Дистрибуира се у сарадњиса дневним листом

Овај додатак уређује и издаје Росијска газета (Москва), која сноси сву одговорност за његов садржај

Издање пројекта RUSSIA BEYOND THE HEADLINES

ruskarec.ru

О важности Пуси-Рајота за историју Русије

Средњовековни трилер о Русији и Златној Хорди

СТРАНА 3 СТРАНА 6

Погледи Култура

29. август 2012. Росијска газета уређује прилоге o Русији у 18 водећих светских листова, укључујући Њујорк тајмс, Дејли телеграф, Фигаро и Зидојче цајтунг

НАСТАВАК НА СТРАНИ 4

Придруживање Вијетнама

„Размотрили смо могућност убр завања преговора везаних за потписивање споразума о слободној трговини. Објавићемо почетак тих преговора већ у сеп тембру 2012, за време сами-та Азијско-тихоокеанске еко-номске сарадње у Владивосто-ку. Рачунамо на то да ћемо, уз добру политичку вољу руковод-става наших земаља, као и бе-

ВЕРА КОЗУБОВАVZ.RU

Вијетнам планира да се при-кључи Царинској унији Руси-је, Белорусије и Казахстана. Ово ће допринети учвр шћи-вању позици је Русије у азиј-ско-тихоокеанском региону.

Геополитика Васпостављање руског утицаја у Југоисточној Азији

лоруских и казахстанских при-ја теља и партнера, ускоро моћи да започнемо тај процес и при-ве демо га крају у виду споразу-ма о уласку Вијетнама у Царин-ску унију“, изјавио је пред седник Вијетнама Труонг Тан Санг за вр е ме посете Русији.

Он је истакао да би пот пи си-ва ње одговарајућег споразума би ло нови импулс за акти ви-ра ње узајамних односа и по ве-ћа ње испоруке робе, преноси РИА „Новости“.

Могућност стварања зоне сло- бодне трговине између Царин-ске уни је и Вијетнама први пут је у јавности поменута после

НАСТАВАК НА СТРАНИ 2

АЛЕКСАНДАР ВЕРШИЊИНЗА RBTH

Пре 200 година Наполеон је повео највећу војску коју је свет до тада видео како би покорио Русију. Русија се, међутим, није уклопила у логику европских агресора.

Историја Русија на грандиозан начин обележава 200-годишњицу победе над Наполеоновом „Великом армијом“

ропи заједно са својим војним коморама. Наиме, у западној исто ријској науци и филозофији На полеонова освајања често се при казују као пут којим су се „про гресивне идеје Француске револуције“ рашириле по Ев-ропи. Међутим, управо је Русија, која је зауставила ово „ширење иде ја помоћу агресије“ помо-гла да се очува тадашњи свет-ски поредак.

Данашња криза ме ђу на род-них институција и општа гло-бал на нестабилност угро жавају уло гу коју Русија игра или би хте ла да игра на свет ској сцени, те је очигледно да у таквим усло вима позивање на славну про шлост посебно добија на зна чају.

Још 2009. је створена Држав-на комисија за припрему обе-ле жавања 200-годишњице побе-де Русије у Отаџбинском рату 1812. У њен састав су ушли чла-но ви Владе, губернатори, ру ко-во диоци највећих медијских ку-ћа, представници науке, кул- ту ре и уметности. На чело ко ми сије стао је лично Дмитриј Ме две дев. Наредне 2010. годи-не познате јавне личности осно-вале су Грађански савет чији је циљ да помаже органима вла-сти у припреми свечаних мани-фе стација. За одржавање мани-фе стација из буџета се на свим нивоима издваја преко 100 ми-лиона долара.

Обележавање јубилеја ће тра-ја ти неколико месеци. Главна прослава ће бити уприличена на Бородинском пољу, где су се пре 200 година у крвавом боју

Ове године Русија посебно све-чано обележава 200-годишњицу Отаџбинског рата 1812, догађаја који је имао велику улогу у фор- мирању Русије као светске су-персиле.

Рат Русије против Наполео-на с правом се сматра једним од централних догађаја светске исто рије. Наполеонов поход на Ру сију и рат који је уследио 1813–1814, све до Првог свет-ског рата био је највећи војни су коб у историји човечанства.

На бојним пољима Отаџ бин-ског рата одлучивало се о суд-бинама многих земаља и наро-да. Русија је била последња пре прека на Наполеоновом пу ту ка европској доминацији, ко ја би касније могла да прера-сте и у светску доминацију. Да је направио од Русије сателит-ску државу, Наполеон више не би морао да зазире од Енглеске и слободно би могао да плани-ра даљу експанзију у Азији.

Такав изузетно важан исто-риј ски значај Отаџбинског рата 1812. био је разлог за посебно све чано обележавање његове 200- годишњице.

Што се наше земље тиче, та 1812. је постала година тријумфа ру ске државе. Тада је Русија ста ла на пут ширењу револуци-о н арних идеја које је Наполе-онова армија разносила по Ев-

ФОТОГРАФИЈА МЕСЕЦАСузе се дам наестогодишње ру -ске гимнастичарке Алије Му-ста фине због пораза од Аме -ри канки у екипном фина лу 31. јула свакако представљају један од најпотреснијих призо-ра протекле Олим пи ја де. Алија је скоро годину дана лечила повре ду колена и није успела пот пу но да се опорави, али су тре нери ипак одлучили да онапо ђе у Лондон. И нису погре-ши ли: горке сузе због сре бр-не медаље за неколико дана претвориле су се у сузе радо-снице. Алија је упркос јаким боловима у колену освојила олимпијско злато у вежбама на разбоју, једино за руску спорт ску гимнастику у Лондо-ну 2012.

Више о резултатима Олимпијаде на страни 8

Валаамски мана-стир: духовна химна лепоти у чаробној природи руског Севера

Совјетски кучићи Бел ка и Стрелка: пр -ви становници Зем ље који су се вратили живи из космоса

Више тема на Интернет страници „Руске речи“

RUSKAREC.RU/15865RUSKAREC.RU/16261

Космос Путовања

ALAMY/LEG

ION

MED

IA

Нуклеарни колос наврху света

СТРАНА 5

Наука и технологија

ОЛИМПИЈАДА 2012.ТУГА СПОРТСКЕ ВЕЛЕСИЛЕ: ПЛАЧ ЗБОГ СРЕБРНЕ МЕДАЉЕ

САМО НА RUSKAREC.RU

© В

ИТАЛ

ИЈ Б

ЕЛО

УСОВ_РИ

А "НО

ВО

СТИ"

© РИ

А "НО

ВО

СТИ"

ИТА

Р-ТА

СС

ИТА

Р-ТА

СС

Реконструкција 1812: официр телесне гарде тешког коњичког пука руске Царске армије

Дра га чи та тељ ко, дра ги чи та о че! Пред Вама је четврти број до дат ка „Ру с ка реч“ — по след-

њи који је „Ро сиј ска га зе та“ у окви ру свог ме ђу на род ног про-јек та „Rus sia Be yond the He ad-li nes“ (rbth.ru) планирала да обја ви у Ва шем днев ном ли сту „По ли ти ка“ током 2012.

Ова четири штампана до-датка показала су да у Србији по стоји велико и искрено ин-те ресовање за савремену Ру-си ју. Добили смо огроман број по зитивних коментара.

Истовремено, наша Интер-нет страница ruskarec.ru изу-зетно брзо је постала попу лар-на, стекла сталне читаоце и почела да гради свој иденти-тет у српском медијском про-стору. Током ова три месеца покушавали смо да упознамо српске читаоце са нај зна чај-ни јим догађајима, до сти гну ћи-ма и проблемима Ру сије; обја-вили смо велики број чланака, погледа, анализа и коментара из руских ме дија који су, по нашем ми шље њу, били посеб-но за ни м љи ви српској публи-ци. Трудили смо се да пред-ставимо ре а ли стич ну и све о- бу хват ну слику Русије. Судећи по вашим реакцијама, на до-бром смо путу. Позивамо вас да наставите да пратите нашу Интернет стра ницу и да се при дружите нашој групи на Фејсбуку.

Још једном се од срца захва-љу јемо нашим читаоцима у „Поли тици“ на показаном ин-те ре со ва њу.

Редакција „Руске речи“

ОД ИЗДАВАЧА

Велико хвала српским читаоцима

1812: време „Рата и мира“

REUTER

S/VOSTO

CK-PH

OTO

ALAMY/LEG

ION

MED

IA

KIN

OPO

ISK

.RU

СЕРГЕЈ ЈОЛ

КИ

Н

Галерија фотографија наruskarec.ru/16191

02 РУСКА РЕЧ УређУје и издаје росијска газета (Москва) дистрибУираПолитика и друштво

1812: време „рата и мира“

Српски генерали у Бородинској бици

сукобиле руска и француска армија. У грандиозној бици није било победника. Обе стране су изгубиле укупно око 80 хиљада војника, али нису могле да од­несу одлучујућу победу.

Почетком септембра 2012. го­дине 3000 људи ће обући ори­гиналну руску и француску уни форму из оног времена и узе ће учешће у величанственој ре конструкцији битке коју ће, како се очекује, посматрати око 300.000 гледалаца. Планирано је да се тамо, у Бородину, рекон­стру ише Успутна царска рези­ден ција, у којој ће бити сме ште­на обновљена експозиција му зеја Бородинске битке. Поред по знатог московског Музеја­ ­па нораме „Бородинска битка“ (где је изложена уметничка сли­ка дугачка 115 метара са при­казом кулминације грандиоз­ног боја), у близини Црвеног тр га, планира се отварање но­вог му зе ја посвећеног Отаџ бин­ском ра ту 1812.

Свој допринос празновању ју билеја даће и администрација му зеја Московског Кремља. И Кремљ је пре 200 година видео На по ле она и био сведок та да­шњих драматичних догађаја. На полеон је 14. септембра 1812, после тактичког повлачења ру­ске армије из Москве, свечано ушао у Кремљ и провео у њему два дана, узалудно чекајући да му Руси понуде мировни спо­разум. А када су Французи по­тучени до ногу, у Кремљу су одлу ком цара Александра I сме­штени трофејни француски то­пови, као и руски топови који су учествовали у Бородинској би ци. Музеји Московског Кре­мља у 2012. години организују специјалну тематску екскурзију у којој ће посетиоци моћи да виде те топове.

На Саборном тр гу Кремља 28. јула почела је једна од нај­а трактивнијих свечаности ју­би леја: козачки коњски поход од Москве до Париза. У овом по ходу, који ће трајати до сре­дине октобра, потомци козака ко ји су 1812. ратовали против Наполеона иду путевима Русије,

генерал Михаило Милорадовић је командовао на централним позицијама код бородина

татјана Марковић, ЗА РУСКУ РечвјаЧесЛав Чарски, РУСКА Реч

и срби имају разлога да буду поносни на отаџбински рат: чак 10 генерала срба, већи­ном пореклом из нове серби­је, допринело је да се 1812. победи наполеонова армија.

