metodologija politickih nauka - ivan radosavljevic

1

1. Pojam, predmet i sastavni delovi metodologije Bitan deo svake nauke je njen metod. I predmet i metod nauke su predmet nau�nog saznanja tj. predmet nau�nog istraživanja. Nauka koja se posebno bavi nau�nim istraživanjima metoda, koja sti�e nau�no saznanje o metodama, naziva se metodologija. Metodologija je nauka o metodima sticanja nau�nog saznanja tj. o metodima nau�nog istraživanja. Osnovi postavljanja pitanja da li je metodologija mogu�a kao nauka, su u tome što se smatra: I nau�na disciplina druge nauke (u ovom slu�aju logike) ne može da bude posebna nauka, II metod i predmet su bitni i nerazvojni �inioci svake nauke i nau�ne discipline, pa su nau�na saznanja i nau�na istraživanja metode odre�ene nauke tj. nau�ne discipline, sastavni delovi te nauke tj. nau�ne discipline. Oba su polazišta na prvi pogled prihvatljiva. Ali, previ�a se da se radi o specifi�nom predmetu metodologije- metodu, tj. na�inu nau�nog saznanja i nau�nog istraživanja predmeta nauke tj. nau�ne discipline. Na�in sticanja nau�nog saznanja tj. nau�nog istraživanja nije �inilac predmeta nauke-nau�ne discipline, ve� me�u njima postoji funkcionalni i normativno-instrumentalni odnos u kome metod ima polivalentnu ulogu. Me�uzavisnost predmeta i metoda manifestuje se kao zavisnost i obima i stepena nau�nog saznanja o predmetu nauke od razvijenosti metode, a sa druge strane obim i stepen nau�nog saznanja o predmetu nauke omogu�ava tj. ograni�ava nau�no saznanje i mofu�nosti nau�nog istraživanja metoda tj. na�ina sticanja nau�nog saznanja. Me�uzavisnost predmeta i metoda nauke je neposredna i zahteva posebno sistematsko nau�no istraživanje i nau�no saznanje o metodu (metodama). Nau�no saznanje o opštim, posebnim i specifikovanim pravilima u sprovo�enju nau�nog istraživanja i sticanju nau�nog saznanja o predmetima nauke i nau�nih saznanja zahteva postojanje posebne nauke kakva je metodologija. Ta�no je da je svako istinito i smisleno saznanje logi�no tj. da je u skladu sa normama logi�kog mišljenja. To važi i za nau�no saznanje i nau�no istraživanje, zato se i metodologija i definiše kao logi�ka disciplina. Metodologija se ne sastoji samo od logi�kih pravila i uprkos univerzalnosti nekih od postavki logike, ne postoji samo jedan logi�ki sistem niti samo jedan logi�ki pravac. Za raspravu o metodologiji kao nauci, važno je i pitanje da li se može utvrditi postojanje metoda Metodologije? Može li nauka o metodama istraživanja imati i razviti sopstvene metode istraživanja? Na pravi pogled to je besmisleno, ali u specificiranim metodološkim istraživanjima se koncipiraju, razvijaju i koriste specijalizovani postulati, pravila, instrumenti i postupci koji se koriste i u istraživanjima predmeta drugih nauka, pa se može re�i da postoje posebne metode metodologije bar u onoj meri u kojoj postoje posebni metodi posebnih nauka i nau�nih disciplina u društvenim naukama. Na osnovu izloženog moramo odbaciti negiranje metodologije kao posebne nauke. Metodologija se definiše kao normativna nauka, a ovo odre�enje zasniva se na saznanju da su njen predmet upravo proverena nau�na istraživa�ka iskustva i pravila o sticanju nau�nog saznanja i o nau�nom istraživanju. Dakle, predmet istraživanja u metodologiji su nau�na saznanja o nau�no-istraživa�koj praksi i norme koje propisuju odre�ene aktivnosti i ponašanja u procesima nau�nog istraživanja i sticanja nau�nog saznanja. Štaviše, metodologija na osnovu svog nau�nog saznanja utvr�uje interpretaciju i primenu ve� postoje�ih i uvo�enje novih pravila. Po tome, metodologija zaista jeste normativna nauka. Me�utim, svaka nauka koja otkriva nau�ne zakone, zakonitosti i pravilnosti koje služe za izgra�ivanje odre�enih sistema i primenjivanje pravila, može se smatrati normativnom. Gotovo sve nauke bi se mogle ubrajati u normativne. Pri definisanju metodologije, ne može se uzbe�i pitanje da li je ona prevashodno teorijska ili empirijska nauka. U traženju odgovora na ovo pitanje treba imati u vidu da se u svim naukama empirijsko i teorijsko prožinaju. Samo u nekim nauka je ve�a upu�enost na epirijske izvore saznanja. Imaju�i u vidu ulogu empirijskih saznanja i primenu rezultata istraživanja odnosno nau�nih saznanja metodologije, ona se može smatrati empirijsko-teorijskom naukom.

2

Sastavni delovi metodologije Metodologija je veoma složena nauka, pa se utvr�ivanju njenog sastava može pri�i na više na�ina. Konstatuju�i da je ona empirijsko-teorijska nauka, u njen sastav ulaze saznanja mnogih empirijskih istraživanja koja se odnose na predmer odre�ene nauke, rezultati empirijskih metodoloških istraživanja, teorijska istraživanja metoda, teorijska istraživanja predmeta nauka i posebno, logi�ka istraživanja. Sadržaj saznanja koja ulaze u sastav metodologije mogla bi se svrstati u tri funkcionalne celine, odnosno u tri posebna dela. Prvi deo �ine nau�na saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa metodama i predmetom istraživanja. Taj deo bismo nazvali logi�kim delom metodologije. Njime se uspostavlja odnos izme�u metodologije i logike. U ovom delu razrešavaju se pitanja primene odre�enih logi�kih postulata i pravila u okvirima utvr�enih paradigmi nauke, sistema logike, metodoloških pravaca i metode istraživanja u istraživanjima predmeta nauke i u istraživanjima metoda. Drugi deo nazivamo epistemološkim ili saznajnim. U ovom delu razrešavaju se problemi odnosa izme�u nau�nog saznanja o predmetu i nau�nog saznanja o metodu, kao i odnosi nau�nog saznanja primenom odre�enih metoda u istraživanju predmeta nauka i posebno u istraživanju metoda. Tre�i deo naziva se nau�no-strategijskim. Bitno svojstvo svake nauke razvojnost. Dakle, nau�no saznanje se razvija pa se time razvija i nauka. U ovom delu se artikuliše i razrešava pitanje odnosa me�uzavisnosti razvoja saznanja o predmetu i o metodu nauke. Naime, razvoj saznanja o predmetu nauke može biti usporen ili limitiran razvojem saznanja o metodama istraživanja, kao što može da bude usporen ili limitiran razvoj saznanja o metodama istraživanja zaostajanjem razvoja saznanja o predmetu nauke. Za ovaj deo metodologije mogu se vezati i sadržaji koji se odnose na tzv. nau�ne revolucije. Naime, pitanja odnosa nau�nog saznanja o predmetu i metodu na odre�enom stepenu razvoja, ukazuje i mogu�nost odgovora o valjanosti nau�nih paradigmi ili njihovih delova. Svaka radikalna promena u sistemu nau�nih saznanja o predmetu zahteva duboku promenu u nau�nom saznanju o metodu nauke; svaka radikalna promena nau�nog saznanja o metodu nauke vodi radikalnoj promeni u nau�nom saznanju o predmetu nauke. Skup velikih promena u nau�nom saznanju o predmetu i metodu nauke, naro�ito ako se promene odnose na postulativna i aksiomatska saznanja, vodi promenama u uspostavljenom sistemu nau�nog saznanja, u njegovom poretku. Tako se ostvaruje tok ulaska u tzv. nau�nu revoluciju odnosno u promenu nau�ne paradigme.

3

2. Klasifikacije metodologije i izvori metodoloških saznanja Opravdano je postaviti pitanje da li postoji samo jedna ili ima više metodologija. Da li postoji samo jedna nauka o metodama nau�nog istraživanja ili ih je više? Mogu�a su oba pristupa. Ako metodologiju shvatamo kao nauku o metodama sticanja nau�nog saznanja i nau�nog istraživanja ure�enu u jedinstven sistem sa strogo nau�nom sistematizacijom i nau�no utvr�enim strukturama, funkcijama i odnosima, osnovano je govoriti o jednoj složenoj nauci koju �ini više delova- celina. Ima osnova i za suprotno shvatanje koje tvrdi da postoji više metodologija koje se me�usobno znatno razlikuju:

- opšta metodologija - metodologija prirodnih nauka - metodologija društvenih nauka - metodologija pojedinih nauka (specijalne metodologije)

Prikazana klasifikacija zasnovana na kriterijumu odredaba predmeta istraživanja i odnosa metoda prema njemu, ma koliko izgledala uverljiva i ma koliko bila korisna, ne opovrgava stanovište da je metodologija jedna nauka, jedan koherentan nau�ni sistem i poredak, u kome je samo predmet metodologije klasifikovan po opštosti. Naime, nema dokaza za eventualne tvrdnje da se posebne metodologije bave samo metodama koje se isklju�ivo primenjuju u jednoj grupi nauka ili samo jednoj nauci. Posebne metodologije, naprotiv, bave se nau�nim istraživanjima svih metoda koje se koriste u istraživanjima- sticanju nau�nog saznanja o posebnoj grupi srodnih nauka, odnosno u jednoj nauci ili jednoj nau�noj disciplini. Razlog tome je što se skoro sve metode koriste ili se mogu primenjivati u istraživanjima predmeta svake grupe srodnih nauka, ili svake nauke odnosno nau�ne discipline, a samo se modaliteti primene manje ili više me�usobno razlikuju. Za razlikovanje i klasifikaciju metodologije mogu�e je koristiti i kriterijume paradigmi, odnosno metodološkog pravca. Me�utim, ni taj kriterijum ne opovrgava jedinstvenost metodologije kao nauke. On samo uvažava razlike u pristupima, postulatima i aksiomima pojedinih metodoloških pravaca ili ta�nije njihove konceptualne razlike. Izvori metodoloških saznanja Metodologija je zasnovana na mnogim, mnogo puta na raznim mestima, od mnogih istraživa�a sticanim, proveravanim, sistematizovanim i promišljanim, iskustvenim i teorijskim saznanjima. Bitna odredba predmeta metodologije upravo je nastojanje da se meritorno odgovori na pitanje: kako nau�no saznati istinu. Pitanje da li je mogu�e saznanje istine i da li je istina uopšte mogu�a, �ime se filozofija (gnoseologija) veoma dugo bavi, metodologija uopšte ne postavlja. Ona polazi sa stanovišta da �im postoji smisleno pitanje, verovatno je da postoji i istinit odgovor na njega, �im postoje manifestacije pojava i procesa, direktne ili indirektne, mogu�no je i istinito saznanje o njima, samo treba na�i pravi na�in da se do�e do njega. To stanovište opredeljuje i izvore metodologije. Prvi opšti izvor metodoloških saznanja je filozofija kao sistematizovano opšte promišljanje celokupnog iskustva i predvi�anje razvoja ljudskog društva. O ljudskom društvu, o procesima i odnosima u njemu, uvek se mislilo polaze�i od nekih premisa i u okvirima nekih postavki i nekih sistema mišljenja, dakle, na neki na�in. Drugi izvor metodoloških saznanja je logika, koja sadrži znatne komponente osnova metodologije. Pravila i kriterijumi istinitog mišljenja sadržani i izgra�eni u logici su nezaobilazni strukturni �inioci metodoloških saznanja. Tre�i izvor metodoloških saznanja je sociologija saznanja koja se bavi me�uzavisnostima izme�u svojstava društva i društvenih saznanja uklju�uju�i i nau�no saznanje. �etvrti izvor su postoje�a nau�na saznanja o raznim predmetima nauke i o metodama saznanja u okvirima raznih nauka. Za politi�ke nauke naro�ito su važna nau�na saznanja u društvenim naukama, a posebno u okviru sociologije, psihologije, istorije, pravnih, ekonomskih i vojnih nauka.

4

Peti izvor su sistematizovana i nesistematizovana istraživa�ka iskustva, odnosno evidentirana praksa istraživanja sadržana i iskazana u mnogim realizovanim istraživa�kim projektima sa raznim predmetma i metodama istraživanja u okviru raznih nauka. Šesti izvor su specijalna metodološka istraživanja. Predmet ovih istraživanja su procesi, tj. procedure konceptualizacije, izrade projekata istraživanja i struktura i forme tih projekata, tokovi realizacije istraživanja, karakteristike, mogu�nosti i praktikovanje odre�enih metodoloških koncepata i metode istraživanja... Svi ovi izvori se koriste istovremeno u razvoju metodologije i metoda nauke, ali se mogu koristiti i u raznim spregama i pojedina�no. U pitanje odnosa metodologije i društvenih nauka spada, nesumljivo i pitanje njene samostalnosti. Ovde je dovoljno re�i da je metodologija srodna filozofiji (epistemologiji), i logici, ali da se ne može smatrati njihovim disciplinama. Logi�ke osnove metodologije �ine delovi logike koji se najneposrednije odnose na procese istinitog mišljenja. Ovi delovi logike sadrže bitna pravila i uputstva o istinitom mišljenju. Kako je nau�no mišljenje po svojoj osnovnoj usmerenosti i težnjama u funkciji sticanja nau�nog, tj. istinitog saznanja, neophodno je poznavanje i primena logi�kih normi istinitog mišljenja. Logi�ke osnove metodologije �ine:

1) definicija mišljenja, principi i zakoni istinitog mišljenja i pitanja imenovanja, ozna�avanja, zna�enja i jezika kao sredstva i predmeta mišljenja

2) oblici mišljenja- u�enje o pojmu, stavu, sudu i zaklju�ku odnosno iskazivanje, su�enje, zaklju�ivanje uklju�uju�i dokazivanje i opovrgavanje

3) osnovne metode i njihovi postupci (analiza- sinteza, apstrakcija- konkretizacija, specifikacija- generalizacija, dedukcija- indukcija i analogija, tj. komparacija).

5

3. Pojam mišljenja i zakoni istinitog mišljenja i zamišljanja Mišljenje je složen proces u kome su sadržane psihi�ke, mentalne, fizi�ke i društvene komponente. Ono je predmetno (uvek se misli o ne�emu), a odigrava se kroz slede�e faze: opažanje- predstavljanje- poimanje (formiranje pojma) i promišljanje. Istinitost mišljenja može se na razne na�ine odrediti, ali dovoljno je re�i da istinito mišljenje istinski saznaje predmet mišljenja. Me�utim, predmeti mišljenja su veoma složeni, pa se istinito mišljenje ne mora odnositi na celu pojavu ili proces koji je predmet mišljenja, ve� samo na neke njegove delove, svojstva, aspekte, momente, odnose. S obzirom da je mišljenje proces, kao i da su mnogi predmeti mišljenja procesualni (promenljivi i razvojni), te da predmet mišljenja nisu samo manifestacioni oblici pojava i samo aktuelna doga�anja, i samo mišljenje je, kao saznanje, razvojno. U tom smislu može se govoriti o razli�itim stepenima istinitosti, odnosno pogrešnosti mišljenja. Jedan od logi�kih sistema valencije mišljenja razlikuje:

- mogu�u istinitost - verovatnu istinitost - izvesnu istinitost - nužnu istinitost

Tako�e razlikuje: - mogu�u pogrešnost - verovatnu pogrešnost - izvesnu pogrešnost - nužnu pogrešnost.

Izme�u njih stavlja neodre�enost koja ih deli, pa se tako dobija devetovalentna logika. Logika poznaje i druge sisteme valencije kao što su dvovalentni (istina i pogreška), trovalentni i polivalentni. U logici se javljaju i razlike u principima pri �emu se suprotstavljaju principi formalne (elemntarne) logike principima dijalekti�ke logike. Kao principi formalne logike navode se:

- prost identitet - prosta neprotivure�nost - isklju�enje tre�eg - princip dovoljnog razloga

Principi dijalekti�kog mišljenja su: - princip složenosti - princip konkretnog dijalekti�kog identiteta - jedinstvo suprotnosti - jedinstvo protivure�nosti.

S obzirom da se mišljenje kre�e od razlikovanja, preko shvatanja odnosa, pore�enja do sjedinjavanja razli�itog, mogu se evidentirati i mogu�i zakoni istinitog mišljenja. Tu se mogu zapaziti dve grupe zakona. Prvu možemo nazvati zakonima osnovnih odlika istinitog mišljenja, a drugu zakonima istinitog zamišljanja predmeta. Zakoni istinitog mišljenja i zamišljanja U prvu grupu, me�u zakone osnovnih odlika istinitog mišljenja možemo uvrstiti slede�e zakone:

1) predmetnosti- što zna�i da je neophodno da se mišljenje odnosi na neki predmet mišljenja 2) sadržajnosti- zahtev da mišljenje bude ispunjeno odre�enim sadržajem 3) odre�enosti- zahtev da mišljenje o predmetu bude odre�eno 4) osnovanosti- zahtev da mišljenje bude zasnovano, a ne proizvoljno 5) logi�ke povezanosti- zahtev za logi�kom konzistentnoš�u i smislenoš�u 6) stalnosti i razvojnosti. Drugu grupu, u koje smo uvrstili zakone istinitog zamišljanja predmeta, �ine dve podgrupe, ta�nije jedan opšti zakon objektivnog zamišljanja predmeta i jedna podgrupa koja obuhvata posebne zakone jedinstva,

6

identiteta, raznovrsnosti, suprotnosti, protivure�nosti odnosno neprotivure�nosti i stalnosti i razvojnosti zamišljanja predmeta. Opšti zakon zahteva istinito zamišljanje predmeta- onakvog kakav on zaista jeste. Ovaj zakon ima univerzalno važenje. Predmet se može uopšte uzev i nau�no saznati samo ako je zamišljen tako da odgovara realitetu na koji se odnosi. On se veoma teško realizuje kada su predmeti zamišljanja izvesne duhovne tvorevine koje se ti�u budu�nosti, umetni�ki i drugi sadržaji. Posebni zakoni su znatno jasniji i primenjiviji, mada se i prema njima mora kriti�ki odnositi. Prvi poseban zakon je zakon istinitog zamišljanja jedinstva raznovrsnog, što podrazumeva shvatanja povezanosti raznih �inilaca u jednom predmetu kao istorodnih �inilaca, npr. �inioci konglomorata „gomila kamenja“ u kome je svaki kamen razli�it i poseban �inilac u odnosu na sve druge, ili „masa bira�a“. Drugi je zakon identiteta, što podrazumeva shvatanje složenih, ali relativno izdvojenih i relativno konstantnih pojava kao jednih, npr. zid ili �lanstvo stranke. Ovaj zakon se odnosi i na procese, dešavanja, odnose, institucije. Tre�i bi bio zakon razli�itosti. On se može tretirati kao opšti, tj. posredstvom njega se identifikuju razli�iti �inioci u okvirima i sastavu jednog (sastavni delovi zida ili �lanova ili organizacione jedinice stranke) i kao zakon proste razli�itosti koji konstatuje razliku izme�u odre�enog predmeta u odnosu na sve druge predmete. �etvrti je zakon suprotnosti koji se može posmatrati kao zakon opšte i kao zakon proste suprotnosti. Opšta suprotnost se konstatuje kada u jednoj pojavi imamo odredbe koje su me�usobno suprotne, me�usobno se uslovljavaju i prelaze jedna na drugu, npr. opšte- posebno, apstraktno- konkretno... Peti je zakon protivure�nosti i neprotivure�nosti. On se može shvatiti kao opšti i kao prost. Uopšte uzev, svaki razvojan predmet sadrži me�usobno povezane, uslovljene i prelazne protivure�ne �inioce koji su neophodni nukleus razvoja. Šesti je zakon razvojnosti i stalnosti. Ovaj zakon je usmeren na shvatanje procesualnosti odnosno razvojnosti svakog predmeta, pogotovu predmeta politike i politi�ke nauke. Tako�e, i mišljenje o tom predmetu je razvojno. Relativna stalnost je, tako�e, svojstvo, svakog predmeta zamišljanja i ona se ispoljava kroz identitet i jedinstvo predmeta koji su relativno nepromenljivi, odnosno predmet je relativno identi�no jedan- stalan. U politi�koj nauci kao primer ovakvog predmeta mogli bi se uzeti izbori za organe vlasti u kojima uprkos spoljnih i unutrašnjih razlika izme�u svakog pojedinog slu�aja, postoje stalni �inioci i odredbe.

7

4. Predmeti mišljenja i nau�nog saznanja �esto se smatra da je osnovni, opšti predmet mišljenja društvena stvarnost, tj. sve komponente društvene stvarnosti. Mi bismo kao opšti predmet mišljenja i nau�nog saznanja odredili ukupnost procesa i odnosa doga�anja i stvari u prošlosti, sadašnjosti i budu�nosti. Uže odre�en, konkretizovan predmet mišljenja i nau�nog saznanja politi�ke nauke su svi �inioci politi�ki procesa i odnosa i bitni �inioci okruženja u kojiam se oni odigravaju: vreme i prostor u kome se politika ostvaruje, zatim �inioci strukture i sastava procesa i pojava, �inioci funkcija i aktivnosti uopšte i �inioci odnosa i veza u prošlosti, sadašnjosti i budu�nosti. U okvir predmeta istraživanja ulaze prirodne i ljudske tvorevine (materijalne, duhovne) i ljudska ponašanja koja su veoma složene pojave proizašle iz prirodnih, društvenih, fizi�kih i psihi�kih komponenata. Mogu�i su razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta mišljenja i nau�nog saznanja. Me�u njima se najpre pominju:

1) stepen i oblik razvoja predmeta, a unutar njega se razlikuju: - prirodne pojave (mehani�ka kretanja, molekularna- fizi�ka, atomska- hemijska, biološka

kretanja) - psihi�ke pojave - društvene pojave i procesi.

U okviru ovog kriterijuma razlikuju se i stvari (odre�eni materijalni sadržaj u odre�enoj formi, relativno konstante strukture i relativno samostalnog postojanja) i proces i kao promena i razvoj �ije su komponente doga�aji koji se javljaju kao momenti procesa. 2) odnos prema subjektu saznanja je drugi kriterijum. Po njemu se razlikuju:

- predmeti nezavisni od �oveka i �ove�anstva, dakle, ukupna objektivna stvarnost, onakva kakva stvarno postoji, nezavisno od ljudskog saznanja o njoj - opaženi predmeti, opažaji (odre�eni ne samo prirodom predmeta saznanja, nego i prirodom ljudskih �ula i položajem predmeta prema tim �ulima) - predstave i ne�ulne slike predmeta, u koje spadaju predstave pam�enja ili reprodukcije doga�aja, predstave fantazije i predstave mišljenja, tj. psihi�ke slike imaginacije - misli, kao ne�ulne i nepredstavljene forme teorijskog zamišlljanja predmeta, u koje spadaju svi pojmovi, sudovi i zaklju�ci; njima možemo dodati i zamisli, ukoliko se ne uvrš�uju u ne�ulne slike (predstave). Tako�e, razumljivo je da se ovde uvrste i ljudske tvorevine, jer one nisu nezavisne ili samo opažene. 3) tre�i kriterijum je oblik predmeta. Razlikuju se:

- jednosni predmeti pod kojim se podrazumevaju jednosne celine - opšti predmeti shva�eni kao jedno u mnogome i opšte celine jednovrsnog (mnogo jednog).

4) Povezan sa prethodnim je i kriterijum složenost predmeta. Najjednostavnija podela je na proste i složene predmete. Me�utim, u politi�kim naukama nema prostih ve� su svi predmeti složeni, samo je stepen složenosti nejednak. Složeni predmeti se ne razlikuju samo po stepenima složenosti, koja se može meriti brojem komponenata, brojem odnosa, slojevitoš�u...ve� i po karakteristikama unutrašnje povezanosti �inilaca. Najniži oblik složenog predmeta je skup. Veza izme�u raznovrsnih �inilaca skupa je slu�ajna i pretežno spoljašnja. Može li se skupom smatrati izvestan broj ljudi okupljenih na jednom prostoru u istom vremenu povodom slu�ajnog doga�aja, s tim da me�u njima nema nekih drugih ja�ih unutrašnjih veza. Takav povod, npr. može biti saobra�ajni udes. Skupovi mogu da budu kona�ni, beskona�ni, kontinuirani, diskretni. Mnoštvo je jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedni�ku kvalitativnu osobinu ili bitan odnos. Mnoštvo bi moglo biti jednovrsno, dakle, mnogo jednog i istovremeno jedno mnogoga, ili raznovrsno- jedno mnogoga. Ono može biti i sre�eno i nesre�eno.. Pojam mnoštva u sebi sadrži pojam mnogo, a šta je to mnogo zavisi od okolnosti. Da li je politi�ki miting mnoštvo ako mu prisustvuje 100 ili 1000 ili 10000 ljudi? I kada je to mnoštvo, a kada neka druga

8

celina, odnosno druga vrsta složenog predmeta? I na kraju moramo se upitati koja je to množina mnoštvo? Agregat je množina u kojoj su ta�no odre�eni odnosi �lanova jednih prema drugima, ali unutar njih nije uspostavljen hijerarhijski red, tj. odnos viših i nižih �lanova. Agregati mogu biti razni, pa i društveni i politi�ki. Me�utim, u društvenom i politi�kom smislu, agregati su množine koje nemaju uspostavljen unutrašnji �vrst poredak, dinami�ne su i sa pokreta�kom potencijom. Grupa je množina ma po �emu jednovrsnih ili srodnih �lanova. Ova odredba je mnogo pogodnija za istraživanja u društvenim i politi�kim naukama zato što je dovoljno široka i u društvenoj stvarnosti lako prepoznatljiv realitet. Naime, grupa ne mora da ima strogo i usko definisan prostor i vreme kao što bi to morali da imaju skup ljudi ili mnoštvo ljudi, ako se želi potrebna odre�enost. Ona se, �ak, javlja kao karakteristi�an pojam iz koga se mogu specifikacijom i konkretizacijom izvesti, bar što se ljudi ti�e, i pojmovi klase, sloja, niza, reda, kolektiva, sistema... Vezu izme�u �lanova grupe mogu �initi bitne ili nebitne osobine odnosno svojstva. Ove veze mogu da budu prostorne, funkcionalne ili organske, a mogu u jednu celinu da povezuju razli�ite predmete. Takve celine se nazivaju blok, npr. vojni ili ekonomski blok država, levi ili desni blok partija... Klasa, razred i rod su mnoštva jednovrsnih �lanova, �inilaca koji �ine celinu na osnovu nekih zajedni�kih osobina, tj. svojstava. Ova svojstva su bitna, a mogu da budu ve�e ili manje složenosti odnosno elementarnosti. Tako je, npr. za društvenu klasu ili sloj bitan kriterijum društveni položaj. Niz i red imaju zajedni�ku osobinu da �lanovi koji ih �ine slede jedan drugog po nekom svojstvu. Posebna karakteristika reda je da u sebi sadrži hijerarhijsku odredbu zasnovanu na odre�enom svojstvu, npr. elita, srednji slojevi ili direktori, šefovi, predsednici, potpredsednici, ministri... Za kolektiv je karakteristi�na unutrašnja povezanost visokog stepena i intezivni odnos, a prvenstveno se odnosi na ljude i njihove ure�ene množine. Osnova uspostavljanja kolektiva su razli�iti, ali prvenstveno su funkcionalni ili ciljni i svrsishodni. Iz okvira kolektiva ne može se isklju�iti ni pojam zajednica, mada se on koristi, u politikologiji, u raznim zna�enjima. Sistem je u savremenim politikološkim istraživanjima bitan pojam. Definiše se na razne na�ine. Za mišljenje o sistemu bitne su odredbe:

- to je celina - u kojoj su uspostavljeni pretežno saglasni i funkcionalni odnosi relativno stalnih �inilaca

strukture - u kome se vrše odre�ene me�usobno povezane funkcije - koji kao celina vrši odre�ene funkcije u okruženju - teži održanju ravnoteže - prema okruženju odnosi se kao posebnost.

9

5. Posebnost metodologije politi�kih nauka Ako smo prihvatili stanovište da je metodologija jedinstvena i celovita nauka, sa izgra�enim unutrašnjim sistemom i poretkom, moramo se upitati: da li je mogu�a metodologija politi�kih nauka? To pitanje podrazumeva bar tri potpitanja:

1) da li se uopšte može govoriti o jednoj metodologiji politi�kih nauka, dakle, o jednoj metodologiji više istovrsnih, srodnih (politi�kih) nauka

2) da li je ta metodologija posebna nauka i kakav je njen odnos prema politi�kim naukama 3) kakav je njen odnos prema metodologiji kao nauci i šta nju �ini posebnom?

U traženju odgovora moramo po�i od definicije nauke. Najkra�e, nauka je pretežno koherentan, složen i razvojan sistem i poredak aksioma, nau�nih zakona, nau�nih zakonististi i pravilnosti, nau�nih teorija, teorema i hipoteza i nau�nog dokazivanja i opovrgavanja. Nauka ima svoj utvr�en predmet i svoj metod, odnosno vsoje metode. Predmet politi�kih nauka je politika. To zna�i da se radi o veoma složenom predmetu u koji spadaju svi politi�ki procesi, sve politi�ke pojave, svi �inioci strukture, funkcija, odnosa i veza, vremena i prostora politike. Ostaje nam da utvrdimo šta je to politi�ko u društvenom i po �emu politi�ko razlikujemo od ukupnog društvenog. Dakle, koji je to specifikum, specijalno svojstvo ili �inilac, kojim je politi�ko diferencirano od ostalog društvenog. Mogu�e je formirati duga�ku listu kriterijuma, obeležja i svojstava koji se koriste za identifikaciju politi�kog u društvenom. Mi �emo se opredeliti samo za jedan: opšti interes, što ne zna�i da ostale zanemarujemo ili potcenjujemo. Iz toga se može izvesti jedna sažeta i produktivna definicija politike koja bi glasila: politika je legitimno i legalno upravljanje opštim i zajedni�kim interesima stanovništva na odre�enoj organizovanoj teritoriji i odnosima izme�u njih. Dakle, politika je veoma rasprostranjen, trajan i složen, društveno zna�ajan realitet koji je predmet politi�ke nauke. Uobi�ajeni iskaz „politi�ke nauke“ samo izražava složenost predmeta nauke o politici i složenost te nauke, koju �ini korpus nau�nih disciplina koje istražuju razne komponente i aspekte politike kao društvenog realiteta i kao predmeta nauke- sve ono �emu se može osnovano pripisivati predznak „politi�ko“. Time je zadovoljen prvi zahtev da svaka nauka mora da ima jasno odre�en predmet nau�nog izu�avanja i nau�nog istraživanja. Drugi zahtev za konstituisanjem nauke je da svaka od njih treba da ima svoj metod sticanja nau�nog saznanja odnosno nau�nog istraživanja. Politi�ka nauka je jedna od posebnih nauka iz grupe društvenih nauka. Istraživanja predmeta politi�ke nauke primenjuju metode društvenih nauka. Da li ima mesta i potrebe za specijalnim metodama politi�ke nauke i po �emu bi one bile specijalne metode? U ovom momentu dovoljno je da ukažemo na ranije izre�enu konstataciju da izme�u specifi�nosti predmeta nauke, odnosno nau�ne discipline i na�ina istraživanja tog predmeta postoje znatne me�uzavisnosti. One se manifestuju bar u tri vida. Prvo, kao koncepcija na�ina istraživanja predmeta koja mora da bude razli�ita od drugih koncepcija bar onoliko koliko im je predmet razli�itih od drugih i u onome u �emu se predmet razlikuje od drugih. Drugo, u specifi�nosti primene metoda u istraživanju predmeta, tako da budu primerene njegovim specifi�nostima. Tre�e, u tehnikama, postupcima i naro�ito instrumentima, obradi, interpretaciji podataka i zaklju�ivanju. Specifi�nost metode politi�kih nauka je, u stvari, specifi�nost izbora, konkretizacije i primene metoda društvenih nauka i opštih metoda u koncepciji primerenoj svojstvima predmeta politi�ke nauke. Eventualno i izgra�ivanje, konstruisanje novih metoda, tako�e bi bilo deo te specifi�nosti. A sve to, taj skup specificiranih metodoloških koncepcija, izbora i primena metoda (opštih i društvenih nauka) i konstruisanje nove ili inovirane metode �ini poseban metod politi�kih nauka. Taj poseban metod politi�kih nauka je predmet metodologije politi�ke nauke. Shodno tome, metodologija politi�kih nauka je ne samo mogu�a, ve� i neophodna. Ako bismo sledili sastavne delove metodologije uopšte, mogli bismo da utvrdimo slede�e sadržaje sastavnih delova metodologije politi�kih nauka.

10

Prvi, logi�ki deo ima isti osnovni sadržaj kao i u svim metodologijama društvenih nauka u okviru istih logi�kih sistema. Drugi, epistemološki deo, baziran je na saznanjima o politi�kim pojavama i procesima i metodima njihovih istraživanja. Tre�i deo sadrži saznanje o odnosima me�uzavisnosti razvoja nau�nog saznanja o politi�kim procesima i pojavama s jedne i metodologije odnosno metode politi�kih nauka sa druge strane. Metodologija politi�kih nauka istovremeno je deo, grana metodologije nauka i nau�na disciplina politi�ke nauke (politi�kih nauka, nauka o politici, politikologije...) Zadaci metodologije politi�ke nauke proizilaze iz dve osnovne potrebe. Prvo, to su prakti�ne potrebe i zahtevi društvenog i politi�kog života. Drugo, to su potrebe i zahtevi nauke, nau�nog saznanja i nau�nog istraživanja, �iji su predmet politi�ki procesi i pojave. Politika kao društveni realitet ima sva svojstva praktikovanja odre�enih saznanja, praktikovanja odre�enih aktivnosti i delatnosti koje zahtevaju osnovanost i uspešnost angažovanja i delovanja. Politici koja pretenduje da bude uspešna upravo je neophodno nau�no saznanje o politici, kao predmetu nauke i društvenom realitetu, i sposobnosti da to saznanje koristi. Iz toga proisti�u dva zahteva upu�ena metodologiji:

- da obezbedi metode sticanja valjanog nau�nog saznanja o politici koje se može primeniti i u praktikovanju i,

- da izna�e metode o sticanju saznanja i o na�inima uspešnog osposobljavanja za primenu nau�nih saznanja u politi�koj praksi.

Pojednostavljeno re�eno, zadaci metodologije politi�ke nauke su: 1) da otkrije, razvija i omogu�i koriš�enje metoda za sticanje nau�nog saznanja o politi�kim

procesima i metodama praktikovanja tog saznanja u politici 2) da otkriva, razvija i omogu�i razvoj metoda osposobljavanja za koriš�enje nau�nog saznanja i

metoda sticanja nau�nog saznanja 3) da otkriva, razvija i omogu�ava metode nau�nog saznanja i nau�nog istraživanja politike kao

predmeta nauke i metode izgra�ivanja i provere teorije o politici kao predmeta politikologije 4) da otkriva, razvija, proverava i verifikuje metode istraživanja i da o tome razvija teoriju.

11

6. Pojam i sastavni delovi nau�nog metoda Konstatujmo prvo da je nauka ljudska- društvena, u suštini intelektualna, dakle racionalna delatnost. Istovremeno ona je i rezultat nau�ne delatnosti, jer neosporivo je da deo nauke �ine ve� ste�ena, proverena, nau�na saznanja, a deo smislena, ciljna, svrsishodna aktivnost sticanja nau�nog saznanja. Iz toga može da se izvede zaklju�ak da je nauka istovremeno složen proces sticanja nau�nog saznanja, razvojna struktura ve� ste�enih, konstituisanih, proverenih i projiciranih i osnovano pretpostavljenih nau�nih saznanja o predmetu nauke i metodu sticanja nau�nog saznanja o predmetu i o metodu nauke. Strukturu nauke �inili bi: aksiomi, principi (na�ela), nau�ni zakoni, nau�ne teorije, nau�ne teoreme, postulati, hipoteze, argumenti i kategorijalno pojmovni aparat o predmetu nauke- po pravilu konstituisani kao sistem u okviru važe�e paradigme. Sastavni deo te strukture, tog sistema su procedure istraživanja, dokazivanja i opovrgavanja i procedure konstituisanja nau�nih i saznajnih �injenica. Jednom re�ju, nau�ni metod shvata se kao sistematska celina koncepcija i na�ina istraživanja doti�nog predmeta nauke. U osnovi nauke nalazi se proces sticanja, demonstracije i primene nau�nog saznanja. Pokušamo li da definišemo pojam nau�nog saznanja, nai�i �emo na slede�e naj�eš�e stavove: prvo, da je nau�no saznanje ono koje se ti�e predmeta nauke i do koga se dolazi nau�nim istraživanjima i primenom nau�nih metoda; drugo, da je nau�no saznanje istinito ili bar verovatno, tj. najbliže istini o predmetu nauke. Ova dva shvatanja jasno pokazuju da je nau�no saznanje deo ukupnog ljudskog saznanja kao što su odnos subjekt- objekt saznanja, opažanje, predstavljanje, mišljenje, povezanost i me�uzavisnost �ilnosti i intelektualnosti, fizi�kog i psihi�kog... Kao i za svako drugo saznanje ljudi, i za nau�no saznanje važe zahtevi da ono bude predmetno, logi�no- smisleno, da bude osnovano i pouzdano. Ipak, postoje znatne i zna�ajne razlike izme�u ljudskog saznanja uopšte i nau�nog saznanja. Za nau�no saznanje bitne odredbe su: odre�enost predmeta saznanja koja je dovoljna da se ono razlikuje od svih drugih predmeta saznanja; nau�no saznanje je saznanje koje se sti�e verifikovanim procedurama; ono je sistematsko i sistematizovano; ono je pretežno usmereno i plansko; nau�no saznanje je provereno i podložno stalnoj proveri, pa je istovremeno pouzdanije od drugih, kriti�ko je i razvojno. Posebno je važna odlika nau�nog saznanja da se ono, u savremenim uslovima, prvenstveno, sti�e nau�nim istraživanjima. Izložena odredba nau�nog istraživanja otvara bar dva pitanja: da li pojam nau�nog istraživanja podrazumeva i nau�ne rezultate koje tim istraživanjem treba ostvariti; i da li su mogu�a nau�na istraživanja o predmetima koji još nisu obuhva�eni odre�enim naukama, koji se još nisu konstituisali kao nau�ni, jer se još nije konstituisala nauka o njima, pa se shodno tome, nije konstituisao ni njihov nau�ni metod. Odgovor na prvo pitanje je: nau�no saznanje je, u delu u kojem ga �ine konstituisana nau�na saznanja, rezultat nau�nog istraživanja. Razlog za izvo�enje nau�nog istraživanja je sticanje nau�nog saznanja, a završna faza nau�nog istraživanja je utvr�ivanje rezultata nau�nog istraživanja, ostvarenog nau�nog saznanja istraživanjem. Drugo pitanje je pitanje o razvojnosti nauke i nau�nog metoda. Dva su osnovna na�ina umnožavanja nauka i nau�nih disciplina odnosno njihovih predmeta kao oblika razvoja nauke. Prvi je izdvajanje nauka i nau�nih disciplina i njihovih predmeta iz drugih nauka. U tom smislu istraživanja su nau�na jer se odigravaju u okviru ve� postoje�ih nauka i nau�nih disciplina. Drugi slu�aj je nastanak potpuno novih , do tada nau�no neistraživanih pojava i procesa, koje zato nisu bile predmet ni jedne nauke. Prilikom definisanja metodologije kao nauke o metodu tvrdili smo da je metod na�in dolaženja do istinitog nau�nog saznanja. Termin metod vodi poreklo od gr�ke re�i „metodos“ �ije je zna�enje put, traženje. I naša re� „na�in“ i gr�ka re� „metodos“, ma koliko izgledale jasne na prvi pogled, ostaju nedovoljno precizne bez bližeg odre�enja njihovog sadržaja. Na�in, u najširem zna�enju, podrazumeva ukupnost preduzetih radnji i upotrebu sredstava svih vrsta da bi se došlo do istinitog saznanja. Osim toga, ako se na�in- metod definiše kao ukupnost radnji i sredstava kojim se sti�e istinito saznanje, ne ostaje ništa izvan metoda, tj. na�ina.

