Поставља се питање: да ли неслагање стварно уговорене цене и оне која je унета у писмено које

представља форму датог уговора води ништавости таквог уговора или не? У прилог првом ставу,

дакле, ништавости, може се навести да je у јавном интересу, посебно због утврђивања пореске

основице, битна права цена, a цена je у сваком случају битан елемент купопродаје, пa пошто није

обухваћена формом формалног уговора, не може имати правно дејство. Присталице поштовања

праве воље уговарача, дакле, браниоци одржања уговора на снази, из истих чињеница изводе

супротан закључак: управо зато што je у друштвеном интересу утврђивање праве цене да би се

могао правилно наплатити порез, треба прихватити дисимуловану цену, те уговор одржати на

снази, a тиме ће се уједно спречити и могућност да двоструко несавесни уговарач има користи од

сопственог индигнитета. Ипак, судска пракса наших судова, још пре доношења ЗОО, стала je на

становиште да такви уговори нису пуноважни. Поред већ наведених аргумената (права воља

странака није садржана у законској форми која je услов пуноважности уговора, и то у вези с

битним елементом те врсте уговора), оглашавање таквих уговора ништавим деловаће и

превентивно, што je важан и надиндивидуални циљ права, тј. учврстиће правну свест уговарача да

je симуловање битног елемента уговора недопуштено и да води ништавости уговора, те ће ce

отуда смањити број таквих повреда у будућности. Ступањем на снагу ЗОО, ово становиште je

ојачано. Закон je предвидео правило да уговор који није закључен у прописаној форми нема

правно дејство. Изузетак je могућ, али под условом да циљ прописа којим je одређена законска

форма оставља довољан простор да ce уговор може одржати на снази. Исто тако, правило je да

ако je уговор закључен у посебној форми, законској или уговореној, важи само оно што je у тој

форми изражено. Међутим, биће пуноважне и истовремено уговорене усмене погодбе о

споредним тачкама, које нису наведене у формалном уговору, уколико нису у супротности с

његовом садржином или нису противне циљу због кога je форма прописана, a биће пуноважне и

оне истовремене усмене погодбе које не помиње формални уговор, којима ce смањују или

олакшавају обавезе једне или обеју страна, али под условом да je циљ форме заштита

индивидуалних интереса уговарача.

Посебан проблем представљају они формални уговори у којима нису поштовани сви елементи

форме, али који су извршени у целини или у претежном делу. ЗОО поставља правило да уколико

су странке извршиле уговор коме недостаје форма, и то у целини или у претежном делу, сматраће

ce да je уговор пуноважан, али под условом да из циља због кога je форма прописана очигледно

не произлази што друго.

б) Форма јавне исправе. - У извесним случајевима није довољно да уговор буде сачињен у

писаном облику, већ je неопходно и учешће одређеног државног органа, и тада говоримо о форми

јавне исправе. To учешће може бити у различитом обиму, активно или пасивно. При купопродаји

непокретности довољно je да судски службеник изврши оверу потписа уговарача, у ком случају je

реч о пасивном учешћу јавног органа. Међутим, када je посреди уговор о доживотном издржавању

или о уступању и расподели имовине за живота, неопходно je да оверу изврши судија, који ће пре

саме овере упозорити странке на последице уговора, a нарочито на то да предмет престације не

Docsity.com

улази у састав заоставштине, те не може да послужи ни као основица за израчунавање нужног

дела, што указује на виши степен форме и активну улогу јавног органа.

Уговори са свечаном формом могу бити закључени преко пуномоћника, под условом да je

пуномоћје издато у форми која одговара свечаној форми прописаној законом.

Ради заштите неписмених лица, право, такође, предвиђа посебну форму: такав уговарач ставиће

на исправу рукознак оверен од два сведока или од суда, односно другог органа.

У неким правима постоји и нотаријална форма (нотар и јавни бележник су синоними), као што je

то нпр. у француском праву (нпр. поклон, брачни уговори, конституисање хипотеке, цесија

патента).

в) Реална форма. - Реални утовори су посебна врста формалних уговора, јер за њихов настанак

није довољна проста сагласност воља, већ предаја ствари. Традиционално, зајам, остава, послуга

и залога настају тек предајом ствари. У савременим правима то je и уговор о превозу робе. Реални

уговори су једнострано обавезни, без обзира на то да ли су онерозни или лукративни, јер

зајмопримац, оставопримац, послугопримац, заложни поверилац и превозник имају обавезу да

врате ствар.

Извесни савремени законици одбацили су реалне уговоре и једноставно их уредили као

консензуалне.

ЗОО не уређује послугу и поклон, пa би ови уговори, сходно члану 4. Закона о неважности правних

прописа донетих пре 6. априла 1941. и за време непријатељске окупације, могли бити подвргнути

режиму правних правила предратног права, односно сматрани реалним уговорима. При том сам

ЗОО уређује капару као реални уговор.

Конкуренција форми je случај када право допушта да се један уговор може пуноважно закључити

у више од једне форме. У нашем праву постоји неколико случајева конкуренције форми:

за уговоре о пуномоћству за заступање пред судом конкуришу две форме - писана форма или

усмена изјава узета на судски записник;

за уговоре о поклону покретне ствари - писана форма или реална форма (за поклон непокретности

мора се испунити писана форма оверена пред судом те нема конкуренције форми);

за послугу - писана или реална форма.

107.

5.2. Подела форми према њиховом правном дејству

Према свом дејству форма може бити двојака: битна форма (forma ad solemnitatem) и доказна

форма (forma ad probationem).

а) Битна форма. - Битна или солемнитетна форма je облик без кога уговор не може настати.

Форма je конститутивни елемент настанка уговора. Ta форма може бити законом прописана

(законска) или вољом странака предвиђена (уговорена форма). Недостатак форме спречава

Docsity.com

настанак уговора, отуда je последица иста као када недостаје способност уговарања, сагласност

воља, предмет или кауза. Међутим, уколико je уговор пуноважно настао, али je, нпр. писани

документ, као доказ те форме, случајно уништен, онда се, у случају спора, могу користити и друга

доказна средства, рецимо, сведоци.

б) Доказна форма. - Ако je одређена форма постављена као једино доказно средство којим се

може доказати постојање једног уговора, реч je о доказној форми. Занимљиво je истаћи да са

становишта настанка и опстанка, такав уговор може бити и консензуалан, јер за његову

пуноважност није потребна никаква форма! Одсуство доказне форме има, с практичног

становишта, односно са становишта странака, исто дејство као и да je уговор ништав, јер ce

његово постојање једноставно не може доказати. Једино допуштено доказно средство за

доказивање таквог уговора je управо његова форма. Ако она није поштована, забрањена су сва

друга доказна средства, a уговор није могуће доказати. Отуда je битна сама исправа која садржи

уговор, јер без ње нема доказивања. Уколико ce, нпр. писмена исправа случајно уништи, a реч je

о доказној форми, нема начина да ce уговор докаже.

У првобитном тексту Code civil-a било je предвиђено да ce облигације чија je вредност преко 50

франака не могу доказивати другачије осим у писаном облику. Члан 1341. Code civil-a предвиђа

форму ad probationem као правило. To правило ублажено je одређеним изузецима, посебно

предвиђеним Законом од 12. јула 1980. године.

5.2.1. Изузеци

1. Уговори који прелазе одређени износ - Пре Закона из 1980. године forma ad probationem није

била нужна за уговоре чија вредност није прелазила 50 француских франака. Декретом од 15. јула

1980. године, тај износ je подигнут на 500 франака, Декретом од 30. марта 2001. године извршена

je конверзија износа француског франка у евре, тако да je праг утврђен на износ од 800 евра, a

Декретом из 2004. износ je подигнут на 1.500 евра. Ипак, за неке врсте уговора увек важи forma

ad probationem, дакле, без обзира на њихову вредност, нпр. уговори о закупу стана, уговори о

осигурању у друмском саобраћају и др.

2. Трговински промет. - Ту je реч о уопштавању правила садржаног у члану 109. Трговинског

законика (Code commerce), тако да ce сада примењује на све трговинске трансакције.

3. Немогућност (објективна) постојања писменог доказа. - Члан 1348. Code civil-a уређује овај

случај. Наведена немогућност може бити почетна (иницијална) или накнадна (супсеквентна).

Почетна немогућност може да буде материјална (нпр. давање у оставу ствари док кућа

оставопримца гори) или морална (нпр. није уобичајено да сродници и пријатељи закључују уговор

у форми ad probationem, јер би инсистирање на тој форми између блиских лица био знак

неповерења).

5.2.2. Мање значајни изузеци

Docsity.com

4. Почетак писменог доказивања. - Према члану 1347. Code civil-a, уколико једна уговорна страна

упути другој писмо у коме се позива на уговор чије je постојање спорно, прва уговорна страна

може се послужити сведочењем у циљу доказивања.

5. Верне и трајне копије оригинала. - Члан 1348 Code civil-a предвиђа да онај ко je изгубио

оригинал уговора, али je сачувао копију која je верна и трајна, може да, поред форме ad

probationem, користи и друга доказна средства, дакле и сведоке.

6. Коначно, правила о форми ad probationem не спадају у јавни поредак и зато су странке

овлашћене да својим уговором одступе од ове форме, тј. могу уговором да дерогирају правила о

форми ad probationem.

108.

5.3. Врсте форми према начину настанка

Према начину настанка форме могу бити: законска или уговорена.

а) Законска форма. - Ако je нека форма прописана законом, реч je о законској форми, a то пак

могу бити све врсте форми, осим уговорене: писана, свечана, реална, битна и доказна.

Уколико закон прописује одређену форму на императиван начин: мора бити у таквој форми, или

неће производити правно дејство ако није у тој форми и сл., реч je о битној форми чије одсуство

води ништавости. Међутим, ако закон предвиђа неку форму на начин да се не може поуздано

утврдити последица њеног непоштовања, приступа се законским претпоставкама.

ЗОО предвиђа, као правило, да уколико уговор није закључен у прописаној форми, он нема правно

дејство, али одмах предвиђа и изузетак од правила: под условом да из циља прописа којим je

одређена форма не произлази што друго. To значи да правило о неважности уговора у случају

сумње мора бити проверено преко критеријума сврхе форме, јер ако сврха форме упућује да није

битна форма, сматра се да je реч о форми као простом доказу о постојању уговора.

б) Уговорена форма. - Уколико се странке сагласе да њихов уговор мора бити заоденут у одређену

форму, реч je о утовореној форми. Најчешће ће то бити случај када странке један консензуални

уговор претворе у формалан, али може ce догодити да неки утовор који има законску форму

подигну за степен више, нпр. у конкретном случају je предвиђена законска писмена форма, a

странке уговоре свечану форму. Странке су, разуме ce, у оквиру приватне аутономије, слободне

да уговоре било коју познату форму у конкретном праву. У нашем праву je могуће уговорити било

коју форму о којој je до сада било речи, нпр. реалну, пa и доказну, с тим да није могуће

предвидети слабију форму од законом приписане за конкретан утовор, нпр. не може ce за промет

непокретности предвидети само писана форма или реална форма.

Проблем ce јавља кад je у питању претпоставка о врсти уговорене форме, односно да ли ce, у

случају сумње, сматра да je уговорена форма битна или je само прост доказ о постојању уговора.

У већини законодавстава прихвата ce решење којим ce у случају сумње о врсти уговорене форме

Docsity.com

поставља претпоставка битне форме. ЗОО такође предвиђа решење у том смислу: уговор који није

закључен у уговореној форми нема правно дејство уколико су странке пуноважност уговора

условиле посебном формом. Дакле, у случају сумње, реч je о форми ad solemnitatem.

Од наведених случајева треба разликовати ситуацију, када странке пo сачињавању уговора сачине

писмено у које сместе своју усмено постигнуту сагласност (уговор). Тада није реч о било којој

форми уговора, већ о простом доказу да je уговор сачињен и о његовим одредбама. Обично, такво

писмено ce сачињава у најмање два примерка, за сваку страну пo један, a писмено које садржи

запис о уговору странака je равноправно с другим доказним средствима у евентуалном спору. To

значи да и ако ce писмена униште, уговор остаје на снази и може ce доказивати другим доказним

средствима, нпр. сведоцима или, у крајњој линији, саслушањем странака. Уговорена форма која

служи само као прост доказ о постојању уговора ствара обавезу за странке да свом пуноважно

насталом (неформалном) уговору дају облик који je договорен. У случају да ce то не учини

кривицом једне стране, она ће одговарати за евентуалну штету која je из тога произашла. Уговор

за чије je закључење уговорена посебна форма може бити раскинут, допуњен или на други начин

измењен и неформалним споразумом. To je последица приватне аутономије странака, исте оне

која je створила уговорену форму и која има исту могућност да и ту форму измени или одбаци.

109. ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА

Тумачење уговора je истраживање смисла и домашаја његових одредаба. У ствари, тумачење

уговора je објашњавање садржине облигације коју je он створио. Садржина облигације ce састоји

из њеног предмета и каузе, што значи да правилно објаснити предмет и каузу уговорне облигације

не значи ништа друго до правилно протумачити сам уговор. Али то није једноставан и

формалистички процес, он, напротив, подразумева стручност, стрпљење, вредновање и

просуђивање.

У науци су истакнута два прилаза у вези с тумачењем: субјективан, често називан и класичан, и

објективан.

Субјективни приступ инсистира на истраживању унутрашње воље, намере уговарача. Уосталом,

унутрашња воља странака je и била креациона сила која je створила уговор и његово обавезујуће

дејство. Уговарачи су ти који су створили садржину утовора, тако да њихова обећања и не могу

бити изван граница њихове воље. Ово je чврсти став присталица теорије аутономије воље, која je

била владајућа од XVII до краја XIX века, не само у Европи већ и у систему common law. Отуда и

старији европски грађански законици посебно инсистирају на истраживању намере уговарача. У

ствари, и у субјективном приступу, изузимајући његов екстремни вид који одбацујући изјаву воље

инсистира на унутрашњој (неизјављеној) вољи, има нечег објективног. Уговор, није механички

спој две одвојене воље. Te су се воље почеле приближавати већ самим чином преговора, затим

понуде, да би, на крају, биле спојене каузалном везом, актом прихватања понуде. У том завршном

акту креације уговора има нечег објективног, јер су две посебне воље сада створиле нешто што je

Docsity.com

различито од обе, a то, очигледно, мора бити нешто објективно.

Објективни приступ у овој материји, у ствари, није супротност субјективном, како би се то prima

facie могло закључити. Чисто објективни метод у тумачењу вољних аката готово да није замислив.

Објективни приступ je грађен упоредо са оправданим критикама које су упућиване теорији

аутономије воље и преко ње тзв. класичном приступу тумачењу, што je довело до системских

корекција многих теоријских ставова и законодавних решења који су ce заснивали на чистој

аутономији воље, због чега je данас чак и сам назив измењен (приватна аутономија). Према

његовој стварној садржини, објективни приступ би ce пре могао назвати субјективно-објективни

него објективни, али ce потоњи назив у науци већ уобичајио. Први законик који je одступио од

субјективног приступа уносећи објективне корективе, који проистичу из начела савесности и

поштења, био je немачки Грађански законик, предвиђајући да приликом тумачења изјаве треба

истражити стварну вољу уговорних страна, али да ce уговори тумаче према захтеву поштења, и то

с обзиром на устаљена правила промета. Исти смисао имају и два правила тумачења уговора, a то

je правило contra proferentem, односно правило да језичке недоумице тумаче против оне стране

која извлачи корист из облигације, и правило „разумног тумачења", тј. да ce уговори генерално

тумаче тако да ce учине разумним.

Закон предвиђа да ce при тумачењу спорних одредаба уговора не треба држати дословног

значења употребљених израза, већ треба истраживати заједничку намеру уговарача и одредбу

разумети како то одговара начелима облигационог права утврђеним у самом закону.

Одредба ЗОО-а која уређује општа правила тумачења уговора садржи двоструку објективност. С

једне стране, она се огледа у заједничкој намери уговарача, a с друге, у примени законских

начела. Ha тај начин Закон се у највећој могућој мери приближио објективном приступу тумачења

уговора.

1. Заједничка намера. - Намера појединца je психолошка категорија, ствар унутрашње воље. Када

je реч о споју две изјављене воље у јединствену намеру, када се два каузална обећања споје у

јединствену каузу субјективно постаје објективно, и као такво подобно да разуман и интересом

неоптерећен тумач може да открије њен прави смисао, њено стварно значење. Заједничка намера

обитава у каузи уговора, односно уговором створене облигације, a свима видљив појавни облик

преко кога се изражава и сама кауза јесте предмет такве облигације. Другим речима, заједничка

намера странака je предмет тумачења, за случај спора, a то значи садржина утоворне облигације,

дакле, оно на шта су се обавезали уговарачи (предмет) и оно због чега су то учинили (кауза).

Предмет je видљив, посебно преко објекта, он и лаику сведочи о делу садржине облигације, a

кауза je онај prima facie невидљиви део садржине, али саставни и иманентни део разумне изјаве

воље, те ако судија не познаје каузу, он на основу облигације не може да пресуди. У споју

предмета и каузе ми сазнајемо пуну садржину облигације, њен смисао и домашај, да ли je могућа

и допуштена. To значи да у неким ситуацијама трансформишемо унутрашњу вољу у

претпостављену вољу. A управо су то претпоставке и последице тумачења уговора.

2. Примена законских начела даје тумачењу још објективнији ослонац у истраживању заједничке

Docsity.com

намере уговарача. Та заједничка намера пропушта се кроз призму приватне аутономије,

равноправности уговарача, савесности и поштења, забране злоупотребе права, забране

коришћења монополског положаја, еквивалентности престација, забране проузроковања штете,

дужности испуњавања уговором створене облигације, поступања у извршавању обавеза са

одређеним степеном пажње, мирног решавања спорова, диспозитивног карактера законских

одредби, примене добрих обичаја, поступања правних лица у складу са својим општим актима.

Општа правила тумачења уговора:

1. Уговор се тумачи увек у својој целини, систематски и према контексту, односно околностима

случаја. Отуда се и свака одредба уговора тумачи према целини, а не издвојено. То значи да ако

је нпр. уговор сачињен у писаном облику, прво се треба прочитати као целина, па тек онда поћи

од прве одредбе и тумачити је помоћу свих осталих, и тако редом све до краја текста. Контекст

преговора, понуде и прихвата, узајамна преписка странака, понашање пре и после закључења

уговора, веома су значајни елементи за схватање уговорних одредаба. Упознати и објаснити циљ

уговора, тј. каузу уговорне облигације, најважнији је и уједно најтежи задатак тумачења. Овај

сегмент тумачења подразумева и правну квалификацију уговора, односно одређивање његове

врсте и места у општој подели уговора.

2. При тумачењу се мора водити рачуна и о личним својствима уговарача, као и о значењу речи

које се придаје у конкретном контексту, односно у средини из које потичу уговарачи.

3. Уговор треба тумачити према обичајима који важе у месту његовог закључења, ако околности

случаја не упућују на што друго.

4. Уговор je сачињен са одређеним циљем, каузом и зато ако ce утврди да je циљ допуштен,

уговорне одредбе треба тако тумачити, да воде пуноважности уговора, у складу с тим циљем, a

никако y смислу да je одредба непуноважна. Треба пазити и на могућност конверзије утовора, јер

ништав уговор може испуњавати услове за пуноважност другог.

5. Циљ уговора усмерава и значење општих израза које су уговарачи употребили при

формулисању спорне одредбе. Другим речима, такве опште изразе треба схватити у функцији

каузе уговора. Али ако и даље постоји сумња да ли опште одредбе уговора треба тумачити шире

или уже, ваља им придати ужи смисао и, пo могућству, што ближе анимусу странака.

6. Ако je за неку одредбу дат пример, он ce такође треба повезати с каузом уговора, односно

његова примена не треба да ce ограничи само на ту једну одредбу уз коју je дат.

7. У именованим уговорима, ако из воље странака не произлази нешто посебно, треба применити

сва општа правила која ce иначе примењују у таквом уговору.