У Србији уочи прославе 200­ ­годишњице Отаџбинског рата 1812. шира јавност мало зна да је у чувеној Бородинској бици у руској војсци ратовало чак де сет генерала Срба, већи број ко манданата нижег ранга и оби чних војника.

Наиме, у саставу Царске ар­мије императора Александра I под командом фелдмаршала Ку тузова били су: генерал пе­шадије Михаило Андрејевић Ми ло ра до вић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал­ ­поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал­мајор Јован Сте пановић Адамовић, генерал­ ­поручник и тајни саветник Ни­

СПеЦИЈАЛНе ДОДАТКе О РУСИЈИ У СВеТСКИМ ДНеВНИЦИМА УРеЂУЈе И ИЗДАЈе „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“, ПРОЈеКАТ „РОСИЈСКе ГАЗеТе“ ИЗ МОСКВе. У ОВОМ ТРеНУТКУ ДОДАЦИ Се ОБЈАВЉУЈУ У СЛеДеЋИМ ДНеВНИЦИМА: LE FIGARO, ФРАНЦУСКА • THE DAILY TELEGRAPH, ВЕЛИКА БРИТАНИЈА • SÜDDEUTSCHE ZEITUNG, НЕМАЧКА • EL PAÍS, ШПАНИЈА • LA REPUBBLICA, ИТАЛИЈА * LE SOIR И EUROPEAN VOICE, БЕЛГИЈА • дУМа, БУГАРСКА • ПоЛитика, СРБИЈА • THE WASHINGTON POST И THE NEW YORK TIMES, САД • THE TIMES OF INDIA И THE ECONOMIC TIMES, ИНДИЈА • MAINICHI SHIMBUN, ЈАПАН CHINA BUSINESS NEWS, КИНА • SOUTH CHINA MORNING POST, КИНА (ХОНГ КОНГ) • LA NACION, АРГЕНТИНА • FOLHA DE S. PAULO, БРАЗИЛ • EL OBSERVADOR, УРУГВАЈ. еЛеКТРОНСКА ПОШТА РеДАКЦИЈе „РУСКе РечИ“: EDITOR@RUSKAREC.RU. ВИШе ИНФОРМАЦИЈА НА HTTP://RUSKAREC.RU. „ПОЛИТИКУ“ ИЗДАЈе И ШТАМПА „ПОЛИТИКА НОВИНе И МАГАЗИНИ Д.О.О.“, МАКеДОНСКА 29, 11000 БеОГРАД, СРБИЈА. ТеЛеФОН: (+381 11) 330 1682. ТИРАЖ „ПОЛИТИКе“: 75.000 ПРИМеРАКА.

одјек 1812. у јужној америциРат 1812. довео је у питање оку­пацију Шпаније и Португалије, што је изазвало рат њихових ју­жноамеричких колонија за неза­висност. После страшног пораза у Русији, хиљаде бивших На по­ле о нових војника и официра оти шло је у Латинску Америку да се бори у редовима присталица Боливара и Миранде.

про јеката посвећених Отаџ бин­ском рату 1812. Један од њих отворен је на сајту Министар­ства одбране РФ (http://www.mil.ru/et/year.htm). Овде се може сазнати више о Наполеоновим ратовима, погледати поље Бо­родинске битке и упознати са историјатом руског војног мун­дира коришћеног 1812. У Руској државној библиотеци ће 29. сеп­тембра бити отворен сајт на коме ће бити презентована електронска издања посвећена рату 1812.

Свечаности се завршавају 25. децембра 2012, тачно 200 годи­на после објав љи вања царског манифеста о про теривању На­полеонове вој ске. Тог дана ће у главном храму Русије, храму

Христа Спаситеља, бити одр­жан свечани молебан поводом сећања на победу, а у Бољ шом театру ће бити одр жана све­чаност у којој ће званично би ти резимиране све јубиларне ма­ни фе стације.

наставак са стране 1

зашто је наполеон напао Москву а не престони санкт Петербург?

да ли је „генерала зиму“ измислио наполеон да би оправдао пораз?

По речима Јевгенија Мезенцева са Руске академије наука, Напо­леон је још 1810. почео да ра­змишља како би требало рато­вати против Русије. Већ тада је правац према Москви за њега био приоритетан јер је Мо сква била привредни центар. Зато је била пуштена дезин формација о походу на престоницу. Францу­ски амбаса дор Лористон се „из­ бр бљао“ како Наполеон у слу ча­ју рата планира да 15. августа прослави свој рођендан у Санкт Петербургу. Исто је Наполеон го ­ ворио у кругу своје гарде, добро знајући да ће руска обаве штај на слу жба сазнати за то. Лу кавство је уро дило плодом. Почела је ева­ ку а ција владиних установа у Ка­ре лију и Поволжје. Када је почео рат, правац према Петер бургу покривала је нај јача Прва запад­ на армија Барклаја де То ли ја.

Сви смо у школи учили да је кљу­чну улогу у поразу Наполеонове војске играла „сурова руска зи­ма“, а слике на којима се из му­ че ни Французи вуку кроз ле дом окована руска поља постале су део уобичајене иконографије Отаџбинског рата 1812. Међу­тим, генерал­поручник Денис Да видов, учесник рата, написао је још 1835. чланак у коме од­ба цује било какву везу руске

Слабија Друга западна ар мија Петра Багра тиона налазила се јужније и по кривала правац пре ­ ма Москви. Армије су биле уда­љене 100km једна од друге и управо је тим небрањеним про­стором прошао Наполеон, пре­газивши реку Неман. Русе су спа сле само брзе ноге. Баграти­онови одреди су стигли до Витеб ­ ска само мало пре Француза и затворили пут према Москви.

зиме са Наполеоновим пора­зом. Давидов каже да 1812. и није било правог мраза. Пре­ма температурној листи из из­вештаја Виленске астрономске опсерваторије, најнижа изме­рена температура 1812. била је ­9,2°С. Давидов је тада с пра­вом истакао да је „зима Руси­ма била само савезница, а не њихова једина заштита, како се тада мислило“.

кола Богдановић Богданов, ге­не рал­поручник Никола Ва­ сиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал­мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал­ма­јор Абрам Петровић Ратков и ге нерал­ађутант Никола Ива­новић де Прерадовић.

Неки међу њима су били до­се љеници у Русију, на пример Ђорђе Арсенијевић Емануил, (рођен у Вршцу) и генерал­ма­јор гроф Петар Ивановић Иве­лић (рођен у Венецији). Међутим, већина поменутих војсковођа углавном били су представни­ци друге или треће генерације Срба досељених у 18. веку на просторе Русије за време цара Петра Великог и царице Је ли­са вете. Срби су се тада насели­ли у Новоросију, територију осло бођену од Турака и крим­ских Татара на јужној граници Ру ске Империје, и формирали покрајине Нова Сербија (север­ни део данашње Кировоград­

ске области у централном делу данашње Укра ји не) и Славено­сер бија (подручје на граници Луганске и Доњецке области на југоистоку Украјине). У овим областима је средином 18. века живело 50.000 досе ље ника.

Међу овим генералима један је запамћен као велики херој Отаџ бинског рата 1812: пото­мак славне херцеговачке поро­дице Храбреновић, наустраши­ви Михаило Милорадовић (1771–1825), који је командовао на цен тралним позицијама ру­ске вој ске у бици код Бороди­на. Милорадовић је имао кљу­чну улогу у тренутку када је фран цуска војска стигла до са­мог Кремља. Он је упутио пар­ламентарце маршалу Мирату са поруком да ће, ако га напад­ну Французи, одмах запалити град. На тај начин је успео да до бије седам ча сова примирја и за то време је неометано из­вр шио евакуацију своје војске и преосталог становништва.

Када је Наполеон са својом вој­ском ушао у напуштену Москву, градом су буктали пожари које су намерно подметнули сами Ру си, што је, како је и планира­но, имало катастрофалне после­дице за опстанак гладне и исцр­пљене француске војске пред на ступајућу зиму.

Потом су уследиле сјајне по­беде код Вјазме, Малојаросла­

веца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813). Указом им­ператора Александра I Романо­ва, Михаило Милорадовић је 1813. године добио титулу на­следног руског грофа, а 1818. је постао генерал­губернатор Санкт Петербурга.

Током чувеног устанка дека­бриста 14. децембра 1825. Ми­ло радовић је био на Сенатском

тргу, покуша ва јући да смири побуњене пле миће. Генерал, који није био рањен у више од 50 би­така, добио је тада две ране, из пи штоља и од бајонета. Када су му извадили метак из плућа, ре­као је: „Хва ла Богу! Није пуцао вој ник! Сре ћан сам!“ Његова по­следња же ља је била да се осло­боди 1500 кметова који су му би ли у служби.

хиљада војника Наполеонове „Велике армије“ остало је у жи­воту после рата 1812. — само 10% од 600.000 оних који су по­кушали да освоје Русију

60У бројкаМа

Белорусије, Пољске, Немачке и Француске, јашући коње исте пасмине као и њихови преци.

Ове године ће у Русији би ти покренуто неколико Интернет

gET

TY Im

AgES

/fO

TOB

ANk

ИЗ

СЛО

БО

ДН

ИХ

ИЗВ

ОРА

(5)

АНТО

Н П

АЊИ

Н

03Погледи

Дмитриј Бабич

АНАЛИТИЧАР

Андреј Добров

ТВ ВОДИТЕЉ

ЗАСЛЕПЉЕНИ АХТИСАРИ

ПУСИ-РАЈОТ ИЗВАН РУСИЈЕ

Срби могу да иду у Русију ако не признају независ­ност Косова — то је не­да вно изја вио Марти Ах­

ти са ри, бив ши посредник УН за Косово и добитник Нобело­ве награде за мир. Подразуме­ва се да Србија хоће да „иде“ у Европску унију. Али, тамо је, по Ахтисарију, док не призна Ко сово не треба пустити.

Његова изјава је изазвала бу ру негодовања у Србији, али је била готово непримећена у Мо скви. За што?

Господина Ахтисарија, то бо­жњег непристрасног посредни­ка у преговорима о Косову (он је од самог почетка био лоби­ста косовских Албанаца) Бео­град познаје боље него Москва, али није само то у питању. Ствар је у томе што је Ахтисари у тој из ја ви изнео неколико заблуда које западни медији упорно на­мећу, а против којих су Руси већ изгубили вољу да се боре, чак и у својој кући.

Житељи земаља ЕУ, САД и Ка наде обично се љуте када их не ко све заједно третира као За пад. „Наше земље су различи­те!“, вређају се они. Земље јесу ра зличите, али је медијски про­стор исти, бар када се ради о при казивању све та ван северно­атлантске за једнице.

