza plaćanja kamate.

1. Obaveza predaje obećanih stvari.

Docsity.com

Ugovor o zajmu predstavlja osnov za sticanje prava raspolaganja odnosno prava svojine određene

količine zamenljivih stvari. Obaveza zajmodavca da izvrši predaju predmeta zajma predstavlja

ostvarenje onog cilja zbog koga su stranke i stupile u ugovor.

Sam akt predaje sastoji se iz određenih radnji zajmodavca kojima on omogućava zajmoprimcu državinu

predmeta ugovora. Predaja se vrši faktičkim prenosom predmeta zajma iz ruke u ruku ili bilo kojim

drugim aktom kojim se postiže isti cilj. Predaja se može izvršiti i skraćenim putem (traditio brevi

manu) koji postoji u slučaju kada zajmoprimac, po nekom pravnom osnovu, već ima državinu

pozajmljene stvari, pa je i dalje zadržava, ali sada po osnovu zajma (npr. ostavoprimac uzme

deponovnu stvar na zajam). Predaja se može realizovati i simboličnim putem (npr. predajom

konosmana), kao i posredstvom nekog trećeg (npr. zajmodavac u sporazumu sa zajmoprimeem preda

predmet zajma nekom trećem licu). Smatra se daje predaja punovažna i u slučaju kada zajmodavac

prepusti zajmoprimcu da mu ovaj proda određenu stvar, s tim da dobijenu cenu zadrži kao zajam —

contractus mohatrae. Predaja se takođe, može izvršiti i preko tekućih računa stranaka koji se vode kod

banaka, kao i putem novacije.

Rizik propasti ili oštećenja stvari snosi vlasnik (res perit domino), što znači da taj rizik snosi

zajmodavac sve do momenta predaje, a posle tog momenta rizik je na zajmoprimcu.

Zajmodavac je dužan da izvrši predaju stvari na ugovoreno mesto i ugovoreno vreme, a ako rok za

predaju nije bio određen onda je dužan da predaju izvrši kada to zajmoprimac zatraži. Pravo

zajmoprimca da zahteva predaju, zastareva za 3 meseca od momenta kada je zajmodavac pao u

docnju, a u svakom slučaju za godinu dana od zaključenja ugovora.

Posle zaključenja ugovora, a pre predaje stvari, moguće je da se imovinske prilike zajmoprimca

pogoršaju do te mere da je neizvesno hoće li on biti u stanju da vrati zajam ili da zajmodavac prilikom

zaključenja ugovora nije znao za loše imovinske prilike zajmoprimca. U takvom slučaju važi pravilo da

zajmodavac može da odbije ispunjenje svoje obaveze predaje predmeta zajma. On neće moći da

odbije predaju predmeta zajma jedino u slučaju ako mu zajmoprimac ili neko treći pruži odgovarajuća

dovoljna obezbeđenja.

2. Obaveza zaštite i naknade štete.

Aktom predaje stvari zajmoprimac stiče pravo raspolaganja odn. pravo svojine uz obavezu povraćaja i

pružanja naknade u vidu kamate, zbog čega je zajmodavac u obavezi da garantuje zajmoprimcu da

predmet zajma, ima sva potrebna svojstva u smislu njegove mirne i korisne državine. Zajmodavac je

dužan da naknadi zajmoprimcu štetu koju ovaj trpi usled prisustva određenih mana na predmetu zajma

bezobzira da li je on za te mane znao ili nije znao. Ovo shvatanje prihvatio je i naš ZOO prema kome je

zajmodavac dužan da naknadi zajmoprimcu štetu koja bi mu bila prouzrokovana zbog materijalnih

nedostataka pozajmljenih stvari. Zajmodavac koji daje na zajam određenu količinu zamenljivih stvari

drugom bez ikakve naknade, ne može biti odgovoran za pravne i fizičke nedostatke po opštim pravilima

koja važe za teretne ugovore. On može odgovarati za svu štetu koju je zajmoprimac pretrpeo usled tih

mana, ali ne po pravilima obaveze zaštite, već po opštim pravilima naknade štete, prema kojima se da

bi nastala obaveza na naknadu štete, zahteva i uslov nesavesnosti.

Docsity.com

Obaveze zajmoprimca.

Ugovorom o zajmu zajmoprimac prihvata obavezu da po isteku određenog vremena, izvrši vraćanje

pozajmljenih stvari odn. vraćanje iste količine stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Konsensualni karakter

zajma nalaže pravilo da je ispunjenje ove obaveze uslovljeno prethodnim izvršenjem obaveze

zajmodavca, jer se ne može vratiti stvar koja se nije ni primila. Zajmoprimac se obavezuje da izvrši

povraćaj pozajmljenih stvari odnosno iste količine stvari, iste vrste i kvaliteta i on će to moći da učini

tek po proteku određenog vremena pošto je prethodno zajmodavac izvršio predaju predmeta zajma.

Ako se prihvati stanovište da je zajam realan ugovor, onda nema uslovljenosti obaveza, jer ugovor

nastaje predajom predmeta zajma, tako da se samo zajmoprimac obavezuje da izvrši vraćanje

pozajmljenih stvari. Zajmoprimac može imati i obavezu plaćanja kamate, ali to samo u slučaju kada je

zajam zaključen kao teretan ugovor.

1. Obaveza vraćanja predmeta zajma.

Što se tiče predmeta obaveze vraćanja treba poći od principa da je zajmoprimac dužan da vrati istu

količinu pozajmljenih stvari, iste vrste i istog kvaliteta, a može da vrati i samu pozajmljenu stvar.

Ugovornici se mogu saglasiti o vraćanju manje ili veće količine zamenljivih stvari. Takvo ugovaranje je

punovažno, ali ako je ugovoreno vraćanje veće količine stvari treba imati u vidu da je to u stvari

naknada koju zajmoprimac daje za korist koju ugovorom dobija i da vrednost te naknade ne može biti

veća od zakonom maksimirane kamatne stope. Ако je ugovoreno vraćanje manje količine zamenljivih

stvari, onda je tu reč o jednom mešovitom ugovoru čija se sadržina sastoji iz elemenata zajma i

poklona. Ako su stranke ugovorile vraćanje stvari boljeg kvaliteta, onda je to u stvari teretan ugovor i

pitanje se rešava po pravilima koja maksimiraju visinu kamatne stope; naprotiv, ako su ugovorili

vraćanje stvari lošijeg kvaliteta, onda tu može biti elemenata poklona koji se ogleda u razlici između

veće vrednosti pozamljenih stvari i manje vrednosti vraćenih stvari, ali pri tome, treba da postoji

animus donandi.

Stranke mogu ugovoriti i vraćanje druge vrste stvari, ali i tada se vodi računa o vrednosti predmeta

jedne i druge prestacije i u zavisnosti od toga primenjuju se pravila teretnih ili dobročinih ugovora.

Zajmoprimac je sada ovlašćen da po svom izboru vrati pozajmljene stvari ili iznos novca koji odgovara

vrednosti tih stvari u vreme i u mestu koji su ugovorom određeni za vraćanje. To isto važi i u slučaju

kad nije moguće vratiti istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta.

Moguće je da nezavisno od njihove volje, u vremenu od predaje predmeta zajma pa do momenta

ispunjenja obaveze vraćanja, nastupe promene u vrednosti stvari (npr. u momentu predaje određena

stvar je bila veće vrednosti nego što je vrednost takve iste stvari u momentu vraćanja), tako da se

postavlja pitanje kakva je sadržina obaveze vraćanja s obzirom na promenjenu vrednost predmeta

zajma. Tu se pravi razlika između zajma koji za svoj predmet nema novac, već neke druge zamenljive

stvari, i zajma čiji je predmet novac. Kod nenovčanog zajma promena vrednosti predmeta zajma nema

uticaja na sadržinu obaveze vraćanja. Zajmoprimac će biti u obavezi da vrati one stvari koje su bile

predmet ugovora bez obzira što se vrednost istih u međuvremenu popela ili spustila. Kada zajam ima za

predmet novac, pitanje je složenije s obzirom da se u zajam ne daje novac kao stvar, već novac kao

Docsity.com

vrednost. Načelo pravne sigurnosti govori u prilog shvatanja da kada obaveza ima za prednost sumu

novca, dužnik je dužan da isplati isti broj novčanih jedinica, bez obzira no to da li je njihova kupovna

moć u međuvremenu porasla ili opala, izuzev kada zakon određuje nešto drugo.

Način na koji se obaveza vraćanja ima ispuniti određuje se samim ugovorom. Stranke mogu ugovoriti

vraćanje predmeta zajma u celosti i tada je zajmoprimac dužan da po isteku određenog vremena

jednim aktom vrati svu količinu pozajmljenih stvari. Zajmodavac tada nije dužan da primi delimično

ispunjenje i ako naknadno utvrdi da ono što je primio kao potpuno ispunjenje u stvari to nije, ima

pravo da vrati primljeno i da zahteva potpuno ispunjenje obaveze. On je jedino dužan da primi

delimično ispunjenje novčane obaveze ako nema nikakvog interesa da ga odbije. Naprotiv, ako su

stranke ugovorile vraćanje predmeta zajma, ne u celosti, već u pojedinim ratama, onda je

zajmoprimac dužan da predmet zajma vraća postepeno u ugovoreno vreme. Pojedine kvote obično

sadrže i otplatu glavnice i otplatu kamate, tako da se isplatom poslednje rate gasi i glavnica i kamata.

Ako zajmoprimac vraća dug kroz pojedine rate, a ne zna se da li one idu na otplatu glavnice ili kamate

pošto o tome ne postoji sporazum među strankama, onda se uzima da je najpre plaćena kamata a

zatim glavnica.

Vreme u kome je zajmoprimac dužan da ispuni obavezu vraćanja određuje se samim ugovorom, a ako

ugovorom nije određeno niti se može odrediti prema okolnostima i prirodi konkretnoga zajma,

zajmoprimac je dužan da vrati zajam po isteku primerenog roka počev od zajmodavčevog traženja da

mu se zajam vrati, a koji ne može biti kraći od 2 meseca. Ovo rešenje nije prihvaćeno u uporednom

pravu. Prema ZOO, zajmodavac je dužan da zajmoprimcu pruži jedan primeren rok, koji ne bi mogao

biti kraći od 2 meseca, u kome bi zajmoprimac bio dužan da ispuni svoju obavezu.

Kada je reč o zajmodavcu, treba reći da on ne može tražiti vraćanje predmeta zajma pre isteka

ugovorenog roka. On mora poštovati odredbu ugovora kojom se određuje rok vraćanja jer bi u

protivnom pravni položaj dužnika bio težak i nesiguran. Zajmoprimac se obavezuje da vrati predmet

zajma ali tek po isteku određenog vremena, tako da on ne može biti pravno uznemiravan od

zajmodavca sve dok ugovorom predviđeno vreme ne prođe.

Prema našem pravu, zajmoprimac može vratiti zajam i pre roka određenog za vraćanje, ali je dužan

obavestiti zajmodavca unapred o svojoj nameri i naknaditi mu štetu. Pravilo o vraćanju zajma pre roka

primenjuje se, ne samo kada je predmet zajmoprimčeve obaveze određeni iznos novca, već i kada taj

predmet čini određena količina drugih zamenljivih stvari. Prema jednom rešenju, rok se uvek smatra

ustanovljen u korist dužnika, izuzev kada iz samog ugovora ili iz relevantnih okolnosti proizilazi da je

rok ustanovljen u korist poverioca. To znači da zajmoprimac u principu može vratiti predmet zajma i

pre ugovorenog roka; on to ne može učiniti samo ako je to posebno ugovorom bilo predviđeno ili iz

okolnosti posla proizilazi. Prema drugom rešenju, rok je ustanovljen u korist obe ugovorne strane, tako

da ne može ni zajmodavac tražiti isplatu pre roka, kao što ni zajmoprimac ne može izvršiti povraćaj

duga pre isteka određenog roka. Prema jednom shvatanju. rešenje pitanja zavisi od toga da li je reč o

zajmu sa kamatom ili o beskamatnom zajmu. Ako je u pitanju beskamatni zajam, onda je ceo ugovor u

korist zajmoprimca, i taj rok u kome je on dužan da izvrši povraćaj pozajmljenih stvari je u njegovu

Docsity.com

korist. Zbog toga bi on imao pravo da vrati predmet zajma i pre roka određenog za vraćanje.

Zajmodavac bi bio dužan da primi ovo ispunjenje uz mogućnost da padne u poverilačku docnju za

slučaj da ga ne primi. Međutim, ukoliko bi ovim aktom bila zajmodavcu prouzorokovana šteta

zajmoprimac bi bio dužan da je naknadi. Kada je u pitanju zajam sa kamatom, onda se načelno može

reći da je rok vraćanja ugovoren u korist obe stranke. To je zbog toga što je za koristi koje

zajmoprimac dobija iz ugovora o zajmu dužan da pruži zajmodavcu određenu naknadu, koja opet za

ovog ugovornika predstavlja korist iz ugovora. Ta uzajamna korist kod zajma sa kamatom govori u

prilog zaključka da je ovde rok vraćanja određen u korist oba ugovornika. Zbog toga se može postaviti

pravilo da zajmoprimac i ovde može izvršiti isplatu i pre isteka određenog roka, ali tako da isplati i ceo

iznos kamate, koja bi tekla do isteka određenog roka da nije izvršena isplata glavnice.

Mesto ispunjenja obaveze vraćanja određuje se samim ugovorom. Ukoliko stranke nisu ništa ugovorile u

pogledu mesta ispunjenja niti se ono može odrediti pomoću svrhe i prirode zajma i drugih relevantnih

okolnosti, uzima se da je to mesto u kome je dužnik u trenutku nastanka obaveze imao svoje

prebivalište. Kada je predmet zajma suma novca, onda se prema pravilu o mestu ispunjenja novčanih

obaveza, smatra da mesto ispunjenja, ukoliko ono nije ugovorom predviđeno niti se iz okolnosti

konkretnog posle može izvesti zaključak o tome koje je to mesto, treba da bude mesto u kome

poverilac ima svoje prebivalište.

Neizvršenje obaveze vraćanja, kako u pogledu predmeta, tako i u pogledu vremena njenog ispunjenja,

povlači za sobom odgovarajuće pravne posledice. Tako, ako zajmoprimac ne izvrši obavezu vraćanja na

vreme, on pada u dužničku docnju koja pogoršava njegov pravni položaj u tom smislu što snosi sve

posledice docnje. Ako je zajam imao za svoj predmet sumu novca, zajmoprimac je dužan da od

trenutka docnje plaća zajmodavcu zakonsku kamatu. To pravilo važi kako za zajam sa kamatom, tako i

za beskamatni zajain, jer je u pitanju novčana obaveza. Ako zajam ne glasi na sumu novca, već za svoj

predmet ima neke druge zamenljive stvari, a zajmoprimac ne izvrši ili neuredno izvrši svoju obavezu

vraćanja, onda on duguje naknadu štete zajmodavcu koju je ovaj usled toga pretrpeo. Zajmoprimac je

dužan da ga isplatom naknade štete postavi u onaj materijalni položaj u kome bi zajmodavac bio da je

obaveza vraćanja uredno ispunjena.

Zajmoprimac može dugovati naknadu štete čak i kad nije primio predmet zajma, ako pre predaje

predmeta zajma odustane od ugovora i time prouzrokuje štetu na strani zajmodavca.

Sankciju za neizvršenje obaveze vraćanja stranke mogu predvideti i tzv. kasatornom klauzulom kojom

se ugovara gubitak određenog prava iz ugovora, ukoliko se određene obaveze ne ispune onako kako je

bilo ugovoreno. Tako npr. moguće je ugovoriti da dužnik, kod zajma sa otplatom na rate, gubi pravo da

vraća dug u pojedinim obrocima, ukoliko ne isplati jednu ratu odn. da je tada dužan da odjednom izvrši

isplatu ostatka duga. Ova klauzula kod ugovora o zajmu se ne pretpostavlja, već se posebno ugovara ili

zakonom predviđa.

2. Obaveza plaćanja kamate.

Obaveza plaćanja kamate postoji samo kada je posebno ugovorena, bar kada su u pitanju ugovori

Docsity.com

obligacionog prava. Prisustvo ove obaveze čini ugovor o zajmu teretnim ugovorom, što se odražava u

nizu pravnih posledica. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:30

214. UGOVOR O ZAKUPU (POJAM, PRAVNE OSOBINE, BITNI ELEMENTI)

1. Pojam

Ugovor o zakupu je ugovor kojim se jedan ugovornik (zakupodavac) obavezuje da preda određenu

nepotrošnu stvar na upotrebu drugom ugovorniku (zakupcu), a ovaj se obavezuje dam u za to plaća

određenu naknadu (zakupninu) id a mu po isteku određenog vremena istu stvar vrati. Upotreba

obuhvata i uživanje stvari (pribiranje plodova), ako nije drukčije ugovoreno ili uobičajeno.

Mnogi građanski zakonici, kao i pravna teorija koja ih prati, ne određuju pojam zakupa na jedan ovako

opšti način, već strogo razlikuju zakup koji ovlašćuje zakupca, samo na upotrebu stvari koia ne daje

nikakve plodove ni proizvode i zakup stvari ili prava koja daju plodove odn. prihode. Prema prvom

zakupu reč je samo o upotrebi, a prema drugom reč je i o iskorišćavanju stvari odn. prava. Ove dve

vrste zakupa, prema čvrsto ustanovljenoj tradiciji dobili su u pojedinim zakonicima i posebne nazive. I

zakonodavstvo i teorija u ovoj materiji poznaju terminologiju za koju se ne može reći da je

ujednačena, što dobrim delom dolazi otuda što se nije postavila jedna opšta formula zakupa koja bi

apstrahovala mnoge pojedinosti vezane za prirodu i karakter predmeta ovoga ugovora. Otuda, izgleda

Docsity.com

opravdana ideja da se zakup okupi u jednu opštu integralnu formulu čiji se elementi prepoznaju u

recima upotrebe i uživanja tuđe stvari uz obavezu vraćanja po isteku određenog vremena i obavezu

plaćanja određene naknade.

Opšti pojam ugovora o zakupu, za razliku od izloženih ugovora (kupoprodaje, razmene, poklona,

zajam), iskazuje njegovu osobenost da on nije osnov za sticanje prava raspolaganja odn. prava svojine,

već samo ovlašćenja upotrebe i uživanja. Zakupac je ovlašćen da uz odgovarajuću naknadu koristi

predmet zakupa i da ga vrati po isteku određenog vremena. Razlika između kupoprodaje ili razmene i

zakupa je, u tome što je kupoprodaja titulus sticanja prava raspolaganja odn. prava svojine, dok je

zakup ugovor kojim se stiče samo ovlašćenje upotrebe i uživanja. Ima slučajeva kada se može postaviti

pitanje da li je jedan ugovor kupoprodaja ili zakup. Pravna priroda ovakvih pravnih odnosa zavisi od

volje samih stranaka. Ako je namera stranaka bila takva da se svojina predmeta ugovora prenese na

drugo lice uz naplatu cene onda je to kupoprodaja, a ako to nije slučaj, već je reč samo o korišćenju

jedne stvari koja daje plodove odn. produkte i to za određeno vreme i za određenu naknadu, onda je

to ugovor o zakupu. Zakup je obligacionopravni ugovor koji se svojim osobinama, sa gledišta jedne

dosledne pravne kvalifikacije, razdvaja od kupoprodaje, pre svega po tome što zakupac ne postaje

vlasnik stvari odnosno nosilac prava raspolaganja, kao što je slučaj sa kupcem, već stiče samo

ovlašćenje upotrebe i uživanja ali ne i ovlašćenje raspolaganja.

Kada se pravnom položaju zakupca doda i ovlašćenje da on može u određenim slučajevima, predmet

zakupa dalje da da u zakup (tzv. podzakup), onda se sadržina njegovih prava, bar jednim malim delom,

prostire i na treći atribut prava svojine, na atribut raspolaganja. S druge strane, zakupac nepokretnosti

ima mogućnost da svoje pravo zakupa zabeleži u zemljišne knjige id a na taj način obaveže svakog

daljeg pribavioca stvari da mu dopusti uživanje zakupljene stvari prema odredbama ugovora. Tako,

zakup kap obligacionopravni odnos, dobija i obeležja odnosa erga omnes, što za zakupca znači da

postaje titular jednoga prava koje je po svojoj prirodi šire od prava koja izviru iz drugih

obligacionopravnih ugovora. Zakup se javlja kao pravna mogućnost dugotrajne upotrebe i uživanja tuđe

stvari, mogućnost koja često prerasta okvire obligacionopravnih odnosa ulazeći u domen stvarno-

pravnih ovlašćenja.

Razlici između zakupa i kupoprodaje je kapitalna. Zakup nije osnov sticanja prava svojine kao skupa

ovlašćenja, što je slučaj sa kupoprodajom; zakupac je uvek obavezan da izvrši povraćaj stvari koja je

predmet zakupa, što nije slučaj sa kupcem; zakupac daje naknadu u novcu ili u drugim stvarima, dok se

cena kod kupoprodaje uvek sastoji u novcu; zakup ima za predmet nepotrošnu stvar, dok kupoprodaja

može imati i potrošnu i nepotrošnu stvar.

Obaveza vraćanja zakupljene stvari sreće se ne samo kod ovog ugovora, već i kod nekih drugih, npr.

kod ugovora o zajmu, posluzi, ostavi. Zajam e osnov sticanja prava raspolaganja, odn. prava svojine,

dok zakup to nije; predmet zajma je uvek zamenljiva stvar, dok je predmet zakupa nepotrošna stvar;

zajam može biti zaključen i kao dobročin ugovor, što nije slučaj sa zakupom; prema klasičnom

shvatanju, zajam je realan ugovor, dok je zakup konsensualan ugovor.

Prema ugovoru o posluzi, zakup pokazuje sličnost u pogledu korišćenja tuđe stvari i obaveze njenog

Docsity.com

povraćaja, ali razlika je u tome što je posluga uvek ugovor bez naknade, dok je zakup uvek ugovor sa

naknadom; prema klasičnom shvatanju, posluga se zaključuje predajom stvari, dok se zakup u principu

zaključuje prostom saglasnošću volja ugovornika o bitnim elementima ugovora. Obaveza vraćanja

predmeta ugovora sreće se i kod ugovora o ostavi, ali dok zakup pruža pravo upotrebe i uživanja

predmeta zakupa, dotle to nije slučaj i kod ugovora o ostavi; ugovor o ostavi može biti zaključen i kao

ugovor bez naknade, dok je zakup uvek ugovor sa naknadom; prema klasičnom shvatanju, ostava je

realan ugovor, dok je zakup konsensualan ugovor.

2. Pravne osobine

Ugovor o zakupu je imenovan ugovor jer je zbog svoje učestalosti i važnosti u pravnom prometu

zakonom posebno predviđen i regulisan, a sam naziv mu je zakonom određen. Ugovor o zakupu nastaje

prostom saglasnošću volja, što znači da je konsensualan a ne formalan ugovor. U našem pravu on je

takođe. u principu konsensualan, ali ima slučajeva kada se za njegov nastanak zahteva i ispunjenje

određene forme. On je dvostrano obavezni jer rađa obaveze za oba ugovornika tako što je zakupodavac

u obavezi da preda predmet zakupa zakupcu, da održava stvar u upotrebljivom stanju i da garantuje da

stvar nema fizičke i pravne nedostatke, a zakupac je u obavezi da pruži ugovorenu naknadu, da čuva

stvar upotrebljavajući je shodno odredbama ugovora i da je posle određenog vremena vrati

zakupodavcu. Zakup je i teretan ugovor, jer kod njega se sreće uzajamnost koristi, tj. svaka strana za

koristi koje ugovorom dobija dužna je da pruži odgovarajuću naknadu. Zakup je komutativan, a ne

aleatoran ugovor, jer je u trenutku njegovog zaključenja poznata visina i uzajamni odnos međusobnih

prestacija. Ugovor o zakupu spada u grupu ugovora sa trajnim izvršenjem obaveza. Obaveze koje on

stvara u principu se prostiru u vremenu, tako da se njihovo izvršenje sastoji ili iz više akata činjenja ili

iz akta upotrebe i uživanja stvari kroz duži vremenski period. On pripada grupi jednostavnih ugovora,

jer se njegova sadržina sastoji samo od elemenata koji su za njega karakteristični. Elementi ugovora o

zakupu mogu se javiti kod nekih mešovitih ugovora. Ugovor o zakupu može biti zaključen i kao ugovor

sa sporazumno određenom sadržinom i kao ugovor po pristupu. Kada zakupodavac i zakupac

sporazumno određuju elemente i uslove ugovora, tako da se njihova saglasnost volja javlja kao rezultat

prethodnog pogađanja, onda ovaj ugovor pripada grupi ugovora u kojoj je klasična teorija videla

konkurs nezavisnih i uzajamno jednakih volja. U savremenom pravu sve je više slučajeva u kojima

zakupodavac unapred određuje elemente i uslove ugovora, posebno visinu zakupnine, tako da zakupac

samo unapred pristupa unapred pripremljenoj sadržini ugovora. Zakup se tada javlja kao ugovor po

pristupu. Ugovor o zakupu je samostalan, a ne akcesoran ugovor, jer proizvodi pravna dejstva

nezavisno od postojanja drugog ugovora. Po kriterijumu podele ugovora prema ličnosti ugovornika,

zakup je ugovor koji u principu pripada grupi ugovora kod kojih lična svojstva ugovornika ne

predstavljaju odlučujući elemenat njihove saglasnosti, mada može biti zaključen i kao ugovor intuitu

personae, u kom slučaju se primenjuju pravila te vrste ugovora. Ugovor o zakupu nastaje u principu

momentom postizanja saglasnosti volja o bitnim elementima ugovora. O zakupu, može biti zaključen i

Docsity.com

prethodni ugovor, kao i kod kupoprodaje, tako da se i na ovaj ugovor primenjuju opšta pravila koja

važe za prethodne ugovore. Ugovor o zakupu je kauzalan ugovor, jer se tačno zna zbog čega se

ugovornici obvezuju i što znači da je vidno označen njegov cilj odn. kauza.