12

Definisanje pojma nau�nog metoda, tj. metoda nau�nog saznanja nešto je olakšano postojanjem definicija nauke i predmeta nauke, kao i definicije nau�nog saznanja. Najopštije re�eno, metod nau�nog saznanja je smisleno i svrsishodno, racionalno konstituisan sistem ideja, koncepcija, radnji (postupaka) i sredstava odabran po nau�nim kriterijumima i nau�no proveren u cilju sticanja nau�nog saznanja, tj. nau�nog istraživanja o predmetu ili metodu nauke. Osnove ove definicije izvodimo iz slede�ih postulata:

1) nau�na delatnost, aktivnost na sticanju nau�nog saznanja, namerna je, racionalna, usmerena na ostvarivanje nau�nih ciljeva i u tom smislu planska. Prema tome, ona nije stihijna, slu�ajna, nesistematska i proizvoljna. To su bitne razlike u odnosu na sticanje saznanja uopšte.

2) sticanje nau�nog saznanja usmereno je na nau�no definisan predmet odre�en kao predmet i metod nauke

3) postupci, sredstva, koncepcije i opredeljenja biraju se po utvr�enim nau�nim pravilima i kriterijumima iz reda ve� proverenih

4) primena koncepcije, pravila, kriterijuma, postupaka i sredstava u procesima sticanja nau�nog saznanja u prvom redu nau�nim istraživanjima strogo je kontrolisana i kriti�ki proveravana.

Iz svega proizilazi da su bitna obeležja metode nau�nog saznanja, istraživanja odnosno nau�nog metoda: nau�nost, racionalnost, ciljnost, sistemati�nost, kontrolisanost i kriti�ko vrednovanje namerno odabranih koncepcija, postupaka i sredstava u okvirima odre�ene nauke. Time dolazimo i do slede�ih stavova:

1. pojednostavljeno gledano, najopštiji na�in sticanja nau�nog saznanja je nau�no istraživanje 2. postoje razlike izme�u nau�nog metoda istraživanja, tj. metoda odre�ene nauke i metoda sticanja

nau�nog saznanja. Nau�ni metod isklju�uje sve na�ine koji nemaju obeležja nau�nosti i nau�ne osnovanosti, a metoda sticanja nau�nog saznanja obuhvata sve metode, sve na�ine kojima može, namerno ili slu�ajno, racionalno ili intuitivno da se do�e do saznanja koje može da dobije status nau�nog.

3. stav koji proizilazi iz prethodno izloženenog: nau�ne metode u nau�nom istraživanju zahtevaju kvalifikovane subjekte nau�nog saznanja.

Sastavni delovi nau�nog metoda Prvo, nau�ni metod nauke je u stvari složena celovitost, sistem racionalno i funkcionalno me�usobno povezanih metoda u odgovaraju�i poredak. Drugo, svaki od metoda uklju�enih u poredak koji nazivamo metod nauke, ima istu osnovnu strukturu. Nau�ni metod nauke ima tri osnovna sastavna dela:

1) logi�ki deo 2) epistemološki 3) operativno-tehni�ki deo. Prvi, logi�ki deo sadrži, odnosno obra�uje logi�ke osnove, logi�ka pravila metoda. Mada se ne može

poricati stav da su logi�ka pravila jednog sistema u suštini ista i da ona ne zavise od metoda, ipak se u okviru raznih metoda logi�ka pravila razli�ito primenjuju i interpretiraju. Me�usobna pore�enja poznatih shvatanja o odnosu teorije i prakse, o teorijskim i empirijskim istraživanjima tako�e ukazuju da logi�ka pravila moraju da budu posebno odre�ena u okviru svakog metoda saglasno svojstvima predmeta istraživanja i svojstvima metoda. Ovo naro�ito važi za delove koji se odnose na logi�ke funkcije, valencije, su�enje i zaklju�ivanje.

Drugi deo metoda nazvali smo epistemološki. Ovaj deo obra�uje odnos teorije i drugih delova nauke o predmetu nauke sa realitetima stvarnosti i metodama istraživanja. U taj deo spada i kategorijalno- pojmovni sistem. Ovaj deo metoda otkriva šta je to što je potrebno i mogu�e istraživati odre�enim vrstama istraživanja, kakve su mogu�nosti primene doti�ne metode, kako ublažiti i otkloniti teško�e i prepreke, a kako stimulisati prednosti te metode. Ovaj deo uspostavlja kriterijume izbora izme�u više mogu�ih koncepcija i metoda istraživanja. U okviru ovog dela uspostavljaju se odnosi i izme�u kategorijalno- pojmovnog aparata kojim se obra�uje predmet nauke i metodologije. Prilikom konkretne primene, ovaj deo metode omogu�uje potrebne operacionalizacije i sistematizacije kategorija, pojmova i termina u projektu istraživanja, utvr�uju�i pravila o obrazovanju njihovih poredaka.

13

Tre�i, operativno- tehni�ki deo obra�uje odnos izme�u prethodnih delova metoda i njihovih tehnika, kao i pravila konstruisanja i primene tehnika istraživanja. U svakodnevnim komunikacijama �esto se susre�emo sa pogrešnom upotrebom pojmova metodologije, metoda i postupka, tako da se metodologija �esto pogrešno poistove�uje sa metodom i postupkom. Za metodologiju smo ve� rekli da je to nauka o metodima; za metod smo konstatovali da je to na�in (nau�ni) sticanja (nau�nog) saznanja. O�igledno je da se nauka ne može poistovetiti i svesti na svoj predmet. Tako�e, ni metodologija ni metod se ne mogu svesti na postupak. Jedna metoda istraživanja može imati više tehnika istraživanja. To je naro�ito o�igledno kod metoda prikupljanja podataka. Tako npr. ispitivanje kao metoda prikupljanja podataka ima više svojih tipova i više svojih tehnika. Njene su tehnike nau�ni intervju, nau�na anketa...koje se javljaju u praksi istraživanja u više tipskih i prakti�nih modaliteta. Ali, svaka od ovih tehnika istraživanja sastoji se od postupaka i instrumenata istraživanja. Tako je, npr. instrument za prikupljanje podataka anketom- anketni upitnik. Postupak bi u ovom slu�aju bio sistem operacija i ponašanja u rukovanju upitnikom, tj. u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom, postavljanju pitanja, evidentiranju odgovora... Dakle, opravdano je konstatovati:

1) metodi istraživanja mogu da imaju više modaliteta, a u njihovom sastavu može da bude više tehnika istraživanja

2) pod tehnikama istraživanja podrazumevamo složene, neposredno primenjene operativne oblike metoda. Svaku tehniku �ine njeni nau�ni sastavni delovi, instrumenti i postupci

3) pod instrumentima podrazumevamo sva sredstva, sve stvari koje koristimo prilikom primene metoda u istraživanju

4) postupci su, u ovom slu�aju, izvršavanje odre�enih radnji u skladu sa pravilima metoda i istraživa�ke tehnike i saglasno uputstvu u okviru konkretnog projekta istraživanja.

Stepen razrade i konkretizacije tehnike- instrumenata i postupaka u procesu istraživanja zavisi u velikoj meri od vrste istraživanja. Po pravilu ve�i je stepen razrade i konkretizacije instrumenata i postupaka u empirijskim istraživanjima. Ima metoda koje nemaju svoje tehnike istraživanja ili nemaju svoje instrumente, ve� su isklju�ivo misaoni postupak.

14

7. Klasifikacija nau�nog metoda Kriterijumi klasifikacije metoda su višestruki. Naj�eš�i kriterijumi su opštost metoda, njegova upotrebljivost i premet koji se metodom istražuje. U literaturi se naj�eš�e susre�u slede�e klasifikacije: 1) osnovne metode u koje spadaju analiza, sinteza, apstrahovanje, konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija. U ove metode bi se mogla ubrojati i analogija odnosno komparacija koja je integrisana sa svim napred pomenutim metodama. Osnovne metode nazivaju se i osnovnim posebnim ili samo posebnim. Ove metode su u osnovi svih drugih metoda, pa ih to kvalifikuje kao osnovne. 2) Opštenau�ne metode su one koje se primenjuju ili se mogu primenjivati u svim naukama. U te metode se ubrajaju: statisti�ka metoda, metoda modelovanja, aksiomatska, analiti�ko-deduktivna i hipoteti�ko-deduktivna. 3) Posebne metode pojedinih grupa nauka, npr. društvenih, pri �emu se poistove�uju pojedini metodološki pravci sa posebnim metodama. Ovome se može prigovoriti nedovoljna korektnost u koncipiranju, definisanju i primeni kriterijuma klasifikacije. Tako se u posebne metode društvenih nauka ubrajaju pozitivizam, strukturalizam, aksiologizam, dijalekti�ki metod... Ako pažljivo analiziramo pomenute koncepte, vide�emo da se njihove bitne postavke mogu primeniti u istraživanju bilo kog predmeta bilo koje nauke. Izuzetak �ini aksiologizam �ije se postavke u prirodnim naukama uopšte ne mogu primeniti. Suprotnost njemu je dijalekti�ki koncept �ije odredbe imaju univerzalne mogu�nosti primene. 4) Metode prikupljanja podataka su one metode kojima se koristimo u stvaranju iskustvene evidencije. Me�utim, prikupljanje podataka podrazumeva i sre�ivanje i obradu podataka i zaklju�ivanje na osnovu njih. U metode prikupljanja podataka naj�eš�e se ubrajaju metode ispitivanja, metode posmatranja i metode eksperimentisanja. Metoda analize dokumenata i metoda studija slu�aja se mogu svrstati u metode prikupljanja podataka, ali su one po svojim svojstvima specifi�ne pa ih još nazivamo i operativnim metodama. 5) Mogu�e je formirati, kao posebnu grupu, metode obrade podataka, ali se one naj�eš�e javljaju kao delovi opštih metoda istraživanja, kao modaliteti njihove primene ili kao njihovi produžeci, npr. razne vrste analize podataka, bez �ega nema istraživanja, samo su varijante analize kao osnovne metode. Uobi�ajena je klasifikacija i metoda zasnovana na kriterijumima pripadnosti predmeta istraživanja odre�enim naukama. Tako se pominju metodi prirodnih i metodi društvenih nauka. Ne retko se susre�emo i sa podelom na kvantitativne i kvalitativne metode. Ova podela nam se �ini nedovoljno osnovanom. Naime, nema „praznih kvantiteta“- nema malo ili mnogo ni�ega, ve� je uvek u pitanju koli�ina, veli�ina ne�ega-nekog kvaliteta. Svim metodama se nastoji da se postigne izvesna kvalitativna i kvantitativna odre�enost izvesne pojave. Istina je da su neke metode više koncipirane i usmerene ka utvr�ivanju kvantiteta, pa preko njega i kvaliteta, npr. statisti�ka metoda, ali je, sa izuzetkom matematike, svuda na po�etku utvr�ivanje kvaliteta i njegovih jedinica.

15

8. Nau�na teorija i nau�ni metod Pitanje odnosa nau�ne teorije i nau�nog metoda treba razdvojiti na dva: 1) na pitanje odnosa nau�ne teorije o predmetu nauke i metoda 2) na pitanje odnosa nau�ne teorije o metodu i metoda nau�nog istraživanja. U traženju odgovora na ova pitanja najjednostavnije je ponoviti ve� poznato: izme�u nau�ne teorije i nau�nog metoda postoji odnos interakcije i me�uzavisnosti. Teorija je sistematizovano misaono saznanje o praksi, saznanje do koga se dolazi mišljenjem. U literaturi se operiše uglavnom sa tri osnovna zna�enja termina odnosno pojma teorija: 1) Teorija je svako, dakle i nenau�no, misaono saznanje o nekoj vrsti pojava i procesa. Uslov je da ove pojave i procesi budu srodni (treba da �ine odre�enu vrstu) kako bi mogli da budu predmet teorije. Pojam teorije podrazumeva odre�en stepen opštosti teorijskog. 2) Teorija zna�i i objašnjenje odre�ene vrste pojava i procesa. Teorijsko objašnjenje u ovom slu�aju podrazumeva osnovanost na nau�nim principima, zakonima i hipotezama. 3) U najdirektnijem i najužem zna�enju nau�na teorija zna�i proveren hipoteti�ki stav zakona ili hipoteza primenjenu na �itavu oblast ili vrstu pojava u cilju njihovog saznanja. Osnovni sastavni delovi razvijene teorije su: 1. predmet-vrste pojava i procesa na koje se teorija odnosi 2. osnovni pojmovi (kategorije) kojima se teorija služi 3. osnovni principi, postulati i stavovi teorije 4. nau�ni zakoni koji se odnose na predmet nau�ne teorije 5. izvestan broj hipoteza 6. teoreme kao izvedene i proverene nau�ne postavke. Nau�na teorija je sistem nau�nih postavki- stavova i sudova o odre�enoj vrsti pojava. Nju �ine opšti i posebni nau�ni stavovi, a mogu se otkriti i izvesni individualni stavovi, preko kojih teorija ostvaruje vezu sa konkretnim realitetima na koje se odnosi. Nau�na teorija se može smatrati najvišim oblikom i krajnjim rezultatom svih saznajnih procesa. Nau�na teorija o metodu je najviša sinteza saznanja ste�enih o metodu kroz razne odlike mišljenja, dokazivanja i opovrgavanja i teorijsku i prakti�nu proveru. Time je odnos teorije o metodu i metoda odre�en. Ostaje pitanje odnosa teorije o predmetu nauke i metoda. Ovde se može govoriti o najmanje dva sloja odnosa. Prvi sloj odnosa proizilazi iz �injenice da nau�ne nisu date, kao i da u sastavu jedne nauke ne postoji samo jedna teorija i da su obim, predmet i mesto svake od teorija druga�iji u poretku teorija odnosno u globalnoj, generalnoj teoriji o predmetu nauke. Drugi sloj je da svaka teorija nastaje na neki na�in odnosno na neke na�ine, te da se uvek može posmatrati povratna sprega izme�u osnova i na�ina nastanka teorija i same teorije. Raznovrsnost teorija podrazumeva i mogu�nost nastanka teorija na razne na�ine. Tako se pominju slede�i na�ini izvo�enja teorija: 1) analiti�ko-deduktivni 2) empirijsko-analiti�ko-generalizatorski 3) empirijsko-induktivni 4) hipoteti�ko-deduktivni 5) složeni na�in. Na ponu�eni pregled na�ina i izvo�enja teorija možemo staviti bar dve opaske. Prvo, ne može se ni jedan od navedenih na�ina smatrati jednostavnim, te se na na�in ozna�en sa 5 ne može nazvati složenim, ve� eventualno kombinovanim. Druga opaska se ti�e mogu�nosti proširenja liste na�ina. Ovde su, u osnovi na�ina, pobrojane opštenau�ne metode, ali ne sve. Izostavljene su metoda modelovanja, statisti�ka metoda i aksiomatska metoda. Na osnovu izloženog o prvom sloju pitanja možemo da formulišemo pouzdan odgovor: svojstva predmeta teorije i svojstva teorije zahtevaju odre�en na�in izvo�enja teorije tj. primena adekvatnog na�ina izvo�enja teorije bitan je uslov obezbe�ivanja odre�enih svojstava teorije.

16

U vezi sa drugim slojem pitanja može se tvrditi da saznanja teorije i saznanja o teoriji jesu bitan uslov saznanja i o metodu i o njegovom razvoju. Sastavni deo ovog pitanja je i odnos izme�u metoda istraživanja i na�ina nastajanja teorije o metodama istraživanja metoda. To su u stvari metode istraživanja i metode izvo�enja metodoloških teorija. U suštini, sve što važi za odnos metoda i teorije, ta�nije nau�nog metoda i nau�ne teorije važi, shodno tome, i za pitanje odnosa metodoloških teorija i metoda njihovog istraživanja.

17

9. Pojam, bitna svojstva i klasifikacija nau�nih istraživanja Jasno je da mrtve stvari i bi�a bez svesti ne možemo da ispitujemo zato što ispitivanje podrazumeva svesno i smisleno postavljanje pitanja i tako�e svesno i smisleno davanje odgovora na njih. Nasuprot tome, istraživati se mogu sve stvari, sve pojave i procesi odgovaraju�im metodama. Nau�no istraživanje može se definisati kao složen organizovan, sistematski, svrsishodan proces sticanja nau�nog saznanja o strogo definisanom predmetu istraživanja verifikovanom važe�om nau�nom procedurom, tj. odgovornom primenom nau�nih metoda. Istraživanje je složena celina- sistem misaono-fizi�kih, stvarala�kih, rutinskih i operativno-tehni�kih, intelektualnih i manuelnih procesa i radnji. Bitna svojstva svakog istraživanja su:

1) svako istraživanje je nužno saznavanje novog o predmetu i metodu nauka, �ak i kada se ponovo utvr�uje staro saznanje time se saznaje o valjanosti postoje�eg saznanja

2) sistemati�no je i samo je funkcionalan svrsishodan sistem 3) ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren 4) istraživanje je složena i unutar sebe struktuirana smislena, konzistentna delatnost intelektualnih i

fizi�kih �inilaca 5) ono je funkcionalan sistem veza i odnosa nau�no- istraživa�ke delatnosti i društvene realnosti i

prakse. Mišljenje je bitna svepovezuju�a komponenta svakog, a pogotovo nau�nog istraživanja. Neophodna svojstva takvog nau�nog, istraživa�kog mišljenja su:

- potpuno odre�ena predmetnost - nau�na osnovanost - logi�nost i smislenost - kriti�nost - konzistentnost i koherentnost - prodornost - realisti�nost - celovitost - sistemati�nost.

Podrazumeva se da ono mora da bude stvarala�ko, nadahnuto i da neizbežno korelira sa intuicijom, ali nije joj podre�eno. S obzirom na mnoštvo istraživanja u istraživa�koj praksi se javljaju razne vrste i tipovi istraživanja. To dalje omogu�ava formiranje raznih kriterijuma klasifikovanja i razne klasifikacije. Naj�eš�e koriš�ene i najosnovanije klasifikacije, sa stanovišta politikologije, su:

1. Po kriterijumu OPŠTOSTI: (1) istraživanja koja svojim predmetom obuhvataju celinu politi�kog procesa i celinu prostora i

vremena u kojima se politi�ki procesi i pojave odigravaju. Nazivamo ih opštim, ali ih u savremenoj istraživa�koj praksi gotovo nema

(2) posebna istraživanja zahvatala bi samo jedan segment politi�kih procesa i pojava, a odnosio bi se i samo na jedan segment prostora i vremena

(3) pojedina�na istraživanja koja bi obuhvatala samo jednu komponentu politi�kog procesa ili samo jednu politi�ku pojavu u strogo odre�enoj jedinici vremena i prostora.

Naravno postoje i druge složenije klasifikacije istraživanja po opštosti. Tako jedna od njih poznaje 7 nivoa opštosti: 1. nivo svetskog, ukupnog, ljudskog „politi�kog društva“ 2. nivo „regionalnog ljudskog-politi�kog društva“ 3. nivo „posebnih ljudskih društava“ 4. nivo „širih jedinica posebnih ljudskih-politi�kih društava“ 5. nivo „osnovnih politi�kih jedinica“

18

6. nivo „osnovnih politi�kih grupa“ 7. nivo individualnog-pojedinca. Po opštosti je interesantna i slede�a klasifikacija istraživanja:

1- opšta totalna 2- opšta globalna 3- opšta generalna 4- posebna potpuna 5- posebna nepotpuna 6- posebna parcijalna-delimi�na 7- individualna-pojedina�na.

2. Po kriterijumu SVOJSTVA PREDMETA Prema kriterijumu prirode predmeta razlikuju se:

(1) empirijska istraživanja- ona koja se bave saznavanjem društvene i politi�ke stvarnosti na osnovu iskustvenih, �ulnih podataka

(2) teorijska istraživanja koja se zasnivaju na mišljenju o ve� postoje�im nau�nim saznanjima iskazanim na neki na�in, u nekom obliku.

Me�utim, �isto empirijskih i �isto teorijskih istraživanja nema zbog povezanosti i me�uzavisnosti teorije i prakse. Zato je opravdano formirati slede�u klasifikaciju:

1. pretežno teorijska (teorijsko-empirijska) 2. pretežno empirijska (empirijsko-teorijska) 3. kompleksna (ujedna�eno u�eš�e teorijskog i empirijskog)

Ova se klasifikacija odnosi kako na istraživanje predmeta tako i na istraživanje metoda nauka. 3. MASOVNOST POLITI�KIH POJAVA poslužila je kao kriterijum razlikovanja:

(1) masovnih istraživanja �iji su predmet masovne pojave, npr. politi�ko raspoloženje (2) nemasovnih istraživanja �iji su predmet posebne i pojedina�ne politi�ke pojave, sa manjim

brojem u�esnika i manjom rasprostranjenoš�u u prostoru i vremenu. 4. Po kriterijumu VREMENA OBUHVATA jedne pojave, razlikujemo:

(1) longitudinalna- obuhvataju više vremenskih intervala jedne pojave ili procesa (2) transverzalna- bave se presekom pojava, procesa u jednom vremenskom odse�ku (3) panel istraživanja koja se bave ili slojevima ili istim pitanjima u raznim vremenskim intervalima

istog predmeta istraživanja na istim ili sli�nim uzorcima. 5. Po kriterijumu PRIPADNOSTI NAUCI, odnosno nau�nim disciplinama mogu se konstatovati:

(1) multidisciplinarna- predmet istraživanja spada u više disciplina koje pripadaju dvema ili ve�em broju nauka

(2) interdisciplinarna- predmet istraživanja spada u više disciplina jedne nauke (3) intradisciplinarna istraživanja- predmet istraživanja pripada jednoj disciplini jedne nauke.

19

6. AKTUELNOST PREDMETA kao kriterijum upu�uje nas na sud da postoje tri tipa istraživanja:

(1) rekonstruktuvna istraživanja �iji predmet �ine prošli doga�aji. Rezultati istraživanja treba da omogu�e nau�nu misaonu ili, u nekim naukama, materijalnu rekonstrukciju zbivanja u prošlosti. Ona se mogu baviti daljom ili bližom prošloš�u i mogu da budu bitan osnov za ponašanje i aktivnost u aktuelnoj u budu�oj situaciji i za mišljenje o njima. U tome i leži velika opasnost od grešaka. Su�enje i zaklju�ivanje o budu�nosti samo na osnovu prošlosti, makar ona bila i najbliža, može da dovede do krupnih zabluda zato što svako novo vreme, osim komponenata starog, sadrži i mnoštvo komponenata novog, onog �ega nije bilo u prethodnom vremenu. U politi�kim naukama u svakom novom vremenu javljaju se bar novi interesi, nova shvatanja i nova volja ljudi, kao i novi ljudi uz nestanak nekih ljudi iz prethodnog doba. Rekonstruktivna istraživanja su neophodna, ali za prognostiku u politi�kim naukamasu nedovoljna.

(2) aktuelna istraživanja- aktuelnost istraživanja se može shvatiti na dva na�ina: prvo, kao aktuelnost predmeta istraživanja nezavisno od vremena kada se predmetni proces-pojava odigrala; drugo, predmet istraživanaj je proces-pojava koja se odigrava istovremeno sa sprovo�enjem istraživanja. Pod aktuelnim istraživanjima podrazumevamo upravo ona istraživanja �iji je predmet savremena pojava ili proces, dakle, onaj koji je deo savremenog teku�eg života. (3) projektivna istraživanja su u suštini prognosti�ka. Predmet njihovog istraživanja je dalja ili bliža budu�nost. Ovo su za politi�ke nauke najvažnija i istovremeno najre�a i najteža istraživanja. Procesi upravljanja društvom, upravljanja opštim interesima podrezumevaju odre�en stepen izgra�enosti realisti�ne razvojne projekcije i dovoljno znanja o bitnim tendencijama kako bi se na njih moglo uticati i uskla�ivati mogu�nosti, potrebe i zahtevi stvarnosti. U istraživa�koj praksi susre�u se i kombinovanja �iji je predmet istovremeno prošlost, sadašnjost i budu�nost. Ova istraživanaj su veoma korisna u svakom smislu, ali ih je veoma teško korektno izvesti. Uobi�ajena kombinacija u kojima je predmet istraživanja fakti�ka prošlost, a zaklju�ci se odnose na budu�nost, nisu po pravilu, dovoljno produktivna. 7. Po ODNOSU SUBJEKTA I OBJEKTA PREMA PREDMETU ISTRAŽIVANJA kao kriterijum klasifikacije, razlikujemo:

(1) entrospektivna istraživanja u kojima se jasno razlikuje objekt- predmet istraživanja i subjekt- istraživa� koji istražuje odre�eni predmet istraživanja.

(2) introspektivna istraživanja u kojima su subjekt i objekt istraživanja integrisani, tj. subjekt istraživanja je istovremeno i sopstveni predmet istraživanja jer istražuje samog sebe.

8. CILJEVI I SVRHA ISTRAŽIVANJA su veoma važni kriterijumi posredstvom kojih se izražava zahtev za odre�enim nau�nim nivoom saznanja koja �e biti ste�ena istraživanjem i o�ekivanje odre�ene upotrebljivosti: Po svrsi, istraživanja delimo na:

1) heuristi�ka, koja su usmerena na sticanje potpuno novih saznanja o dotad nepoznatim dimenzijama, formama, strukturama, svojstvima i odnosima predmeta istraživanja

2) verifikatorna, koja su usmerena na proveru postoje�eg nau�nog saznanja. Ova su istraživanja veoma zna�ajna jer se pomo�u rezultata ovih istraživanja utvr�uje valjanost i vrednost priznatih i važe�ih nau�nih saznanja. Time je formiran osnov za selektivan odnos u upotrebi nau�nih saznanja u nau�ne i nenau�ne svrhe, kao i za selektivan odnos u izboru predmeta istraživanja.

20

Nau�ni ciljevi nau�nog istraživanja su:

1) orijentaciona istraživanja, �iji se nau�ni cilj može odrediti kao izgra�ivanje nau�nih osnova za izradu projekta istraživanja koji ima pretežno heuristi�ke karakteristike, a o �ijem predmetu nema dovoljno saznanja u teorijskom nau�nom fondu i u rezultatima do tada izvedenih srodnih istraživanja. Zadatak orijentacionog istraživanja je da svojim rezultatima orijentiše, usmeri istraživanje kako u postavljanju projekta tako i u realizaciji istraživanja

2) deskriptivna istraživanja �iji je nau�ni cilj da nau�no opišu jedan proces ili pojavu. U deskriptivnim istraživanjima mogu�e je opisivati i uzroke, posledice, odnose, sadržaje i svojstva pojava i procesa i njihovih delova i �inilaca. Naime, deskriptivna istraživanja nisu inkopatibilna sa analogijom, analizom i komparacijom

3) klasifikatorska istraživanja imaju za nau�ni cilj da izvrše klasifikaciju ili tipologizaciju predmeta istraživanja. Tipologizacija podrazumeva utvr�ivanje odlika reprezentativnih tipova odre�enih pojava ili procesa odnosno njihovih delova, svojstava, odnosa...Klasifikacija i tipologizacija mogu podrazumevati i utvr�ivanje odre�enih standarda i kriterijuma odre�enih pojava i procesa, a podrazumevaju i po�etne oblike merenja

4) inovatorsko-heuristi�ka usmerena su svojim nau�nim ciljem na otkrivanje nepoznatih, do tada ranijim istraživanjem neotkrivenih �inilaca, svojstava i odnosa predmeta ili momenata i etapa njegovih promena i oblika ispoljavanja.

5) eksplikativna istraživanja, �iji je nau�ni cilj nau�no objašnjenje. Ona nastoje da objasne pojavu ili proces, a to zna�i da predmet njihovog istraživanja mogu da budu uzro�no-posledi�ni odnosi, pravilnosti i zakoni nastanka, razvoja i prestanka, me�uzavisnost odre�enih kretanja, kvaliteta i kvantiteta...

6) prognosti�ka istraživanja, �iji se nau�ni cilj može odrediti kao nau�no predvi�anje kretanja i razvoja pojava i procesa u bližoj ili daljoj budu�nosti.

9. FUNKCIJA ISTRAŽIVANJA U RAZVOJU NAUKE ILI ULOGA NAU�NOG ISTRAŽIVANJA U NAUCI je nezaobilazan kriterijum klasifikacije. Naj�eš�e se pominju slede�e vrste istraživanja:

(1) fundamentalna istraživanja koja su usmerena na osnovna, bitna nau�na saznanja koja se ti�u razvoja nauke i, u prvom redu, nau�ne teorije. To su može se re�i „�ista nau�na istraživanja“. Po pravilu, nau�ni cilj ovih istraživanja je nau�no objašnjenje.

(2) primenjena istraživanja nastoje da nau�na saznanja nau�ne teorije odnosno objedinjeno i sistematizovano saznanje fundamentalnih istraživanja obrade tako da utvrde mogu�nosti njihove prakti�ne primene. Rezultati ovih istraživanja su opšta pravila primene fundamentalnih nau�nih saznanja, modeli, projekcije, prototipovi, projekcije..kao i principijelna rešenja. Ova istraživanja su fakti�ki osnov praktikovanja nau�nog saznanja.

(3) razvojna istraživanja, prakti�na rešenja primenjenih istraživanja dalje razvijaju i usavršavaju. (4) kao poseban tip istraživanja u politi�kim naukama, javljaju se akciona istraživanja. Ova

istraživanja ne moraju da imaju nau�nu funkciju, pa ni nau�ni cilj. Ona su direktno podre�ena zahtevu rešavanja konkretnog politi�kog aktuelnog problema na osnovu izgra�enih nau�nih saznanja.

10. Kriterijum SLOŽENOST ISTRAŽIVANJA. To su slede�e vrste istraživanja: (1) po kriterijumu obuhvata materije, mogu se konstatovati postojanja:

a) generalnih b) detaljisti�kih istraživanja

(2) po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka: a) polimetodska b) monometodska

21

(3) po složenosti projekata istraživanja kao:

a) jednostavna, sa samo jednim jedinstvenim projektom b) sa jednim složenim projektom i više potprojekata c) sa generalnim projektom u okviru koga postoji više posebnih projekata i, u okviru njih,

potprojekata (4) komparativna istraživanja se smatraju veoma složenim istraživanjima zbog neophodnosti da se identifikuju predmeti pore�enja, kriterijumi i postupci pore�enja (5) panel istraživanja kao istraživanja obuhvataju više slojeva i mogu više puta da se ponove u raznim vremenima, na istom ili istovrsnom uzorku istraživanja istog predmeta i primenom istih metoda. 11. Kriterijum TRAJANJA ISTRAŽIVANJA:

1- blic istraživanja koja traju veoma kratko, od jednog dana do najviše nekoliko nedelja 2- kratkoro�na, koja traju do 3 meseca 3- srednjoro�na, koja traju više od 6 meseci do oko godinu dana 4- dugoro�na, koja traju duže od jedne godine 5- permanentna istraživanja su veoma retka, a u stvari su to višekratno ponavljana

istraživanja istog predmeta (naj�eš�e globalnog) pa su po tome veoma sli�na panel odnosno longitudinalnim istraživanjima. Takva bi mogla da budu istraživanja izbora.

22

10. Specifi�nost istraživanja u politikologiji Istraživanje je višestruko i višestrano društveni odnos posebnog zna�aja, naro�ito u društvu u kome se odigrava, a �esto i znatno šire. Stoga se može govoriti o internim i eksternim, o porednim i o neposrednim društvenim odnosima istraživanja. Problematiku svojstava istraživanja kao društvenog odnosa možemo razmatrati na relacijama: - istraživanje, druga, prethodna i slede�a istraživanja - istraživanje, društvena realnost - odnosi unutar istraživanja. Za�injanje društvenog odnosa na relaciji istraživanje- društvo zapo�inje ocenom istraživa�a da odre�eno nau�no ili društveno pitanje, po svojim svojstvima, treba i može da bude istraženo, ili kada naru�ilac oceni da mu je neophodno istraživanje društvenog pitanja. Ova faza odnosa može se nazvati fazom kriti�kog odnosa prema nau�nom saznanju ili prema društvenoj realnosti (ili prema oboma, što je naj�eš�e) i uspostavljanja odnosa eksterne saradnje, što vodi sporazumu o preuzimanju istraživanja izme�u naru�ioca i istraživa�a. Prvu fazu eksternih odnosa nazvali smo kriti�kom zato što je u politi�kom procesu ve� samo ukazivanje na potrebu istraživanja jedne pojave politi�ki stav da u toj oblasti treba dalje razvijati uspešniju politi�ku aktivnost. Analizom svih dosadašnjih istraživanja politi�kih pojava u nas do�i �emo do tri tipa kriti�kog odnosa naru�ioca: - prvo, politi�ki stav da se ne zna šta se i koliko zbiva, pa to treba istraživati - drugo, procesi su povoljni, ali neravnomerni i bez predvi�ene iliželjene dinamike, pa treba istražiti šta dovodi do neravnomernosti i usporavanja da bi se to otklonilo - tre�e, postoje izrazite teško�e i smetnje, �esti su neuspesi, pa to treba istražiti zato da bi se utvrdili uzroci i objasnila situacija. Naru�ilac i istraživa� uglavnom najlakše uspostavljaju kriti�ki odnos saradnje u tremanu aktuelnih problema, zna�ajnih za najšire shva�enu politi�ku praksu. Odnos saradnje se znatno teže postiže u oblasti istraživanja prošlog i budu�eg. Naru�ioci su, po pravilu, spremni da sara�uju i podržavaju istraživanja onih delova i segmenata, uglavnom, ne mnogo davne prošlosti koji su po njih ili objektivno afirmativni ili se mogu odre�enim tretmanom interpretirati kao afirmativni. S obzirom da su projekcije budu�nosti delimi�no izvedene iz tendencija, ali i veoma opredeljene vrednosnim sistemom, ideologijom i njihovom interpretacijom, aktivna teku�a politika ima dvojak stav: prvi, izražava potrebu i zahtev za istraživanjima koja �e dati realisti�nu prognozu razvoja procesa u alternativnim uslovima, drugi, teško prihvata, ne prihvata ili bar uskra�uje najširoj javnosti uvid u sve zaklju�ke koji nisu sasvim podudarni sa njenim interpretacijama. Ve� u prvoj kriti�koj fazi društvenih odnosa na relaciji istraživanje- društvo dolazi do složenih odnosa saradnje i sukoba, ili ta�nije do odnosa jedinstva i suprotnosti naru�ioca, politi�ke realnosti i istraživanja kao strukture. Krije se jedna velika opasnost- da istraživanje bude izloženo dejstvu operativne, teku�e politike, da bude jedan njen oblik i, tako, njoj podre�eno. Time istraživanje gubi nau�nu vrednost i nužnu objektivnu komponentu istinitosti, te ne doprinosi ni nauci ni politici. Istraživanja politi�kih pojava su u funkciji politike utoliko više ukoliko su strože nau�no izvedena i saznanja dobijena posredstvom njih istinitija. U nekim slu�ajevima istraživanja politi�kih pojava su samo oblik metoda politi�kog delovanja. Takva istraživanja su koncipirana i usmerena na unošenje odre�enog stava u svest istraživane populacije, na izgra�ivanje, u�vrš�ivanje i aktiviranje odre�enih stavova i podsticanje i usmeravanje odre�enog ponašanja. Druga faza eksternih odnosa javlja se na dve bitne glavne relacije:

- prvo, na relaciji politi�ki subjekti- posebno nosioci politi�ke mo�i i vlasti, s jedne, i istraživanje (kao kolektivni subjekt), sa druge strane

- drugo, na relaciji istraživanje (kao kolektivni subjekt), sa jedne i istraživana populacija, sa druge strane.

Ova faza se može smatrati, sa stanovišta odnosa, najsloženijom i najosetljivijom.