Западни медији су колектив­но захтевали свргавање Сада­ма Хусеина и колективно су за­тим проклињали рат у Ираку. Ко лективно су подржали побу­ну у Сирији, а сада су колекти­вно сазнали да у редовима по­бу њеника делује Ал Каида. Ти ме дији све своје падове и про­све тљења доживљавају ко ле к­ти вно, као по команди. Отуд и по јам „великог Запада“, у који

На московском аеродро­му Домодедово 24. ја ну­а ра 2011. терориста је ак ти вирао бомбу. По ги­

ну ло је 37 невиних људи. Тада сам у ТВ програму руског Петог канала рекао да су наш ин фор­ма тив ни простор и наше пам­ће ње нажалост такви да ћемо већ после недељу дана пре ста­ти да се сећамо те трагедије и заборавити погинуле. Тако је и било. Нажалост, ја тада нисам ре као ништа ново, јер се тако увек дешава.

Али сада видимо да је тема групе Пуси­Рајот (Pussy Riot*) по узбурканим духовима и тра­јању далеко превазишла тему овог и сваког другог терористи­чког напада. Мене је срамота што друштво тако лако забо­ра вља трагедије док са таквом слашћу већ месецима прича о „сиротим девојкама“. Нема сум­ње, оне су добиле две године за­твора не само зато што је власт овога пута хтела заслужено да казни хулиганско понашање, него и захваљујући свима онима који су их са толиким заносом подржавали. Они су доказали

Веома се радујем „Руској речи“! Садржај је привлачан, написи из различитих области примере-ни су поклоницима из најшире јавности. Мени, као универзитет-ском професору Историје култу-ре и цивилизације, то посебно импонује. Велико хвала!

др Слободан Бранковић

Поштовани новинари! Врло сам задовољан и пријатно изненађен садржајем „Политикиног“ додат-ка „Руска реч“. Наравно, не сла-жем се увек са вашим виђењем историје и ситуације у Србији, али врло радо читам другачије мишљење. Зато само тако наста-вите. Ми заиста имамо врло ма-ло знања о Русији у односу на све оно што би о њој требало знати.

Душан Вукосављевић

Поштована редакцијо, искори сти-ћу прилику да похвалим Ваш до-датак у коме може да се прочита више занимљивих чланака него у појединим дневним новинама.

Игор, Београд

„Руска реч“ одговараПосебно сам обрадован вешћу да ћу сваког месеца имати мо-гућност да се преко Вашег додат-ка боље упознам са руским ста-вовима по појединим питањима везаним за Србију, као и о мно-гим стварима везаним за саму Русију које су код нас мало позна-те. Тако, на пример, код нас се не говори много о староседелачким народима Сибира! Очекујем да ће мени, и не само мени, „Руска реч“ испунити ту жељу.

Богдан Копривица, Београд

По што ва ни г. Копривица, испу­ња вамо Вашу жељу. На седмој страни ове „Руске речи“ наћи ћете текст „Срећни људи на сунчаних минус 70“, који го­вори о најхладнијем насељу на свету, источносибирском селу Ојмјакон, и његовим ста­новницима Тунгусима. На на­шој Интернет страници може­те наћи још текстова о малим народима Русије. Описати све њих није нимало лак задатак, зато што у Русији живи гото­во 200 разних народа, али „ко­рак од хи ља ду миља почиње једним кораком“!

редакција „Руске речи“

Одушевила ме је појава „Руске ре чи“ у Политици! Репортажа „Бо гови Волге“ и чланак о затво-реним градовима и научницима који тамо раде су дивни. Да ли бисте могли да у „Руској речи“ на-пишете шта се у Русији данас ра-ди са нуклеарним отпадом?

др Нина Дрндарски

Драга Нина, на нашој Интер­нет страници (ruskarec.ru) објавили смо много текстова о нуклеарном сектору у Ру сији. Део одговора на Ваше пи тање лежи у тексту о за твореним градовима који сте по менули: наиме, у уралском комбинату „Мајак“ део потрошеног ну­клеарног горива се рецикли­ра за поновну употребу или ко ристи за производњу изото­па који су важни ван енер­гетске и војне сфере, нпр. у ме­дицини. Ипак, обећавамо да ће мо у блиској будућности објавити детаљну репортажу посвећену овом питању.

редакција „Руске речи“

ПИСМА ЧИТАЛАЦА, КОЛУМНЕ И ИЛУСТРАЦИЈЕ ОЗНАЧЕНЕ КАО „МИШЉЕЊЕ“, КАО И ТЕКСТОВИ ИЗ РУБРИКЕ „ПОГЛЕДИ“ ОВОГ ДОДАТКА ИЗАБРАНИ СУ ДА

ПРЕДСТАВЕ РАЗНА СТАНОВИШТА И НЕ ОДРАЖАВАЈУ НУЖНО СТАНОВИШТЕ УРЕДНИКА ПРОЈЕКТА „RUSSIA BEYOND THE HEADLINES“ ИЛИ ЛИСТА „РОСИЈСКА

ГАЗЕТА“. МОЛИМО ВАС ДА ШАЉЕТЕ ПИСМА И КОМЕНТАРЕ УРЕДНИКУ НА editor@ruskarec.ru

ДО ДА ТАК „РУ СКА РЕЧ“ ФИНАНСИРА, УРЕ ЂУ ЈЕ И ИЗ ДА ЈЕ „РО СИЈ СКА ГА ЗЕ ТА“ (МО СКВА, РУ СИ ЈА)ИН ТЕР НЕТ-СТРА НИ ЦА: ruskarec.ru * EMAIL: editor @ruskarec.ru * ТЕ ЛЕ ФОН: +7 (495) 775 3114 ФАКС: +7 (495) 988 9213 * АДРЕ СА: УЛ. ПРАВ ДЫ 24, Д. 2, МО СКВА 125993, РОССИЯ

ЈЕВ ГЕ НИЈ АБОВ ИЗДАВАЧ И ДИРЕКТОР RBTH * ПАВЕЛ ГОЛУБ ГЛАВНИ УРЕДНИК ДОДАТАКА RBTH ВЈА ЧЕ СЛАВ ЧАР СКИ УРЕД НИК „РУСКЕ РЕЧИ“ * НИ КО ЛА ЛЕ ЧИЋ ГО СТУ ЈУ ЋИ УРЕД НИК „РУСКЕ РЕЧИ“ ИРИНА РЕШЕТОВА АСИСТЕНТ РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“ * ЈЕКАТЕРИНА ТУРИШЕВА АСИСТЕНТ РЕДАКЦИЈЕ „РУСКЕ РЕЧИ“ * ЖАРКО РАКИЋ СУБУРЕД НИК ИЗ „ПОЛИТИКЕ“ * МИЛАН РАДОВАНОВИЋ ГЛАВНИ ПРЕВОДИЛАЦ * АН ДРЕЈ ЗАЈ ЦЕВ ДИ РЕК ТОР ФО ТО ГРА ФИ ЈЕ * НИ КО ЛАЈ КО РО ЉОВ ФО ТО ГРА ФИ ЈА МИ ЛА ДО МО ГАЦКА ДИ РЕК ТОР ОДЕ ЉЕ ЊА ПРЕ ЛО МА И ДИ ЗАЈ НА * ИЉА ОВ ЧА РЕН КО ПРЕ ЛОМ

ЗА ОГЛА ША ВА ЊЕ У ОВОМ ДО ДАТ КУ МО ЛИ МО ВАС ДА СЕ ОБРА ТИ ТЕ ЈУ ЛИ ЈИ ГО ЛИ КО ВОЈ, ДИ РЕК ТО РУ ОДЕ ЉЕ ЊА ЗА ОД НО СЕ СА ЈАВ НО ШЋУ: julia.golikova@rbth.ru

© 2012 СВА ПРА ВА ЗА ДР ЖА ВА ФГБУ „РО СИЈ СКА ГА ЗЕ ТА“: АЛЕК САН ДР ГОР БЕН КО ПРЕД СЕД НИК РЕДАК ЦИЈ-СКОГ САВЕТА, ПА ВЕЛ НИ ГО И ЦА ГЕ НЕ РАЛ НИ ДИ РЕК ТОР, ВЛА ДИ СЛАВ ФРО њИН ГЛАВ НИ УРЕД НИКЗА БРА ЊЕ НО ЈЕ КО ПИ РА ЊЕ, ДИ СТРИ БУ ЦИ ЈА ИЛИ ПРЕ У ЗИ МА ЊЕ СА ДР ЖА ЈА ОВОГ ИЗ ДА ЊА, ОСИМ ЗА ЛИЧ НУ УПО ТРЕ БУ, БЕЗ ПИС МЕ НЕ СА ГЛА СНО СТИ „РО СИЈ СКЕ ГА ЗЕ ТЕ“. МО ЛИ МО ВАС ДА СЕ ЗА ДО ЗВО ЛУ ОБРА ТИ ТЕ НА ТЕ ЛЕ ФОН +7 (495) 775 3114 ИЛИ НА EMAIL editor @ruskarec.ru. „RUS SIA BEYOND THE HE A DLI NES“ НЕ СНО СИ ОД ГО ВОР НОСТ ЗА НЕ НА РУ ЧЕ НЕ ТЕК СТО ВЕ И ФО ТО ГРА ФИ ЈЕ.

РУСКА РЕЧ УРЕђУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

МЕђУ НАМА

Писма читалаца

су некада полагане велике наде, а који сада, нажалост, постаје квинт есенција интелектуалне убогости и догматизма. „Про­паст Запада“ коју је пред сказао Ос валд Шпенглер не одиграва се у економији, него у свести. И што је пропаганда за падних медија оскуднија по сми слу, споља све више бљешти и за­слепљује људе. Заслепила је и Ахтисарија, тако да је он у једну своју изјаву успео да упа ку је

властима да догађај у храму Христа Спаситеља, у централ­ном храму Русије, може да буде опасан по друштво. А то значи да тенденцију треба су збити. Према томе, сва та пу си манија и њени носиоци уства ри су ко­аутори пресуде, сви ти страни музичари и глумци које су ан­гажовали пуси­активисти.

Када су се „девојке“ у својим маскама попеле на Лобно место у центру Црвеног трга и поче­ле да певају песме пуне вул гар­но сти, брзо су одатле скинуте, ка жњене са хиљаду рубаља (25 евра) и пуштене. А и тада су у пе сми протестовале против Пу­тина. Када су у фебруару ушле у маскама у Богојављенски храм у Москви и „запевале“, би ле су изведене из храма и пу­ште не. Када је много раније једна чланица Пу си­Рајота (На­дежда Толоконикова) са исто­ми шљеницима из групе „Војна“ у сали Тимирјазевског музеја Московског државног универ­зитета уприличила јавни груп­ни секс (оргија је била за ми­шље на као политички пер­ фор манс поводом избора Ме дведева за председника Ру­сије) иако је била у деветом ме­сецу трудноће, и тада су сви пу­штени. Ужасна „тоталитарна“

неколико стереотипа који ца­рују у западном медијском про­стору.

Први: Русија је сиромашна зе мља, али је склона експанзији и жели да увуче друге земље у своју „сферу утицаја“.

Други: ратови у бившој Ју го­сла вији нису резултат сложе­них међунационалних односа, не го резултат агресије и ам би­ци ја једног човека — Ми ло ше­ви ћа, и једне нације — Срба.