Постоје и посебна правила, која и Закон издваја. Тако, када je реч о уговорима пo приступу и

сличним уговорима у којима једна страна унапред формулише одредбе уговора, јасно je да ту

постоји фактичка неравноправност странака. У циљу бар делимичне корекције овог стања, Закон

предвиђа да када je реч о уговору који je закључен према унапред одштампаном садржају, или

кад je уговор био на други начин припремљен и предложен од једне уговорне стране, нејасне

одредбе ce тумаче у корист друге стране.

Docsity.com

Следеће посебно законско правило тумачења проистиче из поделе уговора на теретне и

доброчине: нејасне одредбе у уговору без накнаде треба тумачити у смислу који je мање тежак за

дужника, a у теретном уговору у смислу којим ce остварује правичан однос узајамних давања.

Могућно je да су уговарачи уговорили тзв. вансудско тумачење уговора. Могуће je да уговарачи

предвиде да ће у случају несагласности у погледу смисла и домашаја уговорних одредаба, неко

трећи да тумачи уговор. У таквом случају, ако није предвиђено што друго, стране не могу

покренути спор пред судом или другим надлежним органом док претходно не прибаве тумачење

уговора, осим ако треће лице одбије да пружи тумачење. Али и у случају вансудског тумачења,

коначну реч у тумачењу уговора мора имати суд. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:12

110. ДЕЈСТВА УГОВОРА (УОПШТЕ)

Питање дејства уговора je, у ствари, питање права и обавеза које производи једна таква

(уговорна) облигација. Дејства уговорне облигације своде на два основна питања: која лица су

(у)везана уговорном облигацијом и које обавезе намеће једна таква правна веза.

111. ЛИЦА ИЗМЕЂУ КОЈИХ ДЕЛУЈЕ УГОВОРНА ОБЛИГАЦИЈА И ОБАВЕЗЕ KOJE ОНА СТВАРА

Древно je правило да уговор делује између два лица inter partes, што значи да ce сви остали

Docsity.com

сматрају трећим лицима. Трећа лица су aliis, a према њима уговорна облигација „нити може да

шкоди нити да користи". Правило je да „што два углаве трећега не веже". Ово правило прихвата и

наше право, a самим тим одређене су и основне границе уговорне облигације: пошто не обухвата

трећа лица, таква облигација није подобна за деловање на пољу апсолутних права, што значи да

уговор, тј. облигација њиме створена нема стварноправно дејство.

Уговорна облигација својим дејством, везује две стране, обавезује странке. Kao што je речено, на

једној, односно другој страни (поверилачкој и дужничкој) може се наћи више лица, више

странака, што ни у ком случају не мења релативни карактер уговорне облигације, јер су сви они

уговарачи, a не трећа лица. Уговарачима се сматрају и универзални сукцесори самих уговарача,

јер то произлази из саме суштине и функције универзалне сукцесије у свим савременим правима.

Уговорна облигација обавезује и наследнике, осим када je реч о уговорима intuitu personae. У

ствари, чак и тада уговорна облигација везује уколико уговор није закључен због личних особина

и квалитета оставиоца, већ друге уговорне стране, осим ако из околности случаја не произлази

што друго. Закон о облигационим односима има и посебне одредбе о дејству уговора на

наследнике (универзалне сукцесоре), као и о изузецима од тог правила.

Правило да ce облигација не може односити и на трећа лица трпи, ипак, одређене изузетке. Ти

изузеци су следећи:

1. када je облигационо право уписано у јавне књиге;

2. у случају паулијанске тужбе поверилац тужи треће лице;

3. у колективним уговорима, у радном праву, одлука већине обавезује и остале;

4. уговори у корист трећих могу ићи у њихову корист.

Модерно право познаје све већи број изузетака од древног правила релативности облигације,

нарочито у корист трећих савесних лица која су ce „ослонила" на „туђу" облигацију и тако

засновала неко право (теорија поверења).

У погледу дејства уговорне и законске облигације нема разлике; уговорна облигација делује

према странкама као да je за тај (њихов) случај донет посебан закон - pacta sunt servanda.

Уговорна облигација треба да ce поштује исто као и законска облигација. У античким правима и

све до краја средњег века ово правило, уз неке изузетке, имало je карактер догме. Каузално

обећање требало je да ce испуни пo сваку цену. To je, у основи, и став „чисте" теорије аутономије

воље. Међутим, већ римско право, посебно „преторско право", односно ius honorarium, познаје

одређене изузетке, a савремена права, у складу с процесом социјализације, односно

морализације грађанског права, „старе" изузетке су проширила, али и нове увела. Један од

значајних изузетака односи ce и на круг лица која су повезана уговорном облигацијом, односно то

je питање могућности уговорног обухватања трећих лица. Taj проблем има два аспекта: уговарање

у корист трећег и обећање радње трећег.

112. УГОВОР У КОРИСТ ТРЕЋЕГ ЛИЦА (појам, порекло, примена, услови за пуноважност, дејство,

правна природа)

Docsity.com

1. Појам, порекло и примена

Древно правило да ce не може уговарати у корист трећег (alteri stipulari nemo potest) трпело je

изузетке још у римском праву. После рестриктивног става у погледу уговора у корист трећих од

стране првих грађанских кодификација - Code civil-a и аустријског Грађанског законика, нарочито

после доношења немачког Грађанског законика, који дефинитивно заузима позитиван став према

овој врсти уговора, уговори у корист трећих лица постају општеприхваћени.

Уговор у корист трећег ствара такву облигацију где један уговарач (промитент, обећавалац,

односно обећалац) преузима обавезу према другом уговарачу (стипуланту, промисару или

обећајнику) да ће извршити одређену престацију у корист трећег лица (бенефицијара,

дестинатера или корисника). Уговором у корист трећег обећалац даје обећање обећајнику да ће

извршити престацију кориснику. Специфичност овог уговора je управо у томе што корисник није

учествовао у закључењу уговора, што значи да, пo уобичајеној терминологији, он не може бити ни

поверилац ни дужник. И управо на овом примеру се види да се теорија обећања најбоље уклапа у

уговорне облигације. Доследно тој теорији, поверилац и дужник уговорне облигације су, у ствари,

обећајник и обећалац, те уколико обећалац да обећање обећајнику да ће извршити престацију

кориснику, јасно je да je такво обећање двоструко, што значи да подразумева два повериоца:

обећајника (стипуланта, промисара) и корисника (бенефицијара, дестинатера). Сама облигација

заснована уговором у корист трећег опстаје и у случају када трећи одбије за себе предвиђену

корист, што ће, практично, бити веома ретка ситуација. Ипак, треба имати на уму да je обећајник

примарни поверилац, што значи да су његова права према обећаваоцу у одређеној мери шира у

односу на права корисника, као секундарног повериоца. Обећајник може изменити (нпр. умањити)

или чак у потпуности опозвати уговорену корист за трећег, тј. корисника, али до тренутка када

трећи изјави да прихвата обећану му престацију. Ако je уговорено да ће обећалац извршити оно на

шта ce обвезао у корист трећег тек после смрти обећајника, овај (обећајник) може све до тренутка

делације, пa и у свом завештању, да опозове корист коју je уговорио за трећег, осим ако из тог

уговора или из околности случаја не произлази што друго. Уколико je у питању „обичан" утовор у

корист трећег, прихватом користи од стране корисника, право примарног повериоца (обећајника)

да измени или опозове уговорену корист престаје. Обећалац (промитент) и обећајник (стипулант)

могу уговорити да трећи, односно корисник (бенефицијар) има само право да прими извршење,

али не и да захтева извршење. У том случају реч je о тзв. несавршеном (непотпуном) уговору у

корист трећег. Таква правна ситуација назива ce и домицилирање уговора.

Уговор у корист трећег има извесне сличности са заступањем, али постоје и битне разлике.

Сличност je у томе што и заступање и уговор у корист трећег имају дејство према трећем. При

заступању (нпр. уговор о пуномоћству) заступник (пуномоћник) својим изјавама воље обавезује

друго, заступано лице (властодавца). Заступник обећава у име заступаног, тако да ce имовински

ефекти изјава воље заступника односе на имовину заступаног. С друге стране, обећајник je

Docsity.com

уговарач са обећаваоцем; они својим изјавама воље, својим обећањима обавезују себе, односно

њихова обећања ce односе на њихову сопствену имовину. Обећајник, за разлику од заступника,

може да уговори само корист за трећег, што je уједно и разлог да ce трећи назива корисником.

Уговор у корист трећег има најширу примену у области животног осигурања, али може бити

примењен и у многим именованим или неименованим уговорима.

2. Услови пуноважности уговора у корист трећег

Уговор у корист трећег je, пре свега, уговор, a то значи да су нужна најмање два лица, односно

две стране, као и сви општи услови за настанак једног пуноважног уговора.

Што ce тиче уговарача, те две стране су обећалац, односно промитент и обећајник, односно

промисар (стипулант). Разлика у односу на друге уговоре јесте што дужник обећава повериоцу да

ће престацију извршити према трећем лицу, с тим да ce ни поверилац не одриче права да и сам

тражи извршење уговорене престације. Обећалац, као дужник, даје обећање обећајнику, као

повериоцу, да ће извршити престацију кориснику (бенефицијару).

Када je реч о општим условима настанка уговора, уговор у корист трећег такође подразумева

постојање способности уговарања страна уговорница, њихову сагласност воља уз присутну намеру

(animus contrahendi), предмет и каузу уговора и, евентуално, законом или уговором одређену

форму.

У литератури ce обично наводи да обећајник (стипулант, промисар) мора имати неки интерес за

закључење таквог уговора, a тај интерес je најчешће имовински, али може бити и само моралне

природе.

Из самог појма уговора видели смо да обећалац (промитент) преузима обавезу према другом

уговарачу (стипуланту, промисару, обећајнику) да ће извршити одређену престацију у корист

трећег лица (бенефицијара, дестинатера, корисника). To значи да корисник не може бити

уговорна страна, односно корисник, као треће лице, не учествује у креирању и закључењу

уговора, али давањем свог пристанка добија користи из тако уговорене облигације. За настанак те

облигације није неопходна сагласност корисника. За пуно дејство уговора у корист трећег

довољно je и ћутање трећег, јер оно у овом случају значи пристанак. Пошто треће лице, односно

корисник није уговорна страна, на њега ce не односи захтев за поседовање пословне способности.

Корисник може бити и лице лишено пословне способности, лице над којим je продужено

родитељско право, малолетник, чак и зачетак. Корисник мора бити одређено или одредиво лице,

јер у супротном, уговор између повериоца и дужника може бити пуноважан, али то свакако неће

бити уговор у корист трећег.

3. Дејства уговора у корист трећег

Дејство једног уговора личи на двосмерну дуж која представља графички приказ узајамности

Docsity.com

односа повериоца и дужника, што je најлакше уочљиво у двостранообавезним уговорима.

Међутим, дејство уговора у корист трећег одступа од уобичајене слике и одговара

једнакостраничном троуглу, при чему je свака страница двосмерна. Облигација је заснована

уговором у корист трећег специфична пo свом дејству, јер подразумева троструки правни однос, и

то између:

a) обећајника (стипуланта) и обећаоца (промитента);

б) обећајника (стипуланта) и корисника (бенефицијара);

в) обећаоца (промитента) и корисника (бенефицијара).

а) Однос између обећајника (стипуланта) u обећаоца (промитента). - To je класичан облигациони

однос створен уговором. Стипулант и промитент су уговорне стране повезане каузалним

обећањем; њих везује узајамност. За њихов однос je битна ваљана кауза (да постоји, да je

могућна и допуштена). Код нас се уобичајено преводи као однос покрића или однос обезбеђења,

иако je право значење сразмерно покриће. Израз сразмерно покриће управо осликава узајамност,

односно каузалност односа који влада у овој основној облигацији између стипуланта и промитента.

Отуда и правило да уколико треће лице, дакле корисник, одбије да прими извршење, то право

непобитно припада стипуланту. Стипулант то право извлачи из саме каузе уговора.

б) Однос између обећајника (стипуланта) u корисника (бенефицијара). - Између ова два лица

постоји неки претходни однос, који представља објашњење мотива ступања у уговорни однос,

односно стварање облигације између стипуланта и промитента. Taj претходни однос објашњава

мотив стипуланта да постане промитентов поверилац, при чему промитент може имати сасвим

другу врсту мотива за ступање у облигациони однос према стипуланту. Каузално обећање

промитента према стипуланту може бити засновано на интересу друге врсте, пa тиме и мотиву

друге врсте, у односу на мотив који има стипулант према бенефицијару. To даље значи да постоји

нека претходна кауза између стипуланта и бенефицијара, која je различита у односу на каузу

самог уговора у корист трећег. Што ce тиче самог уговора у корист трећег, тај каузални однос

између стипуланта и бенефицијара правно je ирелевантан и он представља њихов интерни однос,

који пак може бити правно релевантан са становишта неког другог извора облигација. Правни

однос између стипуланта и бенефицијара може бити заснован на различитим врстама каузе:

намирење дуга (causa solvendi);. давање кредита (causa credendi); давање поклона (causa

donandi); накнада штете; поравнање и сл. Taj однос открива висину вредности извршене промене

у имовини стипуланта, односно бенефицијара. Ta ранија промена у status quo-у грађанских

субјективних права између стипуланта и бенефицијара јесте разлог закључења уговора у корист

трећег. Кауза тог интерног односа била je покретачка сила за формирање каузе уговора у корист

трећег. Двострука кауза je подобна и да држи јединство два повериоца. Стипулант (обећајник) је

примарни поверилац, те су његова права према обећаваоцу (промитенту) у одређеној мери шира у

односу на права корисника (бенефицијара), као секундарног повериоца. Отуда стипулант може

изменити или у целини опозвати уговорену корист за трећег (бенефицијара), али до тренутка када

трећи изјави да прихвата (акцептира) обећану престацију. Али ако je уговорено да ће промитент

Docsity.com

извршити оно на шта ce обвезао у корист трећег тек после смрти стипуланта, стипулант може,

будући да je уговарач, све до тренутка делације, пa и у свом завештању да опозове корист коју je

уговорио за трећег, осим ако из тог уговора или из околности случаја не произлази што друго.

Право на опозив je лично право стипуланта и није подобно за наслеђивање, нити за вршење од

стране поверилаца стипуланта, под претпоставком да нешто друго није предвиђено самим

уговором у корист трећег, односно стипулантовим завештањем.

в) Однос обећаоца (промитента) u корисника (бенефицијара). - Бенефицијар je, иако у извесном

смислу секундарни поверилац, свакако, поверилац промитента. Бенефицијар се у свом праву на

захтев према промитенту користи каузом која постоји између стипуланта и промитента, a не

каузом коју сам „има" у односу са стипулантом. Суштина односа између бенефицијара и

промитента заснива се на „позајмљеној" каузи. Отуда и право бенефицијара да, иако није

уговорна страна, непосредно захтева испуњење престације од промитента, јер je то право

утемељено каузалним односом између самих уговарача. Управо зато што се служи „позајмљеном",

a не „својом" каузом, право бенефицијара ограничено je садржином уговора и свим његовим

евентуалним модалитетима које су поставили стипулант и промитент. Последице чињенице

„позајмљене" каузе видљиве су и на плану могућности истицања приговора које промитент може

да стави бенефицијару. Промитент може да стави бенефицијару све перемпторне и дилаторне

приговоре које je могао да стави и стипуланту. Taj узрочно-последични однос који производи

„позајмљена" кауза најуочљивији je у приговору неиспуњења уговора. Промитент не може

бенефицијару да истакне оне приговоре које има из других облигационих односа са стипулантом,

a које би могао да искористи према самом стипуланту. Уговором у корист трећег се између

бенефицијара и промитента успоставља облигациони однос у коме промитент заузима положај

дужника, a бенефицијар положај повериоца. To даље значи да уколико дужник постане поверилац

свог повериоца, може се пo испуњењу законских услова извршити пребијање онога што потражује

од свог повериоца са оним што овај потражује од њега. To овлашћује промитента да истакне

компензациони приговор према бенефицијару из неког њиховог (посебног) облигационог односа.

Уговор у корист трећег je уговорна облигација која je сложенија у односу на друге. Ta сложеност

њене структуре произлази из чињенице двоструке каузе и двоструког поверилачког односа који ce

ту јавља. При том, сложености доприноси и „позајмљивање" каузе у односима бенефицијара, као

секундарног повериоца, и промитента, a та „трансплантација" ce односи на каузални однос

стипуланта и промитента, при чему ce стипулант према бенефицијару јавља као „донатор". Уговор

у корист трећег покреће и питање једне од битних карактеристика уговора и облигације коју он

ствара, a то je принцип релативности, односно принцип дејства inter partes. Све то, очигледно,

покреће низ теоријских питања у вези са правном природом ове специфичне уговорне облигације.

4. Правна природа утовора у корист трећег

Сложеност покренутих питања уговора у корист трећег условила je и различита теоријска

Docsity.com

схватања о суштини његове правне природе. Ta схватања крећу ce у широком спектру - од поља

уговорних облигација, преко других извора облигација, све до схватања потпуне посебности

природе облигације коју ствара уговор у корист трећег. Разликују ce четири теоријска погледа:

теорија понуде; теорија пословодства без налога (negotiorum gestio); теорија једностране изјаве

воље; теорија sui generis.

1) Теорија понуде чврсто стоји на становишту одбране принципа релативности облигације.

Основни проблем je што ce појављује треће лице, и то у улози повериоца, што je у извесном

смислу contradictio in adjecto. Према основном правилу релативности облигације, треће лице ce

не може јавити ни у својству дужника, нити у својству повериоца. Taj проблем ce разрешава тако

што после закључења уговора иамеђу стипуланта и промитента, стипулант чини понуду трећем

лицу да му своје право из уговора с промитентом једноставно цедира, пренесе. Прихватањем те

понуде, треће лице постаје бенефицијар, али то уједно значи да je настао још један уговор,

уговор између стипуланта и бенефицијара. Зато би ce ово схватање могло означити и као теорија

два уговора.

Позитивна страна оваквог објашњења правне природе уговора у корист трећег јесте што ce креће у

оквиру уговорних института, тј. уговора као извора облигација. С друге стране, ово схватање није

у стању да објасни управо основне специфичности облигације која настаје оваквим уговором. To

je, пре свега, чињеница да треће лице, и без изјаве воље, стиче поверилачко својство, односно

непосредно право да захтева испуњење чинидбе од дужника (промитента), a то не проистиче из

овог схватања.

2) Teopuja negotiorum gestio види стипуланта у улози пословође без налога, сматрајући да

стипулант узима на себе заступање трећег. Стипулант заступа интересе трећег код промитента, и

то без овлашћења.

Таквим схватањем отклања се приговор нужности постојања другог уговора и гашења понуде

услед смрти стипуланта. Али ова теорија напушта хоризонт уговора као извора облигација и

окреће се другом извору облигација - пословодству без налога, односно незваном вршењу туђих

послова. Одговори се не траже унутар поља где се питања и постављају, a то je поље уговорних

облигација, већ се одговор очекује из суседног извора облигација, што, представља системску

грешку. Ова теорија није у стању да усклади објашњење одређених правних последица које се

јављају приликом незваног вршења туђих послова, односно уговора у корист трећег. Ово схватање

своди стипуланта, као примарног повериоца у уговору у корист трећег, на ранг незваног вршиоца

туђих послова, чиме негира суштину односа између стипуланта и бенефицијара, a она je најчешће

заснована на неком претходном уговорном односу. Ни ова теорија не успева да пружи убедљив и

конзистентан одговор на питање: одакле потиче бенефицијарово поверилачко својство, односно

његово право да захтева испуњење престације одмах пo закључењу уговора између стипуланта и

промитента?

3) Teopuja једностране изјаве воље полази од тога да се уговор у корист трећег заснива на

једностраном обвезивању, односно на једностраној изјави воље као посебном извору облигација.

Docsity.com

Према овом схватању, уговор у корист трећег подразумева два извора облигација, један je уговор,

a други једнострана изјава воље. Стипулант и промитент закључују уговор, после чега следи

једнострана изјава воље промитента да ће извршити престацију у корист бенефицијара, чиме ce

заокружују сви елементи који су нужни за настанак и дејство уговора у корист трећег.

И овој теорији ce може ставити исти начелан приговор као и претходној, јер ce одговори не траже

унутар уговорног поља, где ce, уосталом, питања и постављају, већ ce одговор очекује из другог

извора облигација. Ова теорија није у стању да пружи задовољавајући одговор на питање: како je

могућ опозив уговорене престације од стипуланта када ce промитент обвезао према бенефицијару

путем једностране изјаве воље?