23

Razmotrimo prvo karakteristike odnosa koji se mogu javiti ili se javljaju na relaciji: nosioci politi�ke mo�i i vlasti, s jedne, i istraživanje, sa druge strane. Politi�ka struktura može se u procesu istraživanja javiti u više raznih uloga: 1) u ulozi pokrovitelja koji podržava istraživanje i otklanja eventualne nenau�ne eksterne teško�e na inicijativu istraživa�a, bez drugog mešanaj u sam proces. Ovo je najpoželljnija uloga, a odnos ima sve karakteristike uzajamnosti, ravnopravne, funkcionalne saradnje. 2) u ulozi pokrovitelja koji pozitivno deluje na otklanjanje eksternih teško�a, ali se znatno uklju�uje i uti�e na koncepciju i realizaciju istraživanja. U takvim odnosima uvek preti opasnost od prenaglašenosti prakti�no-politi�kog i odre�ene podre�enosti nau�nog politi�kom. I ovde se može govoriti o odnosu ravnopravne funkcionalne saradnje kao pozitivnog poluodnosa, ali i o zloupotrebi nau�nog kroz apsolutnu dominaciju na osnovama mo�i i vlasti, kao o suprotnom polu. 3) u ulozi neutralnog naru�ioca, pri �emu neutralnost treba shvatiti sasvim uslovno, kao preuzimanje obaveza naru�ioca da finansijski omogu�i istraživanje bez drugih obaveza i nadležnosti, kao i zadržavanje prava da rezultate istraživanja koristi u svoje svrhe kada i kako na�e za shodno. Me�utim, primeri iz životne prakse (npr. rad i delovanje raznih obaveštajnih i drugih sli�nih službi, istraživanje u vanrednim i ratnim okolnostima) ukazuju na opasnost od privida neutralnog odnosa naru�ioca prema istraživanju. Opasnost leži u monopolisanju prava na koriš�enje rezultata istraživanja. 4) u ulozi naru�ioca-izvo�a�a, kada je politi�ka struktura inicijator, finansijer, organizator i izvo�a� istraživanja. Ovde se mogu javiti dve situacije: prva, odgovaraju�e istraživa�ke institucije koje su sastavni deo oficijelnog mehanizma politi�ke strukture preuzimaju zadatke istraživanja realizuju�i ih samostalno. Druga je situacija kada odre�eni deo politi�ke strukture (npr. jedan organ politi�ke organizacije ili države) neposredno organizuje i realizuje istraživanje. U takvoj situaciji po pravilu se formiraju mešovite ekipe, timovi, na �ijem se �elu nalaze nosioci politi�kih funkcija, a u timovima u razli�itim ulogama u�estvuju nau�ni radnici kompetentni za predmet istraživanja. Istraživanje je tada neposredna delatnost politi�ke strukture, a uklju�eni nau�nici se javljaju u dve osnovne uloge: ili kao �lanovi politi�ke strukture koji svoju nau�no- istraživa�ku sposobnost aktiviraju u procesu vršenja društveno-politi�ke uloge, ili kao unajmljeni stru�njaci savetodavnih i izvršila�kih kompetencija. 5) u ulozi suprotstavljenog istraživanju, bilo njegovom izvo�enju, bilo koriš�enju njegovih rezultata. To je odnos sukoba izme�u istraživanja i politi�ke strukture koji nije uvek mogu�e, a nije uvek ni uputno izbe�i. Odnos sukoba ne mora biti u svakom slu�aju otvoreno manifestan, ve� može imati i privid intezivne saradnje �iji je rezulata kontinuiran niz stvarnih smetnji. U nekim slu�ajevima odnos otvorenog sukoba i oblik njegovog rešavanja je unapred poznat. Na primer, unapred može biti poznato koja �e istraživanja zabraniti ili silom onemogu�iti vlasti odre�enih društvenih karakteristika. Takva se situacija razrešava jednim od tri na�ina: - prvi, koriš�enjem metoda koji ne zahtevaju kretanja po zabranjenoj teritoriji (istraživanjem na daljinu), što je naj�eš�i slu�aj u me�unarodnim politi�kim odnosima. - drugi, istraživanjem pod prividom dozvoljenog, tj. unošenjem u dozvoljeno istraživanje i instrumente sakupljanja podataka koji se odnose na nedozvoljeni predmet istraživanja tzv. prikrivenim istraživanjima, ili još �eš�e, indirektnim istraživanjima. - tre�i, ilegalnim istraživanjima o kojima politi�ka struktura nija obaveštena. Naravno, postoji i mogu�nost odustajanja od istraživanja. Ali, to je prinudna mogu�nost, a ne mogu�nost istraživanja. Mnoštvo složenih problema javlja se i na relaciji istraživanje-istraživana populacija. Pored opštepoznatih problema koji se javljaju u svim društvenim istraživanjima, zbog njihovog svojstva da se bave �ovekovom li�noš�u, ovde se javljaju i specifi�ni problemi odnosa proizašli iz svojstava politi�kog. Za najve�i deo osnovne populacije, istraživanja politi�kih pojava izazivaju nekoliko osnovnih ose�anja na kojima se dalje formira stav, tj. odnos prema istraživanju. To su: strah, nepoverenje, rezervisanost, ravnodušnost, dužnosti, nadanja i preterana o�ekivanja. Zavisno od karakteristiak društva i politi�ke tradicije i kulture, ova ose�anja se javljaju kod manjeg ili ve�eg broja gra�ana, što je uslovljeno njihovim li�nim i prenetim iskustvom, kao i vrednovanjem politike u osnovnoj sredini u aktuelnoj situaciji.

24

Dve su osnovne društvene strukture od posebnog interesa za ova razmatranja i to u dvema situacijama koje zna�e suprotne polaritete.

Prva je politi�ka struktura. Za nju, po pravilu, važi ocena da je relativno zatvorena, nedostupna i da ne prihvata da bude predmet istraživanja ili izvor podataka. Što je viši nivo te strukture, to je ona manje dostupna. Ovaj stav je uglavnom ta�an, a objašnjenja se kre�u u dva pravca:

- prvo, karakteristike funkcija stavljaju politi�ku strukturu visokog i najvišeg nivoa u situaciju prenaglašene zauzetosti, izuzetno velike pokretljivosti, izloženosti razli�itim mogu�nostima fizi�kog i drugog napada, poslovi koje obavljaju veoma su osetljivi i �esto imaju karakter tajne...što sve �ini objektivnu prepreku istraživanju tih struktura

- drugo, te strukture održavaju svoju mo�, položaj, uticaj...na poverenju masa, odnosno partijskog �lanstva i gra�ana, ali i na me�usobnom poverenju u prvom redu pozitivnom odnosu viših u strukturi. Deo tog poverenja ima svoje opravdanje u izvesnom ritualu, mistici, proceduri i nedostupnosti nekim aktivnostima i li�nostima iz politi�ke strukture.

Nesumnjivo, samo jedno od ova dva objašnjenja nije dovoljno ni za jednu strukturu. Dodali bismo i tre�e objašnjenje. Politi�ka struktura kao zna�ajan �inilac istraživanja politi�kih pojava prvenstveno je zainteresovana za saznanja u funkciji sopstvene delatnosti, a ne za saznanja o sebi. Stoga, i kad to nije cilj istraživanja, ona shvata istraživanje sebe kao neugodnu i nepotrebnu politi�ku kontrolu, koja joj može poslužiti, ali je može i ugroziti. Zato se naj�eš�e formira odnos odbijanja saradnje koji se manifestuje kao:

- direktno odbijanje komunikacije - izbegavanje, onemogu�avanje komunikacije bez direktnog odbijanja izgovaranjem zauzetoš�u,

zakazivanjem vremena opštenja u terminima koji su neprihvatljivi sa stanovišta rokova i organizacije istraživanja, odre�ivanjem zamene za sebe...

- formalni pristanak na saradnju, uz stvarno odbijanje saradnje ponašanjem koje onemogu�ava dobijanje potrebnih podataka

- formalni pistanak uz visoki stepen ispoljavanja revnosti, ali samo uz delimi�no omogu�avanje ostvarivanja uvida u podatke.

Odnos odbijanja saradnje nije redak ni kod populacije koju ne ubrajamo u politi�ku strukturu. Tri osnovna straha su uzrok tome: 1) strah od mogu�ih politi�kih posledica koji se grani�i sa strahom od primene monopola nasilja na konkretnu li�nost ili sredinu 2) strah od nekompetentnosti i gubljenja ugleda, moralne dimenzije statusa u datoj društvenoj sredini 3) strah od besmislenosti celog istraživa�kog poduhvata, pa otuda i sopstvenog u�eš�a i saradnje u njemu.

Odnosi saradnje javljaju se, za obe strukture, u tri osnovna oblika: - saradnja kao izraz politi�ke i gra�anske discipline, što se može smatrati nedovoljno

angažovanom saradnjom. To je saradnja izazvana ose�anjem obaveze, korektna, u granicama zahteva naru�ioca istraživanja i istraživa�a, ali bez sopstvene inicijative i dodatnog doprinosa.

- saradnja kao opredeljenje da se pruži svaki mogu�i doprinos u progresivnom ostvarivanju politi�kih procesa. Ovakav odnos nazvali bismo angažovanom saradnjom.

- saradnja izazvana prevelikim o�ekivanjima bilo u pravcu razrešavanja problema, bilo u pravcu ostvarivanja uticaja, mogla bi biti nazvana preangažovanom sardanjom. Ona se ispoljava kao nastojanje istraživane populacije da naturi odre�ene podatke kao jedino kompetentne, nezavisno od zahteva istraživanja, i da unapred nametne njihovo zna�enje i tuma�enje.

Društveni i politi�ki odnosi ostvaruju se i u fazi saopštavanja, ocena i koriš�enja rezultata istraživanja. Tu se javljaju tri osnovna tipa odnosa: -odnos podrške i u�eš�a - odnos saradnje i kritike - odnos odbijanja i sukoba. Izloeni odnosi se ispoljavaju u razli�itim varijacijama, po�ev od apologetske podrške do krajnje negacije.

25

Odnos podrške i u�eš�a manifestuje se u istraživanju orijentacijom rezultata na agažovano razrešavanje aktuelne politi�ke problematike, pri �emu može do�i i do slabijeg angažovanja na razrešavanju nau�nih problema u vezi sa tom pojavom. Odnos saradnje i kritike je znatno bliža varijanta prethodnog. U njemu prevaga nije data politi�ko-operativnom nad nau�nim, a politi�ka struktura ne u�estvuje u formiranju izveštaja o rezultatima istraživanja i nau�nim zaklju�cima. Tre�a situacija podrazumeva odsustvo saradnje i dobre volje, težnju obeju strana ka diskvalifikaciji, obezvre�ivanju i onemogu�avanju. U istraživanju se to manifestuje kao jednostrano, pristrasno i neargumentovano kritizerstvo svega postoje�eg kome je istraživanje samo formalno-društveni okvir i izgovor. Politi�ka struktura to izražava u obliku ideološkog i politi�kog poskribovanja, zabrane objavljivanja rezultata, onemogu�avanja daljeg bavljenja istraživanjima. Službenost politi�kog i politi�kog odnosa ne dozvoljava formiranje univerzalnog kriterijuma i zahteva posebno razmatranje i procenu svake konkretne situacije.

26

11. Opšti (tipski) predmet politikoloških istraživanja Odre�enje politi�kih pojava, procesa i odnosa kao predmeta istraživanja uslovljeno je mogu�nostima dovoljnog odre�enja politi�kih pojava uopšte, u teoriji i realnosti. Osnovna teško�a javlja se u sadržini pojma politi�ke nauke. Predmet istraživanja su sve pojave koje su i predmet politi�kih nauka. Ali pojam politi�ke nauke je veoma složen: on ne govori o jednoj politi�koj nauci, ve� o politi�kim naukama kao strukturi koja se može razli�iti dimenzionirati i struktuirati. Stoga izgleda opravdano založiti se za istraživanje forme, izgleda, oblika sadržine i suštine politike odnosno politi�kih pojava u prošlosti, sadašnjosti i budu�nosti, njegovog nastanka, menjanja i razvoja, njihovog prostornog i sadržajnog širenja, i prelaska iz jednog kvaliteta u drugi, kako u sferi realnog, tako i sferi idealnog, kako unutar jedne zemlje, tako i u okviru svetskog globalbog društva. Tako se dolazi do na�elnog stava da se ne postavlja pitanje mogu�nosti identifikacije i definisanja politi�kih pojava. Svaki zajedni�ki interes, odnosno interes ve�eg broja subjekata, unutar kojeg se javljaju razlike u pravcu, smeru, intezitetu ili metodima i vremenu (redosledu) ostvarivanja- te je neophodna akcija usaglašavanja, sporazumevanja, dogovaranja ili pritiska, prinude, nasilja- dobija dimenzije i karakteristike politi�ke pojave. Politi�ke pojave, s obzirom da se radi o društvenim pojavama, mogu se istraživati kako interdisciplinarno, tako i intradisciplinarno. I ne samo to- mogu�no je da se istražuju ne samo istovremenim tretiranjem u okvirima više disciplina iste nauke (npr. društvenih i psiholoških nauka). Neke politi�ke pojave, po pravilu, moraju se istovremeno istraživati uklju�uju�i kako druge discipline društvenih nauka, tako i psihološke i prirodne nauke (npr. istraživanje rata). Discipline politi�kih nauka nisu dovoljno odre�eno i dovoljno obrazloženo date. Štaviše, nema ni opšte saglasnosti da li je re� o nau�nim disciplinama ili o pojedinim oblastima, podru�jima, delovima politi�kih nauka, npr. može li se posebno govoriti o vojnoj nauci (ili o nauci o ratnim veštinama), o nauci o bezbednosti, nauci o pravu, nauci o me�unarodnim odnosima.... Razmotrimo li suštinu svake od pomenutih nauka, odnosno nau�nih disciplina, konstatova�emo da je u suštini svake od njih ono zajedni�ko- upravljanje zajedni�kim interesima vlaš�u i racionalnom organizacijom uz oslonac na monopol nasilja. Definisanost i kvalifikovanost odre�enih pojava kao opštepoliti�kih, pa time i kao predmeta politikologije (opštepolitikoloških) ili užih pojavnih oblika politike (posebno politikoloških) nije prvenstven ni bitan kriterijum u opredeljenju za njihovo istraživanje. Bitan kriterijum je zna�aj pojave u dva smisla: prvo, njen zna�aj kao predmeta istraživanja sa stanovišta potreba i doprinosa nau�nom politikološkom saznanju, njegovom proširivanju i produbljivanju, i drugo, sa stanovišta potreba i doprinosa u sferi politike kao društvene realnosti. Kriterijumi zna�aja su ovde razli�iti. Ipak, kao bitne kriterijume zna�aja možemo uzeti: rasprostranjenost pojave u tri smisla: - prostorna, teritorijalna rasprostranjenost - društvena rasprostranjenost, podrazumevaju�i time broj pojedinaca, grupa, slojeva obuhva�enih pojmom - predmetno- sadržajna rasprostranjenost trajnost pojave, merena vremenskim jedinicama aktuelnost pojave, prostorna, vremenska i predmetno- sadržajna: - prstorna, da li se odigrava blizu ili daleko, imaju�i u vidu realnost tih pojava u savremenim politi�kim procesima - vremenska: nova, savremeno aktivna intezitet i oblik delovanja i ispoljavanja pojave 5) razvojna faza pojave (latentna, potencijalna, za�eta, razvijena u daljem razvoju, stagniraju�a, u opadanju, odumiru�a... 6) nosioci pojave 7) lokacija i koncentrisanost pojave na odre�enim prostorima i u odre�enim društvenim i vremenskim celinama (gustina pojave)

27

8) originalnost pojave (sli�nost ili nedostatak sli�nosti sa nekim drugim pojavama) u celini ili detaljima. Osim ovih postoje i drugi kriterijumi, me�u kojima je neophodno uvažavati: 1) društveno- politi�ku situaciju i raspoloženje politi�kih subjekata prema istraživanju odre�enih pojava 2) dostupnost pojava istraživanju 3) prethodna izu�enost pojave. Polaze�i od datih definicija i klasifikacija, mogu�e je formirati jedan tipski misaoni model predmeta istraživanja. Svim politi�kim pojavama je zajedni�ko da su to društvene pojave u kojima aktivnu ulogu imaju ljudi i koje se ti�u najneposrednijih interesa, a time i potreba ljudi. Svest i ponašanje ljudi su bitni �inioci procesa, u kome ljudi u�estvuju i kao društvena i kao prirodna bi�a. Logika izgra�ivanja modela istraživanja je slede�a: A) Politi�ki procesi- politi�ke pojave se javljaju i ostvaruju u odre�enim uslovima, ta�nije u odre�enoj situaciji. Oni su prethodnim, uzrokovani su, njihovi tokovi su okvirno determinisani. Za svaki politi�ki proces, pojavu, neophodno je postojanje nužnih i dovoljnih uslova koji se, iako raznovrsni, konstituišu u pokreta�a i deluju�e spoljne �inioce (faktore) peocesa. Sve uslove možemo podeliti na: 1) prirodne, u koje ubrajamo sva svojstva (kvantitativna i kvalitativna) prostora, klime, flore, faune...kao i sva prirodna svojstva �oveka, odnosno ljudi 2) psihi�ke, u koje ubrajamo sve �inioce psihi�ke konstitucije i psihi�kih procesa ljudi 3) društvene u koje ubrajamo: - opštedruštvene, kojima se obuhvataju u prvom redu karakteristike socijalne strukture (nacije, klase, slojevi..) - društveno-ekonomske, kojima se smatraju oblici proizvodnje, svojine i odnosi u procesima proizvodnje, prometa i raspoodele - društveno-politi�ke, u koje se nužno uklju�uju oblici i distribucija mo�i i vlasti, politi�ke organizacije, politi�ke institucije i politi�ka ideologija - društvena svest koja podrazumeva kulturno stvaralaštvo, obrazovanje, sistem vrednosti, tradiciju, religiju... Svaka od ovih stavki može se dalje razuditi. Tako se može govoriti o finansijskim, tehni�kim, organizacionim uslovima...Dalja razrada je uvek konkretno pitanje determinisano vrstom i predmetom konkretnog istraživanja. Bitno je da se uslovi ne mogu shvatiti kao stati�ni, kao dato stanje, ve� samo kao konstatacija o po�etnoj situaciji. Tako�e, uslovi se ne mogu shvatiti samo kao skup �inilaca koji deluju, ve� i kao skup �inilaca na koje se deluje. Dalje, za koriš�enje pojma uslova kao segmenata modela predmeta istraživanja nužno je shvatiti uslove kao skup razli�itih �inilaca koji se nalaze u odnosima: pozitivne ili negativne saglasnosti sa konstatovanim stanjem odnosno situacijom pozitivne ili negativne saglasnosti koje se ispoljavaju kao suprotnost ili kao protivure�nost, što i uzrokuje kretanje pojave. Ovi se odnosi ne javljaju samo izme�u �inilaca uslova, ve� i unutar odre�enih �inilaca, što uzrokuje promenu i samih �inilaca. B) Bitni, nužni �inioci politi�kog procesa su u�esnici u politi�kom procesu. U svim društvenim pojavama osnovni pokreta�i i stvaraoci tih pojava su ljudi. U politi�kim procesima i pojavama oni zajedno i u mešusobnim odnosima, kroz sukobe i saradnju, ostvaruju svoje interese u odre�enom stepenu ili bivaju lišeni mogu�nosti ostvarivanja svojih interesa. U�esnicima u politi�kom procesu smatramo sve ljude koji neposredno ili posredno u�estvuju u procesu i kojih se on ti�e. U tim procesima ljudi se ne javljaju samo kao pojedinci, ve� kao stihijne, spontane ili organizovane celine (masa, pokret, organizacija, institucija), razli�itih su položaja, imaju raznolike uloge, mesta, razli�iti su po svojim spoljašnjim i unutrašnjim obeležjima. Nezavisno od uloga koje imaju, svi u�esnici u politi�kom procesu su subjekti koji se svesno i voljno odnose i ponašaju u politi�kom procesu. Politi�ko ponašanje je subjektivna interpretacija ocene odnosa realnih mogu�nosti i ciljeva, kao izraza interesa.

28

Dve su osnovne uloge u kojima se subjekti- u�esnici u politi�kom procesu nalaze: prvo, u ulozi saradnika, drugo, u ulozi protivnika. Poznate su i druge klasifikacije u�senika u politi�kom procesu me�u kojima je najpoznatija ona Žana Mejnoa. Me�utim, sa stanovišta uloga u politi�kom procesu, osnovna klasifikacija unutar jednog sistema istovremeno orijentisanih u�esnika (opredeljenih „za“ ili „protiv“) bila bi: - akciono jezgro, nukleus procesa, voljni ili nevoljni, uklju�eni neposredno u politi�ki proces i usmereni na odre�eno ponašanje u realnoj politi�koj situaciji - aktivisti, svesno politi�ki opredeljeni i natprose�no politi�ki angažovani u�senici u ostvarivanju odre�ene politike - sledbenici, koji podržavaju odre�enu politiku ili samo izražavaju naklonost prema njoj - korisnici, oni koji su obuhva�eni posledicama odnosno rezultatima politi�kih procesa. U literaturi se mogu na�i podele na politi�ke subjekte i objekte, manipulatore i manipulisane, vo�e i vo�ene. O promišljanju subjekata opravdano je koncentrisati pažnju na ulogu i svojstva interesnih grupa kao subjekata politi�kog procesa, na njihove odlike grupa za pritisak i njihove strukture. Nezaobilazan skup subjekata politi�kog procesa su politi�ke stranke (pokreti, partije) i njihova struktura i svojstva. Ove i druge grupe subjekata otvaraju pitanje elita (politi�ke, nau�ne, umetni�ke, vojne, obrazovne, ekonomske) u ulogama subjekata politi�kog procesa. C) Motivi, interesi, ciljevi su suštinski pokreta�i svakog politi�kog procesa, odnosno u�esnika politi�kog procesa. Motivi su neposredno izražene potrebe od kojih su neke osnovne, biološko- fiziološke, te deluju snagom prirodne stihije. Druge su društvene, i ukoliko je društvo razvijenije, utoliko su društvene potrebe razvijenije i ja�e, a zadovoljavanje bioloških potreba sve je izražitije i ja�e poveazno sa zadovoljavanjem društvenih potreba, mada se njihov hijerarhijski odnos nekada sasvim ne gubi. Klakhon nabraja: 1) potrebe za hranom i drugim egzistencijalnim dobrima, 2) potrebe za sigurnoš�u, 3) potrebe za pripadanjem, 4) potrebe za afirmacijom. Interes se, kao poseban društveni fenomen upravo i izvodi iz struktuiranosti i dinami�nosti, promenljivosti potreba, kao i iz razli�itosti individualnih i grupnih, odnosno kolektivnih interpretacija potreba. Interes je ono što je zajedni�ko u ve�em broju raznovrsnih i razli�itih potreba jednog individuuma ili jednog kolektiviteta ljudskog društva. Interes se može odnositi na razli�ite sfere, podru�ja, predmete ljudskog života. Politi�ki interes uvek se odnosi na aktivnost koordinacije, usmeravanja, upravljanja drugim aktivnostima. Cilj možemo odrediti kao racionalno definisan i artikulisan interes u datom vremenu i na datom prostoru za �ije ostvarenje se razvija odgovaraju�a politi�ka aktivnost, koriste politi�ka sredstva a u datoj situaciji i tendencijama situacije, postoji i verovatno�a da �e taj interes biti ostvaren, odnosno o�uvan. Cilj u politi�kom procesu je složena, u suštini saglasna, konzistentna, koherentna, kontinuirana i sinhronizovana struktura pojedina�nih, posebnih ciljeva. Opšti i istorijski politi�ki ciljevi, i kada su formulisani kao pravda, sloboda, jednakost, humnost...imaju nužnu osnovnu strukturu i karakteristike cilja. Tu se podrazumeva: ono što je ostvareno i vi�enje budu�eg spoznato, artikulisano i naslu�eno realisti�ko predvi�anje i nedovoljno uobli�ena stvarala�ka mašta i imaginacija delom racionalna stvarnost, delom racionalno saglediva budu�nost, delom spontana mutacija. Politi�ki ciljevi se mogu klasifikovati po mnogobrojnim kriterijumima kao što su: 1) kriterijum opštosti. Ovde podrazumevamo opštost u dva smisla: prvo, u smislu obuhvatanja interesa i potreba, njihovog sadržaja, drugo, u smislu obuhvatanja društva. Prema ovom kriterijumu razlikujemo: opšte, posebne i pojedina�ne ciljeve. Pojedina�ni ciljevi su �inioci strukture posebnih ciljeva, a posebni su �inioci strukture opštih. 2) kriterijum usmerenosti, može se posmatrati u dva smisla: prvo, sa stanovišta osnovnih orijentacionih vrednosti, ideologije, i tada se može govoriti o progresivnim- regresivnim, revolucionarnim- kontrarevolucionarnim...ciljevima; drugo, može se o njima govoriti na opštiji na�in, sa stanovišta njihove usmerenosti prema stvarnom predmetu akcije i situacije i tada imamo: a) pozitivnu-

29

konstruktivnu usmerenost (izgra�ivanje ne�eg), b) negativnu- destruktivnu (rušenje ne�eg), c) neutralnu (koja ne zna�i ni konstrukciju ni destrukciju). 3) kriterijum vremenske udaljenosti može se koristiti na razli�ite na�ine. Za nas su od opšteg zna�aja �lanovi klasifikacije: - istorijski ciljevi, oni koji su ostvarivi u istorijskoj perspektivi i podrazumevaju istorijski prelom u društvu - dugoro�ni �ije je ostvarenje kroz duži rok sagledivo - srednjoro�ni - kratkoro�ni - trenutni ciljevi. 4) kriterijum zna�aja je veoma složen, jer je to promenljivo svojstvo. Zna�ajnost cilja se utvr�uje na osnovu njegovog doprinosa (doprinosa njegovog ostvarenja) zadovoljavanju interesa i potreba. �lanovi klasifikacije bili bi: 1) strategijski, 2) takti�ki, 3) operativni. 5) prema nosiocima socijalne osnove ciljevi mogu biti razli�iti, npr. opšteljudski, državni, klasni, partijski... 6) kriterijum složenosti sadržaja izveden je iz jednostavne istine da nema jednostavnih i jednozna�nih pozitivisti�kih ciljeva. Sa stanovišta istraživanja politi�ke aktivnosti- akcija potrebno je imati u vidu slede�e �lanove: 1) cilj ukupne akcije (osnovni cilj), 2) etapni ciljevi (podciljevi), 3) instrumentalni ciljevi. 7) kriterijum istinitosti cilja je zasnovan na sadržaju- suštini oficijelno deklarativnog cilja, zatim interpretacijama pojedinih nosilaca interesa i akcije i stvarnih zahteva i o�ekivanja u pogledu ostvarenja cilja. Postoji još jedna dimenzija istinitosti cilja. To je njihova realisti�nost, mogu�nost ostvarivanja: realisti�ni (verovatni), eventualno mogu�i, nerealni, utopisti�ki, nemogu�i. S obzirom da se ponekad ciljevima manipuliše, istinitost ciljeva se i sa tog stanovišta mora utvr�ivati. Kvalifikacija upotrebom termina: obmana, manipulacija...mogu�a je, ali i opasna osim kada su rezultat i na�in ostvarivanja rezultata akcije dovoljno poznati. 8) kriterijum slobode izbora podrazumeva postojanje slede�ih �lanova klasifikacije: a) slobodno odabran politi�ki cilj- u postoje�oj normalnoj situaciji nosilac akcije od mnogo mogu�ih odabira jedan ili više ciljeva akcije b) nametnut cilj- situacija je uslovila, nametula potrebu za odre�enim rešenjem iako nije bilo nosilaca akcije suprotnog opredeljenja c) dirigovan cilj- akcija nosilaca suprotnog opredeljenja nije ostavila prostor za izbor, ve� je dirigovan cilj. D) Politi�ke aktivnosti, politi�ke delatnosti su one kojima ljudi, politi�ki subjekti, u�esnici politi�kih procesa ostvaruju svoje interese i ciljeve. To su svesne, ciljne, svrsishodne, na današnjem nivou razvoja pretežno organizovane delatnosti. Stoga je, prilikom istraživanja, korisno definisati forme, oblike, sadržinu i suštinu svake od delatnosti politi�ke aktivnosti. Sve delatnosti nisu ni jednako stalne, ni jednako sadržajne. Neke od njih se neprekidno sistematski ponavljaju i nužne su za ostvarivanje interesa politi�kom aktivnoš�u, sastavni su deo prirode politi�ke aktivnosti. Takve stalne, sistematske, trajne, svesne, racionalne delatnosti nazivamo funkcijama. Njihovi nosioci- vršioci u razli�itim periodima mogu biti razli�iti subjekti, koji se vremenom menjaju, pri �emu funkcije i nadalje ostaju. Osim funkcija, u delatnosti, kao uže celine, ubrajamo i razne radnje, �inove, postupke i operacije. U politi�kom procesu javljaju se osnovne, opšte i operativne funkcije. Osnovne funkcije su osnova svih ostalih funkcija u politi�kom procesu, a opšte funkcije nalazimo u svim oblicima i sadržajima politi�kih procesa. Me�u osnovne funkcije svrstavamo: 1) identifikaciju interesa, ciljeva subjekata, situacije 2) vrednovanje interesa, ciljeva, subjekata, situacije 3) ostvarivanje interesa i ciljeva

30

Opšte funkcije su: 1) integracija politi�kih snaga radi ostvarivanja interesa i ciljeva 2) usmeravanje procesa 3) zaštite odre�enih interesa i subjekata Od mnogih operativnih funkcija izgleda da su najvažnije i naj�eš�e: inspirativna artikulaciona mobilizaciona organizaciona informativno-komunikaciona selekciona ideološka vaspitno-obrazovna razvojna. Može se re�i da politi�ka aktivnost zahvata sve oblasti društvenog života u kojima je za ostvarivanje interesa neophodna saglasnost, pristanak ili bar neprotivljenje više subjekata. Evidentno je da su to oblasti: privreda u celini društvene organizacije društvena zaštita i bezbednost društveni i li�ni standard obrazovanje u svim oblicima kulturno-umetni�ko stvaralaštvo odmor, rekreacija i sport zabava.... U svim tim oblastima ona ostvaruje svoje delatnosti kao normiranje- izgra�ivanje pravila ponašanja, nastojanje da se ta pravila u dovoljnoj meri primene i raspodelu pozitivnih i negativnih posledica primene utvr�enih pravila. Sve se to odvija kao eksterna i kao interna politi�ka delatnost. Eksterna politi�ka delatnost shva�ena je kao delatnost koja se ostvaruje izvan neposrednih tokova politi�kog procesa, u nepoliti�kim procesima koje politi�ki proces usmerava. Internom politi�kom delatnoš�u ozna�avamo delatnost unutar politi�kog procesa. Može se smatrati da se politi�ke delatnosti i funkcije ostvaruju kroz više celovitih kompleksa (uslovno ih nazovimo podsistemima) i kroz nekoliko faza, odnosno etapa. Osnovnim podsistemima delatnosti mogu se smatrati: - podsistem informisanja, koji je i sam složena dijalekti�ka struktura eksternog i internog informisanja, u �ijim se okvirima vrši prikupljanje, klasifikovanje, obrada, vrednovanje, selekcija, distribuiranje, �uvanje i koriš�enje podataka, informacija i agitaciono-propagandnih poruka - podsistem odlu�ivanja, koji �ine: inicijativa, priprema odluke, opredeljenje za jednu alternativu od više mogu�nosti, ostvarivanje odluke, nadzor nad ostvarivanjem odluke i ocena ostvarivanjem odluke - podsistem organizovanja, u kome se ostvaruje funkcionalno dejstvo subjekata, metoda, sredstava, prostora i vremena, s jedne, uslova situacije, sa druge i ciljeva, sa tre�e strane - podsistem komuniciranja, kojim se uspostavljaju linije, sredstva, sadržaji i oblici opštenja, prostorno i vremenski sistematizovani - vrednosni (idejno- politi�ki, ideološki) podsistem, kojim se uspostavljaju veze opštih i opštepoliti�kih orijentacionih vrednosti i interpretacije tih vrednosti u konkretnom politi�kom procesu, kao i veze izme�u važe�eg opšte- politi�kog sistema vrednosti i posebnog sistema vrednosti konkretnog politi�kog procesa

31

Etape ostvarivanja delatnosti su: - etapa otkrivanja, identifikacije, artikulacije i izbora problema koji �e se razrešavati politi�kom akcijom i aktivnoš�u - etapa planiranje politi�ke akcije i aktivnosti u kojoj se utvr�uju i razra�uju ciljevi i na�ini ostvarivanja ciljeva odnosno davanje odgovora na pitanje: ko, šta, kada, gde, kako i zašto - etapa planiranja politi�ke akcije u okviru koje su evidentne faze: a) konkretne pripreme i otpo�injanje akcije, aktivnosti informativno-propagandom i organizacionom aktivnoš�u b) faza eskalacije širenjem akcije i aktivnosti oboga�ivanjem sadržaja, oblika i metoda c) faza kulminacije d) faza smirivanja akcije - etapa analiza i ocene rezultata akcije i koriš�enja efekata akcije. E) Metodi i sredstva aktivnosti su nužne karakteristike društvenih aktiviteta svesnih bi�a. Metod politi�kog rada (aktivnosti, delatnosti) �esto je pominjan pojam u dnevnom opštenju u društveno- politi�kom životu. To je jedan od glavnih razloga što se pojmom metod obuhvataju razli�iti sadržaji i zna�enja. Ponekad se pod metodom podrazumevaju oblici aktivnosti, ponekad sredstva koja se u aktivnosti koriste, a ponekad ukupan na�in ostvarivanja aktivnosti. Metod rada- aktivnosti moramo odrediti koriste�i slede�e �inioce definicije: Prvo, metod rada je složena celina tri osnovna dela raznovrsna po svojoj prirodi. To su idejno- ideološki deo, koji �ine sistemi orijentacionih vrednosti i normi nosilaca politi�ke aktivnosti, potom sledi saznajni deo, koji obuhvata osnovni kategorijalni pojmovni sistem, spoznate zakone i zakonitosti prirodnog i društvenog kretanja kao i saznanja i obaveštenja o politici i konkretnoj situaciji, i na kraju, tu spadaju subjekti i sva sredstva i postupci koji se koristte za ostvarivanje odre�enog politi�kog cilja. Drugo, metod je uvek nužno stvarno ponašanje nosilaca akcije koje se u stvarnosti može opaziti i koje iaziva stvarne posledice po postoje�u situaciju. Tre�e, metod je nužno racionalan i funkcionalno povezan sa ciljem, metod je svrsishodan. �etvrto, metod nužno prožima celokupnu strukturu, sve faze i etape politi�ke aktivnosti politi�ke prakse. Prema tome, metod rada odnosno politi�ke aktivnosti možemo definisati kao celinu ideja, vrednosti, saznanja, obaveštenja i sredstava u ponašanju nosilaca aktivnosti, me�usobno funkcionalno i svrsishodno povezanih i u praksi primenjenih saglasno cilju i situaciji u kojoj se aktivnost ostvaruje. Metod politi�ke aktivnosti kao sistem saglasnih delanja, funkcija i sredstava usmerenih na ostvarenje cilja akcije, ima nužno slede�e komponente: 1) saradnja- kao usaglašeno delanje više pojedina�nih i posebnih subjekata u svrhu postizanja cilja kao zajedni�kog. Saradnja može biti komponenta metoda internog karaktera, npr. unutar odre�ene organizacije, ili eksternog karaktera, npr. saradnja izme�u više organizacija. Mogu�e je govoriti i o razli�itom intezitetu saradnje, po�ev od sadejstva pa do pružanja blage moralne verbalne podrške. Tako�e je mogu�e govoriti i o razli�itom trajanju, oblicima saradnje. 2) sukob- borba kao aktivnost suprotstavljanja nametanju interesa i volje nasuprot interesima i volji drugih i uz njihovo protivljenje. Ove dve osnovne komponente se ostvaruju kroz: a) usaglašavanje interesa i stavova slobodnim dogovaranjem i sporazumevanjem uz uzajamno poštovanje interesa i ciljeva i na osnovu argumenata b) pridobijanjem, koje ostvaruje obaveštavanjem, objašnjavanjem, ube�ivanjem, kritikom... c) kompromis, kao odre�ena mera odustajanja od sopstvenih htenja i prihvatanja interesa partnera uslovljavanjem da se i partner na isti na�in ponaša, tj. da u približno istoj meri odustane od svojih interesa i htenja prihvataju�i naše. d) prinudu, koja se ostvaruje indirektnim i direktnim pritiscima razli�itih vrsta i drugim sredstvima interesne i politi�ke borbe e) nasiljem, koje se ostvaruje direktnom primenom aparata i sredstava monopola nasilja ili ve�eg nasilja kao izraza ve�e mo�i.

32

Ovi �inioci dve osnovne komponente metoda politi�ke aktivnosti samo se izuzetno javljaju u �istom obliku, �eš�e se javljaju kao kombinovane- mogu�e je da u internim aktivnostima preovla�uje jedan �inilac, npr. usaglašavanje, a u eksternim drugi, npr. prinuda. U praksi se �esto susre�emo sa klasifikacijama metoda na humane i nehumane, demokratske i nedemokratske, nasilne i nenasilne...Klasifikacija metoda je mogu�a po mnoštvu obeležja, ali su fundamentalna obeležja dobrovoljnost i svesnost opredeljenja u�esnika u politi�koj aktivnosti. Sa stanovišta metoda, opredeljenja i ponašanja izazivaju se i obezbe�uju primenom razli�itih sredstava. Ta sredstva su mnogobrojna i raznovrsna, tako da ih je teško sve nabrojati i opisati. No, glavna su: materijalno- tehni�ka sredstva sredstva delovanja na svest i psihu. Ova podela ne treba da bude shva�ena kao apsolutno rigorozna. Naprotiv, ova sredstva su me�usobno veoma povezana i imaju kombinovano dejstvo. U materijalno- tehni�ka sredstva ubrajamo: - sredstva organizacione prirode u koja spadaju: a) organizacija (uspostavljanje organizacionih celina) b) institucije- društvene, društveno-politi�ke, politi�ke c) ustanove d) norme: propisi, obi�aji, moral - sredstva fizi�kog dejstva su sva ona kojima se deluje na stvaranje posebnih fizi�kih pogodnosti, odnosno na ograni�avanje i onemogu�avanje - tehni�ko-finansijska sredstva su bitan uslov svake aktivnosti. Uz subjekte aktivnosti, tehni�ko-finansijska sredstva su presudna. U njih ubrajamo: a) tehni�ka sredstva, od kojih neka imaju univerzalni karakter, i specijalna sredstva koja se ne mogu šire koristiti. Sva tehni�ka sredstva podelili smo na: oru�a, gra�evinske objekte, tehni�ke ure�aje i opremu. Naj�eš�a i najefikasnija sredstva delovanja na svest su: a) obrazovanje razli�itih nivoa, sadržaja, oblika i razli�itom obrazovnom metodikom. Od prigodne verbalne nastave do osmišljenog prakti�nog rada, politi�ke aktivnosti, od redovne školske nastave do permanentnog idejno-politi�kog obrazovanja, neprekidno je živ proces uticanja na svest b) informisanje putem razli�itih sredstava informisanja javnog i drugog karaktera. Tim putem se daju mnogobrojni podaci i obaveštenja koja se konstituišu u osnov za zauzimanje stavova c) agitacija i propaganda usmerenih opštenja, plakata, fotografija, sredstava javnog informisanja, pri �emu je naro�ito važno povezivanje ve� postoje�ih saznanja, verovanja, vrednosti i stvarnog iskustva sa sadržajem, vrednostima i ciljevima poruke. Jedino stvarno efikasan na�in borbe protiv negativnog dejstva glasina, propagande je dovoljno obrazovanje, dovoljno izgra�en sistem idejno-politi�kih vrednosti i pravovremeno, istinito, potpuno javno informisanje i komuniciranje. F) Posledice i rezultati nužno proizilaze iz politi�ke delatnosti. Oni su, u kona�nom i njen smisao. Ukupnost posledica po potrebe i interese, po mogu�nost njihovog shvatanja i zadovoljavanja, može se smatrati rezultatom politi�ke aktivnosti. Me�utim, deo tih posledica je planiran, o�ekivan, ozna�en kao cilj. Pored planiranih i planski izazvanih posledica, javljaju se i neplanirane i neo�ekivane polsedice aktivnosti. Neke od njih poboljšavaju uslove i mogu�nosti zadovoljavanja potreba i interesa koji su bili predmet politi�ke akcije, druge na to ne deluju neposredno, a tre�e deluju suprotno od usmerenosti cilja. Rezultati akcije mogu se posmatrati i kao ukupni, fazni i parcijalni. Ukupni rezultat je rezultanta posledica izazvanih politi�kom akcijom. Fazni (etapni) rezultat je rezultanta posledica izazvanih odre�enom fazom (etapom) akcije. Parcijalni rezltat je složena kategorija. To je skup- rezultanta posledica izazvanih politi�kom akcijom u jednom njenom segmentu ili �iniocu, bilo da se radi o segmentu socijalnog sastava, sadržaja rada, oblika, metoda...zavisno od cilja akcije. Neophodno je istraživati rezultate kao spoljašnje- društvene i unutrašnje, unutar sistema akcije. Spoljašnji rezultati akcije su posledice ciljno izazvane akcijom u društvenoj sredini, u ukupnoj situaciji u kojoj je akcija vo�ena.