3. Bitni elementi

Tri su bitna elementa ugovora o zakupu: predmet zakupa, zakupnina i vreme trajanja zakupa. I kod

ovoga ugovora, kao i kod drugih, mogu i dragi elementi dobiti kvalifikativ bitnog elementa, ukoliko je

to izraz saglasnosti volja ugovornika.

1. Predmet zakupa.

Predmet zakupa je određena stvar koju zakupodavac predaje zakupcu na upotrebu i uživanje. To može

biti svaka stvar koja se može potčiniti ljudskoj vlasti i koja nije izuzeta iz građanskopravnog prometa.

Stvar kao predmet zakupa mora ispunjavati one opšte uslove koji se zahtevaju za valjanost svakog

predmeta ugovora, kao što su uslovi u pogledu mogućnosti, dozvoljenosti i određenosti. Kada se ispune

ti opšti uslovi, može se reći da ugovor o zakupu zahteva i jedan poseban uslov u pogledu kvalifikacije

stvari. Zakupac mora sa dužnom pažnjom da čuva poverenu mu stvar, da bi je posle perioda korišćenja,

mogao vratiti zakupodavcu. On ne srne narušiti suštinu stvari, već je ima koristiti shodno odredbama

ugovora o zakupu. Ako bi se stvar svojom prvom upotrebom utrošila u fizičkom smislu ili bi se otuđila,

onda zakupac ne bi mogao da udovolji svojoj osnovnoj obavezi povraćaja stvari. Otuda, ugovor o

zakupu može imati za svoj predmet samo nepotrošne stvari, one stvari koje se svojom prvom

upotrebom ne utroše. Izvesni autori smatraju da predmet zakuna može biti i potrošna stvar, ako se

njenom upotrebom u konkretnom slučaju postiže svrha ugovora i ako se time ne utiče na promenu

njene suštine; tako se navodi primer zakupa izvesne količine vina ili brašna koju bi zakupac upotrebio

za izložbu a ne za redovnu upotrebu. Izgleda da se može postaviti zaključak da zakup može imati za

predmet pokretne ili nepokretne stvari, ali uvek samo nepotrošne stvari.

Predmet ugovora o zakupu, mogu biti poslovne prostorije, kao i poljoprivredno zemljište, u kome

slučaju postoji posebno zakonsko regulisanje ovog ugovora.

Predmet ugovora o zakupu, pored stvari, može biti i određeno imovinsko pravo, podobno za korišćenje

odnosno koje daje određene prihode. To ne mogu biti ona prava koja su nerazdvojno vezana za ličnost.

To ne mogu biti ni ona prava koja zakon ili javni poredak zabranjuje kao predmete ugovora o zakupu.

Kada zakup ima za predmet podobno i dozvoljeno imovinsko pravo (npr. licenca), onda zakupac ako

nije drukčije ugovoreno, stiče pravo upotrebe i uživanja ovog prava momentum zaključenja ugovora o

zakupu, za razliku od slučaja kada zakup ima za predmet telesnu stvar, kada zakupac počinje da koristi

zakupljenu stvar od momenta njene predaje, tj. od momenta kada je stekao državinu stvari.

Kada zakup ima za predmet telesnu stvar, onda se on može zaključiti i kada ta stvar, u momentu

nastanka ugovora ne postoji, već se smatra da će u određenom roku nastati. Zakup može isto kao

kupoprodaja, da ima za predmet buduće stvari.

Kada je reč o predmetu zakupa, postavlja se pitanje da li zakupodavac mora biti i sopstvenik predmeta

Docsity.com

ugovora ili sc kao zakupodavac može javiti i nevlasnik? Nije nužno da zakupodavac bude i sopstvenik

stvari. Zakupodavac može biti i lice kome pripada samo pravo upotrebe i uživanja stvari. Ugovor o

zakupu nastaje i u slučaju kada zakupodavac, u trenutku zaključenja ugovora, nema ni pravo svojine,

niti pravo upotrebe i uživanja. Takav zakupodavac će biti dužan da u ugovornom roku preda predmet

zakupa zakupcu u smislu ustanovljenja njegovog prava upotrebe i uživanja, a ukoliko ne bude u

subjektivnoj mogućnosti da izvrši predaju predmeta zakupa, dugovaće naknadu štete koju je zakupac

usled toga pretrpeo.

2. Zakupnina.

Zakupnina je drugi bitan element o kome stranke moraju postići saglasnost. Ona je u stvari naknada

koju zakupac daje zakupodavcu za ustupljenu mu upotrebu i uživanje predmeta ugovora i predstavlja

uvek određenu imovinsku vrednost, a najčešće se sastoji u novcu. Može se i u predaji drugih stvari, npr.

u predaji izvesne količine plodova koje je zakupljena stvar dala. Visina tako određene zakupnine može

biti unapred utvrđena, u fiksnoj vrednosti, a može i u alikvotnom delu od postignute koristi, npr. 1/ 3

od prinosa određene žetve. Ona mora da bi ugovor o zakupu bio punovažan biti određena. Njenu visinu,

kao i način plaćanja, određuju same stranke, ali ona može biti određena i zakonom odn. zakon može

predvideti da nadležni državni organ može u konkretnom slučaju odrediti visinu zakupnine i to na jedan

imperativan način. Tako npr. kod određivanja visine zakupnine za poslovne prostorije, nadležna opština

može propisati da iznos zakupnine ne može biti niži od iznosa koji se dobija primenom načela o

utvrđivanju stanarine. U odsustvu imperativnog regulisanja zakupninu određuju same stranke. One to

mogu učiniti na više načina. Mogu je same odreiditi izrično ili prećutno i to u jednom određenom iznosu

ili s obzirom na određen vremenski razmak, npr. mesečno, polugodišnje ili godišnje. Bitno je da je

sporazum o zakupnini stvaran a ne fiktivan, jer bez sporazuma o zakupnini nema ni ugovora o zakupu.

Ugovornici mogu odrediti zakupninu i na taj način što će predvideti relevantne okolnosti prema kojima

će izvršiti određivanje zakupnine ubuduće. Zakupnina je u takvom slučaju odrediva i to je dovoljno za

nastanak ugovora o zakupu. Zakupnina se može odrediti i na taj način što će zakupodavac i zakupac to

prepustiti trećem licu koje je obavezno da postupa sa dužnom pažnjom uzimajući u obzir sve

relevantne okolnosti konkretnog slučaja. Ukoliko treće lice ne izvrši određene zakupnine ili u tom poslu

ispolji zlu nameru ili nesavesnost, onda ugovor o zakupu ne može nastati, jer nema saglasnosti o

zakupnini, kao njegovom bitnom elementu. Prepuštanje trećem licu da ono odredi zakupninu, u odnosu

na postajanje ugovora o zakupu snagu odložnog uslova.

3. Vreme trajanja.

Ugovor o zakupu je ugovor čije se obaveze prostiru na određen vremenski period. Upotreba i uživanje

tuđe stvari vrši se za određeno vreme, koje kada protekne zakupac vraća zakupodavcu predmet

zakupa. To vremensko ograničenje zakupa ulazi u zbir njegovih bitnih elemenata. Stranke same

određuju vreme trajanja zakupa, a ako ono nije ugovorom određeno, onda se smatra da je zakup

zaključen na neodređeno vreme, što daje pravo i jednom i drugom ugovomiku da otkaže ugovor o

zakupu u tzv. otkaznom roku. Vremensko ograničenje ovog ugovora učinjeno na ovaj način, ipak ne

sprečava stranke da ugovore "večiti" zakup, jer su one te koje u odsustvu preciznijeg zakonskog

Docsity.com

regulisanja određuju vreme trajanja ovog ugovora. Po ovom rešenju, ugovor o zakupu se zaključuje na

određeno vreme, ali se bliže vremensko opredeljenje prepušta autonomiji volje stranaka, tako da one

mogu ugovoriti zakup na veoma dug period ili zakup koji će prelaziti i na naslednike zakupca odn.

zakupodavca.

Savremeno pravo čini jedno ograničenje autonomije volje postavljajući jednu vremensku granicu do

koje zakup može trajati, bez obzira na eventualno drugačije ugovaranje. Ovo stanovište, koje ima više

sluha za potrebe savremenog pravnog poretka u kome su sve više naglašeni i zaštićeni opšti interesi,

polazi od toga da je najduže vreme na koje zakup može biti ugovoren, pitanje koje ulazi u okvir javnog

poretka, tako da ne može bili voljom stranaka drukčije rešeno. Tako prema jednom rešenju, koje se

može osnovano braniti i koje bi važilo za naše pravo, vodi se računa da li je predmet zakupa

nepokretna ili pokretna stvar. Ukoliko je. reč o zakupu nepokretne stvari on ne bi mogao biti zaključen

za duže od 12 godina, a zakup pokretnih stvari za duže od 3 godine.

Zakon o obligaclonim odnosima ne predviđa ograničenje trajanja zakupa, ali zato posebni propisi to

čine. U svakom slučaju ograničenje trajanja zakupa je pitanje koje ulazi u okvir javnog poretka

pojedinog pravnog sistema i savremeno pravo u tom pogledu čini odgovarajuća ograničenja. Savremeni

pravni sistemi ne mogu ostati indiferentni prema ugovaranju večitog zakupa. Vreme upotrebe i uživanja

tuđe stvari, kao i naplata odgovarajuće zakupnine, ne može biti prepušteno potpunoj slobodi

ugovornika, kao što je moguće u zakonodavstvu kojim trijumfuje individualizam ili u feudalnom pravu.

Vreme trajanja ugovora o zakupu određuju same stranke saglasnošću svojih volja i to u okviru zakonom

ustanovljenog najdužeg roka zakupa, ukoliko je on u konkretnom pravnom sistemu i predviđen. Stranke

mogu odrediti vreme trajanja zakupa izrično ili prećutno. Najčešće, to vreme se određuje kalendarskim

računanjem ili s obzirom na neku izvesnu buduću okolnost. Kada stranke utvrde vreme trajanja zakupa

na jedan od uobičajenih pravno dozvoljenih načina, onda je u pitanju tzv. ugovor o zakupu na

određeno vreme koji prestaje istekom tog vremena. Ako nije drukčije ugovoreno, za njegov prestanak

nije potreban nikakav drugi akt, on prestaje samim faktom proteka vremena na koje je zaključen što

važi i u slučajevima kad je u nedostatku volje ugovarača trajanje zakupa određeno zakonom. Pored

proteka određenog vremena, ugovor o zakupu može prestati i iz drugih razloga.

215. PODZAKUP

Prema ZOO, zakupac može zakupljenu stvar dati u zakup drugom (podzakup) ili mu je po kom drugom

osnovu predate na upotrebu, ali samo ako se time ne nanosi šteta zakupodavcu. Ovde su značajne dve

grupe pravila:

- jedna koja se odnose na uslove zaključenja podzakupa i

- druga kojima se regulišu odnosi između zakupodavca i zakupca odnosno podzakupca.

Što se tiče prve grupe pravila, treba reći da zakupac ima pravo da zakupljenu stvar da u zakup, ali pod

određenim uslovima. Podzakup može biti zabranjen zakonom ili samim ugovorom o zakupu, a može biti

i štetan za zakupodavca. Zato se može postaviti pravilo da zakupac može zasnovati podzakup samo

Docsity.com

kada to nije protivno zakonu ili odredbama ugovora o zakupu, kao i kada bi zakup izazvao štetne

posledice na strani zakupodavca. Zakonodavac u izvesnim slučajevima smatra ugovaranje podzakupa

protivno javnom poretku propisujući sankciju apsolutne ništavosti. Kada zakon izričito ne zabrani

ugovaranje podzakupa, onda je njegovo zasnivanje prepušteno volji stranaka. Moguće je da se

ugovorom o zakupu predvidi da zakupac ne može zakupljenu stvar dati drugom u zakup. Ovo ugovorno

odstupanje od pravila da zakupac može zaključiti ugovor o podzakupu, predviđeno je skoro u svim

građanskim zakonicima uporednog prava i ono je posledica opšteg principa slobode ugovaranja.

Ugovorno ograničenje zasnivanja podzakupa moguće je i odredbom prema kojoj će zakupac moći da

ugovori podzakup samo u slučaju kada mu zakupodavac za to da dozvolu. Ukoliko je zakupljena stvar

data u podzakup bez dozvole zakupodavca, ovaj može otkazati ugovor o zakupu. Podzakup se ne može

zasnovati i u slučaju ako bi se njime zakupodavcu nanela neka šteta, što je prepušteno oceni suda.

Druga grupa pravila kojima se regulišu odnosi između zakupodavca i zakupca odn. podzakupca razlikuju

se u pogledu osnovnog pitanja: ima li zakupodavac neposredno pravo prema podzakupcu ili se on samo

zakupcu može obraćati saobrazno odredbama ugovora o zakupu. Prema jednom rešenju, zakupodavac

se može obraćati samo zakupcu koji odgovara za krivicu podzakupca, ako bi se šta pokvarilo ili

upropastilo. Prema drugom rešenju, zakupac jemči zakupodavcu da će podzakupac upotrebljavati stvar

prema osnovnom ugovoru o zakupu, ali zakupodavac može da se obraća neposredno podzakupcu da bi

ga na to obvezivao. Prema trećem rešenju, i zakupac i podzakupac odgovaraju zakupodavcu da će se

upotreba stvari vršiti u skladu sa obavezama koje proizilaze iz ugovora o zakupu.

Prema našem ZOO, zakupodavac može radi naplate svojih potraživanja od zakupca nastalih iz zakupa,

zahtevati neposredno od podzakupca isplatu iznosa koje ovaj duguje zakupcu po osnovu podzakupa.

Ugovorom o podzakupu ne stvara se nikakav neposredan pravni odnos između zakupodavca i

podzakupca. U prilog ovakvog rešenja govori činjenica da se ugovorom o zakupu stvaraju samo

obligacionopravni odnosi među ugovornicima koji se ne menjaju po svojoj prirodi i opsegu i u slučaju

zasnivanja podzakupa. Jedino kada je u pitanju naplata zakupnine može se osnovano braniti stanovište

po kome se zakupodavcu dozvoljava da može neposredno zahtevati od podzakupca isplatu iznosa koje

on duguje zakupcu po osnovu podzakupa. Prema ovom rešenju, zakupodavac ne bi mogao da se obraća

podzakupcu u smislu zahteva da ovaj upotrebljava stvar u skladu sa odredbama osnovnog ugovora o

zakupu, već samo u pogledu naplate svojih potraživanja nastalih iz ugovora o zakupu.

Ugovor o podzakupu treba razlikovati od ustupanja zakupa nekom trećem licu. Ustupiti se može i

ugovor o zakupu, ali dok se kod ustupanja prijemnik javlja kao ugovornik mesto ustupioca sa svim

pravima i obavezama koje je i ovaj imao, dotle je podzakup novi ugovor o zakupu zaključen između

zakupca i podzakupca.

216. OTUĐENJE ZAKUPLJENE STVARI

S obzirom da se zakupom ne stiče pravo raspolaganja odn. pravo svojine, već samo ovlašćenje upotrebe

Docsity.com

stvari, zakupodavac može činiti raspolaganja sa stvari za vreme trajanja zakupa. On može stvar koja je

predmet zakupa otuđiti, pa se postavlja pitanje pravnog odnosa zakupca prema pribaviocu stvari. Hoće

li pribavilac stvari biti dužan da trpi zakup sve do isteka predviđenog roka ili će se smatrati da mu

zakupac ne može suprotstaviti svoje pravo, s obzirom da je ono relativnog karaktera id a se odnosi

samo između njega i zakupodavca. Moguća su dva rešenja.

Prema jednom shvatanju, koje je prihvatio i naš ZOO, u slučaju otuđenja stvari k оја je pre toga

predata nekom drugom u zakup, pribavilac stvari stupa na mesto zakupodavca te posle toga prava i

obaveze iz zakupa nastaju između njega i zakupca. Pribavilac stvari ne bi mogao zahtevati od zakupca

da mu ovaj preda stvar pre proteka vremena za koje je zakup ugovoren, a ako trajanje zakupa nije

određeno ni ugovorom ni zakonom, onda pre isteka otkaznog roka. Pri tom, za pribaviočeve obaveze iz

zakupa prema zakupcu odgovara prenosilac kao solidarni jemac. U slučaju otuđenja zakupljene stvari

pre predaje zakupcu, Zakon predviđa pravilo prema kome kad je stvar o kojoj je zaključen ugovor o

zakupu predata pribaviocu a ne zakupcu, pribavilac stupa na mesto zakupodavca i preuzima njegove

obaveze prema zakupcu ako je u momentu zaključenja ugovora o otuđenju znao za postojanje ugovora

o zakupu. Ako pribavilac koji u momentu zaključenja ugovora o otuđenju nije znao za postojanje

ugovora o zakupu, onda on nije dužan predate stvar zakupcu, a zakupac može samo tražiti naknadu

štete od zakupodavca. Za pribaviočeve obaveze iz zakupa prema zakupcu odgovara prenosilac kao

solidarni jemac. Kad usled otuđenja zakupljene stvari, prava i obaveze zakupodavca pređu na

pribavioca, zakupac može otkazati ugovor u svakom slučaju, poštujući zakonske otkazne rokove.

Prema ovom shvatanju, zakup stvara na strani zakupca koji je u posedu predmeta ugovora, jedno pravo

koje prevazilazi relativan karakter prava iz ugovora, jer pribavilac kao titular stvarnog prava mora u

svakom slučaju da poštuje pravo zakupca prema odredbama ugovora o zakupu. Pribavljanjem odn.

kupovinom stvari od zakupodavca, pribavilac postaje sopstvenik, ali u odnosu na zakupca, on ipso iure

ima položaj ugovorne stranke, tj. položaj zakupodavca.

Prema drugom rešenju, polazi se od osnovnog pravila prema kome ugovor o zakupu, uz određene

izuzetke koje treba relativno postaviti, stvara prava i obaveze koje deluju inter partes. Kada jedan

ugovornik postane nosilac prava i obaveza, onda se opseg, sadržina i pravna dejstva tih prava i obaveza

iscrpljuju samo u odnosu na drugog ugovornika. To je osnovno pravilo koje se u ovoj materiji dosledno

poštuje i ono može biti samo tako postavljeno da trpi izvesne izuzetke, a ne da kao pravilo iščezne iz

materije ugovora o zakupu. Prema ovom shvatanju, stupanje pribavioca zakupljene stvari u pravni

položaj zakupodavca predstavlja u stvari zakonom predviđenu promenu subjekta u jednom ugovornom

odnosu, što dolazi kao posledica stanovišta da je pravo zakupca neprikosnoveno i da se može za vreme

njegovog trajanja, istaći prema svakom pribaviocu stvari. Ugovor o zakupu treba u principu da rađa

prava i obaveze samo među strankama koje su ga zaključile, tako da u slučaju otuđenja zakupljene

stvari, zakupac nema pravo da od pribavioca zahteva produženje zakupa, već samo od svog

zakupodavca izvršenje ugovora odn. naknadu štete koju je pretrpeo usled otuženja zakupljene stvari.

ZOO je prihvatio prvo rešenje, tj. ono prema kome u slučaju otuđenja stvari pribavilac stupa na mesto

zakupodavca te posle toga prava i obaveze iz zakupa nastaju između njega i zakupca. Zakupcu je

Docsity.com

pruženo jedno obezbeđenje u tom smislu što za pribaviočeve obaveze iz zakupa prema zakupcu

odgovara prenosilac kao solidarni jemac.

217. POSEBNE VRSTE ZAKUPA

Izvesni zakupni odnosi često sa sobom nose i posebne specifičnosti zbog čega za njih važe posebni

propisi koji predstavljaju lex specialis u odnosu na odgovarajuće propise ZOO. Među posebnim

propisima kojima se regulišu pojedine vrste ugovora o zakupu treba posebno istaći propise koji se

odnose na zakup odn. korišćenje stana, zakup poslovnih prostorija i zakup poljoprivrednog zemljišta.

Kada je reč o zakupu odn. korišćenju stana, treba reći da ovde postoje različiti pravni režimi. Moguće

je na stanovima u društvenoj svojini steći stanarsko pravo na osnovu akta davaoca stana na korišćenje i

ugovora o korišćenju stana. Ugovor o korišćenju stana je ugovor kojim se, uz druge zakonom

predviđene uslove, stiče stanarsko pravo kao skup zakonom predviđenih ovlašćenja i dužnosti koje

tituar ovoga prava ima povodom trajnog i nesmetanog korišćenja stana. Ovo pravo se između ostalih

uslova stiče ugovorom, ali ono samo ne predstavlja ugovorni odnos, već jedno posebno subjektivno

pravo čiju sadržinu određuje zakon. Ugovor o korišćenju stana je jedan od konstitutivnih uslova za

zasnivanje stanarskog prava, a pored toga, njime se regulišu odnosi između određenih strana. U svakom

slučaju ugovor o korišćenju stana treba da sadrži, pored naznačenja ugovornika i stana o kome je reč,

još i naznačenje akta o davanju stana na korišćenje na osnovu koga je zaključen ugovor ako je

donošenje takvog akta propisano, iznos stanarine i vreme u koje se stanarina ima plaćati, odredbe o

korišćenju zajedničkih prostorija i uređaja u zgradi, iznos i način plaćanja naknade za korišćenje

zajedničkih uređaja, obavezu tekućeg održavanja stana koju snosi nosilac stanarskog prava, mesto i

datum zaključenja ugovora i potpise ugovornih strana. Ovај ugovor se ne mo že zaključiti na određeno

vreme, izuzev nekih slučajeva koje zakon posebno predviđa. Sadržina takvog ugovora nosi sobom

osobenosti obligaciono pravnog odnosa, pa i ugovora o zakupu, ali između stanarskog prava koje, pored

drugih uslova, nastaje i ovim ugovorom i ugovora o zakupu postoje značajne pravne razlike, koje

razdvajaju ove dve pravne pojave. Stanarsko pravo se odlikuje svojom trajnošću i ono može prestati

samo u slučajevima i na način koji se predviđa zakonom, dok se ugovor o zakupu u principu zaključuje

na određeno vreme i može prestati iz različitih uzroka koji se ne pominju kod stanarskog prava,

stanarsko pravo konstituiše određena prava u korist članova porodičnog domaćinstva nosioca šumarskog

prava, što nije slučaj kod ugovora o zakupu; stanarsko pravo pruža svome nosiocu i ovlašćenja na

učešće u društvenom upravljanju stambenom zgradom, što nije osobenost ugovora o zakupu; stanarsko

pravo je u principu vezano za ličnost i ne može biti predmet pravnog prometa, izuzev prava nosioca

stanarskog prava na zameni svog stana za stan drugog korisnika - sve to za razliku od ugovora o zakupu

koji se može ustupiti drugome; nosilac stanarskog prava može imati ovo pravo samo na jednom stanu,

što nije karakteristika klasičnog ugovora o zakupu. Iz ovih razlika može se zaključiti da se ugovor o

korišćenju stana i stanarsko pravo ne mogu izjednačiti sa klasičnim ugovorom o zakupu. Materija

Docsity.com

stambenopravnih odnosa u našem pravnom sistemu, nije prepuštena autonomiji volje zakupodavca i

zakupca, već je posebno regulisana u toj meri da, i pored izvesnih elemenata klasičnog zakupa,

predstavlja jednu pravnu tvorevinu koja se svojom simbiozom različitih ovlašćenja i dužnosti, odvojila

od klasičnih okvira i dobila sve atribute jedne posebne pravne ustanove.

Međutim, za razliku od ugovora o korišćenju stana odnosno stanarskog prava, postoje posebni propisi

kojima se reguliše zakup stana koji je u svojini pojedinaca. Prema ovim propisima, moguće je na stanu

u svojini građana zasnovati zakupni odnos, ali ovaj zakup se razlikuje od stanarskog prava, kao i od

ugovora o zakupu u klasičnom smislu. Od stanarskog prava se razlikuje u tom smislu što zakupac stana

ne uživa toliko široku zaštitu koju ima nosilac stanarskog prava. U odnosu na klasičan pojam ugovora o

zakupu, zakup stana se razlikuje po tome što ugovorni odnos nije prepušten potpunoj slobodi

ugovaranja, već se za mnoge situacije predviđaju imperativna pravila.

Kada je u pitanju zakup poslovnih prostorija treba reći da posebni propisi (republičko i pokrajinsko

zakonodavstvo) detaljno regulišu zakup poslovnih prostorija. Kao zakupodavci poslovnih zgrada i

prostorija mogu se javiti društveno pravna lica, dok se kao zakupci, pored društveno pravnih lica mogu

javiti i fizička lica, ali samo ako im je poslovna prostorija potrebna za vršenje njihove dozvoljene

delatnosti. Kao zakupodavac poslovne prostorije fizičko lice se može baviti samo u slučaju kada je

pozvano na vojnu dužnost ili kada je sprečeno bolešću ili nekim drugim opravdanim razlogom da

izvesno vreme vrši svoju poslovnu ili dragu delatnost u toj prostoriji. Ugovor o zakupu poslovnih

prostorija, pored naznačenja ugovornih strana, treba naročito da sadrži naznačenje poslovnih

prostorija koje su predmet zakupa, naznačenje poslovne delatnosti koju će zakupac vršiti, odredbe o

korišćenju zajedničkih uređaja i prostorija u zgradi, odredbu kojom se određuje vreme trajanja zakupa

ili kojom se predviđa da je zakup zaključen na neodređeno vreme, iznos zakupnine i naknade za

korišćenje uređaja, odredbe o otkazu i otkaznim rokovima kada je ugovor zaključen na neodređeno

vreme, mesto i datum zaključenja ugovora i potpise ugovornih stranaka. Ugovor o zakupu poslovnih

prostorija zaključen na neodređeno vreme prestaje na osnovu otkaza koji ako nije drukčije ugovoreno,

iznosi 6 meseci. Ugovor o zakupu poslovnih prostorija otkazuje se preko nadležnog suda. Ugovor o

zakupu poslovne zgrade ima za predmet takvu zgradu koja je namenjena vršenju poslovne delatnosti i

ako se pretežnim delom i koristi u tu svrhu. Pod poslovnom prostorijom smatra se jedna ili vise

prostorija namenjenih vršenju poslovne delatnosti jednog konisnika, koje po pravilu čine građevinsku

celinu i imaju zaseban glavni ulaz.

Ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta regulišu propisi republičkog i pokrajinskog zakonodavstva.

Prema tim propisima moguće je zaključiti ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta i to samo onog na

kome postoji pravo svojine. Pri tom, društvena pravna lica koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom

imaju ustvari preče pravo zakupa u odnosu na zemljoradnike. Zakupac poljoprivrednog zemljišta prema

ovim propisima ne može konstituisati podzakup što čini izuzetak u odnosu na opšta pravila o

podzakupu. Kada se kao zakupac javlja fizičko lice, zemljište uzeto u zakup zajedno sa drugim

poljoprivrednim zemljištem koje poseduje zakupac ne srne premašiti zakonski maksimum

poljoprivrednog zemljišta koji individualni proizvođač i drugi građani mogu imati u svojini. Ugovor o

Docsity.com

zakupu poljoprivrednog zemljišta mora sadržati i katastarske oznake zemljišta, vreme trajanja zakupa,

kao i visinu, vrstu i način plaćanja zakupnine. Nadležna opština može propisati najviši iznos zakupnine

za poljoprivredno zemljište, a dužna je voditi evidenciju o svim ugovorima o zakupu poljoprivrednog

zemljišta. O zakupu poljoprivrednog zemljišta, uvek je reč kada ugovor ima za predmet njive, vrtove,

voćnjake, vinograde i drugo zemljište koje bi po svojim prirodnim i ekonomskim uslovima najkorisnije

služilo opštim interesima ako bi se iskorišćavalo za poljoprivrednu proizvodnju.

218. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA KOD UGOVORA O ZAKUPU (OBAVEZE

ZAKUPODAVCA, OBAVEZE ZAKUPCA)

Obaveze zakupodavca

Tri su osnovne obaveze na strani zakupodavca koje proizilaze iz pojma i prirode ovoga ugovora:

obaveza predaje stvari, obaveza održavanja stvari i obaveza zaštite u slučaju fizičkih ili pravnih

nedostataka. Zakupodavac može prihvatiti i neke drage obaveze koje se javljaju kao izraz saglasnosti

volja ili koje su posebnim zakonom predviđene.

1. Obaveza predaje stvari.

Obaveza predaje znači preduzimanje od strane zakupodavca određenih radnji, kojima se prema samom

ugovoru ili odgovarajućem standardu, omogućava državina, tj. faktički odnos zakupca prema

zakupljenoj stvari. Način predaje stvari može biti različit, zavisno od prirode stvari ili od sporazuma

samih stranaka. Ако je predmet zakupa pokretna stvar, predaja se obi čno vrši faktičkim uručenjem

stvari, tj. iz ruke u ruku. Moguća je i simbolična predaja, npr. predaja ključeva od automobile…

Predaja se može izvršiti i skraćenim putem u slučaju kada je zakupac već imao državinu stvari, ali po

nekom dragom pravnom osnovu, npr. po osnovu posluge ili ostave. Predaja nepokretnih stvari takođe

podrazumeva preduzimanje odgovarajućih radnji koje za zakupca znače mogućnost faktičnog držanja,

upotrebe i uživanja, saobrazno odredbama ugovora ili odgovarajućeg pravnog standarda.

Zakupodavac je dužan da zakupcu preda stvar u ispravnom stanju. Stvar je u ispravnom stanju ako je u

stanju određenom ugovorom, a u nedostatku ugovora u stanju da može poslužiti za upotrebu radi koje

je ugovor zaključen. Zakupodavac je u obavezi da stvar koja je predmet zakupa, čuva sa potrebnom

pažnjom, od momenta zaključenja ugovora pa sve do momenta predaje, jer on odgovara za eventualna

pogoršanja stanja stvari sve dok se ona kod njega nalazi. Zakupac može odbiti prijem stvari i zahtevati

naknadu štete, ukoliko stvar u trenutku predaje nema ugovorena svojstva.

Zakupodavac vrši predaju one stvari o kojoj je ugovor. Kada ta stvar ima i pripatke, onda je pravilo da

se stvar predaje zajedno sa njenim pripacima, ukoliko nije suprotno ugovoreno.

Vreme predaje zakupljene stvari određuju same stranke ugovorom. One to mogu učiniti prećutno ili

izrično, npr. putem kalendarskog računanja vremena ili s obzirom na neku buduću izvesnu okolnost.

Docsity.com

Ako nije drukčije određeno, smatra se da je ovaj rok ugovoren u interesu oba ugovornika, tako da

zakupodavac ne može izvršiti predaju stvari pre roka. Ponuđeno ispunjenje pre roka zakupac može

odbiti, a može ga i primiti i rezervisati pravo da traži naknadu štete koju usled toga trpi. S druge

strane, zakupodavac može odbiti zahtev zakupca za predaju stvari pre nastupanja roka jer je taj rok

ugovoren i u njegovom interesu.

Mesto u kome se ima izvršiti predaja stvari određuje se samim ugovorom. Ukoliko stranke u tom smislu

nisu ništa predvidele, mesto predaje stvari određuje se s obzirom na prirodu, cilj i druge relevantne

okolnosti konkretnog ugovora o zakupu. Ако se ni takvim na činom ne može odrediti mesto predaje

stvari, ispunjenje obaveze vrši se u mestu u kome je dužnik u vreme nastanka obaveze imao svoje

prebivalište odn. ako je reč o nepokretnoj stvari, predaja se ima izvršiti u mestu gde se ta stvar nalazi.

Predaja stvari pretpostavlja preduzimanje odgovarajućih radnji od strane zakupodavca kako bi se

zakupcu omogućila državina stvari. Te radnje mogu prouzrokovati izvesne troškove, pa se postavlja

pitanje ко snosi troškove predaje stvari? Ukoliko stranke nisu u tom pogledu ništa predvidele, pravilo je

da troškove predaje stvari snosi zakupodavac. On će biti dužan da snosi sve troškove izazvane samim

aktom prodaje, ali ne i one troškove koji bi se evenutalno pojavili posle akta predaje, npr. prevoz

stvari od mesta predaje do mesta u kome će se stvar upotrebljavati. Te troškove snosi zakupac, ali i to

pod pretpostavkom da nije što drugo ugovoreno.

2. Obaveza održavanja stvari.

Zakupodavac je dužan ne samo da zakupcu preda stvar u stanju podesnom za upotrebu radi koje je

ugovor zaključen, već i da stvar u tome stanju održava za vreme trajanja zakupa. Održavanje stvari

podrazumeva vršenje potrebnih opravki kao i snošenje odgovarajućih troškova. Ukoliko stranke nisu

ugovorom nešto drugo predvidele, čini se razlika između dve vrste troškova. Jednu vrstu troškova čine

svi oni troškovi koji su izazvani redovnom upotrebom stvari i njenim tekućim održavanjem, a drugu

vrstu čine oni troškovi koji su izazvani održavanjem stvari u ispravnom stanju, tj. u onom stanju koje je

ugovorom bilo predviđeno ili koje se podrazumeva s obzirom na upotrebu radi koje je ugovor o zakupu i

zaključen. Troškove redovne upotrebe i tekućeg održavanja snosi zakupac, dok troškove održavanja

stvari u odgovarajućem stanju snosi zakupodavac.

U slučaju opravki stvari koje padaju na teret zakupodavca, zakupac je dužan dopustiti radnje koje

zakupodavac preduzima u cilju izvršenja opravki. Međutim, ako potrebne opravke zakupljene stvari

ometaju njenu upotrebu u znatnoj meri i za duže vreme, zakupac može raskinuti ugovor. On ima pravo

na sniženje zakupnine srazmerno ograničenju upotrebe stvari zbog tih opravki.

3. Obaveza zaštite.

Pored obaveze predaje zakupljene stvari i obaveze njenog održavanja, zakupodavac kao i svaki drugi

prenosilac u teretnom ugovoru, ima i obavezu zaštite zakupca, u slučaju pravnih i fizičkih nedostataka

stvari. On garantuje zakupcu da zakupljena stvar ima sva potrebna svojstva u smislu njihove mirne i

korisne državine. Obaveza zaštite se grana u dva pravca:

- zaštita u slučaju pravnog uznemiravanja (tzv. zaštite od evikcije) i

- zaštita u slučaju materijalnih ili fizičkih nedostataka stvari (tzv. zaštita od mana).

Docsity.com

Kada je reč o evikciji, tj. kad neko pretenduje da na zakupljenoj stvari ili na nekom njenom delu vrši

neko pravo i obrati se svojim zahtevom zakupcu, kao i ako samovlasno oduzme stvar od zakupca ovaj je

dužan obavestiti o tome zakupodavca, inače će odgovarati za štetu. To obaveštenje zakupac neće biti

dužan učiniti u slučaju da je zakupodavac znao za pravne nedostatke. Ali, ako se utvrdi da trećem licu

pripada neko pravo koje sasvim isključuje pravo zakupca na upotrebu stvari (potpuna evikacija), ugovor

o zakupu prestaje po samom zakonu, a zakupodavac je dužan naknaditi zakupcu štetu koju ovaj trpi

usled evikcije. Međutim, kad se pravom trećeg samo ograničava zakupčevo pravo (delimična evikcija),

zakupac ima pravo izbora: on može raskinuti ugovor ili zahtevati sniženje zakupnine.

Što se tiče odgovornosti za materijalne nedostatke stvari treba reći da zakupodavac odgovara zakupcu

za sve skrivene materijalne nedostatke koji ometaju redovnu ili ugovorenu upotrebu, bez obzira da li je

on znao za njih ili nije znao. Potrebno je da se radi o određenim nedostacima, da su ti nedostaci

skriveni i da su postojali u momentu predaje stvari. Zakupodavac je odgovoran za sve one nedostatke

stvari koji umanjuju mogućnost njene upotrebe s obzirom na cilj koji je ugovorom određen ili koji

proizilazi iz okolnosti ili namene stvari. Treba razlikovati ugovorena svojstva stvari i svojstva koja stvar

određene vrste redovno ima. Ako su ugovorom o zakupu predviđena neka posebna svojstva stvari koja

inače nisu karakteristična za tu vrstu stvari, onda će odsustvo takvih svojstava biti dovoljan razlog za

odgovornost zakupodavca. Ukoliko ta posebna svojstva nisu bila ugovorom predviđena, onda važi

pravilo da stvar treba da ima ona svojstva koja se obično pretpostavljaju kod te vrste stvari u smislu

njene redovne upotrebe. Zakupodavac odgovara za materijalne nedostatke bez obzira na to da li je on

za njih znao ili nije znao.

Da bi zakupac imao pravo na zaštitu zbog materijalnih nedostataka stvari odnosno da bi zakupodavac

odgovarao za nedostatke zakupljene stvari, zahteva se da je nedostatak bio skriven tako da ga zakupac

nije primetio u času zaključenja ugovora. Zakupodavac će odgovarati i za takav nedostatak zakupljene

stvari koji je zakupcu usled krajnje nepažnje ostao nepoznat, ako je pri tom, zakupodavac za taj

nedostatak znao i namerno propustio da o njemu obavesti zakupca.

Odgovornost za materijalne nedostatke zakupljene stvari uglavnom je regulisana dispozitivnim

normama, što znači da stranke mogu svoje odnose urediti i drukčije nego što je zakonom određeno, ako

iz pojedine odredbe zakona ili iz njenog smisla ne proizilazi što drugo. Međutim, neće biti pravno

punovažna svaka klauzula o isključenju ili ograničenju odgovornosti. Smatra se ništavim onaj sporazum

stranaka kojim se isključuje ili ograničava odgovornost zakupodavca ako je on zlonamerno prikrio

nedostatke tj. ako je znao za nedostatak i namerno propustio da o njemu obavesti zakupca. Ne može

se isključiti ili ograničiti odgovornost zakupodavca ako je nedostatak po svojoj prirodi takav da potpuno

onemogućuje upotrebu stvari.

Zakupac je dužan da obavesti zakupodavca bez nepotrebnog odlaganja o svakom nedostatku zakupljene

stvari koji bi se pokazao u toku zakupa i o nepredviđenoj opasnosti koja bi u toku zakupa zapretila

zakupljenoj stvari. On neće biti dužan da ovo obaveštenje učini ako je zakupodavac znao za

nedostatak. U stvari, zakupac je dužan da upotrebljava stvar sa pažnjom dobrog privrednika odnosno

dobrog domaćina. Ta pažnja znači i čuvarni odnos zakupca prema zakupljenoj stvari i njegovu dužnost

Docsity.com

da obaveštava zakupodavca o eventualnom nedostatku stvari odn. nepredviđenoj opasnosti koja joj

preti. U slučaju da zakupac propusti da učini ova obaveštenja, on snosi dvostruke posledice. Prvo,

takav zakupac gubi pravo na naknadu štete koju bi pretrpeo zbog postojanja nedostatka, i drugo, on

postaje dužnik naknade štete koju bi zakupodavac zbog toga pretrpeo.

Pošto se ispune uslovi za odgovornost zakupodavca po osnovu materijalnih nedostataka, zakupac stiče

određena prava. Zakon predviđa više prava koje zakupac može koristiti a to su: raskid ugovora,

sniženje zakupnine, otklanjanje nedostatka, naknada štete. Ako je u pitanju neotklonjiv nedostatak

koji postoji u času predaje stvari, što je faktičko pitanje, zakupac može po svom izboru optirati ili za

raskid ugovora ili za sniženje cene. Ako je u pitanju otklonjiv nedostatak (nedostatak koji se može

otklonili bez većih nezgoda za zakupca), zakupac ne može odmah optirati za raskid ugovora. On to

može tek ako zakupodavac nije otklonio nedostatak ni u naknadnom primerenom roku koji je zakupac

dužan da mu u tu svrhu odredi.

Obaveze zakupca.

Tri su osnovne obaveze na strani zakupca: obaveza plaćanja zakupnine, obaveza čuvanja i upotrebe

stvari prema ugovoru i obaveza vraćanja zakupljene stvari. Zakupac može prihvatiti i neke druge

obaveze koje su izraz saglasnosti volja ili koje su posebnim zakonom predviđene.

1. Obaveza plaćanja zakupnine.

Zakupac je obavezan da plaća zakupninu koja se javlja kao naknada za ustupljenu mu upotrebu i

uživanje određene stvari. Ona se najčešće sastoji u novcu, ali može bitii i u drugim stvarima. Način

plaćanja zakupnine određuju same stranke, odnosno ako u tom pogledu one nisu ništa predvidele i ako

posebnim zakonom nije imperativno što drugo određeno, način plaćanja se određuje prema prirodi i

cilju posla, uzimajući u obzir običaje mesta gde se stvar nalazi. Same stranke mogu predvideti da se

zakupnina ima platiti odjednom ili u pojedinim ratama, unapred u trenutku zaključenja ugovora ili

kasnije u toku trajanja ugovora ili po prestanku ugovora.

ZOO predviđa da je zakupac dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u

nedostatku ugovora i zakona, kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu. Ali, ako nije

drukčije ugovoreno ili u mestu predaje stvari uobičajeno, zakupnina se plaća polugodišnje kad je stvar

data u zakup za jednu ili više godina, a ako je data za kraće vreme, po isteku tog vremena. Mesto

plaćanja zakupnine određuje se samim ugovorom. Ukoliko stranke nisu predvidele mesto plaćanja, niti

se ono može odrediti pomoću svrhe i prirode posla ili pomoću mesnog običaja, uzima se da se

ispunjenje ove obaveze ima preduzeti u mestu u kome je zakupac u vreme nastanka obaveze imao

svoje prebivalište.

Obaveza plaćanja zakupnine predstavlja osnovnu obavezu zakupca, tako da njeno neispunjenje može

dovesti do otkaza ugovora o zakupu od strane zakupodavca. Ukoliko zakupac ne ispunjava obavezu

plaćanja zakupnine u pomenutim rokovima, zakupodavac može otkazati ugovor o zakupu, u slučaju da

zakupac ne plati zakupninu ni u roku od 15 dana pošto ga je zakupodavac pozvao na plaćanje. Zakupac

Docsity.com

može održati ugovor na snazi ako isplati dužnu zakupninu pre nego što mu otkaz bude saopšten.

Potraživanje zakupnine, bilo da je određeno da se plaća povremeno, bilo u jednom ukupnom iznosu,

zastareva za 3 godine.

2. Obaveza upotrebe stvari prema ugovora.

Kada zakupac upotrebljava zakupljenu stvar, onda je na njemu obaveza da je upotrebljava sa pažnjom

dobrog privrednika odn. dobrog domaćina i to onako kako je određeno ugovorom ili namenom stvari.

Ukoliko zakupac upotrebljava stvar protivno njenoj ugovornoj ili pretpostavljenoj nameni, on će

odgovarati za svu štetu koja otuda proizilazi, bez obzira da li je on upotrebljavao stvar protivno njenoj

nameni ili neko dragi kome je on predao stvar na upotrebu. Upotreba stvari prema njenoj nameni

podrazumeva i dužnost zakupca da stvar čuva za vreme trajanja zakupa sa pažnjom dobrog privrednika

ili domaćina. Zakupac je u obavezi da zakupljenu stvar vrati po isteku određenog roka, što

podrazumeva i njegovu dužnost čuvanja stvari sve do ispunjenja obaveza povraćaja. Zakupac ne sme

dirati u suštinu stvari niti preduzimati bilo kakve akte koji bi dovodili u pitanje opstanak ili namenu

stvari prema njenoj prirodi. Zakupac može biti u zakupnom odnosu i odgovarati svojim obavezama,

posebno plaćati zakupninu, a da pri to, stvar ne preuzme, odn. da je ne upotrebljava. Ali, ovo je samo

opšte dispozitivno pravilo koje važi ako što drugo nije zakonom ili voljom stranaka predviđeno ili ako

nešto drugo ne proizilazi iz prirode zakupljene stvari i cilja ugovora. Ako u konkretnom slučaju obaveza

upotrebe stvari nije zakonom predviđena niti ona proizilazi iz prirode zakupljene stvari i sadržine

ugovora, zakupac nije u obavezi da stvar upotrebljava. Otuda, obavezu upotrebe stvari treba shvatiti

tako da ona postoji samo kada je predviđena odn. ako nije predviđena onda je na strani zakupca samo

pravo, a ne i obaveza upotrebe.

Kada zakupac upotrebljava stvar, bez obzira na prirodu izvora upotrebe, on je dužan da je

upotrebljava kako je određeno ugovorom ili namenom stvari. Njegovo pravo bi bilo da zahteva predaju

stvari u cilju upotrebe, kao i da upotrebljava stvar ali je obaveza uzdržavanja od radnji koje su prema

odgovarajućem standardu, van okvira namene zakupljene stvari. Povreda ove obaveze može zakupca

dovesti do položaja dužnika naknade štete, a može ukoliko upotrebljava stvar protivno njenoj nameni i

posle opomene od strane zakupodavca tako da postoji opasnost znatne štete, dati pravo zakupodavcu

da otkaže ugovor i bez davanja otkaznog roka. Da bi zakupodavac mogao po ovom osnovu otkazati

ugovor o zakupu potrebno je da je prethodno opomenuo zakupca da stvar upotrebljava u skladu sa

ugovorom odn. namenom same stvari, pa ukoliko zakupac i posle toga ne poštuje ugovor odnosno

pravila uobičajene upotrebe stvari odn. zapušta održavanje stvari, zakupodavac stiče pravo na otkaz.

Ipak, zahteva se još i uslov da ovakvo ponašanje zakupca izaziva opasnost znatne štete za

zakupodavca, što je faktičko pitanje.

3. Obaveza vraćanja zakupljene stvari.

Zakupac je u obavezi da po prestanku ugovora, vrati stvar zakupodavcu. To je posledica osnovne

osobine zakupa da on na strani zakupca stvara samo pravo upotrebe i uživanja, a ne i pravo svojine

odn. raspolaganja, tako da je zakupac dužan da posle prestanka zakupa izvrši povraćaj zakupljene

stvari. Kada istekne vreme za koje je zakup bio zaključen, odnosno kada se otkazom ili raskidom učini

Docsity.com

kraj ovome ugovoru, zakupac jc dužan da vrati stvar zakupodavcu i to neoštećenu. Zakupac je dužan da

vrati stvar u onom stanju u kome ju je pimio "ukoliko nije nazadovala običnom upotrebom ili vremenom

ili slučajem". To znači da zakupac ne odgovara za istrošenost stvari koja nastaje njenom redovnom

upotrebom, kao ni za oštećenja koja potiču od njene dotrajalosti. On ne odgovara za eventualne

promene, pogoršanja i uopšte gubitak vrednosti do čega je došlo usled redovne upotrebe stvari tj.

upotrebe koja je u skladu sa ugovorenom ili pretpostavljenom namenom stvari. Zakupac koji je u

docnji sa obavezom povraćaja, dužan je da zakupodavcu plati zakupninu sve do momenta vraćanja,

pored obaveze na naknadu štete koju je zakupodavac pretrpeo usled zakasnelog vraćanja.

Kada je reč o tome u kom mestu se vraća stvar onda je odgovor da se ona vraća u mestu u kome je bila

i predata.

S obzirom na pravilo da je zakupac dužan da vrati stvar u stanju u kome je i primio, on je ovlašćen da

odvoji i zadrži sve dodatke, ukoliko se oni mogu odvojiti bez oštećenja stvari. Ali, zakupodavac može

zahtevati predaju stvari sa učinjenim dodacima ako naknadi njihovu vrednost koju imaju u momentu

povraćaja. Ta naknada ne može biti veća od iznosa troškova koje je zakupac imao čineći dodatke

zakupljenoj stvari. Ukoliko zakupac vrati stvar u gorem stanju od onog u kome je primio, a da to nije

rezultat oštećenja koje potiče od njene dotrajalosti ili redovne upotrebe, on će dugovati naknadu štete

koju usled toga trpi zakupodavac. Rizik slučajne propasti stvari snosi zakupodavac kao vlasnik; zakupac

će biti odgovoran samo u slučaju da je do propasti ili oštećenja stvari došlo usled njegove krivice. Ako

je zakupljena stvar propala usled uzroka za koje zakupac ne odgovara (npr., požar koji je prouzrokovan

višom silom), a stvar je bila osigurana od strane zakupodavca i za njegov račun, onda zakupodavac ima

pravo na osiguranu sumu, dok zakupac nije u obavezi da izvrši povraćaj stvari niti da pruži bilo kakvu

naknadu. Međutim, kada osigurana stvar propadne iz uzroka koji ne oslobađaju zakupca odgovornosti,

onda se njegova naknada prema zakupodavcu ograničava na razliku između osigurane sume koju plaća

osigurač i stvarne štete.

219. PRESTANAK ZAKUPA

Vreme trajanja ugovora o zakupu određuju same stranke saglasnošću svojih volja, ali to vreme može

biti i zakonom određeno. Stranke mogu odrediti vreme trajanja zakupa izrično ili prećutno. To vreme

se obično određuje kalendarskim računanjem ili s obzirom na neku buduću izvesnu okolnost. U slučaju

kada stranke na jedan od pomenutih načina odrede vreme trajanja zakupa ili kada je ono zakonom

određeno, onda je reč o ugovoru o zakupu na određeno vreme koje prestaje samim protokom vremena

za koje je zaključen. Prestanak zakupa protokom određenog vremena treba razlikovati od drugih

načina prestanka zakupa, kao što su otkaz, propast stvari usled više sile i smrti zakupca ili

zakupodavca. Dok se kod proteka određenog vremena ugovorni odnos gasi ipso iure, dotle se kod ostalih

načina prestanka zakupa zahtevaju i odgovarajući uslovi.

Ukoliko je ugovor o zakupu zaključen na određeno vreme i to vreme protekne, a stranke se i dalje

Docsity.com

ponašaju kao zakupac odnosno zakupodavac (zakupac produži da upotrebljava stvar, a zakupodavac se

tome ne protivi) smatra se da je zaključen nov ugovor o zakupu neodređenog trajanja, pod istim

uslovima kao i prethodni. To ima za posledicu da se ovaj ugovor može otkazati kao i svaki drugi zakup

čije trajanje nije određeno. Ovo je tzv. prećutno obnavljanje zakupa.

Prećutno obnovljeni ugovor o zakupu smatra se novim ugovorom o zakupu, pod istim uslovima kao i

prethodni. To znači da ostaju ista prava i obaveze ugovornih strana povodom istog predmeta, s tim što

se smatra da je novi ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme

Otkaz.

Zakup čije trajanje nije određeno voljom stranaka niti se ono može odrediti prema relevantnim

okolnostima ili mesnim običajem, prestaje na osnovu otkaza koji svaka ugovorna strana može dati

drugoj strani uvek, samo ne u nevreme, pridržavajući se pravila o otkaznim rokovima. Otkaz

predstavlja pravnu moć (pravo na preobražaj prava) zakupca ili zakupodavca kojom se putem

jednostrane izjave volje čini kraj ugovoru o zakupu. Razlika između zakupa zaključenog na određeno

vreme i zakupa na neodređeno vreme, vidi se u tome što prvi prestaje samim protekom vremena za

koji je zaključen, a drugi prestaje otkazom uz poštovanje određenih otkaznih rokova. Dužinu otkaznih

rokova određuju same stranke izrično ili prećutno, a moguće je da se dužina otkaznog roka određuje

zakonorn ili mesnim običajima. Ukoliko se ovim putem ne mogu utvrditi otkazni rokovi, građanski

zakonici obično predviđaju različite rokove s obzirom na različite predmete zakupa. Prema jednom

rešenju koje se predlaže za naše pravo, ако dužina otkaznog roka nije određena ugovorom ili zakonom

ili mesnim običajima, ona iznosi za zakupe nekretnina 3 meseca, za podzakup nekretnina 14 dana, a za

zakupe pokretnih stvari 3 dana.

ZOO ne pravi razliku između pokretnih i nepokretnih stvari već predviđa da otkazni rok iznosi 8 dana,

ako njegova dužina nije određena na drugi način ugovorom ili zakonom ili mesnim običajima; pri tom

otkaz se ne može dati u nevreme, što je faktičko pitanje koje će se ceniti od slučaja do slučaja.