4) Теорија sui generis заузима становиште да уговор у корист трећег не треба да буде објашњен

помоћу других, већ постојећих установа и категорија. Taj уговор треба схватити као уговор

посебне врсте, односно као уговор који je потпуно самосталан, с „правом" на посебно место у

објашњењу његове правне природе. Истиче ce да je право бенефицијара непосредно и да

произлази из самог уговора између стипуланта и промитента, a то није могла да објасни ниједна

друга теорија. За настанак поверилачког својства бенефицијара није потребан неки посебан акт,

тако да je у питању један правни однос sui generis.

113. ОБЕЋАЊЕ РАДЊЕ ТРЕЋЕГ ЛИЦА

Уговори на терет трећих лица нису били допуштени ни у минулим временима, нити данас.

Супротно решење би значило негирање два основна принципа уговорног права: приватне

аутономије и каузалности обећања. Уговор je садејство два каузална обећања која се стапају у

јединствену каузу. Ако би се трећем, који уопште није учествовао у уговору, дакле, није дао

никакво обећање, наметнула каква обавеза, онда једноставно не постоји каузална веза између

„повериоца" и таквог „дужника" (трећег лица).

Проблем могућности обухватања трећих лица путем уговорне облигације, будући да се таквом

облигацијом не могу наметати обавезе трећим лицима, има још један вид, a то je обећање радње

трећег.

Појам

Уколико неко лице да обећање другом да ће трећи извршити какву престацију у његову корист,

дакле у корист другог, тиме ce ствара облигација чија природа, у смислу облигације циља или

средства, непосредно зависи од садржине обећања. Такав уговор, односно тако настала

облигација, везује само уговараче, не и трећег; она обавезује уговорну страну која je дала

обећање (обећаваоца) да предузме сва разумна, сврсисходна и, допуштена чињења која би, у

конкретним околностима, требало да доведу до реализације обећања, односно до добровољног

Docsity.com

извршења радње од трећег лица. Уколико трећи не изврши радњу коју je обећавалац уговорио с

другом уговорном страном, поставља ce питање: да ли je обећавалац одржао обећање или не?

Одговор на то питање зависи од питања: какво je обећање у конкретном случају дато? Јер

обећавалац може да обећа престацију трећег без неке ограде, или уз ограду да ће ce само заузети

код трећег да ce овај обавеже на неко чињење или нечињење. У складу с тим, могућне су две

правне ситуације:

1) Ако je обећање учињено без икакве ограде, то je облигација циља и уколико циљ није

остварен, односно уколико трећи није извршио од (обећаваоца) обећану престацију, јасно je да

обећавалац није испунио обећање, што води његовој одговорности за причињену штету своме

сауговарачу.

2) Ако je обећавалац своме сауговарачу обећао искључиво заузимање код трећег како би овај

последњи испунио неку престацију, реч je о облигацији средства, али и тада су могућне две

правне ситуације:

a) уколико je обећавалац учинио све што je разумно и примерено у конкретном случају како би

убедио трећег да изврши престацију, обећање je испунио, тј. извршио je своју утоворну обавезу;

б) уколико није успео да приволи трећег, али није учинио потребно залагање, значи да није

испунио обећање, тј. није испунио уговорну обавезу, што повлачи уговорну одговорност -

обећавалац ће одговарати за штету коју због тога трпи његов сауговарач.

Одговорност обећаваоца ће зависити од тумачења уговора, при чему je питање каузе,

незаобилазно. Зашто су ce уговарачи обавезали: да би ce постигао дати циљ или су у свој уговор

унели и дашак алеаторности у погледу исхода, тиме што ће ce обећавалац само заузети код трећег

да би га убедио у извршење престације? To je questo facti, које ће у случају спора ценити суд и, у

зависности од околности случаја, може досудити накнаду причињене штете због неиспуњења

уговора, где би ce обећавалац појавио у улози дужника, a његово сауговарач у улози повериоца.

Закон предвиђа да обећање учињено другом да ће трећи нешто учинити или пропустити, трећег не

обавезује, a обећавалац одговара за штету коју би други претрпео због тога што трећи неће да се

обавеже или да изврши, или пропусти одређену радњу, с тим да обећавалац неће одговарати ако

je другом обећао да ће се само заузети код трећег да се овај обавеже да нешто учини или

пропусти, a у томе није успео и поред свег потребног залагања.

114. ПОСЕБНА ДЕЈСТВА ТЕРЕТНИХ УГОВОРА (УОПШТЕ)

Приликом анализе правне природе уговорних облигација објашњено je обавезујуће дејство

уговора. У процесу стварања уговора обе стране су усагласиле своје интересе и изјавама воље

утврдиле своја права и обавезе, те на тај начин уредиле своје конкретне односе, исто као што

закон уређује апстрактне односе између правних субјеката. Уговарачи су, донели посебан закон с

дејством inter partes, дакле lex contractus који важи за њих, и зато морају поштовати своје

обавезе, односно права супротне стране: уговори се морају поштовати - pacta sunt servanda.

Docsity.com

Каузалност обећања je у теретним уговорима посебно истакнута. Ту је древни принцип do ut des,

односно узајамност обећања мерљива како квалитативно, тако и квантитативно. Теретни уговори

подразумевају двострану обавезност, њихова кауза једноставно подразумева одређени степен

узајамности чак и када она није посебно уговорена, односно у уговору прецизирана. Могуће je да

се странке, у оквиру своје приватне аутономије, споразумеју да ће се на њихов облигациони однос

применити сужена или проширена правила о дејствима уговора у односу на законска правила, a

под одређеним условима чак могу и искључити њихову примену. Уколико не уговоре што друго, на

њихов однос ће се применити диспозитивна законска правила.

Теретни уговори се заснивају на поштовању начела еквивалентности престација, a то начело се

штити посебним правним инструментима. Тих инструмената има неколико.

Прва група има заједнички назив: одговорност за недостатке, односно обавеза заштите, јер штити

узајамност давања у самом квалитету. Ta обавеза заштите се манифестује у двострукој

одговорности за:

1. правне и

2. фактичке (физичке) недостатке.

Другу групу инструмената обједињава заштита еквивалентности престација у погледу квантитета

узајамних давања, a ту спадају:

1. прекомерно оштећење;

2. промењене околности и

3. зеленашки уговори.

115. ОДГОВОРНОСТ ЗА ПРАВНЕ НЕДОСТАТКЕ (појам и врсте евикције, услови одговорности,

реституција, накнада штете, уговорна модификација правила о одговорности и престанак права)

Још je у римском праву, постојала обавеза продавца да купцу обезбеди мирну државину ствари.

To je, поред осталог, подразумевало и понашање продавца после предаје ствари, које je уперено

на остварење мирне државине купца све до истека времена за одржај. Ако треће лице има правне

аспирације према купцу у погледу прибављене ствари, a то значи да трећи поднесе тужбу или

посесорни интердикт против купца и оспори му државину или употребу ствари која je била

предвиђена уговором о продаји, купац ће позвати продавца да ce умеша у спор на његовој страни.

Aко, и поред тога, купац (и продавац) изгуби спор, ако буде побеђен у спору, продавац je

одговоран купцу за тај правни недостатак, односно за евикцију и дужан je да купцу изврши

повраћај двоструко увећане цене.

Кауза теретних уговора подразумева обећање преноса одређеног права, као и обећање фактичког

преноса државине објекта уговорне облигације. Преносилац треба да одржи двоструко обећање:

пренос одређеног права и мирну и корисну државину датог објекта облигације. Преносилац својим

каузалним обећањем гарантује да je садржина предметне облигације управо онаква како je то

одређено при закључењу датог теретног уговора.

Docsity.com

1. Евикција

Евикција je правно узнемиравање прибавиоца којим неко лице истиче своје право на ствари које

je постојало пре прибавиочевог стицања, a за које право, при закључењу уговора с накнадом,

прибавилац није знао, односно није дао свој пристанак на такво ограничење. Преносилац одговар

аза правне недостатке испуњења, што значи да je дужан да штити прибавиоца од права и захтева

трећих лица којима би његово право било искључено или сужено.

Правно узнемиравање могао би да врши и сам преносилац, пa ce заштита од евикције, састоји у

дужности преносиоца да ce уздржи од таквих аката, јер ће у супротном сносити последице због

повреде облигације нечињења. Евикција ce најчешће састоји из посесорног захтева трећег према

прибавиоцу, којим он захтева делимично или потпуно одузимање државине ствари од прибавиоца.

Евикција ће чак постојати и ако прибавилац није морао да преда ствар у државину трећег, али

зато што ју je задржао пo неком другом основу, нпр. услед конфузије, јер je постао универзални

сукцесор тужиоца.

Узнемиравање које се не заснива на одређеном праву, тј. фактичко узнемиравање не спада у круг

случајева који покрива институт евикције. Фактичко узнемиравање (нпр. противправно одузимање

ствари, неовлашћен пролазак кроз непокретност) најефикасније се може заштитити посесорним

(државинским) тужбама.

Узнемиравање се мора заснивати на неком праву, пa се поставља питање правне природе тог

права, односно да ли je реч о релативном или апсолутном праву или пак о обе врсте права?

Правни недостатак мора бити такав да постоји основана опасност да прибавилац буде лишен

државине ствари било у целини, било делимично, трајно или привремено. Лишавање државине

ствари лица које има државину (прибавилац), a које није праћено могућношћу државинске

заштите, може значити само једно: противник прибавиоца има неко апсолутно право. У таквом

сукобу апсолутног и релативног права победиће апсолутно право, односно титулар релативног

права, стицалац, биће побеђен (евинциран) у спору, a то je поље примене одговорности за правне

недостатке, односно одговорности за евикцију.

1.1. Врсте евикције

Врсте евикције нису одређене према критеријуму квалитета, већ квантитета, односно врсте

евикције су одређене њеним обимом. Евикција може бити потпуна или делимична. Врсте евикције

су, ако се узме у обзир критеријум да ли je треће лице покренуло спор или није, судска и

вансудска евикција.

Потпуна евикција значи да je стицалац изгубио државину ствари у пуном обиму, у целини. Потпуна

евикција увек je везана за питање права својине, односно увек je реч о томе да преносилац датог

права, без обзира на то да ли je пренос био транслативан или конститутиван, није био власник

Docsity.com

ствари. До потпуне евикције најчешће долази у реивиндикационим споровима, али то није

безизузетно правило.

Делимична евикција јесте ограничавање државине стицаоца на коју он није пристао приликом

закључења уговора с преносиоцем. To би, нпр. био случај када сувласник прода ствар стицаоцу

представљајући да je он једини власник, или када власник прода своју непокретност на којој

одређено лице има право плодоуживања, становања или неку другу службеност, a да то стицалац

није знао, односно на то није пристао. Делимична евикција ће постојати и када трећи претендује

да лиши стицаоца државине у целини, али je стицалац задржи пo неком другом основу, нпр.

исплати хипотекарног повериоца или задржи ствар путем универзалне или сингуларне сукцесије.

Други критеријум поделе зависи од чињенице да ли je треће лице покренуло судски спор против

стицаоца истичући неко своје право према прибављеној ствари и тада je реч о тзв. судској

евикцији. Уколико je стицалац сазнао за право трећег, при чему трећи није покренуо одговарајући

поступак, посреди je вансудска евикција. Ова подела има значаја на почетак и дужину трајања

рока у оквиру кога стицалац може захтевати заштиту од преносиоца.

1.2. Услови одговорности

Преносилац ће бити обавезан да стицаоцу пружи заштиту, односно биће одговоран само у случају

ако ce испуне услови који су имплицитно садржани у самом појму евикције. Ти услови

одговорности преносиоца су следећи:

1) да узнемиравање стицаоца није фактичко, већ правно;

2) правни недостатак мора постојати у тренутку закључења уговора;

3) савесност прибавиоца;

4) благовремено обавештавање преносиоца.

1. Правно узнемиравање. - У случају фактичког узнемиравања не може бити речи о евикцији, јер у

таквим случајевима постоје посебне врсте заштите. Да би посреди била евикција, узнемиравање

стицаоца ce мора заснивати на вршењу свога права од стране трећег лица, нпр. трећи истиче да je

он власник ствари, или да има плодоуживање на ствари, или право становања у предметној кући и

сл. Подразумева ce да ни преносилац не сме да узнемирава прибавиоца ни правно, нити,

фактички.

Правило je да стицалац може да трпи правно узнемиравање на два начина: путем тужбе или

приговора.

Узнемиравање путем тужбе догодиће ce када je стицалац у поседу ствари, a трећи покушава да

његову државину оспори у потпуности или делимично, нпр. својинском тужбом тражи предају

ствари, или конфесорном тужбом захтева заштиту службености.

Ако трећи држи ствар, a стицалац подигне тужбу којом тражи повраћај ствари, нпр.

реивиндикацијом, пa трећи истакне приговор да je он прави власник ствари или да има право да

je задржи пo другом основу, онда такође постоји одговорност преносиоца за евикцију. Могуће je

Docsity.com

чак да трећи подигне тужбу против стицаоца, али стицалац задржи ствар пo другом основу, нпр.

стицалац je постао универзални сукцесор правог власника или je власнику уговором о размени дао

другу ствар да би задржао спорну и сл., што значи да и тада постоји одговорност за евикцију.

Ипак, поставља ce питање: да ли евикцију треба схватити још шире, у смислу да одговорност

постоји и без спора - у одсуству како тужбе, тако и приговора.

У римском праву je евикција подразумевала судски спор и губитак парнице од стране стицаоца.

Code civil и српски Грађански законик, правили су разлику у вези с евикцијом између купца који je

платио цену и купца који није платио купопродајну цену; само у другом случају купац није морао

да исплати цену док ce не отклони опасност од евикције. У ствари, требало би пружити заштиту

сваком купцу, без обзира на то да ли je платио цену или не. Сматрамо да није спорно да сваком

купцу треба пружити заштиту од евикције, али наведени став старих законика није неоснован.

2. Правни недостатак мора постојати у тренутку закључења уговора. - Правни недостатак мора

постојати у тренутку закључења уговора, што значи да се недостатак односи на право преносиоца.

У ствари, недостатак се односи на каузу. Преносилац je дао каузално обећање, али се показало да

га није испунио до краја. To je ствар објективне оцене, јер савесност преносиоца није релевантна

за његову одговорност за евикцију. To je логична последица чињенице да je правни недостатак

морао постојати пре стицања, односно морао je постојати пре самог преноса мањкавог права, a та

мањкавост се огледа у стварном праву трећег које je овај имао већ према преносиоцу. У тренутку

преноса та правна мана je прешла и на стицаоца.

Иако je (не)савесност преносиоца правно ирелевантна у погледу одговорности за евикцију, она

може бити релевантна за висину накнаде штете.

Једно од значајних питања јесте: да ли стицалац може захтевати заштиту од евикције и у односу

на претходника преносиоца? Може се, догодити да из неких разлога, није могуће добити заштиту

непосредно од преносиоца, a правни недостатак je постојао и у тренутку када je то право стицао

сам преносилац, односно када je преносилац био стицалац. Ha ово питање треба дати позитиван

одговор, јер узрок правног недостатка потиче од претходника преносиоца. Међутим, ту се сада

јавља проблем начина остварења ове заштите у односу на претходника преносиоца, јер постоје

два правна пута, један je посредан, a други непосредан.

Посредни начин произлази из општег овлашћења повериоца да врши права свог инсолвентног

дужника. Овај пут није сасвим повољан за повериоца, (стицаоца), из разлога што све што

поверилац постигне својом активношћу у погледу вршења права улази у имовину дужника

(преносиоца) и служи за сразмерно намирење свих осталих поверилаца инсолвентног дужника. To

значи да ниједан поверилац, пa ни стицалац, не може да намири своје потраживање у целини.

Непосредни начин подразумева подношење захтева према претходнику преносиоца. Његова

предност je у томе што директна тужба обезбеђује да ће ce сви њени позитивни имовински ефекти

односити само на имовину тужиоца, дакле стицаоца. Право на непосредну тужбу заснива ce на

претпоставци да je преносилац прећутно пренео на стицаоца и све тужбе које постоје поводом

ствари која чини предмет уговора, дакле, и тужбу за заштиту од евикције. Право на непосредну

Docsity.com

тужбу произлази из узрочности.

3. Савесност прибавиоца. - Савесност прибавиоца je битан услов за покретање механизма заштите

од евикције. Савесност прибавиоца подразумева да он у време закључења уговора није знао ни

могао знати за правни недостатак, нити je пристао на њега, јер у супротном прибавилац неће

имати право на заштиту од евикције.

Савесност, односно несавесност прибавиоца може бити од значаја за праве последице евикције, у

смислу губитка права на накнаду штете.

4. Благовремено обавештавање преносиоца. - Благовремено обавештавање преносиоца значи да je

стицалац благовремено обавестио преносиоца о правном узнемиравању. После благовременог

обавештавања преносилац je дужан да употреби сва правна средства, материјалноправна (нпр. да

изнесе све доказе) и процесна (нпр. да уложи одговарајуће приговоре), у циљу одбијања захтева

трећег лица.

Правно узнемиравање се најчешће чини тужбом, тако да je прибавилац дужан да преносиоца, без

одлагања, обавести о поднетој тужби. Благовремено обавештавање преносиоца има као последицу

његову дужност да се умеша у спор на страни преносиоца. Међутим, неблаговремено

обавештавање преносиоца нема као последицу његово ослобођење од одговорности за евикцију.

Ослобођење од одговорности могло би се догодити само уколико би преносилац доказао да би, да

je благовремено био обавештен, спречио остварење правних претензија трећег лица. Ослобођење

од одговорности за евикцију уследило би и у случају да преносилац докаже да je спор изгубљен

кривицом стицаоца. У осталим случајевима преносилац одговара прибавиоцу за евикцију.

Поред судског узнемиравања, могуће je да, према околностима случаја, постоји оправдани страх

прибавиоца од евикције. У таквом случају прибавилац може да поднесе тужбу за утврђење против

трећег који je предузео и вансудске, али свакако правне, претензије према стицаоцу и о томе да

обавести преносиоца. Преносилац je и у таквим случајевима, под претпоставком испуњења

осталих услова, обавезан да се умеша на страни прибавиоца.

Постоји и ситуација када се прибавилац може позвати на евикцију и без обавештавања

преносиоца, чак и без спора. To je случај када je право трећег лица очигледно, пa je прибавилац

признао тако основано право трећег. A уколико je стицалац исплатио трећем одређени износ

новца да би овај одустао од свог очигледног права, преносилац се може ослободити одговорности

за евикцију уколико стицаоцу накнади исплаћено и накнади евентуално претрпљену штету.

Поставља се и питање да ли je преносилац, пошто се умеша у спор на један или други начин,

дужан да докаже своје право и својом интервенцијом учини своје право евидентним, или je

довољно да тужба трећег буде одбијена зато што тужилац није успео да, због терета доказивања

којим je оптерећен, докаже своју тврдњу? Такви случајеви подразумевају две ситуације: када je

поднета тужба од трећег лица и када je прибавилац поднео тужбу за утврђење.

1. Aко je треће лице поднело тужбу, биће довољно да тужба буде одбијена, јер на тај начин

престаје правно узнемиравање и треба сматрати да je преносилац удовољио захтеву прибавиоца,

односно стицаоца.

Docsity.com

2. Aко je тужбу поднео сам прибавилац, мешање преносиоца може довести до усвајања тужбеног

захтева и тиме се одговорност преносиоца дефинитивно гаси. Уколико спор буде изгубљен,

активира се преносиочева одговорност за евикцију. Али, могућно je да спор буде окончан из

процесних разлога без мериторне одлуке, у ком случају ће одговорност преносиоца и даље

латентно постојати, у смислу да поновно подношење тужбе (поново) обавезује преносиоца на

мешање на страни прибавиоца.

1.3. Правне последице евикције

У зависности од њеног обима, евикција може произвести различите правне последице.

Када je реч о потпуној евикцији, уговор између преносиоца и прибавиоца престаје пo сили закона,

ipso iure. Пошто je до раскида уговора дошло пo сили закона, судска одлука може имати само

декларативно дејство, a прибавилац има право на накнаду претрпљене штете.