држава која је на путу ка „сре­дњовековној тиранији“ (изра­зи западних медија) сваки пут се за ди вљујуће благо опходила према људима који нару ша вају јавни ред. Када су чланице Пуси­Рајота скочиле на амвон храма Христа Спаситеља и по­челе да се ритају и вичу „С....* Го спо дње!“, и тада су изве дене из храма и... пуштене! И тек када се јавност побунила, схва­тивши да власт не жели да брани руске културне и ре ли­гиј ске традиције, тек тада је власт покренула поступак про­тив Пуси­Рајота. Кажу да су код нас др жа вна власт и Црква срасли једно уз друго, али то уопште није тако. По руским законима није нимало ла ко строго казнити групу људи ко ја направи изгред у храму.

Питају ме људи шта мислим, да ли је две године затвора мно­го или мало? Не мислим ништа. Искрено, потпуно ми је свеједно шта ће бити са Пуси­Ра јотом. Није ми свеједно шта ће бити са Русијом. Пуси­Рајот није део Ру сије, није део њене културе, ње не историје, њеног живота. Пу си­Рајот нису ни Руси, ни Та­тари, ни Кавкасци, ни Јакути... То је нешто изван Русије. То су приватна лица која су тражи­

Не бих да говорим о овом дру­гом стереотипу, из Београда се бо ље види има ли он везе са ис­тином. Рећи ћу нешто о оном пр вом. Године 2010, за време ме ђунационалних сукоба у кир­ги ском граду Ошу, председни­ца Кир гизије Роза Отумбајева позвала је у помоћ руску војску. Ме ђу тим, ниједан војник се није ни померио с места. Тада су ме за падне дипломате зачуђено пи­тале: зашто Русија не припоји Киргизију? „Ми ћутимо, што зна чи да нисмо против тога“, говорио ми је представник једне од структура Европске уније у Москви. „Зашто Путин и Мед­ведев не дејствују?“ Исто такво чу ђење изазвало је и то што Ру­си ја није заузела Тбили си за вре ме оружаног конфликта са

Грузијом 2008. Стварно, за што нисмо ништа „за узе ли“?

Одговор је једно ста ван: зато што нећемо. Неће Ру си ја нове те риторије. Хоће са вез нике, хо ће партнере у би з нису, хоће и тржиште за сво је производе. А фамозне ко ло ни је — неће. Са мо што то на За паду из неког ра злога нико не жели да приме­ти. Запад по ста вља Србију, Укра јину и Мол да вију пред глу­пу алтернативу: или Европа, или Русија. И ни шта не вреди што Путин стално понавља: ми ни смо против то га да наши тр­го вински и политички партне­ри, укључујући и чланице бу­ду ће Евроазијске уни је, уђу у Европску унију. Што ви ше Бео­град или Кијев буду отворени пре ма Западу, то ће и Ру сија са ве ћим задовољством ин вестира­ти у њих свој капитал. Једини услов је да своју отво реност пре ма Западу не усло вљавају за тво ре но шћу пре ма Русији. И по могућству, да не вређају Ру­си ју — она ће то уме ти да цени, као што се виде ло на примеру Пра га. У бурним де ведесетим, док је Варшава би ла захваћена ру со фобијом, а Београд био под санк цијама, Праг је искористио „златну ки шу“ са истока.

Али Ахтисари, заједно са за­пад ним читаоцима, живи у за­ми шљеном свету, где Русија же ли да окупира Србију, где је Пу тин нови Стаљин, и где жи­теље Цен тралне Европе чека ру ски ГУЛАГ ако неће да се одрек ну свог националног иден­ти тета.

Са таквим светом у глави он ће за вршити у старачком дому за по литичаре, који ће плаћати нов цем од потпуно незаслуже­не Нобелове награде за мир.

Аутор је по ли тич ки ана ли­ти чар ру ске редак ци је Би­би­ ­си ја и ра ди ја „Г лас Ру си је“.

ла ђавола и добила што су тра­жила.

А како подржавају Пуси­Ра­јот на Западу? Министарка кул­туре Француске их јавно под­ржава. Можда ће се потписати и испод песме ове групе, у којој се деци предлаже да не уче, него да мастурбирају? Фински про­фесор одлази у православни храм у Хелсинкију са канисте­

ром мокраће да је проспе на олтар у знак подршке руским панкеркама. Да ли треба да на­ставим?

Аутор је познато ТВ лице и во дитељ еми сије „24 сата“ на РЕН ТВ.

*НАЗИВ ГРУПЕ И НЕКЕ РЕЧИ ЊИ ХО ВИХ ПЕ САМА НЕ МОГУ СЕ ЕКС ПЛИ ЦИТНО ПРЕ-ВОДИТИ (ПРИМ. РЕ ДАКЦИЈЕ).

Ахтисари је у своју изја- ву успео да упа ку је не колико стерео типа ко ји ца рују у за падном медијском про стору

Што је пропаганда за-пад них медија оскуд-нија по сми слу, споља све више бљешти и заслепљује људе

СЕРГЕЈ ЈОЛКИН

СЕРГЕЈ ЈОЛКИН

04 РУСКА РЕЧ УређУје и издаје росијска газета (Москва) дистрибУираекономија

Придруживање вијетнама

жаришта потенцијалне неста­билности, на пример у Северној Кореји, а такође и у Јапану, који не одустаје од својих претензија на Курилска острва. Због тога би чак и тако мали „пријатељ“ као Вијетнам био од користи, на рочито ако се имају у виду исто ријске везе наших држа­ва. Ово потврђује информација да је Москва сасвим недавно во дила преговоре са Вијетнамом о могућности размештања сво­јих ратних бродова на те ри то­ри ји те земље“, рекао је он.

„Трговински промет са Ви­је тнамом није велики, али ово је тек први корак у ширењу са­рад ње са Југоисточном Азијом и покушај васпостављања ру­ског утицаја у овом региону. Са­

сусрета двојице председника — Дмитрија Медведева и Нгујена Мин Триета — у октобру 2010. Почетком јула шеф Министар­ства спољних послова Вијетнама Фам Бин Мин истакао је да је у прошлој години узајамни про­мет робе износио око 3 мили­јарде долара. Планира се да 2015. промет робе између двеју зе маља достигне 5 милијарди.

Русија и Вијетнам намеравају да активирају узајамне контак­те финансијских и банкарских струк тура, као и да прошире ин вес тициону и кредитну са­радњу.

Министар спољних послова Сер геј Лавров са своје стране је изјавио да експерти раде на пи тању стварања зоне слобод­не трговине Царинске уније са Вијетнамом и Новим Зеландом (који је такође недавно изра зио интерес за придруживање Уни­ји), и да ће одговарајући изве­штај би ти поднет до краја го­ди не. Ако овај пројекат буде успе шно реализован, може се ра змислити и о његовом про­ши рењу на Асо ци јацију нација Ју гоисточне Ази је (ASEAN), ис­такао је Лавров.

По мишљењу Павла Фи ли­пен ко ва, мена џе ра инве сти цио­не компаније „Трејд­Пор тал“, „удео Вијетнама у спољ ној трго­вини Русије износи свега неких 0,3–0,5%, тако да се овакав ко­рак може трети ра ти више као по литички потез“.

„Русија се труди да учврсти сво је позиције у азијско­ти хо­оке анском региону, где постоје

ра дња са Вијетнамом могла би да буде корисна у сфери војне ин дустрије и машиноградње“, иста као је Олег Душин, ана ли­тичар инвестиционе ком па није „Це рих Капитал Менеџ мент“.

Са друге стране, адвокат пра­в не компаније „Налоговик“, Ан­тон Соничев, сумња да се Ру­си ји исплати улазак Вијетнама у Царинску унију. „Просечна гу стина насељености у Русији из носи 8,4, а у Вијетнаму 273,4 ста новника по квадратном ки­лометру. Стварање зоне слобод­не трговине између земаља Ца­рин ске уније и Вијетнама отва ра густо насељеној земљи мо гућност једноставнијег запо­шља вања у Русији и другим зе­мља ма Царинске уније. Зато је

те шко поверовати да Русија од таквог савеза може имати било какве, нарочито политичке ко­ристи. Стварање зоне слободне трговине са земљама Азије није ништа друго до њихова жеља да прошире сферу свог утицаја у свету“, закључује експерт.

У Вијетнаму већ раде руске ком паније „Гаспром“, „Лук оил“, „ТНК­ВР“ и „Зарубежњефт“, док се „Росатом“ спрема да из­гради пр ву нуклеарну електра­ну у тој земљи.

Елвира Набиулина, помоћник председника Руске Федерације, изјавила је у понедељак 30. јула да ће промет робе између Русије и Вијетнама у 2012. години по­расти за 1 милијарду и достићи 4 милијарде долара. Она је та­ко ђе истакла да су узајамни кон такти Русије и Вијетнама за сновани на трговини нафтом и гасом.

Осим Вијетнама и Новог Зе­ланда, постоји још држава које су показале интересовање да се придруже Царинској унији Ру­си је, Бе лорусије и Казахстана. У јавности је било речи о томе да су за ступање у ову орга ни­за цију заинтересоване Мол да­ви ја и Киргизија. У мају су чак и званични сиријски медији јављали о преговорима Сирије везаним за ступање у Унију.

Царинска унија Русије, Бе­ло ру сије и Казахстана основа­на је 2007. године. У јулу 2010. на територији земаља чланица ступио је на снагу Царински ко­декс Уније, а годину дана ка­сније је на међусобним граница­ма трију држава укинута ца ­ ринска контрола.

Царинска унија русије, белорусије и казахстана

антон трифонов, олга ПлотоноваВедомости

највећа банка русије, збер­банка (осно ва на 1841. годи­не), зау зе ла је 17. место на списку нај већих светских ба­нака. ова банка ускоро за по­чиње по словање и у србији.

Збербанка међу 20 највећих банака света

банкарство Нови руски играч у србији

на развој уносне мале привре­де, додаје Олег Вјугин, председ­ник савета директора „МДМ банке“.

Требало би да ситуација у све­ту и даље иде на руку руском лидеру, и у том случају су пла­нови Збербанке да избије међу пр вих десет „остварљиви“, каже Вју гин. Криза у Европи ће се наставити, ситуација у САД је и даље несигурна, а на фта је ску пља од 100 долара по баре­лу, резонује он. „У Русији се мо же остваривати приход, док у Европи постоје проблеми са ка питалом, тешко је за ра ђи­вати, та ко да ће њихова ка пи­тали за ција највероватније и да ље опа дати.“

Успон Збербанке је почео кад су грешке највећих западних банака постале очигледне, а њени менаџери су успели да их избегну, сматра Александар Пер цовски, председник савета ди ректора групе „Ренесанс“ у Ру сији. Успех Збербанке, по ње­говом мишљењу, потврђује да упра во тржишта у развоју обез­беђују раст светске економије.