Kada je reč o zakupu poslovnih prostorija, onda ugovor o zakupu zaključen na neodređeno vreme ne

može na osnovu otkaza prestati pre isteka jedne godine od zaključenja ugovora. Ukoliko otkazni rok

nije ugovorom određen, on iznosi 6 meseci i mođe se dati samo za prvi ili petnaesti dan u mesecu. Za

postupak po otkazu zakupa poslovnih prostorija nadležan je opštinski sud, pred kojim posle podnošenja

prigovora zakupca protiv naloga zakupodavca, ovaj dobija položaj tužioca a zakupac položaj tuženika.

Što se tiče razloga za otkaz ugovora o zakupu poslovnih prostorija treba naglasiti da se ne može

uskratiti pravo otkaza iz razloga što su poslovne prostorije potrebne zakupodavcu ili iz razloga što

zakupodavac nije zadovoljan visinom zakupnine.

ZOO predviđa situaciju kada zakupac može otkazati ugovor o zakupu bez davanja otkaznog roka. To će

biti u slučaju ako su zakupljene stvari opasne po zdravlje pa čak i ako je zakupac za tu činjenicu znao u

času zaključenja ugovora; šta više, on se ne može odreći unapred ovog prava odnosno ako bi se i

odrekao prava na otkaz u smislu ovog pravila, on bi ipak imao pravo na otkaz bez davanja otkaznog

roka ako bi zakupljene stvari bile opasne po zdravlje.

Propast stvari usled više sile.

Docsity.com

Ugovor o zakupu može prestati u određenim slučajevima i pre isteka ugovorenog vremena odn. i bez

otkaza ako je bio zaključen na neodređeno vreme. To je posledica prirode ovog ugovora koji stvara

obaveze sa trajnim izvršenjem, tako da se njegova pravna egzistencija stavlja u zavisnost od postojanja

i mogućnosti upotrebe predmeta zakupa kroz ceo ugovoreni period, odn. od urednog plaćanja

zakupnine kao naknade za ustupljenu stvar na upotrebu i uživanje. Tako, ugovor o zakupu prestaje i

pre isteka ugovorenog roka odn. davanja otkaza, ukoliko zakupljena stvar potpuno propadne, tako da

više ne može biti ni reči o njenom uživanju i upotrebi. Ugovor tada ostaje bez svog bitnog elementa, te

prestaje dalje da proizvodi željena pravna dejstva. Ako predmet zakupa propadne usled dejstva više

sile, onda nijedna strana nije drugoj za to odgovorna, a ako se propast stvari desi usled krivice jedne

strane, drugoj pripada pravo na naknadu štete. Međutim, u oba slučaja ugovor o zakupu prestaje da

postoji. Kada zakupljena stvar u toku trajanja zakupa bude samo delimično uništena ili samo oštećena,

bez krivice zakupca, opstanak ugovora zavisi od izbora zakupca, on može ugovor raskinuti ili ostati

dalje u ugovoru, zahtevajući odgovarajuće sniženje zakupnine. Raskid ugovora se vrši prostom izjavom

volje koja se upućuje zakupodavcu bez odlaganja. Sudska odluka može imati samo deklarativno

dejstvo.

Smrt.

Ugovor o zakupu ne prestaje usled smrti zakupca ili zakupodavca, već se on nastavlja sa naslednicima

umrlog ugovornika sve do isteka ugovorenog vremena trajanja zakupa odn. sve do momenta davanja

otkaza. Ukoliko su same stranke ugovorile da će zakup prestati u slučaju smrti jednog od ugovornika,

onda takva klauzula proizvodi pravna dejstva i ugovor prestaje da postoji momentom smrti ugovornika.

Kod ugovora koji su zaključeni s obzirom na lična svojstva ugovornika (intuitu personae), pravilo je da

se obaveza gasi smrću ugovornika, pa prema tome ne prelazi na naslednike. To znači da će se u slučaju

smrti zakupca ili zakupodavca zakup nastaviti sa njegovim naslednicima ukoliko zakup nije zaključen

kao ugovor intuitu personae odn. ukoliko nije samim ugovorom nešto drugo predviđeno. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

Docsity.com

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:30

220. UGOVOR O POSLUZI (pojam, pravne osobine, bitni elementi)

1. Pojam

Ugovor o posluzi je ugovor kojim se jedan ugovornik (poslugodavac) obavezuje da preda određenu

nepotrošnu stvar na besplatnu upotrebu drugom ugovorniku (poslugoprimcu), a ovaj se obavezuje da

mu po isteku određenog vremena istu i neoštećenu stvar vrati. Ovako određen pojam ugovora o posluzi

predstavlja napuštanje klasičnog shvatanja posluge kao realnog ugovora. Razlika između ova dva

shvatanja ogleda se u tome, što je prema klasičnom shvatanju, predaja predmeta posluge uslov

nastanka ugovora, dok se prema drugom shvatanju, predaja uzima kao akt ispunjenja ugovora koji je

nastao prostom saglasnošću volja. Ako su se stranke saglasile o bitnim elementima posluge, a nije došlo

do predaje njenog predmeta, onda prema klasičnom shvatanju, nastaje samo predugovor čije izvršenje

znači zaključenje ugovora o posluzi. Tek predaja stvari, uz saglasnost volja, znači nastanak ugovora.

Današnjem pravu više odgovara shvatanje prema kome se posluga zaključuje prostom saglasnošću

volja, tako da predaja stvari predstavlja akt ispunjenja, a ne zaključenja ugovora. Umesto razlikovanja

dva akta od kojih je jedan predugovor o posluzi, a drugi ugovor o posluzi koji nastaje ispunjenjem

predugovora, tj. predajom stvari, treba ceo akt zaključenja shvatiti kao jedinstven akt, kako je to

učinjeno npr. kod kupoprodaje, zakupa ili drugih konsensualnih ugovora. Ispunjenje obaveze

poslugoprimca da vrati stvar poslugodavcu, bilo bi uslovljeno prethodnim ispunjenjem obaveze

poslugodavca da preda stvar, ali to ne može imati nikakvog uticaja na konsensualni karakter ovoga

ugovora. Prihvatajući ideju o napuštanju realnih ugovora kao posebne kategorije ugovora, treba reći da

je posluga ugovor kojim se poslugodavac obavezuje da preda određenu nepotrošnu stvar poslugoprimcu

na besplatno korišćenje, a ovaj se obavezuje da po isteku određenog vremena vrati istu neoštećenu

stvar. Ugovor nastaje momentom postizanja saglasnosti volja o njegovim bitnim elementima, tako da

predaja stvari znači ispunjenje obaveze poslugodavca odn. povraćaj iste stvari predstavlja ispunjenje

obaveze poslugoprimca.

Ugovor o posluzi nije regulisan ZOO. To nije ugovor koji je tipičan za oblast prometa robe i usluga, pa

je njegovo regulisanje u nadležnosti republičkog i pokrajinskog zakonodavstva.

Pojam ugovora o posluzi ukazuje na činjenicu da on ne spada u red onih ugovora koii predstavljaju

osnov za sticanje prava raspolaganja odn. prava svojine, kao što je to npr. kupoprodaja, razmena,

poklon ili zajam. Ovim ugovorom poslugoprimac samo stiče pravo na besplatnu upotrebu tuđe stvari, s

tim što je obavezan da je po isteku određenog vremena, vrati poslugodavcu.

Docsity.com

2. Pravne osobine

Ugovor o posluzi je imenovani ugovor jer je zakonom predviđen i regulisan. Da li ugovor o posluzi

pripada grupi formalnih ili neformalnih ugovora odn. da li je realan ili konsensualan ugovor, treba reći

da to zavisi od prihvatanja ili odbijanja klasičnog shvatanja ovoga ugovora kao realnog ugovora. Pošto

se stane na stanovište da je posluga konsensualan ugovor, onda se njena sledeća pravna osobina vidi u

tome što pripada grupi dvostrano obaveznih ugovora. Poslugodavac se obavezuje da preda predmet

posluge na besplatnu upotrebu poslugoprimcu, a ovaj se obavezuje da isti i neoštećeni predmet vrati

po isteku određenog vremena. Ako se prihvati klasično učenje prema kome je posluga realni ugovor,

onda to povlači za sobom i kvalifikaciju da je ona jednostrano obavezni ugovor, pošto se samo

poslugoprimac obavezuje na povraćaj stvari, dok poslugodavac stiče samo pravo a ne i obavezu iz

ugovora. Ugovor o posluzi je uvek dobročin ugovor. Za koristi koje ugovorom dobija, poslugoprimac nije

dužan da pruži nikakvu naknadu u smislu protivrednosti za ustupljenu mu upotrebu stvari. Posluga kao

dobročin ugovor pripada onoj vrsti dobročinih ugovora koji ne znače osnov sticanja prava svojine, već

samo prava besplatne upotrebe uz obavezu povraćaja iste stvari. Posluga je komutativan ugovor, jer je

u trenutku njenog zaključenja poznat uzajamni odnos prestacija, tako da se zna šta k о prima i šta kо

duguje. Ugovor o posluzi je ugovor sa trajnim izvršenjem obaveze, jer se obaveza poslugoprimca da

čuva i upotrebljava stvar shodno ugovorenoj ili pretpostavljeno nameni obično prostire na jedan

vremenski period koji može biti određen na različite načine. Prema kriterijumu karaktera prestacija,

ugovor o posluzi pripada grupi jednostavnih, a ne mešovitih ugovora, pošto on svojom sadržinom

obuhvata samo one elemente koji su za njega karakteristični. Ugovor o posluzi pripada grupi ugovora sa

sporazumno određenom sadržinom, što znači da nije ugovor po pristupu. On je samostalan, a ne

akcesoran ugovor, jer postoji i proizvodi pravna dejstva nezavisno od drugog ugovora. Posluga je češće

ugovor intuitu personae, nego ugovor koji se zaključuje bez obzira na ličnost ugovornika. Ovaj ugovor

se mahom zasniva na motivu prijateljstva, srodstva, određene bliskosti ili neke drage afekcije, tako da

poslugodavac daje svoju stvar na besplatnu upotrebu drugom računajući na određena svojstva te

ličnosti. Ugovor o posluzi je kauzalan, a ne apstraktan ugovor, jer je vidno istaknut pravni cilj zbog

koga se stranke obavezuju.

3. Bitni elementi

Ugovor o posluzi nastaje momentom postizanja saglasnosti o njegovim bitnim elementima. Dva su bitna

elementa ugovora o posluzi: predmet posluge i vreme trajanja posluge. To je samo minimum koji

stranke moraju postići, saglasnost da bi ugovor nastao, a one mogu ako hoće i druge elemente da

smatraju bitnim.

1. Predmet posluge

Predmet posluge je određena stvar koju poslugodavac predaje poslugoprimcu u cilju besplatne

upotrebe. Da bi određena stvar bila predmet punovažne posluge potrebno je da ispuni sve opšte uslove

Docsity.com

koji se zahtevaju za valjanost svakog predmeta ugovora, kao što su uslovi u pogledu mogućnosti,

dozvoljenosti i određenosti. Ugovor o posluzi zahteva da stvar koja čini njegov predmet, mora biti

nepotrošna, zbog toga što posluga pruža pravo poslugoprimcu da stvar upotrebljava, ali ga i obavezuje

da tu istu i neoštećenu stvar vrati poslugodavu, po isteku određenog vremena.

Posluga može imati za svoj predmet pokretnu ili nepokretnu, ali uvek individualno određenu stvar.

Predmet posluge može biti i zamenljiva stvar, ali to ne znači da poslugoprimac može vratiti drugu stvar

iste vrste i kvaliteta. Poslugoprimac mora vratiti upravo onu stvar koju je primio na besplatnu

upotrebu, što znači da je ne može zameniti ni u slučaju kada je ona zamenljiva. Predmet posluge može

biti, ne samo telesna, već i bestelesna stvar, tj. neko pravo koje nije strogo vezano za ličnost i ako je

pogodno za trajnu upotrebu. Što se tiče budućih stvari kao predmeta posluge, treba reći da one sa

gledišta posluge kao realnog ugovora, ne mogu biti predmet ovog ugovora, jer se stvar mora predati da

bi ugovor nastao. Međutim, kada se posluga shvati kao konsensualan ugovor, ništa ne stoji na putu da i

buduće stvari budu predmet ovog ugovora. Stvar koja je predmet posluge ne mora biti u svojini

poslugodavca, mada najčešće jeste. To znači da se na poslugu može dati i tuđa, a ne samo svoja stvar,

i to bez obzira da li je poslugodavac na to bio od strane vlasnika ovlašćen i da li je poslugoprimac bio

savestan ili nesavestan. Poslugoprimac u svakom slučaju odgovara poslugodavcu za čuvanje i upotrebu

stvari shodno njenoj nameni, kao i za povraćaj stvari.

2. Vreme trajanja.

Besplatna upotreba stvari vremenski je ograničena tako da po isteku određenog vremena poslugoprimac

vraća poslugodavcu istu i neoštećenu stvar. Ovo vremensko ograničenje, pored predmeta ugovora,

predstavlja bitan element posluge; koji ako nije određen onda ne postoji nikakav pravi ugovor, već

neobavezna izmoljena posluga (prekarijum) kod koje poslugodavac može tražiti povraćaj stvari kad mu

se svidi. Vreme trajanja posluge određuju same stranke svojim ugovorom, izrično ili prećutno. To

vreme one mogu odrediti putem kalendarskog računanja ili s obzirom na neku izvesnu buduću okolnost.

Moguće je, takođe, da vreme trajanja posluge proizilazi iz same prirode i svrhe konkretnog posla, bez

izričitog vremenskog određenja. Tada posluga prestaje čim je poslugoprimac upotrebio stvar za

ugovorom određenu svrhu ili istekom vremena za koje je mogao da izvrši ovakvu upotrebu stvari. Ako

vreme posluge nije ugovorom predviđeno, poslugodavac ima pravo da traži stvar kad god hoće, tako da

trajanje posluge prestaje čim poslugodavac zatraži da mu se stvar vrati.

221. PREKARIJUM

Činjenica proizvoljnog opoziva ugovora od strane poslugodavca poslužila je još od rimskog prava, da

ovaj odnos razdvoji od posluge nazivajući ga prekarijum. U rimskom pravu sve do vremena klasičnog

prava, prekarijum je smatran faktičkim odnosom, da bi u klasičnom pravu dobio državinsku zaštitu. Tek

u doba Justinijana smatran je vrstom posluge odn. neimenovanim ugovorom. Razlikovao se od tipične

posluge po neizvesnom trajanju i po tome što prekarist nije imao nikakva prava prema sopstveniku, kao

što je poslugoprimac imao prema poslugodavcu. Izvesni građanski zakonici koji ulaze u red tzv.

Docsity.com

modernih kodifikacija, uglavnom preuzimaju pojam prekarijuma, ističući kao njegovu posebnu

osobenost, mogućnost potpuno proizvoljnog opoziva od strane davaoca stvari u prekarijum. To bi bio

ugovor o besplatnoj upotrebi stvari koji bi davalac mogao uvek opozvati, što znači da se on ne

obavezuje pro futuro, kako je to kod posluge i zakupa. Prema ovom shvatanju, prekarijum se razlikuje

od posluge po tome što je kod posluge vreme trajanja određeno ili odredivo, dok kod prekarijuma to

nije, tako da davalac stvari u prekarijum može zahtevati njen povraćaj kada god hoće. Naprotiv, prema

drugom shvatanju, prekarijum se ne razdvaja od posluge, već se kaže da ako vreme posluge nije

određeno niti se može odrediti, onda poslugodavac može u svako doba zatražiti da mu se stvar vrati.

Upotreba tuđe stvari treba da bude vremenski ograničena, a ne ugovorena "za uvek" ili do proizvoljnog

opoziva od strane poslugodavca, do koga može doći u bilo koje vreme. Ugovaranje "večite" posluge, što

je bilo uobičajeno u feudalnom pravu, protivilo bi se savremenom javnom poretku iz istih onih razloga

kao kod zabrane ugovaranja večitog zakupa. S druge strane, kada je ugovor o posluzi zaključen na

neodređeno vreme, ne treba zaključiti da poslugodavac tada može po svojoj slobodnoj volji zahtevati

povraćaj stvari (prekarijum), jer bi to poslugoprimca postavilo u stanje pravne nesigurnosti, već da

posluga prestaje i kada poslugoprimac upotrebi stvar prema ugovoru ili kada protekne vreme u kome

je, prema odgovarajućem pravnom standardu, morao stvar upotrebiti. Time bi se otklonila mogućnost

proizvoljnog raskida ugovora od strane poslugodavca i njegov izrazito superioran pravni položaj u

odnosu na poslugoprimca, koji ne može uživati naklonost savremenog prava u kome se teži zaštiti

interesa oba ugovornika. Zbog toga, postojanje prekarijuma ne može biti izvedeno kao zakonska

pretpostavka u slučaju da vreme posluge nije određeno ili odredivo, već jedino može biti saglasnošću

volja predviđeno i to pod uslovom da nema elemenata nedozvoljenog posla.

Kada je ugovoren rok posluge, onda poslugodavac može zahtevati povraćaj stvari po isteku toga roka.

Međutim, pošto je posluga ugovor koji se zaključuje u interesu poslugoprimca, ovaj može da

upotrebljava stvar i kraće vreme od onoga što je bilo predviđeno i da stvar vrati poslugodavcu i pre

isteka predviđenog roka. Ali, ako bi poslugodavcu bilo teško da stvar ranije primi ili bi mu se time

prouzrokovala šteta, onda se protiv njegove volje ne može stvar vratiti pre isteka roka. Isto je rešenje i

u slučaju kada je rok vraćanja ugovoren u interesu oba ugovornika.

Trajanje posluge može biti prekinuto, takođe, pre isteka predviđenog roka, i u slučaju kada

poslugoprimac, tokom upotrebe stvari, preduzme izvesne radnje koje znače povredu njegove obaveze.

Ako poslugoprimac ne čuva i ne održava stvar kako to nalaže ugovor ili odgovarajući pravni standard

odn. ako upotrebljava stvar protivno ugovorenoj ili pretpostavljenoj nameni, poslugodavac može

raskinuti ugovor i tražiti povraćaj stvari. Poslugodavac ima pravo na raskid ugovora i povraćaj stvari i u

slučaju kada poslugoprimac neovlašćeno da predmet ugovora drugom na poslugu, bez obzira što

ugovoreni rok trajanja posluge nije istekao.

Ugovor o posluzi može prestati i u slučaju propasti stvari. Rizik slučajne propasti stvari snosi

poslugodavac, ali ako je propast stvari ili njeno oštećenje nastupilo iz uzroka koji se poslugoprimcu

mogu upisati u krivicu, onda je on dužan da naknadi vrednost stvari i svu štetu koju je usled toga

pretrpeo poslugodavac. Najzad, ugovor o posluzi može prestati i pre isteka ugovorenog roka, u slučaju

Docsity.com

smrti poslugoprimca, ukoliko je bio zaključen s obzirom na njegovu ličnost. Poslugodavac može tada

zahtevati od naslednika neodložno vraćanje stvari.

222. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA KOD UGOVORA O POSLUZI (obaveze poslugodavca, obaveze

poslugoprimca)

Obaveze poslugodavca.

Poslugodavac ima tri osnovne obaveze: obavezu predaje stvari, obavezu naknade štete prouzrokovane

materijalnim nedostatkom stvari i obavezu snošenja određenih troškova.

1. Obaveza predaje stvari.

Obaveza predaje stvari javlja se kao osnovna obaveza poslugodavca. Ugovor o posluzi nastaje

momentom postizanja saglasnosti volja o bitnim elementima, tako da poslugodavac u trenutku

nastanka ugovora preuzima obavezu predaje stvari poslugoprimcu u cilju njene besplatne upotrebe. Da

bi poslugoprimac mogao da vrši svoje pravo upotrebe, potrebno je da mu poslugodavac preda stvar

koja je predmet posluge. To znači da je poslugodavac obavezan da preduzme određene radnje kako bi

poslugoprimcu omogućio državinu stvari. Predaja stvari se obično vrši faktičkim uručenjem (npr. iz ruke

u ruku), a moguća je i simbolična predaja. Obavezu predaje stvari moguće je izvršiti i tzv. skraćenim

putem koji postoji u slučaju kada je poslugoprimac već bio u državini stvari, ali po nekom drugom

pravnom osnovu (npr. po osnovu ostave). Predaja nepokretnih stvari vrši se preduzimanjem

odgovarajućih radnji koje za poslugoprimca znače mogućnost faktičke upotrebe, shodno ugovoru ili

uobičajenoj nameni stvari. Obaveza predaje stvari podrazumeva predaju same stvari o kojoj je ugovor,

kao i predaju njenih pripadaka, ukoliko nije suprotno ugovoreno. Poslugodavac je dužan da preda stvar

poslugoprimcu u vreme koje je ugovorom bilo predviđeno, s obzirom na kalendarsko računanje ili neku

buduću izvesnu okolnost. Poslugoprimac ne može zahtevati predaju stvari pre nastupanja toga

vremena, ali ponuđenu predaju može prihvatiti i pre nastupanja predviđenog vremena. Ako stranke

nisu predvidele vreme ispunjenja obaveze predaje, onda se ono utvrđuje s obzirom na prirodu, cilj i

druge relevantne okolnosti konkretnog ugovora o posluzi. Ако se ni ovim na činom ne može utvrditi

vreme ispunjenja obaveze predaje, važi pravilo da poslugoprimac može odmah zahtevati predaju

stvari. Mesto predaje stvari određuje se samim ugovorom, a ako ga stranke nisu ugovorom predvidele,

mesto predaje stvari se određuje s obzirom na prirodu, cilj i druge relevantne okolnosti konkretnog

posla. Ako je reč o nepokretnoj stvari, predaja će se izvršiti u mestu gde se nepokretnost nalazi, a ako

je pokretna stvar, onda prema dispozitivnom pravilu, predaja se ima izvršiti u mestu u kome je

poslugodavac u vreme nastanka obaveze imao svoje prebivalište.

2. Obaveza naknade štete usled materijalnih nedostataka.

Predmet ugovora o posluzi je stvar koja se predaje poslugoprimcu na besplatnu upotrebu. On je može

upotrebljavati shodno njenim svojstvima koja su bila posebno ugovorena ili koja se po prirodi same

stvari pretpostavljaju. Poslugoprimac nema pravo na zaštitu u slučaju fizičkih nedostataka stvari.

Docsity.com

Poslugodavac pod određenim uslovima odgovara za svu štetu koju poslugoprimac pretrpi usled

materijalnih nedostataka stvari. Poslugodavac odgovara za ovu štetu samo ako je znao ili je prema

okolnostima, morao znati za materijalne nedostatke, a propustio je da obavesti poslugoprimca o tim

nedostacima. Ako je poslugoprimac znao za materijalne nedostatke ili su mu oni prema okolnostima

morali biti poznati, on nema pravo na naknadu štete do koje je došlo usled prisustva tih nedostataka.

Da bi nastupila obaveza naknade štete, potrebno je da su materijalni nedostaci na predmetu posluge

po svojoj prirodi takvi da su u konkretnom slučaju prouzrokovali štetu na strani poslugoprimca.

Obavezu naknade štete usled materijalnih nedostataka, izvesni zakonici predviđaju samo u slučaju

kada poslugodavac namerno ili grubom nepažnjom propusti da ukaže na njihovo postojanje. Izgleda da

se sa više osnova može braniti shvatanje prema kome poslugodavac odgovara za štetu usled

materijalnih nedostataka uvek kada je za te nedostatke znao ili morao znati.

3. Obaveza snošenja vanrednih troškova.

Upotreba stvari nekada može izazvati izvesne troškove. Upotreba određene stvari po svojoj prirodi

gotovo uvek je skopčana sa izvesnim troškovima (npr. gorivo za automobil), dok upotreba neke druge

stvari po pravilu, ne izaziva nikakve troškove (npr. knjiga data na poslugu). Međutim, u oba slučaja

mogu se javiti izvesni troškovi koji nisu izazvani uobičajenom upotrebom stvari, već nekom drugom

potrebom, npr. troškovi poboljšanja ili spašavanja stvari od neke opasnosti. U svim ovim slučajevima

postavlja se pitanje kо snosi te tro škove. Odgovor na ovo pitanje zavisi od njihovog klasificiranja na

redovne (obične) i vanredne (neobične) troškove. Troškove koji su izazvani redovnim održavanjem,

čuvanjem i upotrebom snosi poslugoprimac, dok poslugodavac snosi vanredne troškove. Koji će troškovi

biti kvalifikovani kao vanredni, u velikoj meri zavisi od konkretnih okolnosti i prirode same stvari. Ipak,

to nije samo faktičko pitanje. Može se reći da u vanredne troškove ulaze svi oni "neobični troškovi da se

sama stvar sačuva", koje poslugoprimac u momentu zaključenja ugovora, nije mogao imati u vidu s

obzirom na redovan tok stvari i zbivanja. Troškovi izazvani nekom nepredviđenom opasnošću ili

hitnošću ulaze u red vanrednih troškova, kao što i izvesne fiskalne i slične dažbine mogu biti vanredni

troškovi.

Vanredne troškove snosi poslugodavac odn. vlasnik, kao što snosi i rizik slučajne propasti ili oštećenja

stvari. Poslugoprimac će za propast ili oštećenje stvari odgovarati samo u slučaju kada je do toga došlo

usled razloga koji ne isključuju njegovu odgovornost. Posebno, biće odgovoran i za slučajnu propast

posuđene stvari, ukoliko je spasao samo svoju stvar, a bio je u mogućnosti da spase svoju ili posuđenu

stvar.

Obaveze poslugoprimca.

Tri su osnovne obaveze poslugoprimca: obaveza čuvanja i upotrebe stvari prema njenoj nameni,

obaveza snošenja redovnih troškova i obaveza vraćanja posuđene stvari.