Уколико je посреди делимична евикција, дакле умањење или ограничење права стицаоца, он

може пo свом избору уговор раскинути или захтевати сразмерно снижење своје обавезе, нпр.

цене. И у овом случају стицалац има право на накнаду претрпљене штете услед (делимичне)

евикције.

Стицалац може захтевати раскид уговора и накнаду штете и у случају када преносилац не удовољи

захтеву стицаоца да у разумном року ослободи ствар од права или претензија трећег лица, тако да

се сврха утовора не може остварити. При закључењу теретног уговора странке рачунају на

извршење обавезе друге стране управо како je то и уговорено.

Савесност, односно несавесност прибавиоца може бити од значаја за праве последице евикције.

Уколико je, у тренутку закључења уговора, стицалац био свестан могућности да му ствар буде

одузета, или да његово право буде смањено или ограничено, он ће имати право на повраћај своје

престације, или на њено умањење, али неће имати и право на накнаду штете.

2. Реституција

Aко дође до раскида уговора, преносилац je дужан да изврши реституцију, јер оно што je примио

сада држи без правног основа, без каузе. Стицалац je обавезан да изврши повраћај пуне

престације коју je примио и не може приговарати да je, нпр. ствар у међувремену изгубила од

вредности те да треба да дође до сразмерног умањења цене. У случају делимичне евикције,

уколико уговор опстане, доћи ће и до делимичне, односно сразмерне реституције, нпр. сразмерно

снижење цене.

3. Накнада штете

Реституција и накнада штете иду, пo правилу, паралелно када je у питању евикција. Изузетак je

Docsity.com

само у случају несавесности стицаоца, јер тада право на накнаду штете бива искључено. У свим

осталим случајевима стицалац има право на надокнаду целокупне претрпљене штете: у вези с

трошковима закључења уговора; трошковима извршења уговора; питањем плодова ствари;

трошковима парничног поступка; умањењем имовине стицаоца до којег je дошло услед евикције и

спречавање увећања имовине стицаоца до кога би извесно дошло да није било евикције.

Савесност преносиоца може бити од значаја у смислу да она утиче на висину накнаде када je

ствар променила своју вредност. Уколико je вредност ствари порасла од тренутка закључења

уговора до тренутка евикције, несавесни преносилац биће дужан да стицаоцу надокнади разлику,

јер je, у ствари, реч о превари.

4. Уговорна модификација правила о евикцији

Правила о евикцији су диспозитивне природе. To значи да приватна аутономија уговарача обухвата

и право да ce одговорност за евикцију искључи, из чега следи да та правила могу бити како

ублажена, тако и пооштрена. Да би уговорне модификације законских правила о евикцији биле

пуноважне, нужно je поштовање начела савесности и поштења. Ако je у време закључења уговора

преносилац био упознат с недостатком, или му он није могао остати непознат, уговорне клаузуле о

ограничавању или искључењу одговорности за евикцију биће ништаве. Смисао одредаба о заштити

од евикције несумњиво упућује и на то да ce преносилац мора уздржати не само од фактичких већ

и од правних узнемиравања у односу на другу уговорну страну, тако да би клаузула уговора која

би ограничавала право на заштиту од евикције искључиво према трећим лицима, будући противна

добрим обичајима,била ништава.

У круг одговорности преносиоца за евикцију улазе и посебна јавноправна ограничења која

стицаоцу нису била позната, a којих je преносилац био свестан, или je знао да ce могу очекивати,

a то није саопштио стицаоцу.

У случају несавесности стицаоца који je знао за правни недостатак, али je, и поред тога,

инсистирао на клаузули о пооштравању одговорности преносиоца, неће имати посебне

привилегије на основу уговорних одредаба, пa ни право на накнаду штете, али ће имати право на

повраћај датог, јер би ce супротно решење противило правилима о неоснованом обогаћењу.

Ако би посреди био алеаторни уговор, односно уговор који je претежно алеаторне природе,

клаузуле о умањењу или искључењу одговорности за евикцију имале би своје пуно дејство, јер je

прибавилац пристао на такав ризик.

5. Престанак права

Стицалац je у теретном уговору дужан да упозна преносиоца с правним претензијама трећих лица,

a преносилац je тада дужан да ce умеша на страни стицаоца. Стицалац има дужност да

благовремено обавести преносиоца o правном узнемиравању, јер у супротном може наступити

Docsity.com

губитак права на заштиту од евикције. Престанак стицаочевог права на заштиту мирне државине

зависи од чињенице да ли je треће лице покренуло спор против стицаоца (тзв. судска евикција)

или није (тзв. вансудска евикција).

Уколико je у питању судска евикција, a стицалац je позвао преносиоца да се умеша у спор, право

стицаоца ће се угасити истеком рока од шест месеци, и то пo правноснажном окончању спора. У

случају вансудске евикције право стицаоца се гаси истеком једне године од сазнања за постојање

права трећег лица. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:12

116. ОДГОВОРНОСТ ЗА МАТЕРИЈАЛНЕ (ФИЗИЧКЕ) НЕДОСТАТКЕ (појам физичког недостатка, услови

одговорности, дејства заштите, правне последице, рокови, одступања од законских правила о

заштити у случају физичких мана)

1. Појам

Преносилац у теретном уговору одговара за материјалне недостатке ствари које je она имала у

часу преласка ризика на стицаоца без обзира на то да ли je био савестан, односно да ли му je

чињеница постојања недостатака била позната, a одговара и за оне материјалне недостатке који

се појаве после преласка ризика на стицаоца, уколико су последица узрока који je постојао пре

тога.

Docsity.com

Каузално обећање прибавиоца je било мотивисано употребном вредношћу ствари. При

купопродаји, нпр. купац je исплатио цену продавцу да би могао да користи купљени аутомобил

BMV, који подразумева одређене спортске особине (убрзање, брзину, сигурност и удобност).

Уколико се машина гаси при наглом додавању raca, очигледно постоји неки физички недостатак

за такву врсту возила, јер оно не може да се употреби према својој намени. Као што je

одговорност за евикцију један вид заштите начела еквивалентности престација, дакле и саме

каузе, тако je и одговорност за физичке недостатке само други вид заштите истих тих начела и

установа које постоје у двостраним уговорима. Правила о материјалним недостацима налазе се у

грађанскоправним прописима у оквиру регулисања уговора о (купо)продаји, као

најкарактеристичнијем теретном уговору, али се mutatis mutandis примењују и на друге онерозне

утоворе.

2. Услови

Преносилац ће одговарати стицаоцу (прибавиоцу) за материјалне (физичке) недостатке ствари под

одређеним условима:

a) постојање недостатка (мане);

б) скривеност;

в) постојање мане у тренутку преноса права;

г) благовремено обавештавање.

Одговорност преносиоца подразумева кумулативност наведених услова.

a) Постојање недостатка. - Основна претпоставка преносиочеве одговорности јесте постојање

материјалног недостатка, тј. физичке мане ствари. Недостатак постоји ако ствар не одговара

просечном начину употребе такве врсте ствари, односно ако ce ствар не може користити на

уобичајени начин, с једне, и ако ce не може употребљавати на начин како je то одређено

уговором између преносиоца и стицаоца, с друге стране.

Материјални недостаци су недостаци који ce реперкутују на саму каузу уговора. Кауза пре свега

зависи од намере странака, али и од одређених објективних елемената које подразумева сваки, a

посебно теретни уговор. Из тога ce може закључити да су правно релевантни само знатнији

недостаци, јер само они могу утицати на каузу уговора. Незнатан (мали) материјални недостатак

не узима ce у обзир. У случају спора суд ће утврдити као questo facti да ли je у питању такав

недостатак који утиче на каузу уговора, односно да ли je мана знатнија. При оцени правне

релевантности недостатка мора се водити рачуна о свим релевантним чињеницама, јер у једном

случају, у основи, исти недостатак може бити знатан, a у другом не.

Према ЗОО-у, материјални недостаци постоје:

ако ствар нема потребна својства за њену редовну употребу или за промет;

ако ствар нема потребна својства за нарочиту употребу за коју je стицалац набавља, a која je била

позната преносиоцу, или му je морала бити позната;

Docsity.com

ако ствар нема својства и одлике које су изричито или прећутно уговорене, односно прописане;

када je преносилац предао ствар која није саобразна узорку или моделу, осим ако су узорак или

модел показани само ради обавештења.

Ове законске одредбе потврђују став да суд, при оцени правне релевантности материјалног

недостатка, мора да познаје теорију каузе.

б) Скривеност недостатка (мане). - Прибавилац треба да прегледа ствар коју стиче, и то са

уобичајеном пажњом. Преносилац одговара прибавиоцу и за видљиве и за скривене недостатке

ствари, али под различитим условима.

Преглед с потребном пажњом ће открити видљиве недостатке, тј. мане ствари, нпр. физичка

оштећења, недопуштено одступање од уговореног квалитета. Прибавилац je дужан да примљену

ствар прегледа на уобичајени начин, јер за недостатке „који свакоме у очи падају, није дужан

нико јемствовати, осим ако je нарочито у уговору назначено, да ствар баш никаква недостатка ни

бремена нема". Aко je мана видљива, претпоставља се да je стицалац на њу пристао. Уколико

преглед ствари подразумева и одређено стручно знање, прибавилац у уговору у привреди,

односно у трговинском праву, треба да обезбеди и основни преглед који ће обавити стручњаци

одговарајуће струке, нпр. машинског инжењера у фабрици који ће руководити радом прибављене

машине.

У пракси je неупоредиво више спорова када je реч о скривеним недостацима ствари. Када се

после пријема ствари од прибавиоца покаже да она има неки недостатак који се није могао

открити уобичајеним прегледом приликом преузимања, реч je о скривеном недостатку (мани)

ствари. У таквом случају прибавилац je дужан да о недостатку обавести преносиоца. Преносилац

одговара за материјални недостатак без обзира на своју савесност, односно без обзира на то да ли

je знао за постојање недостатка. Његова савесност не утиче на основ његове одговорности, али

утиче на висину одговорности, односно утиче на досуђивање накнаде штете.

в) Постојање мане у тренутку преноса права. - Тренутак преноса права путем уговора није исти у

свим правима. У нашем праву преносилац одговара за материјалне недостатке ствари, без обзира

на своју савесност, односно несавесност, које je она имала у тренутку преласка ризика на

прибавиоца. Начелно, преносилац одговара за оне недостатке који су постојали у време док je

ствар била у његовој државини. Преносилац одговара и за оне материјалне недостатке који се

појаве после преласка ризика на прибавиоца, али под условом да су последица узрока који je

постојао пре тога.

г) Благовремено обавештавање. - Ако су ствари прегледане у присуству (представника) обе

уговорне стране, прибавилац je дужан да стави примедбе видљивих недостатака одмах, иначе,

губи право које му пo том основу припада. Прибавилац je дужан да обавести преносиоца о

недостацима ствари чим je, пo редовном току, могао за њих дознати од својих клијената.

Преносилац ће одговарати и за видљиви недостатак, чак и онај који je лако могао опазити,

уколико je изјавио прибавиоцу да ствар нема недостатака. Прибавилац je дужан да о видљивим

недостацима обавести преносиоца у року од осам дана, a када je реч о трговинским уговорима,

Docsity.com

без одлагања, јер у супротном губи право на заштиту. Обавештавање о недостатку, када су у

питању одсутна лица, подразумева дужност прибавиоца да ближе опише недостатак и позове

преносиоца да прегледа ствари. Сматраће ce да je прибавилац уредно обавестио преносиоца и у

случају када je благовремено послао обавештење преносиоцу препорученим писмом, телеграмом

или на други поуздан начин, a такво обавештење задоцни или уопште не стигне преносиоцу.

Када je реч о скривеном недостатку, преносилац одговара за материјални недостатак ако ra

прибавилац обавести о томе у субјективном року од осам дана, a у трговинским уговорима без

одлагања, јер у супротном преносилац губи право на заштиту. Преносилац неће одговарати за

скривене недостатке који ce покажу пo протеку рока од шест месеци од предаје ствари

(објективни рок), осим ако je уговорен дужи рок.

Преносиочева савесност, односно несавесност утиче на рокове позивања прибавиоца на

материјалне недостатке, јер ако je недостатак био познат преносиоцу, или му није могао остати

непознат, прибавилац не губи право да ce позове на недостатак и у случају када није извршио

своју обавезу да ствар прегледа без одлагања, или обавезу да у одређеном року обавести

продавца о постојању недостатка, као и када ce недостатак показао тек no протеку рока од шест

месеци од предаје ствари.

3. Дејства заштите

Када ce стекну дати услови, и то кумулативно, поставља ce питање каква je садржина, односно

дејство обавезе заштите. Пре него што ce одговори на ово питање, треба имати на уму да

материјални недостаци ремете начело еквивалентности престација, односно погађају саму каузу

уговора. Отуда je јасно да циљ заштите мора бити исправка, односно уравнотежење ових

поремећаја, јер ако то није могуће, није могућ ни опстанак уговора.

Постоје различити правни инструменти који ce могу употребити у том циљу:

дужност преносиоца да на захтев прибавиоца отклони недостатак;

дужност преносиоца да изврши замену манљивих генеричних ствари;

смањење накнаде коју je дао или обећао прибавилац;

раскид уговора;

накнада претрпљене штете.

Свако право поставља одређене услове и пружа одређене комбинације могућности коришћења

наведених правних инструмената, те je, у складу с тим, могуће разликовати два основна система.

1. Први систем има свој основ у римском праву и подразумева могућност примене две тужбе: actio

redhibitoria и actio quanti minoris. Првом тужбом ce захтевао раскид уговора о купопродаји и

повраћај исплаћене цене, односно предате ствари, због скривених мана ствари које су умањивале

њену вредност или умањивале, односно искључивале уобичајену употребу ствари. Друга тужба ce

подизала из истих разлога, али када купац није желео раскид уговора, већ његов опстанак, у ком

случају je имао право на одговарајуће снижење цене. Купац има право опције управо између ове

Docsity.com

две тужбе (или раскид уговора, или опстанак уговора, уз сразмерно умањење цене). Права купца

зависила су од још једне чињенице: савесности, односно несавесности продавца. У случају

савесности продавца, купац je могао да захтева само повраћај исплаћене цене и накнаду трошкова

продаје, али у случају несавесности продавца, купац je имао право на накнаду целокупне

претрпљене штете, и то како у случају раскида уговора, тако и у случају његовог опстанка, уз

право на умањење цене.

2. Други систем ce разликује од првог no томе што стицалац нема ius optionis, јер о опстанку,

односно престанку уговора одлучује суд, узимајући у обзир околности случаја и оговарајуће

правне стандарде. Стицалац je, и у овом систему заштићен одговарајућим правним

инструментима, али их он не може бирати пo својој вољи. До раскида уговора (actio redhibitoria)

може доћи само ако су недостаци такве природе да се или не могу отклонити или битно ометају

употребу ствари, тј. када je реч о великим манама или главним недостацима. Уколико je реч о

обичним манама, односно споредним недостацима, стицалац не може да захтева раскид утовора,

већ само сразмерно снижење цене, поправку ствари или допуну онога што недостаје. Стицалац ће

имати и право на накнаду штете, a њена висина ће зависити од његове савесности, као и у првом

систему.

Српски Грађански законик спада у другу групу, јер ће о начину и обиму одговорности преносиоца,

a на захтев стицаоца, свакако, одлучивати суд, што подразумева и основну опцију: да ли ће уговор

опстати или ће бити раскинут.

Одговорност за физичке недостатке има циљ да отклони поремећај у односу на узајамност

престација уговорних страна, a то je само други назив за каузу уговора. Taj поремећај ce може

отклонити преко два основна решења:

првом, према коме je стицалац dominus litis, јер има овлашћење избора - да уговор одржи или га

раскине;

другом, према коме суд, на основу одређених правних стандарда, одлучује о основној судбини

уговора. Посматрано grosso modo, први систем, чини ce, даје извесну превагу стицаоцу, a други

преносиоцу, јер други, за разлику од првог система, тежи очувању уговора.

Трећи, мешовити систем прихвата и Закон о облигационим односима. Закон je пошао од идеје да

треба наћи праву меру између два основна система, меру која неће дати предност ни преносиоцу,

нити стицаоцу. У том смислу било je потребно извршити комбинацију првог и другог система.

Према Закону о облигационим односима, купац који je благовремено и уредно обавестио продавца

о материјалном недостатку има следећа права: на испуњење, снижење цене, раскид уговора и

накнаду штете.

1. Испуњење. - Испуњење уговора ce састоји из права купца (стицаоца, прибавиоца) да захтева од

продавца (преносиоца) уклањање недостатка или предају друге ствари без недостатка. Ако je

ствар незаменљива, опстанак уговора зависи од тога да ли се недостатак уопште може отклонити.

Уколико je реч о генеричним стварима, проблем je далеко једноставнији, јер се кауза уговора,

може задовољити предајом друге ствари без недостатака. Ако прибавилац не добије захтевано

Docsity.com

испуњење уговора у разумном року, задржава право да раскиие уговор или да снизи цену.

2. Снижење цене. - Солуција која подразумева снижење цене јесте опстанак уговора, али и измену

његовог битног елемента, a то je цена. Физички недостатак je такве природе да би купац пристао

да прибави ствар, али не пo цени која je уговорена. Снижење цене није ништа друго до довођење

у склад вредности међусобних престација, односно задовољавање каузалности обавеза.

3. Раскид yговopa. - Купац, односно прибавилац може да изјави да раскида уговор. Ово његово

право може бити искључено уговором, али прибавилац који се одрекао права на раскид уговора

због физичких недостатака задржава остала права. Прибавиочево право на раскид уговора није

дискреционе природе, напротив. Прибавилац мора преносиоцу (продавцу) да, пре изјаве о

раскиду, остави накнадни примерени рок за испуњење уговора. И ово правило има изузетак, јер

ако преносилац и после обавештавања о недостацима саопшти прибавиоцу да неће испунити

уговор или ако из околности конкретног случаја очигледно произлази да продавац неће моћи да

испуни уговор ни у накнадном року, прибавилац може да раскине уговор и без остављања

накнадног рока. Уколико преносилац не испуни утовор ни у накнадном року уговор се раскида ex

lege. Раскид уговора пo самом закону може да спречи само прибавилац, и то ако без одлагања

изјави преносиоцу да уговор одржава на снази. Раскид уговора je ограничен и правилима која

важе у случају делимичних недостатака, a могуће je да прибавилац изгуби право на раскид.

Када само део предате ствари има недостатке или кад je предат само део ствари, односно мања

количина од уговорене, прибавилац може да раскине уговор, у смислу већ наведених правила,

али само у оном делу који има недостатке, или само у погледу дела или количине који недостају.

Прибавилац може да раскине цео уговор под условом да уговорена количина или предата ствар

чини целину, или ако купац има оправдан интерес да прими уговорену ствар или количину у

целини, a то питање ce може разрешити само путем тумачења уговора, и то преко његове каузе.

Прибавилац ће изгубити право на раскид уговора због физичких недостатака, и то уколико наступи

немогућност повраћаја ствари, или немогућност повраћаја ствари у оном стању у коме je она била

у тренутку пријема од преносиоца.

Aко je ствар пропала у потпуности или делимично, или je оштећена услед недостатка који

оправдава раскид, Закон допушта прибавиоцу могућност раскида уговора. Прибавилац неће

изгубити право на раскид и када je дошло до оштећења или пропасти ствари, тако да je не може

вратити у оном стању у коме ју je примио, ако je до тога дошло услед догађаја који не потиче од

њега или од лица за које он одговара.

Прибавилац може раскинути уговор и у случају када je ствар потпуно или делимично пропала, или

оштећена услед обавезе купца да прегледа ствар, или ако je купац пре него што je откривен

недостатак потрошио или изменио део ствари у току њене редовне употребе, као и у случајевима

када je оштећење или измена без значаја. Прибавилац, нпр. купац je прибавио ствар да би je

употребио. Ако je употребом ствари, било из разлога провере исправности, било провере

функционисања или квалитета, дошло до њеног оштећења или уништења, прибавилац има право

на раскид уговора.