Збербанка је 2011. купила срп ски огранак аус триј ске Фолкс банке. У Збербанци пла­ни рају да у септембру унесу но ви банкарски капитал у Србију и да до краја 2012. почну да по слују под својим име ном.

Са тржишном капитализацијом од 62,4 милијарде долара Збер­банка (рус. Сбербанк) је поста­ла једна од 20 нај већих банака све та по капитали за цији. Та­чни је, она сада дели 17. и 18. ме сто са US Bancorp. Иза ње су оста ли гиганти попут BNP Pa­ri bas и Deutsche Bank. Од европ­ских банака испред ње је само HSBC.

Један од стратешких циљева Збербанке је да 2014. године бу де међу десет највећих ба нака света. Да би то постигла, вред­ност треба да јој се по ве ћа го­тово за 15 милијарди долара, тј. скоро за четвртину.

Збербанка има стабилно ви­соке финансијске показатеље, на велико купује активе и уско­ро ће постати глобалан играч, уверени су руски портфолио менаџери. Она је искористила подршку државе и снизила ка­ма те, тако да је привукла кљу­чне корпорације, а затим ис­користила своје неограничене ресурсе и преоријентисала се

Може се рећи да су грађани Русије очували репутацију великих љу битеља књиге и читања. У Русији је прошле године издато 122.915 наслова у више од 612 милиона примерака. У истом пе­ри оду становници Русије су потрошили на књиге око 2,7 милијарди долара. Просечна цена књиге у Русији је 245 рубаља (7,7 долара).

издаваШтворУси У 2011. ПотроШили 2,7 Милијарди долара на књиге

У многим регионима Русије се очекује озбиљан подбачај у прино су жи тарица: биће пожњевено само 77–80 милиона тона, пре свега због суше која је тешко погодила 4,4 милиона хектара (6% засе ја­них површина). 64,2 милиона тона рода ће отићи на домаћу потро­шњу, што значи да ће за извоз остати мање од 16 милиона тона.

Доказане руске резерве урана износе 480.000 тона (9% светских залиха), али оне могу бити и веће зато што се интензивно истра жу ­ ју нова налазишта. У Русији је 2011. ископано 2993 тона уранове руде. Око 90% руског урана добија се у Читинској области у Сиби­ру. 1 kg урана даје исту количину енергије као 15000 kg угља.

ПоЉоПривредаМањи извоз ЖитариЦа из рУсије У 2012. због сУШе

рУдарстворУсија Шеста У светУ По добијањУ рУде Урана

калеидоскоП

сергеј рјабовRBC Daily

начин на који руси проводе слободно време и даље носи печат великих залагања за културу из доба ссср­а.

Држава на новом тржишту слободног временанематеријални сектор Руси годишње троше 52,2 милијарде долара на забаву, а структура омиљених жанрова руши стереотипе

пер тоара. У Министарству кул ­ туре, бар у претходном саставу владе, схваћено је да се тако мо гу изгубити неки од нај вред­нијих елемената националног наслеђа, па су наручили серију анализа о стању тржишта кла­сичне музике.

У Русији има око 2,7 хиљада извођача и глумачких трупа, што је крајње недовољно за 300 милиона људи који говоре ру­ски. Стручњаци истичу да тај вакуум сада попуњавају стра­ни изво ђачи, чији проценат у оп штем броју наступа послед­њих година полако али сигур­но расте и већ се приближава прагу од 10%.

ју да Московљани, на пример, во ле класичну музику, позо­риште и балет више него друге врсте представа, и на то се тро­ши четвртина буџета који од­лази на слободно време.

Држава покушава да нађе сво је место на том тржишту. У земљи постоји преко 3500 дво­рана и оне, према подацима ком паније Intermedia, годишње зараде 21 милијарду рубаља (660 милиона долара) од продаје улазница. Зарада од продаје улазница за концерте није да­леко од профита који остварују господари великог екрана: 32,96 милијарди рубаља (милијарда долара).

Просечан грађанин Русије троши на културу и забаву не­што више од 10 хиљада рубаља годишње (314 долара), осам пута мање од просечног Американ­ца. Ипак, ако се та сума по мно­жи бројем становника (141,9 ми лиона), добија се огромна сума од 52,2 ми ли јарде долара, па су стога експерти уверени да ово тржиште има добру пер­спективу. Истраживања показу­

Структура жанрова руши сте реотипе. На примеру Москве се јасно види да је мит о тоталној доминацији поп­музике и шан­соне заиста само мит. Више од четвртине свих представа од 2009. до 2011. били су концер­ти академске музике и позо­ришни комади.

Мисао да је културан човек онај ко бар једном годишње оде у позориште још увек је жива у свести старијег поколења. За­хваљујући томе чак и осредњи кла сични комади имају своју пу блику. Са друге стране, ек с­пер ти компаније Intermedia ис­тичу да се примећује постојана тенденција распада совјетског

система класичне музике. На при мер, сада у земљи има 129 симфонијских оркестара који се третирају као професионал­ни, што је и даље скоро двостру­

Московљани и даље највише воле класичну музику и позориште

ко више него у САД. Међутим, ве ћина тих оркестара нема у свом саставу све потребне музи­чаре и није спремна за комплет­но изво ђење симфонијског ре­

наставак са стране 1

пРе

с ф

ото

итаР-тасс

pho

toxp

Res

s

ко

меР

саН

т

05Наука и технологија

„Совјетски савез“ је једини нуклеарни ледоломац који се за крат-ко време у случају потребе може трансформисати у ратну крстари-цу. Ледоломац је 2002. био први брод који је тестиран у функцији пловеће електране за снабдевање енергијом објеката на непристу-пачним обалама. Тренутно је на ремонту вредном мили јарду рубаља (31,4 милиона долара), који укључује и замену горива у реакторима.

Срце „Јамала“ чине два реактора ОК-900А са 245 шипки са обо га-ћеним ураном. Реактори су смештени у комору затворену дебелим слојем челика, воде и бетона. Пуњење од 500 kg обогаћеног ура-на може да покреће овог колоса чак 5 година без прекида. Реакто-ри се хладе водом хладнијом од 10 степени. Пошто се за то користи вода из мора, овај ледоломац никада неће моћи да напусти ледене воде и оде у топлије крајеве. „Јамал“ је поставио рекорд у дебљини поломљеног леда (9 метара). Као и други ледоломци његове класе, може да се креће и ломи лед и унапред и уназад.

Два реактора највећег ледоломца на свету (депласман воде 25.168 тона, дужина 160 метара) развијају снагу од по 170 ме га ва та (штоје је днако зади вљу јућих 500.000 коњских снага). Поред уоби ча је-них задатака, „50 година Победе“ се редовно користи и за превоз туриста до Северног пола и арктичког архипелага Земља Фрање Јосифа. Овај нуклеарни ледоломац је уједно и најеколошкији члан флоте: сав отпад који произведу посада и путници прерађује се у затвореном циклусу и не одлази у океан.

Приредио: Никола Лечић, Руска реч

„Совјетски Савез“ (1989)

„Јамал“ (1992)

„50 година Победе“ (2007)

РИА „НОВОСТИ“КОМБИНОВАНИ ИЗВЕШТАЈ

17. августа 1977. нуклеарни ледоломац „Арктик“ дошао је до Северног пола, по став-ши први брод који је стигао до ове тачке пловећи повр-шином мора.

Русија је једина земља на свету која прави и поседује нукле-арне ледоломце. Ови бродови-колоси имају велики геопо ли-тички значај зато што обезбеђују Русији проходност на Се-верном леденом океану коју нема ниједна друга држава. Представљамо три члана ове јединствене флоте.

Нуклеарни колос на врху света

Освајање Арктика Навршило се 35 година од историјског освајања најсеверније тачке планете мор ским путем

Сви чланови посаде (око 200 људи) по завршетку експедиције су награђени орденима и ме да-ља ма. Капетан „Арктика“ Јуриј Кучијев, главни механичар Олег Пашњин, старији мајстор за ну-клеарне парне инсталације Фи-дус Асхадулин и министар мор-нарице СССР Тимофеј Гужен-ко проглашени су херојима со ци јалистичког рада. Чак је и сам ну клеарни ледоломац као живо биће добио Орден Окто-бар ске рево лу ције.

„Арктик“ је саграђен на Бал-тичком бродоградилишту у Ле-њин граду (данашњем Санкт Пе-тербургу). Овај ледоломац од 75 хи љада коњских снага пред ви-ђен је за пловидбу кроз слојеве леда дебеле три метра. Он је био први у серији од шест нукле-

арних бродова и по техничким карактеристикама био је нај-ве ћи ледоломац свог времена: ду гачак 148 метара, широк 30 метара, са газом од 11 метара и депласманом од 23.000 тона. Сваки нуклеарни реактор по-кретао је по две парне турбине, сваку са по четири генератора. Цела ин ста лација била је смеш-тена у заштићено одељење у сред њем делу брода.

Овај јединствени брод је 33 године радио без прекида (то је 177 хиљада сати рада реакто-ра), го ди ну дана је пловио без при ста јања у луке (од 4. маја 1999. до 4. маја 2000) и прева-лио је ми лион миља.

За брод се може рећи да је био дословно „Made in USSR“: у изради ове машине уче сто-

Вековима су многи мореплов-ци покушавали да доплове до центра поларне капе планете, својеврсног „врха света“, али њи хови покушаји су били неу-спе шни или су имали трагичан исход. Совјетски инжењери су схватили да је једина погонска сила која брод ледоломац може одвести кроз лед — нуклеарна. Експериментална пловидба но-вог брода на нуклеарни погон са грађеног 1975. и названог „Арк тик“ постала је изводљива за хваљујући претходним науч-ним припремама и дуго го ди-шњем проучавању арктичког ле деног покривача.

„Арктик“ је на свом пионир-ском путовању ка Северном по лу био од 9. до 22. августа 1977. Три наест дана је у ледом око-ваном бескрају био препуштен сам себи и снази својих реак-тора. За то време је прешао 3830 миља просечном брзином од 12,3 чворова. Чланови посаде се сећају како се ледоломац про бијао кроз појасеве веома дебелог и чврстог леденог слоја: комади леда тешки неколико тона и дебели више метара раз-би јали су се о прамац моћног бро да уз такву тутњаву, као да се ломи камен, а не лед.

По доласку на Северни пол, тачно на 90. степену северне гео графске ширине подигнута је застава Совјетског Савеза. По ред ње је пободена и дршка са заставе Георгија Седова, по-ларног истраживача чија екс-пе диција 1912. године није успе-ла да стигне до Пола.

ва ло је преко 350 совјетских ор-ганизација и пре дузећа, сто на-учноистраживачких и про јек-тно- конструкторских ин сти- туција наше земље. Међу њима су и Експериментални кон-структорски биро за машино-гра д њу „И. И. Африкантов“ (конструисање нуклеарног ре-актора ОК-900), Комбинат „Ма-јак“ (прерада нуклеарног гори-ва), Централни конструкторски биро „Ајзберг“ (израда пројекта ледоломца) и Научноистражива-чки биро за нуклеарну енер ги-ју „И. Курчатов“.