33

Unutrašnji rezultati su posledice koje su izazvane akcijom u svojstvima samog akciono- politi�kog subjekta, npr. u svojstvima jedne organizacije, unutar nje. Iz dosadašnjeg izlaganja možemo izvu�i izvesne kriterijume za klasifikaciju rezultata akcija. Treba uvek imati u vidu da je osnov svih kriterijuma odnos izme�u ciljeva i rezultata. Najvažniji kriterijumi za klasifikaciju rezultata bili bi: stepen ostvarivanja cilja: a) pozitivni rezultati: b) negativni rezultati: - maksimalni - nezadovoljavaju�i - optimalni - nesaglasni cilju - minimalni - suprotni cilju neposrednost veza sa ciljem: a) neposredni osnovni rezultati b) paralelni rezultati c) nezavisni rezultati 3) obuhvatnost sadržine cilja akcije: a) ukupni rezultati a) suštinski a) stvarni (realni) b) fazni rezultati b) formalni b) prividni c) parcijalni rezultati 4) društvena sredina u kojoj deluju rezultati akcije: a) spoljni (društveni) rezultati b) unutrašnji (unutar akciono-politi�kog subjekta) 5) domet (zna�ajnost) akcije: a) bitni (fundamentalni) a) istorijski b) zna�ajni b) strategijski c) sporedni c) takti�ki d) bezna�ajni d) operativni e) instrumentalni Bitno je znati da je osnovni kriterijum odnos cilja i posledica izazvanih akcijom. To je odnos cilja i istinskih potreba i interesa zbog kojih se akcija vodi. Osnovna je pretpostavka da je cilj artikulisan i deklarisan, spoznat istinski skup me�usobno povezanih i u osnovi, saglasnih potreba i interesa. No, ponekad, cilj može biti i pogrešno odre�en. Stoga, kada se istražuju rezultati, istražuju se u stvari posledice izazvane akcijom u vezi sa mogu�noš�u zadovoljavanja potreba i interesa. A to podrazumeva istraživanje uzajamne saglasnosti 1) potreba i interesa, 2) cilja, 3) posledica izazvanih akcijom. Ovo je važno imati u vidu zbog toga što ciljevi, a time i rezultati mogu biti: konstrukcija (izgra�ivanje) novog kvaliteta destrukcija (razaranje) postoje�eg kvaliteta konzervacija (održavanje) postoje�eg kvaliteta, pri �emu su naj�eš�e prisutne kombinacije sva tri momenta. Sa stanovišta klasifikovanja rezultata po stepenu ostvarenja ciljeva nužno je utvr�ivati odnos utroška energije i sredstava prema stepenu ostvarenja cilja. Zavisno od karaktera, zna�aja i sadržine cilja celishodno je i utrošiti i odre�ena sredtsva na njegovo ostvarenje. Može se smatrati da je postignut rezultat maksimalan kada su sve stvarne bitne kompononte njegovog sadržaja ostvarene uz minimalni utrošak akcione energije, minimalano angažovanje snaga, materijalnih sredstava... Rezultati akcije istražuju se iz dva osnovna razloga: da bi se procenila, odnosno spoznala situacija akciono- politi�kog subjekta posle akcije da bi se planirale i vodile adekvatne akcije u nastupaju�em periodu. Osnovne kriterijume vrednovanja rezultata smo ve� odredili: to je stepem ostvarenja potreba i interesa, stepen ostvarenja ciljeva i srazmera utrošenih sredstava i postignutih rezultata. Neophodno je utvrditi i vrednovati podru�je i sadržaj aktivnosti, kao i socijalnu sredinu u kojoj je rezultat ostvaren.

34

12. Proces mišljenja i logi�ko mišljenje Logi�ko mišljenje je ono koje teži istinitom saznanju i odvija se po pravilima odre�enog sistema logike. U politikologiji, a to zna�i u nau�nom saznanju o predmetu i metodu nauke o politici, teži se nau�nom mišljenju koje je neizbežno logi�no. Nau�no logi�no mišljenje je pre svega predmetno. Ono se odnosi na odre�eni predmet koji može da bude društveni realitet (materijalni, zamišljeni...) koji postoji u nekom obliku ili je mogu�e da postoji u sadašnjosti ili budu�nosti, odnosno koji je postojao ili je mogao da postoji u prošlosti. Mišljenje je složen proces sticanja nau�nog saznanja �ija su tri bitna svojstva: 1) razvojnost, što zna�i da se neprekidno menja polaze�i od nižih kre�u�i se ka višim nivoima. Ovo se ostvaruje na dva osnovna na�ina. Prvi je oboga�ivanje predmetnog sadržaja mišljenja, a drugi unmožavanje oblika i modaliteta mišljenja. Osamostaljeno mišljenje postepeno se razvilo u teorijsko mišljenje koje naknadno promišlja ostvarenu delatnost ili joj prethodi. 2) kretaivnost, stvarala�ka mo� koja se ostvaruje analizom i kritikom aktuelne i prošle prakse i zamišlja novu praksu otkrivaju�i mogu�nost njene bliže i dalje perspektive. To mišljenje postaje sve više prognosti�ko i sve stvarala�kije, sve mo�nije u menjanju postoje�e i stvaranju nove prakse. 3) sistemati�nost, bez koje mišljenje ne bi bilo kreativno. Ono je sve sposobnije da razlu�uje uspešno od neuspešnog, korisnog od nekorisnog....i da vrši selekciju, razvrstavanje i vrednovanje prakse i sopstvenih svojstava. Navedena svojstva daju nam mogu�nost da izvedemo definiciju ljudskog mišljenja koja glasi: Mišljenje je stvarala�ko-aktivno shvatanje objektivne stvarnosti, prirodne, društvene, biološke i psihi�ko-misaone. Ova definicija govori da je mišljenje aktivno-aktivan odnos prema objektima (predmetima) mišljenja i da se ne može poistovetiti sa odslikavanjem objekata ili sa neposrednim sagledavanjem (kontemplacijom) predmeta. Mišljenje se odigrava kroz razlikovanje objekata, svojastava, delova, celina...shvatanje odnosa na osnovu toga, pore�enje sli�nih i razli�itih osobina predmeta i kroz sjedinjenje razli�itog u jedinstveno. Dakle, mišljenje se pretežno odigrava kroz analizu i sintezu, odnosno primenom analiti�ko-sinteti�kih oblika i metoda. Mišljenje je logi�no ako je logi�ki zasnovano i logi�ki vredi mišljenje, tj. ako se misli po utvr�enim logi�kim procedurama i u važe�im logi�kim oblicima, o logi�ki mogu�im i logi�ki realnim predmetima mišljenja, polaze�i od logi�ki valjanih postulata mišljenja. Može se konstatovati da je mišljenje o, i u metodologiji i o metodama politikologije logi�ki zasnovano i logi�ki vredno, da ispunjava uslove logi�nosti. Prvo, ono je predmetno. Njen predmet, politika shva�ena u najširem smislu kao komponenta aktuelne, prošle i budu�e ljudske prakse, realne, zamišljene i zamislive, relativno je odre�en. Taj predmet je mogu�e saznavati i misliti na razne na�ine, pa je o njemu mogu�e i logi�ki misliti. Drugo, nau�no mišljenje o metodologiji i o metodama politikologije odigrava se po proceduri i formama logike i po logi�kim pravilima. Tako se ovo mišljenje kre�e od opažanja preko predstavljanja, do mišljenja, posredstvom znakova, simbola i re�i, jezika, informacija i komunikacija. Ono se odigrava u formama pojma, stava, suda i zaklju�aka i uz uvažavanje zakona istinitog mišljenja. Mišljenje je stalno angažovano na definisanju, konstatovanju, dokazivanju i opovrgavanju zamisli i saznajnih �injenica. Da bi se potpunije shvatila izložena logi�ka osnova metodologije i metoda politikologije treba posebno razmotriti svaki od pomenutih segmenata.

35

13. Imenovanje, ozna�avanje, zna�enje Na odre�enom nivou razvoja ljudskog društva i ljudske prakse, bez odgovaraju�eg me�usobnog komuniciranja i informisanja nije bilo mogu�e uspešno obavljati praksu. Ova potreba je osnovni stimulans izgradnje sistema znakova, ozna�avanja i zna�enja. Prvobitni znaci bili su signali. To su prirodne materijalne stvari-pojave koje su ukazivale na druge predmete koji su ve� bili, odigravaju se ili �e se odigravati. Tako su oblaci bili znak da �e padati kiša, grmljavina i sevanje da udaraju gromovi....Osnovni oblici ispoljavanja ovih znakova-signala bili su vizuelni, auditivni i taktilni, re�e mešoviti. Bitna karakteristika signala je da su mnogi od njih nastali u vreme koje se ozna�ava kao doba intuitivnog predstavljanja pre nastanka pojmova i mišljenja, kao i u vreme prostog empirijskog mišljenja, samo na osnovu �ulnih kontakata, a da su i do danas zadržali svoje primarno zna�enje. Na potrebama prakse, a naro�ito na potrebama me�usobnog opštenja nastali su vešta�ki znaci- simboli. Njihove bitne odredbe su da su ih stvorili ljudi, pa su stoga nužno konvencionalni, da se ljudi njima služe da bi ozna�ili neki predmet, dakle, upotrebljavaju ih u me�usobnom informisanju i opštenju umesto tih predmeta, koriste ih da bi se obavestili o nekom predmetu odnosno o tu�em iskustvu o odre�enom predmetu. To nas upu�uje na zaklju�ak da znak može biti bilo koji društveno-realni predmet ma koje vrste. Znak ima intersubjektivnu ulogu, jer je nosilac zna�enja koje može biti subjektivno i objektivno, odnosno intersubjektivno. Bitan uslov da jedan predmet bude znak drugog predmeta je njegovo zna�enje. Prvi predmet-znak mora svojim zna�enjem da ukazuje na drugi predmet. Dakle, znak mora da bude znak ne�ega. Drugi bitan uslov je da predmet mora biti znak za nekoga, za neko svesno bi�e koje shvata i razume zna�enje znaka. Zbog toga su za politikologiju od posebnog zna�aja vešta�ki znaci- simboli i re�i. Simboli su vešta�ki znaci koji nemaju ili ne moraju da imaju nikakvu neposrednu prirodnu vezu sa predmetom koji ozna�avaju. Oni se pridaju odre�enim predmetima društvenom ljudskom konvencijom (obi�ajem ili dogovorom) kojim se utvr�uje i njihovo zna�enje. Re�i su, tako�e, specijalni simboli. Njihova specifi�nost se izražava kroz dva momenta: prvo, njihova osnova je u onomatopejskom govoru; drugo, re�i su osnovni �inioci svakog prirodnog jezika i time su u osnovi svih vešta�kih jezika. Re�i su na sadašnjem nivou razvoja povezane sa pojmovima i pojmovnm mišljenjem. Pojam simbola u politikologiji i politi�koj praksi obuhvata i nešto druga�ije zna�enje nego u drugim specijalnim naukama. Pod simbolima se podrazumevaju i oznake za izvesne celine (državna ili partijska zastava) ili odre�ena svojstva, akciona i programska usmerenja....Posebno je pitanje odnosa maskota i simbola. Simboli, re�i i jezi�ki izrazi imaju zna�ajnu ulogu u definisanju. Oni su predmet definisanja, ono što se definiše. Njihovo je zna�enje manje ili više nepoznato, pa se ono objašnjava odre�ivanjem na osnovu drugih simbola, re�i i jezi�kih izraza �ije je zna�enje poznato. Simbola ima više vrsta, ali se naj�eš�e klasifikuju po predmetnoj oblasti ili po gnoseološkoj funkciji. Po predmetnoj oblasti razlikuju se 4 vrste simbola: 1) specifi�ni vanjezi�ki simboli 2) umetni�ki simboli 3) simboli obi�nih jezika 4) simboli nau�nih jezika. Po gnoseološkoj funkciji postoje: 1) deskriptivni (opisni) 2) eksplikativni (objašnjavaju�i) 3) instrumentalni simboli. Sistem simbola �ine obi�an ili nau�an jezik. Znak, simbol, re� nastaje procesom imenovanja i ozna�avanja. Imenovanje je pripisivanje imena objektima, dok je ozna�avanje pripisivanje znaka i zna�enja objektu. Nema znaka, simbola, re�i, jezi�kog izraza bez zna�enja. Ono mora imati dovoljan stepen odre�enosti i komunikabilnosti i mora biti smisleno. Bez toga nema zna�enje, a bez zna�enja nema znaka.

36

Zna�enje je prema saglasnim stavovima filozofa, logi�ara i metodologa takav složen psihi�ki proces u kome odre�eni predmet preko odre�enog pojma ukazuje subjektu na odre�en predmet. Za pojam zna�enja neki autori predlažu odre�enje dovo�enjem u vezu 4 odnosno 6 pojmova: Z-znak predmeta kojim se ozna�ava drugi predmet S-subjekt koji misli, tj. subjekt za koga je znak P-pojam posredstvom koga se odigrava saznajni proces O-objekat koji se ozna�ava nekim znakom (Z) abc-odredbe predmeta koji se ozna�ava mpq-dimenzije zna�enja. Ozna�avanje vrši dve funkcije: 1) ono ukazuje na koje subjekte se znak može primeniti tj. koje objekte denotira 2) ono ukazuje i koja svojstva objekata dati znak opisuje tj. konotira. U tom mislu možemo denotaciju odrediti kao primenjivanje znaka na dati objekat, a konotaciju kao opisivanje svojstva izvesne vrste objekata. Simbol treba da ima objektivno zna�enje, a mogu�e je i njegovo subjektivno zna�enje. Pod objektivnim zna�enjem podrazumeva se ono što se zamišlja i ozna�ava pomo�u simbola, dakle, bitne odredbe i svojstva ozna�enog objekta. Ovo zna�enje je intersubjektivno i komunikabilno. Subjektivnim zna�enjem smatra se zna�enje lišemo intersubjektivnosti, samim tim i komunikabilnosti. Neki autori navode i druge vrste zna�enja, tj. komponente celine zna�enja. Mihajlo Markovi� navodi: 1. mentalno zna�enje, 2. predmentalno, 3. jezi�ko i prakti�no zna�enje, a pominje se i empirijsko zna�enje vezuju�i ga za prvobitne jezi�ke simbole i opšte pojmovno zna�enje koje vezuje za nastanak i ulogu pojma.

37

14. Jezik i nau�ni jezik Razli�iti autori dfinišu razli�ito jezik, ali preovla�uje shvatanje da je jezik sistem simbola, re�i i jezi�kih izraza; da je ljudska tvorevina i �inilac ljudskog razvoja; da je izraz saznanja i razvijenosti prakse odre�enog društva; da je instrument izražavanja i konstituisanja misli u procesu mišljenja i da je bitan osnov društvenog informisanja i opštenja. Postoji opšta saglasnost da je jezik promenljiv i razvojan te da svako društvo, u odre�enoj fazi svog razvoja, na nivou koji je dostiglo, ima sopstveni jezik. Promene u strukturi, funkcijama, odnosima i proizvodima deluju na jezik u 4 smera: Prvo, neke re�i i jezi�ki izrazi se gube jer iš�ezavaju objekti na koje su se odnosili, ali re�i i izrazi mogu duže trajati od objekata koji su ozna�avali, pogotovo u nauci, tradiciji i religiji. Drugo, neke re�i menjaju svoje zna�enje, transformišu se u prilago�avanju novoj situaciji ljudskog društva. Tre�e, nastaju nove re�i i jezi�ki izrazi što odgovara novim tvorevinama društva. �etvrto, javljaju se novi na�ini upotrebe jezika primereni nastalim situacijama. Neke re�i i jezi�ki izrazi trajno ostaju- fundamentalne re�i i jezi�ki izrazi. Osnovnu strukturu svakog jezika �ine re�i i jezi�ki izrazi. Re�i su elementarni �inioci jezika, a jezi�ki izrazi smisleni i zna�enjski spojevi re�i. Ovi spojevi u nekim slu�ajevima mogu biti mehani�ki. Za strukturu jezika može se re�i da je �ine glasovi, slogovi...�ime se mi ne bavimo. Me�utim, logi�ku strukturu re�i �ine termin i pojam. Termin je spoljni izraz re�i, na�in iskazivanja. Pojam je sadržaj i zna�enje re�i i njeno ograni�enje. Odnos izme�u termina i pojmova je odnos uslovljenosti. Bitno svojstvo jezika je njegova razumljivost, njegova sposobnost da izrazi misli, zna�enja, shvatanja o objektima prakse. Bez odgovaraju�e uro�enosti, uobi�ajenosti odnosa termina, pojmova i zna�enja, bez odre�ene konvencionalnosti jezik gubi to svojstvo. Mada su termini, pojmovi i zna�enje jezika uglavnom odre�eni, jezik pati od nepreciznosti koja otežava njihovo razumevanje i slabi razumljivost. Tri su bitna izvora teško�a za razumljivost i komunikabilnost jezika:

- sinonimnost jezika - homonimnost jezika - uloga konteksta u zna�enju.

Nesporno je da u društvenoj realnosti postoji mnogo više raznovrsnih objekata nego re�i jeziku. U idealnoj situaciji svaki objekat bio bi ozna�en sopstvenim terminom i pojmom. Me�utim, to bi zahtevalo mnoštvo termina koji bi fakti�ki onemogu�ili komunkaciju. Stoga se u jeziku javljaju situacije u kojima se za isti pojam koriste razni termini u manje-više istom zna�enju (sinonimi). U svakom jeziku postoje i brojni homonimi tj. slu�ajevi u kojima se istim terminom izražavaju razni pojmovi. Tu se javljaju dve varijante. U prvoj termin ozna�ava pojmove koji me�u sobom nemaju nikakvu suštinsku vezu npr. srp-mese�ev srp, grad kao naseljeno mesto i kao atmosferska pojava. U drugoj varijanti radi se o pojmovima koji imaju srodnost i pod odre�enim uslovima mogu se podvesti pod isti pojam, ali istovremeno imaju i bitne razlike koje ih diferenciraju, npr. takav je pojam demokratije. Ako kontekst ozna�imo kao celokupnost podataka koji su pretpostavljeni u jednom procesu komunikacije, i ako jezi�ki kontekst shvatamo kao skup svih onih re�enica jednog komunikativnog procesa koje su relevantne za dati simbol, postaje jasno da preciznost pojma- termina ili jezi�kog izraza zavisi od znanja o situaciji u kojoj se upotrebljava. Navedeni razlozi za nepreciznost jezika dovode do mogu�nosti da se jave 4 osnovne situacije u koriš�enju jezika:

- da se isto misli u istim terminima i pojmovima - da se isto misli uz upotrebu raznih termina - da se razli�ito misli uz upotrebu istih termina - da se razli�ito misli uz upotrebu raznih termina i pojmova.

U nauci je uobi�ajeno da se pravi razlika izme�u prirodnog i vešta�kog, obi�nog i jezika nauke, izme�u objekt-jezika i metajezika. Prirodni jezik je onaj koji je nastao spontano, tokom razvoja društva, njegove prakse i njegovog znanja. Odre�enje obi�nog jezika korespondira sa odre�enjem prirodnog jezika. To je jezik u svakodnevnoj

38

upotrebi obi�nih subjekata, zdravorazumski jezik. Upravo ti jezici su odigrali bitnu ulogu u dosadašnjem razvoju društva. Ovi jezici nisu proizvoljni, ve� su ure�eni odre�enim pravilima i odredbama zna�enja kao i upustvima za služenje njima. Uprkos opštosti pojmova, ovi jezici sadrže visoku sposobnost konkretnog izražavanja, opisivanja i definisanja. Nau�ni jezik se razlikuje od obi�nog po stepenu odre�enosti pojmova, termina i zna�enja. On je precizniji, jasniji i za nau�nike komunikabilniji. Me�utim, ne treba prevideti �injenicu da se u okviru odre�enih profesionalnih i drugih društvenih grupa razvijaju posebni jezici, odnosno jezi�ke varijante. Za naša razmatranja potrebno je konstatovati posebnost politi�kog jezika (jezika politike) koji se primetno razlikuje od prirodnog, obi�nog jezika. Taj i druge jezike istog tipa zva�emo stru�nim-profesionalnim jezicima. Jezik nauke sastavljen je od �inilaca: 1) fraza- osnovnih gramati�kih izraza koji imaju odre�ena zna�enja. Onovne fraze su: Imena- �ija su zna�enja predmeti Pridevi- �ija su zna�enja svojstva predmeta Funktori- otvorene fraze Veznici. 2) osnovnih jezi�kih izraza u užem smislu 3) re�enica- jezi�kih iskaza logi�kih stavova. Vešta�ki jezici su simboli�ki jezici. Možemo konstatovati dve varijante takvih jezika. Prva, koju su razvile nauke za svoje svrhe u težnji za što preciznijim izražavanjima. Umesto re�i koriste se vešta�kim simboli koji mogu ozna�iti bilo šta i koji se ne mogu shvatiti bez dobrog poznavanja konteksta. Tako npr. slovo a u matematici može ozna�iti bilo koji broj u iskazivanju redosleda, po�etak niza... Druga varijanta su jezici mašina, npr. ra�unara. Vešta�kim jezicima se pripisuju mnoga pozitivna svojstva, u prvom redu jednozna�nost i preciznost jezi�kog izraza kao i njegova sažetost. Prema predmetu na koji se jezik odnosi prave se razlike izme�u objekt-jezika i metajezika. Smatra se da je objekt-jezik onaj koji se bavi predmetima (objektima) društvene realnosti. Taj jezik može da bude kako prirodan, obi�an tako i nau�an jezik uklju�uju�i simboli�ke, formalizovane jezike. On se odnosi na sve predmete ljudskog mišljenja, osim na sam jezik. Metajezik se odre�uje kao jezik o jeziku i smatra se jezikom višeg reda, drugostepenim jezikom. Svojstva metajezika su: 1) predmet (objekat)-jezika je predmet mišljenja meta-jezika 2) metateorija i metajezik nisu bespredmetni, ve� je njihov predmet teorija odnosno jezik 3) metateorija i metajezik oslanjaju se na osnovno mišljenje i osnovni jezik, metajezik može sadržati, kao svoj deo, predmetni (objekt)-jezik. U ljudskom društvu jezik se prevashodno realizuje kroz informisanje i komuniciranje (obaveštavanje i me�usobno opštenje) ljludi. Time nismo ni prevideli ni zanemarili formativne i iskazne funkcije jezika u mišljenju, ali se njegova prava uloga ostvaruje tek u ljudskoj praksi �iji je neodvojivi deo. Mada se ljudi svakodnevno obaveštavaju (informišu) i me�usobno opšte (komuniciraju), ne postoji puna saglasnost oko odre�enja pojma informacije. Prvo, re� informacija upotrebljava se u procesualnom (informisanje) i u stati�kom smislu (informacija u svojstvu obaveštavanja koje neko emituje odnosno neko prima). Nema spora da se informacija (shva�ena u procesualnom smislu) nužno sastoji od bar jednog svesnog subjekta koji emituje ili prima poruke. Ovo stanovište omogu�ilo je da se u vezi sa emitovanjem zauzme stanovište da je informacija mogu�a: 1) izme�u �oveka i �oveka- jedan subjekt emituje poruku, drugi je prima 2) izme�u �oveka i mašine- �ovek emituje poruku, mašina je prima 3) izme�u mašine i �oveka- mašina emituje poruku, �ovek je prima. Ovo vladaju�e stanovište ne izgleda nam dovoljno argumentovano, naro�ito ne u politi�koj praksi i politikologiji. Mašine izvršavaju odre�enu tehni�ku radnju na koju ju je subjekat programirao kada se upotrebi na odgovaraju�i na�in. Mašine ne obrazuju poruke, jer za poruku je potrebna svest koja u poruku ugra�uje zna�enje, a tu svest mašina nema. Ona samo tehni�ki prenosi poruku subjekta koji ju je ugradio u mašinu drugom subjektu, koji je mašinu upotrebio. Mašina, tako�e, ne prima poruke, ve� �ovek u nju te poruke unosi, a mašina ih, bez svesti o njima, kada se upotrebi, tehni�ki prenosi.

39

Komunikacija je opštenje, razmena poruka izme�u najmanje dva svesna subjekta. U prvom momentu prvi subjekt je tvorac i emitant (ili samo emitant) poruke, a drugi primalac. Odnos izme�u njih se ostvaruje porukom koja ima svoj sadržaj, zna�enje, smisao i formu i koja je komunikabilna tj. razumljiva primaocu poruke. Ona mora da bude i dovoljno podsticajna da bi proizvela odgovor, a prvobitan emitent je u poziciji primaoca poruke. Kao što se vidi komunikacija je dvostran i dvosmeran proces, dok je informacija jednosmeran. Smatra se da je bitna odredba komunikacije uspešnost, što se postiže preko precizne, razumljive i jasne informacije. Me�utim, teško�e ostvarivanja valjane komunikacije su mnogobrojne i njihovi izvori su ne samo jezi�ki, ve� i mentalni, intelektualni (obrazovni i kulturni)...U cilju obezbe�ivanja uspešnosti komunikacije Šeši� predlaže 8, a Markovi� 9 pravila. Suština tih pravila svodi se na što viši stepen odre�enosti pojmova, termina i jezi�kih izraza i njihovu što dosledniju primenu u jednom jezi�kom sistemu ili teoriji, u izbegavanju terminoloških sukoba i uvažavanju konteksta.

40

15. Logi�ke varijable i konstante Analizom jezi�kih izraza i iskaza otkri�emo da neke re�i imaju varijabilnost zna�enja tj. da se uprkos njihovom opštem pojmovnom odre�enju, koje se ne gubi, ipak javljaju njihovi varijeteti. Takve re�i i jezi�ke izraze nazivamo varijable. Istovremeno zapažamo da se u jezi�kim iskazima i izrazima javljaju i re�i koje imaju stalno zna�enje- konstantne. Varijable za svoj predmet imaju objektivne, društveno-realno-postoje�e objekte stvarne ili idealne. Konstante za svoj predmet nemaju takve realitete, ve� u najboljem slu�aju, ukazuju na odre�ene relacije. U savremenoj logici i metodologiji razmatraju se dve vrste varijabli: 1) varijable pojmova i 2) varijable stavova. U varijable pojmova spadaju opšti pojmovi, odnosno pojmovi klasa. Njihov sadržaj se može menjati specifikacijom ili konkretizacijom. Npr. takav opšti (klasni) pojam je demokratija., a ona, kao predmet mišljenja i iskaza može da bude klasi�na, robovlasni�ka, parlamentarna, višestrana�ka... Varijable stavova (stavne ili propozicionalne varijable) su klase iskaza, iskazni stavovi �iji je sadržaj promenljiv. U okvirima varijabla stavova razlikuju se zavisne i nezavisne varijable. Ve�ina autora smatra da je pojam varijabla tj. promenljiva preuzet iz matematike, što je mogu�e. Me�utim, istorija ljudskog iskustva, mišljenja i govora stariji su od matematike. Izvesna povezanost i sli�nost sa matematikom ogleda se u shvatanju odnosa nezavisne i zavisne varijable u kome vrednost nezavisne deluje na vrednost zavisne. Obeležavanje varijabli vrši se malim latinskim slovima: ~ varijable pojmova: x, y, z... ~ varijable stavova: p, q, r. Pojmovi- varijable su opšti, odnosno klasni pojmovi. Njihova opšta zna�enja se konkretizuju i time menjaju ne gube�i se, npr. opšti pojam „država“ ne gubi se kada se konkretizuje na SAD, Velika Britanija... ili kada se specifikuje kao monarhija-republika ili federacija-konfederacija. U konkretnom mišljenju, svaka pojmovna varijabla ima svoju pojmovnu vrednost. Vrednost varijabli viših pojmova tako�e mogu biti varijable, ali nižeg reda. To se, npr. jasno vidi iz odnosa slede�ih pojmova: profesija kao opšti pojam, student kao sadržaj opšteg pojma sada u svojstvu varijable, �iji se sadržaj sada može menjati daljom specifikacijom ili konkretizacijom: student- filozofije, ekonomije, politikologije ili student- bruoš, student- apsolvent.... Sa varijablama stavova- propozicionalnim tj. stavnim promenljivim, situacija je složenija. Ove varijable su klase unutar kojih su povezane pojmovne varijable, a koje se i same mogu javiti u raznim modalitetima povezivanja. Varijable stavova, stavne tj. propozicionalne varijable imaju zna�ajnu ulogu u osnovama simboli�ke logike- u ra�unu stavova ili u ra�unu iskaza. Poznata su tri modela spojeva varijabli. Prvi model podrazumeva niz varijabli, ali najmanje dve. Ako ih ima više od dve, prva je nezavisna od svih slede�ih, druga je zavisna od prve, ali nezavisna od svih slede�ih, tre�a je zavisna od prve i druge, ali nezavisna od svih slede�ih....Poslednja varijabla u nizu zavisna je od svih prethodnih. Drugi model je kauzalnih spojeva. Ovim spojevima se izražavaju uzro�no posledi�ni odnosi, pri �emu je uzrok nezavisna varijabla, a posledica je zavisna. Mada je ovde re� o potpuno odre�enom uzro�no-posledi�nom odnosu, izgleda da je mogu�e i nešto elasti�nije shvatanje kje bi dozvolilo i jedan model ili podvarijantu ovog modela: model spojeva uslovljenosti i me�uuslovljenosti. Tre�i model je vremenski odre�enih serija. I on je mada na drugim osnovama, zasnovan na pretho�enju i sledovanju. Tako je prva varijabla nezavisna od sleduju�ih, druga je zavisna od prve ali nezavisna od slede�ih...Poslednja je zavisna od svih prethodnih. Konstante su više privla�ile pažnju filozofa i logi�ara u neposrednoj obradi nego varijable. Za razliku od njih, metodolozi, posebno metodolozi specijalno društvenih nauka više pažnje su posve�ivali varijablama. Ova orijentacija je razumljiva ve� iz shvatanja da su konstante najapstraktnije kategorije savremene logike uz definiciju da su to pojmovi stalnih zna�enja, i iz njihove uloge u iskazima stavova i logike u vešta�kim jezicima.

41

O predmetnosti i predmetnom zna�enju konstanti u logici evidentna su neslaganja. Kako nema bespredmetnog mišljenja, tako ni konstante ne mogu biti bespredmetne. Konstante, kao re�i koje vrše funkciju logi�kih veza, ozna�avaju opšte, realno mogu�e odnose doga�aja i �injenica.Njihova predmetna zna�enja su pre svega elementi strukture samih �injenica- opšti tipovi odnosa me�u samim �injenicama. Ako su re�enice besmislene ili lažne, upotrebljene konstante i njihovi simboli nemaju nikakvo predmetno zna�enje. Uzrok problema u shvatanju konstanti i logi�kig konstanti je u tome što one spadaju u najapstraktnije kategorije savremene logike. Mnogi logi�ari ih smatraju apriornim konvencijama, funkcijama, nepotpunim simbolima...jer one ne sadrže neposredno objektivno iskustvo, a mogu se definisati pojmovima koji ne sadrže iskustvene elemente. Me�utim, pojmovi konstanti postaju razumljivi tek kada se dovedu u vezu sa pojmovima zasnovanim na iskustvu. Obi�no se smatra da postoje tri vrste konstanti u simboli�koj logici. Prvo, to su individualne konstante u koje se ubrajaju simboli ili pojmovi koji ozna�avaju jedinke (stvari ili lica). Obeležavaju se sa a, b, c..U individualne konstante tako spadaju li�na imena (Petar, Pavle...) i imena gradova npr. Niš, Beograd...reka, planina i druga osobna imena. Drugo, to su re�i, simboli i pojmovi koji ozna�avaju stalne logi�ke veze (i, ili, ako-onda...). Tre�e, to su predikatske konstante, pojmovi-termini kojima se iskazuju stalna svojstva ili osobine nekih predmeta. Oni se obeležavaju sa f, g, h... U mišljenju i jeziku, posebno u nau�nom, formiraju se kombinacije individualnih varijabli (x, y, z) i predikatskih konstanti i na taj na�in se obrazuju predikatski iskazi ili predikatski stavovi kojima se iskazuje da jedan objekt (individualna varijabla) ima odre�ena svojstva-osobine. Npr. „država je politi�ka tvorevina“ iskazuje se znacima xf (x je oznaka za individualnu varijablu „država“, a f oznaka da je to „politi�ka tvorevina“). Opravdana su povezivanja i individualnih konstanti sa predikatskim, �ime bi se npr. moglo iskazati da je „Niš veliki grad“ (af). Kada logi�kim konstantama povežemo stavne promenljive-propozicionalne, varijable stavova, dobijamo logi�ke (iskazne) funkcije.

42

16. Logi�ke iskazne funkcije Osnovne logi�ke iskazne funkcije bazirane su na logi�kim konstantama i one iskazuju stalne osnovne relacije. Kada se logi�kim konstantama povežu stavne varijable, nastaju osnovne logi�ke funkcije. Logi�ke funkcije su: 1) negacija, koja je jedina jedno�lana. Ova funkcija, koja zna�i ne-pe, non-pe, a obeležava se „p“ ili „~ p“, iskazuje u re�enici objektivne suprotnosti izme�u eksplicitno pomenutog objekta, koji u datoj situaciji ili vezi nije realno dat i impliciranog realno datog objekta koji ostaje manje ili više neodre�en. Negacija se javlja u deskriptivnim re�enicama, a ukoliko je promenljiva u njima se može javljati i u eksplikativnim i instrumentalnim re�enicama. Na primer- ako je istinit iskaz „�ovek je smrtan“, njemu suprotan iskaz „�ovek nije smrtan“ je neistinit. 2) konjunkcija, koja govori o istovremenom postojanju dve razli�ite pojave. Ona nastaje kada se dva prosta iskaza povežu logi�kom konstantom „i“, a obeležava se znakom „^“. Time se dobija složeni iskaz koji �e biti istinit samo ako su oba sastavna iskaza istinita. Na primer- ako je prvi iskaz „u toku su izbori za narodne poslanike“, a drugi „u toku su izbori za narodne poslanike i za predsednika Republike“, konjunkcijom bi dobili složeni iskaz „u toku su izbori za narodne poslanike i za predsednika Republike“, koji je istinit samo ukoliko su oba iskaza ta�na. Može se re�i i da ova logi�ka iskazna funkcija izražava i prožimanje suprotnosti. 3) alternacija, koju ozna�avamo sa „p V q“, zna�i neisklju�uju�e „ili“ po istinitosti. Da bi ona bila istinita bar jedan od dva stava koji se �ine mora da bude istinit, ali je mogu�e da i oba stava budu istinita. Na primer- ako je prvi stav „ove godine �e biti izbori za predsednika Republike“, a drugi „ove godine �e biti izbori za narodne poslanike“, alternacijom bi mogli dobiti složeni iskaz „ove godine �e biti izbori za predsednika Republike ili izbori za narodne poslanike“. Ovaj složeni iskaz je istinit ako je istinit bar jedan od iskaza koji ga �ine, ali i ako su oba istinita. U obi�nom govoru re� „ili“ se upotrebljava u trostrukom zna�enju: ~ alternacija, koja zna�i da je bar jedan od konstituenata složenog stava istinit, ~ komplementarnost, što zna�i da su svi stavovi konstituenata složenog stava istiniti, ~ uzajamno isklju�enje, što zna�i da je samo jedan konstituent istinit, a drugi mora biti lažan. 4) disjunkcija, zna�i isklju�uju�u suprotnost po istinitosti, tako da bar jedan od dva stava mora biti lažan. Disjunkcija se obeležava sa p/q, a odnos se izražava sa p ili sa q. U stvari, zna�enje disjunkcije identi�no je sa tre�om varijantom upotrebe „ili“ u obi�nom govoru. 5) inkompatibilnost- nesnošljivost i po istinitosti i po lažnosti. Stav q je prosto protivure�an sa stavom p i obeležava se sa „p�q“. Na primer „Petar je �lan partije N ili nije �lan partije N“. 6) implikacija je logi�ki spoj stavova kojim se izražava mogu�e uslovljavanje suprotnosti. Nju ozna�avamo sa „J“, a �itamo „ ako p...onda q“. Implikovana veza je potencijalno data forma (struktura) uslovljavanja, koja u nekim slu�ajevima i realno data u strukturi samih �injenica. Na primer- „ako na izbore nije izašao dovoljan broj bira�a propisan zakonom, onda ni jedan kandidat nije izabran“. 7) ekvivalencija izraža istonosnu jednakost tj. da su dva stava identi�na po vrednosti- ako su oba istinita ili su oba lažna. Obeležava se sa „p“=q“, a �ita „p je ekvivalentno sa q“. Logi�ke funkcije su samo osnovi spojevi dva stava, pri �emu njihova istinitost zavisi os istinitosti stavova u datim spojevima. Logi�ke varijable i logi�ke konstante su osnovni elementi logi�kih funkcija i logi�kog ra�una stavova, kao i formula kojima se služi logi�ki ra�un. Logi�ke funkcije mogu imati slede�e istinosne vrednosti: 1) negacija: ~ ako je pozitivan stav istinit njegova negacija je pogrešna ~ ako je negacija jednog stava istinita, onda je negacija pogrešna ~ dvostruka negacija jednaka je afirmaciji. 2) konjunkcija: ~ konjunkcija je istinita jedino ako su oba njena elementarna stava istinita ~ ako je makar jedan �lan pogrešan, cela je konjunkcija pogrešna tj. isklju�eno je da jedan stav bude pogrešan.