Docsity.com

4. Последице

Раскид утовора због материјалних недостатака производи иста дејства као и раскид двостраних

уговора због неиспуњења. Уговарачи се ослобађају својих обавеза, a између њихових имовина

нужно je ускладити односе у циљу постизања правичне равнотеже. To значи да ће страна која je

извршила своју престацију имати право на повраћај, односно обе стране које су извршиле своје

чинидбе имаће, према околностима случаја, право да траже реституцију, и то у целини или

делимично. Свака страна биће дужна да накнади користи које je имала од употребе ствари.

Могућно je и пребијање потраживања (компензација). У сваком случају, страна која je из разлога

материјалног недостатка трпела штету a то je прибавилац, има право да захтева одговарајућу

накнаду.

Уколико уговор опстане, али дође до снижења цене услед физичких недостатака ствари, такво

снижење се врши према односу између вредности ствари без недостатка и вредности ствари с

недостатком, и то у време закључења уговора. Временом се може показати да, поред недостатка

због кога je снижена цена, постоји и други физички недостатак. У таквим случајевима

прибавилац, који je већ једном добио снижење цене, може сада захтевати или раскид уговора,

или ново снижење цене.

5. Рокови

Ова установа подразумева две врсте рокова:

благовремено обавештавање преносиоца од стране прибавиоца о постојању мана, као и

благовремено подношење тужбе од стране прибавиоца у циљу заштите својих права.

Неблаговременост повлачи губитак права.

a) Благовремено обавештавање преносиоца од стране прибавиоца о постојању мана везано je за

кратке рокове, односно обавештавање треба да уследи после откривања недостатка без одлагања,

јер се на тај начин, с једне стране, чини извесним постојање мане, a с друге, отклања могућа већа

штета која може настати услед функционисања и употребе неисправне ствари. Према нашем

праву, обавештавање преносиоца од стране прибавиоца подразумева субјективни и објективни

рок. Прибавилац je дужан да после пријема ствари, да о недостатку обавести преносиоца у року

од осам дана, рачунајући од дана када je недостатак открио, a у трговинским уговорима без

одлагања. Преносилац не одговара за недостатке који ce покажу пo протеку рока од шест месеци

од предаје ствари (објективни рок). И овај објективни рок зависи од једне субјективне околности,

околности да ли je преносилац био савестан или не: ако je недостатак био познат преносиоцу или

му није могао остати непознат, дакле, ако je за недостатак знао или морао знати, онда прибавилац

не губи право на заштиту и када није прегледао ствар без одлагања, односно када je обавестио

преносиоца у року дужем од осам дана, пa чак и у случају када ce недостатак показао пo протеку

Docsity.com

рока од шест месеци.

б) Благовремено подношење тужбе од стране прибавиоца, уз основаност тужбеног захтева, услов

je за добијање спора. Према нашем позитивном праву, разликују ce две праве ситуације:

прва, када je прибавилац испунио своју престацију (нпр. купац исплатио цену) и,

друга, када прибавилац није исплатио цену a открио je недостатак.

У првом случају, права прибавиоца, који je благовремено обавестио преносиоца о постојању

недостатка, престају пo истеку једне године од дана одашиљања обавештења преносиоцу, осим

ако je његовом преваром прибавилац био спречен да их употреби., прибавилац, који je

благовремено обавестио преносиоца о постојању недостатка a још није исплатио цену, може и пo

протеку рока од једне године истаћи захтев да се цена снизи или да му се накнади штета, као

приговор против преносиочевог права да захтева испуњење престације прибавиоца, јер би, у

супротном, то водило правно неоснованом обогаћењу преносиоца.

6. Одступања од законских правила заштите у случају физичких мана

Одредбе о заштити од правних и физичких недостатака су диспозитивне природе, отуда и

могућност странака да се користе приватном аутономијом и да својим уговором, другачије уреде

своја права и обавезе. To све као правило, јер диспозитивност одредаба не значи да ће бити

толерисана и заштићена несавесност било које уговорне стране, нити да се може искључити

функционисање основних инструмената уговорног права.

Када je реч о физичким манама ствари, уговарачи могу да прошире, сузе, односно ограниче, али и

да искључе одговорност преносиоца. Најчешће се ова правила искључују, и то: „Ако би уговор

гласио на ствари ђутуре или гомилом, то јест, онако као што стоје и леже, без броја, мере и ваге

да се предаду, онда јемства и накнаде нема, осим особита случаја, ако би се такви недостаци и

мане откриле, за које се уговором нарочито јемствује".

Према нашем праву, уговарачи могу да ограниче или сасвим искључе продавчеву одговорност за

материјалне недостатке ствари, али под условом савесности преносиоца, јер ће у супротном такве

одредбе бити ништаве. Преносилац ће бити несавестан: ако je знао за недостатак и није о томе

обавестио прибавиоца, као и када je прибавиоцу наметнуо уговорну одредбу о ограничењу или

искључењу одговорности користећи свој монополски положај.

Када je реч о добровољним јавним продајама, важе сва правила одговорности продавца како за

правне, тако и за физичке недостатке. Али, ако je посреди принудна јавна продаја, ималац чија je

ствар продата не одговара за недостатке ствари.

117.

7. Гаранција за исправно функционисање продате ствари

Docsity.com

Преносилац, продавац, гарантује прибавиоцу (нпр. купцу) да ствар нема правних или физичких

недостатака. Када je у питању тзв. техничка роба, као што су машине, мотори, апарати, a

продавац je купцу предао гарантни лист којим произвођач гарантује исправно функционисање

ствари у одређеном року, рачунајући од предаје ствари, купац може, ако ствар не функционише

исправно, захтевати како од продавца, тако и од произвођача да ствар оправи у разумном року,

или ако то не учини да му уместо ње преда ствар која функционише исправно. Значи да ce њиме

не дира у правила о одговорности преносиоца, односно продавца за материјалне недостатке

ствари, како je то већ изложено, a не дира ce ни у општа правила о накнади штете, јер ако je

купац био лишен употребе ствари због њене поправке, имаће и право на накнаду претрпљене

штете. Купац има право да због неисправног функционисања ствари захтева од продавца, односно

произвођача оправку или замену ствари у оквиру гарантног рока, без обзира на то када ce

недостатак појавио.

Закон о облигационим односима предвиђа продужење гарантног рока за онај период у коме купац

није могао да употребљава ствар. У вези с продужењем рока гаранције, Закон разликује две

ситуације:

1. ако je због неисправног функционисања извршена замена ствари или њена битна оправка,

гарантни рок почиње да тече поново од замене, односно од враћања оправљене ствари;

2. ако je због неисправног функционисања замењен или битно оправљен само неки део ствари,

гарантни рок почиње да тече поново само за тај део.

Правно дејство. - Основно право прибавиоца je захтев да ce ствар поправи или замени, и то у

примереном року, као и право на накнаду претрпљене штете. Ако ствар не буде поправљена или

замењена у примереном року, прибавилац има право на раскид уговора, a може захтевати и

снижење цене, увек уз право на накнаду претрпљене штете.

Преносилац мора о свом трошку да пренесе ствар до места оправке или замене, као и да

поправљену, односно замењену ствар врати натраг купцу, a за то време продавац, односно

произвођач сноси ризик пропасти, односно оштећења ствари.

Када je у изради појединих делова ствари или у извршењу појединих радњи учествовало више

самосталних произвођача, за исправно функционисање према купцу одговара само финални

произвођач, a између њега и самосталних произвођача важе правила о регресу.

Гарантни лист. - Употреба индустријског производа, која има трајнији карактер, a подразумева

посебна техничка својства, начин коришћења или одржавања, може ce ставити у правни промет уз

услов да je издат и гарантни лист. Гарантни лист издаје произвођач ако je посреди домаћи

индустријски производ. Уколико je у питању инострани производ, гарантни лист издаје увозник,

односно заступник иностраног произвођача у нашој земљи.

Гарантни листи мора да садржи: одговарајуће податке о индустријском производу; трајање

гарантног рока; изјаву гаранта да ће производ исправно функционисати уколико ce њиме рукује

према приложеном упутству; изјаву гаранта да je обезбедио сервисно одржавање у гарантном

року; изјаву гаранта да ће у гарантном року да обезбеди отклањање кварова и недостатака у

Docsity.com

примереном року, односно да ће, на захтев купца, заменити неисправан производ новим уколико

оправку не изврши у примереном року, a све то уз трошкове превоза, односно преноса предметног

производа; назив и адресу издаваоца гарантног листа, произвођача и продавца производа; печат и

потпис овлашћеног лица (нпр. продавца). У гарантни лист ce, приликом предаје купцу, уноси и

датум продаје.

Гарантни лист, не ослобађа преносиоца одговорности за физичке недостатке, већ напротив,

представља још једну погодност за прибавиоца (купца) наведеног индустријског производа, јер

такав купац сада има двоструко обезбеђење и може изабрати онај правни пут који сматра

повољнијим. Уколико би ce у конкретном случају спојило својство произвођача и продавца, реч je

о једноструком, али довољном обезбеђењу које пружа преносилац, јер гарантни лист не може

умањивати или ограничавати она права која су иначе призната прибавиоцу.

Рок. - Права купца према произвођачу пo основу гарантног листа престају истеком једне године,

рачунајући од дана кад je купац захтевао оправку или замену ствари.

118.

9. Прекомерно оштећење (појам, услови, поништење)

9.1. Појам

Aко je између обавеза уговорних страна у двостраном уговору, у време његовог настанка,

постојала очигледна несразмера, страна која je оштећена може да захтева поништење уговора ако

за праву вредност тада није знала нити je морала знати.

Каузално обећање подразумева разуман разлог обвезивања. У двостранообавезним уговорима то

ce огледа у сразмерно одмереним узајамним престацијама странака. Ваљана кауза у теретним

уговорима огледа ce преко начела еквиваленције престација, односно једнакости давања. Ta

једнакост je заштићена одговорношћу преносиоца за правне и материјалне недостатке, a један од

инструмената заштите тог начела je и прекомерно оштећење (laesio enormis). Свако конкретно

право, одређивало je границу толеранције одступања од идеалне мере, од „златне средине", али

критеријум одређивања тог одступања осцилирао je између објективног и субјективног

критеријума, a неретко није био јединствен и у оквиру ове основне поделе.

Порекло установе прекомерног оштећења треба тражити у римском праву и оно датира још из IV и

III века пре н. е.

Прекомерно оштећење je поремећај у каузи. Taj се поремећај може тумачити са субјективног или

објективног становишта: као последица мане воље или као последица умањене престације друге

стране.

Субјективно становиште заснива се на томе да je до поремећаја у еквиваленцији престација дошло

због тога што je оштећена страна била под дејством неке мане воље, најчешће заблуде или

преваре, односно да оштећени није свесно пристао на нееквивалентност.

Docsity.com

Објективно схватање би значило да применом одговарајућег математичког поступка или правног

стандарда једна страна не прима од друге оно што joj начело еквиваленције престација гарантује

у конкретном праву. Објективни став je ствар јавнога поретка и отуда представља ограничење

слободе уговарања, односно у ширем смислу, ограничење начела приватне аутономије због

начела савесности и поштења.

Уколико би ce подела на субјективно и објективно схватање дословно прихватила, то би значило

да постоје и велике правне последице такве поделе: субјективно схватање подразумева

доказивање постојања мане воље у сваком посебном случају, што отежава положај тужиоца, док,

с друге стране, објективно схватање знатно олакшава положај тужиоца, јер ce доказивање своди

на егзактну, математичку операцију. Према субјективном схватању, лезија ce цени према тренутку

наступања мане воље, a према објективном, према тренутку закључења уговора; субјективно

становиште води рушљивости, a објективно апсолутној ништавости. Ипак, разлике у

законодавствима и примена у судској пракси не познају тако строге поделе. Без обзира на то како

je формулисано прекомерно оштећење je поремећај каузе, што значи да je у питању материја

принудних прописа, односно јавног поретка, ergo реч je о ништавости уговора.

To су били разлози због којих je проф. Константиновић лезију поставио на објективан начин: „Ако

између обавеза страна уговорница у двостраном уговору постоји у време закључења уговора

толика несразмера, да оно што je једна страна примила или треба да прими од друге стране не

представља ни половину вредности онога што je она дала другој страни, или се обвезала дати или

учинити, онда она може захтевати поништење уговора у року од једне године од његовог

закључења.

Закон о облигационим односима није прихватио решење из Скице. Прихватио je двојаку природу

прекомерног оштећења: када je у питању промет ствари која није „основно средство", критеријум

je био субјективан, a када je у питању промет ствари која може бити „основно средство",

критеријум je био објективан.

ЗОО напустио je традицију римског права којом je било предвиђено тзв. оштећење преко половине

и поставио лезију као прекомерно оштећење, где правни стандард - очигледна несразмера

узајамних давања - игра одлучујућу улогу. Закон je, поред тога, када je у питању „основно

средство", увео и субјективни критеријум, јер оштећена страна може захтевати поништење

уговора ако je била у заблуди о вредности противпрестације. Међутим, када je у питању „основно

средство", када се отуђује средство у друштвеној својини, a стицалац je физичко или грађанско

правно лице, постојала je могућност поништења уговора уколико je оно што je примљено било у

очигледној несразмери с вредношћу у време закључења уговора. Закон je предвиђао да незнање

праве вредности ствари у часу закључења уговора није услов за његово поништење. Закон je

предвиђао и обрнуту ситуацију, када физичко или грађанско правно лице отуђује ствар која може

бити „основно средство".

9.2. Услови

Docsity.com

После измена Закона, остао je текст који уређује лезију на објективно-субјективан начин, где je

потребна очигледна несразмера, као објективни елемент, с једне, и заблуда о правој вредности

престације оштећене стране, као субјективни критеријум, с друге стране. Отуда су за настанак

одговорности за прекомерно оштећење у нашем праву потребна три елемента:

1) да je у питању теретни уговор;

2) да постоји одређени степен несразмере у престацијама и

3) да постоји заблуда о вредности противпрестације код оштећеног.

1. Да je у питању теретни (онерозни), односно двостранообавезни уговор. - Да би ce применила

правила о лезији, битна je подела уговора на теретне и доброчине. У теретним уговорима кауза

диктира непосредну обавезу уговарача да пруже одговарајућу, уравнотежену противпрестацију.

Уколико противпрестација падне испод одређеног разломка или испод одређеног правног

стандарда, тако да ce може сматрати да je једна страна прекомерно оштећена, то значи да je

супротна страна прекомерно, односно, у крајњој линији, неосновано обогаћена. Поред

бестеретних уговора, правила о лезији ce не примењују ни на алеаторне уговоре приликом јавне

продаје, као и на уговоре где je виша цена дата из особите наклоности (pretium affectionis).

2. Да постоји одређени степен несразмере у престацијама. - Одговорност за лезију увек

претпоставља одређени степен несразмере у противпрестацији, који ce у упоредном праву

различито изражавао: разломачки или преко правног стандарда.

Предност математичког система који се изражава одређеним разломком јесте и у томе што je

посреди фактичко питање (questo facti), тако да се може доказивати и оповргавати путем налаза и

мишљења стручних лица (вештака).

Закон о облигационим односима уводи правни стандард: „очигледна несразмера". Ово решење

није сасвим разумљиво, будући да je тај правни стандард био резервисан за појам зеленашког

уговора. Ово je тим теже разумети јер су у питању два различита института који служе истој

сврси, али у различитим условима и различитим појавним облицима. Шта je то „очигледна

несразмера", где су њене границе, то je сада фактичко питање које, од случаја до случаја, треба

да утврђује суд, a то je у овој материји, можда, превелик креативни задатак суда који пак може

лако да одведе у правну несигурност.

3. Да постоји заблуда о вредности противпрестације код оштећеног. - Kao што je речено,

традиционално схватање лезије не заснива се на потреби постојања недостатка у вољи оштећеног.

Закон о облигационим односима захтева да оштећена страна може захтевати поништење, али под

условом ако за праву вредност у време закључења уговора није знала нити je морала знати. Ha тај

начин Закон се приклања субјективном схватању прекомерног оштећења (тзв. прекомерно

оштећење као мана воље), за шта, чини ce, нема довољно аргумената, нити потребе, a коначно

није ни у нашој традицији. Сматрамо да би ce, de lege ferenda, требало вратити објективном

схватању прекомерног оштећења.

Docsity.com

9.3. Поништење

Право да ce захтева поништење услед прекомерног оштећења престаје истеком рока од једне

године од закључења уговора. To значи да je то законски објективан рок, који почиње да тече

управо следећег дана од дана у коме je уговор закључен.

Одрицање унапред од права на заштиту услед прекомерног оштећења не производи правно

дејство. Али ако друга страна понуди оштећеном да отклони прекомерни поремећај каузе, односно

понуди допуну до праве вредности противпрестације, уклоњен je сам узрок лезије, те ће уговор

остати на снази. У неким случајевима, и поред тога што je успостављена прекомерна

диспропорција у престацијама, неће ce применити правила о лезији. To су случајеви: алеаторних

уговора, уговора закључених на основу јавне продаје и у случајевима када je једна страна

пристала на знатно вишу цену из особите наклоности.

Уколико дође до примене правила о лезији и уговор буде поништен, то не значи ништа друго него

када je у питању одсуство каузе. To даље значи да ће поништење имати ретроактивно дејство (ex

tunc), тј. сматраће ce да уговор није ни био закључен.

Aко уговарачи нису извршили своје престације, поништењем уговора нестаје и правни основ за

захтевање чинидбе, тако да ниједна страна није дужна да изврши било какву престацију. Уколико

je уговор извршен, будући да je титулус посла нестао, странке су дужне да изврше реституцију.

Реституција ce, пo могућству, треба извршити in natura. Али, ако je натурална реституција

немогућа, приступиће ce цивилној реституцији, односно страна која не може да испуни натуралну

реституцију биће дужна да исплати одговарајући новчани еквивалент, јер би ce, у супротном,

нашла у пољу правно неоснованог обогаћења. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Docsity.com

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:15

119.

10. Зеленашки уговор (појам, услови, поништење)

10.1. Појам

Ништав je уговор којим неко, користећи ce стањем нужде или тешким материјалним стањем

другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу, уговори за себе или за

неког трећег корист која je у очигледној несразмери са оним што je он другом дао или учинио,

или ce обавезао дати или учинити.

Зеленашки уговор граде две врсте услова: објективни и субјективни.

Објективни услов подразумева постојање очигледне несразмере у престацијама уговарача, a то je

материја каузе уговора. Очигледна несразмера узајамних чињења или нечињења, односно

чинидби или обећања чинидби ремети каузу облигације у теретним уговорима, a тиме, и начело

једнакости давања (еквивалентности престација).

Субјективни услов објашњава разлоге због којих je наступио поремећај каузе да би ce конкретан

случај могао подвести под појам зеленашког уговора. Страна која je, путем уговора, остварила

поремећај у своју корист, то je учинила тако што ce користила стањем нужде или тешким

материјалним стањем другог (оштећеног), његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или

зависношћу.

Aко ce упореде прекомерно оштећење и зеленашки уговор, може ce поставити питање

оправданости истовременог постојања оба института. Пошто оба института служе истој сврси, a то

je довођење у равнотежу поремећене каузе, односно усклађивање с начелом једнакости давања у

двостранообавезним уговорима, питање je у чему je битна разлика међу њима, односно да ли

постоји неко правно поље које не покрива један од та два института. Није безначајно то што неки

велики правни системи не прихватају постојање оба института, сматрајући да je зеленашки уговор

довољан правни инструмент којим ce може остварити ефикасна заштита принципа

еквивалентности престација, другачије речено, не прихватају прекомерно оштећење када je

посреди зеленашки уговор.

У науци je истакнуто да се лезионарни и зеленашки уговори не поклапају и да je зато оправдано

паралелно постојање оба института. Али такво становиште je засновано на лезионарним уговорима

без субјективне компоненте, дакле, на класичном схватању лезионарних уговора који су

објективног карактера; у којима постоји одређена диспропорција у каузи, најчешће изражена

разломком: 1/2 (оштећење преко половине). И, a contrario, уколико се прихвати становиште да je

за оба института, како за прекомерно оштећење тако и за зеленашки уговор, нужан и субјективни

услов, чини се да je то двојство заштите у основи истог поремећаја у каузи, a то je разлог што

нека права прихватају само институт зеленашког уговора.