У изградњи је у правом соци-ја листичком духу уче ство вала и будућа по са да. Тако су мор-нари имали мо гућност да брже овладају но вом техником.

„Арктик“ има нагнут прамац, карактеристичан за ледолом-це, бачвасти труп саграђен од чврсте легуре челика, а у пре-делу ознаке уроњења са обе стране био је ојачан специјалним слојем који га штити од леда.

Захваљујући оваквој кон-струк цији, труп „Арктика“ је веома чврст, отпоран је на при-ти сак леда и на хабање у пре-делу ознаке уроњења, као и на лед изузетне тврдоће. Бокови овалног облика гурају брод на-више, не дозвољавајући кома-дима леда да га смрве. Нагнути прамац омогућава броду да се „придигне“ изнад леда и да га разбија соп ственом тежином.

Нуклеарни брод „Арктик“ повучен је из употребе 2008. го-дине. Многи његови механиз-ми, склопови и машински де-лови и данас су узор квалитета и служе као резервни делови савремених ледоломаца. Брод је сада усидрен у пристаништу „Атомфлота“ у Мурманску. Ве-терани флоте нуклеарних ле-доломаца предлажу да се „Ар-ктик“ премести у Санкт Петер-бург и преуреди у музеј.

Нуклеарни ледоломац „Арктик“ — наставак вишевековне традиције: Руси су први народ који је почео да истражује Северни ледени океан (још у 15. веку)

17. августа 1977. на Северном полу је свечано пободена совјетска застава

Господари Северног леденог океана

У БРОЈКАМА

33 године је „Арктик“ радио без преки-да: његови нукле-

арни реактори су радили 177 хи-љада сати, а једанпут брод није улазио у луку целих годину дана

48 милиметара је де-бео ојачани челикод кога је на пра в-

љен прамац; на другим местима дебљина је 25 милиметара

© М

АЈ Н

АЧИ

НК

ИН

_РИ

А "Н

ОВ

ОСТ

И"

© ЈУ

РИЈ Л

УШИ

Н_Р

ИА

"НО

ВО

СТИ

"И

ТАР-ТАСС

ИТАР-ТАСС

ПРЕ

С Ф

ОТО

Ну клеарни ледоломац је за осва ја ње Север-ног пола као живо би-ће добио Орден Окто-бар ске рево лу ције

РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРА

06 РУСКА РЕЧ УређУје и издаје росијска газета (Москва) дистрибУиракултура

У скоро ће се у књижарама ши ром Србије појавити књига настојатеља Сре­тенског манастира у

Москви, архимандрита Тихо­на Шевкунова под називом „Неканонизовани свеци“. У Русији је књига из да та 2011, а њен укупан до са дашњи ти­раж већ је прешао милион при мерака. У Србији ће књигу објавити издавачка кућа „Ин­фор мати ка“ у преводу Петра Буњака, Ру жице Радојчић и Милана Ра довановића.

И поред обиља православ­не литературе књига архиман­дрита Тихона је попунила из­весну празнину. Прво, она го вори о духовном животу на­ших савременика, људи који су нам потпуно доступни. Ју­нак сваке приче, било да је мо нах или мирјанин, официр или филмски редитељ, на кра­ју крајева је само обичан чо­век из овог нашег, садашњег жи вота, а не из далеке про­шлости коју је тешко и замис­лити. Међу јунацима архи ман­дри тових прича поред сми ­ ре них манастирских стараца налазимо и посленике наше културе и науке, државнике и функционере, генерале и официре, и уопште многе по­знате личности. Међу њима су митрополит Питирим Нечајев, редитељ Сергеј Бондарчук, та­шта маршала Жукова, глав­ни јавни тужилац Русије Вла­димир Устинов, бивши пред­ седник Борис Јељ ци н.

Друго, приче од којих се са­стоји овај зборник нису писа­не у романтичном стилу, него таквим језиком и из таквог угла да су занимљиве не само уском кругу људи који по се­ћују богослужења, него и мно­го широј читалачкој публи­ци. У књизи нема ни трунке менторског тона који се често среће у православној литера­тури. Сви атрибути духовне књи ге, као што су пророчан­ства, демони или чудесне ко­ин циденције, толико су приро­дно и органски повезани са тек стом свих прича, да и код не верујућег човека не иза зи­вају никакву одбојност.

Како то да је књига „Нека­нонизовани свеци“, која прича о реалијама црквеног живо­та наших дана, постала толи­ко популарна? Поједини чи­таоци који не припадају цр квеним круговима, као на пример писац и сценариста Па вел Синајев, сматрају да „из те књиге можеш сазнати шта је то вера. Књига одгони мно ге сумње које муче чове­ка. Крајње нам је недостајало слично дело, у коме би биле сабране чињенице из савре­меног живота.“

По ауторовим речима, сви приходи од продаје књиге биће уложени у изградњу „храма на крви“, посвећеног руским новомученицима и исповед­ницима.

руска реч

рУска бибЛиотека

Свеци из нашег света

НАСЛОВ: НЕКАНОНИЗОВАНИ СВЕЦИ

АУТОР: ТИХОН ШЕВКУНОВ

ИЗДАВАЧ: ИНФОРМАТИКА, БЕОГРАД

рУска реч

вера Жердева у интервјуу за „руску реч“ говори о уло зи радија „глас русије“ у исто­ријским догађајима у србији током 20. века.

„Глас Русије“ се у Србији чује све боље

Медији Вера Жердева, уредник српског програма „Гласа Русије“

тизане да се боре против Хит­лера па све до данас, „Глас Ру­си је“ на срп ском језику радио је без прекида и увек налазио но ве идеје како да се вести из Ру сије што боље чују у Ср бији.

Вера, како се бо рите за пажњу слушалаца уз тако моћне кон­куренте као што су програми „Гласа Америке“ и радија „Дој­че веле“ на српском језику?Свака медијска кућа презентује своју позицију, па и ми то ра­димо. Ми се пре свега ори јен­ти шемо на квалитет материјала ко ји емитујемо и на тематику ко ја слушаоцу може бити за­ним љива. Наш програм је у по­след ње две године постао ин­фор мативнији. Раније смо више пажње обраћали на политику,

Програм за Југославију радија „Глас Русије“ емитује се још од 1941. године, и југословенска (са да српска) редакција овог ра­дија преживела је са својим ју­гословенским и српским слу­шаоцима много драматичних до га ђаја који су спајали и раз­два ја ли две земље: Други свет­ски рат, Информбиро, распад Ју гославије и СССР­а, економ­ске кри зе и ратови 90­их, при­ва ти за ција државних медија. Упркос свему, откако је 1941. охрабривао југословенске пар­

а данас нам је на првом месту економија, врло озбиљно пра­тимо социјална питања, прича­мо о културним догађајима... Потребан је велики напор да се све то постигне, али ми имамо довољно снаге.

Имате ли намеру да проширите своје присуство и на српске на­ционалне радио­станице?Угледали смо се на колеге које су почеле да раде са национал­ним радио­станицама земаља за које припремају програм. Да­нас сарађујемо са радио­ста ни­цом „Делта“ која има предајнике у многим српским градовима, та ко да се сада чујемо не само у Београду, него и у Пожарев­цу, Нишу, Крушевцу, Аран ђе­лов цу, Новом Саду. Надамо се

да ће временом бити све више српских градова у којима ћемо моћи да се чујемо на FM тала­сима.

Ко су слушаоци „Гласа Русије“, колико људи вас слуша? Да ли позитивно реагују на Ваше емисије?Могу да кажем да су реакције обично позитивне, што се види

и по статистици сајта: од укуп­но 30 редакција „Гласа Русије“ ми смо негде на десетом месту по свакодневној посећености. У срп ском сегменту Интернета мо же се наћи много линкова на наше материјале. Наравно, ми смо веома захвални нашим слу ша о цима, и желимо да наше дру жење временом постане још присније.

оЛга кирјаНоваПРАВОСЛАВИЕ.ru

„Хорда“ је храбар покушај да се на филмско платно пре несе четрнаесто вековна драма о русији и једином народу који је икада успео да је освоји — Монголима.

средњовековни трилер о русији и Монголима

Филм У септембру у биоскопима Русије почиње приказивање филма „Хорда“ редитеља Андреја Прошкина

су се тужна срца растајали са во ље ним архипастиром — били су убеђени да га испраћају у си­гурну смрт. Ме ђу тим, за време службе сама од себе се упали свећа пред ки во том са мошти­ма светог Пе тра, Алексијевог претходника на владичанској катедри. Сви при сутни живну­ше, схва та јући то као очигле­дан знак благовољења Божјег.

„Већ од првих кадрова гле­далац тако дубоко понире у дре­

Нови филм компаније „Право­славна енциклопедија“ изазвао је велико интересовање далеко пре него што је завршено сни­ма ње. Узрок томе су сјајна глу­мачка екипа, угледна имена сце­наристе, редитеља и сниматеља, а изнад свега избор теме. Све је ту необично: радња се деша­ва у Русији у средњем веку, у доба монголског јарма; главни јунак је православни јерарх, мо­сковски архијереј; и најзад, за­плет филма је заснован на жи­тију овог светитеља.

Филм је снимљен на основу приче о чуду које је учинио све­ти Алексије, митрополит мо­сковски — молитвом је исце­лио од слепила Тајдулу, мајку монголског кана Џанибека. Бо­лесну канову мајку су покуша­вали да излече на разне начи­не, доводили су јој врачеве и шамане из свих крајева про­страног монголског царства, и после многих узалудних по ку­ша ја Тајдулин син најзад одлу­чи да се обрати „московском ча робњаку“ — тако Џанибек у филму назива светог Алексија. Мон голи су за сваки случај га­ји ли страхопоштовање према ду ховним лицима покорених на рода, да случајно не разгне­ве туђе богове. Тај њихов обичај се задржао и у 14. веку, када су жи тељи Златне Хорде масовно примали ислам. Име митропо­лита Алексија и његов духов­ни ауторитет били су прилич­но познати у Сарају. Управо стога кан доноси одлуку да по­ша ље изасланике у Москву, код великог кнеза Ивана Иванови­ча, званог „Црвени“, који је био монголски вазал и плаћао данак Хор ди. Џанибеков ултиматум био је крајње једноставан: или ће Алексије доћи и исцелити Тајдулу, или ће бити рата.

Стари текст житија светог Алек сија каже да су пред од­лазак у Хорду кнез Иван и ми­трополит, заједно са свештеним сабором, отишли на молебан у храм Успења Пресвете Богоро­дице у Кремљу. И кнез и народ

вно предање, да питање исто­риј ске веродостојности отпада са мо по себи и давно минули да ни оживљавају на платну у оној одбојној и истовремено за­па њујуће маркантној велелеп­ности...“, истиче филмски кри­тичар Станислав Ростоцки.