43

3) alternacija: ~ alternacija je istinita ako je bar jedan od njenih elementarnih stavova istinit ~ ako su oba osnovna stava pogrešna, alternacija je pogrešna. 4) disjunkcija: ~ bar jedan od elementarnih stavova mora biti pogrešan ~ isklju�eno je da oba elementarna stava budu istinita, a u tom slu�aju disjunkcija je pogrešna. 5) inkompatibilnost: ~ elementarni stavovi moraju da budu suprotni po svojoj vrednosti: jedan istinit, a drugi pogrešan ~ isklju�eno ja oba elementarna stava budu jednaka po vrednosti: inkompatibilnost je tada pogrešna. 6) inplikacija: ~ implikacija je istinita bilo da je implikans (p) pogrešan, bilo da je implikat (q) istinit ~ implikacija je pogrešna jedino ako je implikans (p) istinit, a implikat (q) pogrešan. 7) ekvivalencija: ~ ekvivalencija je istinita ako su oba elementa stava istinita ili lažna ~ ekvivalencija je pogrešna ako je jedan stav istinit, a drugi pogrešan. Logi�ke funkcije imaju veliki zna�aj u mišljenju i formulisanju stavova i sudova i njihovom iskazivanju. Njihova uloga je velika i u politi�kom jeziku- govoru, mada se najviše preferira implikacija.

44

17. Osnovne logi�ke valencije i sistemi logike U nauci postoji više usmerenja i sistema logike. Jedan od bitnih osnova podele su modaliteti istine, (kao oblici postojanja) i valencije istine koje izražavaju suštinu logike time što sadrže izvesne bitne osobine logi�kih aksioma i logi�ke aksiomatike kao suštine logi�kog sistema. Na osnovu logi�ke valencije (koje definišemo kao saznajne vrednosti stavova i sudova saznanja), razlikujemo dvovalentnu, trovalentnu i polivalentne logike. Klasi�na logika, kada je u pitanju istinitost saznanja, razlikuje samo dve saznajne vrednosti stavova- istinu u pogrešku- izme�u kojih i izvan kojih ne postoji nikakva tre�a vrednost saznanja. Ova suštinska osobenost klasi�ne dvovalentne logike proste istine ili proste pogreške (zablude) izražena je i u elementarno logi�kim zakonima mišljenja. Prema njoj, svaki stav je ili samo istinit ili samo lažan, a na svako pitanje mora se odgovoriti ili apsolutno „da“ ili apsolutno „ne“. Me�utim, ve� i najjednostavniji primeri prakti�nog mišljenja pokazuju da saznajna vrednost mnogih stavova o složenoj i promenjivoj predmetnoj odre�enosti ne može da se tretira ni kao nekakva isklju�iva prosta istina, niti kao prosta pogreška, tj. zabluda (npr. �ovek nije prosto „zdrav“ ili prosto „bolestan“, vreme nije prosto samo „lepo“ ili samo „ružno“, a takva situacija je još o�itija kada su u pitanju sudovi o procesima, odnosima, budu�im doga�ajima i pojavama u nastajanju....) Ako se prihvati stanovište da saznajna vrednost stavova ne mora biti �ista istina ili �ista pogreška, ve� da ima stavova �ija je saznajna vrednost neodre�ena ili neizvesna, odnosno �ija saznajna vrednost može biti delimi�na istina ili delimi�na zabluda (u razli�itim stepenima), klasi�na dvovalentna logika, kao jednostrana i ograni�ena, mora biti zamenjena nekom drugom logikom koja dopušta ve�i broj saznajnih vrednosti. Stoga su u logiku uvedeni prvo trovalentni, a potom i polivalentni vrednosno sistemi. Posebno je zna�ajna multivalentna logika verovatno�e, shva�ena kao osnova logika, po kojoj je osnovna logi�ka valencija saznanje upravo verovatno�e (Rajhenbah). Svi stavovi o empirijskoj stvarnosti su, po ovom shvatanju, samo u manjem ili ve�em stepenu verovatni, ali nikada potpuno verovatni, odnosno istiniti. Osnovni razlog za ovakav pristup jeste shvatanje da postoje iskazi za koje se ne može tvrditi ni da su istiniti ni da su lažni (npr. da �e se sutra biti lepo vreme, ili da �e jedna odre�ena partija pobediti na predstoje�im izborima, da �e se neki doga�aj desiti u odre�eno vreme, na odre�enom mestu i na odre�en na�in...). Postavlja se pitanje kakva je njihova saznajna vrednost, koja je njihova valencija? Po probabilisti�kom shvatanju odgovor na to pitanje je u tome što ovakve iskaze ne možemo smatrati sudovima ili tvr�enjima (koji bi morali biti istiniti ili lažni), ve� ih treba tretirati kao verovatne postavke, odnosno kao tzv. „pozite“. Termin pozit ima zna�enje opklade na odre�eni ishod nekakvog dešavanja, koji nikada nije izvestan, ve� samo u odre�enoj meri verovatan. Samim tim ni iskaz o tom ishodu ne može biti ni istinit ni lažan, nego samo verovatan. A sama kategorija verovatno�e ima fiktivno zna�enje, jer ona je relativna u�estalost niza ili serija doga�aja i stavova u ovoj seriji, a ne individualnog doga�anja. Izgradnja ovakve multivalentne logike verovatno�e predstavlja pokušaj konstituisanja kontinuirane vrednosne skale, umesto klasi�nog shvatanja postojanja samo dve valencije (istine i zablude). Vrednost stavova o predmetima saznanja (doga�ajima, pojavama, procesima) koji se odnose na nepoznatu prošlost, na ono što se još nije dogodilo ili na ono što je još nesaznatno, uvek se izražava samo razli�itim stepenima verovatno�e. Prema ovom shvatanju, klasi�na dvovalentna logika je samo poseban, idealizovan slu�aj logike verovatno�e, izvesnost i istina su samo specijalan slu�aj verovatno�e (maksimalna verovatno�a), dok se pogreška i zabluda identifikuju sa minimalnom verovatno�om. Postavlja se pitanje da li je ovakvo shvatanje vrednosti saznanja, koje istinu svodi na idealizovan i nerealni slu�aj verovatno�e, zaista i opravdano? Odgovor na to pitanje je višeslojan i može se formulisati kroz slede�e stavove:

1) nesporno je da ima saznanja za koje ne možemo tvrditi da su potpuno izvesna, odnosno potpuno istinita, nego su samo u odre�enom stepenu verovatna (npr. kakav je slu�aj sa statisti�kim saznanjima). Me�utim, isto tako je �injenica da nisu sva saznanja takva, ve� da postoje i stavovi �ija je ta�nost nesumnjiva ( npr. recimo principi elementarne logike u odnosu na izvesne predmetne odredbe,

45

odre�eni matemati�ki stavovi, odnosno dijalekti�ki principi, neki stavovi u fizici...). Dakle, postoje kako izvesni, tako i verovatni stavovi.

2) iz prethodnog sledi i odgovor na pitanje: da li usvajanje verovatno�e, kao osnovne valencije saznanja negira postojanje izvesnosti i istine? Apsolutizacija logike verovatno�e polazi od jedne u suštini pogrešne pretpostavke da se celokupno dešavanje u stvarnosti odvija po modelu bacanja kocke- to je serija singularnih slu�ajeva, bez ikakve me�usobne povezanosti. Ukoliko bi to zaista bilo ta�no, onda ne bi bili mogu�i ne samo istiniti stavovi o individualnom doga�anju, ve� bi i verovatno�a individualnog slu�aja bila samo fiktivna, bila bi to „�ista“ verovatno�a „lišena objektivnog zna�enja“ (Rajhenbah). O�ito je da se poistove�ivanje celokupnog dešavanja u stvarnosti sa skupom �istih slu�ajnosti, sa tvrdnjom da se �itav svet sastoji od haosa oseta ili skupova �isto singularnih doga�aja bez ikakve me�usobne povezanosti i delovanja nekih opštih pravilnosti i zakonitosti, može smatrati proizvoljnim i neosnovanim, a u suštini i protivre�nim �injenicama prakse ljudskog saznanja (ne može se smatrati da je kretanje planeta u sun�evom sistemu slu�ajnost i skup haoti�nih pojedina�nih doga�anja, ili da su odre�ena biološka stanja, hemijske reakcije, dešavanja u prirodi i društvu samo pojedina�ni, slu�ajni i me�usobno nepovezani slu�ajevi). 3) isto tako, polazna premisa logike verovatno�e, po kojoj se istina tretira apstraktno i elementarno logi�ki kao prosta i �ista izvesnost, kao apsolutna ta�nost saznanja, kao �ista i apsolutna istina i kao jedini kvalitet istinitosti, u suštini je pogrešna. A upravo na takvom shvatanju, uz �injenicu da saznanja o stvarnosti i naro�ito o doga�ajima- pojavama- procesima u nastajanju i o budu�im doga�ajima zaista nisu i ne mogu da budu nikakve apsolutne istine, zastupnici probabilisti�ke logike grade svoj stav kojim se negira istina kao realna gnoseološka valencija i ona se u potpunosti pokušava zameniti kategorijom verovatno�e. 4) ako se prihvati ovakvo stanovište, po kome se istina shvata kao prosta, �ista i aspolutna izvesnost, a verovatno�a kao �ista i prosta verovatno�a, onda nije mogu�e povezati istinu i verovatno�u. Time se sfera istinog saznanja ograni�ava na ono što se ve� dogodilo i što je poznato, a sfera verovatno�e na ono što se još nije desilo i što je nepoznato. (�injenica da postoje potpuno izvesna saznanja govori protiv svo�enja istine na verovatno�u i protiv utapanja logike istine u logiku verovatno�e). Pokušaj rešavanja problema odnosa izme�u istine i verovatno�e u�inio je Rudolf Karnap, kao najistaknutiji predstavnik tzv. logicisti�kog shvatanja problema vrste i broja valencija. On polazi od semanti�kog razlikovanja stava o predmetu (npr. predmet O je tvrd) koji pripada tzv. objekt- jeziku i stava o istinitosti stava o predmetu (npr. zna se da je predmet O tvrd), koji pripada tzv. metajeziku i koji može da se još preciznije izrazi stavom „subjekt X u odre�enom trenutku T zna da je predmet O tvrd“. To zna�i da �e jedan subjekt atribut istinitosti pridati jednom iskazu samo onda ako je u mogu�nosti da tom iskazu, na osnovu izvršene verifikacije pridoda predikate „zna se da je istinito“ ili „utvr�eno je kao istinito“ ili „verifikovano je“. Za navedeni iskaz Karnap je smatrao da je, �ak i onda kada nije verifikovan ni kao istinit ni kao lažan, ipak ili istinit ili lažan, bez obzira da li neko to zna ili ne. Time on usvaja princip tzv. empiristi�kog apsolutizma. Karnap smatra da termin verifikovan u svom strogom zna�enju nije primenjiv na iskaze o stvarnim predmetima, jer iskazi o njima nikada ne mogu biti utvr�eni kao potpuno istiniti jer budu�a iskustva mogu da otkriju nove �injenice koje se ne�e slagati sa njima. Šeši� prvo odre�uje pojmove i termine „valencija“ i „modalitet“, pa pod valencijom podrazumeva osnovne vrednosti saznanja i broj tih vrednosti od �ega zavisi i valentnost date logike (tako logika koja priznaje samo dve valencije- istinu i pogrešku- je dvovalentna, ona koja pored njih uvodi i tre�u vrednost- „mogu�no“, „nezavisno“ ili „verovatno“ je trovalentna, a ona koja usvaja n- valenciju je n- valentna), a pod modalitetom se razume osnovni oblik istinitosti ili lažnosti saznanja (tj. onaj oblik u kome „postoji“ jedan stav ili svi oblici u kojima se javljaju istinitost i pogrešnost saznanja). Osnovni metodski princip kojim se Šeši� rukovodi u traganju za stvarnim odnosom izme�u valentnosti logike i modaliteta saznanja �iju istinitost ta logika pretresa, je polaženje od konkrentnog materijala saznanja (tj. od stavova i sudova) i njihove analize s obzirom na saznajnu vrednost i na modalitet istinitosti i pogrešnosti.

46

Tako on dolazi do slede�ih osnovnih stavova: 1) nesumnjivo je da postoje stavovi koji su po svojoj saznajnoj vrednosti neodre�eni (za koje

nismo u stanju da navedemo odgovaraju�e argumente za ili protiv njih, pa nije mogu�e ni odlu�iti se da li su oni više ili pre istiniti ili lažni). Njihova neodre�enost poti�e otud što oni još uvek nemaju svoje odre�ene predmete, a potom drugi razlog njihove neodre�enosti je subjektivne prirode i krije se u našem nepoznavanju odre�enosti predmeta ili u nepoznavanju razloga izvesne postavke.

2) postoje stavovi za koje se mogu navesti izvesni razlozi, ali koji nisu dovoljni da potvrde, ali ni da negiraju njihovu istinitosti ili pogrešnosti. Saznajna vrednost takvih stavova je mogu�a istinitost ili mogu�a pogrešnost.

3) oni stavovi za koje se može navesti više i „ja�ih“ razloga „za“ nego „protiv“, tj. kod kojih je mogu�nost ve�a od nemogu�nosti su verovatni.

4) još ve�u saznajnu vrednost imaju ona saznanja za koja imamo toliko odgovaraju�ih razloga (argumenata) da ih možemo smatrati izvesnim. Takva su sva �injeni�na saznanja (saznanja zasnovana na �injeni�kim sudovima važe�im u odre�eno vreme i na odre�enom prostoru, kao što su stavovi „Beograd je najve�i grad u Srbiji“, „Kotor je primorski grad“)

5) postoje i saznanja �ija je istinitost neizmenjiva i nužna u smislu da ona neminovno proizilaze iz datih pretpostavki, npr. stavovi kakvi su: „prva je najkra�e rastojanje izme�u dve ta�ke u ravni“.... Šeši� izvodi zaklju�ak da postoji jedna neodre�ena ili neutralna odredba vrednosti saznanja i 4 odre�ene pozitivne valencije saznanja: mogu�no, verovatno, izvesno i nužno saznanje. Ove 4 kategorije pozitivne vrednosti saznanja su 4 osnovna oblika istinitog saznanja. Na taj na�in su rešeni klju�ni problemi, odnosno teško�e u�enja o valenciji logike i modaliteta istine: izbegnuta je greška odvajanja posebnih kategorija valencije saznanja van lategorija istinitosti i lažnosti, odre�en je stvarni odnos izme�u mogu�nosti, verovatno�e, izvesnosti i nužnosti istinitog saznanja, a izbegnuta je greška konstituisanja posebnih logika van logike istine. Po Šeši�u u stvarnom saznanju postoji slede�a skala gnoseoloških vrednosti:

mogu�a istinitost 1) mogu�a pogrešnost verovatna istinitost 2) verovatna pogrešnost izvesna istinitost 3) izvesna pogrešnost nužna istinitost 4) nužna pogrešnost

Ako se njima doda i kategorija neodre�enosti, onda se dobija devetovalentna logika kao logika stvarnog saznanja. Ova logika sve vrednosne kategorije (valencije) shvata kao me�usobno povezane i prelazne jedna u drugu, pri �emu se taj prelaz vrši u dva osnovna pravca:

- od mogu�ih u verovatne, izvesne i nužne istine (što se ostvaruje izgradnjom aksiomatskih deduktivnih sistema)

- od izvesnih i stvarnih zabluda i pogrešaka ka manjim (verovatnim ili samo mogu�im) pogreškama. Sa stanovišta politi�kih pojava i procesa i nau�nog saznanja o njima problem verovatno�e se veoma izraženo javlja i kao problem odnosa verovatno�e prošlog, kao problem verovatno�e ponovljenog prošlog, pa i kao problem verovatno�e nastanka novog. Tu i jeste osnovna dodirna ta�ka problema verovatno�e sa problemom prognostike (predvi�anja) politi�kih pojava i procesa. Najve�e probleme i u verovatno�i i u prognostici stvaraju vrednosti, interpretacije vrednosti, sistemi vrednosti i njiove orijentaciono usmeravaju�e uloge. Naime, same vrednosti i norme, koje su pravi predmet vrednosnih i normativnih stavova i sudova, nisu objektivne �injenice, ve� su izrazi subjektivnih shvatanja, naklonosti, želja i ukusa. Vrednosti postoje samo u relaciji subjekt- objekt, tj. u odnosima ljudskih društvenih bi�a i prirodne i društvene realnosti, a njihovi nosioci nisu ni sami �isti objekti, ni sami �isti subjekti, nego jedinstvo realnih stvari- pojava- procesa i ljudskih subjekata u njihovom doživljavanju i izgradnji ljudske stvarnosti. Sa stanovišta istraživanja politi�kih pojava i procesa možemo konstatovati da postoji jedan standardni i relativno ograni�en broj termina kojima se iskazuju odre�ene vrednosti, ali se njihova stvarna zna�enja menjaju, pa i one menjaju mesta u hijerarhiji vrednosti. Te promene je veoma teško meriti, posebno egzaktnim i konvencionalnim merilima, pa se nužno mora pribegavati tzv. intuitivnom merenju i upravo

47

zato što postoje veoma razu�ene i veoma posredovane forme ovakve korespodencije. Hipoteti�ko- deduktivna metoda u konstituisanju odgovaraju�ih osnova za takva merenja ima posebnu ulogu.

48

18. Definicija pojma U logici i nauci postoji gotovo opšta saglasnost da se logi�ko i nau�no mišljenje nužno odigrava kroz bitne logi�ne forme mišljenja: pojam, stav, sud i zaklju�ak. Nau�na saznanja se konstituišu u nau�ne teorije koje sadrže aksiome, postulate, teoreme, nau�ne zakone i hipoteze, pri �emu je osnovni univerzalni postulat dokazivanje, odnosno opovrgavanje. Sva logi�ka pravila o pojmu i njegovom obrazovanju, o stavu, sudu i zaklju�ku, o nau�nim zakonima i teorijama, kao i o dokazivanju i o opovrgavanju, važe i u politikologiji shodno njenom predmetu. Kako je logi�nost mišljenja bitan �inilac istinitog nau�nog saznanja, poznavanje i sposobnost primene formi logi�kog mišljenja, bitni su uslovi valjanog politikološkog saznanja. Pojam se nalazi u osnovi ljudskog mišljenja. Najopštije re�eno, pojam je zamisao jednog predmeta ili vrste predmeta ili odredbi predmeta. Do pojma se dolazi poimanjem i shvatanjem, njime se ostvaruje prelaz od intuitivnog ka stvarno saznajnom, intelektualnom mišljenju. Formalna logika se iscrpno i sa punom ozbiljnoš�u bavila definisanjem pojma. Branislav Petronijevi� definiše pojam: pojam je zamisao onog što je opšte u množini pojedina�nih predstava odnosno predstavljenih objekata iste vrste. U nastanku pojma bitnu ulogu ima psihi�ki supstrat pojma preko koga se, pomo�u slika imaginacije, psihi�kom aktivnoš�u formira pojam, i o tome postoje 4 teorije: 1) teorija reprezentacije 2) teorija asocijacije 3) teorija apercepcije 4) teorija negacije, koja se me�u formalnim logi�arima smatra vrlo produktivnom. Glavni problemi u vezi sa pojmom su: 1) Prvi problem je odnos povezanosti re�i, pojma i predmeta. Deo problema razrešava se tako što se shvata da se re� i pojam razlikuju time što je re� govorna predstava ili opažaj, a pojam je misao. To otvara problem jezika (govora) i mišljenja koji se na sadašnjem nivou razvoja, rešava na dva na�ina: a) stavom da su mišljenje i govor razli�iti, b) stavom da mišljenje i govor nisu razli�iti. 2) Drugi problem je odnos izme�u pojma i predstave. U vezi sa njim postoje tri stanovišta. Prvo, pojam jeste predstava; drugo, pojam nije predstava; tre�e, pojam nije predstava, ali nastaje iz predstave. 3) Tre�i problem je odnos pojma prema subjektu i prema objektu. To su suprotstavljeni stavovi: a) pojmovi su identi�ni predmetu objektivne stvarnosti, b) pojmovi su adekvatne zamisli subjekta o objektivnim predmetima društvene stvarnosti. 4) �etvrti problem je odnos konkretnosti i apstraktnosti u pojmu, o �emu postoje razli�ita stanovišta, ali ni jedno ne može da porekne specifi�nost opštosti pojma. Logi�ka apstraktnost pojma može se rešavati shvatanjem: a) o udaljenosti pojma od njegovog predmeta; b) o izdvojenosti pojma od predmeta; c) o nepotpunoj i nedovoljnoj sadržajnosti pojma; d) o nepotpunosti odraza pojma kao misli u odnosu na onaj predmet koji se odražava. 5) Peti problem je odnos pojedina�nog i opšteg kod pojma. Ovaj problem je više filozogski i ideološki nego metodološki, jer se on u nau�no-istraživa�koj praksi rešava apstrahovanjem i konkretizacijom. I logi�ka konkretnost pojma može se rešavati shvatanjem: a) bliskosti pojma i predmeta koji se zamišlja; b) povezanosti koja je u pojmu izražena; c) sadržajnosti pojma kojom se shvata sadržaj predmeta; d) adekvatnosti i potpunosti logi�kog sadržaja pojma, strukturi i sadržaju predmeta. 6) Šesti problem je odnos svojstava nepromenljivosti i razvojnosti pojma koji je rešavan u okviru zakona istinitog zamišljanja predmeta. Ovi i drugi problemi u vezi sa pojmom doveli su Dž. St. Mila i Erdmana do toga da negiraju postojanje pojma kao posebnog osnovnog oblika mišljenja. Poreklo i nastanak pojam treba tražiti u ljudskoj �ulnoj praksi i mišljenju kojim je �ovek vršio analizu i sintezu, apstrakciju i generalizaciju. Obrazovati pojam o jednom predmetu zna�i shvatiti suštinske odredbe tog predmeta, jer pojam i jeste celovita zamisao odre�enog predmeta pomo�u zamišljanja njegovih bitnih odlika. Šeši� smatra da taj „bitan kvalitativan skok u genezi pojma predstavlja upravo (1) ovo misaono izdvajanje, apstrahovanje odredbe razlike od bezbroj drugih odredaba predmeta i (2) misaono

49

uopštavanje iz mase pojedina�nih datih razlika....skok u genezi pojma sastoji se (1) u skoku od �ulnog ka misaonom tj. u misaonom shvatanju �ulnog, (2) u skoku od pojedina�nog ka opštem tj. u pojmovnom shvatanju pojedina�nog i (3) u skoku od psihi�kih slika ka funkcijama mišljenja tj. prelasku od proste �ulne svesti ka logi�koj svesti mišljenja. Naravno, jednom obrazovani pojam ne ostaje uvek isti. Naše saznanje se razvija i sve dublje prodire u suštinu stvari, a uporedo se menjaju i razvijaju naši pojmovi. Na taj na�in usavršavanje jednog pojma pove�ava i naše mogu�nosti prakti�nog delovanja. Zna�ajno je shvatiti da pojam nije nekakav psivan odraz suštine predmeta u �ovekovom mozgu i mišljenju, ve� je do njega mogu�e do�i aktivnim mišljenjem, namernom pažnjom, voljnim naporom, apercepcijom, shvatanjem odnosa celine i dela, opšteg i posebnog i naro�ito razlikovanjem pojavnih od suštinskih strana i odredaba predmeta saznanja. Svaki pojam ima sadržaj i obim. Sadržaj pojma, kao subjektivne zamisli objektivne stvari, mogu biti samo misli o bitnim �iniocima, svojstvima i odredbama predmeta pojma. Dakle, sadržaj pojma �ine misaone odredbe, zamisli koje odre�uju dati pojam razlikuju�i ga od svih drugih pojmova. Pošto postoje pojmovi jednostavnijih i složenih predmeta, sadržaj pojma složenog predmeta �ini sistem misaonih predmetnih odredaba. Stoga, po sadržaju ne mogu postojati dva potpuno ista pojma. Obim pojma �ine svi pojmovi predmeta na koji se dati pojam odnosi, ili druga�ije, re�eno, obim pojma je skup pojedina�nih slu�ajeva na koje se jedan pojam odnosi. Dok se u odre�ivanju pojma sadržaja pojma i pojma obima pojma ne javljaju zna�ajnije razlike, u shvatanju odnosa izme�u sadržaja i obima pojma evidentan je sukob izme�u zastupnika formalne logike i dijalekti�ara-materijalista. Dijalekti�ari-materijalisti prioritet daju sadržaju pojma i smatraju da ukoliko je obim pojma ve�i, utoliko je i sadržaj pojma bogatiji. Argumenti su im jednostavni: što je obim jednog pojma ve�i, to on obuhvata više nižih pojmova sa njihovim sadržajima, pa je i njegov sadržaj bogatiji. Zastupnici formalne logike isti�u da rast obima pojma vodi siromašenju njegovog sadržaja, jer što obim pojma obuhvata više jednostavnijih, konkretnijih pojmova to je apstraktniji i opštiji pa obuhvata samo zajedni�ka, opšta svojstva, a izostavlja posebna i pojedina�na. Time se sadržaj pojma osiromašuje. Pojmovi se odnose na predmete razne složenosti. S toga je i njihov jezi�ki izraz (re�, simbol) razli�ite složenosti. On može biti samo jedna re�, ali može biti i sistem re�i. Re�, simbol ili sistem re�i-simbola, kada mu je pojmovno zna�enje odre�eno u nauci naziva se termin. U osnovi, pojmovi su sistemi sudova. Istovremeno, oni su i sastavni delovi sudova. U svakom sudu u�estvuju bar dva pojma. Po svojim bitnim svojstvima, pojam je subjektivno-objektivan. Njegova subjektivnost izvire iz �injenice da je pojam tvorevina ljudskog mišljenja, dakle subjektivne aktivnosti. Njegov subjektivizam nalazi se u njegovom misaonom obliku (formi), u tome što se zamišlja samo kao misaono jedinstvo odredaba, što samo delimi�no odražava predmete (stvar, pojavu, proces, odnos, svojstvo) i što se pojmom predmeta zamišljaju kao nepromenljivi. Objektivnost pojma je u objektivno istinitom sadržaju kojim se izražava adekvatan sadržaj predmeta objektivne stvarnosti. Pojam je stati�an i dinami�an. Stati�nost pojma proizilazi iz toga što je on izvesno relativno stalno jedinstvo svojih odredaba. Dinami�nost pojma ima osnovu u procesu mišljenja i shvatanja predmeta, u novom saznanju u sadržaju starog pojma koje vodi njegovom pretvaranju u novi. Svaki pojam je povezan sa drugim pojmovima i s toga je veza, odnos i prelaz u druge pojmove.

50

19. Vrste pojmova Ne postoji jedna opšte prihva�ena klasifikacija pojmona zasnovana na opšte usvojenim kriterijumima. U formalnoj logici B. Petronijevi�a navode se 4 para- 8 vrsta pojmova: apstraktni-konkretni kolektivni-nekolektivni korelativni-nekorelativni relativni-apsolutni. Kao bitne kriterijume klasifikacije Šeši� u sistemu utvr�uje: - predmet pojma - logi�ki sadržaj pojma - ulogu u procesu saznanja. Kao što se vidi obim pojma ne prihvata kao kriterijum klasifikacije. Po kriterijumu predmeta pojma razlikujemo: 1) Pojmove stvari-procesa kojima se stvari-procesi zamišljaju kao relativno konstantni, možemo razvrstati na: a) individualne- odnose se na pojedina�ne stvari-procese, b) kolektivne-odnose se na izvesne srodne skupove, c) klasne- to su opšti pojmovi kojima se zamišlja skup �lanova ili ma koji �lan istovrsnih stvari (�ovek, ku�e, partija...), d) kompleksne- zamisli kompleksnih stvari složenih od više elemenata, stvari i procesa (organizam, društvo..). 2) Kvalitativni pojmovi- zamisli kvaliteta, svojstva predmeta- beo, dobar...To su osnovni pojmovi saznanja stvari, a re�i kojima se iskazuju pripadaju pridevima. 3) Kvantitativni pojmovi- zamisli kvantitativnih odredaba predmeta- mnogo, malo, ništa, jedno...., i pojmovi numeri�kog kvantiteta. 4) Relacioni pojmovi- zamisli odnosa predmeta i ma kojih predmetnih odredaba (sli�an, isti, uzrok) i zamisli veza (i, ili, ne, ako-onda) i funkcionalni pojmovi (geneti�ki pojmovi kretanja, promene...). 5) Pojmovi dispozicije- zamisli odre�enih sklonosti ili podobnosti bi�a ili stvari da ispolje odre�ena svojstva u odre�enim uslovima (snalažljiv, pažljiv, rastvorljiv, zapaljiv..). Po logi�kom sadržaju razlikuju se: 1) Opšti, posebni i pojedina�ni pojmovi, kojima se izražava obim �ini neodre�eno veliki broj predmeta jedne vrste, npr. �ovek, drvo, knjiga...Pojedina�ni pojam je onaj koji se odnosi na jedan pojedina�ni predmet, npr. Sunce, Zemlja, Italija, Beograd... 2) Kolektivni i individualni pojmovi, koji se ti�u obima pojma. Razlika izme�u obi�nog opšteg pojma i kolektivnog pojma je u tome što je kolektivni pojam zamisao kolektivnog predmeta tj. skupa kod koga su svi individualni predmeti koji ga �ine bliže povezani u celinu odre�ene vrste. Zamisao te celokupnosti predmeta je kolektivni pojam, npr. �opor, šljivak, �eta... 3) Intuicioni i postulacioni pojmovi, koji se razlikuju s obzirom na odnos prema opažanju i mišljenju. Intuicioni pojmovi su oni �ije je potpuno zna�enje dato nekim observabilnim predmetom, npr. empirijski pojam crveno. Postulacioni pojmovi su oni �ije zna�enje je odre�eno osnovnim postulatima neke nau�ne teorije, npr. elektron, atom...

51

4) Korelativni i posebni pojmovi. Korelativni pojmovi su zamisli me�usobno logi�ki uslovljenih relacija, tj. dva me�usobno povezana pojma tako da logi�ki jedan pojam uslovljava drugi pojam, npr. levo-desno, gore-dole, pre-posle, pristalice-protivnici...Posebni pojmovi su zamisli relativno izdvojenih pojmova, npr. grad, selo, jabuka... 5) Dijalekti�ki polarizovani pojmovi su oni koji �ine jednu dijalekti�ku kategoriju, koja sadrži te pojmove kao svoje suštinske odredbe, npr. identitet-razlika, nužnost-slu�ajnost, uzrok-posledica, jedno-mnogo... Nepolarizovani su oni koji ne �ine jednu kategoriju ili, ako je �ine, u njoj nisu dijalekti�ki povezani, npr. slu�ajnost i sloboda, uzrok i mnogo... 6) Kategorijalni i izvedeni pojmovi. Kategorijalni pojmovi su zamisli osnovnih vrsta predmeta iz kojih se izvode ostale vrste pojmova. U nauci o politici takvi bi pojmovi, osim pojma politike, bili i politi�ka mo�, politi�ka vlast, politi�ki subjekt, politi�ki proces, politi�ki odnos.... Me�utim, u odnosu na neke kategorijalne pojmove društvenih nauka, npr. društvo, društveni proces, društveni odnos...oni su izvedeni. Kategorije se smatraju osnovnim i najopštijim pojmovima, a njihova definicija može da glasi: kategorije su misaoni izrazi osnovnih i bitnih strana subjektivne stvarnosti. Po gnoseološkoj funkciji razlikuju se: 1) Klasifikatorski pojmovi, kojima se predmet i njegove odredbe klasifikuju u rodove, vrste i podvrste, npr. bi�e-životinja-�ovek-belac, ili boja-crveno-žuto-plavo... 2) Komparativni pojmovi, kojima se shvataju odnosi sli�nosti, razli�itosti i suprotnosti, kao i reda i stepena predmeta ili njihovih odredbi, npr. isti-sli�an-razli�it-suprotan, jednako-manje-više, dobar-bolji-najbolji... 3) Tipološki pojmovi su zamisli tipi�nih osobina nekog skupa predmeta ili klase predmeta (stvari, bi�a, pojava, procesa...). Tako se govori o tipi�nom ponašanju, tipi�nim pojavama, tipovima naselja, tipovima vladavina, tipovima izbornog sistema.....Tipi�no ne treba shvatiti kao nešto �isto opšte, idealno, bez ikakve veze sa posebnim, niti kao nešto �isto posebno, lišeno svake veze sa opštim. Realno tipi�no je posebno svojstvo kojim se odlikuje nešto opšte (niz, skup, klasa). Tipi�no je zajedni�ko svojstvo niza predmeta, ali takvo svojstvo koje se u posebnim i individualnim predmetima ispoljava na poseban i individualan na�in. 4) Funkcijsko-zakonski pojmovi su zamisli o suštinskim vezama i odnosima predmeta, odnosno predmetnih odredaba. Najvažniji od ovih pojmova su funkcionalno-kauzalni i funkcionalno geneti�ki pojmovi, npr. nastajanje, nestajanje, kretanje, razvoj, uzrok, razlog, posledica, akcija, reakcija....

52

20. Me�usobni odnosi pojmova Pojmovi se nalaze u raznovrsnim me�usobnim vezama i odnosima. Mogu�i su odnosi pojmova istih i pojmova raznih kategorija. A) Odnosi pojmova iste kategorije mogu biti odnosi jednakosti, odnosi nadre�enosti i podre�enosti i odnosi prire�enosti ili koordinacije.

1) Odnosi jednakosti pojmova podrazumevaju da dva pojma imaju isti sadržaj i isti obim. Mogu�a su dva slu�aja. Prvi, pojmovi su ekvivalentni ako im je sadržaj relativno isti, ali svaki od njih više naglašava druge odredbe. Drugi, pojmovi su identi�ni, a razlikuju se samo po imenu.

2) Odnosi nadre�enosti i podre�enosti postoje izme�u opštijeg pojma i posebnijeg pojma kad opštiji, viši pojam obuhvata niži, posebniji. Prirodno odnos nadre�enosti-podre�enosti postoje kad oni �ine jednu kategoriju, a izražava se postoje�i odnos opšteg, posebnog. Vešta�ki se javlja u vešta�kim klasifikacijama.

3) Odnosi prire�enosti ili koordinacije mogu se shvatiti kao odnosi koji se ti�u isklju�ivo obima pojma, ali je ta�nije shvatiti ih kao odnose obima i sadržaja. Naime, ako su dva pojma razli�ita po sadržaju, a ista po obimu, koordinirani svom višem-rodovskom pojmu, ne radi se samo o obimu ve� i o sadržaju. Postoji 5 posebnih vrsta koordinacije pojmova: a) odnos disjunktivne koordinacije- dva pojma istog roda, ali razli�itih vrsta, b) odnos korelativne koordinacije- uzajamne uslovljenosti, vladalac-podanik, c) odnod kontigentne koordinacije- pojmovi istog roda se me�usobno dodiruju, d) odnos kontrarne koordinacije- odnos krajnje razlike pojmova istog roda, e) odnos interferentne koordinacije- dva pojma se me�usobno delimi�no poklapaju, predsednik patije-�lan partije u odnosu na „politi�ki aktivan“. Odnosi suprotnosti kod pojmova javljaju se, prema formalno logi�kom u�enju u oblicima: 1) kontrarna opozicija kao suprotnost dve krajnje vrste istog roda, pa su to koordinirani pojmovi 2) kontradiktorna opozicija- uzajamno uklju�uju�a suprotnost pozitivnog i negativnog pojma istog rodovskog pojma (pravi�an-nepravi�an). Materijalisti dijalekti�ari u kritici izloženih shvatanja tvrde da nema apsolutne razlike, suprotnosti i protivure�nosti i predlažu dinami�nu gradaciju. B) Odnosi pojmova raznih kategorija javljaju se u dva osnovna oblika odnosa:

1) Odnos uzajamne zavisnosti nekoordiniranih pojmova u kome se dva nesrodna pojma uzajamno odre�uju (vreme-kretanje, prostor-položaj, opozicija-vlada)

2) Odnos disparatnosti- odnos dva neuporediva pojma.

53

21. Definicija i definisanje U nauci, a i u svakodnevnom saobra�aju nužno se, na razne na�ine, utvr�uju zna�enja termina i pojmova. Potrebe i težnje nau�nog jezika i nau�nog mišljenja za preciznoš�u i jednozna�noš�u, rešavaju se definisanjem i redefinisanjem pojmova i termina. Pod definicijom razume se ta�no misaono odre�ivanje sadržaja jednog pojma, nasuprot klasifikaciji, kao odredbi obima pojma. Ovakvom shvatanju definicije, Šeši�, prigovara da je formalisti�ko, nepotpuno i jednostrano, jer se ograni�ava samo na pojmove, ne uzima u obzir predmetnu osnovu pojma i definiciju vezuje samo za sadržaj, a ne i za obim. Zbog toga, smatra Šeši�, dijalekti�ka odredba definicije mora po�i (1) od shvatanja jedinstva predmeta kao objektivne osnove i pojma kao subjektivne zamisli predmeta i (2) od shvatanja jedinstva sadržaja i obima pojma i od shvatanja jedinstva re�i (termina, simbola) kao oznake pojma, odnosno predmet i samog pojma i predmeta. Imaju�i sve ovo u vidu najprihvatljivije izgleda Šeši�evo odre�enje, po kome: stvarna DEFINICIJA je odredba zna�enja re�i na osnovu odredbe pojma kojim se zamišlja odre�eni predmet. Shodno tome, DEFINISNJE je ta�no misaono shvatanje predmeta pomo�u pojmova-sudova kojima se shvata odre�eni predmet, njegov pojam i termin kojima se taj predmet i taj pojam ozna�avaju. Možemo da zaklju�imo: 1) definicija sadrži zna�enje pojma i termina 2) ona je predmetna u dvostrukom smislu: ona govori o terminu i pojmu i o predmetu koji se terminom ozna�ava 3) po svojoj formi ona je iskaz i nominalna je 4) po misaonom sadržaju ona je stav ili sud 5) po strukturi sa�injena je od definiensa i definienduma tj. od onoga �ime se definiše i od onoga šta se definiše. 6) svaka definicija ima odre�enu saznajnu vrednost. Da bi jedna definicija bila valjana, ona treba da ispunjava slede�e: 1) treba da bude pozitivna i iskazana u obliku tvrdnje. Negativna definicija nije mogu�a. Negacijom se samo ostvaruje diferenciranje od drugih predmeta i pojmova, ali se ne utvr�uju bitna svojstva predmeta definicije. 2) treba da bude predmetna i sadržajna. Bez predmeta definisanje nije mogu�e, a bez sadržaaj nije mogu�e odrediti i iskazati bitne odredbe i odlike predmeta. 3) svestrana, što zahteva obuhvatanje celine predmeta u njihovim raznim aspektima i nepristrasnost u pristupu. 4) suštinska, što zna�i da sadrži bitne odredbe i svojstva na osnovu kojih se predmet definisanja može identifikovati. 5) složena i razvojna, jer su predmeti definisanja složeni i razvojni, te tu složenost i razvojnost treba izraziti. 6) ekvivalentna-srazmerna, što zna�i da ne sme da bude preširoka (da ne obuhvata materiju izvan svog predmeta) i da ne bude preuska (da izvesni bitni �inioci predmeta ne ostanu neobuhva�eni). 7) akuratna, dakle da sadrži samo bitne i nužne �inioce, odredbe koje su i osnovne, a ne izvedene. 8) materijalisti dijalekti�ari postavljaju i poseban zahtev da definicija bude dijalekti�ka. Me�utim, ako definicija ispuni prethodnih 7 zahteva, ona je valjana. Tokom definisanja mogu se potkrasti, a ne retko se i dešavaju, razne greške. Te greške su odstupanja od napred navedenih pravila što daje neodgovaraju�e definicije. Takve su: negativne; formalisti�ke, nesadržajne i bespredmetne; jednostrane, nesvestrane; nesuštinske, zasnovane na nebitnim razlozima; preterano uopštene i stati�ke definicije procesa; nesrazmerne i neekvivalentne, što je relativno �est slu�aj; neakuratne, što je ponekad neizbežno; cirkularne, �iji su oblici tautologija i dialela.