Docsity.com

10.2. Услови

Да би један уговор могао подвести под зеленашки, потребно je постојање објективно-субјективних

елемената и, да уговор буде теретан.

За настанак одговорности за зеленашки уговор у нашем праву су потребна три елемента:

1) да je у питању теретни уговор;

2) да постоји одређени степен несразмере у престацијама;

3) да постоји пристанак оштећеног (искоришћеног) услед неке врсте мане воље

4) несавесност зеленаша.

1. Да је у питању теретни (онерозни), односно двостранообавезни уговор. - Овај услов je исти као

при прекомерном оштећењу, јер je у доброчиним уговорима, пo природи ствари, немогућ случај

поремећаја каузе због несразмере узајамних престација.

2. Да постоји одређени степен несразмере у престацијама. - Одговорност за зеленашки уговор,

као уосталом и за лезију, претпоставља одређени степен несразмере у противпрестацији; пo

правилу je у питању стицање користи која je у очигледној несразмери са оним што je зеленаш дао

или учинио, или се обавезао дати или учинити. Овај услов, у ствари, правни стандард, који ће суд

ценити у сваком конкретном случају, одговара у свему као и одговарајући услов при прекомерном

оштећењу.

3. Да постоји пристанак оштећеног (искоришћеног) услед неке врсте мане воље. - У овом услову

би требало да се јави битна разлика између лезионарних и зеленашких уговора. У нашем праву,

када je реч о зеленашком уговору, недостаци у вољи искоришћеног постављени су нешто шире у

односу на лезију. У зеленашком уговору искоришћени ce налазио у стању нужде или у тешком

материјалном стању, или je био недовољно искусан, или, лакомислен, или ce налазио у односу

зависности према зеленашу и управо неки од ових разлога навео га je на пристанак на имовински

губитак. Пристанак оштећеног je уследио из једног од пет разлога који су одлучујуће, али

недопуштено утицали на његову вољу. To су следећи разлози:

а) Да ce оштећени налазио у стању нужде. - Стање нужде оштећеног, односно искоришћеног

изражено je у највишем степену потребе за престацију зеленаша. Оштећени или њему блиско

лице или ствар оштећеног, налази ce у стању угрожености, које би ce, без престације зеленаша,

могло окончати несагледивим или трагичним последицама, нпр. због гладне године, да би

прехранио породицу и себе, сељак за минималну количину хране обећа зеленашу целокупну

следећу летину.

б) Да ce оштећени налазио у тешком материјалном стању. - Тешко материјално стање je, у ствари,

веома слично стању нужде. Чини ce да je тешко материјално стање за нијансу „лакши" случај од

стања нужде. Тешко материјално стање може условити пад у још теже материјално стање: нпр.

због неблаговременог враћања зајма оштећени прихвати несразмерно увећање дуга; да би избегао

пленидбу ствари која непосредно прети, оштећени узме зајам с несразмерно високом каматом.

Docsity.com

в) Да je оштећени био недовољно искусан. - Недовољно искуство везује ce, prima faciae, за

животно искуство, али, оно што je практично значајније, за одређена специјализована знања из

најразличитијих области, како техничких, тако и друштвених наука. Тако, ако би искусан

педесетогодишњи трговац закључио са осамнаестогодишњаком врло неповољан уговор пo овог

другог, таква би се ситуација могла подвести под искоришћавање недовољног искуства

сауговарача. Неискуство се може односити како на фактичка (чињенична), тако и на правна

питања, a може бити проузроковано како младошћу, тако и недовољним образовањем за

релевантну област.

г) Да je оштећени био лакомислен. - Лакомисленост се односи на сасвим конкретан уговор.

Лакомисленост оштећеног се односи само на конкретан уговорни однос када je оштећени, односно

искоришћени без довољно промишљања, „на мах" у неком еуфоричном расположењу, дао свој

пристанак на уговор који му доноси бројне, сложене и тешке обавезе.

д) Да се оштећени налазио у односу зависности према зеленашу. - Оштећени, односно

искоришћени je био у правном или фактичком односу подређености према зеленашу. Ту би

спадали они који су запослени код одређеног послодавца, који им наметне неки уговор који није

непосредно везан за радноправни статус, али je управо задржавање радноправног статуса био

разлог због којег je оштећени прихватио неповољне уговорне одредбе.

4. Несавесност зеленаша. - Закон овај услов изречно не предвиђа. Како су сви ови случајеви

везани за неки облик манљивости воље оштећеног, то логично значи да je зеленаш знао или

морао знати да се оштећени, као друга уговорна страна, налази: у стању нужде, или у тешком

материјалном стању, или да je недовољно искусна, или да je лакомислена, или да ce налази у

односу зависности према њему. Зеленаш je управо свестан да оштећени у конкретној ситуацији

или нема избора, или готово да нема избора и зато пристаје на све његове услове. При том, није

битно да ли je зеленаш први понудио закључење (таквог) уговора, или je пак понуда потекла од

оштећеног.

10.3. Поништење

У науци ce најчешће истиче да зеленашким уговором једна уговорна страна економски

искоришћава другу страну, те да би због тога требало да спада у категорију забрањених уговора,

односно да je такав уговор „противан извесним основним начелима, као и моралним схватањима

нашег друштва и да ce њиме, поред појединачних, вређају и јавни интереси изражени установом

јавног поретка, због чега je предвиђена санкција ништавости. Управо зато што je неморалан,

односно противан добрим обичајима, у једном броју права зеленашки уговор je праћен санкцијом

апсолутне ништавости. У другим правима санкција није тако оштра, јер ce сматра да су, у основи,

у питању недостаци воље, a они погађају појединачне интересе, због чега следи санкција

релативне ништавости.

Aко би се заузело становиште да je реч о поремећају у каузи који je последица неке врсте

Docsity.com

манљивости воље, постојала би и могућност, ако се диспропорција отклони, уговор да опстане. У

том случају могли би, иако зеленашки уговор садржи елементе који вуку у правцу апсолутне

ништавости, да превагну аргументи који воде у поље релативне ништавости.

Наше право изриче следећу санкцију: на зеленашки уговор сходно се примењују законске одредбе

о последицама ништавости и о делимичној ништавости уговора. Иако Закон упућује на оштре

санкције ништавости, сама одредба која уређује ништавост предвиђа могућност неких изузетака.

Ти изузеци су постављени и у материји зеленашког уговора, јер Закон прописује да оштећени

може да захтева да се његова обавеза смањи на правичан износ и, ако je то могуће, суд ће таквом

захтеву удовољити, у ком случају, са одговарајућом изменом, уговор остаје на снази. Ако би се

доследно применила правила о ништавости зеленашког уговора, право на истицање ништавости не

би било подложно застарелости, али зеленашки уговор и овде одступа од правила, јер оштећени

може поднети захтев за смањење своје престације на правичан износ у року од пет година од

закључења уговора. Наравно, законска одредба која прописује да уговарач који je крив за

закључење ништавог уговора (зеленаш), биће одговоран своме сауговарачу за штету коју трпи

због ништавости уговора, остаје као посебна и последња гаранција оштећеном у односу на штету

коју je претрпео закључењем зеленашког уговора.

Све ове специфичности у погледу санкције, које представљају знатно одступање од строгих

последица апсолутне ништавости, посебно могућност конвалидације уговора (на захтев

оштећеног...) и одређени рок застарелости, упућују на то да се зеленашки уговор налази у

граничном пољу између апсолутне и релативне ништавости. У оним случајевима у којима се

уговорена престација оштећеног оштро супротставља принудним прописима, јавном поретку и

добрим обичајима, посебно где таква престација представља и биће неког другог кривичног дела

(осим зеленашења), сматрамо да би санкција морала бити апсолутна ништавост, без (наведених)

изузетака који ублажавају последице ништавости.

Поређењем установа лезије и зеленашког уговора, како су оне постављене у нашем позитивном

праву, намеће ce закључак да je, de lege ferenda, нужно њихово међусобно усклађивање, које

подразумева одређени степен измена и допуна наведених прописа, посебно у правцу постављања

правила о лезији на објективне, традиционалне основе.

127.

11. Раскидање или измена уговора због промењених околности

11.1. Појам

Уговарачи дају своја каузална обећања јер имају у виду одређене околности које у том тренутку

непосредно утичу на однос њихових престација. Уговарачи ступају у уговорни однос под

претпоставком да ce те околности неће ни у будућности значајније изменити, тј. рачунајући на

непромењене околности, „док ствари тако стоје" - rebus sic stantibus.

Docsity.com

Уколико после закључења уговора наступе околности које отежавају испуњење обавезе једна

стране, или ce због тих околности не може остварити сврха уговора, a све у тој мери да je

очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би га пo општем

мишљењу било неправично одржати, страна којој je отежано испуњење, одн. страна која не може

да испуни сврху уговора, може захтевати раскид таквог уговора. Уговор ce неће раскинути

уколико друга страна понуди или пристане да ce уговор правично измени. У случају раскида, на

захтев друге стране суд ће обавезати страну која je раскид захтевала да другом накнади правичан

износ штете коју због раскида трпи. Установа rebus sic stantibus има за циљ да заштити саму каузу

утовора, одн. код двостраних уговора реч je о заштити начела једнакости давања (еквиваленције

престација).

Прва теорија која ce односи на промењене околности je теорија непредвидљивости (импревизије)

настала у француском административном (управном) судству, где je узето да сваки уговор са

трајним престацијама подразумева неко реално предвиђање од стране уговарача у границама

нормалног ризика. Code civil предвиђа да се дужник може ослободити обавезе само ако дође до

немогућности испуњења његове престације.

Друга теорија полази од заједничке намере странака. Странке полазе при закључењу уговора од

неких околности које се према разумној оцени могу предвидети и ако то приликом испуњења није

случај, значи да то није билу у оквиру њихове заједничке намере, тј. дошло je до поремећаја

animusa.

Трећа теорија полази од једног од основних начела у грађанском, одн. облигационом праву a то je

начело савесности и поштења. Ако поверилац захтева извршење дужникове обавезе која би за

њега била претерано тешка и довела би га у економску немогућност испуњења, то би било

противно начелу савесности и поштења.

Четврта теорија истиче недостижност престације једне стране, у смислу тешког поремећаја

еквиваленције давања, због чега би дужник био доведен у незавидан положај.

Само теорија каузе може да објасни установу промењених околности. Уговорна синалагма која

везује уговараче даје одговор да ли ће због промењених околности доћи до раскида или опстанка

(измењеног) уговора. Уколико су измење околности толико утицале на каузално обећање једне

стране да га она под таквим условима никада не би дала, онда уговор треба да буде раскинут,

одн. уколико je могуће унети одређену корекцију која би значила да би страна која се нашла

погођена измењеним околностима у таквом случају ипак дала своје каузално обећање, онда

уговор треба да опстане. To произлази и из законске одредбе која даје упутство суду како да

одлучи у конкретном случају, јер суд мора при одлучивању о измени или раскиду уговора да се

руководи начелима поштеног промета, водећи рачуна нарочито о циљу уговора.

Идеја заштите начела еквиваленције престација преко установе промењених околности наводи се

у Закону о облигационим односима и у читавом низу посебних установа и уговора.

11.2. Услови

Docsity.com

Да би дошло до примене установе rebus sic stantibus потребно je да ce стекну три услова: (1)

изванредност догађаја; (2) отежано испуњење; (3) наступање промењених околности пре доцње

дужника.

1. Изванредност догађаја значи да уговарач није могао нити je био дужан да предвиди промењене

околности. Te околности могу бити, али могу бити и управне мере, као и озбиљнији економски

поремећаји.

2. Отежано испуњење ce огледа у озбиљном поремећају каузе уговора. Кауза je циљ, сврха

уговора, али промењене околности су довеле до таквог поремећаја у односима престација да ce

циљ уговора више не може ваљано испунити.

3. Наступање промењених околности пре пада у доцњу дужника, значи да дужник који није

благовремено испунио своју обавезу не може да истиче чињеницу промењених околности, јер да

je чинидбу испунио пре доцње не би ни био погођен промењеним околностима.

11.3. Дејство

Уговарач који je погођен деловањем промењених околности може да захтева раскид уговора. Ако

друга страна пристане на правичну измену уговора неће доћи до раскида, јер ће кауза сада бити

модификована и поново доведена y еквивалентни склад. Приликом одлучивања суд ће свакако

имати у виду начело савесности и поштења, каузу уговора, нормални ризик у пословима те врсте,

општем интересу и интересу обе стране.

11.4. Одрицање од позивања на промењене околности

Одредбе о промењеним околностима нису императивне природе. Отуда ce уговарачи могу и

унапред одрећи права на позивање на rebus sic stantibus. Међутим, овакво одрицање мора бити у

складу са начелом савесности и поштења, јер у супротном одрицање неће имати правно дејство.

120. ПРЕСТАНАК УГОВОРА (УОПШТЕ)

Уговор je настао да би извршењем (испуњењем) престао. Уговарачи су, вођени каузом, створили

уговор који je управо испуњењем каузалних обећања испунио своју мисију и зато je „природно"

угашен. У извесном смислу, уговор остаје вечно да живи, у смислу трајног доказа о основаности

измена у имовинама уговарача, нпр. престанком уговора испуњењем настао je стварно-правни

однос (купац je постао власник ствари и сл.). Уговор остаје као правни гарант status quo-a

субјективних права уговарача после гашења њихових уговорних обавеза испуњењем, и то како пре

истека застарних рокова, тако и после њиховог истека: пре истека рока застарелости извршен, и у

том смислу угашен, уговор сведочи о непостојању цивилне облигације, a после истека застарног

Docsity.com

рока спречиће настанак природне облигације.

Уговор, као један од извора облигација, може престати не само испуњењем, као неком врстом

„природног разрешења", већ и на друге начине. Уговор може престати онако како je и настао, тј.

новом сагласношћу воља уговарача, на основу њихове приватне аутономије, којом има исти, али

негативан садржај у односу на претходно изјављену сагласност воља, што значи да су ce странке

споразумеле да одустану од уговора, односно да раскину уговор и изврше реституцију у

предуговорно стање. Понекад je могуће да уговор престане и као резултат реализације приватне

аутономије само једне утоворне стране (једнострани раскид уговора). Могуће je, с друге стране,

да споразум уговарача није прерастао у уговор, јер je противправан у мери да право не може

толерисати ниједан тренутак његовог постојања, у ком случају je реч о апсолутној ништавости,

или je настао, али je касније поништен из неког разлога који право резервише за поље релативне

ништавости.

121. НЕВАЖНОСТ УГОВОРА

Уговори могу престати на различите начине, нпр. испуњењем, поништењем, раскидом,

неизвршењем у фиксном року. Неважност има одређених специфичности, јер у неким случајевима

није реч о престанку уговора, пошто уговор, у ствари, није ни настао, док у другим случајевима он

престаје услед поништења. За појам неважности битно je и то да je недостатак постојао већ у

време настанка уговора.

Већ je речено да су способност за уговарање, сагласност воља, предмет, кауза и, понекад, форма

нужни елементи за настанак уговора, што значи да недостатак било ког од тих услова води

неважности уговора. Унутар тих услова постоје различити облици недостатака који условљавају

различиту врсту санкције, a она je разлог за поделу на две основне категорије ништавости:

1. апсолутна ништавост и

2. релативна ништавост.

122. АПСОЛУТНА НИШТАВОСТ

Апсолутни ништави или забрањени уговори се супротстављају неком принудном пропису, моралу,

добрим обичајима и јавном поретку уопште. У нашем праву Закон пре свега, у самим начелима,

одређује границу аутономије воље (приватне аутономије), a затим код неважности уговора, управо

у материји ништавости, предвиђа да ce поље незаконитости простире изван граница принудних

прописа, јавног поретка и добрих обичаја.

Апсолутна ништавост уговора подразумева најстрожије грађанско-правне санкције:

1. уговор ex lege не производи правна дејства и то ретроактивно, ex tunc;

2. суд (и други органи) води рачуна о овој врсти ништавости ex officio, што уједно значи да било

које лице може суду да укаже на ту чињеницу;

Docsity.com

3. судска одлука којом ce констатује апсолутна ништавост ће бити деклараторног (декларативног)

карактера;

4. уговарачи не могу користећи аутономију воље, одн. приватну аутономију да одстране разлог

апсолутне ништавости;

5. право на подношење тужбе, одн. истицање приговора у вези апсолутне ништавости није

подложно застарелости;

6. ниједна страна не може да тражи принудно извршење уговора који je апсолутно ништав, али и

она чинидба која je већ извршена у таквим случајевима, учињена je без ваљаног основа и може ce

захтевати повраћај датог (реституција)

7. имајући у виду значај начела савесности и поштења, савесна уговорна страна, тј. страна која

није знала нити je морала знати за разлог апсолутне ништавости, има право на накнаду

претрпљене штете.

Последице ништавости: у случају ништавости странке су дужне да изврше натуралну или новчану

реституцију. Ако je уговор пo својој садржини или каузи (циљу) био противан принудним

прописима, јавном поретку или добрим обичајима, суд може да одбије захтев за враћање чинидбе

несавесне стране, a приликом одлучивања о последицама ништавости суд мора да води рачуна о

савесности обе стране.

Наука je начинила разлику на: непостојеће уговоре и апсолутно ништаве уговоре у ужем смислу.

Непостојећи уговори

Непостојећи уговори једноставно нису ни настали, јер недостаје неки од битних услова

(претпоставки) за настанак уговора. Увек када у конкретном случају недостаје неки од елементата

који граде сам појам уговора, a то су способност за уговарање, сагласност воља, предмет и кауза,

као и случајеви када недостаје форма која je прописана као битан елемент одређеног уговора,

ради ce о непостојећем уговору.

Апсолутно ништави yговopu у ужем смислу

Апсолутно ништав уговор у ужем смислу, prima facie, има све битне елементе, али његова

ништавост долази из неког спољашњег разлога који чини неки од битних елемената

недопуштеним. Код непостојећих битни елемент недостаје, a код ништавости он није дозвољен.

a) Принудни прописи

Воља уговарача, одн. њихова обећања морају ce кретати у оквирима принудних, императивних

прописа. Принудни прописи који ограничавају слободу воље, одн. слободу обећања правних

субјеката могу бити веома разноврсне природе: грађанскоправни, одн. приватноправни прописи,

Docsity.com

домаћи и међународни, али и кривичноправни, управноправни, и то не само законски, већ и

подзаконски акти. Принудне прописе предвиђа и основни извор облигационог права код нас, a

такве норме ce налазе у основним начелима ЗОО-а, али и у низу конкретних норми: то су оне

начелне одредбе ЗОО које ce могу непосредно применити.

Императивни прописи се у ствари односе на садржину уговора и од њих зависи допуштеност, одн.

недопуштеност предмета и каузе уговора. Принудни прописи су један статичан правни појам, јер

je њихов број, ма колико велики, увек одређен у датом транутку у једној држави, одн. правно

организованој заједници (нпр. Европска унија), одн. тај појам je непосредно везан за numerus

clausus позитивно правних прописа који у материји уговора имају за последицу апсолутну

ништавост, која може погодити уговор у целини или само неке његове клаузуле.

б) Јавни поредак

Јавни поредак се може схватити у ширем или ужем смислу. У ширем смислу то je скуп свих

ограничавајућих правила која чине границу између допуштеног или недопуштеног у уговорном

праву. У ширем смислу, јавни поредак подразумева и принудне прописе и добре обичаје и

моралне норме.

Са ужег становишта разматран, јавни поредак као да измиче једној до краја одређеној

дефиницији. To je разлог што се у науци јавља читав спекар различитих схватања овог појма. Прва

група аутора сматра да постоји практична немогућност да се у присуству огромног броја прописа

који постоје у савременим државама издвоје они који би чинили оквире јавног поретка. Због тога

je прецизна дефиниција не само немогућа, већ и непотребна и с тога конкретизовање јавног

поретка треба препустити судовима, који ће на основу битних елемената сваког случаја

одговорити на то значајно правно питање. Друга група се делимично слаже са основном идејом

прве, a то je да, услед сложености појма, није могуће дати чврсту дефиницију јавног поретка.