1. Obaveza čuvanja i upotrebe stvari prema njenoj nameni.

Poslugoprimac ima pravo da upotrebljava stvar koja je predmet posluge. Kada to svoje pravo vrši onda

Docsity.com

je na njemu obaveza da stvar upotrebljava samo u svrhu određenu ugovorom ili ako ona nije ugovorom

određena, prema prirodi stvari ili njenoj nameni. Upotreba posuđene stvari je pravo na strani

poslugoprimca, koje on može vršiti ili ne vršiti. Ali kada stvar upotrebljava, onda se mora uzdržati od

svih radnji koje bi bile protivne ugovorom predviđenom načinu upotrebe odnosno prirodi i nameni

stvari, imajući u vidu odgovarajući standard. Držanje i upotreba stvari podrazumeva na strani

poslugoprimca i obavezu čuvanja stvari i to sa pažnjom brižljivog i urednog čoveka. Pojačani stepen

pažnje ovde se zahteva jer je ugovor u interesu poslugoprimca. Kako će se obaveza čuvanja i upotrebe

stvari prema njenoj nameni konkretno ispoljiti zavisi od sporazuma stranaka odn. od prirode stvari i

odgovarajućeg standarda. U svakom slučaju poslugoprimac ne sme dirati u suštinu stvari niti

preduzimati bilo kakve akte koji bi ugrozili opstanak ili redovnu upotrebu stvari prema njenoj nameni

(npr. uništenje ili bitne promene stvari). Poslugoprimac ne može dati stvar drugom na upotrebu bez

saglasnosti poslugodavca. Ako poslugoprimac upotrebi stvar protivno njenoj ugovorenoj ili

pretpostavljenoj nameni, prema jednom mišljenju, on odgovara i za slučajnu propast ili oštećenje koje

bi se tom prilikom dogodilo. Poslugoprimac koji je prekršio svoju obavezu upotrebe stvari shodno

njenoj nameni, odgovara i za slučajnu propast i oštećenje stvari, bez obzira da li bi slučaj pogodio

stvar i da poslugoprimac nije prekršio svoju obavezu upotrebe stvari shodno njenoj nameri. Povreda

obaveze čuvanja i upotrebe stvari prema njenoj nameni, kao i neovlašćena predaja stvari drugom na

poslugu, daje pravo poslugodavcu da raskine ugovor i zahteva povraćaj stvari i pre isteka određenog

vremena uz naknadu štete, ukoliko je ona tim aktima bila prouzrokovana.

2. Obaveza snošenja redovnih troškova.

Upotreba stvari nekada je skopčana sa izvesnim izdacima i troškovima koji mogu biti kvalifikovani kao

redovni (obični) i vanredni (neobični). Vanredne troškove snosi poslugodavac. Obaveza je

poslugoprimca da snosi sve troškove i izdatke koji su izazvani redovnim održavanjem, čuvanjem ili

upotrebom stvari. Ukoliko on ne održava stvar shodno ugovoru ili prirodi i nameni stvari, poslugodavac

može raskinuti ugovor i zahtevati da mu se stvar odmah vrati. Poslugoprimac snosi sve redovne

troškove koji su izazvani korišćenjem stvari, kao i njenim čuvanjem i održavanjem. Pravila o obavezi

snošenja redovnih troškova su dispozitivnog karaktera i ona će se primenjivati samo u slučaju kada

stranke u tom pogledu nisu ništa suprotno ugovorile.

3. Obaveza vraćanja posuđene stvari.

Poslugoprimac ima obavezu da, po prestanku posluge, vrati istu i neoštećenu stvar poslugodavcu. Po

isteku tog vremena ili po prestanku posluge iz nekog drugog razloga, poslugoprimac je dužan da izvrši

povraćaj neoštećene stvari. Ako je poslugoprimac predao stvar na upotrebu trećem licu, poslugodavac

može zahtevati neposredno od trećeg da mu stvar vrati. Poslugoprimac je dužan da vrati istu i

neoštećenu stvar, podrazumevajući normalno habanje stvari do koga je došlo redovnom i dozvoljenom

upotrebom. On ne odgovara za eventualna pogoršanja ili promene koje su dovele do snižene vrednosti

stvari, ako je to posledica redovne upotrebe stvari odnosno upotrebe koja je u skladu sa ugovorenom ili

pretpostavljenom namenom stvari. On ne odgovara ni za oštećenja koja su posledica uobičajene i

Docsity.com

redovne dotrajalosti. Ukoliko je poslugopnmac u toku trajanja posluge učinio neke dodatke ili na drugi

način poboljšao stvar, on može skinuti i zadržati te dodatke, ako se oni mogu odvojiti bez oštećenja

stvari. Poslugodavac može zahtevati povraćaj stvari sa učinjenim dodacima, ako naknadi njihovu

vrednost koju su imali u trenutku povraćaja, pri čemu poslugoprimac ne može zahtevati veću naknadu

od iznosa troškova koje je on imao čineći dodatke na posuđenoj stvari. Vreme trajanja posluge

određuje se samim ugovorom, a ukoliko ono nije ugovorom određeno, posluga prestaje kada

poslugoprimac upotrebi stvar prema ugovoru ili kada protekne vreme u kome je prema odgovarajućem

standardu, morao stvar upotrebiti. Istekom vremena trajanja posluge, poslugoprimac je dužan da

ispuni svoju obavezu povraćaja stvari, koju ako tada ne ispuni, pada u dužničku docnju, pa odgovara i

za slučaj više sile. Izuzetno, ukoliko su stranke ugovorile prekarijum, onda je poslugoprimac dužan da

izvrši obavezu povraćaja čim to poslugodavac zahteva. Poslugoprimac može i pre isteka predviđenog

roka stvar vratiti, ukoliko to poslugodavcu ne bi bilo "štetno ili nezgodno" i ukoliko je predviđeni rok

posluge u interesu poslugoprimca. Obaveza povraćaja stvari se ispunjava na način predviđen ugovorom,

a u nedostatku ugovornog određenja, način predaje se određuje prema prirodi stvari i odgovarajućem

standardu. Mesto povraćaja stvari takođe se ugovorom određuje odn. ako to mesto nije ugovorom

predviđeno niti se može odrediti prema prirodi stvari i okolnostima konkretnog slučaja, poslugoprimac

je dužan da stvar preda poslugodavcu u mestu njegovog prebivališta. Ukoliko akt vraćanja stvari

prouzrokuje izvesne troškove, onda ako ništa nije posebno predviđeno, pravilo je da te troškove snosi

poslugoprimac, jer je ugovor u njegovom interesu. U slučaju kada poslugoprimac isplati poslugodavcu

vrednost posuđene stvari koja se tokom upotrebe izgubila iz uzroka koji ga ne oslobađaju od

odgovornosti, pa se ta stvar docnije pronađe, poslugoprimac je ne može zadržati, već poslugodavac

ima pravo izbora da zadrži primljenu vrednost ili da uz povraćaj te vrednosti, zahteva da mu se stvar

preda.

223. UGOVOR O DELU (pojam, pravne osobine, bitni elementi)

1. Pojam

Ugovor o delu je ugovor kojim se jedan ugovornik (poslenik) obavezuje da izvrši određeni posao za

drugog ugovornika (naručioca), a ovaj se obavezuje da mu za to isplati određenu nagradu i da primi

izvršeni posao. Posao koji se ovim ugovorom preduzima, po svojoj prirodi je materijalni (faktički), a ne

pravni posao. Poslenik se obavezuje ne da obavi neki pravni posao u korist svog saugovornika, već da

mu npr. izradi ili opravi neku stvar ili da je prenese do određenog mesta, da ostvari određenu

umetničku rolu, da stvori određeno intelektualno delo na polju nauke, literature, muzike, vajarstva,

slikarstva i umetnosti uopšte i sl. Fizička i intelektualna snaga poslenika, bez obzira na eventualnu

upotrebu pomoćnih sredstava, angažovana u smislu izvršenja određenog rada, predstavlja imanentno

svojstvo ovoga ugovora.

Izvesni ugovori kojima se uz odgovarajuću naknadu, izvršava određeni posao iz domena fizičkog i umnog

Docsity.com

rada i koji po svojim bitnim svojstvima i svojoj genezi predstavljaju ugovor o delu, u savremenom

pravu dobijaju svoju posebnost i "autonomiju", tako da predstavljaju posebne imenovane ugovore,

odvajajući se na taj način od svog genusa.

Drugo preciziranje pojma ugovora o delu odnosi se na sam posao koji se ovim ugovorom preduzima. Taj

posao nije pravni, već materijalni i faktički u smislu angažovanja fizičkih i umnih sposobnosti

ugovornika koji ga preduzima. Ugovorom o delu poslenik se obavezuje da izvrši određeni posao odn. da

preduzme određeni rad čiji rezultat će se ceniti s obzirom na prirodu obaveze, sadržinu i cilj ugovora

koji su stranke htele postići. Najčešće izvršeni rad od strane poslenika treba da koincidira sa ciljem

ugovora, tako da se izvršeni rad upravo ceni po njegvom rezultatu i kvalitetu tog rezultata. Međutim,

bez obzira da li se izvršenim poslom postiže ili ne postiže cilj ugovora, ugovorom o delu poslenik se

uvek obavezuje da izvrši određeni rad odn. posao, a ne da svoje fizičke ili umne sposobnosti na jedan

opšti način stavi na raspolaganje naručiocu posla, što je osobenost ugovora o radu ili službi. Preduzeti

posao od strane poslenika, kao i rezultat tog posla, ne sme biti u suprotnosti sa ustanovom javnog

poretka.

Odnos prema drugim ugovorima.

Ugovor o delu treba razlikovati od drugih ugovora. Odnos ovog ugovora prema kupoprodaji može biti

takav da ih je teško razgraničiti. Ако se poslenik obaveže da naručenu stvar izradi od svog materijala

onda se izrazila sumnja u pogledu kvalifikacije ovog ugovora kao ugovora o delu. Mogući su različiti

odgovori. Za rešenje ovoga pitanja treba poći od činjenice da li je materijal za izradu stvari dao

naručilac ili poslenik i da li su stranke u konkretnom slučaju, pretežno imale u vidu poslenikov rad ili

sam materijal. Ukoliko se jedan ugovornik obavezao da naručenu pokretnu stvar potpuno ili u

pretežnom deklu izradi od svog materijala, a stranke su u prvom redu imale u vidu taj materijal

(primer sa krojačem), onda se smatra da je u pitanju kupoprodaja, a ne ugovor o delu. U slučaju kada

su ugovornici pretežno ili isključivo imali u vidu poslenikov rad, pa makar i bio njegov materijal, smatra

se daje u pitanju ugovor o delu, a ne kupoprodaja.

Ugovor o delu treba razlikovati i od ugovora o punomoćstvu. Zajedničko im je to što se u oba ugovora

jedan ugovomik obavezuje da izvrši određenu radnju u korist drugog ugovornika. Dok se punomoćnik

uvek obavezuje da u ime i korist vlastodavca izvrši određenu pravnu radnju odnosno pravni posao, dotle

se poslenik uvek obavezuje da izvrši ne pravnu, već faktičku odn. materijalnu radnju ili posao. Ugovor

o punomoćstvu može biti i dobročin, dok je ugovor o delu uvek teretan.

Ugovor o delu ima sličnosti i sa ugovorom o radu. Za ugovor o radu je karakterističan odnos

subordinacije i zavisnosti, dok takav odnos ne postoji kod ugovora o delu. Prema izvesnim autorima,

razliku između ova dva ugovora treba tražiti na planu nagrade, koja je kod ugovora o radu određena

periodičnim davanjima i u zavisnosti je od vrednosti uloženog rada, dok se nagrada kod ugovora o delu

redovno određuje otsekom, a njena visina zavisi ne samo od vrednosti izvršenog rada, nego i od drugih

okolnosti, npr. od vrednosti materijala. Ugovorom o radu angažuju se radne sposobnosti posloprimca na

jedan opšti i trajan način koji omogućava neposredno korišćenje radnih sposobnosti posloprimca, dok

se ugovorom o delu poslenik obavezuje da izvrši tačno određeni posao i postigne odgovarajući rezultat.

Docsity.com

Između ova dva ugovora postoji značajna razlika na planu njihove uloge u pravnom životu. Ugovor o

radu značajnu ulogu igra i danas u pravnim sistemima koji se zasnivaju na privatnoj svojini, gde su

poslodavci uz određena ograničenja, slobodni u određivanju njegove sadržine i pravnog dejstva. U

našem pravu zasnivanje radnog odnosa ne počiva na ugovoru o radu ili sporazumu o zasnivanju radnog

odnosa, kako je to ranije bilo već na konkursu i drugim načinima javnog objavljivanja slobodnih radnih

mesta.

Ugovor o delu se prema ugovoru o zakupu stvari, razlikuje po tome što se zakupom vrši "prodaja

upotrebe" određene stvari i to na taj način što se ona predaje na upotrebu i uživanje zakupcu, koji je

dužan da je po isteku određenog vremena vrati plaćajući za to odgovarajuću zakupninu. Kod ugovora o

delu ne predaje se stvar drugom na upotrebu i uživanje, već se poslenik obvezuje da izvrši određeni

posao (npr. da proizvede ili popravi stvar) uz odgovarajuću naknadu.

Ugovor o delu se razlikuje od ugovora o ostavi po tome što je ostavoprimac dužan da čuva stvar

ostavodavca, dok je poslenik dužan da izvrši određeni posao koji se nikada no može sastojati samo u

čuvanju stvari. Ostava može biti zaključena i kao dobročin ugovor, dok je ugovor o delu uvek teretan

ugovor. Ostava je realan i jednostrano obavezan ugovor, dok je ugovor o delu dvostrano obavezan

ugovor i u načelu konsensualan ugovor.

2. Pravne osobine

Ugovor o delu je imenovan ugovor jer ga zakon posebno predviđa i reguliše, a i sam naziv mu je

zakonom određen. On je neformalan ugovor, što znači da je za njegov nastanak dovoljna prosta

saglasnost o bitnim elementima. Ugovor o delu je dvostrano obavezan i teretan ugovor. On je dvostrano

obavezan jer stvara uzajamne obaveze koje se javljaju kao izraz saglasnosti volja. Poslenik se

obavezuje da izvrši određeni posao, a naručilac se obavezuje da plati odgovarajuću nagradu i da primi

izvršeni posao. Ugovor o delu je istovremeno i teretan ugovor, jer za koristi koje ovim ugovorom jedan

ugovornik dobija, dužan je da pruži odgovarajuću naknadu. To je ugovor u kome se sreće ne samo

uzajamnost obaveza, već i uzajamnost koristi, pa ga zbog toga prate i određene pravne posledice koje

su vezane za ove kategorije ugovora. Ugovor o delu je i komutativan ugovor, jer je u trenutku njegovog

zaključenja poznata visina i uzajamni odnos prestacija. S obzirom da se izvršenje obaveze iz ovoga

ugovora prostire u vremenu i da se obično sastoji iz više akata činjenja ili propuštanja, ovaj ugovor

pripada grupi ugovora sa trajnim izvršenjem obaveze. Ugovor o delu pripada grupi jednostavnih, a ne

mešovitih ugovora, jer se elementi njegove sadržine ne mogu raščlanjavati i kvalifikovati kao elementi

nekog drugog ugovora. Ugovor o delu traje određeno vreme, pa čak i kada stranke nisu predvidele

nikakve rokove.

1. Posao poslenika.

Taj posao nije pravni, već faktički, u smislu angažovanja fizičkih i umnih sposobnosti, kako bi se izvršio

određeni rad. On se može sastojati u izradi ili opravci neke stvari, a takođe i u izvršenju raznovrsnih

Docsity.com

umetničkih, naučnih, književnih i uopšte intelektualnih radnji. Da bi ugovor o delu nastao potrebno je

da posao poslenika bude tačno određen ili da se prema okolnostima. Može odrediti. Određenost posla

odnosi se na samu vrstu posla, a zatim i na njegova svojstva koja u konkretnom slučaju treba da ima.

Predmet posla može biti telesna stvar i to pokretna ili nepokretna. Moguće je da i bestelesna stvar

bude predmet posla. Posao poslenika mora biti dozvoljen i objektivno moguć, jer ako je protivan

pravnim ili moralnim imperativima, ne može postići željeni pravni efekat.

2. Nagrada.

Ugovor o delu pripada grupi ugovora sa naknadom, što znači da se za izvršeni posao posleniku mora dati

odgovarajuća nagrada. Nagrada kod ugovora o delu predstavlja u stvari naknadu koju naručilac duguje

posleniku kao protivrednost za izvršeni posao. Ona se duguje bez obzira da li je obaveza poslenika bila

obaveza sredstava ili cilja. Nagrada se najčešće sastoji u novcu, a prema jednom shvatanju, isključivo

u novcu. Nagrada bi se mogla sastojati i u predaji neke stvari ili prava, pod uslovom da odgovara

vrednosti izvršenog posla. Bitno je za nagradu, da bude određena i pravična odn. objektivno moguća i

dozvoljena. Najčešće, nagrada se određuje samim ugovorom, tako da je njena priroda, kao i njena

visina utvrđena voljom stranaka već od trenutka nastanka ugovora. Ako je nagrada određena

obaveznom tarifom odn. kojim drugim obaveznim aktom, onda se primenjuje tako određena nagrada.

Određivanje nagrade stranke mogu prepustiti i trećem licu koje treba da odredi nagradu postupajući sa

dužnom pažnjom. Moguće je da stranke odrede nagradu i na taj način što će predvideti relevantne

okolnosti prema kojima će se visina nagrade pouzdano ustanoviti. Ako stranke ugovorom nisu odredile

nagradu niti su predvidele elemente za njeno određenje, nagradu određuje sud, koji će pored

uobičajene nagrade za tu vrstu posla, voditi računa još i o vrednosti uloženog rada, potrebnom

vremenu za takav posao, i o uobičajenoj naknadi za tu vrstu rada. Visina utvrđene ili sudom određene

nagrade treba da bude pravična, tj. takva da predstavlja ekvivalentnu naknadu za izvršeni posao.

Nagrada mora ispuniti zahtev dozvoljenosti i zahtev objektivne mogućnosti. Tako, ukoliko bi stranke na

ime nagrade ugovorile predaju neke stvari čiji je promet zabranjen ili kada bi se davanje nagrade

protivilo imperativnim pravnim ili moralnim normama odnosno ako bi ispunjenje nagrade bilo

objektivno nemoguće, takav ugovor o delu ne bi bio punovažan.

3. Vreme trajanja.

Ugovorom o delu same stranke mogu izrično ili prećutno odrediti vreme u kome bi poslenik bio dužan

da izvrši predviđeni posao odnosno vreme u kome bi naručilac bio dužan da ispuni svoju obavezu

predaje ugovorene nagrade. Ukoliko to vreme nije ugovorom predviđeno, ono se može ustanoviti prema

prirodi konkretnog posla, vodeći računa o odgovarajućem standardu. Sam ugovor o delu može prestati

iz određenih razloga; što ipso facto znači i prestanak obligacija koje je on stvorio. Ovaj ugovor može

prestati:

1. na zahtev naručioca sve dok se naručeni posao ne završi, ali uz plaćanje izvršenog rada i potpune

naknade štete poslenika. Naručilac može, sve dok naručeni posao nije dovršen, raskinuti ugovor kad

god hoće, ali je u tom slučaju dužan isplatiti posleniku ugovorenu naknadu, umanjenu za iznos troškova

koje ovaj nije učinio, a koje bi bio dužan učiniti da ugovor nije raskinut, kao i za iznos zarade koju je

Docsity.com

ostvario na drugoj strani ili koju je namerno propustio da ostvari.

2. Naručilac može raskinuti ugovor i u slučaju ako poslenik, protivno odredbama ugovora, ne započne

rad na vreme, i ako je zakašnjenje toliko da poslenik, prema predviđanjima, ne može nadoknaditi

zakašnjenje do određenog roka, pod uslovom da zakašnjenje nije posledica krivice naručioca.

3. Isto pravo naručilac ima i u slučaju ako se približni predračun sastavljen sa poslenikom preterano

prekorači bez krivice naručioca,

4. kao i kada je izvršenje posla postalo preterano teško zbog izvanrednih okolnosti, ako su se ispunili

svi uslovi za raskid ugovora iz ovog uzroka.

5. Ugovor o delu može prestati i ako pre predaje, predmet posla slučajno propadne, u kom slučaju rizik

za propast predmeta odnosno materijala snosi ona ugovorna strana koja ga je dala.

6. Ugovor o delu može prestati i u slučaju smrti poslenika odnosno ako on bez svoje krivice postane

nesposoban da završi posao, ali samo ako je ugovor bio zaključen s obzirom na lična svojstva

poslenika.

Zaključivanje ugovora nadmetanjem.

Do zaključenja ugovora o delu može doći i putem nadmetanja odnosno poziva na nadmetanje o ceni

radova. Naručilac radova može uputiti poziv određenom ili neodređenom broju lica na nadmetanje za

izvršenje određenih radova. U tom pozivu naručilac radova predviđa odgovarajuće uslove i određene

garancije. To je u stvari poziv određenom ili neodređenom broju lica da se učini ponuda pod

objavljenim uslovima. Kada se takav poziv učini, onda je budući naručilac radova obavezan da zaključi

ugovor o delu sa onim licem koje ponudi najnižu cenu

S obzirom da se putem ugovora o delu mogu angažovati ne samo fizičke, već i intelektualne sposobnosti

poslenika, moguće je da naručilac uputi poziv određenom ili neodređenom broju lica na nadmetanje za

neko umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova, pod uslovima objavljenim u pozivu. Kvalitet

umetničkog ili tehničkog rešanja ceni komisija čiji je sastav unapred objavljen. Ukoliko ova komisija

prihvati rešenje jednog od učesnika u nadmetanju, naručilac radova je u obavezi da sa tim učesnikom

zaključi ugovor o delu pod uslovima sadržanim u pozivu na nadmetanje. Međutim, ovu obavezu

naručilac može isključiti u pozivu na nadmetanje, u kom slučaju nije vezan rešenjem koje je komisija

prihvatila. Za razliku od poziva na nadmetanje o ceni radova gde se vodi računa o licu koje ponudi

najnižu cenu, ovde kod nadmetanja za umetničko ili tehničko rešenje nameravanih radova, zbog

prirode samog posla relevantna je ocena posebne komisije.

224. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA KOD UGOVORA O DELU (obaveze poslenika, obaveze naručioca)

Obaveze poslenika

Tri su osnovne obaveze na strani poslenika: obaveza izvršenja posla, obaveza u slučaju da posao ima

nedostatke i obaveza predaje predmeta posla. Pored ovih obaveza, stranke mogu predvideti i druge

Docsity.com

obaveze.

1. Obaveza izvršenja posla.

Poslenik je dužan da obavi predviđeni posao na način, vreme i mesto, kako je ugovorom bilo

predviđeno i kako to nalažu pravila odgovarajućeg posla. Obaveza izvršenja posla pretpostavlja,

blagovremeno i uredno izvršenje posla saobrazno odredbama ugovora i prirodi posla. Poslenik je dužan

da obavi predviđeni posao u ugovoreno vreme, koje može biti određeno kalendarskim računanjem ili s

obzirom na neku buduću okolnost. Poslenik ne odgovara za zadocnjenje nastalo zbog toga što mu

naručilac nije predao materijal na vreme, ili zbog toga što je tražio izmene, ili što mu nije isplatio

dužan predujam i uopšte za zadocnjenje nastalo ponašanjem naručioca. Vreme u kome je poslenik

dužan da izvrši posao važno je ustanoviti, jer ukoliko poslenik nije obavio posao u predviđenom roku,

on dolazi u docnju koja pogoršava njegov pravni položaj. Naručilac može zahtevati naknadu štete koju

trpi usled zadocnienja, a može u slučaju ispunjenja opštih uslova. zahtevati i raskid ugovora. Obaveza

izvršenja posla pretpostavlja i zahtev urednog ispunjenja. Poslenik je dužan da izvrši predviđeni posao

shodno odredbama ugovora i pravilima stručnosti koja se zahteva za odgovarajući posao. Najčešće,

stranke ugovaraju sadržinu, uslove i kvalitet preduzetog posla, tako da poslenik mora svoju obavezu

izvršiti na način i pod uslovima koji su ugovorom precizirani. Ali i kada ugovorom nisu svi elementi

izvršenja posla predviđeni, posao se ima izvršiti prema ustaljenim pravilima odgovarajuće stručnosti

odn. prema odgovarajućem standardu, imajući u vidu prirodu i vrstu posla, kao i druge okolnosti

slučaja npr. vreme i mesto ispunjenja posla, ličnost poslenika i sl. Ukoliko se poslenik, još u toku

izvršenja posla, ne pridržava ugovorenih uslova odnosno ne izvršava posao onako kako bi trebalo da ga

izvršava prema odgovarajućem standardu, naručilac ga može opomenuti i dati mu primeren rok da

izvršenje posla usaglasi svojim obavezama. U slučaju da poslenik ne postupi po zahtevu naručioca, ovaj

može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete. Poslenik je dužan da lično obavi predviđeni posao,

ukoliko je naručilac u momentu zaključenja ugovora imao u vidu njegove lične osobine. Njegova smrt

ili nesposobnost za obavljanje predviđenog posla koja nije posledica njegove krivice, prouzrokuje

prestanak ugovora o delu. Naručilac ima pravo zahtevati od naslednika poslenika da mu vrate materijal

i ostale stvari koje je predao posleniku u cilju izvršenja posla. Ukoliko je poslenik od primljenog

materijala započeo rad, naručilac može preuzeti izvršeni rad ako on za njega predstavlja neki interes,

ali je dužan da isplati deo ugovorene nagrade koji je srazmeran vrednosti delimično obavljenog posla.

Kada poslenik potpuno ili delimično poveri izvršenje posla trećem, on prema naručiocu i dalje odgovara

za blagovremeno i uredno izvršenje posla, osim ako je sa pristankom naručioca ugovor o delu ustupio

trećem.

2. Obaveza naknade štete usled nedostatka posla.

Poslenik mora izvršiti predviđeni posao saobrazno odredbama ugovora i pravilima odgovarajućeg posla.