Творци филма су се удаљили од приче која се наводи у житију. Оставили су само „тачке ослон­ца“: Џанибеков позив, митро­политов долазак у монголску

престоницу и исцељење Тајдуле. Све остало је ауторска ин тер­пре та ци ја, чије су шаре ћудљиво распоређене по историјској под­лози. У филму свети Алексије одлази у Хорду само са младим келејником Феђом и двојицом мон голских војника.

Успут се владика непрестано моли, очекујући од Бога помоћ у предстојећем подухвату, и по­степено, по замислу сценаристе, постаје уверен у своју способ­ност да учини чудо. Само по у­зда њу доприноси и то што је зау ставио крварење коњу мон­гол ског војника који је, по оби­ча ју свог народа, пио свежу коњ ску крв да би се окрепио.

У филму је Московска кне­жевина осликана потезима који преносе углавном расположење и атмосферу, док су реалије из живота Хорде добро осенчене и живописне. Захваљујући мај­стор ском умећу сниматеља пред гле даоцима се из разних, поне­кад необичних углова ређају жи ве и ефектне сцене: источ­ња чки град са прљавштином и те ско бом уских уличица по ко­ји ма врви људски мравињак; пир у кановом двору, где зва­нице халапљиво гутају комаде меса и бришу масне прсте о соп­ствено или туђе одело; покољ ру ских заробљеника „онако“,

ра ди забаве и жеље да се по­ка же вештина и неустрашивост. Та кав је свет Златне Хорде, у ко ји доспева главни јунак. Окрут ност и подмуклост су овде у парадоксалној хармонији са дир љивом љубављу према нај­ро ђе ни ји ма, као у Џанибековом одно су према Тајдули, и са теж­њом за непознатим, са потра­гом за чудима.

„Московски чаробњак“ је за ста новнике Сараја, у интер пре­та цији твораца „Хорде“, само још један кандидат за чу до твор­ство, али угледнији, познатији и поштованији од осталих. Ме­ђу тим, упркос очекивањима Монгола и надању главног ју­на ка, није се догодило очиглед­но и недвосмислено чудо. Тај­ду ла није прогледала. Тачније, ни је одмах прогледала.

Чудо се није догодило, и ми­тро по лит Алексије то до жив­ља ва као сопствени духовни по­раз. Горчина пораза појачава се тиме што он у сопственим очи ма постаје кривац за будућа стра да ња свога народа. Када се вратио у Сарај и придружио но­вој групи руских заробљеника, бив ши угледни московски гост добровољно узима на себе роп­ски јарам, делећи горчину и по­ни же ње заробљеништва са они­ма који су још јуче били његова па ства.

Али свако искушење има крај. У тренутку када се чини да су ис црп љене све телесне и моралне снаге главног јунака, када се са потпуно бледих усана оти ма само ћутљиви молитве­ни ва пај (и то није молитва за себе, не го за несталог Феђу), та да се пре о кре ће његова суд­би на. Тај ду ла оздравља, а ис­це ље ње од те ле сног слепила учи нило је да Тајдула и духов­но прогледа.

За Џанибека је то доказ ис­тин ске моћи „московског ча­ро бњака“ и он се на све начи­не тру ди да изглади своју кри вицу према њему.

По свему судећи, неће свако мо ћи да у своме ср цу споји лик светог Алексија, ка ко је описан у житију, са ју на ком „Хорде“. Чини се да филм пре треба схва тити као покушај да се ши­ро ком гледалаштву приближи лик духовног човека, не само као подвижника, црквеног ди­пло мате, богослова и мислио­ца, него и као молитвеника, спремног да ради свог народа жртвује сопствени живот.

Редитељ филма, Андреј Про­шкин, добио је на 34. Москов­ском међународном филмском фестивалу награду за најбоље редитељско остварење. Филм је добио и високе оцене крити­чара и новинара. Остало је да гледаоци кажу своју реч.

Парадоксалне реалије из живота златне Хорде 14. века урађене су мајсторски

епицентар драме: митрополит и слепа канова мајка

kin

opo

isk

.ru

kin

opo

isk

.ru

НАТ

АЛИ

ЈА М

ИХА

ЈЛЕН

КО

07Путовања

Ојмја кон је веома необично ме сто. То је најхладније насе­ље на планети, али у њему сунце увек заслепљујуће си ја и крепки стогодишњаци на ­70 степени напасају јелене.

Срећни људи на сунчаних минус 70Источни Сибир Ојмјакон — најхладнија тачка на северној Земљиној полулопти и најхладније стално насељено место на планети

Па ипак, у таквим, рекло би се нељудским условима, овда­шњи житељи су успели да нађу компромис са природом и чак су постали славни по великом броју дуговечних људи. На ду­жину живота вероватно утичу већ познати фактори: саврше­но чист ваздух, савршено чиста вода, активан начин живота и здрава исхрана. Људи овде једу углавном рибу, коњско месо и млечне производе. Недостатак воћа се компензује дивљим пло­довима.

Брачни пар Арјан и Афро­си нија живи на ­70 степени у

Реч „ојмјакон“ на језику овда­шњих Тунгуса значи „река која се не смрзава“. Дубина замр­за ва ња тла у овом делу Јакутије је највећа на свету — до 1500 метара у дубину. Смрзнута зе­м ља се шири и потискује под­земне воде на површину.

Овде скоро нема ветра, време је увек сунчано, у долини између планина простире се мешави­на тундре и степе, где мирно лу­тају космати коњи који нису ве ћи од циркуског понија: њи­хо ва густа длака зими буде дуга и по 10 cm, а грива им не по­крива само врат, него и део леђа. За Тунгусе су ови вр шња ци ма­мута верни саборци у пре жи­в ља вању на „полу хла дноће“.

На мразу испод ­60 степени за неколико секунди може да про мрзне лице ако се ничим не заштити — довољно је да само ма ло дуне ветар. Жива се у тер­мо метрима замрзава, а кад се вре ла вода сипа у шољу и про­спе у ваздух, претвара се у сне­жни облак. Врло је тешко упа­ли ти ауто на таквом мразу. Стра ни аутомобили се по так­вом времену уопште не могу упа лити, а руски „Урал“ или „УАЗ“ могу да се загреју само уз помоћ отвореног пламена из лет­лампе. А кад се ауто тек загреје, он мора првих неколи­ко километара да иде само пра­во, јер приликом скретања мо же да отпадне точак.

округлом шатору од цираде који се зове „јурта“. Читав живот су чу вали јелене. Никада нису имали деце, па су недавно, кад су напунили 90 година, усвојили је дну девојчицу. Кажу да ника­да у животу нису били болес­ни. Обоје верују да су узрок њи­хо вог здравља два млечна про извода: хајак и кјорчех. Ха­јак по укусу и боји подсећа на пу номасни путер. Кјорчех по ре цептури личи на наш сладо­лед: свеже кравље млеко се уму ти са воћним плодовима, а за тим се добијена маса замр­зава и од ње се праве лепиње.

почињу да је стругу (на руском: „строгать“, отуда и назив). Риба се струже тако да сваки слој буде прошаран пот кожним мас­ним ткивом: упра во оно садржи масне кисе ли не Омега­3, које побољшавају рад срца и успо­ра вају ста ре ње.

Сва ова јела није могуће при­пре мити у неком јужнијем гра­ду, нити их је могуће допреми­ти на југ. Она постоје искључиво као део живота на Крајњем Се­веру, тамо где сунце заслепљујуће сија, где стогодишњаци напасају јелене, а малени коњи личе на медведе.

На изузетну дужину живота житеља Ојмјакона вероватно утичу већ познати фактори: савршено чист ваздух, савршено чиста вода, активан начин живота и здрава исхрана — људи овде једу углавном рибу, коњско месо и млечне производе

Ниједан центар руске сред­њо вековне културе нема та­ко интензивну концен тра ци­ју уметничког наслеђа као град Јарослављ.

Лепи град кнеза Јарослава МудрогЦентрална Русија Јарослављ — архитектонски украс Златног прстена и мали велики играч у најважнијим епизодама руске историје

Путник који оде до Волге, 150 km североисточно од Москве, стиже до Јарославља, старог града који припада тзв. Злат­ном прстену (кружној ни ски исто ријских градова око Мо­скве). Међутим, одмах се види да Јарослављ није „времеплов“ као нпр. Суздаљ, у коме и данас провејава прави средњовековни дух, него повећи провинцијски град (600 хиљада становника) са развијеном петрохемијском ин дустријом. Ипак, на овом уз­ви шењу изнад Волге сачувана су нека од најчаробнијих ме ста тра диционалне Русије.

Град је у 11. веку основао Ја­ро слав Мудри, један од нај ве­ћих руских средњовековних владара. Већ у 14. веку у граду су се појавиле зидане цркве и ма на стири, што је био не у о би­ча јен призор за то доба дрвене архитектуре. Нажалост, није са­чу ва на ниједна од ових нај ста­ри јих зиданих грађевина, зато што су град 1238. разорили Мон голи. Иако је опоравак од ове нацио нал не трагедије био спор, савез са Московијом у 15. веку интегрисао је Јарослављ у ширу политичку и економску заједницу и обезбедио дуге го­дине просперитета.

Иако је био поштеђен нај го­рих неприлика које су захва­тиле Русију пред крај владави­не Ивана Грозног, економија

Ја рославља је ипак доживела велики пад у периоду безвлашћа после смрти Бориса Годунова 1605. године. У ово време, по­знато као „доба смутње“, Русија је потонула у дубок политички и социјални хаос. Ипак, град је не како избегао потпуну про­паст и 1612. године је био у ста­њу да послужи као центар за оку пљање војних јединица за бор бу против Пољака који су, искористивши нестабилност, оку пирали Москву.

Активно финансијско учешће тр го ва ца Јарославља у про те­ри вању Пољака донело је граду

многе привилегије током вла­давине Михаила Фјодоровича (1596–1645), првог цара из ди­на стије Романова. Управо је то омогућило да у 17. веку град ус­по стави везе са културним цен­трима Запада и добије оно по че му је данас славан: раскошно укра шене цркве, по чијем броју је могао да се мери само са Мо­сквом. Током 17. века изграђено их је чак 44.

Најчувенија међу њима је цр­ква пророка Илије (1647–50). Њу су подигла браћа Скрипин, која су се обогатила трговином сибирским крзнима. Цркву је

1680. осликала група фрескопи­са ца из Јарославља коју су пред водила два најпознатија умет ника Русије тог времена: Гу риј Никитин и Сила Савин из Костроме. Ове фреске спадају међу најочуваније у Русији и по казују растући утицај Запа­да на руску религијску умет­ност касног 17. века.