Ипак, то не треба да представља изговор за избегавање покушаја да се дају одговарајуће

карактеристике, овог појма, јер би у супротном суд добио исувише широку слободу за уређење

уговорних односа, слободу која би се могла толико удаљити од воље, одн. правог обећања

уговарача, да би то водило у правну несигурност. Трећа група узима да проблем треба

поједноставити и то тако што ће се извршити класификација закона јавног поретка, одн. сачинити

листа свих прописа који улазе у тај појам. Четврта група je у ствари разнородна, јер оно што je

заједничко јесте да се сви залажу за јединствени критеријум у истраживању јавног поретка, али

једни полазе од критеријума заједничког добра, онога што чини суштину социјалног интереса,

други сматрају да су то норме државног поретка, без којих би се довело у питање функционисање

државе, трећи јавни поредак поистовећују са принудним прописима, четврти са друштвеном

солидарношћу и сл.

Професор Слободан Перовић сматра да je јавни поредак установа друштвеног и правног поретка

која je сложенија од једноставног израза неког законског прописа, јер представља симбиозу

Docsity.com

елемената правног и друштвеног поретка уопште. Перовић закључује да је јавни поредак je скуп

принципа на којима је засновано постојање u трајање једне правно oрганизоване заједнице, a који

се испољавају преко одређених друштвених норми које су у домену предмета u циља уговора тако

постављене дa их уговорне стране морају поштовати.

Нама се чини да je јавни поредак (у ужем смислу) саткан од оних принудних решења која нису

обухваћена принудним прописима и добрим обичајима. Принудни прописи морају имати конкретан

карактер, то су сасвим одређене наредбе или забране и њих карактерише numerus clausus. У

принудне прописе спадају и кривичноправни и управноправни прописи који предвиђају конкретне

наредбе или забране.

Добри обичаји су правила понашања, настала понављањем, дуготрајном применом у одређеној

средини и прихваћена су као правило у тој средини, чије непоштовање прати друштвена санкција.

Закони понекад упућују на примену месних обичаја.

Када je реч о јавном поретку сматрамо да ту улазе сви они обавезни прописи који нису обухваћени

конкретним императивним прописима или добрим обичајима. To значи да сва начела, садржана у

уставним и законским прописима, која имају принудни карактер, али која нису конкретна и која ce

зато не могу непосредно применити улазе у појам јавног поретка. Ту спадају и тзв. правни

стандарди, одн. генералне клаузуле, којима ce судији дају одређене, уже или шире смернице у

вези примене одговарајућих норми. На уговорном плану јавни поредак чине сва правнорелеватна

правила која нису обухваћена појмовима принудних прописа и добрих обичаја, а која ce јављају

као ограничења садржине уговора. To су она ограничења која нису конкретизована, али која ce

могу конкретизовати у судском поступку из начелних и других одредаба које имају општи

карактер.

в) Добри обичаји

Обичаји у ужем смислу су неписана правила понашања, која су настала спонтано дуготрајним

упражњавањем фактичког понашања, a која су прихваћена у одређеној широј или ужој друштвениј

групи. Да би фактичко понашање представљало обичај, потребно je да у таквој друштвеној групи

постоји свест о обавезности понашања, оно ce дакле у датој средини доживљава као норма. Ако

такву свест не прати правна, већ само друштвена санкција (бојкот, презир и сл.), онда je реч о

фактичком обичају. Уколико пак закон упућује на примену обичаја онда ce ради о правном

обичају. Такво упућивање може бити генерално, опште, a може бити и посебно, специјално

упућивање.

И странке својим уговором могу да предвиде примену обичаја. Без обзира која je врста обичаја у

питању, да би били примењени у конкретном случају, морају бити подобни да буду подведени под

„добре обичаје". Који су то добри обичаји то je правно питање, које ће оценити суд у сваком

конкретном случају, имајући у виду пре свега комплекс моралних норми које су владајуће у

тренутку оцене.

Docsity.com

Повреда добрих обичаја, a тиме и моралних схватања друштва, могућа je нарочито у односу на

каузу уговора.

Обим ништавости

Уговор може бити ништав у целини и делимично, у зависности од чињенице да ли недопуштеност

захвата цео уговор или само неке одредбе уговора. Ништавост неке уговорне одредбе не повлачи

ништавост самог уговора, уколико он може да опстане без ништаве одредбе, и ако она није била

ни услов самог уговора, нити одлучујућа побуда због које je уговор закључен. Изузетно, уговор ће

остати на снази чак и у случају ако je ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора

у случају када je ништавост установљена управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио

без ње.

Накнадни нестанак узрока ништавости

Уговор који je санкционисан ништавошћу неће постати пуноважним ни у случају када забрана или

други узрок ништавости накнадно нестане, јер конвалидације није применљива код ништавости,

већ само код рушљивих уговора. Ово правило није безизузетно, јер ако je забрана била мањег

значаја, a уговор je извршен, тада се ништавост не може истицати.

Конверзија

Уколико уговор буде погођен санкцијом ништавости ипак постоји још једна могућност за његов

опстанак. Разуме ce да уговор погођен санкцијом апсолутне ништавости неће произвести правно

дејство, али могуће je да његова суштина не буде угашена у правном животу, напротив. Уколико

ништав уговор испуњава услове за пуноважност неког другог уговора, онда ће међу уговарачима

важити тај други уговор, ако би то било у сагласности са циљем (каузом) који су уговарачи имали

у виду кад су уговор закључили и ако ce може узети да би тај (други) уговор закључили, да су

знали за ништавост свог (првог) уговора.

У науци ce поставило питање да ли ce конверзија односи на непостојеће или апсолутно ништаве

уговоре у ужем смислу. Мишљења су подељена. Нама ce чини да je став условљен гледањем на

разлог ништавости. И логичка и анализа законских текстова изгледа да дају више основа да je

конверзија (чак и конвалидација - зеленашки уговор) везана за апсолутну ништавост у ужем

смислу. Апсолутно ништави су они уговори који испуњавају опште услове за настанак уговора, али

их конкретна законска одредба оглашава ништавим.

123. РЕЛАТИВНА НИШТАВОСТ (РУШЉИВОСТ)

Docsity.com

Рушљиви (релативно ништави) уговори производе правна дејства, али на захтев овлашћених лица

они могу бити у одређеном року поништени. Рушљивим уговорима вређају се појединачни

интереси, због чега њихов опстанак зависи од воље тих лица. Уговор je рушљив: ако га je

закључила страна која je ограничено пословно способна, или страна која je при закључењу трпела

мане воље, као и у другим случајевима одређеним ЗОО или посебним прописима.

Релативна ништавост уговора подразумева, у односу на апсолутну, знатно блаже правне

последице:

1. до поништења долази на захтев оне уговорне стране чији су имовински интереси повређени,

што значи да трећа лица нису овлашћена да истичу захтев за поништење;

2. уколико уговорна страна у чијем je интересу рушљивост установљена не захтева његово

поништење долази до накнадног оснажења уговора (конвалидације) и уговорна облигација има

пуно правно дејство;

3. уколико дође до поништења релативно ништавог уговора оно делује, пo правилу, ретроактивно

и зато ce има извршити повраћај датог, одн. испуњеног, ако je могуће; у супротном ce даје

накнада у новцу, али поред реституције, натуралне или новчане, савестан уговорник има и право

на накнаду претрпљене штете

4. право на захтев (тужбу) за поништење рушљивог уговора у нашем престаје истеком

субјективног рока (сазнање за разлог рушљивости) од једне године, одн. од престанка принуде, a

све у објективном року од три године од дана закључења утовора;

5. пошто уговор није ништав ex lege, то ни суд није овлашћен да ce упушта ex officio у његову

ваљаност, већ ће на захтев овлашћеног уговарача, уколико захтев усвоји, донети одлуку

конститутивног карактера

6. уговарач на чијој je страни узрок рушљивости, одговара за штету другом сауговарачу за штету

коју овај трпи због поништења уговора, под условом да није знао, нити je морао знати за

постојање узрока рушљивости уговора.

Релатива ништавост ce најчешће јавља у случајевима мана воље (превара, претња, заблуда),

ограничене пословне способности, лезионарних уговора. Када je реч о манама воље и конкретно

код заблуде, треба истаћи да санкција релативне ништавости погађа уговор само ако je реч о

битној заблуди (битна својства предмета, заблуда о битним особинама личности код уговора

intuitu personae и сл.). Ако je битна заблуда о каузи или предмету, тада je реч о апсолутној

ништавости и то о тзв. непостојећим уговорима. Релативна ништавост je предвиђена и за случај

очигледне несразмере узајамних давања, тј. лезионарних уговора.

Конвалидација je оснажење релативно ништавог уговора одрицањем овлашћеног лица од права на

захтев којим би се тражило његово поништење. Конвалидација може бити остварена изречно или

прећутно; први начин ће бити пo среди када нпр. овлашћено лице изјави да неће захтевати

поништење уговора, док je прећутни када нпр. овлашћено лице пропустити преклузивни рок за

поништење. Конвалидација je могућа и у случају када je забрана била мањег значаја, a уговор je

Docsity.com

извршен, као и у случају када се in concreto тражи писмена форма која није била поштована, али

су уговарачи извршили обећане престације у целини или у претежном делу, осим ако из циља због

кога je форма прописана очигледно не произлази нешто друго.

Конвалидација подразумева следеће услове:

1. да je пo среди релативна ништавост;

2. да конвалидацију врши овлашћено лице;

3. да je овлашћено лице упознато са разлогом рушљивости;

4. да овлашћено лице у тренутку испуњења услова за конвалидацију може слободно да изјави

вољу којом врши конвалидацију.

Остварењем конвалидације долази до дефинитивне пуноважности уговора и то ex tunc,

ретроактивно, тако да он обавезује странке од самог његовог настанка.

124. ОДУСТАНАК ОД УГОВОРА - РАСКИД УГОВОРА (УОПШТЕ)

Уговор може да престане на основу приватне аутономије обе или, изузетно, само једне уговорне

стране. Две су врсте одустанка од уговора, односно раскида уговора:

1. споразумном и

2. једностраном.

125.

1. Споразумни одустанак, односно раскид уговора (појам, правно дејство, услови)

1.1. Појам

Сагласност воља која je створила уговорно „везивање", уговорну облигацију, може на исти начин,

наравно у супротном смеру, да оствари уговорно „одвезивање", уговорну солуцију. Споразумним

раскидом странке одустају од свог раније пуноважно закљученог уговора. To значи да споразумни

раскид уговора подразумева нов, други пуноважан уговор којим ce негира кауза првог уговора, јер

ce одустаје од извршења обећаних престација. При споразумном раскиду мора постојати негатив

каузе првобитно закљученог уговора. To логично значи да уговор није извршен, јер да je извршен

(испуњен), он би већ био угашен, a странке „разрешене".

1.2. Правно дејство

Правно дејство зависи од чињенице да ли су странке уговориле раскид ex tunc или ex nunc.

Правило je да раскид нема повратно дејство, што значи да ce уговарачи ослобађају обавеза

извршења неизвршених престација, док ce делимично испуњене престације сматрају пуноважним,

јер имају правни основ. Уколико ниједна страна није испунила своје уговорно обећање, раскид

Docsity.com

има ретроактивно дејство, јер ce уговарачи фактички враћају у предуговорно стање. Уколико су

странке уговориле повратно дејство раскида, свака je дужна да врати примљено, те ce странке

такође враћају у предуговорно стање. Уколико су трећа савесна лица стекла неко право на основу

сада раскинутог уговора, њихов правни положај мора бити заштићен.

Свака уговорна облигација може престати споразумним раскидом, и то када су у питању класични

уговори између физичких лица, али и када je реч о уговорима трговинског права. Постоје и такве

уговорне облигације које нису подобне за раскид ex tunc. To су трајне облигације чије je

извршење већ отпочело, нпр. уговор о закупу који ce раскида после неколико месеци.

1.3. Услови

Споразумни раскид уговора подразумева нов, други пуноважан уговор, што значи да нови уговор

мора да испуни све што се иначе захтева за пуноважност уговора: способност за уговарање,

сагласност воља, као и захтеве који се тичу предмета и каузе. Како je посреди други, нови уговор,

то значи да ове елехменте ваља ценити потпуно независно у односу на први уговор, који сада

треба да се раскине.

Приликом настанка уговора понекад се за његову пуноважност захтева и одређена форма. To су

сви они случајеви када закон или саме странке предвиде битну форму, форму ad solemnitatem.

Поставља се питање: у којој мери форма има значај за престанак облигације која je настала на

основу формалног уговора? Одговор на ово питање подразумева одмеравање аргумената pro et

contra начела приватне аутономије странака и начела консензуализма, с једне, и начела правне

сигурности, с друге стране.

Паралелизам форми би се у савременим правима, могао прихватити не као правило, већ као

изузетак, и то ако je прописан законом или предвиђен вољом странака. Могућност гашења

формално настале облигације, неформалним начинима, може се слободно назвати модерном

тенденцијом. Отуда и у нашем позитивном праву правило да формални уговори могу бити

раскинути неформалним споразумом. Ово правило трпи и извесна ограничења - паралелизам

форми биће потребан у два случаја:

ако то предвиђа закон и

ако циљ због кога je прописана форма за закључење уговора захтева да раскид буде обављен у

истој форми.

Правило о неформалном раскиду формалног уговора важи и у случају уговорене форме. Ако су

странке уговориле посебну форму као услов пуноважности њиховог уговора, такав уговор може

бити раскинут, допуњен или на други начин измењен и неформалним споразумом.

Суштински разлози за одбацивање правила о паралелизму форми јесу у функцији форме. Форма у

свим правним системима штити одређене вредности, односно има неколико функција од којих су

најзначајније: доказна, заштитна и усмеравајућа. Отуда следи да je за настанак уговора битно

поштовати форму због једне или више наведених функција форме, али не и обрнуто. Уколико нису

Docsity.com

у питању јавни интереси који би најчешће били заштићени посебним законским одредбама, или

ако то није вољом странака искључено, престанак обавеза ослобађа, a не обавезује, те je јасно да

je за ослобађање од обавеза било која од функција форме, пo правилу, излишна. У случају спора,

ако нема одлучног доказа о споразумном раскиду, треба ce држати претпоставке да формални

уговор није раскинут неформалним путем, јер je наведена претпоставка не само у служби доказне

функције форме већ и у функцији начела правне сигурности. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

•

•

•

•

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 13:16

126.

2. Једнострани раскид уговора због неиспуњења (појам, теоријска заснованост, услови за раскид,

реализација раскида и дејство раскида)

Уговор je плод двоструког каузалног обећања. Таква увезаност двеју изјава воље која je створила

вољну облигацију уједно значи да je само те воље могу и „одвезати", односно да само те две

воље, могу на исти начин од њега одустати. To je правило, али правило које трпи извесне

изузетке, a ти изузеци ce управо односе на једнострани раскид уговора.

Пошто једнострани раскид уговора није правило, значи да мора бити или уговорен, или законом

посебно предвиђен. Неке разлоге законског једностраног раскида уговора већ смо расправили: то

су случајеви промењених околности и физичких мана ствари.

Docsity.com

2.1. Раскид уговора због неиспуњења

У античким правима уговор није могао да престане услед неизвршења. Поверилац и дужник су

били повезани свечаним изјавама које су биле упућене божанству, формом која je давала саму

суштину уговору. Уговор ce могао принудно испунити, и то тако што ће ce дужник натерати да

своју обавезу испуни, a пошто je није испунио на уговорени начин, дужник ће, уз то, бити

принуђен и на накнаду штете повериоцу. Развојем теорије о каузи уговора, посебно у складу са

схватањима о правичности у канонском праву, раскид уговора због неиспуњења шири ce на све

двостранообавезне уговоре. Некад изузетак, lex commissoria као нека врста изречно уговореног

раскидног услова, сада постаје правило, и то као правило које ce подразумева, као прећутно

уговорени услов.

Савремена права садрже опште правило да када у двостраном уговору једна страна не испуни

своје каузално обећање, друга може, у складу са законом, да раскине уговор једностраном

изјавом воље. Овај велики изузетак од правила pacta sunt servanda управо указује на саму суштину

уговорне облигације. Каузално обећање у таквим уговорима повезано je двоструком везом и ако

једна отпадне, друга губи свој смисао. Уговарачи су ступили у уговорни однос зато што су

рачунали на испуњење обавезе друге стране. Када се такво очекивање изјалови, онда би пружање

заштите захтеву за испуњење престације од друге стране било засновано на шикани савесне

стране, на насиљу форме над суштином, a у крајњој линији, створило би нову облигацију са

супротним захтевом: правно неосновано обогаћење.

Раскидање уговора због неиспуњења je законска установа и у нашем праву. Закон предвиђа да

када једна страна, у двостраном уговору, не испуни своју обавезу, друга страна може, ако није

одређено што друго, захтевати испуњење обавеза или, под законским условима, раскинути уговор

простом изјавом, ако раскид уговора не ступа пo самом закону, a у сваком случају, има право на

накнаду штете.

2.2. Теоријска заснованост

Установа раскида уговора због неизвршења имала је дугу еволуцију која je била праћена и

различитим теоријским схватањима. Једно од првих теоријских објашњења, које су бранили писци

школе егзегезе који су ce држали текста Code civil-a, истицало je прећутни законски модалитет

уговора - раскидни услов, као суштински правни разлог који je водио могућности престанка

уговора због неизвршења. Други су правну заснованост овог раскида видели у општем принципу

правичности и начелу еквивалентности престација, односно у крајњој линији, на плану

морализације уговора.

Ако ce тражи теоријска заснованост могућности једностраног раскида уговора због неиспуњења, a

да ce при том не напушта правна аргументација, теорија каузе je једина у стању да пружи целовит

одговор. Модерно схватање каузе je показало да ce од првобитна два обећања која дају грађу за

Docsity.com

уговор, у тренутку њиховог спајања, рађа јединствена (уговорна) облигација, увезана двоструком,

али јединственом везом. Уговорна облигација ce може представити као једначина и ако joj

одузмемо једну страну, то, наравно, више није једначина. Другим речима, нестанак једног

обећања исто je што и одвезивање једне од две траке које повезују целину, a то одвезивање води

повраћају у предуговорно стање. Доследно томе, поверилац може захтевати принудно (спољашње)

везивање (путем суда) или једноставно констатовати да je одвезивање довело до ослобођења од

уговорених (обећаних) престација. To ce односи само на уговорну облигацију, али из њеног

неиспуњења може произићи вануговорна облигација, уколико je том приликом причињена штета

другој страни.

2.3. Услови

У науци ce најчешће наводи неколико услова да би ce један уговор могао раскинути због

неизвршења. Аутори нису сагласни у вези с критеријумима поделе. Једни сматрају да je подела

уговора на теретне и доброчине први услов, a потом следе и услови који ce односе на неизвршење

уговора, кривицу дужника и обавештавање дужника о намери раскидања од стране повериоца.

Други аутори сматрају да ce услови ове врсте раскида деле на две групе: прва ce односи на

неиспуњење обавезе, a друга на саму реализацију раскида.

Прва подела подразумева:

1. да je уговор теретан;

2. да уговор није извршен;

3. да je дужник крив за неизвршење уговора и

4. да поверилац обавести дужника о својој намери да раскине уговор.

Теретни уговор. - Заступници овог става сматрају да бестеретни уговори не могу бити раскинути

због неиспуњења, односно да je такав раскид резервисан искључиво за теретне уговоре, a из

разлога што само у теретним уговорима може бити реч о поремећају начела једнакости давања.

Иако je правило да двостранообавезни уговори могу да престану због неиспуњења, од тог правила

има и изузетака, нпр. уговор о деоби или уговор о поравнању. Изузетак представљају и неки

једностранообавезни уговори, под условом да су теретни, нпр. уговор о зајму с каматом.

Неизвршење уговора. - Правило je да ce уговор увек може раскинути због неизвршења, уколико

постоји потпуно неиспуњење од дужника. Ако je посреди делимично неиспуњење, поставља ce

питање која je то мера неизвршења која води могућности раскида?

У теорији ce наводи да поверилац не би увек имао право на раскид због делимичног неиспуњења.

Право на раскид постојало би само у случају када би делимично испуњење у конкретном случају

било противно остварењу циља уговора, односно ако би делимично испуњење било у супротности

с природом закљученог посла, о чему би одлучивао суд.