Ukoliko izvršenje posla ne zadovoljava ugovorene ili odgovarajućim pravilima predviđene kriterijume,

Docsity.com

poslenik je dužan da naknadi štetu naručiocu posla koju ovaj usled toga trpi. Kada je reč o nedostacima

posla, treba razlikovati nedostatke u materijalu ili nalogu koji izdaje naručilac i nedostatke izvršenog

posla koji se na određen način odražavaju na kvalitet dela.

Kada su u pitanju nedostaci materijala koji naručilac predaje posleniku u cilju izvršenja posla, poslenik

je dužan da skrene pažnju naručiocu na te nedostatke, ukoliko ih je primetio ili ih je prema

okolnostima morao primetiti. Ukoliko je izradio stvar od materijala koji ima nedostatke, a o tome nije

obavestio naručioca, poslenik će odgovarati za svu štetu koja otuda proizađe. On neće odgovarati

jedino u slučaju ako je naručilac i pored toga što je bio upozoren za nedostatke materijala, izdao nalog

da se stvar napravi bez obzira na nedostatke. Bez obzira čiji je materijal, naručilac je dužan da

prilikom prijema posla utvrdi stanje posla čim je to prema uobičajenom toku stvari moguće i da o

eventualnim nedostacima obavesti poslenika u kratkom roku. Utvrđivanje stanja posla može zahtevati

svaka strana putem stručne analize, o čijem ishodu se može zahtevati odgovarajuća isprava. Kada

naručilac primi izvršeni deo posla bez pregleda, važi pretpostavika da je primio uredno izvršen posao.

Poslenik ne odgovara za nedostatke koji se pojave posle prijema posla, izuzev skrivenih nedostataka

koji se nisu mogli otkriti u momentu prijema posla, a koji su takvi da se odražavaju na kvalitet posla.

Kada izvršeni posao ima nedostataka, naručilac je ovlašćen pošto je o tome na vreme obavestio

poslenika, da zahteva od poslenika da te nedostatke otkloni uz pravo na naknadu štete koju usled toga

tipi. Ali, ukoliko posao ima takve nedostatke da ga naručilac ne može koristiti odn. da ne bi zaključio

ugovor da je znao da će izvršeni posao imati takve nedostatke, naručilac može raskinuti ugovor i

zahtevati naknadu štete koju trpi usled neispunjenja ugovora. U slučaju da su nedostaci manjeg

značaja i ako ih poslenik nije uklonio, naručilac ima pravo da smanji ugovorenu nagradu srazmerno

umanjenoj vrednosti posla, ali i tada može zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo.

Naručilac nema pravo na naknadu štete ili raskid ugovora zbog nedostataka posla ako se neuredno

izvršenje posla može njemu priprisati u krivicu ali ako je neuredno izvršenje posledica nekog drugog

uzroka za koji poslenik ne odgovara, kao što je npr. slučaj više sile, ukoliko nije u docnji sa

ispunjenjem obaveze.

3. Obaveza predaje predmeta posla.

Kada ugovor o delu ima za predmet izradu ili opravku neke telesne stvari, onda je poslenik dužan da tu

stvar preda naručiocu pošto obavi predviđeni posao. Vreme predaje stvari određuje se ugovorom ili se

utvrđuje prema vrsti i prirodi posla postupajući po kriterijumu uobičajenog toka stvari i zbivanja. Način

predaje proizvedene ili opravljene stvari, takođe se određuje ugovorom, ali u nedostatku ugovornog

određenja, predaja se vrši prema pravilima prodate stvari, tj. faktičkim uručenjem ili simboličnim

načinom. Poslenik nije u obavezi da izvrši predaju stvari koju je proizveo ili opravio ako je ona propala

usled slučaja, više sile ili usled nekog drugog uzroka za koji poslenik ne odgovara. Ukoliko je materijal

bio u svojini poslenika on snosi rizik slučajne propasti, a ako je materijal dao naručilac, onda on snosi

rizik, prema pravilu res perit domino. Obaveza predaje izrađene ili popravljene stvari postoji na strani

poslenika samo kada je u pitanju telesna stvar povodom koje se poslenik obavezao u smislu njene

proizvodnje ili opravke. Kako ugovor o delu može biti zaključen i povodom neke bestelesne stvari

Docsity.com

odnosno intelektualne radnje, u takvim slučajevima poslenik prihvata samo obavezu urednog i

blagovremenog izvršenja posla, bez predaje stvari.

Obaveze naručioca posla.

Tri su osnovne obaveze naručioca posla: obaveza isplate nagrade, obaveza odgovarajuće saradnje pri

izvršenju posla i obaveza prijema posla. Stranke mogu ugovoriti i neke druge obaveze.

1. Obaveza isplate nagrade.

Naručilac je dužan da isplati posleniku nagradu u vreme, mesto i na način kako je ugovorom bilo

predviđeno. Moguće je da stranke predvide isplatu nagrade u fiksnom iznosu koja se ima predati

posleniku po obavljenom poslu, kao što je moguće da ugovore isplatu nagrade u pojedinim delovima

koja će dospevati sa izvršenjem određenog dela posla, stranke mogu predvideti isplatu nagrade na

način i u vreme koje im najviše odgovara. Ako nisu ništa predvidele u pogledu vremena i načina isplate

nagrade primenjuju se zakonom predviđena dispozitivna pravila. Prema tim pravilima, nagrada se plaća

po završenom poslu i to pošto naručilac pregleda obavljeni posao i izvrši prijem posla. Ako je izvršenje

posla i njegova predaja bila ugovorena u delovima, onda se za svaki deo posla isplaćuje odgovarajuća

nagrada u trenutku predaje određenog dela. Ukoliko je priroda posla takva da zahteva neke prethodne

troškove koje poslenik nije prihvatio, onda će on imati pravo da unapred traži isplatu srazmernog dela

nagrade i naknadu učinjenih izdataka. Izmena provobitno ugovorene nagrade može se tražiti i u slučaju

kada u toku izvršenja posla nastane potreba za novim radovima koji nisu bili uzeti u obzir prilikom

određivanja visine nagrade ili kada naručilac tokom izvršenja posla, izmeni obim ili kvalitet radova u

tolikoj meri da se to nužno odrazi na prethodno utvrđenu visinu nagrade. ZOO predviđa pravilo, prema

kome, ako je naknada ugovorena na osnovu proračuna sa izričitim jemstvom poslenika za njegovu

tačnost, on ne može da zahteva povećanje naknade čak i ako je u posao uložio više rada i ako je

izvršenje posla zahtevalo veće troškove nego što je bilo predviđeno. Ako je naknada ugovorena na

osnovu proračuna bez izričitog jemstva poslenika za njegovu tačnost, a u toku rada pokaže se da je

prekoračenje proračuna neizbežno, poslenik mora o tome bez odlaganja obavestiti naručioca, jer u

protivnom gubi svako potraživanje zbog povećanih trošikova.

Mesto isplate nagrade određuje se ugovorom. Ukoliko stranke nisu predvidele mesto isplate nagrade,

niti se ono može odrediti pomoću svrhe i prirode posla ili pomoću mesnog običaja, smatra se da se

ispunjenje ove obaveze ima preduzeti u mestu u kome je naručilac u momentu nastanka obaveze imao

svoje prebivalište. Ako se nagrada sastoji u sumi novca, onda se obaveza isplate nagrade ima izvršiti u

mestu u kome poverilac ima prebivalište. Poslenik radi obezbeđenja potraživanja nagrade, kao i drugih

potraživanja iz ovog ugovora, ima pravo zaloge na stvarima koje je napravio ili opravio, sve dok ima

državinu na tim stvarima.

2. Obaveza saradnje pri izvršenju posla.

Izvršenje posla može u izvesnim slučajevima da bude uslovljeno prethodnom radnjom naručioca ili

radnja naručioca može značiti olakšanje u nastojanju da se posao blagovremeno i uredno izvrši. Sve

Docsity.com

radnje koje naručilac, prema ugovoru ili prema pravilima konkretnog posla, treba da preduzme da bi

omogućio ili olakšao ispunjenje posla, ulaze u okvir obaveze saradnje. One mogu biti takve da u

njihovom odsustvu poslenik ne može da otpočne sa izvršenjem posla (npr. predaja materijala u cilju

izrade naručene stvari), ali mogu biti i takve da od njih ne zavisi nastanak dela, već samo njegovo

uredno i blagovremeno ispunjenje (npr. naručilac ne dođe na zakazanu probu). Saradnja u pogledu

predaje materijala i pružanja uputstava (naloga) u toku izvršenja posla, predstavlja radnju naručioca,

koja u slučaju neurednog ili neblagovremenog ispunjenja, može proizvesti određene pravne posledice,

počev od naknade štete pa do raskida ugovora. Ukoliko materijal ima nedostataka, poslenik je dužan da

o tome naručiocu skrene pažnju, a ukoliko on insistira da se delo sačini od materijala koji očigledno

nije podoban za to delo, poslenik može raskinuti ugovor. Ako poslenik ne skrene pažnju na nedostatak

materijala ili nedostatak u nalogu naručioca ili na neke druge okolnosti ili propuste na strani naručioca,

on može biti odgovoran za štetu koja otuda proizađe. U drugim slučajevima obaveza saradnje ne mora

neposredno uticati na izvršenje posla, nego samo na pitanje blagovremenog i urednog izvršenja. U

izvesnim slučajevima ugovor o delu stvara obavezu saradnje pri izvršenju posla na strani naručioca, čija

sadržina i opseg zavisi od konkretnog ugovora i prirode posla. Neispunjenje ove obaveze može povući

za sobom neuredno ili neblagovremeno izvršenje posla, a može dati pravo i na naknadu štete, kao i na

raskid ugovora.

3. Obaveza prijema posla.

Naručilac ima i obavezu da izvrši prijem posla. Ispunjenje ove obaveze uslovljeno je obavezom

poslenika da izvrši predviđeni posao. Naručilac ima pravo da zahteva izvršenje posla, ali na njemu je i

obaveza da izvrši blagovremeni prijem posla. Obaveza prijema posla sastoji se u preduzimanju

odgovarajućih radnji koje su, prema ugovoru ili prirodi posla, neophodne za akt prijema, npr. ako je

poslenik prema ugovoru izradio neku pokretnu stvar, prijem posla bi se sastojao iz radnji koje

omogućavaju da se stvar primi i odnese. Prijem posla se može izvršiti izrično ili prećutno, ali u svakom

slučaju naručilac je dužan da primi izvršeni posao u vreme, mesto i na način, kako to proizilazi iz

ugovora iii odgovarajućih pravila posla. Ako naručilac ne izvrši prijem posla, on snosi posledice

poverilačke docnje. On neće pasti u poverilačku docnju, ako se dokaže da poslenik ne bi bio u stanju

da ispuni svoju obavezu o roku i da je naručilac na vreme preduzeo odgovarajuće radnje u cilju prijema

posla. Kada se naručilac nađe u poverilačkoj docnji, on snosi rizik slučajne propasti ili oštećenja

naručene stvari, a duguje i naknadu štete koju poslenik trpi usled docnje. Poslenik je, u slučaju docnje

naručioca sa prijemom posla, u mogućnosti da se oslobodi svoje obaveze predaje izrađene ili

opravljene stvari na taj način što će tu stvar dati na čuvanje trećem licu i to na trošak i rizik naručioca.

Kada je reč o izvršenju neke intelektualne radnje, prijem posla ostvaruje se preduzimanjem

odgovarajućih radnji koje imaju za cilj obavljanje naručenog posla. Akt prijema posla značajan je i za

pitanje odgovornosti za nedostatke posla. Po izvršenom prijemu, naručilac treba da utvrdi stanje posla

u kratkom roku i da o eventualnim nedostacima obavesti poslenika. Ako su nedostaci manjeg značaja i

mogu se ukloniti, ugovor može opstati, ali uz odgovarajuću naknadu štete. Ako su nedostaci takvi da

znače bitnu povredu ugovora, tj. da naručilac ne bi zaključio ugovor da je znao da će posao imati te

Docsity.com

nedostatke, naručilac može i raskinuti ugovor, sa pravom na naknadu štete. Aktom prijema posla

poslenik se oslobađa svake odgovornosti, izuzev slučaja kada se nedostaci posla nisu mogli utvrditi

uobičajenim pregledom i prijemom posla, kao i kada je poslenik nedostatke namerno prikrio. Kada se

nedostaci posla pokažu i kasnije, po izvršenom prijemu, naručilac je dužan da poslenika obavesti o tim

nedostacima čim ih primeti. Ukoliko ne izvrši to obaveštenje, smatra se da je posao prihvatio sa

nedostacima. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:32

225. UGOVOR O PUNOMOĆSTVU (pojam, pravne osobine, sposobnost ugovaranja, bitni elementi)

1. Pojam

Ugovor o punomoćstvu je ugovor kojim se jedan ugovornik (punomoćnik) obvezuje da besplatno ili uz

naknadu, preduzme određene pravne poslove u ime i za račun drugog ugovornika (vlastodavca) koji mu

za to daje ovlašćenje. Posao koji se ovim ugovorom preduzima, po svojoj prirodi, nije materijalni

(faktički), već pravni posao. Preduzimajući pravni posao u ime vlastodavca punomoćnik ne postaje

poverilac odnosno dužnik u tom poslu, već to postaje sam vlastodavac. Preduzimanje pravnog posla u

tuđe ime znači da se pravna dejstva tako zaključenog ili obavljenog pravnog posla neposredno

ostvaraju na strani vlastodavca, a isto tako i svi imovinski efekti iz toga posla ogledaju se u imovini

vlastodavčevoj, jer je punomoćnik zaključio pravni posao za račun vlastodavca. Okvir pravnih poslova

Docsity.com

koji se mogu preduzimati preko punomoćnika je veoma širok. Naime, ovo pravo je prihvatilo pravilo da

se pravni poslovi u principu mogu preduzimati preko punomoćnika, a samo izuzetno zakon ne

dozvoljava obavljanje pravnog posla preko punomoćnika, npr. mogućnost zastupanja nije dopuštena

kod testamenta jer je on strogo lični akt. Ovako određen pojam ugovora o punomoćstvu ukazuje na

činjenicu da je on samo jedan od mogućih oblika zastupanja. Zastupanje, kao pravni odnos na osnovu

koga jedno lice preduzima pravne poslove u ime i za račun drugog, zasniva se, ne samo saglasnošću

volja ugovornih strana, već i drugim aktima, npr. zakonom, statutom pravnog lica, sudskom odlukom i

dr.

Osnovna osobina ovoga ugovora prema kojoj jedan ugovornik preduzima pravne poslove u ime i za

račun drugog ugovornika, razdvaja ovaj ugovor od drugih ugovora.

Ugovorom o punomoćstvu vlastodavac ovlašćuje punomoćnika da u njegovo ime i za njegov račun

preduzme određene pravne poslove. S obzirom na obim tih poslova i karakter ovlašćenja koja

punomoćnik dobija, punomoćstvo može biti opšte (generalno) i posebno (specijalno). Opšte

punomoćstvo podrazumeva širi obim poslova koje punomoćnik treba da obavi u ime i za račun svog

vlastodavca, ali tako da se time ne vrši otuđenje odn. raspolaganje određenim imovinskim dobrima

vlastodavčevim. Punomoćnik kome je dato opšte punomoćje može preduzimati samo pravne poslove

koji dolaze u redovno poslovanje. Posao koji ne dolazi u redovno poslovanje može punomoćnik

preduzeti samo ako je posebno ovlašćen za preduzimanje tog posla, odn. vrste poslova među koje on

spada. Punomoćnik ne može bez posebnog ovlašćenja za svaki pojedini slučaj preuzeti meničnu

obavezu, zaključiti ugovor o jemstvu, o poravnanju, o izabranom sudu, kao ni odreći se nekog prava

bez naknade. Opšte punomoćstvo je šire po okviru poslova koje punomoćnik može da preduzme, ali je

u odnosu na posebno punomoćstvo manjeg domašaja kada je u pitanju raspolaganje vlastodavčevom

imovinom. Zbog toga se i kaže da se opšte punomoćstvo odnosi samo na akte administracije, dok se

posebno punomoćstvo odnosi na akte dispozicije. Bez obzira da li je u pitanju opšte ili specijalno

punomoćstvo, punomoćnik je dužan da obavi posao sa dužnom pažnjom rukovodeći se zaštitom interesa

vlastodavca i uputstvima koje je od njega dobio u cilju preduzimanja određenih pravnih poslova. Ako su

ta uputstva takva da bliže određuju pravac delatnosti punomoćnika (npr. način, mesto i vreme

preduzimanja pravnog posla), onda je to tzv. ograničeno punomoćstvo. S obzirom na preciziranje i

energičnost zahteva vlastodavca u smislu poštovanja datih uputstava ona mogu biti postavljena kao

imperativna (punomoćnik se striktno mora držati datih uputstava), fakultativna (punomoćnik može

odustati od datih uputstava ukoliko konkretne okolnosti to nalažu) i indikaciona (punomoćnik u vršenju

poverenog posla vodi računa o određenim indikacijama na koje mu je vlastodavac skrenuo pažnju).

Različitost ovih uputstava relevantna je za odnos između punomoćnika i vlastodavca, a ne i za treća

lica koja "u dobroj veri" stupaju u pravne odnose u kojima punomoćnik dela u ime i za račun

vlastodavca. S druge strane, ako vlastodavac prilikom zaključenja ugovora o punomoćstvu, nije dao

posebna uputstva svom punomoćniku (tzv. neograničeno punomoćstvo), to ne znači da je punomoćnik

potpuno slobodan u obavljanju pravnih poslova u tom smislu da može zanemariti interese svoga

vlastodavca. Njegova delatnost je u takvom slučaju ograničena opštim standardom da povereni posao

Docsity.com

mora obaviti sa pažnjom dobrog privrednika, odn. dobrog domaćina, i u svemu paziti na interes

vlastodavca i njima se rukovoditi.

2. Pravne osobine

Ugovor o punomoćstvu je imenovan ugovor pošto ga zakon posebno predviđa, a i sam naziv mu je

zakonom određen. Ukoliko stranke ne regulišu detaljno svoje odnose, primeniće se zakonom

predviđena pravila koja uglavnom imaju dispozitivan karakter. On je u načelu neformalan. Nije redak

slučaj da zakon za njegov nastanak zahteva i pismenu formu pod pretnjom ništavosti. To je, u našem

pravu, slučaj sa parničnim punomoćjem, punomoćjem za uknjiženje nepokretnosti, punomoćjem za

zaključenje braka, a po jednom delu sudske prakse zahteva se pismena forma i za punomoćstvo na

osnovu koga se otuđuje nepokretnost. ZOO je prihvatio stanovište po kome forma propisana zakonom

za neki ugovor ili koji drugi pravni posao važi i za punomoćje za zaključenje tog ugovora, odnosno za

preduzimanje posla. Na osnovu ovoga može se reći da je ugovor o punomoćstvu i pored svog teorijskog

i pozitivnopravnog svojstva konsensualnog ugovora, u praktičnom životu najčešće formalan. Ugovor o

punomoćstvu može biti jednostrano ili dvostrano obavezan ugovor. Ukoliko nije ugovorena nagrada

punomoćniku i ukoliko nije bilo nikakvih troškova ili izdataka na strani punomoćnika oko preduzimanja

pravnog posla ili štete na strani punomoćnika koju je on pretipeo bez svoje krivice prilikom obavljanja

pravnog posla, ugovor o punomoćstvu je jednostrano obavezan ugovor, jer se samo punomoćnik

obavezuje da obavi određen pravni posao. Međutim, ukoliko je bila ugovorena nagrada ili ukoliko je

punomoćnik imao troškove ili bilo koje druge izdatke oko obavljanja pravnog posla ili je pretrpeo štetu

bez svoje krivice prilikom obavljanja pravnog posla, ugovor o punomoćstvu pripada tada grupi

dvostrano obaveznih ugovora, jer se obaveze javljaju kako na jednoj, tako i na drugoj strani. Ugovor

punomoćstvu može pripadati grupi teretnih ili dobročinih ugovora. Ukoliko je ugovorena nagrada ugovor

o punomoćstvu je teretan ugovor jer za koristi koje vlastodavac ovim ugovorom prima dužan je da da

odgovarajuću naknadu. Naprotiv, ukoliko ove nagrade nema, ugovor o punomoćstvu je dobročin ugovor,

jer vlastodavac za koristi koje ugovorom prima ne pruža nikakvu naknadu u smislu protivrednosti za

ispunjenu prestaciju. Ugovor o punomoćstvu je komutativan ugovor, jer je u trenutku njegovog

zaključenja poznata visina i uzajamni odnos prestacija. S obzirom da se izvršenje obaveza iz ovoga

ugovora uglavnom prostire u vremenu i da se obično sastoji iz više radnji u smislu kontinuiranog

izvršenja, ovaj ugovor pripada grupi ugovora sa trajnim izvršenjem obaveza, mada može bili i ugovor sa

trenutnim ispunjenjem, što je redi slučaj. Ugovor o punomoćstvu pripada grupi jednostavnih, a ne

mešovitih ugovora, jer su elementi njegove sadržine karakteristični samo za taj ugovor, tako da se oni

ne mogu raščlanjavati i kvalifikovati kao elementi nekog dragog ugovora. Ugovor o punomoćstvu može

pripadati grupi ugovora po pristupu, gde jedna strana unapred određuje elemente i uslove ugovora

preko jedne opšte i stalne ponude, a druga strana samo pristupa tako učinjenoj ponudi, ali ovaj ugovor

često je i ugovor sa sporazumno određenom sadržinom. Ugovor o punomoćstvu pripada grupi

samostalnih, a ne akcesornih ugovora, jer postoji i proizvodi pravna dejstva nezavisno od drugih

Docsity.com

ugovora. Posebno treba naglasiti da se ugovor o punomoćstvu često zaključuje s obzirom na ličnost

ugovornika (ugovor intuitu personae), tako da je izvršenje obaveze strogo vezano za ličnost onog

ugovornika zbog čijih ličnih svojstava je ugovor i zaključen. Ipak, ovaj ugovor može biti zaključen bez

obzira na svojstva ličnosti tako da gore pomenuta pravna osobina nije njegovo imanentno svojstvo.

Ugovor o punomoćstvu je ugovor o kome se može zaključiti predugovor, tj. stranke mogu ugovoriti da

će u određenom roku zaključiti ugovor o punomoćstvu čije su bitne elemente već odredile. Ugovor o

punomoćstvu je kauzalan, a ne apstraktan ugovor, jer je u njemu vidno označen neposredni cilj

obvezivanja jedne ili obe strane.

3. Sposobnost ugovaranja

Kada je reč o vlastodavcu i njegovoj sposobnosti ugovaranja, treba reći da on mora imati onu poslovnu

sposobnost koja se zahteva za preduzimanje pravnog posla koji on poverava punomoćniku. To znači da

ono lice koje samo nije sposobno da preduzme određeni pravni posao (npr. maloletno lice od 16 godina

ne može samostalno otuđiti nasleđenu nepokretnost) ne može taj pravni posao preduzeti ni preko

punomoćnika, tj. ne može se javiti u ulozi vlastodavca. Ali, ako takvo lice može samostalno raspolagati

svojim dobrima, kao što je to slučaj sa potpuno poslovno sposobnim licima, pa čak i sa delimično

poslovno sposobnim licima ukoliko konkretan posao mogu samostalno preduzeti (npr. maloletnik od 16

godina u pogledu raspolaganja svojom zaradom), onda ono može takav pravni posao obaviti i preko

punomoćnika, tj. može se javiti u ulozi vlastodavca. Što se tiče sposobnosti ugovaranja punomoćnika,

prema pravnim pravilima, ako je ugovor o punomoćstvu zaključen sa poslovno nesposobnim

punomoćnikom koji je sposoban za rasuđivanje, pravni posao koji on preduzme sa trećim licem

proizvodi pravna dejstva prema vlastodavcu isto kao da ga je i poslovno sposoban punomoćnik

preduzeo, a odnosi između poslovno nesposobnog punomoćnika i vlastodavca regulisaće se primenom

pravila o pravnim poslovima poslovno nesposobnih lica. Ovakvo rešenje je inspirisano zahtevom za što

većim poštovanjem principa sigurnosti pravnog prometa, jer treće savesno lice ne sme biti povređeno u

svom pravu koje se zasniva na pravnom poslu zaključenim sa poslovno nesposobnim punomoćnikom.

Zakon u određenim slučajevima odn. za obavljanje određenih pravnih radnji zahteva posebnu stručnost

na strani punomoćnika, npr. položeni pravosudni ispit.

Kada je reč o sposobnosti ugovaranja, treba naglasiti da su izvesna lica po samom zakonu dužna da

odgovore na ponudu u smislu zaključenja ovog ugovora. Prema ZOO, ко se bavi vršenjem tuđih poslova

kao zanimanjem ili se javno nudi za vršenje tih poslova, dužan je ako neće da prihvati ponuđeni nalog

koji se odnosi na te poslove, da o tome bez odlaganja obavesti drugu stranu, inače odgovara za štetu

koju bi ova pretrpela zbog toga.

4. Bitni elementi

Bitni elementi ugovora o punomoćstvu su: posao punomoćnika, nagrada punomoćnika i vreme trajanja

Docsity.com

punomoćstva.

1. Posao punomoćnika.

Posao punomoćnika je pravni posao, a ne faktička radnja, što je karakteristično za neke druge ugovore

(npr. za ugovor o delu). Delatnost punomoćnika sastoji se u zaključivanju i uopšte obavljanju određenih

pravnih poslova u ime i za račun vlastodavca. To može biti jedan ili više pravnih poslova, sa rigorozno

postavljenim uputstvima ili bez njih. U savremenom pravu postoji veoma široka skala poslova koje

punomoćnik može preduzeti. Svi pravni poslovi se mogu preduzeti preko punomoćnika, izuzev onih koji

su posebno izuzeti od te mogućnosti. Potrebno je da je postignuta saglasnost o vrsti posla, tj. zahteva

se da on bude određen ili da se prema okolnostima, može odrediti. Određenost posla odnosi se na vrstu

posla, a zatim i na njegova bliža svojstva koja u konkretnom slučaju treba da ima. Posao punomoćnika

mora biti dozvoljen i objektivno moguć, jer ako je pravnim ili moralnim normama zabranjen,

punomoćnik nije dužan da posao obavi. Što se tiče pitanja da li posao punomoćnika treba da bude

takav da se njegovim ispunjenjem postiže i krajnji cilj ugovora, treba reći da je tu nužno razlikovati

obligacije sredstava i obligacije cilja (rezultata).