54

Naj�eš�e su u upotrebi i naj�eš�e su predmeti razmatranja slede�e definicije: 1) nominalne, koje se bave odredbama re�i. U takve definicije svakako spadaju etimološke i definicije simbola nau�nih jezika. 2) realne, koje se ti�u odredbi stvari i njihovih svojstava. 3) deskriptivne, kojima se opisuju pojavni momenti predmeta. 4) eksplikativne, suštinske kojima se odre�uju bitne odredbe predmeta. U okviru eksplikativnih definicija dve su podvrste posebno važne: 1) Karakteristi�na definicija koja se formira odredbom najbližeg roda i specifi�nom razlikom, npr. demokratija je oblik vladavine naroda. 2) Geneti�ke definicije kojima se izražavaju geneza i razvoj, npr. feudalizam je društveni sistem koji je nastao iz robovlasni�kog društvenog sistema. Osim pomenutih, postoje i druge vrste definicija. Možemo razlikovati eksplicitne definicije koje su formulisanim iskazom neposredno saopštene od implicitnih koje se mogu podrazumevati ili naslu�ivati iiz postoje�ih iskaza. �este su i semanti�ke definicije u kojima se javljaju definiens i definiendum, kao i ostenzivne- pokazne definicije („to je X“), ali ne u nauci. U nauci se javljaju i operacionalne definicije. Naziv operacionalnih definicija poti�e od postupka definisanja pomo�u odre�enih operacija, naro�ito merenja. U savremenoj istraživa�koj praksi pod operacionalnim definicijama podrazumevaju se posebno precizna odre�enja zna�enja koja �e se u datom projektu istraživanja koristiti samo u preciziranom zna�enju i samo u odnosu na odre�en predmet. I stvarala�ke-sinteti�ke definicije, zasnovane na drugim definicijama �este su u nauci. Sli�no je i sa postulativnim definicijama kojima se definišu postulati odnosno polazišta odre�ene teorije ili paradigme. Postoje i druge vrste definicija kao što su provizorne, radne, dopunske, pomo�ne...�ija je funkcija da pomognu u nau�nom saznanju i formiranju definicija višeg nivoa. U definisanju se nailazi na mnoge teško�e. Tri su grupe najvažnijih teško�a. Prvu grupu �ine semanti�ke teško�e. One se javljaju zbog toga što u raznim jezicima, uklju�uju�i i jezike nauka, susre�emo iste termine, ali ne i sa potpuno istim, pa �ak i razli�itim zna�enjima. U politikologiji ovim teško�ama doprinosi i ideologija, a tu spada i relativna neodre�enost vrste predmeta. Drugu grupu �ine logi�ko-sintakti�ke teško�e, a tre�u saznajno-operacionalne. Tako se najopštiji i najindividualniji pojmovi ne mogu definisati karakteristi�nom definicijom.

55

22. Iskaz, stav, sud Iskaz je nezaobilazan oblik jezi�kog i simboli�kog izražavanja misli- stavova, sudova i zaklju�aka. U tom smislu iskaz je univerzalni oblik i sredstvo ljudskog obaveštavanja i saobra�anja u okvirima postoje�ih jezi�kih sistema. Bitne odredbe iskaza su: 1) iskaz je smisleni skup re�i i simbola 2) on može biti istinit ili lažan 3) po saznajnoj vrednosti može imati svojstva stava, suda ili zaklju�ka 4) naj�eš�a forma iskaza je re�enica. Da bi se jedna kombinacija re�i, simbola ili re�i i simbola mogla smatrati iskazom, ona mora da bude predmetna, da se odnosi na bilo koji stvarni ili idealni predmet. Bitno svojstvo iskaza je odre�en stepen njegove komunikabilnosti. Strukturu iskaza �ine termini i pojmovi i veza izme�u njih, zna�enje iskaza, oblik iskaza, istinitost iskaza i njen smisao. Besmislena kombinacija re�i i simbola, lišena predmetnosti i zna�enja, ne može se smatrati iskazom. Iskaze možemo razlikovati po više kriterijuma. Tako razlikujemo iskaze po stepenu istinitosti u rasponu od istinitih do pogrešnih, po smislenosti- sasvim odre�enog smisla do neodre�enog smisla. Iskazi neodre�enog smisla su oni �ije predmetno zna�enje se u aktuelnom vremenu ne može ni potvrditi ni negirati. Raznovrsnost predmeta i sadržaja iskaza podrazumevaju i razne na�ine utvr�ivanja smislenosti iskaza, ali su dva na�ina dominantna: - prvi je utvr�ivanje smislenosti, istinitosti i zna�enja iskaza o odre�enim predmetnim oblastima nauka, metoda tih nauka - drugi je postupak utvr�ivanja logi�nosti iskaza. Oblici u kojima se iskazi javljaju su tako�e raznovrsni. Po formi, iskaz može biti tvrdnja, odricanje, pitanje i naredba. Iskazi se razlikuju i po složenosti. Tako se iskaz može sastojati samo iz jedne re�i, npr. piši, uzmi, dodaj, glasaj..., više re�i, npr. pristupi stranci, prihvati kandidaturu...., ili iz više re�enica, npr. pobedi�emo na izborima i obezbediti demokratiju... Iskazi tako�e mogu biti samo kombinacija re�i, kombinacija samo simbola (2+2) ili kombinacija re�i i simbola (jasno je da su 2+2=4) Jasno je da se iskazi javljaju u usmenom obliku (govoru) i u pisanom tekstu. Ostaje pitanje u kojim slu�ajevima se druge prvenstveno umetni�ke tvorevine mogu smatrati iskazom. U politi�koj praksi i umetni�ka dela muzike (npr. himne), likovne umetnosti (kipovi, slike)...sadrže odre�ene poruke. Naime, odre�ene likovne tvorevine kao što su saobra�ajni znaci..mogu se podvesti pod standardizovane iskaze. To naravno, nisu umetni�ka dela, ali odre�eni amblemi to mogu biti. Da li amblem- umetni�ko delo, tj. kopija umetni�kog dela, kao znak politi�ke stranke na reveru kaputa može da bude standardizovani iskaz: ja sam �lan stranke X. Iskaze možemo razlikovati i po pripadnosti jezi�kim sistemima. Najvažnija su razlikovanja: 1) iskazi nau�nih 2) iskazi obi�nih govornih, razgovornih jezika Razlikovanje iskaza: 1) predmet-jezika 2) formalizovanih jezika.

56

Stav U postoje�im logikama (logi�kim sistemima) preovla�uje gledište po kome se u strukturi mišljenja stav mora razlikovati od iskaza, suda i propozicionalne ili stavne funkcije. Osnovne teško�e u definisanju stava i njegovom razumevanju proisti�u iz najmanje tri osnova: 1) stav je, po jezi�koj formi, iskaz odre�enog sadržaja i oblika 2) stav je po formi, strukturi i predmetnosti veoma sli�an sudu, šta više u definicijama se susre�u odredbe koje tvrde da je sud svojevrstan stav 3) termin stav se u obi�nom, politi�kom, pa i nau�nom jeziku koristi u užem smislu i širem zna�enju. U užem zna�enju terminom stav ozna�ava se stav u skladu sa važe�om definicijom, a u širem terminom stav ozna�avaju se sudovi, zaklju�ci, postavke teorije, premise... Šeši� definiše stav kao smisaoni iskaz postulirane odre�ene saznajne vrednosti. Ako je stav iskaz koji pretpostavlja istinitost ili lažnost i sadrži odre�enu logi�ku valenciju opravdano je upitati se da li je to zaista neodre�ena saznajna vrednost. Kod Šeši�a se pominju nau�ni stavovi- osnovni- bazni, opšti, univerzalni, egzistencijalni... Markovi� pominje stavove: egzistencijalne, molekularne, protokolne, empirijske, elementarne...On stav definiše odredbom: stav je komunikabilna veza pojmova pri �emu misli na raznovrsne veze karakteristi�ne za relacione stavove. Za nas su bitna shvatanja nau�nih stavova ili ta�nije, stavova nauke, posebno stavova nau�nih zakona. Za njih se, �ak i kada su hipoteti�ki, ne može tvrditi da oni nemaju odre�enu, ve� samo pretpostavljenu vrednost. To ukazuje na �injenicu da granice izme�u stava i suda nisu tvrde i da je pojam saznajne vrednosti elasti�an, tj. da osim u ekstremnim ta�kama (istinito-lažno) nije potpuno ograni�en skalom valencije. Sud Ima stanovišta da je sud osnovni oblik logi�kog i nau�nog mišljenja, a da pojam i stav ne postoje samostalno. Markovi� definiše sud u okviru izlaganja o stavu: nešto se može tvrditi kao mogu�e, manje ili više verovatno, nužno nemogu�e, me�utim, u svakom slu�aju tvrdnjom se pojmovi povezuju na takav na�in da ta veza može biti istinita ili lažna. Ovakva posebna vrsta stavova je sud. Sud je prema tome komunikabilna veza pojmova kojom se nešto tvrdi i koja može biti istinita ili lažna. Definicijom suda bavila se i formalna logika. Tako Petronijevi� kaže: definicija suda glasi- sud je spoj pojmova u kome se pojam koji sa�injava predmet pridaje ili odri�e pojmu ili pojmovima koji sa�injavaju subjekt. Logi�ki sud je stav odre�enog predmetnog smisla i odre�ene saznajne vrednosti...Logi�ki sud je jezi�ki iskaz zamisli odre�enih predmetnih relacija koji ima odre�enu saznajnu vrednost, tj. koji je istinit ili pogrešan ili verovatan. Možemo konstatovati: 1) sud je iskaz 2) sud je specijalan stav 3) sud je predmetan i smislen 4) sud je spoj pojmova, predikata i subjekta 5) sud je kategori�no afirmativan ili kategori�ki negativan 6) sud jasno izražava valenciju tj. stepen odre�ene saznajne vrednosti. Upravo stepen odre�enosti i stepen saznajne vrednosti je kriterijum za razlikovanje suda od stava uopšte- koji je neodre�ene saznajne vrednosti. Sud ne može biti proizvoljan i neosnovan, mora biti potkrepljen argumentima i može biti izložen verifikaciji. Sud ima svoju odre�enu strukturu. U logici su se dugo prou�avali samo tzv. predikativni sudovi u kojima se trvdi da neki pojedini predmet poseduje odre�eno svojstvo, npr. �ovek je smrtan, izbori su demokratski, mesec nije planeta...

57

Struktura ovakvih sudova može se izraziti formilom S je P, a �ine je tri sastavna �inioca: 1) predmet o kome se govori (omoma ili subkjekt suda) 2) ono što se o tom predmetu govori (iskazuje, tvrdi, odri�e, svojstvo koje mu se pridaje) u sudu (rema ili predikt suda) 3) veza izme�u subjekta i predikata u sudu (kopula). Druga struktura suda izostavlja kopulu kao suvišnu, pa sud glasi: kiša pada, nn agituje, xy glasa... Tre�a struktura suda izostavlja i subjekt i kopulu, a zadržava samo predikat, ili, što je re�e, izostavlja predikat i kopulu, a zadržava samo subjekat. Tako se dobijaju tzv. bezli�ni sudovi (impersonalije, impersonomije), kao što su npr. grmi, seva, duva, veje, vatra, otrov... Pored predikativnih sudova, postoje i oni koji se ne mogu izraziti odnosom pojedina�nog i opšteg (subjekta i predikata), ve� se njima iskazuju razli�ite vremenske relacije (ranije, kasnije, pre, posle, istovremeno), prostorne relacije (levo, desno, iznad, ispod, južno, severno), odnosi uslovljenosti i uzro�nosti i druge relacije izme�u pojmova. Formula kojom se izražava struktura ovih sudova je „pojmovi A, B nalaze se u odnosu P“. Sudova ima više vrsta. Odmah se zapaža da sudovi mogu biti psihološki i logi�ki, istiniti i neistiniti, prosti, složeni...Me�utim, oni se mogu sistematski klasifikovati po predmetu, po logi�kom sadržaju i po složenosti.

58

23. Osnovne vrste sudova (po predmetu, po logi�kom sadržaju, po modalitetu) SUDOVI PO PREDMETU Predmet suda mogu biti stvarni predmeti �ija je egzistencija objektivna, mogu�i predmeti �ija je egzistencija mogu�a i društvene materijalne, ekonosmke, moralne, idejne, politi�ke i druge vrednosti. Po kriterijumu predmeta suda razlikuju se: (1) atributivni sudovi, koji za predmet imaju postojanje samih stvari i njihovih osobina i kod kojih, predikat iskazuje svojstvo subjekta. Ovi sudovi mogu biti:

a) atributivni kvalitativni, koji se bave kvalitetima, npr. �ovek je smrtan, ovaj izborni sistem je demokratski.

b) atributivni kvantitativni, koji se bave koli�inama, veli�inama, npr. glasala je ve�ina bira�a, broj bira�kih mesta je dovoljan.

c) atributivni merni sudovi, koji se tako�e bave kvantitetima izraženim o nekim mernim jedinicama, npr. Petar je visok 180 cm, Kandidat NN dobio je 2000 glasova.

d) atributivni sud o stanju, npr. cena nafte je u porastu, raspoloženje bira�kog tela je stabilno. (2) relacioni sudovi, �iji su predmet osnovne vrste odnosa (relacija). U ove sudove spadaju:

a) sud o kvalitativnim odnosima, kao što su: bolje-lošije, prihvatljivije-neprihvatljivije, jasnije-nejasnije..., npr. ve�inski izborni sistem je pravedniji od proporcionalnog, izborni program kandidata X je bolji od izbornog programa kandidata Y.

b) sud o kvantitativnim odnosima, npr. 5 je ve�e od 3, za kandidata X je glasalo više bira�a nego za kandidata Y.

c) vremenski relacioni sudovi koji se ti�u vremenskih redosleda, npr. Nacisti su najpre napali Jugoslaviju, a potom SSSR, glasa�ki listi�i se prebrojavaju posle zatvaranja bira�kih mesta.

d) prostorni relacioni sudovi, npr. lampa je ma stolu, koncentracija simpatizera stranke X je ve�a na jugu nego na severu zemlje.

e) sud o uzro�nim odnosima, npr. pojava A je uzrok pojave B, neispunjenje izbornih obe�anja uzrok je nepoverenja bira�a u stranku X.

f) sud o funkcionalnoj zavisnosti, npr. cena robe je funkcija ponude i potražnje. g) komparativni sudovi koji izražavaju identi�nost, podudarnost, sli�nost i razli�itost predmeta,

npr. izborni programi stranke X i stranke Y su veoma sli�ni. (3) procesni sudovi, �iji su predmet neki procesi, dešavanja, radnje, npr. radnici štrajkuju, izbori su u toku. (4) sudovi imenovanja, �iji je predmet davanje imena, naziva ili znaka, npr. ovo je olovka, predsedni�ki kandidat stranke X zove se NN. (5) �injeni�ki sudovi, �iji su predmet fakti�ke �injenice i prakti�ne ili nau�no-teorijske istine, npr. sedište Skupštine Srbije je u Beogradu, prava je najkra�e rastojanje izme�u dve ta�ke u ravni. (6) vrednosni sudovi, �iji su predmet neke teorijske ili prakti�ne, društvene, saznajne, ekonomske, moralne, estetske, politi�ke ili druge vrednosti, npr. iskrenost je retka vrlina, poštenje je neophodna osobina za politi�ara. (7) sudovi ocene i procene, koji tako�e imaju odre�enu predmetnu osnovu, ali u njima subjekt koji ocenjuje-procenjuje ima dominantnu ulogu, npr. ocene koje nastavnici daju studentima zasnivaju se na �injenicama znanja, ali procenu valjanosti i vrednosti znanja daje ispitiva�.

59

SUDOVI PO LOGI�KOM SADRŽAJU Logi�ki sadržaj suda je zamisao predmeta suda i govori nam o tome šta se zamišlja (kvalitet), u kom obimu se zamišlja (kvantitet) i kako se zamišlja (modalitet) u sudu nešto o nekom predmetu. (1) sudovi po kvalitetu iskazuju ono što se zamišlja u sudu i izražavaju kvalitet logi�kog sadržaja suda. Oni se javljaju kao:

a) potvrdni ili afirmativni sudovi, u kojima se tvrdi stvarno ili mogu�e postojanje predmeta suda, npr. politi�ke stranke se sastoje od �lanova i vo�stva stranke, u demokratskim sistemima postoji više politi�kih stranaka.

b) negativni sudovi za svoj logi�ki sadržaj imaju odricanje postojanja predmeta suda, nekih njegovih odredaba, ili nekih veza predmeta, tj. predmetnih odredaba, npr. jednopartijski sistemi nisu demokratski, izborni propisi ne odgovaraju svim strankama podjednako. U okviru ovog suda postoje tri varijante kompleksnog afirmativno-negativnog suda: - negacija suda, kojom se odri�e neko tvr�enje ili neki pozitivan sud - limitativni sud, kojim se afirmiše negativni pojam ili neka negacija - sud dvostruke negacije (negacije negacije), �iji se smisao izjedna�ava sa indirektnom afirmacijom, npr. to nije nepravda. Ovakvi sudovi su veoma �esti u obi�nom i politi�kom govoru. c) upitni sudovi, �iji je logi�ki sadržaj postavljanje pitanja o postojanju ili mogu�nosti postojanja nekog predmeta (pojave, procesa, odnosa...), npr. da li �e izbori biti raspisani ove godine? Iako je za postavljanje valjanog pitanja na koje se može tražiti valjan odgovor neophodno odgovaraju�e znanje, opravdano je postaviti pitanje da li su upitni sudovi zaista pravi sudovi. Njima nedostaje odre�ena saznajna vrednost (valencija), koju sadrži tek odgovor na upit. Stoga je ispravno shvatanje da su upitni sudovi samo misaoni pristup afirmativnim i negativnim sudovima. (2) sudovi po kvantitetu, �iji je logi�ki sadržaj obim pojma subjekta u sudu. Ti sudovi su: a) generalni sudovi u kojima je pojam subjekta opšti pojam te je kvantitativno neodre�en, npr. �ovek je politi�ko bi�e b) individualni sudovi, sudovi �iji je subjekt individualan pojam, npr. Goran je �lan stranke c) univerzalni sudovi, kojima je pojam subjekta pojam roda, klase, skupa pojava i �lanova množine, npr. sve politi�ke partije se bore za vlast, svi demokrati su politi�ki tolerantni d) partikularni sudovi pojmom obuhvataju zamisao dela skupa ili klase predmeta ili pojava. Oni mogu izražavati i posebna svojstva nekih �lanova skupa, npr. neki �lanovi stranke su neaktivni, neki potencijalni bira�i ne izlaze na izbore. (3) sudovi po modalitetu ti�u se vrste i stepena nužnosti veze izme�u odredaba predmeta koja se zamišlja u sudu. Kako ta veza može biti problemati�na, verovatna, �injeni�na ili nužna, ili se ona samo zahteva, to se razlikuju: a) problemati�ni sudovi su sudovi u kojima se veza izme�u predikata i subjekta predmeta zamišlja kao neizvesna nezavisno od toga kakva je ona stvarno. Svi iskazi koji sadrže re� možda spadaju u problemati�ne sudove. Postavlja se pitanje da li su ovi sudovi pravi sudovi ili pretežu odredbe stavova zbog stepena odre�enosti saznajne vrednosti, jer re� „možda“ najviše inklinira nultom, neutralnom stepenu na skali valencija, npr. možda �e i opozicija glasati za program privrednog razvoja naše partije, naša stranka �e se možda naglo omasoviti. b) verovatan sud izražava manju ili ve�u verovatno�u postojanja ili važenja nekog suda ili subjektivnu verovatno�u donošenja nekog suda. Takvi su svi sudovi na osnovu nepotpunih i nesigurnih podataka, uklju�uju�i i prognosti�ke sudove i statisti�ke zakone. c) asertori�an sud je sud o pojedina�noj �injenici �ije postojanje nije nužno, pa ni njeno zamišljanje nije nužno na osnovu koriš�enih primera, npr. postoji 5 vrsta teške vode, ova tabla je crna. d) apodikti�an sud je zamišljanje predmeta nužnog postojanja stvari, kvaliteta, kvantiteta i odnosa, npr. celokupna stvarnost je materijalna, politika je upravljanje opštim interesima. e) normativan sud svojim sadržajem odre�uje neki zahtev, propisuje normu ponašanja i sli�no, npr. vlada mora da polaže ra�une parlamentu, narodni poslanici moraju da budu aktivniji od drugih �lanova stranke.

60

SUDOVI PO SLOŽENOSTI Ako se kao kriterijum razlikovanja sudova uzme složenost njihove strukture, tj. organizaciono-formalna strana u kojoj je izražen logi�ki sadržaj suda, onda se svi sudovi mogu podeliti na proste sudove, složene sudove i spojeve sudova. (1) prosti sudovi za svoj predmet imaju jednu osnovnu vezu predmeta ili predmetnih odredbi. Oni sadrže samo jedan subjekat i predikat, a kod bezli�nih sudova predmet im je samo jedna odredba. Prosti sudovi se ne mogu podeliti na više sastavnih delova tako da se dobiju smislene veze pojmova. Tradicionalna logika je, polaze�i od kvaliteta i kvantiteta, razlikovala univerzalno-afirmativni, univerzalno-negativni, partikularno-afirmativni i partikularno-negativni elementarni sud, a njihovi odnosi u zaklju�ivanju shematski su predstavljeni tzv. logi�kim kvadratom. Uzimaju�i, pored kvaliteta i kvantiteta, u obzir i modalitet suda, Šeši� razlikuje slede�e vrste prostih sudova:

a) problemati�an univerzalni afirmativan sud, npr. možda �e svi studenti položiti ispit b) problemati�an partikularan afirmativan sud, npr. možda �e neki studenti položiti ispit c) problemati�an individualan afirmativan sud, možda �e student XY položiti ispit d) problemati�ni univerzalni-partikularni-individualni-negativni sudovi e) verovatni univerzalni-partikularni-individualni afirmativni i negativni sudovi f) asertori�ni univerzalni-partikularni-individualni afirmativni i negativni sudovi g) apodikti�ni univerzalni-partikularni-individualni afirmativni i negativni sudovi h) normativni univerzalni-partikularni-individualni afirmativni i negativni sud.

Markovi� daje klasifikaciju, koji idu�i od jednostavnije ka složenijoj strukturi razlikuje slede�e vrste prostih sudove:

a) bezli�ni sudovi b) egzistencijalni sudovi c) sudovi imenovanja d) predikativni sudovi e) relacioni sudovi.

(2) složeni sudovi, �iji predmet �ini više osnovnih objektivnih veza bilo predmeta bilo predmetnih odredaba, pa njihov logi�ki sadržaj �ini više prostih sudova, tj. više subjekata ili više predikata. Osnovne vrste složenih sudova su:

a) kopulativni sud, je broj više sudova koji imaju isti predikat, a razli�ite subjekte, npr. petar, Jovan, Dragan, Panti�...su studenti FPN

b) konjuktivan sud, koji iam isti subjekat, a razli�ite predikate, npr. Panti� je hrabar, lep, pošten, lažov...

c) divizivan sud, je spoj više prostih sudova �iji su predikati vrste pojma subjekta, pa se on može razdeliti na njih, npr. ovo predavanje je delom zanimljivo, delom razumljivo, delom monotono i dosadno

d) disjunktivan sud, koga �ini više prostih sudova �iji se predikati me�usobno isklju�uju u okviru istog subjekta, npr. kandidat je ili položio ispit, ili nije položio ispit, ili je odustao. (3) spojevi sudova razlikuju se prema vrsti veze onih prostih sudova koji �ine složeni sud. Razlikuju se prosti i složeni spojevi sudova. A- prosti spojevi sudova su oni koji se sastoje od dva suda i sadrže samo jednu njihovu relaciju. Prema vrsti veze u spoju sudova postoje slede�e vrste ovih sudova: a) konjukcija, kao spoj dva suda �iji predmet je jedinstvo bar dve razli�ite ili suprotne pojave ili jedinstvo istih takvih �inilaca pojava. Njen logi�ki sadržaj je povezanost dva suda veznicima „i“, „a“, ili „ali“. Postoje: - konjukcija jedinstva i slaganja, npr. student je u�io i položio ispit - konjukcija razlike, npr. nastavnici predaju, a studenti u�e - konjukcija suprotnosti, npr. student je u�io, ali nije savladao gradivo. b) disjunkcija, kao spoj sudova �iji je predmet dvo�lana ili više�lana mogu�nost predmeta ili suda, npr. student je pristupio ili nije pristupio ispitu, student XY je položio ili nije položio, ili je odložio ispit

61

c) kontradikcija je spoj sudova �iji su predmeti ili odredbe predmeta protivre�ni, npr. opoziciona stranka X pobedom na izborima postaje vladaju�a stranka d) implikacija, �iji je predmet uslovljenost jednih predmeta (pojava, procesa, odnosa) drugim, a logi�ki sadržaj joj je uslovljavanje jednog stava (kao posledice) drugim stavom (kao razlogom). Ona se izražava simbolima „ako...onda“, „kako...to“, npr. ako student dobro savlada gradivo, odna �e položiti ispit. Implikacija je, kao spoj sudova, osnova hipoteti�kog suda koji izražava odnos jednog suda kao razloga i drugoga, kao posledice. B- složeni spojevi sudova sastoje se od više prostih sudova i sadrže više razli�itih osnovnih veza (konjukcije, disjunkcije, kontradikcije i implikacije). Sa stanovišta potreba istraživanja i u skladu sa funkcijama koje u istraživanju vrše, izloženoj klasifikaciji bi se mogle pridodati i neke druge vrste sudova kao što su: analiti�ki i sinteti�ki, deskriptivni, eksplikativni, prognosti�ki, dijagnosti�ki i rekonstruktivni... Me�utim, to bi narušilo sistemati�nost klasifikacije. Pri su�enju (logi�kom donošenju logi�kog suda) javljaju se tri osnovne vrste teško�a: psihološke, logi�ke i jezi�ke, kao i epistemološke. Prvo pitanje se odnosi na predmet suda kod opažanja i mišljenja. Drugo pitanje je vezano za strukturu suda. Tre�e je pitanje je vezano za probleme i personalija.

62

24. Zaklju�ivanje i zaklju�ak Zaklju�ivanje i zaklju�ak su predmet razmatranja logi�ara i filozofa još od anti�kih vremena. Zna�aj zaklju�ivanja po nau�no saznanje je u �injenici da ni u jednom složenom predmetu (procesu, stvari, odnosu...) nije mogu�e misliti bez zaklju�ivanja kao procesa odnosno oblika mišljenja i zaklju�ka kao njegovog rezultata. Zaklju�ivanje je neposredno povezano i uslovljeno procesima i oblicima logi�kog su�enja i preko njih sa pojmovima. Kao što ima više definicija suda, tako se javljaju mnoge definicije zaklju�ivanja. Me�utim, postoji minimum saglasnosti u slede�em:

zaklju�ivanje je složen oblik mišljenja ono je shvatanje složenih odnosa više predmeta ili više njihovih odredaba to je posebno shvatanje predmetnih odnosa preko jednog ili više poznatih odnosa izraženih sudom zaklju�ivanje je izvo�enje sudova jednih iz drugih to je logi�ko sledovanje jednih sudova iz drugih sud (sudovi) iz kojeg (kojih) se izvodi drugi sud su premise, razlozi, a izvedeni sud je zaklju�ak

(conclusio). Na osnovu ovih odredaba mogu�e je formirati valjanu definiciju koja bi glasila: zaklju�ivanje je složen proces izvo�enja novog valjanog suda iz jednog ili više prethodno postoje�ih sudova njihovim dovo�enjem u odgovaraju�i odnos i posrednim shvatanjem predmetnih odnosa dva ili više predmeta. Zaklju�ak je novoizvedeni sud iz prethodnog suda (prethodnih sudova) i naziva se conclusio. Predmet zaklju�aka je odnos najmanje 3 predmeta ili 3 predmetne odredbe. Po tome se zaklju�ak razlikuje od suda koji je odnos dvaju strana. Ipak, zna�ajno je da Šeši�, za razliku od drugih tvrdi da se zaklju�ak može izvesti iz sudova i stavova, kao sud i kao stav, a ne samo iz sudova i kao sud. Ako su Šeši�eve i Markovi�eve tvrdnje ta�ne, onda definicija Risti�a koja zaklju�ivanje izri�ito vezuje za odre�enju saznajnu vrednost ne odgovara. Naime, stavovi su postulirane saznajne vrednosti. Kao osnovni logi�ki problemi zaklju�ivanja javljaju se:

problem predmetne osnove zaklju�ivanja problem logi�kog sadržaja i logi�kog smisla suda i zaklju�aka problem suštine raznih vrsta zaklju�ivanja i klasifikacije zaklju�aka problem postojanja i razlikovanja osnovnih formi zaklju�ivanja.

Ne ulaze�i podrobnije u ramatranje svake od navedenih problemskih oblasti neophodno je ukazati na slede�e nesporne momente. Predmet mišljenja uopšte, pa i njegovih osnovnih logi�kih oblika (pojma, suda, zaklju�ka) je objektivna stvarnost, odnosno ukupnost svih stvari, pojava, procesa i odnosa u toj stvarnosti. Pod objektivnom stvarnoš�u podrazumevaju se svi prirodni, društveni i psihi�ki predmeti (a me�u njima i zamišljeni predmeti). Logi�ki sadržaj zaklju�ivanja �ine same misli- pojmovi, stavovi i sudovi- dakle, ono što se njima zamišlja, a to uvek ima objektivno postoje�u predmetnu osnovu. Zaklju�ak se ovde javlja kao izraz odnosa dva ili više predmeta, ili najmanje tri predmetne odredbe i to u njihovoj indirektnoj relaciji. Shodno tome i samo zaklju�ivanje je stvarno dijalekti�ko jedinstvo misli i predmeta, a ne neka prosta i neposredna kontemplacija objektivne stvarnosti. Neposredni predmet zaklju�ivanja je dijalekti�ko jedinstvo raznih odnosa- jedinstvo opšteg, posebnog i pojedina�nog, ili ma kojih kompleksa relacija (identi�nost, sli�nost, razli�itost...) Suština zaklju�ivanja sastoji se u dva osnovna odnosa od kojih se prvi ti�e obima (obuhvatanje niže klase višom klasom), a drugi sadržaja pojmova (pripadanje jedne stvari- pojave-procesa- odnosa njenoj vrsti, a sa njom i višoj klasi).

63

U procesu zaklju�ivanja uvek su prisutna tri osnovna suštinska �inioca: 1) predmet zaklju�ivanja, na koji se ono kao misaoni proces odnosi, tj. koji se zaklju�ivanjem

shvata. Taj predmet �ine objektivna svojstva samih stvari- pojava- procesa (uklju�uju�i i misaone) ili njihovih predmetnih odredaba, dakle, kompleksi ili sistemi predmeta, njihovih svojstava, odredaba ili relacija.

2) sam misaoni proces zaklju�ivanja koji se sastoji u misaonom shvatanju predmeta zaklju�ivanja i �iju suštinu �ini izvo�enje novog suda (zaklju�ka) iz ve� poznatih sudova ili suda (premisa).

3) principi, aksiomi ili zakoni na osnovu kojih se vrši zaklju�ivanje, odnosno izvodi zaklju�ak. Prema tome da li zaklju�ak izvodimo iz jedne ili više premisa razlikujemo:

direktno (neposredno) zaklju�ivanje na osnovu jedne premise indirektno (posredno) zaklju�ivanje iz više premisa. U posrednom zaklju�ivanju obavezno postoji

posreduju�i �lan tzv. srednji �lan terminus medius. Petronijevi� navodi 5 vrsta neposrednog zaklju�ivanja:

po subaltrenaciji, podrazumeva se zaklju�ivanje od univerzalnog ka partikularnom i obrnuto po opoziciji, gde se istinitost ili lažnost izvode iz istinitosti ili lažnosti njemu suprotnog suda po konverziji, gde pojam predikata postaje subjektom po ekvipolenciji, gde se predikat datog suda zamenjuje kontrarno suprotnim predikatom po kontrapoziciji, koja podrazumeva izvo�enje suda ekvipolencijom pa zatim sledi njegovo

obrtanje. Postoje tri osnovne vrste posrednog zaklju�ivanja: traduktivno, induktivno i deduktivno.

Traduktivno zaklju�ivanje ima za svoj predmet izvesne odnose, u prvom redu odnose identi�nosti i neidenti�nosti, jednakosti i nejednakosti, sli�nosti i razli�itosti...Oni se prenose na osnovu odnosa datih u premisama s jednog predmeta i njegovih odredaba na druge predmete i njihove odredbe. Skra�eno re�eno, to je zaklju�ivanje misaonim prenošenjem odnosa jednakosti, sli�nosti, razlika, npr. a=b Milan je sli�an Pavlu

b=c Pavle je sli�an Petru a=c Milan je sli�an Petru Induktivno zaklju�ivanje iz više posebnih, pojedina�nih stavova izvodi opšti stav (zaklju�ak).

Prema tome, pravi predmet induktivnog zaklju�ivanja su veze više posebnih odredaba sa opštom odredbom, npr: 1. partija X je ve�inom glasova na prvim izborima osvojila vlast 2. partija Y je ve�inom glasova na narednim izborima osvojila vlast 3. partija N je ve�inom glasova na N izborima osvojila vlast Induktivni zaklju�ci u politikologiji i politi�koj praksi imaju veliki zna�aj, naro�ito u prognoziranju rezultata izbora i otkrivanju volje naroda. Deduktivno zaklju�ivanje za predmet ima veze opšte odredbe sa posebnom, pa i individualnom. Iz opšteg stava se izvodi poseban stav, npr: 1. sve planete u Sun�evom sistemu kruže oko Sunca 2. Mars je planeta 3. Mars kruži oko Sunca Treba napomenuti da se u društvenim, a pogotovo politi�kim procesima susre�emo sa relativnom uniformnoš�u, a veliku ulogu imaju statisti�ki zakoni. Zbog toga su dometi deduktivnog zaklju�ivanja o pojedina�nom veoma ograni�eni. Silogizam je vrsta deduktivnog zaklju�ivanja. Njegovu strukturu �ine tri pojma: terminus major, terminus medius i terminus minor, tj. prvi viši pojam, srednji (najvažniji) i tre�i koji je zaklju�ak. Srednjim pojmom (sudom) povezuju se prvi i tre�i pojam. Silogizam je z aklju�ak o odnosu klasa predmeta ili njihovih odredaba. Silogizam, zavisno od premisa, može da bude kategori�an, disjunktivan i hipoteti�an.

64

U obi�nom i nau�nom mišljenju bitnu ulogu imaju tri osnovna oblika (modusa) hipoteti�kog silogizma: 1) deduktivni modus ponendo ponens u kome se na osnovu razloga izvodi posledica, npr:

ako je student sistematski u�io, on je potpuno savladao gradivo student XY je sistematski u�io

student XY je potpuno savladao gradivo. 2) modus tollendo tollens u kome se zaklju�uje na osnovu nepostojanja posledica o nepostojanju razloga, npr:

ako je student XY sistematski u�io, on je u potpunosti savladao ispitno gradivo student XY nije u potpunosti savladao gradivo

student XY nije sistematski u�io. 3) redukcioni modus ponendo ponens u kome se iz postojanja posledica zaklju�uje o postojanju razloga, npr:

ako je student XY sistematski u�io on je u potpunosti savladao gradivo student XY je potpuno savladao ispitno gradivo

student XY je sistematski u�io. Ovi modusi su važna pravila tri osnovna oblika zaklju�ivanja, a igraju zna�ajnu ulogu u istraživanju, postavljanju hipoteza, verifikaciji... Zaklju�ci se mogu klasifikovati na više na�ina, ali je dovoljno primeniti kriterijum predmeta zaklju�ka: 1) kvalitativni zaklju�ak �iji su predmet stvari i njihove osobine. Zaklju�ak �ine kvalitativni sudovi, npr: - svi gra�ani jedne zemlje imaju gra�anska prava - XY je gra�anin odre�ene zemlje XY ima gra�anska prava. 2) procesualni zaklju�ak odnosi se na me�usobno povezane procese, npr: - nedostatak politi�kih slobodaizaziva nezadovoljstvo - širenje politi�kih sloboda suzbija nezadovoljstvo dovoljnim politi�kim slobodama suzbija se nezadovoljstvo. 3) relacioni zaklju�ak bavi se posrednim odnosima predmeta ili njihovih odredaba. Njega �ine pojmovi odnosa i relacionih sudova, npr: - a>b Ljubica je majka Jelenina - b>v Vesna je sestra Jelenina - a>v Vesna je �erka Ljubi�ina. Relacioni zaklju�ci se ne mogu smatrati silogisti�kim. Silogisti�ki zaklju�ak svodi se na shvatanje pripadanja jednih klasa drugim klasama, pa se procesualni zaklju�ci ne mogu svrstavati u silogisti�ke. Suštinu svih vrsta saznanja zaklju�ivanjem �ine prelazi i veze od izvesnih poznatih predmeta ili odredaba sadržanih u premisama ka saznanju onih predmeta koji nisu neposredno dati. Pri tom se ostvaruje misaoni skok od poznatog na nepoznato, �ime se vrši misaona rekonstrukcija predmeta manje- više ili potpuno ta�na.

65

25. Nauka: pojam, struktura i klasifikacija U ovom delu izlaganja akcenat je na nauci kao obliku znanja i sticanja znanja za koju Markovi� kaže: sve stvarno znanje, tj. sve objektivno provereno znanje sadrži nauka i ne postoji ni jedan drugi oblik sticanja znanja koji je u principu superioran u odnosu na nau�ni metod. Sa tog polazišta nas u prvom redu interesuju logi�ke osnove i struktura nauke kao sistema relativno trajnih �inilaca i osnova.