Важну црту је црквеној ар­хитектури у Јарослављу дао и руски обичај зидања цркава у пару: једне „летње“ и једне „зим ске“. „Зимска“ је увек била мања да би се лакше грејала. Један од најимпресивнијих при­

Становници области Коровники су, осим по узгоју крава (по којима је област добила име), били чувени и по керамичарству, прављењу цигала и грнчарству и сва своја знања су унели у изградњу и декорацију две цркве и звоника

РУСКА РЕЧ УРеђУЈе И ИздаЈе РОСИЈСКа газеТа (МОСКва) дИСТРИбУИРа

Како доћиНајлакши начин да до­ђете до Јарославља је да седнете у дирек­

тни воз који полази са Ја ро­славске желе зни чке стани­це у Москви три пута дневно. Вожња траје само три сата и десет минута. А ако имате аутомобил и ако нема гужве на Јарославском аутопуту, до Јарославља ћете стићи за са­мо два и по сата.

где од се стиЈарослављ је град са развијеном туристи­чком инфраструктуром

и у њему ћете лако пронаћи све врсте смештаја. Собе у хотелу са три звезди це или је­дно собан стан у исто ријском центру града могу се добити за око 45 евра на дан.

где одсестиКод Тамаре Јегоровне Васиљеве, ћерке ло­кал ног метеоролога и

бивше учитељице. Ако има пре више гостију, Тамара ће вас сместити код неког од сво­јих гостољубивих комшија Тун­гуса. За вас ће организо ва ти културни програм и показати све знаменитости Ојмјакона.

Како доћиКомпаније „S7“, „Транс­аеро“, „Јакутија“ и „Ural Airlines“ лете директно

из Москве до Јакутска; лет тра је око 7 сати. Одатле се до Ојмјакона може доћи летом Јап­249 компаније „Поларне авиалиније“ (само од 31. маја до 31. октобра) или путем М­56 (око 1000 km вожње).

мера те праксе може се видети у области Коровники, на ушћу мале реке Которосљ у Вол гу. Гла вна црква (1649–54) по све­ћена је св. Јовану Златоустом и чувена је по керамичкој де­ко рацији прозора. Друга цр ква је посвећена Владимирској ико­ни Богородице. Саграђена је 1669. као „зимска“ и, као и оби­чно, доста је скромније украше­на. Комплекс Коровники пре­дат је 1992. године старо об ­ ред ни цима. Од тада је могуће посетити ово место само уз по­што вање њихових изузетно стро гих правила.

Па ипак, најпознатије јело у Ојмјакону је „строганина“. Она по чиње да се припрема још док се риба лови. Спрема се ис кљу­чиво од деликатесних врста ри­бе: кечиге, младице и „чира“ (Coregonus nasus), с тим што ри ба мора бити уловљена под ле дом. Тек уловљену рибу Тун­гус убија једним прецизним удар цем и пушта је да се замр­зне, али је све време исправља, јер ако се замрзне искривљена, тешко ће се после стругати. Стро ганина се једе скоро исто као шпански хамон. Замрзну­ту рибу уносе у кућу и одмах

lor

i/le

gio

n m

edia

alam

y/le

gio

n m

edia

(2)

даРЈа гОНСаЛеСrBTH

вИЛИЈеМ бРаМФИЛдЗА rBTH

© М

ИХА

ИЛ

КУХ

ТАРЕ

В_РИ

А "Н

ОВ

ОСТ

И"

08 РУСКА РЕЧ УРЕЂУЈЕ И ИЗДАЈЕ РОСИЈСКА ГАЗЕТА (МОСКВА) ДИСТРИБУИРАСпорт

ЈЕВГЕНИЈ ТРУШИНGAZETA.RU

Захваљујући ударној завр-шни ци на Олимпијади Русија је заузела треће место по укуп ном броју осво јених ме-даља и остварила кључне по-беде у екипним спортовима.

Олимпијске игре 2012. Руска репрезентација је по броју златних медаља тек на четвртом месту, али њен напредак је очигледан

овим олимпијским играма џу-ди сти и њихов италијански тре-нер Ецио Гам ба, који је преко но ћи постао веома популаран, го тово једини при мер системат-ског и паметног рада који до-носи резултате, а спортистима толико помаже да се и они сами чуде ко лико су напредовали.

За већину осталих медаља може се рећи да су освојене упр-кос околностима и у инат ре-кордима.

Наравно, иза сваке медаље се крије паклени напор, али ипак, изузев синхроних плива-чица и „ритмичарки“, којима тај њихов напор већ деценијама га рантује злато, нико од наших олим пијских победника није био супериоран у односу на оста ле, тј. није однео убедљиву победу на Олимпијади после низа најбољих резултата, забе-лежених у току протеклих го-дина. Више је оних који су не-очекивано остали без злата, а то се нарочито односи на стрел-це, рваче и боксере, као и на атле тичарке Јелену Исинбајеву и Марију Абакумову. За сваку медаљу смо се буквално отима-ли, у сваку победу је уложен огро ман напор.

Било је много спортиста који нису дали све од себе и нису по-казали свој најбољи резултат, а без тога је немогуће победи-ти на Олимпијади. Огроман број четвртих и петих места не го-вори о високом нивоу руског спорта у целини (што ће сигур-но тврдити спортски функцио-нери кад буду бројали „дрве-не“ медаље), него о томе да ти људи ипак не могу сами по себи чинити чуда.

То се пре свега односи на пли-вање, где су Руси освојили само две сребрне и две бронзане ме-да ље. Овај толико богат ме да-ља ма спорт већ је годинама у кон стан тној кризи, тако да уствари нико није ни очекивао велики успех у Лондону. Систем који се задржао још од совјет-ских времена очигледно више не функционише, тако да чак ни масовна изградња базена не гаран тује да ће се појавити та-кви млади таленти као што је сјајна петнаестогодишња шам-пионка из Литваније Рута Ме-илутите.

Можда се тренери и функ-ционери неће сложити са овом конста тацијом, али на Олим-пи јади су се обрукали и рвачи и боксери, што се нарочито при-мећује у поређењу са очиглед-ним напредовањем традицио-нално „туђих“ борилачких веш тина као што су џудо или теквондо.

Ипак, неоспорна је чињеница да је Русија освојила изузетно велики број медаља у Лондону. Очигледна превага бронзе по-следица је приступа који се ге-нерално може упоредити са ки-неским, уз неке особености које су типичне за нас. Имали смо ве лики број претендената на ме даље, па су неуспеси једних по кривени успесима других. На равно, у таквом приступу не постоји систем, зато навијачи ни су ни знали ко ће на крају три јум фовати, а коме ће Олим-

Као што су из Лондона и наја-вљи вали спортски функционе-ри, последњи дани Олимпијаде су заиста били златни за ре-пре зен тацију Русије, тако да је она сада била успешнија него 2008. у Пекингу, чак и по броју првих награда, да и не говори-мо о укупном броју медаља.

Генерално гледано, то може да значи да издвајање милион-ских сума за професионални спорт има ефекта, мада тај си-стем још увек није до краја разрађен, што је и довело до круп них омашаја у прогноза-ма везаним за медаље. У суш-тини, на Олимпијади у Лондо-ну поражени смо у спортовима у које смо се највише надали, а освојили смо медаље тамо где их нико није очекивао.

Општеприхваћени систем рачунања пласмана држава на Олимпијским играма везан је за број златних медаља, а према

том показатељу репрезентација Русије мора да се задовољи чет-вр тим местом, први пут у пост-совјетској историји. Али зато по укупном броју медаља чврсто стојимо на трећем месту, с тим што смо далеко ближи Кини која је испред нас, него Великој Британији, која је заузела чет-врто место.

Наравно, много ви ше се оче-кивало од такмичења у ма че-вању, стрељаштву и пли вању. За крах у овим спор то ви ма оз-биљну критику за слу жу ју не само руководиоци до ти чних спортских федерација, него и функционери вишег ран га, али на крају крајева су сви до бро прошли, јер, као што је позна-то, памти се само коначан би-ланс, тако да су неуспеси прве недеље већ за бо ра вљени.

А коначан биланс су очува-не прве позиције у синхроном пли вању и ритмичкој гимна-стици, традиционално добри ре-зултати у атлетици, и изненад-ни успон у спортовима као што су џудо, веслање у кајаку и ка-нуу и бадминтон, који су доне-ли Русији крајње неочекиване олимпијске медаље. Чудна је коинциденција (или можда није чудна?) што су све то, да тако ка же мо, „председнички спорто-ви“, тако да је државни врх Русије имао посебан разлог за радост.

Да није било џудоа, прва не-де ља Олимпијаде била би прави ко шмар за руски спорт, и мис-лим да чак ни срећан крај олим-пиј ских игара не би опрао ту сра моту. Занимљиво је да су на

Ана Чичерова и њен симболични победнички скок: Русија је надмашила сопствене резултате Олимпијаде у Пекингу 2008.

Скинуто проклетство: Русија на Олимпијадама није побеђивала у екипним спортовима 12 година, а у одбојци чак 32 године

Победници лондонске Олимпијаде

За већину руских злат них медаља може се рећи да су освојене упркос околностима и у инат рекордима

facebook.com/ruskarectwitter.com/ruskarec

Пратите нас на Фејсбуку!

Следите цвркуте из

Русије!

http://serbian.ruvr.ru

радио Глас Русије на српском језику

препоручује

Шаљите своје коментареи постављајте питања нашим ауторима!

editor@ruskarec.ru

ПИШИТЕ НАМ

пи јада пресести. Тако се и до-годило да су руски спортисти, генерално гледано, испунили своју норму.

Па ипак, још дуго ће се во-дити дискусије да ли је ова Олимпијада за нас била успеш-на, или је четврто место иза Ве-лике Британије брука за наш спорт. Први пут у новијој исто-ри ји изгубили смо (хајде да ства ри назовемо својим именом и да рачунамо само златне ме-да ље) не само од Кине и САД, не го и од Британаца. Наравно, треба урачунати и то да су они играли на домаћем терену, што сва како гарантује већи број медаља. Али такво образложење ће бити оправдано само уколи-ко забележимо тријумф, или бар значајан напредак, на домаћој Зимској олим пијади у Сочију 2014.

Друго је питање зашто су не-успешни спортисти у Лондону толико уздржани од комента-ра, да су изненадили чак и врло иску сне новинаре. То онемогу-ћава да се изврши одговарајућа

анализа оних дисциплина у ко-ји ма смо подбацили. Неко ће рећи да је то посао стручњака, и да ће они већ извршити де-таљ ну анализу, али управо ти стручњаци су и довели до краха (нећемо да помињемо дисци-плине, ионако се све види на та бели освојених медаља), па зар онда можемо рачунати на њи хову објективност? Тешко је при знати да је узалуд потро-шен толики новац. Осим тога, у неким спортским федерација-ма при мећују се занимљива не-сла гања поводом тога колико је новца у њих уложено и, што је најважније, ко је тај новац уложио.

У сваком случају, мора се признати да је издвајање огром-них средстава из касе Мини-старства спорта РФ и из џепова најбогатијих бизнисмена (као „принудно-добровољних дава-лаца“) у потпуности оправда-ло очекивања. Наиме, када се ка же да је за припрему спор-тиста потребно издвојити новац, ми сли се на много новца.

Више, боље, упркос свему...

ИТА

Р-ТА

ССИ

ТАР-

ТАСС Галерија фотографија на

ruskarec.ru/16189