2. Nagrada punomoćnika.

Kada je ugovor o punomoćstvu teretan ugovor, onda se nagrada za trud punomoćnika javlja kao bitan

element ugovora. Nagrada u stvari predstavlja naknadu koju vlastodavac duguje punomoćniku kao

protivrednost za njegov uloženi trud koji je bilo potrebno uložiti oko preduzimanja određenog pravnog

posla. Ona se najčešće sastoji u novcu, ali se može sastojati i u nekoj imovinskoj vrednosti, npr. u

predaji neke stvari ili prava pod uslovom da odgovara vrednosti izvršenog posla. Nagrada se duguje bez

obzira da li je obaveza punomoćnika bila obaveza sredstava ili obaveza cilja (rezultata). Moguće je i

ugovoriti, da će se nagrada dugovati u zavisnosti od ishoda delanja punomoćnika tj. da će se nagrada

dugovati samo u slučaju postizanja određnog rezultata (npr. ako se parnica okonča u korist

vlastodavca). Nagrada treba da bude određena ili odredljiva, pravična odnosno objektivno moguća i

dozvoljena. Nagrada i njena visina najčešće se određuju samim ugovorom, ali ona može biti određena i

obaveznom tarifom odn. prinudnopravnim propisom, npr. propisana visina nagrade za rad advokata.

Određivanje visine nagrade stranke mogu prepustiti i trećem licu koje treba u tom aktu da postupi sa

dužnom pažnjom. Ako stranke nisu nagradu odredile niti je učinile odredljivom, smatra se da su imale

u vidu uobičajenu nagradu za obavljeni posao određene vrste, a ako o tome nema običaja, onda

pravičnu nagradu. Nagrada mora ispuniti još i zahtev dozvoljenosti i zahtev objektivne mogućnosti.

Tako, ukoliko bi se nagrada sastojala u predaji neke stvari čiji je promet zabranjen ili bi ispunjenje

nagrade bilo objektivno nemoguće, takvo ugovaranje nagrade ne bi proizvodilo pravna dejstva.

3. Vreme trajanja.

Ugovorom o punomoćstvu same stranke mogu izrično ili prećutno odrediti vreme trajanja ovog ugovora.

One to mogu učiniti kalendarskim računanjem vremena (npr. punomoćstvo na godinu dana) ili

nastupanjem neke okolnosti (npr. punomoćstvo do završetka određene žetve). Ovakvo određenje

vremena trajanja karakteristično je za tzv. opšte punomoćstvo kod koga je punomoćnik ovlašćen da

preduzima niz pravnih poslova povodom određenog imovinskog dobra u smislu akta administracije, ali

Docsity.com

ne i dispozicije. Trajanje ovoga ugovora može biti određeno i izvršenjem pravnog posla koji je

punomoćnik bio dužan da preduzme. Ugovor u punomoćstvu za razliku od mnogih drugih ugovora, može

prestati i jednostranom izjavom vlastodavca (opoziv) ili punomoćnika (otkaz). Pravilo je da vlastodavac

može opozvati ugovor kada god hoće, bez obzira na činjenicu da li je ugovor bio zaključen na određeno

ili neodređeno vreme i bez obzira na vrstu punomoćstva. Smatra se da svako može u granicama koje

postavlja zakon, vršiti svoje pravo na način koji mu najviše odgovara, tj. može ga vršiti sam ili preko

punomoćnika. Ali, ako je neko ovlastio drugog da u njegovo ime i za njegov račun obavi određeni pravni

posao, to ne znači da se on konačno obavezao i lišio mogućnosti da sam obavi ili nastavi ispunjenje već

zaključenog pravnog posla ili da promeni punomoćnika, takvom licu je ostavljena mogućnost da može u

svako doba raskinuti ugovor o punomoćstvu putem opoziva, pa čak i u slučaju da se ovog prava unapred

odrekao. Ukoliko vlastodavac opozove punomoćstvo za koje je bila ugovorena nagrada, punomoćniku

pripada odgovarajući deo nagrade, a takođe može zahtevati i naknadu štete koju je pretrpeo usled

opoziva, ukoliko za opoziv nije bilo osnovanih razloga, npr. punomoćnik nije postupao na ugovoreni

način. Opoziv se vrši jednostranom izjavom volje koja je upućena punomoćniku na siguran način i

ugovor prestaje u momentu kada je punomoćnik saznao za opoziv. Opoziv se može izvršiti i

konkludentnom radnjom, npr. ako vlastodavac sam izvrši posao koji je poverio svome punomoćniku ili

je dao punomoćstvo nekom drugom za isti posao iz čega se može zaključiti da je u pitanju akt opoziva.

Nekada se za opoziv zahteva i odgovarajuća forma, npr. opoziv parničnog punomoćja pismenim putem

ili usmeno na zapisnik pred sudom pred kojim se vodi postupak.

Prestanak ugovora o punomoćstvu rađai pitanje dejstva opoziva među strankama (neposredno dejstvo) i

prema trećim licima (posredno dejstvo). Što se tiče dejstva opoziva među strankama, već je rečeno da

ugovor prestaje momentom saznanja punomoćnika za opoziv, sa eventualnim pravom punomoćnika na

deo nagrade i naknade štete koju trpi usled opoziva, ako za opoziv nije bilo osnovanih razloga. Moguće

je da treća lica ne saznaju za opoziv i da u "dobroj veri" zaključe pravni posao sa punomoćnikom čije je

punomoćstvo prestalo usled opoziva. Tada se postavlja pitanje ima li pravnog posla, da li tako

zaključeni pravni posao obavezuje vlastodavca prema trećim licima. Pravilo je da dejstvo opoziva

prema trećim licima nastupa tek onda kada ona saznaju odnosno budu obaveštena o opozivu. To znači

da će vlastodavac prema trećim licima obavezati ugovor koji je u njegovo ime i za njegov račun

zaključio njegov punomoćnik, a koji u času zaključenja ugovora u stvari i nije više bio njegov

punomoćnik, jer mu je vlastodavac punomoćje opozvao. Ali, to samo u slučaju da su treća lica savesna,

tj. da nisu znala za opoziv niti su za njega mogla saznali s obzirom na konkretne okolnosti. U slučaju

prekoračenja granica ovlašćenja, ZOO predviđa pravilo prema kome, kad zastupnik prekorači granice

ovlašćenja, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje. Ako zastupani ne odobri ugovor

o roku koji je redovno potreban da se ugovor takve vrste razmotri i oceni, smatraće se da je odobrenje

odbijeno. Ako druga strana nije znala niti morala znati za prekoračenje ovlašćenja, može odmah po

saznanju za prekoračenje, ne čekajući da se zastupani o ugovoru izjasni izjaviti da se ne smatra

ugovorom vezanom. Ako zastupani odbije odobrenje, zastupnik i zastupani su solidarno odgovorni za

štetu koju je druga strana pretrpela, ako ona nije znala niti je morala znati za prekoračenje

Docsity.com

ovlašćenja. Ako na strani vlastodavca ima više lica, opoziv se vrši od svih vlastodavaca zajedno, a ako

ima više punomoćnika opoziv se vrši svima zajedno ukoliko im je punomoćstvo bilo dato nerazdvojno.

Kao što je vlastodavcu pružena mogućnost da punomoćje opozove i da ga na taj način ugasi, to pravo je

pruženo i punomoćniku. On može jednostranom izjavom volje da otkaže punomoćstvo kada god hoće,

samo ne u nevreme. On je dužan naknaditi vlastodavcu štetu koju je ovaj pretrpeo zbog otkaza

punomoćja u nevreme, izuzev kad su za otkaz postojali osnovani razlozi. Punomoćnik je dužan

produžiti posle otkaza poslove koji ne trpe odlaganje, dok vlastodavac ne bude u mogućnosti da

preuzme brigu o njima.

Ugovor o punomoćstvu prestaje i usled smrti punomoćnika. Njegovi naslednici su dužni da o njegovoj

smrti što pre obaveste vlastodavca i preduzmu što je potrebno za zaštitu njegovih interesa, dok ne

bude u stanju da sam preuzme brigu o njima. Punomoćnik je dužan produžiti poverene mu poslove, ako

bi inače nastupila šteta za naslednike, dok ovi ne budu u mogućnosti da sami preuzmu brigu o njima.

Ako je vlastodavac ili punomoćnik neko pravno lice, punomoćje prestaje kad to lice prestane postojati.

Razlog prestanka ugovora o punomoćstvu može biti i stečaj odn. lišenje poslovne sposobnosti

vlastodavca ili punomoćnika. Kada je vlastodavac umro ili pao pod stečaj ili potpuno ili delimično lišen

poslovne sposobnosti, punomoćje prestaje u času kad je punomoćnik saznao za događaj zbog koga

punomoćje prestaje. Međutim, ovde postoji izuzetak: kad je punomoćje dato da bi punomoćnik mogao

postići ispunjenje nekog svog potraživanja od vlastodavca, vlastodavac ne može odustati od ugovora i

punomoćje ne prestaje ni smrću, ni stečajem vlastodavca ili punomoćnika, ni kada je jedan od njih

bude potpuno ili delimično lišen poslovne sposobnosti.

226. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA KOD UGOVORA O PUNOMOĆSTVU (obaveze punomoćnika, obaveze

vlastodavca)

Obaveze punomoćnika.

Tri su osnovne obaveze na strani punomoćnika: obaveza izvršenja pravnog posla, obaveza polaganja

računa i obaveza naknade štete.

1. Obaveza izvršenja pravnog posla.

Punomoćnik je dužan da u ime i za račun svog vlastodavca obavi pravni posao u svemu kako je to

ugovorom bilo predviđeno i kako to nalaže odgovarajući pravni standard. On je dužan da posao obavi sa

pažnjom dobrog privrednika, odn. dobrog domaćina, rukovodeći se interesima vlastodavca. Njegova

odgovornost se strožije ceni ako je u pitanju plaćeno punomoćstvo. Tada, prema jednom rešenju. on

odgovara i za culpa levis in apstracto, a ukoliko je punomoćstvo besplatno, on odgovara samo za culpa

levis in concerto. On može odstupiti od dobijenih uputstava samo uz saglasnost vlastodavca odn. ako ga

konkretne okolnosti sprečavaju da traži tu saglasnost, ovlašćen je da odstupi od dobijenih uputstava

ako je po proceni svih okolnosti, mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi vlastodavca. Kada

Docsity.com

punomoćnik smatra da bi izvršenje posla prema dobijenim uputstvima bilo od štete za vlastodavca, on

je dužan da ga na to upozori i da traži nova uputstva. Kada punomoćnik prekorači granice svog

punomoćstva, on će se u odnosu na svog vlastodavca, smatrati nezvanim vršiocem tuđih poslova.

Punomoćnik je dužan da lično obavi pravni posao u ime i za račun vlastodavca. On može poveriti

izvršenje posla drugom licu (supstitutu) samo uz saglasnost vlastodavca, kao i kada je na to prinuđen

okolnostima odnosno kada je to posebnim propisima dozvoljeno. Kada je punomoćnik ovlašćen da

prenese izvršenje posla na drugog, on odgovara za izbor zamenika i za uputstva koja mu je dao. Kada

punomoćnik nije ovlašćen da izvrši supstituciju, pa to ipak učini, on će odgovarati vlastodavcu za svu

štetu koja otuda proizađe, a takođe i za slučajnu propast stvari koja bi se dogodila kod zamenika. Kada

dođe do supstitucije punomoćnika, između vlastodavca i supstituta odnosno novog punomoćnika zasniva

se odnos iz ranije zaključenog ugovora o punomoćstvu, tako da vlastodavac može zahtevati neposredno

od supstituta ispunjenje ugovora.

2. Obaveza polaganja računa i podnošenja izveštaja.

Druga punomoćnikova obaveza sastoji se u polaganju računa i podnošenju izveštaja vlastodavcu. Ta

obaveza podrazumeva pre svega podnošenje izveštaja o stanju poslova na zahtev vlastodavca ili po

proteku ugovorom predviđenog vremena (tzv. periodično podnošenje izveštaja) ili kako to priroda

samog posla zahteva. Ova obaveza podrazumeva i dužnost punomoćnika da položi račun o izvršenom

poslu, kao i da preda vlastodavcu sve ono što je primio po osnovu obavljenog pravnog posla u korist i u

ime vlastodavca. Predaju ima izvršiti bez odugovlačenja odn. ako je bio predviđen rok za predaju, onda

po isteku toga roka. Ukoliko punomoćnik zadocni sa predajom, dugovaće kamatu na iznose sa čijom

predajom je zadocnio. Punomoćnik se ne sme služiti stvarima koje je primio po osnovu obavljenog

posla, a ukoliko prekrši ovu obavezu, dugovaće naknadu štete.

3. Obaveza naknade štete.

Punomoćnik mora da izvrši povereni mu posao u svemu kako je bilo predviđeno. Ukoliko on ovaj posao

ne izvrši na predviđen način odnosno ako ne postupa sa pažnjom brižljivog i urednog čoveka i ne

rukovodi se zaštitom interesa vlastodavca, pa nastupi šteta za vlastodavca, punomoćnik će biti dužan

da mu tu štetu naknadi. On će, takođe, biti dužnik naknade one štete koju vlastodavac pretrpi usled

supstitucije koju je punomoćnik izvršio bez potrebnog ovlašćenja. Punomoćnik u obavljanju poverenog

mu posla treba da se kreće u granicama datog mu punomoćstva, tako da ukoliko prekorači ove granice

ili nastavi da obavlja pravne poslove, a punomoćstvo mu je prestalo, pa iz takvih postupaka proizađe

šteta za vlastodavca, punomoćnik će biti dužan da mu i tu štetu naknadi.

Obaveze vlastodavca.

Tri su moguće obaveze na strani vlastodavca: obaveza naknade troškova i predujmljivanje novca,

obaveza isplate nagrade i obaveza naknade štete.

1. Obaveza naknade troškova i predujmljivanje novca.

Vlastodavac je dužan da sve troškove sam snosi odn. da ih naknadi punomoćniku ukoliko ih je on

podneo. Ova obaveza vlastodavca se podrazumeva uvek kada se ovi troškovi pojave, bez obzira da li je

Docsity.com

u pitanju punomoćstvo sa nagradom ili bez nje. On je dužan da snosi sve nužne i korisne troškove koje

je punomoćnik imao oko obavljanja određenog pravnog posla i to sa kamatom od dana kada su učinjeni;

ovo čak i u slučaju da delatnost punomoćnika nije dovela do željenog rezultata, ukoliko je on postupao

na ugovoren način ili način koji je u skladu sa odgovarajućim pravnim standardom. Obim tih troškova i

njihova visina može biti određena samim ugovorom o punomoćstvu ili procenjena prema kriterijumu

uobičajenog toka stvari i zbivanja. Obaveza snošenja troškova podrazumeva i dužnost vlastodavca da

na zahtev punomoćnika preda ovome izvesnu sumu novca na ime predujmljivanja opšte sume

predviđene za pokriće potrebnih izdataka. Isplata nagrade ima karakter naknade koju vlastodavac daje

punomoćniku kao protivrednost za uloženi trud, dok naknada troškova nema nikakav karakter

protivrednosti za izvršenu prestaciju, već predstavlja samo jedan akt koji je potreban da bi se mogao

preduzeti i ispuniti pravni posao u ime i za račun vlastodavca. Ako je na strani vlastodavca više lica

koja su poverila preduzimanje istog posla jednom punomoćniku, onda ta lica odgovaraju punomoćniku

solidarno, pa je u tom smislu i njihova obaveza naknade troškova i predujmljivanja novca.

2. Obaveza isplate nagrade.

Obaveza isplate nagrade ne mora uvek postojati, jer se ugovor o punomoćstvu može zaključiti i kao

dobročini ugovor. Ako je zaključen kao teretan ugovor, što će redovno biti slučaj kada se na strani

punomoćnika javljaju lica koja se profesionalno bave zastupanjem, obaveza isplate nagrade javlja se

kao obaveza na strani vlastodavca. Stranke prilikom zaključenja ugovora o punomoćstvu, mogu

predvideti da li će se iznos nagrade isplatiti u fiksnom iznosu, odjednom ili u ratama ili će iznos

nagrade zavisiti od vrednosti obavljenog posla ili od neke druge relevantne okolnosti. Nagrada se ima

isplatiti u vremenu koje je ugovorom predviđeno, a ukoliko u tom pogledu nije ugovorom ništa

predviđeno, važi pravilo da se nagrada ima isplatiti posle obavljenog posla. Ako je punomoćnik bez

svoje krivice samo delimično obavio posao, ima pravo na srazmerni deo nagrade. U slučaju kad bi

unapred ugovorena nagrada bila u očiglednoj nesrazmeri sa učinjenim uslugama, vlastodavac može

zahtevati njeno smanjenje. Što se tiče mesta isplate nagrade takođe se prvo uzima u obzir volja

stranaka, a ukoliko to pitanje nije regulisano ugovorom, primenjuju se dispozitivna pravila o mestu

isplate, prema kojima ako je reč o novčanim obavezama, one se ispunjavaju u mestu u kome poverilac

ima prebivalište, a ako su u pitanju nenovčane obaveze, one se ispunjavaju u mestu u kome je dužnik u

vreme nastanka obaveze imao svoje prebivalište.

3. Obaveza naknade štete.

Vlastodavac može imati i obavezu da naknadi štetu punomoćniku koju je ovaj pretrpeo bez svoje

krivice obavljajući povereni mu pravni posao. Naime, moguće je da punomoćnik prilikom obavljanja

pravnog posla, pretrpi štetu. Tada se vodi računa o tome da li je do štete došlo usled njegove krivice.

Ako je do štete došlo usled njegove krivice, vlastodavac je dužan da je naknadi. Naprotiv, ako je do

štete došlo bez krivice punomoćnika, vlastodavac će biti obavezan da tu štetu naknadi jer se polazi od

toga da je punomoćnik u njegovu korist delovao, pa je stoga vlastodavac dužan da snosi i sve štetne

posledice koje nisu rezultat krivice punomoćnika. Prema rešenju koje je prihvaćeno u našem pravu,

vlastodavac bi bio dužan da naknadi punomoćniku svu štetu koju ovaj pretrpi bez svoje krivice u

Docsity.com

obavljanju pravnog posla, bez obzira na činjenicu da li je ugovor o punomoćstvu zaključen kao teretni

ili dobročini ugovor.

227. UGOVOR O OSTAVI (pojam, pravne osobine, bitni elementi)

1. Pojam

Ugovor o ostavi je ugovor kojim se jedan ugovornik (ostavoprimac) obavezuje da, uz nagradu ili bez

nje, primi pokretnu stvar od drugog ugovornika (ostavodavca), da je čuva i da je vrati kad je ovaj bude

zatražio. Prema ovom shvatanju, ostava se definiše kao ugovor kojim jedan ugovornik predaje drugom

ugovorniku na čuvanje određenu stvar, s tim da se ona posle određenog vremena ima vratiti. Razlika

između ova dva shvatanja ogleda se u tome što je predaja predmeta ostave, prema klasičnom

shvatanju, uslov nastanka ugovora, dok je prema gore iznetom pojmu ostave, predaja stvari akt kojim

se ugovor ispunjava. Ugovor o ostavi, prema ovom shvatanju, nastaje momentom postizanja saglasnosti

volja o bitnim elementima, a predaja predmeta ostave nije uslov zaključenja ovog ugovora. Ostava je,

prema klasičnom shvatanju, realan ugovor sa svim atributima koje ova grupa ugovora sa sobom nosi.

Međutim, u savremenoj pravnoj teoriji i zakonodavstvu napušta se shvatanje o zaključenju ugovora

putem predaje stvari i umesto razlikovanja dva akta od kojih je jedan predugovor o ostavi, a drugi

ugovor o ostavi koji nastaje ispunjenjem predugovora, tj. predajom stvari, ceo odnos se shvata kao

jedna celina u tom smislu da je i ovde prosta saglasnost volja o bitnim elementima dovoljna da stvori

ugovor. Ovo shvatanje prihvatio je i naš ZOO.

Pojam ugovora o ostavi ukazuje na činjenicu da on ne spada u red onih ugovora koji predstavljaju

osnov za sticanje prava raspolaganja odnosno prava svojine (kupoprodaja, poklon, razmena). Ovim

ugovorom ostavoprimac se samo obavezuje da primi određenu stvar na čuvanje, da je posle određenog

vremena vrati i to sve uz određenu nagradu ili bez nje.

2. Pravne osobine

Ugovor o ostavi je imenovan ugovor jer ga zakon posebno predviđa, a i sam naziv mu je zakonom

određen. Savremena teorija i zakonodavstva sve više prihvataju koncepciju prema kojoj je ostava

konsensualan ugovor. Međutim, ukoliko je u konkretnom slučaju za nastanak ovog ugovora zakonom ili

voljom stranaka predviđena određena forma (npr. pismena), onda on pripada grupi formalnih ugovora.

Ukoliko nije ugovorena nagrada ostavoprimcu i ukoliko nije bilo nikakvih troškova ili izdataka na strani

ostavoprimca oko čuvanja stvari niti štete koju je on mogao pretrpeti bez svoje krivice povodom

čuvanja stvari, ugovor o ostavi je jednostrano obavezan jer se samo ostavoprimac obavezuje da stvar

primi, da je čuva i da je vrati kada je ostavodavac zatraži. Ukoliko je bila ugovorena nagrada za

čuvanje ili je bilo troškova na strani ostavoprimca oko čuvanja stvari ili kakve štete koju je tim

povodom pretrpeo, ugovor o ostavi pripada tada grupi dvostrano obaveznih ugovora, jer se obaveze

Docsity.com

javljaju kako na strani ostavoprimca, tako i na strani ostavodavca. Od ugovaranja nagrade zavisi i

pripadnost ovog ugovora grupi teretnih ili dobročinih ugovora. Ukoliko je ugovorena nagrada onda je

ostava teretan ugovor, jer za koristi koje ostavodavac ugovorom dobija dužan je da da odgovarajuću

protivvrednost u vidu nagrade. Ako nagrada nije ugovorena, ostava pripada grupi dobročinih ugovora,

jer za korist koju ostavodavac ugovorom dobija nije dužan da pruži nikakvu protivvrednost. Ugovor o

ostavi pripada grupi ugovora sa trajnim izvršenjem obaveza, jer se obaveza čuvanja uglavnom prostire

na jedan vremenski period i obično se sastoji iz jedne ili više kontinuiranih radnji. On je jednostavan, a

ne mešovit ugovor. Ugovor o ostavi može pripadati grupi ugovora po pristupu (npr. unapred predviđeni

uslovi pod kojima se jedna stvar ostavlja u garderobu, određeno skladište, i si.), ali on je često i ugovor

sa sporazumno određenom sadržinom.

On je samostalan, a ne akcesoran ugovor, jer postoji i proizvodi dejstva nezavisno od drugog ugovora.

Ugovor o ostavi može biti zaključen i kao ugovor intuitu personae, ali i kao ugovor bez obzira na

svojstva ličnosti. U prisustvu koncepcije da se ostava zaključuje predajom stvari, kod ovog ugovora

uvek se javlja predugovor. Ugovor o ostavi je kauzalan a ne apstraktan ugovor, jer je vidno istaknut

pravni cilj zbog koga su se stranke obavezale.

3. Bitni elementi

Ugovor o ostavi nastaje momentom postizanja saglasnosti volja o bitnim elementima. Bitni elementi

ostave su: predmet ostave, vreme trajanja i nagrada, ukoliko je u pitanju plaćena ostava.

1. Predmet ostave.

Predmet ovog ugovora je određena stvar koju ostavodavac predaje na čuvanje ostavoprimcu. Da bi

stvar mogla biti predmet ostave, potrebno je da su ispunjeni svi opšti uslovi koji se zahtevaju za

valjanost predmeta ugovora, kao što su uslovi u pogledu mogućnosti, dozvoljenosti i određenosti.

Predmet ostave može biti samo telesna stvar, a ne i neko pravo. Predmet ostave mogu biti i zamenljive

i nezamenljive stvari, potrošne i nepotrošne stvari, ali prema vladajućem shvatanju, ne i nepokretne

stvari. Kao ostavodavac se najčešće javlja sam vlasnik odnosno nosilac prava raspolaganja, ali je

moguća i ostava tuđe stvari. Što se tiče budućih stvari kao predmeta ovog ugovora, one sa stanovišta

ostave kao realnog ugovora, ne mogu biti predmet ovog ugovora, jer se stvar mora predati da bi ugovor

nastao. Ali, kada se ostava shvati kao konsensualan ugovor moguće je da i buduće stvari budu predmet

ostave, primenjujući pri tome opšta pravila o ugovaranju budućih stvari koja važe i kod ostalih

ugovora.

2. Vreme trajanja.

Ostava je ugovor koji rađa bar na strani ostavoprimca, obavezu sa trajnim izvršenjem. Sama priroda

obaveze koja se sastoji u čuvanju određene stvari pretpostavlja izvesno vreme kao i određene radnje

koje uglavnom imaju kontinuiran karakter. Vreme trajanja ostave je ograničeno i to prvenstveno

voljom samih stranaka ili prirodom predmeta ostave i drugim relevantnim okolnostima. Stranke mogu u

samom ugovoru odrediti vreme trajanja ugovora putem kalendarskog računanja (npr. određenim

Docsity.com

brojem dana ili meseci) ili s obzirom na neku buduću okolnost, npr. do završetka određene sezone i sl.

Stranke mogu predvideti vreme trajanja ostave ne samo izrično već i posredno odn. preduzimanjem

određenih konkludentnih radnji, a ono se takođe, može ustanoviti i s obzirom na cilj i prirodu

konkretnog ugovora uzimajući u obzir odgovarajući pravni standard.