Risti� kaže da bi nauka mogla da bude shva�ena istovremeno kao sistem znanja o stvarnosti ste�enih objektivnim postupkom, koji se stalno razvija, i kao specifi�na forma �ovekove delatnosti traganja za istinom i novim znanjima o stvarnosti, delatnosti koja se koristi osobitim postupkom- nau�nom metodom.

Mihailovi�: nauku �ini široki dijapazon objektivnog i metodološki izvedenog znanja �iji je cilj da do�e do objektivne istine o stvarnosti. Ta znanja su sistematizovana i argumentovana dokazima i �injenicama i do njih se došlo primenom nau�nih metoda istraživanja. Nau�no saznanje nije utvr�eno jednom za svagda, ve� je podvrgnuto stalnom preispitivanju i kriti�koj analizi. Ono podrazumeva skup utvr�enih nau�nih �injenica, pojmova, zakona i teorija o objektivnoj stvarnosti društvenih i prirodnih pojava.

Mili�: nauka nije samo aktuelno nastojanje sa navedenim ciljem, nego i stanje koje je rezultat prethodnih uspešnih napora. Osnovni gnoseološki postulat je da stvarnost postoji nezavisno od istraživanja i njegovih subjektivnih stavova. Prema do sada izloženoj listi definicija, nauka je shvatana kao nekakvo jedinstvo koncentrisanog znanja (objektivnog i proverenog) i delatnosti na sticanju istog takvog novog znanja. Ako je najopštiji gnoseološki postulat koji smo naveli istinit, on je istinit ukoliko nau�no saznanje ne interveniše u postoje�u stvarnost i ne menja je, i ako je zaista najopštiji, opravdano je upitati se otkud i sada sporovi oko samog pojma nauke, oko klasifikacija nauka... O prethodnim pitanjima opravdano je ponuditi slede�e odgovore: 1) deo društvene stvarnosti, ako se pod njom podrazumevaju prirodno okruženje, izvesna prirodnost �oveka, društvene okolnosti na odre�enom nivou razvoja, postoji zaista nezavisno od nauke, ali deo nije nezavisan od nauke u pravom smislu re�i, jer nauka na njega deluje posredno ili neposredno. I nauka je deo društvene stvarnosti. 2) postoje�a stvarnost nezavisna od nauke je veoma raznovrsna i složena, raznorodne prirode. Stoga se o nauci kao o jedinstvu može samo uslovno govoriti na osnovu �inilaca bitnih za svaku nauku. Markovi� tako tvrdi da sve ono što pretenduje da bude nauka mora sadržati bar neke od slede�ih elemenata:

jezik, tj. sistem simbola kojim se jedna nauka služi da bi ozna�ila kako objekte prou�ava, tako i same operacije istraživanja.

iskustvene �injenice s jednog podru�ja, tj. iskaze intersubjektivnog karaktera koji su dobijeni višestrukim posmatranjem, eksperimentisanjem i merenjem pojedina�nih objektivnih pojava.

stavove kojima se utvr�uju izvesne opšte strukture i relacije (tu spadaju i nau�ni zakoni, formule, idealne šeme i tipovi).

metodološka pravila koja regulišu i usmeravaju proces istraživanja (tu spadaju i najopštiji konstitutivni principi nau�nog saznavanja i posebna pravila analize, dokazivanja, proveravanja...i konkretna tehni�ka uputstva)

iskazi koji formulišu norme prakti�ne delatnosti na jednom odre�enom podru�ju (takvi su npr. moralni iskazi koje nalazimo u normativnoj etici, ili norme umetni�ke delatnosti koje sadrži etika, ili mnogi iskazi tehni�kih i medicinskih nauka koji propisuju na�in terapije oboljenja ili na�in konstrukcije tehni�kih objekata).

filozofske pretpostavke jedne odre�ene koncepcije nauke: koncepcije njenog predmeta, metoda, svrhe i mesta u sistemu nauka i ljudskog života uopšte, merila za selekciju aktuelnih problema..

odre�eni na�in organizacije �injenica, hipoteza, zakona, normi. svaka nauka nosi u sebi sopstvenu istoriju. Makar ne bila eksplicirtno izložena, ona je tu, jer nauka

ima kumulativni karakter: uspeh istraživanja zavisi od toga u kojoj meri su uzeti u obzir ne samo ve� postignuti rezultati, ve� i negativna iskustva proteklog razvoja.

66

Kog stepena i koju vrstu od svih ovih elemenata je jedna nauka u jednom momentu uklju�ila u sebe, zavisi, prvo, kojoj vrsti nauke ona pripada, i, drugo, u kojoj meri je ona konstituisana. Izloženi stavovi Markovi�a su veoma inspirativni za elaboraciju pojma nauke. Nesumnjivo je u pravu kada tvrdi da nauka mora imati svoj predmet i metod, kada tvrdi pluralitet nauka i metoda i kada ukazuje na strukturalnost nauke. Mili�- najopštiji gnoseološki postulat: stanovište da stvarnost postoji nezavisno od istraživanja i njegovih subjektivnih stavova, i stanovište da su logi�ko- epistemološka na�ela svih teorijskih (da li i svih nauka) jedinstvena, a da su razlike posledica razli�itog predmeta kojim se bave pojedine nauke, kao i vrlo razli�iti stupnjevi razvijenosti. Me�utim, za potrebe identifikovanja predmeta nauke plodnije su definicije, odnosno stavovi Markovi�a dati u daljem tekstu: nauka je objašnjavanje i predvi�anje i postavljanje hipoteza koje daleko prevazilaze granice prakti�ne inteligencije. Nauka je i kreiranje teorija koje iz osnova menjaju naše pojmove o prostoru i vremenu, materiji, životu, �oveku, koje su �esto, u momentu kad su stvorene, bile veliki let mašte u nepoznato, bez dovoljno potvrde o poznatim �injenicama i bez direktne veze sa praksom i tehnikom. Prema tome, predmet nauke je prošlost, sadašnjost i budu�nost- stvarnost najšire shva�ena i sastavljena od prirodnog, društvenog i psihi�kog- duhovnog, od pojava i procesa i odnosa u kojima se nalaze. Markovi�: predmet nauke nisu pojave i procesi stvarnosti, ve� problemi koji se u njima javljaju. Ovo shvatanje ukazuje na bitne funkcije nauke i postavlja dva pitanja: 1) otku i �iji su to problemi koji su predmet nauke, 2) kako nauak zna za njihovo postojanje? Ma koliko uvažavali napor autora da bliže osvetli specifi�nost predmeta nauke, ne možemo izbe�i utisak da je to stanovište redukcionisti�ko, te da predmet nauke �ini ukupnost prošle, aktuelne i budu�e stvarnosti �iji su sastavni delovi: izvori, osnovi, uslovi, �inioci, svojstva problema i mogu�nosti i na�ini njihovog rešavanja, kao i posledice svega toga. A sama nauak je veoma razli�ita od zdravorazumskog saznanja, jer ona prvenstveno saznaje relativno stalne bitne �inioce i odnose, opšte koji prožimaju razne predmete stvarnosti. U tom smislu ona je apstraktna, opšta, objektivna, precizna, sistemati�na. Ona je proveriva i razvojna, ciljno i svrsishodno usmeravana, pa je, uz druge predmete i sama sebi predmet. Nau�no saznanje, koje je �inilac i dimenzija nauke, sti�e se i proverava po posebnim procedurama nau�nog metoda- koji je i sam predmet nauke i predmet stalne provere. Zadaci nauke su: da otkriva suštinske, neposredno neopazive �inioce i odnose, da ih opisuje, klasifikuje i sistematizuje, da otkriva nau�ne zakone o njima, da ih objašnjava, da o njima postavlja valjane hipoteze i formira plodne teorije, te da omogu�ava relativno pouzdane prognoze. To od nauke zahteva izvesna neophodna svojstva kao što su objektivnost, preciznost, sistemati�nost, proverivost, kriti�nost, metodi�nost, kao i relativnu stalnost, relativnu promenjivost i razvojnost, potvr�enost i dokaznost, intersubjektivnost i komunikabilnost. Po standardima logike, ako nauku definišemo kao sistem u�enja, teorija, teorema, principa i osnovnih pojmova o odre�enoj oblasti predmeta ili pojava koje se istražuju odre�enim nau�nim metodama, a oslanjaju se na izvesne praksom utvr�ene �injenice, strukturu nauku �ine:

1) osnovni pojmovi, koji su u po�etnim fazama razvoja nauke pretpostavljeni, nedefinisani i neprotuma�eni, ali koji se objašnjavaju i definišu razvojem teorijskih osnova nauke. 2) osnovni stavovi u oblicma principa ili aksioma. Razlika izme�u aksioma i principa je relativna, a ti se stavovi shvataju kao bar na izgled evidentni tako ih ne treba dokazivati. 3) teoreme- kao sistemi stavova koji se izvode iz principa i aksioma, odnosno iz jednostavnijih stavova. 4) nau�ne teorije koje su sistemi više pojmova, stavova i teorema o odre�enoj vrsti predmeta ili pojava. 5) nau�no u�enje sastoji se iz više nau�nih teorija raznog stepena razvijenosti i povezanosti o predmetu i predmetnoj oblasti. Ako se nauka shvata kao stalan proces istraživanja, dokazivanja i opovrgavanja, možemo smatrati da su podaci sastavni deo argumentacije i empirijske osnove nau�nog zaklju�ivanja. S obzirom na fakti�ko postojanje mnogih nauka, neophodno je klasifikovati ih po osnovnim i prepoznatljivim specifi�nostima. Ve� je uobi�ajeno da se prema svojstvima predmeta nauka razlikuju tzv. prirodne i društvene nauke.

67

No, ta klasifikacija, ma koliko bila uobi�ajena, prenebegava veoma važne specifi�nosti unutar ovih velikih grupa nauka. Tako unutar prirodnih nauka možemo razlikovati: - nauke �iji je predmet istraživanja opšti (fizika i hemija jer se njihova saznanja na odre�eni na�in odnose i na živi i na neživi svet) - one �iji je predmet istraživanja živi svet (biologija) - one �iji je predmet istraživanja neživi svet (geologija i astronomija). Specifi�nost grupe društvenih nauka je u tome što je predmet njihovog bavljenja �ovek odnosno društvo, na koje se nužno odnose i zakoni prirodnih nauka. �ovek je i prirodno i društveno bi�e. Svaka od društvenih nauka razmatra odre�eni aspekt ljudskog i društvenog, a taj aspekt je ponekad veoma teško odrediti. Ipak, to je jednostrano razmatranje koje previ�a da se pojedine društvene nauke, ma koliko se me�usobno dodirivale i preklapale, ipak bave odre�enom vrstom društvenih pojava i procesa koji su manifestni i neposredno prepoznatljivi. Takve su npr. pravne, politi�ke, ekonomske, pedagoško- andragoške, istorijske nauke... To što se u nekim periodima postavljalo pitanje da li su društvene nauke uopšte mogu�e kao nauke i što se i sada povremeno obnavljaju pitanja da li je istorija nauka, ne treba da stvara nepotrebnu pometnju. Bitno svojstvo nauke je i njeno stalno preispitivanje. Na sadašnjem nivou razvoja sociologija uspešno odre�uje svoj predmet i razgrani�ava se sa drugim naukama. Isti je slu�aj sa politikologijom i drugim društvenim naukama. Mogu�i su i drugi kriterijumi klasifikacija, odnosno dihotomija. Na primer, razlikovanje nauka u po�etnoj fazi nastanka, nauka u odmakloj fazi konstituisanja i zrelih, konstituisanih nauka. Merilo bi bilo: teorijska zasnovanost- ta�nije izgra�enost, sposobnost objašnjavanja, stepen verifikovanosti i prognosti�nost. Ostaje pitanje da li sva merila podjednako važe za sve nauke? �injenica je da ne postoji jedna opšta prihva�ena klasifikacija nauka, kao i da su evidentna izvesna slaganja istaknutih nau�nika sa delom ili celinom klasifikacije koju daje Markovi�. Pitanje predmeta i metoda se razli�ito postavlja za razli�ite grupe nauka. Stoga treba objasniti postoje�e distinkcije izme�u fundamentalnih i primenjenih nauka, opštih i specijalnih, fakti�kih i normativnih, teorijskih i istorijskih, i deskriptivnih, eksplikativnih i instrumentalnih nauka. Fundamentalne nauke su nauke �iji rezultati služe kao polazne premise za izvo�enje osnovnih stavova primenjenih nauka. Takve nauke su logika, matematika, teorijska fizika, opšta hemija, opšta biologija.. Primenjene nauke bave se prakti�nim problemima, sadrže objašnjenje neposrednih iskustvenih pojava i uputstva za ovladavanje njima, a oslanjaju se na prikupljanje i klasifikovanje podataka. Opšte nauke su one koje se odnose na opšte odredbe predmeta i metoda jedne nauke kao celine. Specijalne nauke su one koje se odnose na posebne, specijalne segmente jedne nauke kao celine.

Normativne nauke su nauke �iji je predmet prvenstveno i pretežno o tome kakva bi stvarnost trebalo da bude ili kako treba da delujemo da ona bude takva.

Fakti�ke nauke istražuju kakva stvarnost zaista jeste. Teorijske nauke su one �iji je cilj saznanje strukture onog što je dato i utvr�ivanje zakona,

opštih i konstantnih odnosa. Istorijske nauke nastoje da misaono što potpunije rekonstruišu konkretne pojedina�ne pojave. Deskriptivne nauke imaju prvenstveno ili isklju�ivo za cilj da opišu odre�ene vrste pojava

(geografija, etnologija, istoriografija). Eksplikativne nauke imaju za cilj da opišu i objasne klase pojava. Instrumentalne nauke bave se izgra�ivanjem instrumenata saznanja, kao na primer matematika

i logika. Ma koliko prihva�ena ova klasifikacija, ima evidentne slabosti. Pitanje odnosa fundamentalnosti i instrumentalnosti, normativnosti i fakti�nosti...ne mogu se smatrati potpuno i valjano razrešenim. Na primer, kako se može odricati istorijskim naukama težnja za nau�nim objašnjenjem i otkrivanjem pravilnosti, kada svaka savremena istorijska studija istorijske doga�aje smešta u odgovaraju�i društveni kontekst i nastoji da objasni uzro�no- posledi�ne veze i da da karakteristike �itavih istorijskih epoha.

68

Teško je dokazati da instrumentalne i istovremeno fundamentalne nauke nisu primenjene (pojam primene jasno obradio Radosavljevi� Ivan u svojoj studiji HD metoda u istraživanju politi�kih pojava). Tako�e, teorijske nauke se mogu smatrati i fakti�kim... Sva ova pitanja postavljamo imaju�i u vidu odnos ove klasifikacije, s jedne, i politikologije i metodologije sa druge strane, kao i shvatanja opštih i specijalnih nauka. Pojam opšte nauke, na na�in na koji je obrazložen vra�a nas na pitanje o sociologiji i njenom predmetu. Ako bismo sociologiju, prema ovde datom odre�enju, shvatili kao opštu nauku o društvu, koja po bližem odre�enju svih istaknutih sociologa istražuje opšte �inioce i zakone kretanja društva, sve druge društvene nauke bi bile samo njene specijalne nauke. Me�utim, nije tako. Izostalo je razlikovanje nauke kao celine predmeta i metoda saznanja o jednoj pojavi, procesu društvene stvarnosti, koja je jedno mnogog i razli�itog pa i suprotnog i protivre�nog, ali unutar sebe nužno i relativno stabilno povezanog, s jedne i relativno celovitih delova te složene celine koji su i sami složeni, sa druge strane. To je razlikovanje izme�u jedne nauke kao celovitog sistema i njenih disciplina kao relativno posebnih podsistema. Osnovne postavke nauke, osnovne definicije, pojmovi, stavovi, teorije važe za ukupnost predmeta i metoda nauke i za sva njena nau�na istraživanja. Njene nau�ne discipline istražuju ili odre�ene segmente ili odre�ene aspekte ukupnog predmeta i metoda koja imaju svojstva užih, specificiranih celina. Svaka od ovih disciplina ima sopstvenu posebnu teoriju i fond nau�nog saznanja o specificiranom predmetu istraživanja u okvirima predmeta nauke, npr. politikologija- ona se bavi ukupnoš�u politike kao društvene pojave, procesa, strukture, odnosa, sistema...Me�unarodna politika, spoljna politika, unutrašnja politika, socijalna politika...samo su segmenti politike i mogu se konstituisati kao nau�ne discipline, ali ne i kao specijalne nauke, odnosno to bi bilo necelishodno i neosnovano.

69

26. Aksiomi i postulati To su bitne komponente teorije. Aksiomi su osnovne istine nau�nih sistema koje su otkrivene kao osnovne logi�ke istine odavno postoje�eg ljudskog saznanja. Da bi odre�ena postavka imala status aksioma mora ispunjavati tri uslova, tj. pravila:

1) pravilo konzistentnosti: sve aksiome jednog aksiomskog sistema moraju �initi jedinstven, tj. logi�ki koherentan sistem

2) pravilo kompletnosti: sistem aksioma Ax mora biti kompletan, tj. na osnovu tog sistema moraju biti izvodive i proverljive sve teoreme datog Ax

3) pravilo nezavisnosti aksioma: aksiome jednog aksiomskog sistema Ax moraju biti nezavisne u tom smislu što ni jedna od njih ne sme biti izvodljiva iz drugih i otud kao aksioma izlišna.

Aksiomi su opšti stavovi, opšti osnovni sadržajni principi saznanja odre�enih predmetnih oblasti. Osnovni tzv. „primitivni pojmovi“ svakog aksiomatizovanog nau�nog sistema, pa i teorije kao sistema, implicitno su definisani aksiomima. Oni su sastavni delovi svakog takvog sistema, a pomo�u njih nalazimo izvesne stavove, teorije i u�enja. Aksiomi se javljaju i u formi principa i nau�nih zakona, a u osnovi su opštenau�ne aksiomatske metode. Može se re�i da su aksioma u osnovama postulata, osnovnih polaznih stavova i stanovišta teorija ili drugih procesa nau�nog saznanja. U razvoju logike iskristalisala su se tri osnovna pristupa problemu prirode i porekla aksioma: 1) racionalisti�ki, prema kome su aksiomi principi koji su proistekli iz razuma ili iz mišljenja: oni su nužni opštevaže�i principi koji ne mogu poticati iz �ulnog (empirijskog) iskustva. 2) empiristi�ki, prema kome su aksiomi stavovi ste�eni na osnovuempirijskog iskustva uz pomo� apstrakcije i indukcije 3) aksiomi su proizvedeni stavovi bilo na osnovu empirijskog iskustva, bilo na osnovu razuma, kao mo�i �isto misaonog saznanja. Ovaj pristup afirmiše subjektivno stvarala�ku stranu aksioma kao �inioca saznanja. Od navedenih osnovnih pristupa i razli�itih varijeteta tuma�enja porekla i prirode aksioma unutar svakog od njih, kao njihove zajedni�ke nedostatke možemo izdvojiti njihovo pogrešno i jednostrano shvatanje odnosa izme�u opšteg (apstraktnog-misaonog) i posebnog-pojedina�nog (�ulnog) i samih aksioma- bilo kao �isto misaonih-opštih (razumsko-formalnih), bilo kao �isto opažajno-posebnih (�ulno-empirijskih) stavova. Dakle, aksiomi nisu ni �ist proizvod �istog mišljenja nezavisnog od empirijskog iskustva (takvo mišljenje i takvi saznajni principi ne postoje, a ovakav pristup nije u stanju da objasni važenje aksioma za objektivnu stvarnost), niti su samo plod �ulno-empirijskog iskustva, apstrakcije iz saznanja �ulne stvarnosti (na ovaj na�in se ne može objasniti nužnost i opštost važenja aksiomatskih stavova). Zbog svega iznetog o�igledno je da se rešavanju problema aksiomatskih stavova mora pristupiti na na�in koji omogu�ava ta�no i pravilno shvatanje odnosa (1) opšteg, posebnog i pojedina�nog, (2) razumsko-misaonog i �ulno-prakti�no-empirijskog, (3) osnovnog i izvedenog- kako opažajnog, tako i stvarala�ko-misaonog. Dakle:

- aksiom je osnovni principski stav o objektivnoj odre�enosti izvesnih predmeta saznanja - aksiom je najosonviji i najsuštinskiji princip saznanja izvesne oblasti predmeta, koji se ne može

dedukovati, dok se iz njega dedukcijom izvode svi stavovi odre�enog nau�nog sistema - aksiom je princip saznanja zato što se njime shvata neka suštinska odredba predmeta, zato što

izražava opšte svojstvo ili suštinu predmeta - aksiom je osnovni opšti stav koji izvodimo neposrednom generalizacijom iz jednog posebnog

stava, �iji je predmet opšta, suštinska odredba odre�ene vrste predmeta - suština saznanja aksioma je u direktnoj indukciji opšteg iz posebnog, tj. u neposrednoj

generalizaciji posebnog stava - da bi se došlo do aksima kao osnovnog zakonskog opšteg stava neophodno je shvatiti suštinsko

opšte u posebnom a to je mogu�no samo stvarala�kim misaonim odražavanjem opšteg u posebnom, suštinskog u pojavnom.

70

Najopštije re�eno, pod premisom se podrazumevaju stavovi iz kojih se izvodi nov stav. U dedukciji klju�no mesto zauzima tzv. velika premisa, kao opšti stav koji sadrži tzv. terminus maior, iz koga se direktno (kod neposredne dedukcije) ili uz pomo� još jednog ili više stavova izvodi novi stav (zaklju�ak) koji je, po pravilu, nižeg stepena opštosti u odnosu na veliku premisu. Principijelno uzev, u ulozi velike premise mogu se na�i stavovi:

1) aksiomi, sa svim njihovim karakteristikama o kojima je bilo re�i u prethodnim razmatranjima (tako se kao premise mogu javiti aksiomi deduktivne metode o jedinstvu opšteg, posebnog i pojedina�nog, zatim, osnovni princip realne dijalekti�ke metode...)

2) postulati, odnosno stavovi pretpostavljene istinitosti, npr. osnovni maraksisti�ki stavovi o odre�uju�em delovanju društvene osnove na društvenu nadgradnju, o klasnoj uslovljenosti društvenih pojava....

3) ostali opšti stavovi, pravilnosti dešavanja, norme, empirijske generalizacije... Sa stanovišta istraživanja politi�kih pojava, s obzirom na njihove klju�ne karakteristike i specifi�nosti, u ulozi premisa mogu se, sa razli�itim stepenima izvesnosti zaklju�ivanja, javiti:

- osnovne metodološke paradigme, odnosno osnovni modeli i principi realne dijalekti�ke metode - osnovni stavovi proistekli iz teorijske primene navedenih paradigmi, principi i pravila (postulati

koji, na osnovu prou�avanja istorijskog razvoja ljudskog društva utvr�uju odre�ene zakonitosti, pravilnosti i karakteristike tog razvoja)

- postulati, tj. stavovi �ija je istinitost pretpostavljena ili data po definiciji u okviru odre�enih nauka ili nau�nih disciplina, tj. odre�enih teorijskih pravaca

- zakonitosti i razne pravilnosti dešavanja u društvu i sferi politike - ostali opšti stavovi koji su empirijski dokazani pou�avanjem politi�ke prakse - opšti stavovi koji nisu empirijski ili teorijski dokazani, nego imaju pretežno ideološki ili

vrednosni karakter; pojedina�ni sudovi, stavovi i ocene iz kojih nije mogu�e dedukovati sa odgovaraju�im stepenom istinitosti, a ni izvoditi dovoljno osnovane hipoteti�ke stavove.

Za primenu dedukcije u istraživanju politi�kih pojava izuzetno je zna�ajno utvrditi odre�ena ograni�enja vezana za oblasti i uslove važenja premisa. To zna�i vo�enje ra�una o slede�im momentima:

1) o vremenskom važenju premisa, tj. za trajanje pojave u odre�enom vremenskom kontinuumu, odnosno za njeno ostajanje u obliku i svojstvima kako ih premisa tretira

2) pojmovnom važenju premise, tj. obima pojma koji je stavom-premisom obuhva�en, kako se dedukcija ne bi protezala izvan okvira pojma- stvari- doga�aja- procesa- pojave odre�enog premisom

3) subjektivnim uslovima važenja premise, npr. politi�ka svest, volja, motivisanost, interesna povezanost, organizovanost odre�enih politi�kih snaga...koji se mogu menjati u odnosu na vreme u koje je premisa formulisana

4) objektivnim uslovima važenja premise, npr. stepen ekonomske, kulturne, obrazovane razvijenosti, odnos snaga u društvu...

5) uvažavanje stava o dijalekti�nosti 6) prisustvu korektivnih kriterijuma prilikom zaklju�ivanja (dovo�enje deduktivnih zaklju�ivanja u

vezu sa suštinskim stavovima odre�ene teorije i sa empirijskim stavovima do kojih se kasnijim istraživanjima bude dolazilo).

Vrlo je zna�ajno da svi navedeni momenti budu kumulativno, tj. istovremeno i sa istim stepenom uvažavanja, primenjivani i poštovani.

71

27. Nau�ni zakoni U praksi ljudskog i društvenog života susre�emo se sa pravilnostima odnosa odre�enih pojava, procesa, svojstava...sa uzro�nostima i uslovljenostima. Takve odre�ene pravilnosti koje se konstantno ili relativno konstantno ponavljaju nazivamo zakonima. Zakone razlikujemo po oblastima u kojima deluju na prirodne zakone (sa najvišim stepenom odre�enosti i ponavljanja), psihi�ke i društvene zakone (sa najnižim stepenom odre�enosti i ponavljanja). Markovi� predlaže tipologiju društvenih zakona: 1) zakoni koji opisuju slepe društvene sile, npr. zakoni laises-faire tržišne privrede 2) zakoni koji su rezultat svesne ljudske interakcije, npr. zakoni tržišta u jednoj delimi�noj planskoj privredi 3) zakoni koji su implicitni u opštim normama i pravilima jedne elite ekonomske i politi�ke mo�i. Nau�ni zakoni su, u suštini, nau�na saznanja, sistematizovana, proverena, dokazana ili potvr�ena i jezi�ki ili simboli�ki iskazana u kategori�noj formi. Markovi� predvi�a dve grupe uslova za prihvatljivost nau�nog zakona: 1) teorijska forma zakona mora biti izražena jednim smislenim indikativnim sinteti�kim iskazom „p“ koji ima nomolšku formu 2) iskaz „p“ mora biti objašnjen i verifikovan tj. „p“ mora biti fakti�ki istinit iskaz. Bitno je konstatovati da ni jedan poseban prirodni i nau�ni zakon nije bezuslovan. Svaki zakon, prirodni ili nau�ni važi samo u odre�enim uslovima i odnosi se samo na odre�enu vrstu pojava. Nau�ni zakoni nastaju tako što se njihova objektivna suštinska relacija (predmet na koji se zakon odnosi) saznajnim procesom otkriva, pa se izvodi njegova subjektivna zamisao i na kraju se jezi�ki ili simboli�ki formuliše kao iskaz o zamisli predmeta odnosno o predmetu. Sama procedura otkri�a nau�nih zakona realnih predmeta je složena i sastoji se iz više faza. Ona po�inje utvr�ivanjem više sli�nih pojava koje imaju zajedni�ka svojstva koja se potom analiziraju. Na osnovu analize postavljaju se hipoteze o bitnim, opštim vezama koje se proveravaju, pa se na osnovu dobijenih rezultata formuliše opšti tj. zakonski stav. Najkra�e re�eno, do nau�nog zakona stiže se valjanim nau�nim istraživanjem. Risti� navodi tri vrste nau�nih zakona: 1) zakoni koji izražavaju nepromenljivi poredak ili svojstva 2) zakoni koji izražavaju nepromenljive statisti�ke odnose- statisti�ki zakoni 3) zakoni koji izražavaju postojanje odnosa funkcionalne zavisnosti. Predstavnik formalne logike, Petronijevi� navodi 8 parova zakona: 1) zakon koegzistencije i sekvencije 2) zakon fenomenalan i kauzalan 3) zakon deskriptivan i eksplikativan 4) zakon kvalitativan i kvantitativan 5) zakom empirijski i racionalan 6) zakon aproksimativan i precizan 7) zakon normalan i grani�an 8) zakon individualan i kolektivan. Šeši� upozorava na posledice razlika u shvatanjima apsolutno deterministi�kog i probabilisti�kog shvatanja zakona, i predlaže klasifikacije zakona po: 1) po predmet - zakoni veze - strukturni zakoni - zakoni skupa, a postoje i mešoviti zakoni 2) po gnoseološkoj funkciji - deskriptivne - eksplikativne 3) po važenju - strogi - verovatni.

72

Saznajna uloga nau�nih zakona sastoji se u saznavanju opštih i bitnih svojstava odre�enih vrsta pojava, u nau�nom objašnjenju pojava i njihovom otkri�u, kao i predvi�anju.

73

28. Nau�no objašnjenje Gotovo svi savremeni metodolozi se slažu da je u gnoseologiji i metodologiji nau�no objašnjenje bitan i glavni cilj nauke. Prema stanovištu filozofa i metodologa nauke, nau�no objašnjenje je odgovor na pitanje „zašto“- zašto se neka pojava, svojstvo...javlja. Mada je pitanje „zašto“ naizgled jednozna�no, Nejgel ukazuje na mogu�u višezna�nost pojma „zašto“, i zavisno od pridodatog zna�enja pojma „zašto“, navodi 10 varijanti mogu�ih interpretacija tog pitanja i odgovora na to pitanje. To je jedan od razloga što se javljaju razlike u shvatanju nau�nog objašnjenja. Šeši� smatra da se nau�no objašnjenje identifikuje sa otkri�em uzroka pojava koje su predmet nau�nog istraživanja. Na ovaj na�in nau�no objašnjenje se razlikuje i odvaja od nau�nog posmatranja i opisivanja predmeta saznanja za koje metode se smatra da daju odgovor samo na pitanje „kakvo je nešto“? Nasuprot tome, Markovi� stoji na stanovištu da se nau�no objašnjenje ne može identifikovati sa otkrivanjem uzroka jer bi se onda nau�no objašnjenje svodilo na uzro�no objašnjenje, ako bi se ono zasnivalo na nau�nom zakonu. Pojam nau�nog objašnjenja može se shvatiti u širem i užem smislu. U širem smislu nau�no objašnjenje podrazumeva svaki oblik i vrstu nau�nog saznanja o predmetu koje govori o tome šta je taj predmet, kakav je i koji je. Ipak, u savremenoj nauci ve�ina autora shvata nau�no objašnjenje u užem smislu i odre�uje ga kao „ispravno logi�ki argument �ije su premise iskazi o generalizacijama, opštim pravilnostima, zna�ajnim uslovima, a �iji zaklju�ak izražava �injenicu, pojavu koja se objašnjava. Jednostavnije: nau�no objasniti jednu pojavu zna�i pokazati da je ona nastala nužno iz nekog prethodnog �injeni�nog stanja ili saznati sadržaj i strukturu, kao i funkciju i ponašanje, uklju�uju�i uzroke i na�in nastanka, promene i razvoja ili nestanka te pojave. Navedene definicije i shvatanja nau�nog objašnjenja upu�uju na predmet, strukturu i proceduru nau�nog objašnjenja. Predmet nau�nog objašnjenja mogu biti pojedina�ne pojave, nau�ni zakoni i nau�ne teorije. Opšta struktura nau�nog objašnjenja sastoji se iz tri osnovna elementa. Prema Markovi�u, to su:

1) opis pojave koju treba objasniti- explanandum 2) konstatacije jedne ili više �injenica koje prethode pojavi koju treba objasniti 3) formulacije trajne i nužne veze izme�u dve grupe pojava, tako da iz druge sledi prva. (2) i

(3) zajedno �ine explanans. Logi�ka struktura objašnjenja ima formu modus ponens- a za objašnjenje pomo�u zakona- po Hempelovom modelu: Ako A onda B, prema tome B. Nau�no objašnjenje je, po osnovnoj logi�koj strukturi odnos izme�u explananduma i explanansa, a explanandum može da bude neki predmet- realna stvar, proces ili doga�aj, neki kvalitet ili kvantitet...Explanans može da bude klasa iskaza stavova, dakle iskazi zakona, teorija, hipoteza- pa i empirijskih generalizacija. U tom smislu Šeši� navodi tri mogu�e situacije: 1. najelementarnije nau�no objašnjenje može se sastojati u shvatanju pojedina�nog na osnovu pojedina�nog 2. nau�no objašnjenje se može sastojati u shvatanju pojedina�nog i posebnog na osnovu opšteg 3. nau�no objašnjenje se može sastojati u shvatanju opšteg na osnovu pojedina�nog. Kao osnovno sredstvo nau�nog objašnjavanja smatraju se zakoni i teorije, što je povezano sa shvatanjem deterministi�kog karaktera nau�nog objašnjenja. Nejgel s pravom konstatuje postojanje razli�itih oblika nau�nog objašnjenja u raznim naukama i to ilustruje kroz 10 demonstriranih primera. On daje svoju klasifikaciju modela nau�nih objašnjenja prema karakteristikama veza izme�u explananduma i explanansa, u kojoj razlikujemo:

(1) deduktivna objašnjenja, pretežno u prirodnim naukama koja imaju formu deduktivnog zaklju�ivanja u kome je explanandum nau�na posledica premisa. Premise izražavaju dovoljan, ali ne uvek i nužan uslov explananduma. U deduktivnom modelu važna je uloga opštih zakona.

(2) objašnjenja po verovatno�i, koja za premise koristi neku statisti�ku pretpostavku o izvesnoj klasi elemenata, dok je explanandum singularan iskaz o pojedina�nom �lanu te klase. Nejgel kaže da

74

objašnjenja po verovatno�i neki nau�nici smatraju samo kao usputne stanice do deduktivnog ideala, pa da to i nisu posebne vrste objašnjenja.

(3) funkcionalna ili teleološka objašnjenja koja se koriste prvenstveno u biologiji i prou�avanju ljudskog ponašanja. Ta objašnjenja se zasnivaju na shvatanju jedne ili više funkcija koju neka jedinka ima u stvaranju odre�enih karakteristika sistema kojem pripada ili se opisuje instrumentalna uloga izvesne akcije u ostvarivanju nekog cilja. Postoje dva slu�aja funkcionalnog objašnjenja:

- za neki poseban �in, stanje ili doga�aj koji se dešava u odre�eno vreme - za neku odluku koja je prisutna u svim sistemima izvesne vrste.

(4) geneti�ka objašnjenja opisuju na�in na koji se predmet objašnjenja razvio iz ne�eg što mu je prethodilo. Ono se sastoji u navo�enju glavnih etapa kroz koji je neki sistem prošao. Premise objašnjenja sadrže odabrane, bitne, kauzalne relevantne iskaze o odabranim doga�ajima relevantnim za razvoj sistema, kao i opšte pretpostavke o uzro�nim vezama izme�u doga�aja. Premise �esto iskazuju neke nužne uslove pod odre�enim okolnostima, ali ne iskazuju dovoljne uslove. Markovi� kritikuje ovu klasifikaciju zbog toga što ne razlikuje deduktivno od uzro�nog objašnjenja, �ime su pomešani kriterijumi i nudi svoju klasifikaciju. On prvo razlikuje deduktivno i induktivno objašnjenje, a potom, prema odnosu explanansa i explananduma razlikuje:

1) uzro�no objašnjenje- ono u kojem odnos izme�u skupa prethodnih pojava A objašnjenje pojave B zadovoljava slede�e uslove: - A prethodi B - A proizvodi B - A je nužan uslov B, tj. u odsustvu A pojava B se ne bi desila, ili ne bi bila takva kakva je. - A je dovoljan uslov (ili deo dovoljnog uslova) B, tj. kad je (zajedno sa drugim uslovima) A dato, pojava B se mora desiti

2) geneti�ko objašnjenje- nastanak pojave koja se objašnjava dovodi se u vezu sa prethodnim fazama procesa koji je doveo do nje.

3) funkcionalno objašnjenje- zasniva se na nužnoj korelaciji dve vrste pojava kao zakonitoj vezi, ali izostaje delatna veza. Prema tome, iako sli�no uzro�nom, funkcionalno objašnjenje to nije.

4) teleološko objašnjenje je primenjivo isklju�ivo u društvenim naukama. Ono ljudsko ponašanje povezuje sa svrhama i ciljevima. Razlika izme�u ove dve klasifikacije je evidentna i izražava se u tome što Markovi� razlikuje metod kojim neko nau�no objašnjenje nastaje kao kriterijum klasifikacije od tipa (modela) objašnjenja prema odnosu explananduma i explanansa kao kriterijuma. Drugo, on razdvaja funkcionalno od teleološkog objašnjenja imaju�i u vidu razliku izme�u bioloških funkcija i svesnog ljudskog delanja, izme�u svrha i cilja. Šeši� daje sopstvenu klasifikaciju nau�nih objašnjenja. I Prema kriterijumu logi�ke forme razlikuje: 1) induktivno objašnjenje 2) induktivno statisti�ko, explanansom obuhvata jedan opšti statisti�ki stav; stav koji se objašnjava je pojedina�an, a saznajna vrednost objašnjenja je verovatna. 3) deduktivno-nomološko nau�no objašnjenje koje je zasnovano na opštem, strogom, nestatisti�kom zakonu. Explanans tog objašnjenja mora sadržati bar jedan strogi opšti zakon. 4) deduktivno statisti�ko objašnjenje u explanansu sadrži bar jedan statisti�ki zakon, a explanandum �ini opšti statisti�ki stav. Procedura izvo�enja je deduktivna. 5) potencijalno objašnjenje je ono kod koga je explanans skup stavova na osnovu koga se objašnjava jedan �injeni�ki stav. II Prema stepenu istinitosti razlikuje:

1) istinita u koje ubraja verovatna, mogu�a istinita, stvarno istinita i nužno istinita objašnjenja. 2) prividno istinita objašnjenja 3) lažna ili pogrešna objašnjenja.

75

III Po kriterijumu prirode veza izme�u explananduma i explananse, razlikuju se:

1. funkcionalna nau�na objašnjenja �iju predmetnu vezu �ine bilo koje proste implikacione i funkcionalne zavisnosti. Ova objašnjenja preovla�uju u teorijskim naukama, naro�ito u logici i matematici.

2. kauzalna, uzro�na objašnjenja �iji je predmet uzro�na veza izme�u pojava, procesa ili doga�aja. U explanansu je bar jedan stav opšti ili poseban zakon uzro�nosti. Sva objašnjenja realnih pojava, uklju�uju�i i društvene, uzro�na su.