Кривица дужника. - Раскид уговора због неиспуњења подразумева и чињеницу да дужник није

извршио своју престацију, и то својом кривицом. Уговор може престати и без кривице дужника,

Docsity.com

нпр. кривицом повериоца, вишом силом и сл., али у таквим случајевима неће доћи до примене

правила о раскиду уговора због неиспуњења.

Обавештавање дужника. - Поверилац може, под законом одређеним условима, да изабере:

принудно испуњење или раскид. Отуда произлази да дужник мора бити обавештен о намери

повериоца, јер од ње зависи и конкретизовање дужникове обавезе. Обавештење дужника о

раскиду уговора од стране повериоца je правило које трпи изузетак. Уколико je уговор закључен

тако да je рок испуњења његов битан елемент, обавештавање дужника о раскиду није потребно.

Друга подела je прецизнија, јер предвиђа основну поделу услова који се морају испунити да би

дошло до раскида уговора због неиспуњења:

1. на оне који се односе на неиспуњење обавезе и

2. оне који се односе на реализацију раскида уговора.

Ова подела заснива се на томе да je за ову врсту раскида потребан и један предуслов: да je реч о

двостраним уговорима, јер само у њима постоји узајамност обавеза. И према овом схватању

постоје одређени изузеци од правила о неопходности да уговори буду двострани: с једне стране,

неки двострани уговори се не могу раскинути због неиспуњења, a то су деоба, поравнање и неки

алеаторни уговори; с друге стране, и неки једнострани уговори се могу раскинути, уколико су

теретни (нпр. зајам с каматом).

2.4. Неиспуњење обавезе

Основни услов да би уопште могло бити речи о примени овог начина престанка уговора јесте

неиспуњење обавезе, односно неизвршење уговорене (обећане) престације. Постављају се два

питања: прво, да ли неиспуњење мора бити потпуно и, друго, да ли je кривица дужника нужна?

a) Обим неиспуњења. - Обим неиспуњења уговорне престације je од значаја за примену установе

раскида уговорне облигације због неизвршења. Јасно je да постоји битна разлика између тоталног

неизвршења и неизвршења незнатног дела уговорене престације, јер таква разлика више и није

разлика у квантитету, већ у самом квалитету. У ствари, ова два наведена случаја су два екстрема

у спектру неиспуњења уговором обећане престације; у првом случају, без сумње, сва савремена

права допуштају ову врсту раскида, у другом - ниједно. Проблем je обим неиспуњења, односно

делимичног (не)испуњења.

Овај проблем није нимало једноставан, јер ови унутрашњи чланови спектра, могу бити врло

различити: дужник je платио један део цене; испоручено je пет, уместо уговорених десет вагона

жита; уговорено je да намештај буде израђен ручно, али он je израђен машински; испорука je

уговорена у Београду, a роба je остављена у магацину у Приштини; завршетак радова je уговорен

за први април, a радови су окончани првог јуна. Очигледно je да у оквиру ових пет врста

делимичног (не)испуњења, постоји и читав низ нијанси. Све ово води само једном закључку:

битне су околности сваког конкретног случаја, које могу објективно да ce поставе у датој

уговорној једначини, a то je, у ствари, само друго име за проблем каузе in concreto.

Docsity.com

Да ли je у конкретном случају постигнут циљ уговора, да ли je остварена његова сврха, то je

формула која води до решења дате једначине. Другим речима, мора се приступити тумачењу

уговора и у склопу свих околности, утврдити главну ствар: да ли je задовољена кауза уговором

међусобно увезаних обећања.

Ha основу изложеног може се закључити да неиспуњење не мора бити потпуно да би се стекло

право на раскид уговора због неиспуњења. Обим неиспуњења јесте битан, али он мора бити

подвргнут објективном критеријуму каузе и тек тада ће се добити одговор да ли je делимично

испуњење, макар у основи, односно у границама толеранције конкретних околности, задржало

сразмеру уговорене једначине, или се уговорена једначина таквим (не)испуњењем претворила у

неједначину, што je и логичан разлог за одустанак од уговора, односно његов раскид.

б) Кривица дужника. - Неиспуњење уговорене престације, односно делимично испуњење у

одређеном обиму које отвара могућност раскида уговора, мора бити скривљено. Дужник није

испунио своју уговором утврђену обавезу услед своје кривице. Када су у питању уговорне

облигације, постоји правна оборива претпоставка да je дужник, који није испунио своју престацију

како je то уговорено, крив за неизвршење. Отуда ЗОО и не предвиђа кривицу као посебан услов за

престанак уговора на овај начин. Ипак, присуство кривице je видљиво на посредан начин, јер

дужник може да доказује да није крив за неиспуњење. Уколико би дужник доказао да није

скривио неизвршење своје обавезе, нпр. да обавезу није испунио услед више силе или дејства

случаја, или искључивом кривицом трећег лица, онда овај услов не би био остварен, већ би се

тада применила правила о последицама ризика за престанак уговора услед више силе или случаја,

односно правила о накнади штете, уколико je трећи својом кривицом спречио дужника да испуни

своју обавезу.

Скривљено неиспуњење јесте изјава воље дужника којом одбија извршење своје обавезе. Ta

изјава воље може бити о облику пасивног или активног понашања.

Пасивно понашање јесте потпуно уздржавање дужника од аката који у правној комуникацији служе

за изражавање воље. Овакво стање ce у праву означава ћутањем. Дужник једноставно не чини

ништа у циљу извршења своје уговорне обавезе, нити ce изјашњава о њој. Активно понашање

подразумева дужниково изражавање воље да не изврши своју уговорну обавезу изречно или

конклудентно; у првом случају изјави усмено или напише да неће да изврши уговор или на питање

повериоца да ли ће исплатити цену, дужник одмахне главом; у другом, нпр. дужник прода алат

без кога није у стању да испуни престацију из уговора о делу.

Aко je реч о изречној вољи дужника, као облику активног понашања, којом одбија испуњење

обавезе, није потребан никакав други показатељ да би услов скривљеног неиспуњења био

задовољен. Ако je у питању ћутање или конклудентно изражавање воље, поставља ce питање да

ли je нужно да дужник буде у доцњи, да би ce сматрало да je у питању скривљено неиспуњење?

Одговор на ово питање није тако једноставан, јер зависи од околности случаја. Начелно, може ce

рећи да je у наведеним случајевима нужно да ce дужник нађе у доцњи и да га поверилац мора

опоменути, уз давање накнадног примереног рока за испуњење да би, тек потом, могао да захтева

Docsity.com

раскид уговора због дужникове кривице. Ипак, од тог правила има изузетака, нпр. када je

очигледно да дужник у преосталом времену, пре но што падне у доцњу, очигледно неће моћи да

испуни своју престацију.

2.5. Реализација раскида уговора

Реализација, односно остварење раскида уговора je такође нужан корак који треба предузети у

циљу одустанка од уговора. Уговарач (поверилац) мора да предузме неке мере како би дошло до

развргнућа правне везе која je настала закључењем уговора између њега и друге стране

(дужника). Највећа разлика ce јавља у вези с поделом правних система који, с једне стране,

предвиђају једноставан одустанак (вансудски раскид) и, с друге стране, судски раскид.

а) Судски раскид. - Code civil предвиђа судски систем раскида уговора због неизвршења. Полазећи

од чињенице да су саме странке својом вољом створиле једну облигацију која за њих представља

закон, тај закон не може изгубити дејство тако што ће једна страна једноставно одустати од

његове његове примене. Супротно решење би угрозило и начело правне сигурности.

Суд има активну улогу, односно његова одлука има конститутивно дејство. Овај систем je посебно

значајан у оним ситуацијама када се поставља питање обима (не)извршења, односно када je

спорно да ли делимично (не)испуњење овлашћује повериоца на раскид или не. Пошто je то

питање каузе уговора, a кауза je законска установа француског права, то je једно сложено питање

које не може бити препуштено лаицима, већ напротив, о томе мора одлучивати суд. Ипак, судском

систему раскида стављају се и одређени приговори, који се могу свести на следеће:

неефикасност и неекономичност.

б) Вансудски раскид. - Најзначајније мањкавости судског раскида отклоњене су, пo природи

ствари, у систему вансудског раскида. Овај систем одликују брзина и економичност, a правна

несигурност се увек може отклонити путем декларативне тужбе, односно утврђујуће пресуде да je

уговор престао одустанком повериоца који je био у складу с позитивним прописима. Поред тога,

иако je уговор закон за странке, тај однос je настао коришћењем приватне аутономије странака,

пo правилу, без икаквог мешања суда, тако да ни за престанак не би требало да буде правило

судска интервенција.

2.6. Вансудски раскид у нашем праву

Наше право прихвата овај систем раскида уговора због неиспуњења. Када у двостраним уговорима

једна страна не испуни своју обавезу, друга може, ако нешто друго није одређено и под законским

условима, да захтева испуњење, али може и раскинути yговop простом изјавом. Према нашим

позитивним прописима, у случају да je испуњење о року битан састојак уговора (тзв. фиксни

уговор), уговор ће се, фактом неизвршења, сматрати раскинутим ipso iure. У нашем систему

вансудског раскида уговора због неиспуњења поверилац увек има право избора. Он може:

Docsity.com

изјавити да уговор одржава на снази или изјавити да га раскида, при чему увек задржава и право

на накнаду штете коју je претрпео неиспуњењем, односно неуредним испуњењем своје

престације. Пошто поверилац има ius optionis, он je дужан да свој избор саопшти дужнику, a то ће

нарочито бити случај када се одлучи за раскид. Поверилац који je одлучио да раскине уговор због

неиспуњења, дужан je да то саопшти дужнику одмах, „без одлагања". Уколико би се поверилац

оглушио о ову обавезу, тиме би пружио дужнику прилику да своју обавезу испуни, што значи да

тада поверилац не би више имао право на раскид уговора, већ би задржао само право на накнаду

евентуално претрпљене штете. Потпуно пасивно понашање и повериоца и дужника (ћутање

обојице) које траје дуже време, може, према околностима случаја, значити и да су прећутно

одустали од уговора.

Када извршење уговора није битан састојак уговора, поверилац који жели да раскине уговор мора

дужнику да пружи додатну прилику за извршење његове престације, и то путем накнадног

примереног рока. Ако дужник и после истека тог рока не изврши своју обавезу, уговор се раскида

пo самом закону, исто као и у случају када je рок битан елемент уговора. Остављање накнадног

примереног рока дужнику je услов да би дошло до раскида уговора због неиспуњења. Поред

случаја када je рок битан елемент уговора, од правила обавезе давања накнадног рока дужнику

постоје још два изузетка:

1) раскид уговора без остављања накнадног рока и

2) раскид уговора пре истека рока.

1) Раскид уговора без остављања накнадног рока je случај када из дужниковог укупног држања

произлази да своју обавезу неће извршити ни у накнадном року. Нпр. уговорена je изградња куће

до краја септембра, али када се поверилац вратио са одмора 30. септембра, констатовао je да

нису ископани ни темељи.

2) Раскид утовора пре истека рока je случај када je и пре истека рока за испуњење дужникове

престације очигледно да он неће моћи да je испуни.

Поставља се питање: како поступити када je у питању уговор са узастопним обавезама? Нпр.

уговором je предвиђено да се закупнина стана плаћа сваког првог у месецу, али после годину дана

уредног испуњења закупац не плати закупнину за јануар, или оружар направи оружје посебног

калибра и обавеже се да наручиоца (ловца) уредно снабдева одговарајућом муницијом, сваког

првог до петог у месецу, у наредних десет година, али пo истеку једне године не испоручи

муницију. Оба ова случаја спадају у уговоре са узастопним обавезама, али je очигледно да се не

могу, само зато, подвести под исти правни режим.

У уговорима са узастопним обавезама основни je проблем да ли неиспуњење обавезе од дужника

овлашћује повериоца да раскине уговор само за убудуће (ex nunc) или раскид може имати и

повратно, ретроактивно дејство (ex tunc). Решење тог проблема зависи од резултата испитивања

каузе конкретног уговора. Тако, ако се, нпр. раскида уговор о закупу који je закључен на период

од две године, после истека рока од једне, очигледно je да ће се дејства раскида простирати само

ex nunc. To и јесте правило приликом раскида уговора са узастопним обавезама, a у том смислу се

Docsity.com

изјашњава и наше право. Ипак, ово правило има изузетака. Поверилац може да раскине утовор не

само у погледу будућих обавеза него и у погледу већ испуњених обавеза, ако њихово испуњење,

без осталих испуњења, нема интереса за њега што се види из примера оружара који je, према

уговору, направио оружје посебног калибра и обавезао се да наручиоца (ловца) снабдева

одговарајућом муницијом уредно у наредних десет година, али пo истеку једне године не

испоручи муницију и обавести другу страну да више није у стању да прави такву муницију. У

таквом случају испитивање каузе указује да треба раскинути уговор ex tunc, јер je и набавка

оружја непосредно повезана с муницијом, те ако ловац нема одговарајућу муницију, он нема

интерес да задржи оружје. Уколико дужник, и поред закашњења које не ремети саму каузу, може

да испуни своју обавезу, он може одржати уговор уколико пружи одговарајуће обезбеђење.

У случају када поверилац није изречно изјавио да ће пo истеку накнадног примереног рока да

раскине уговор, могуће je да и после истека тог рока поверилац инсистира на испуњењу уговора.

Уколико пo истеку рока одабере раскид, потребно je да о томе без одлагања извести дужника.

Поверилац само у једној ситуацији није овлашћен на раскид и поред неуредног испуњења од

стране дужника, a то je случај када дужник није испунио незнатан део своје престације.

Треба истаћи да у сваком случају када je поверилац извршио избор, када се одлучио за раскид, он

je конзумирао ius optionis, тако да уговор једноставно више не постоји, те je и, логично, његов

избор неопозив. Kao и vice versa, јер ако поверилац и после испуњења законских услова који га

овлашћују на раскид, изјави да остаје при уговору и тражи испуњење, пa дужник отпочне са

озбиљним припремама за извршење своје обавезе, било би противно начелу савесности и

поштења тада допустити повериоцу да се предомисли и изјави да уговор раскида.

2.7. Дејство раскида

Остварењем раскида гаси се уговорна облигација. To значи да престаје каузална веза између

уговарача која je и чинила арматуру њихових права и обавеза. Уговарачи више не могу захтевати

испуњење обавеза, али уколико je, услед неиспуњења обавезе једне, друга страна претрпела

штету, рађа се нова, вануговорна облигација - право на накнаду штете. Раскидом уговора обе

стране су ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду евентуалне штете. Ако ниједна

страна није извршила своју обавезу, нема ни реституције. Ако je једна страна своју обавезу

испунила, у целини или делимично, она има право да захтева повраћај датог. Повраћај датог се

врши in natura уколико je могућно, али ако je то немогуће, или би изискивало несразмерне

трошкове, накнадиће се у новцу. Један од случајева немогућности реституције постоји када треће

савесно лице стекне ствар коју би требало да врати дужник у случају раскида уговора због

неиспуњења.

Уколико обе стране имају право да захтевају реституцију, извршиће се узајамни и истовремени

повраћај, пo правилима за извршење двостраних уговора. У таквом случају, свака страна има

право да захтева од друге накнаду за користи које je у међувремену имала од онога што je дужна

Docsity.com

да врати, односно накнади. To je, у ствари, део реституције, јер би, у противном, настала посебна

облигација: правно неосновано обогаћење.

128.

3. Престанак уговора због немогућности испуњења (појам, услови, посебни случајеви)

Облигација може престати услед немогућности испуњења, односно извршења. У уговорним

облигацијама може бити речи само о немогућности која je наступила после пуноважно закљученог

уговора, дакле, о накнадној (супсеквентној) немогућности.

3.1. Појам

Двострани уговор престаје уколико престацију једне стране није могуће извршити због догађаја за

који не постоји одговорност ниједне уговорне стране. To je последица каузе уговорне облигације.

Оба уговарача су се, својом сагласношћу воља, међусобно повезала управо због извршења обавезе

свог партнера. Aко из неког спољашњег разлога, изван воље и моћи уговарача, једна обавеза

постане неизвршива, у том тренутку се развезује iuris vinculum која je и чинила суштину такве

облигације. Другим речима, гаси се сама облигација, пa и уговарач који би могао да изврши своју

престацију више није дужан да то учини, a уколико je своју обавезу извршио, делимично, или у

целини, има право на реституцију. Престанак уговора услед немогућности испуњења није ништа

друго до престанак облигације услед немогућности испуњења, a суштински разлог за то може

објаснити само теорија каузе. Разлог за ретроактивно дејство, лежи управо у гашењу саме

суштине таквог уговора - нестанку каузе.

3.2. Услови

Ако je до немогућности испуњења дошло кривицом једне од уговорних страна, уговором створена

облигација не престаје. Начело савесности и поштења налаже да несавесна страна не може имати

користи од своје несавесности. Када у двостраном уговору дође до немогућности испуњења

уговорне обавезе кривицом једне стране, на место угашене уговорне престације ступа други извор

облигација, причињена штета, односно њена накнада. Обавеза накнаде штете, као имовинска

санкција за непоштовање уговорне облигације у конкретном случају, сада супституише изневерено

каузално обећање несавесног уговарача, што je уједно разлог опстанка облигације, за разлику од

ситуације када немогућност испуњења наступи без кривице уговарача, што доводи до гашења

саме облигације. Према Закону, када je испуњење престације једне стране у синалагматичном

уговору постало немогуће због догађаја за који одговара друга страна, њена ће се обавеза

угасити, али она задржава своје потраживање према другој страни, но то ће се потраживање

смањити у оној сразмери у којој je она имала користи од ослобађања од сопствене обавезе (нпр.

Docsity.com

смањење камата). Поред тога, страна чија се обавеза угасила из наведених разлога дужна je да

другој страни уступи сва одговарајућа права која би имала према трећим лицима у вези с

предметом своје обавезе, чије je испуњење постало немогуће.

Немогућност испуњења која доводи до престанка уговора, односно уговорне облигације због

немогућности испуњења, условљена je још једном околношћу. Престација мора бити

незаменљива, било да je у питању, нпр. предаја незаменљиве ствари или чинидба коју може

извршити управо и само дужник који je више не може извршити (умро, постао инвалид и сл.).

Немогућност испуњења мора бити потпуна (тотална), јер ако je делимична, питање je у којој се

мери уговор може испунити, те ће у складу са одговором на то питање наступити и одговарајуће

правне последице. Материјалне немогућности се тичу одређених природних догађаја или

случајева, али и радњи трећих лица, нпр. земљотреси, ураган, смрт уговарача за уговоре intuitu

personae, и сл. Наравно, за дужника обавезе je битно да није пао у доцњу у погледу испуњења

своје престације,јер ће, у супротном, бити дужан да повериоцу накнади штету. Правна

немогућност je последица промене прописа, односно правног режима који се односи на уговорену

престацију, у смислу да je могуће да уговорена престација накнадно буде забрањена путем

императивног прописа.

Приватна аутономија овлашћује уговараче да и правила о престанку уговора услед неиспуњења

модификују, али у одређеним оквирима. Ти општи оквири омеђени су начелима облигационог

права у конкретном праву. Могуће je путем уговора смањивати или повећавати одговорност

дужника, али увек до границе принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја. Чак и

приватна аутономија странака не може негирати начело савесности и поштења. Напротив, то

опште начело и јесте противтежа општем начелу приватне аутономије (аутономије воље) у

облигационом, односно грађанском праву уопште.

Немогућност испуњења може бити проузрокована и противправним понашањем трећег лица, нпр.

разбојник уништи одређену ствар. У таквом случају, дужник одређене ствари који je ослобођен

своје обавезе услед немогућности испуњења, дужан je да уступи повериоцу право које би имао

према трећем лицу због настале немогућности. Ово правило je засновано на начелу савесности и

поштења, јер дужник није крив за немогућност испуњења због чега je и ослобођен сваке обавезе,

али зато онај ко јесте крив за насталу ситуацију (штетник) због које поверилац трпи штету, треба

да заузме место ранијег - уговорног дужника. Облигација се трансформисала не само у погледу

субјекта већ и у погледу основа, јер више није у питању уговорна одговорност, већ одговорност за

накнаду штете.

3.2. Посебни случајеви

Уколико je уговором створена нека алтернативна или факултативна облигација, пa дође до

немогућности испуњења, онда важе посебна правила, која уређују алтернативне, односно

факултативне облигације

Docsity.com