I kada je predviđen rok trajanja ostave, ostavodavac može zahtevati da mu se stvar vrati i pre isteka

roka, jer se uzima da je rok ugovoren u njegovom interesu. Obično se kaže da je ostavoprimac dužan

da vrati stvar čim je ostavodavac zatraži. Treba primetiti da se ovo pravilo primenjuje samo u slučaju

kada je rok ugovoren isključivo u interesu ostavodavca. Ako rok nije ugovoren samo u njegovom

interesu, što će naročito biti u slučaju ostave kao teretnog ugovora, onda vlastodavac ne bi mogao bez

snošenja odgovornosti za štetu, da zahteva povraćaj stvari i pre isteka roka. Što se tiče ostavoprimca

koji se obavezao da čuva stvar određeno vreme, on može povratiti stvar i pre isteka ugovorenog roka

samo ako čuvanje obavlja bez nagrade ili ako bi mu daljim čuvanjem te stvari bila prouzrokovana

šteta.

3. Nagrada.

Nagrada je naknada koju ostavodavac duguje ostavoprimcu kao protivrednost za njegov uložen trud oko

čuvanja stvari. Kada se ugovor o ostavi javlja kao teretan ugovor, onda se i nagrada pojavljuje kao

bitan element ugovora. Nagrada se najčešće sastoji u novcu, ali se može sastojati i u nekoj drugoj

imovinskoj vrednosii. Nagrada treba da bude određena ili odredljiva, tj. da se može odrediti s obzirom

na relevantne okolnosti koje su ugovorom bile predviđene. Visina nagrade se najčešće određuje samim

ugovorom, ali ona može biti određena i obaveznom tarifom odn. prinudnopravnim propisima, što će

češće biti slučaj kada se kao ostavoprimac javlja određeno društveno-pravno lice (npr. kada depozitar

obavlja javnu službu). Nagrada se može ugovoriti u fiksnom iznosu ili u zavisnosti od broja jedinica

vremena u kojima se obavlja akt čuvanja (npr. određena suma za svaki dan čuvanja). Moguće je da

stranke određenje visine nagrade prepuste nekom trećem licu koje treba u tom aktu da postupi sa

dužnom pažnjom.

Prema ZOO, ostavoprimac nema pravo na naknadu za svoj trud, izuzev ako je naknada ugovorena, ako

se ostavoprimac bavi primanjem stvari na čuvanje, ili ako se naknada mogla očekivati s obzirom na

okolnosti posla. Kada je reč o ostavi kao dobročinom ugovoru, onda ove obaveze ostavodavca nema.

228. POSEBNI SLUČAJEVI OSTAVE (neprava ostava, ostava u nuždi, skupna ostava, ugostiteljska ostava,

ugovorni sekvestar, kvantitativna ostava, trezorna ostava-sef)

1. Neprava ostava

Stranke se mogu sporazumeti da se na čuvanje predaju zamenljive stvari, s tim što će ostavoprimac

imati pravo na ih potroši i obavezu da vrati istu količinu stvari iste vrste. U takvom slučaju postoje i

elementi zajma, što znači da je u pitanju jedan mešovit ugovor. Takav ugovor je poznat pod imenom

Docsity.com

neprave ostave (depositum iregulare). Odstupanje od osnovnog vida ostave je u tome što ovde

ostavoprimac stiče pravo da potroši određene telesne zamenljive stvari koje su date na ostavu, uz

obavezu povraćaja iste količine i iste vrste, što sve nije slučaj kod ostalih vidova ostave. S obzirom da

se kod neprave ostave javlja dvojstvo elemenata (zajma i ostave), postavlja se pitanje da li je ona u

suštini zajarn ili ostava? ZOO je prihvatio teoriju apsorpcije, prema kojoj jedan element mešovitog

ugovora apsorbuje drugi element, tako da se na ceo ugovor primenjuju pravila koja važe za taj element

ugovora. U slučaju neprave ostave postavljeno je pravilo da se na ovaj ugovor primenjuju pravila

ugovora o zajmu, izuzev pravila u pogledu vremena i mesta vraćanja. Ovo su dispozitivne odredbe, što

znači da će se one primeniti samo ako ugovornici nisu što drugo odredili u tom pogledu.

2. Ostava u nuždi

Ova vrsta ostave nastaje kada je stvar poverena u slučaju kakve nevolje, npr. u slučaju požara,

zemljotresa, poplave, tako da je ostavoprimac dužan čuvati stvar sa povećanom pažnjom (depositum

miserabile). U slučaju neke veće opasnosti, vlasnik ili neko treći predaje na čuvanje spašene stvari

određenom licu koje je dužno da ih sačuva i da ih posle određenog vremena vrati. Usled prisustva neke

opasnosti, ostavodavac je prinuđen da stvar preda na čuvanje onome "ko se tada uz njega nađe". Za nju

je karakteristično da se preduzima samo u slučaju kakve nevolje, tako da se zaključuje "prećutno", tj.

samim aktom predaje stvari koja je spašena ili kojoj preti neposredna opasnost uništenja ili oštećenja.

Ostava u nuždi je besplatna, jer predstavlja neku vrstu javne dužnosti. Ako je ostava u nuždi

besplatna, to ne znači da se ne duguju troškovi čuvanja stvari. Ove troškove biće dužan da naknadi

sopstvenik stvari odn. nosilac prava raspolaganja. Kod ostave u nuždi uglavnom nije unapred određen

rok trajanja, što znači da ostavoprimac može stvar vratiti čim opasnost prestane. ZOO izričito predviđa

dužnost ostavoprimca da sa povećanom pažnjom čuva poverene mu stvari. To znači da se on prilikom

čuvanja stvari ne može ponašati onako kao što se ponaša prema svojim stvarima, već je dužan da

ispolji povećanu pažnju koja odgovara određenom standardu.

3. Skupna ostava

Postoji u slučaju kada više ostavodavaca predaju jednom ostavoprimcu na čuvanje određene količine

zamenljivih stvari, ali tako da ih ostavoprimac može smeštati da bi ih tako smeštene čuvao. Za skupnu

ostavu potrebna je saglasnost ostavodavca, tj. potrebno je da on pristine da se njegova stvar pomeša

sa stvarima drugih ostavodavaca. Kod ove vrste ostave svi ostavodavci postaju suvlasnici stvari koje su

smeštene sa alikvotnim delom koji odgovara veličini odn. količini predatih stvari na čuvanje.

4. Ugostiteljska ostava

Ugostitelj se smatra ostavoprimcem u pogledu onih stvari koje je gost doneo sa sobom odnosno predao

Docsity.com

na čuvanje. Ukoliko dođe do nestanka ili oštećenja stvari koje su gosti doneli u ugostiteljeve prostorije

predviđena je ograničena ugostiteljska odgovornost i to najviše do deset hiljada dinara. Kada su u

pitanju stvari koje je gost predao ugostitelju na čuvanje, ovaj duguje potpunu naknadu u slučaju

nestanka ili oštećenja stvari. To isto važi ako je šteta nastala ugostiteljevom krivicom ili krivicom lica

za koje on odgovara. Odgovornost ugostitelja za donete stvari isključena je ako su stvari nestale ili su

oštećene usled slučaja više sile, ponašanjem samog gosta ili ponašanjem trećeg lica, tj. lica koja jc on

doveo ili koja su mu došla u posetu.

Pod ugostiteljem, ZOO podrazumeva ugostiteljske organizacije udruženog rada i druge ugostitelje, što

se određuje posebnim propisima. Ugostitelj odgovara po načelu ograničene odgovornosti za stvari koje

su gosti doneli. Gost ne mora biti i vlasnik donetih stvari, dovoljno je da ih on sobom donosi u

ugostiteljeve prostorije gde mu se pruža odgovarajuća usluga. Reč je samo o pokretnim stvarima koje

donosi gost. Ugostitelj ne odgovara po pravilima ugostiteljske ostave za nestale i oštećene stvari koje

su donete od lica koja nisu gosti. Gost je u stvari lice koje ima položaj ugovorne strane u odnosu na

ugostitelja. Samim tim što je neko ušao u prostorije ugostitelja, on još nije gost, pa ugostitelj ne

odgovara za eventualni nestanak odn. oštećenje stvari. Ugostitelj za ovo može odgovarati po opštim

pravilima naknade štete, ali ne po pravilima ugostiteljske ostave. Odgovornost ugostitelja je ugovorna

odgovornost, pa otuda nema odgovornosti bez postojanja ugovora i njegove povrede. Drugo je pitanje

eventualne odgovornosti ugostitelja što u konkretnom slučaju nije zaključen ugovor na koji je on inače

bio obavezan; jer lice koje je po zakonu obavezno da zaključi neki ugovor, dužno je da naknadi štetu

ako na zahtev zainteresovanog lica bez odlaganja ne zaključi taj ugovor. Međutim, lica koja su došla i

donela stvari u ugostiteljski objekt po prethodnom aranžmanu sa ugostiteljem (rezervacija i si.), imaju

status gosta čim su ušla u njegov objekt, bez obzira što još nisu upisana u knjigu gostiju. Ova lica

dobijaju status gosta na osnovu ugovora sa ugostiteljem o pružanju odgovarajućih usluga i faktom

donošenja stvari u ugostiteljski objekt.

Što se tiče donetih stvari, ugostitelj odgovara za njihov nestanak odnosno oštećenje u ograničenom

obimu do deset hiljada dinara, i pod pretpostavkom da za ovu štetu nije kriv. Ove odgovornosti on se

može osloboditi samo ako dokaže da je do štete došlo usled slučaja više sile, ponašanjem samog gosta

odn. lica koje je on doveo ili koja su mu došla u posetu. Teret dokazivanja ovih okolnosti leži na

ugostitelju. S druge strane, gost mora prijaviti nestanak ili oštećenje stvari ugostitelju odmah, čim je

za to doznao, inače snosi određene posledice u tom smislu da će imati pravo na naknadu štete samo

ako dokaže da je šteta nastala krivicom ugostitelja ili lica za koje on odgovara. Ako je do štete došlo

usled krivice ugostitelja (namere ili grube nepažnje) ovaj odgovara za svu dokazanu štetu, pa čak i u

slučaju da ga gost nije odmah obavestio o postojanju štete, u kom slučaju je gost dužan dokazati

krivicu ugostitelja.

Za razliku od "donetih" stvari, za koje se vezuje ograničena odgovornost, regulisana je i odgovornost

ugostitelja za stvari koje je gost "predao" ugostitelju na čuvanje. Reč je o određenim stvarima, obično

veće vrednosti, koje gost posebno predaje ugostitelju na čuvanje (npr. sefovi za čuvanje stvari od

vrednosti). U slučaju nestanka i oštećenja ovih stvari, ugostitelj duguje potpunu naknadu. On se ne

Docsity.com

može koristiti ograničenom odgovornošću i u slučaju kada je šteta nastala usled ugostiteljeve krivice ili

usled krivice lica za koje on odgovara. U stvari, predajom stvari na čuvanje, ugostitelj kao primalac se

obavezuje da stvar čuva i da je vrati kada je gost bude zatražio.

Postavlja se pitanje može li ugostitelj odbiti da primi stvar na čuvanje. Ukoliko ugostitelj u konkretnom

slučaju ne raspolaže podesnim prostorijama za smeštaj stvari (npr. ne poseduje sef za smeštaj stvari od

veće vrednosti) ili ako čuvanje stvari prelazi njegove mogućnosti, ugostitelj nije dužan primiti stvar na

čuvanje. Ukoliko je ugostitelj raspolagao podesnim prostorijama, pa je neopravdano odbio da primi

stvar na čuvanje, onda on gostu duguje potpunu naknadu štete koju je on usled toga pretrpeo.

Što se tiče pitanja važnosti objava o isključenju odgovornosti, ZOO je prihvatio stanovište po kome

nemaju nikakvog pravnog dejstva objave istaknute u prostorijama ugostitelja kojima se isključuje,

ograničava ili uslovljava njihova odgovornost za stvari koje su gosti doneli. Takve jednostrane izjave

ispoljene preko odgovarajućih objekata, ne proizvode nikakvo pravno dejstvo. Postavljeno je

imperativno pravilo da nemaju nikakvog pravnog učinka objave koje ugostitelj ističe u svojim

prostorijama, a kojima isključuje, ograničava ili uslovljava zakonom postavljenu odgovornost za stvari

koje su gosti doneli u ugostiteljski objekt.

Kod ugostiteljske ostave, ugostitelji se smatraju kao ostavoprimci u pogledu stvari koje su gosti doneli

u ugostiteljski objekt odn. koje su predali ugostitelju na čuvanje. To znači da ona pretpostavlja

angažovanje i korišćenje određenih ugostiteljskih usluga i to uz odgovarajuću naknadu. Ukoliko gost ne

isplati ovu naknadu ili druga dugovanja u vezi sa smeštajem i ostalim ugostiteljskim uslugama,

ugostiteljske organizacije, radnje i pojedinci koji primaju goste na noćenje, imaju pvavo zadržavanja

(ius retentionis) na stvarima koje su gosti sobom doneli. To pravo zadržavanja traje sve do potpune

isplate potraživanja za smeštaj i ostale usluge. Poverilac je dužan vratiti stvar dužniku ako mu ovaj

pruži odgovarajuće obezbeđenje njegovog potraživanja. Pravo zadržanja nemaju svi ugostitelji već

samo ugostiteljske organizacije, radnje i pojedinci koji primaju goste na noćenje. To znači da se u

smislu ovog člana, nosioci prava zadržanja ne izjednačavaju sa krugom lica koja snose odgovornost za

nestanak ili oštećenje stvari koje su gosti doneli u ugostiteljski objekt. Ovu odgovornost snose

ugostiteljske organizacije udruženog rada i drugi ugostitelji, što je širi krug lica od onog koji je

predviđen kod prava zadržavanja, gde je reč samo o ugostiteljskim organizacijama, radnjama i

pojedincima koji primaju goste na noćenje. S druge strane, objekt prava zadržanja su samo stvari koje

su gosti doneli u ugostiteljske prostorije, za razliku od stvari koje su gosti predali ugostitelju na

čuvanja. Iako se govori o stvarima koje su gosti doneli, čini se da se to odnosi i na stvari koje su gosti

predali ugostitelju na čuvanje, jer to više odgovara prirodi i svrsi ustanove prava zadržanja. Naime,

ovde je reč o pravu poverioca dospelog potraživanja koji ima pravo zadržanja na stvarima koje se

nalaze u njegovim rukama, sve dok mu dužnik u potpunosti ne isplati dug. Očigledno je da ugostitelj

ima u rukama, ne samo stvari koje je gost doneo u ugostiteljski objekt, već pre svega stvari koje mu je

gost predao na čuvanje.

Kada je reč o subjektima odgovornosti u slučaju nestanka ili oštećenja stvari koje su gosti doneli

odnosno predali na čuvanje ugostitelju, onda se tu pominju ugostiteljske organizacije i drugi

Docsity.com

ugostitelji. Međutim, kada je reč o pravu zadržanja, onda se pominju ugostiteljske organizacije, radnje

i pojedinci koji primaju goste na noćenje. Ugostiteljske organizacije odn. ugostitelji se bave

ugostiteljskom delatnošću u ugostiteljskim objektima, koji mogu biti hoteli, pansioni, turistička

naselja, gostionice, krčme i sl. ZOO posebno propisuje da se odredbe o ugostiteljskoj ostavi shodno

primenjuju i na bolnice, garaže, kola za spavanje, organizovane kampove i sl.

5. Ugovorni sekvestar

To je takav ugovor o čuvanju kod koga su ostavodavci lica koja se spore oko neke stvari, a kod koga se

ostavoprimac obavezuje da primi tu stvar na čuvanje dok spor ne bude rešen. Ostavodavci se obavezuju

da ostavoprimcu isplate određenu nagradu. U ovom ugovoru često se mogu prepoznati i elementi nekog

drugog ugovora, posebno punomoćstva, u slučaju da je ostavoprimac dužan ne samo da stvar čuva, već

i da njome upravlja, npr. redovno održavanje i upravljanje nekom nepokretnošću. Ostavoprimac je

dužan da stvar po rešenju spora vrati onom licu koje sporazumno odrede ostavodavci ili koje odredi

sud. Pored ugovorene nagrade ostavoprimac ima pravo i na naknadu troškova koje je učinio radi

čuvanja stvari.

6. Kvantitativna ostava

Ova vrsta ostave (ostava količine) postoji u slučaju kada je, prema ugovoru, ostavoprimcu dozvoljeno

da zameni stvar koja je kod njega na čuvanju predajući ostavodavcu drugu stvar, iste vrste i istog

kvaliteta. Odstupanje od osnovnog vida ostave je upravo u tome što ostavoprimac ovde ne vraća stvar

koju je primio na čuvanje i koja je po svojoj prirodi zamenljiva, već drugu stvar iste vrste i kvaliteta.

7. Trezorna ostava - sef

Ovo je takva vrsta ostave kod koje banka u svojim prostorijama stavlja svome komitentu na

raspolaganje određene sigurnosne pregrade (kaseta, kutija, trezor, sef) u kome ovaj čuva određene

stvari veće vrednosti (dragocenosti, hartije od vrednosti i sl.). Pregrada se zatvara sa dva razna ključa

od kojih se jedan nalazi kod banke a drugi kod komitenta koji plaća banci određenu naknadu za

ustupljeni trezor. ZOO je regulisao tzv. ugovor o sefu. Ugovorom o sefu obavezuje se banka da stavi na

upotrebu korisniku sef za određeni period vremena, a korisnik se obavezuje da za to plati banci

određenu naknadu. Pristup sefu može se dozvoliti samo korisniku ili njegovom punomoćniku. Banka ne

sme držati kod sebe duplikat ključa ili ključeva koji se predaju korisniku. Korisnik sefa ne sme u njega

staviti predmete koji bi ugrozili sigurnost banke ili drugih sefova, u protivnom, banka može izjaviti da

raskida ugovor o sefu. Banka može raskinuti ovaj ugovor i u slučaju da korisnik ne plati makar samo

jedan obrok naknade po dospelosti, ali po isteku mesec dana pošto korisnika preporučenim pismom

opomene za naplatu.

Docsity.com

229. OBAVEZE UGOVORNIH STRANA KOD UGOVORA O OSTAVI (obaveze ostavodavca, obaveze

ostavoprimca)

Obaveze ostavoprimca.

Osnovne obaveze ostavoprimca su: obaveza prijema stvari, obaveza čuvanja i obaveza vraćanja.

Ostavoprimac, ukoliko ne izvršava uredno svoje obaveze, a posebno obavezu čuvanja, može biti

odgovoran za prouzrokovanu štetu, što znači da je i to jedna od njegovih mogućih obaveza.

1. Obaveza prijema stvari.

Obaveza prijema stvari sastoji se u preduzimanju odgovarajućih radnji od strane ostavoprimca kako bi

ostavodavac mogao da izvrši akt predaje. Ispunjenje ove obaveze se javlja kao prethodni akt da bi se

mogla realizovati obaveza čuvanja zbog koje je u stvari ugovor o ostavi i zaključen. Obaveza prijema

stvari ima se ispuniti u vreme, mesto i način kako je to ugovorom bilo predviđeno ili kako to proizilazi

iz prirode i cilja konkretnog posla. Ukoliko ostavoprimac ne izvrši blagovremeno i uredno ovu svoju

obavezu, dugovaće naknadu štete koju je ostavodavac zbog toga pretrpeo.

2. Obaveza čuvanja stvari.

Ova obaveza predstavlja osnovnu obavezu ostavoprimca, tako da u njenom odsustvu i nema ugovora o

ostavi. Obaveza čuvanja stvari sastoji se u redovnom održavanju supstance stvari shodno njenoj prirodi

kao i u uzdržavanju od prava na upotrebu stvari. Ostavoprimac može promeniti ugovoreni način čuvanja

samo ako to diktiraju promenjene okolnosti. On je dužan da obavesti ostavodavca o svim promenama

na stvari i o drugim okolnostima koje bi mogle dovesti do oštećenja stvari. Čuvanje pretpostavlja

preduzimanje onih radnji koje su karakteristične za određenu vrstu stvari u smislu redovnog održavanja

njihove supstance. U okviru ove obaveze treba pomenuti i dužnost ostavoprimca da se uzdrži od

upotrebe stvari. Ako ostavoprimac nedozvoljeno upotrebi poverenu mu stvar, on će dugovati naknadu

štete, a odgovaraće i za slučajnu propast i oštećenje stvari. Ako u toku trajanja ostave, ostavodavac

dozvoli ostavoprimcu da ovaj upotrebljava stvar ili uživa njene plodove, tada to više neće bili ugovor o

ostavi.

Naš ZOO predviđa da je ostavoprimac dužan čuvati stvar kao svoju sopstvenu, a ako je ostava uz

naknadu, kao dobar privrednik odn. dobar domaćin. Obaveza čuvanja podrazumeva i dužnost

ostavoprimca da bez pristanka ostavodavca ili nužde ne predaje drugom stvar na čuvanje, inače

odgovara i za njenu slučajnu propast ili oštećenje.

3. Obaveza vraćanja stvari.

Ostavoprimac ima i obavezu da sačuvanu stvar vrati na traženje ostavodavca odnosno po isteku

određenog vremena ili prestanka ovoga ugovora. Obaveza vraćanja stvari javlja se kao bitna osobina

ugovora o ostavi, jer se ovaj ugovor i zaključuje da bi se određena stvar sačuvala, kako bi se mogla da

vrati. Obaveza vraćanja podrazumeva vraćanje upravo one stvari koja je i bila predata na čuvanje i to

Docsity.com

u onom stanju u kome je primljena, podrazumevajući eventualnu redovnu amortizaciju stvari.

Ostavoprimac je dužan da zajedno sa stvari vrati i sve koristi koje je stvar eventualno dala - priraštaje i

pripatke. Stvar se ima vratiti na način kako je to ugovorom bilo predviđeno ili kako to proizilazi iz same

prirode stvari i konkretnog posla. Ako nije ugovorom predviđeno mesto vraćanja niti se po prirodi same

stvari može odrediti, vraćanje se ima izvršiti u mestu predaje stvari ostavoprimca. U tom slučaju

ostavoprimac ima pravo na naknadu troškova prenosa stvari. Ostavoprimac vraća stvar ostavodavcu

odn. licu koje ostavodavac odredi. U slučaju smrti ostavodavca stvar se ima vratiti njegovim

naslednicima.

Prema ZOO, ostavoprimac koji se obavezao da besplatno čuva stvar određeno vreme može je vratni

ostavodavcu pre isteka ugovorenog roka ako bi samoj stvari pretila opasnost propasti ili oštećenja ili

ako bi mu njeno dalje čuvanje moglo prouzrokovati štetu. Međutim, ako rok nije ugovoren,

ostavoprimac u toj situaciji može u svako doba odustati od ugovora, ali je dužan ostavodavcu odrediti

primeren rok za preuzimanje stvari.

Obaveze ostavodavca.

Ostavodavac može imati tri obaveze: obaveza naknade troškova, obaveza isplate nagrade i obaveza

naknade štete.

1. Obaveza naknade troškova.

Ostavodavac je dužan da sve ove troškove sam snosi odn. da ih naknadi ostavoprimcu ukoliko ih je on

prethodno podneo. Obaveza naknade troškova se uvek podrazumeva kada se ti troškovi pojave, bez

obzira da li je u pitanju ostava sa naknadom ili bez nje. Stranke mogu i drukčije ugovoriti, tj. da sam

ostavoprimac snosi sve ili jedan deo tih troškova, što se može eventualno odraziti na visinu nagrade ili

je u pitanju namera darežljivosti na strani ostavoprimca koji na taj način želi da uveća imovinu

ostavodavcu. Obim i visina troškova može biti određena samim ugovorom ili procenjena s obzirom na

konkretne okolnosti posla i odgovarajući pravni standard. Naknada treba da obuhvati samo one

troškove koji su prema uobičajenom toku stvari i zbivanja, bili potrebni za čuvanje stvari.

Ostavoprimac ima pravo da zahteva od ostavodavca da mu ovaj naknadi sve troškove opravdano

učinjene radi očuvanja stvari, kao i štetu koju je imao zbog ostave.

2. Obaveza isplate nagrade.

Ostavodavac je dužan da ostavoprimcu isplati nagradu, ako je u pitanju ostava sa naknadom. Takva

ostava će redovno biti u pitanju kada se na strani ostavoprimca javljaju lica kojima je čuvanje tuđih

stvari redovna delatnost (razna skladišta, garderobe i dr.). Kada je reč o ostavi kao dobročinom

ugovoru, onda ove obaveze nema. Ukoliko vreme ispunjenja obaveze isplate nagrade nije ugovorom

predviđeno niti se može ustanoviti s obzirom na prirodu i cilj posla, pravilo je da se nagrada isplaćuje

posle obavljenog čuvanja. Ukoliko je ostavodavac u docnji sa ispunjenjem ove obaveze, on će biti

dužan kao i svaki dužnik novčane obaveze, da isplati ostavoprimcu i zakonske kamate. Ostavodavac je

dužan da isplati nagradu po obavljenom čuvanju i to u mestu u kome ostavoprimac ima prebivalište

Docsity.com

odn. ako je u pitanju ispunjenje nenovčane nagrade, u mestu u kome je ostavodavac u vreme nastanka

obaveze imao svoje prebivalište.

3. Obaveza naknade štete.

Ostavodavac može imati i obavezu naknade štete koju je ostavoprimac pretrpeo bez svoje krivice

prilikom čuvanja poverene mu stvari. Moguće je da ostavoprimac pretrpi štetu prilikom čuvanja stvari.

Ako je do štete došlo usled krivice ostavoprimca, onda će je on sam i snositi, a ukoliko do njega nije

bilo krivice, štetu će snositi ostavodavac odnosno on će biti dužan da tu štetu ostavoprimcu naknadi.

Ipak, ostavodavac neće biti obavezan da ovu štetu naknadi, čak i u slučaju kada do ostavoprimca nije

bilo krivice, ukoliko je u pitanju ostava sa naknadom. Pravilo o tome da je ostavodavac dužan da

naknadi ostavoprimcu štetu koju je on bez svoje krivice pretrpeo prilikom čuvanja stvari, primenjivalo

bi se samo u hipotezi besplatne ostave.

Docsity.com