3. motivaciona objašnjenja su objašnjenja dešavanja i delatnosti u oblasti bioloških, psihi�kih i društvenih pojava. Tako se ponašanje i delatnost pojedinog �oveka, kao i grupe ljudi, pa i celog društva, objašnjava na osnovu ose�anja potreba, želja i ciljeva kao motiva odre�enih aktivnosti. Uzro�no i motivaciono (kauzalno i teleološko) objašnjenje se ne mogu apsolutno razdvojiti zato što motivi deluju kao uzroci delanja-ponašanja. Ne ulaze�i dublje u kritiku izloženih klasifikacija nau�nog objašnjenja, jer pored ovih postoje i druge, smatramo se obaveznim da ukažemo na evidentna slaganja i razlike me�u njima, od koji su najzna�ajniji:

- prvo, jasno razlikovanje kriterijuma klasifikacije - drugo, jasno shvatanje da svi modeli, tipovi nau�nog objašnjenja nisu podjednako podesni za sve

nauke, kao i da se izvesni modeli koji se primenjuju i u prirodnim i u društvenim naukama, primenjuju na specifi�an na�in.

Razlikovanje teleoloških i funkcionalnih, tj. motivacionih i unutarmotivacionih ponašanja, osim što su neophodna, veoma su i podsticajna. Naime, ukazuje se potreba da se, bar u politikološkim istraživanjima razlikuju nau�na objašnjenja nagonskih, instiktivnih ponašanja ljudi, grupa, društava, od voljnih, ciljnih, svesnih ponašanja odnosno razlikovanje ponašanja i delanja, kao i razlikovanje cilja i svrhe. Cilj je bitno, svesno, voljno, artikulisano odre�enje aktivnosti i akcija ljudi. To je bitna karakteristika politike i politi�kih subjekata. Za nau�na objašnjenja u politikologiji, u meri u kojoj su ona mogu�a, prednosti imaju teleološka, funkcionalna i statisti�ka (po verovatno�i) nau�na objašnjenja, dok su najmanje mogu�a stroga deduktivna objašnjenja sa logi�ki nau�nim explanandumom. Više autora je napominjalo da ne postoje strogo utvr�ena merila adekvatnosti nau�nog objašnjenja. Me�utim, uslovi koje je neophodno ispuniti da bi se obezbedila odgovaraju�a adekvatnost mogla bi biti:

1) stavovi explicanduma moraju da budu istiniti ili bar verovatni. 2) stavovi explanansa moraju biti istinite ili bar verovatne nau�ne hipoteze, teorije ili zakoni.

Me�utim, opravdano je ovde uvrstiti i odgovaraju�e statisti�ke, empirijske generalizacije. 3) izme�u stavova explananduma i explanansa mora da postoji valjana logi�ka veza logi�ke implikacije i realne implikacije; ili veza opšteg i posebnog ili neka funkcionalna veza. 4) ako su predmeti realni mora postojati realna veza izme�u explananduma i explanansa ili ako su predmeti idealni, onda misaona veza. 5) logi�ka forma, model nau�nog objašnjenja mora da odgovara tipu predmeta explananduma. Nau�no objašnjenje u sebe uklju�uje sve postupke i metode sticanja i proveravanja saznanja. Ipak, i pored toga, ne mogu se dosti�i apsolutna objašnjenja, osim u zatvorenom, aksiomatizovanom i formalizovanom sistemu saznanja u kome se mogu oformiti jednom za svagda data objašnjenja. Društvene i politi�ke nauke nisu takvi sistemi niti unutar njih takvi sistemi postoje, pa mi i ne tragamo za apsolutnim ve� samo za adekvatnim nau�nim objašnjenjima koja su korespodentna sa nau�nom istinom. Nau�na objašnjenja u društvenim naukama, pa time i u politi�kim, suo�avaju se sa specifi�nim, teškim i složenim problemima. Nau�no objašnjenje je povezano sa nau�nom prognozom. Ono je snažan osnov nau�nog predvi�anja, poželjan, ali ne i nužan.

76

29. Nau�no predvi�anje Nau�no predvi�anje je najviši nivo nau�nog saznanja i vrhunski nau�ni cilj istraživanja. Zapravo, tri su glavna zadatka svake nau�ne teorije:

1) da svestrano i ta�no opiše svoj predmet, tj. pojave i procese koje istražuje 2) da taj predmet temeljno i svestrano objasni 3) da što ta�nije predvidi promenu i razvitak pojava i procesa koje istražuje.

Zato Šeši� i tvrdi da se merilo saznajne mo�i i saznajne vrednosti nau�ne teorije ispoljava u ta�nosti opisa, u temeljnosti objašnjenja i stepenu ta�nosti i vrsti nau�nog predvi�anja. Osnovno pitanje logi�ke teorije nau�nog predvi�anja je pitanje: kako, na koji na�in i u kojim misaonim procesima se može predvideti budu�i ishod nekog prirodnog, društveno-istorijskog ili saznajnog procesa? Dva su naj�eš�a, u osnovi pogrešna, odgovora na ova pitanja:

1) sa jedne strane, nekriti�ki racionalisti�ki determinizam govori o tome da ljudsko saznanje sadrži apsolutno istinite opšte zakone na osnovu kojih je mogu�e predvideti sve nepoznate doga�aje, uklju�uju�i i one koji se još nisu dogodili, dakle, budu�e doga�aje. Prema takvim shvatanjima treba imati samo po�etna stanja jednog dešavanja i njegovu opštu formulu (opšti zakon), pa se sa sigurnoš�u može predvideti ma koje dalje stanje, kretanje, razvoj, pa i kona�ni ishod tog dešavanja-pojave-procesa.

2) sa druge strane, za logi�ki empiristi�ki agnosticizam (zastupan u raznim varijantama od Hjuma do Rajhebaha) karakteristi�no je poricanje mogu�nosti nau�nog predvi�anja u bilo kom vidu, bilo dedukcijom, bilo indukcijom, bilo a priori, bilo a posteriori. Ono što se indukcijom i ra�unom verovatno�e može utvrditi o budu�nosti (bilo o sreiji doga�aja, bilo o individualnom doga�aju) nije nikakvo znanje, nego je samo prakti�no pozitiranje, tj. postavljanje hipoteti�kih stavova o budu�em doga�aju. Vrednost tih stavova nije nikada istina nego je potencija, a predvi�anje ima samo smisla kla�enja, a ne saznavanja budu�nosti. Možemo konstatovati da su se i racionalisti�ka vera i empiristi�ko neverovanje u mogu�nost nau�nog predvi�anja dokazali kao pogrešni. To ne zna�i da u njima nema i istine, ali šta je, i koliko ima ta�nosti u navedenim shvatanjima, kao i koje su stvarne mogu�nosti i metode nau�nog predvi�anja, najbolje se može utvrditi analizom konkretnih oblika nau�nih predvi�anja. a) kao najprostiji oblik nau�nog predvi�anja može se izdvojiti tzv. nau�na implikacija u kojoj se, na osnovu znanja pojedina�ne �injenice, predvi�a neka druga pojedina�na �injenica. To je hipoteti�ki spoj dva stava, oblika „ako je a, onda b“, a suština ovakvog predvi�anja je da se na osnovu jedne poznate �injenice, nužno izvodi stav koji je prvim stavom impliciran. b) ve� se u opisanoj implikaciji nazire za�etak složenijeg oblika nau�nog predvi�anja, a to je tzv. deduktivno predvi�anje. Ono se sastoji u nau�nom predvi�anju pojedine �injenice, doga�aja-pojave-procesa ili neke njihove osobine ili svojstva na osnovu poznavanja opšteg zakona koji važi za celu klasu ili za ceo skup pojava. c) induktivno predvi�anje smatra se glavnim oblikom saznanja budu�ih doga�aja i pod njim se podrazumeva svaki induktivni zaklju�ak kojim se na osnovu niza poznatih prošlih slu�ajeva zaklju�uje o nepoznatim slu�ajevima, odnosno o budu�im doga�ajima. Analiaz ovog oblika predvi�anja pokazuje postojanje tri njegove osnovne vrste: - prva je ona u kojoj se na osnovu poznavanja izvesnog broja slu�ajeva jednog dešavanja ili konstatacije jedne osobine-svojstva kod ve�eg broja (n) �lanova odre�ene klase doga�aja-pojava zaklju�uje da tu osobinu ima i naredni �lan te klase (n+1) - druga je ona vrsta induktivnog predvi�anja kod koga se na osnovu izvesnog ve�eg broja (n) poznatog dešavanja ili konstatovanja jedne osobine-svojstva kod ve�eg broja (n) predmeta ili pojava jedne klase zaklju�uje da �e isto to biti slu�aj i kod narednih dešavanja, tj. kod više narednih pojava te klase. U ovu vrstu induktivnog predvi�anja spada i tzv. statisti�ka indukcija �ija je uloga da se, zbog nemogu�nosti ta�nog predvi�anja pojedina�nih slu�ajeva, omogu�i bar približno predvi�anje budu�ih pojava iste vrste ili serija budu�ih doga�aja i to na osnovu prose�ne odredbe skupa takvih pojava u prošlosti i sadašnjosti.

77

- tre�a vrsta induktivnog predvi�anja je ona u kojoj se na osnovu izvesnog ve�eg broja (n) dešavanja ili ve�eg broja utvr�enih �injenica, osobina i svojstava odre�ene grupe predmeta (doga�aja-pojava-procesa) zaklju�uje da �e isto to biti slu�aj i kod svih ostalih pojava te grupe ili klase predmeta. U ovom slu�aju radi se o tzv. beskrajnoj indukciji. d) induktivno- deduktivno predvi�anje, kao poseban oblik nau�ne prognostike zasniva se na ve� konstatovanoj �injenici da se u osnovi dedukcije nalazi induktivni metodski postupak, pa je i cela metoda induktivno deduktivna. Suštinu ove konstatacije �ini stav da se do optih pravila (principa, zakonitosti, zakona) dolazi tako da se prvo empirijskim putem kod više pojedina�nih slu�ajeva utvrdi istovetno dešavanje ili postojanje odre�ene istovetne osobine ili svojstva, pa se onda, na osnovu toga, konstatuje odre�ena pravilnost koja se potom deduktivno primenjuje na saznavanje drugih posebnih i pojedina�nih slu�ajeva (nepoznatog ili budu�eg dešavanja). e) poslednji oblik nau�ne prognostike je tzv. dijalekti�ko- deduktivno predvi�anje �iju suštinu �ini razrešavanje ili prevazilaženje protivre�nosti izme�u nekog ranijeg saznanja (ranije utvr�ene pravilnosti, zakonitosti ili zakona) i novootkrivenih �injenica. Naravno, ovo ne zna�i osporavanje dijalekti�nosti u prethodno prikazanim oblicima predvi�anja, ve� samo isticanje najizrazitijeg vida dijalekti�nosti sadržanog u ovom obliku prognoze (protivre�nost i njeno prevazilaženje). Saznajni proces nau�nog predvi�anja ovde se sastoji u postavljanju nau�ne hipoteze o neotkrivenim predmetima ili njihovim odredbama, o budu�im doga�ajima u stvarnosti. Konstatuju�i da nau�no predvi�anje uvek polazi od izvesnih znanja �injenica i zakona na osnovu kojih se prave hipoteze o saznanju novih �injenica ili zakona, Šeši� smatra da su osnovne teško�e nau�nog predvi�anja slede�e:

1) svako predvi�anje polazi od izvesnog, ali uvek nepotpunog broja �injenica ili od onih �injenica koje su u manje-više posrednoj vezi sa pojavom-preocesima koje treba predvideti

2) za nau�na predvi�anja nije dovoljna prosta datost odre�enih �injenica, ve� je nužna njihova analiza i njihovo odre�eno tuma�enje. Dakle, mora se na�i odgovor na pitanje: šta date �injenice zna�e u kompleksu pojava-procesa koji se istražuje i koji, ukoliko su nepoznate, treba predvideti? Osnovna teško�a je u tome što date �injenice mogu imati veoma razli�ita zna�enja, pa time dopuštaju mnoga razli�ita, pa i suprotna tuma�enja. Bitno za nau�no predvi�anje je shvatanje veze izme�u datih �injenica i hipoteti�ke teorije, tj. shvatanja �injenica u svetlosti pretpostavljene teorije ili zakona. Ta veza se shvata i induktivnim i deduktivnim putem, ali je bitno da, ako se radi o saznanju stvarnosti, samo praksa kao saznanje �injenica, kona�no odlu�uje o vrednosti postavljanja hipoteze.

3) i onda kada se date �injenice protuma�e u svetlu odre�ene teorije ili njene interpretacije, ostaje otvoreno pitanje stepena osnovanosti date hipoteze: u kom smislu, na koji na�in i sa kojom ta�noš�u možemo postaviti odre�enu hipotezu? Odgovor na ova pitanja Šeši� daje na slede�i na�in: - svaku osnovanu hipotezu u prognostici donosimo kao stav mogu�ne istinitosti (koji na osnovu odre�enih razloga proisti�e iz poznatih �injenica i zakona) - hipoteza nau�nog predvi�anja postavlja se kako induktivno, tako i deduktivno, a i kao prosta implikacija izvesnih �injenica. Imaju�i u vidu sve navedeno mogu se razlikovati slede�i osnovni tipovi nau�nih predvi�anja i njima odgovaraju�e ta�nosti:

(1) nau�no predvi�anje u vidu nepotpune klasi�ne indukcije koja se oslanja na dovoljan broj suštinskih oblika ili bitnih slu�ajeva jedne grupe pojava-procesa, u kojoj se ispoljava princip njihove uniformnosti i �iji je zaklju�ak, i kao hipoteza nau�nog predvi�anja potpuno neizvestan. (2) induktivno-deduktivni tip nau�nog predvi�anja, koji ukoliko se oslanja na ta�ne opšte zakone i ta�no prou�ene poznate �injenice, tako�e omogu�ava ta�no predvi�anje. (3) statisti�ko-induktivno predvi�anje je tre�i tip predvi�anja veoma složenih doga�aja, �ije uzro�ne veze nisu poznate. Ono ima izvesnost koja se izražava stepenom verovatno�e u smislu stepena mogu�nosti i istine. Osnovnu pretpostavku verovatno�e i u ovom slu�aju �ini izvesna uniformnost sa odre�enom granicom u�estalosti izraženom brojem izme�u 0 i 1, a stepen verovatno�e odnosi se neposredno samo na celu seriju ili sektor serije doga�aja, a ne na pojedina�ni slu�aj. Zbog svojih osobina ovo predvi�anje je izuzetno korisno, pa i nezamenljivo kod saznanja masovnih pojava.

78

U svakom slu�aju kao posebno zna�ajne �inioce za nau�nu prognostiku društvenih i politi�kih pojava i procesa možemo ista�i slede�e: - da se ona može smatrati utoliko pouzdanijom ukoliko je predmet prognoze bliskiji, a pouzdanost opada ukoliko se prognozira vremenski udaljenija pojava-proces - da uspešnost predvi�anja u velikoj meri zavisi od sposobnosti nau�nika (dijagnosti�ara-prognosti�ara) da što pravilnije identifikuje bitno iste, odnosno bitno sli�ne odredbe procesa-doga�aja-pojave u potoje�em iskustvu i u nastaju�oj pojavi-procesu koji je predmet prognoze - ukoliko je fond saznanja-znanja obuhva�en HD metodom ve�i, potpuniji i produbljenije obra�en, utoliko je i metoda prodornija za prakti�ne politikološke prognoze i u instrumentalnom politi�kom delovanju.

79

30. Nau�no dokazivanje i opovrgavanje Dokazivanje i opovrgavanje je sastavni deo svakog mišljenja kojim se dolazi do istinitog ili verovatnog saznanja o predmetu mišljenja. Subjekt koji misli o predmetu mišljenja mora da odredi pretpostavku o predmetu i da formira valjane razloge koji potvr�uju da je pretpostavka o predmetu istinita. Osnovni oblik logi�kog mišljenja u kome se ostvaruje proces dokazivanja je zaklju�ivanje u svakodnevnom i u nau�nom saznanju. Proces dokazivanja je vrhunski proces u koji su uklju�ene sve osnovne analiti�ke i sinteti�ke metode istraživanja i mišljenja. Zbog toga se u logici dokazivanje i opovrgavanje smatra najsloženijom i najopštijom osnovnom metodom. Dokazivanje se definiše kao izvo�enje istinitosti jednog stava na osnovu istinitosti nekog drugog stava ili drugih stavova za koje se zna da su istiniti ili bar verovatno istiniti. Opovrgavanje je dokazivanje neistinitosti teze direktnim ili indirektnim putem. Procedura dokazivanja Strukturu procesa dokazivanja �ine:

teza- stav koji se dokazuje argumenti ili razlozi- stavovi na osnovu kojih se teza dokazuje argumentacija ili demostracija dokaza koja se vrši kroz:

- navo�enje, izlaganje argumenata - misaoni logi�ki proces u kome se u odnos stavljaju teza i argumenti, tj. u kome se iz

stavova razloga izvodi stav teze. Dokazivanje se odigrava po slede�im pravilima:

1) stav teze - stav teze mora da bude predmetno odre�en, jasno i precizno iskazan i po megu�nosti jednozna�an - u toku dokazivanja stav teze ne sme se menjati kako ne bi došlo do greške - stav teze mora da ima odre�en smisao i zna�aj za saznanje. Ti uslovi su ispunjeni ako stav teze �ine hipoteze o predmetu istraživanja, ako imaju osnovu u ranijem nau�nom saznanju ili ako nova teza otklanja protivre�nosti ili nedostatke stare teorije. Opšti uslov je da teza bude proverljiva.

2) stavovi argumenata moraju da budu: - odre�eni po zna�enju, jasni, saznajno vredni i dovoljno verovatni, odnosno istiniti - nezavisni i razli�iti od stavova teze, ali u upotrebnom odnosu 3) demonstracija- izlaganje argumenata i logi�ko mišljenje o njima i na osnovu njih mora da bude što strožije i u odre�enom sistemu logike. Neke istine se, me�utim, dokazuju u svakom sistemu logike i imaju iste karakteristike i važenja nezavisno od sistema logike. U dokazivanju važi pravilo da se empirijski stavovi ne mogu i ne moraju potpuno strogo dokazati jer oni imaju „dostojanstvo“ realne istine. Za aksiome teorije važe stavovi da oni ne podležu proveravanju u okviru istog sistema jer su to najosnovniji stavovi. Vrste dokaza Argumenti- razlozi su bitan �inilac dokazivanja. Oni se razlikuju po dokaznoj snazi, zna�aju i na�inu izvo�enja. Me�u dokazima može postojati hijerarhija, pa se može utvrditi postojanje glavnog razloga („nervus probandi“). Me�utim, ima situacija u kojima se razlozi me�usobno razlikuju po dokaznoj mo�i i zna�aju, ili se „glavni razlog“ u smislu jednog iskaza kojim se teza dokazuje ne može utvrditi. To je uglavnom slu�aj sa empirijskim istraživanjima u kojima dokaz o istinitosti teze (generalne hipoteze) �ini sistematizovan skup proverenih posebnih odnosa pojedina�nih hipoteza. Ova situacija otvara pitanje oboga�ivanja standardne klasifikacije dokaza i pojmom „empirijskih“ dokaza.

80

Uobi�ajena klasifikacija dokaza poznaje slede�e vrste dokaza: 1) analiti�ke dokaze do kojih se dolazi kroz dve procedure:

a) analizom stavova argumenata (Dekartov analiti�ki dokaz). Može da bude izveden i iz aksioma i nau�nih zakona. Takvim deduktivnim dokazom dokazuju se nau�ne teoreme

b) analizom stavova teze. Ova podvrsta dokaza naziva se „Anti�ki analiti�ki dokaz“ i �esto se koristi u rasoravama. U politici i politi�koj nauci nailazi se na obe podvrste, a ima slu�ajeva u kojima se one kombinuju. 2) sinteti�ke dokaze koji nastaju sintezom stavova razloga 3) induktivne dokaze do kojih se dolazi indukcijom na osnovu stavova razloga 4) deduktivne dokaze koji se dedukuju iz stava teze ili stava razloga 5) direktne dokaze koji se izvode neposredno iz istinitosti stava, stavova razloga 6) indirektne dokaze koji proizilaze iz nestabilnosti stava antiteze. Indirektni dokazi su mogu�i, po shvatanju predstavnika dijalekti�ke logike, samo u dvovalentnoj logici. Bitna svojstva valjanih dokaza su:

- prvo, da se zaista odnose na tezu, na stav i predlog koji se dokazuje - drugo, da je dokaz dovoljan - tre�e, da je dovoljno odre�en, jasno iskazan i precizan i posebno da je istinit ili dovoljno

verovatan Pogreške u dokazivanju Složenost procedura dokazivanja i raznovrsnost dokaza dovode do slu�ajnih, a ponekad i namernih grešaka. To su dva tipa grešaka: 1) greške razloga, i 2) greške demonstracije razloga. Naj�eš�e pogreške razloga su:

1) neodre�enost i konfuznost razloga što se javlja u vidu: - neodre�enosti i nepreciznosti iskaza koji može da bude višesmislen ili nepotpun ili jezi�ki- gramati�ki nekorektan - u iskazu se mogu nalaziti neodre�eni pojmovi, sinonimi i homonimi ili drugi nejasno definisani pojmovi �ije se pravo zna�enje ne može valjano utvrditi ni iz konteksta, mesto pojma u konstrukciji iskaza može da bude uzrok nejasnosti i nepreciznosti

2) jednostranost razloga koji se može odnositi na stav teze- predmet dokazivanja i ta�no tvrditi o sporednom, ali izostaviti suštinske odredbe

3) razlog može da bude slab, odnosno nedovoljan 4) razlog može da bude pogrešan, pa je i dokaz na osnovu takvog razloga pogrešan.

Pogreške demonstracija su u suštini pogrešno shvatanje veza izme�u stavova teze i stavova razloga, namerno ili nenamerno. To su slede�e pogreške:

1) „pars pro toto“- pogreška uopštavanja u kojoj se deo tretira kao celina 2) „non sequitur“- zaklju�ak ne sledi, odnosno nema odgovaraju�e veze izme�u razloga i teze 3) „petitio principii“ koji se manifestuje kao pogreška zahteva razloga ili kao „circulus vitiosus“-

situacija pogrešnog kruga odnosno odsustvo razloga 4) izmene i zamena teza u okviru �ega se javljaju paralelogizmi i sofizmi 5) promašaj u predmetu dokazivanja- kada proces dokazivanja odstupa od pravog predmeta

dokazivanja. Sve pobrojane greške u dokazivanju, a noro�ito pogreške demonstracija nalazimo u polit�koj komunikaciji, naro�ito u delima koja su jednostrano kriti�ki orijentisana. Opovrgavanje Osnovna pravila o svojstvima teze (antiteze), argumenta i postupka su ista u opovrgavanju kao i u dokazivanju. Suštinska odredba opovrgavanja i osnovna razlika u osnovu na dokazivanje je u tome što je opovrgavanje dokazivanje neistinitosti teze (direktnim opovrgavanjem), odnosno dokazivanje istinitosti antiteze (indirektno opovrgavanje).

81

U vezi sa opovrgavanjem i dokazivanjem važna je koncepcija Popera o opovrgljivosti koja istovremeno izražava i stav o istinitosti nau�nih saznanja u društvenim naukama. Poper smatrada u tim naukama nema nau�nog saznanja koje jednom dokazano kao istinito (verovatno) ima svojstva trajnog. Naprotiv, ono se uvek iznova podvrgava pokušajima opovrgavanja i ima status istinitog (verovatnog) sve dok ne bude opovrgnuto. Prema tom shvatanju, opovrgavanje je samo oblik dokazivanja istinitosti (verovatnosti) jer istinito je samo ono što nije opovrgnuto. Neuspeh opovrgavanja je dokaz istinitosti. U opovrgavanju, osim direktnog dokazivanja lažnosti teze imamo jednu posebnu vrstu indirektnog dokazivanja neistinitosti teze koja se služi tzv. apagoškim dokazom. To je postupak kojim se teza kvalifikuje kao apsurdna (reductio ab absurdum). Evidentan je u sistemu dvovalentne logike. Sve što smo do sada izložili o dokazivanju i opovrgavanju odnosi se na �injeni�ne stavove, sudove i zaklju�ke. Proverljivost vrednosnih sudova U logici i nauci uopšte postoje dva dijametralno suprotna stanovišta o proverljivosti, dakle, o mogu�nostima dokazivanja i opovrgavanja vrednosnih sudova.

Prvo stanovište ljudske, društvene vrednosti shvata kao nešto potpuno subjektivno, nešto što se ne može objektivizirati, pa nije podložno dokazivanju, opovrgavanju, merenju, ocenjivanju...To je u suštini aksiološko stanovište koje se može nazvati stanovištem subjektivnog aksiologizma. Ono previ�a dve bitne �injenice: prvo, vrednosti nisu potpuno nezavisne od društvene stvarnosti jer u njoj nastaju, postoje i deluju. Naime, ljudi su i društvena bi�a, a kako su oni tvorci i korisnici vrednosti u društvenom odnosu, to su i same vrednosti �injenice društvene stvarnosti manifestovane u raznim formama (od norme propisa do pravila ponašanja oformljenih moralom ili tradicijom); drugo, vrednosti nisu strogo individualne, ve� su po pravilu objektivne individualne interpretacije grupnih i kolektivnih vrednosti.

Suprotno prethodnom je stanovište tzv. objektivnog aksiologizma. Po njemu vrednosti su objektivne, one se mogu objektivno proceniti, a vrednosne �injenice se mogu prosu�ivati isto kao i empirijske �injenice. I ovo stanovište je previše jednostrano jer se ne mogu �injenice realnosti kao što su npr. materijalne tvorevine ili ljudska ponašanja tretirati potpuno isto kao vrednosni sudovi. Kada se razmatraju vrednosni sudovi neophodno je razlikovati sudove o vrednostima i sudove zasnovane na vrednostima. Vrednosti se ne mogu smatrati ni �isto subjektivnim, ni �isto objektivnim, ve� specifi�nim jedinstvom prirodne i društvene realnosti u relacijama subjekt- objekt- subjekt i subjekt- subjekt. Suprotnost polarizovanih gledišta pokušava da prevazi�e stanovište kriti�kog aksiološkog realizma koji se sažeto može izložiti:

1) vrednosti i norme su specifi�na jedinstva subjektivnih i objektivnih �inilaca stvarnosti 2) vrednosti i norme su manje- više zajedni�ki i grupni 3) vrednosti i norme ne samo da poti�u iz objektivne društvene osnove, ve� su i njeni �inioci, i

izazivaju nesuglasice. Dakle, one podležu istraživanju, dokazivanju i opovrgavanju. U politi�koj praksi i nauci vrednosti i norme su stalni i bitan predmet istraživanja. Istražuju se njihovi sadržaji, oblici, poreklo, nosioci, sistematizacija, odnosi, rasprostranjenost...i sve što može da bude predmet dokazivanja i opovrgavanja. U tom smislu javljaju se dve vrste dokaza: - �injeni�ni- fakti o rasprostiranju - vrednosni- postularni u odre�enim sistemima vrednosti hijerarhijski organizovanim i s pozivanjem na njih. Ve�i problemi se javljaju u sukobu sistema vrednosti u kojima isti iskazi o vrednosti npr. sloboda imaju razne sadržine i zna�enja.

82

31. Osnovne metode nau�nog mišljenja i istraživanja u politi�kim naukama U istraživanjima prirode, društva i politike, u prirodnim, društvenim i politi�kim naukama koriste se raznovrsne metode. One se mogu klasifikovati primenom raznih kriterijuma. Jedan od kriterijuma je njihovo mesto i uloga u nau�nom saznanju odnosno njihova osnovnost i opštost. Kriterijum osnovnosti i opštosti omogu�ava nam da konstatujemo postojanje osnovnih metoda koje se istovremeno mogu smatrati i opštim. Osnovne metode su sastavni deo svakog logi�kog mišljenja i u osnovi su svih metoda nau�nog saznanja i istraživanja. Njihova osnovnost �ini ih opštim. U osnovne metode ubrajaju se analiza i sinteza; apstrakcija i konkretizacija; specijalizacija i generalizacija; dedukcija i indukcija. Neki autori u ove metode ubrajaju i dokazivanje i opovrgavanje. Naziv osnovne metode nau�no je osnovan, logi�ki konzistentan i odgovara istinskom položaju i ulozi ovih metoda u saznanju uopšte i nau�nom saznanju. Dodatak „posebne“, koji bi mogao izražavati njihovu posebnost u odnosu na druge metode i na metodske postupke, kao i u me�usobnom odnosu, u ovom slu�aju, u suprotnosti je sa njihovom bitnom odredbom da su, time što su osnovne, nužno i opšte. Osnovne metode se ne mogu odre�ivati samo kao metodski postupci zato što imaju sve bitne �inioce i bitna svojstva metoda. One imaju svoju logi�ku i nau�nu osnovu, strukturu, predmet, norme, proceduru. Postupak je samo deo jednog dela metoda i prvenstveno se odnosi na izvršavanje odre�enih radnji u toku istraživanja. Ako se sve ove metode smatraju jednom celovitom osnovnom metodom, npr. analiti�ko-sinteti�kom, onda se sve osnovne metode, posebno uzete, mogu posmatrati kao njeni metodski postupci. U osnovne metode saznanja nisu uvrštene analogija i komparacija. Me�utim, analogija i komparacija realne stvari, pojma, suda ili zaklju�ka, podrazumevaju ve� u nekom stepenu oformljene pojmove, stavove, zaklju�ke koji se mogu stavljati u me�usobni odnos. U osnovne metode nau�nog saznanja i nau�nog istraživanja ubrajamo: - analizu - sintezu - apstrakciju - konkretizaciju - specifikaciju - generalizaciju - dedukciju - indukciju. Sve ove navedene metode imaju neka zajedni�ka svojstva i �inioce, me�u kojima su najvažniji: 1) predmet koji se ovim metoda istražuje je složena celina odnosno �ine ga odnosi izme�u delova i celina , opšteg i posebnog. 2) ove metode su u osnovi svih metoda nau�nog saznanja i po tome su osnovne i najopštije 3) one se nalaze u me�uzavisnosti i prožetosti visokog stepena. 4) njihovom upotrebom se sti�e nau�no saznanje o �injenicama stvarnosti, njihovim odlikama, kao i o pojmovima, stavovima, sudovima i zaklju�cima. 5) svaki od ovih metoda ima svoje norme i regulisane procedure. One omogu�avaju primenu ovih metoda u teorijskim i empirijskim istraživanjima, u istraživanjima prirode i društva. 6) priroda i svojstva predmeta istraživanja zahtevaju specifi�nu primenu ovih metoda, a one pokazuju visoki stepen adaptabilnosti odnosno upotrebljivosti. 7) sve ove metode nemaju isti status u procesu istraživanja. Neke se �eš�e javljaju kao po�etne, neke kao završne. U politi�kim, i uopšte u društvenim naukama, retko kada se primenjuje samo jedna od osnovnih metoda, a naj�eš�e se koriste sve metode. 8) sve ove metode imaju veoma veliki gnoseološki zna�aj. Me�utim, sve one ne omogu�avaju isti stepen istinitosti saznanja. Neke od njih (indukcija) pretežno omogu�avaju sticanje verovatnog saznanja, a neke (dedukcija) pretežno izvesnog ili nužnog saznanja. Gnoseološka funkcija osnovnih metoda ostvaruje se u svim fazama istraživanja i u svim vrstama istraživanja.

83

Osnovne metode nau�nog saznanja mogu se odrediti prema raznim kriterijumima: 1) prema svojstvima predmeta istraživanja možemo razlikovati eksperimentalne i neeksperimentalne metode. Eksperimentalne metode su one koje se mogu upotrebiti u istraživanju predmeta koji su podobni za istraživanje eksperimenata. U njih spadaju metode kojima se može ostvariti neposredan fizi�ki kontakt sa predmetom-realnom stvari. To su analiza i sinteza, apstrakcija i konkretizacija i indukcija, pa u odre�enom smislu i specijalizacija, ali ne dedukcija i generalizacija koje bismo mogli smatrati neeksperimentalnim metodama. 2) prema svojstvima primene u istraživanju može se govoriti o analiti�kim i sinteti�kim metodama. U analiti�ke spadaju metode u �ijoj je osnovi analiza, tu su još i apstrahovanje, specifikacija i dedukcija. Sinteti�ke metode metodološko-teorijskog saznanja su konkretizacija, generalizacija i indukcija u �ijoj osnovi je sinteza. 3) Po pripadnosti logi�kim i metodološkim pravcima u nas je bilo uobi�ajeno razlikovanje formalno-logi�kih i dijalekti�kih metoda. Predložene klasifikacije osnovnih metoda su, zbog svojstava predmeta klasifikovanja, samo uslovne.

84

32. Metoda analize Suštinski analiza je rastavljanje predmeta istraživanja na njegove sastavne delove, odnosno na �inioce strukture, funkcija, veza i odnosa na odre�enom prostoru u odre�enom vremenu. Rastavljanje može da bude fizi�ko, ali može da bude i duhovno-misaono, pa i kombinovano. Opšti predmet analize je uvek složena celina. Složenost opšteg predmeta analize omogu�ava da se predmet istražuje kao celina ili da se istražuje samo jedno njegovo svojstvo, jedan njegov deo, jedan ili skup odnosa, u jednom momentu ili u više vremenskih jedinica, na samo jednom odre�enom prostoru ili na svim prostorima na lojima se javlja... Prema predmetu istraživanja, ta�nije prema obuhvatu predmeta istraživanja, može se govoriti o potpunoj i o parcijalnoj odnosno sekvencijalnoj analizi. Potpuna ili totalna analiza podrazumeva svestranu analizu svih �inilaca predmeta, njegovih svojstava, internih i eksternih odnosa i funkcija u ukupnom vremenu trajanja u ukupnoj rasprostranjenosti tog predmeta. Po pravilu takvi predmeti su veoma retki i teško ih je odrediti. Naro�ito ih je teško vremenski i prostorno odrediti i još teže obuhvatiti analizom. Predmeti potpune (totalne) analize uglavnom su delovi prirodne, društvene, odnosno politi�ke stvarnosti. Takav predmet bi mogli biti izbori za odre�enu skupštinu, jedna politi�ka stranka...ali izbori za skupštinu ili druge izborne organe vlasti ne bi se mogli obuhvatiti jednom analizom. Potpuna analiza jednog pojma, jednog stava, suda ili zaklju�ka bi teško bila mogu�a, jer je veoma teško obuhvatiti vremenske i prostorne odredbe. Parcijalna ili sekvencijalna analiza obuhvata samo deo, aspekt, svojstvo, odredbu, vremensku ili prostornu jedinicu neke celine koja se sama može posmatrati kao uža i nesamostalna celina, npr. takav deo celine mogla bi biti predizborna aktivnost koja je u suštini samo deo izborne aktivnosti i izbora i samo se povezano sa njima može shvatiti, a istovremeno se može definisati i kao uslovna celina. Uopšte uzev, mogu�e su slede�e parcijalne analize po kriterijumu predmeta istraživanja: 1) analiza sadržaja, kojom se saznaje (nau�no) sadržina jedne pojave. Ova analiza se može shvatiti ako joj se da šire odre�enje, i kao potpuna jer se njome može dopreti do suštinskih odredaba predmeta, ali ostaje �injenica da ova analiza ne obuhvata formu predmeta, a istinska odredba suštine nije mogu�a bez saznanja forme. 2) strukturalna analiza ili analiza sastava predmeta kojom nau�no saznajemo �inioce strukture tj. �inioce sastava predmeta. Izme�u analize strukture i analize sastava ima razlika koje proizilaze iz shvatanja strukture. U svakodnevnom lai�kom jeziku struktura se izjedna�ava sa sastavom predmeta, i to je pogrešno. Struktura je relativno stabilna i ona obezbe�uje postojanje i trajanje jednog predmeta u odre�enom vremenskom periodu pri �emu �uva njegove bitne odredbe i svojstva koji ga �ine upravo tim predmetom. Sastav je širi pojam i obuhvata sve �inioce predmeta od kojih su neki nebitni, nekarakteristi�ni, pa ponekad i suvišni i slu�ajni, npr. analiza strukture jedne politi�ke stranke nužno obuhvata postojanje statuta i programa, vo�stva i �lanstva, bez toga nema jedne politi�ke stranke. Analiza sastava, koja je iscrpnija, obuhvatala bi svaki organizacioni oblik i svaku jedinicu, klase, slojeve i druge grupe �lanova, što nije uslov postojanja stranke, ali je manje ili više važno za postojanje i karakteristike stranke. 3) funkcionalna analiza kojom se saznaje aktivnost, odnosi unutar predmeta istraživanja. Mogu�e je koncipirati analizu i tako da obuhvata i odnose predmeta i okruženja, „funkcije“ i „disfunkcije“. 4) komparativna analiza kojom se saznaju odre�ene sli�nosti i razlike �inilaca predmeta istraživanja (ili izme�u dva i više predmeta), sli�nost i razlike aktivnosti, funkcija, veza i odnosa, kretanja, promena i razvoja. 5) geneti�ka analiza kojom se saznaje nastanak i razvoj predmeta istraživanja, što podrazumeva kretanje i promene kvantiteta i kvaliteta u vremenu i prostoru. 6) kauzalna analiza kojom se saznaju odre�ene pravilnosti i zakonitosti odnosno zakoni postojanja odre�enog predmeta istraživanja. 7) strukturalno-funkcionalna analiza smatra se najpotpunijom analizom koja može da zmeni sve ostale analize. Njome se otkriva struktura i funkcije predmeta i odnosi izme�u njih, što je dovoljno saznanje.

85

8) faktorska analiza za predmet saznanja ima bitne deluju�e, determinišu�e �inioce. Moglo bi se re�i da se faktorska analiza može smatrati specijalnim slu�ajem uzro�no-posledi�ne odnosno kauzalne analize. Analiza po svojim bitnim svojstvima može da bude deskriptivna ili eksplikativna. Deskriptivna analiza opisuje predmet time što nabraja �inioce, svojstva...o kojima je ste�eno saznanje. Ona je reproduktivna, jer daje saznanja o ve� postoje�em, uspostavljanjem odgovaraju�e evidencije. Bitno obeležje deskriptivne analize je neshvatanje unutrašnje me�uzavisnosti i uslovljenosti i nedovoljnosti saznanja da se predmet istraživanja objasni. Eksplikativna analiza doprinosi dubljem shvatanju predmeta, njegovom objašnjenju i saznanju pravilnosti i zakonitosti. Za razliku od deskriptivne analize, kao po�etnog grani�nog slu�aja eksplikativne analize, ova je produktivna zahvaljuju�i subjektivnoj aktivnosti stvarala�kog mišljenja u kome je postoje�e konstatovano samo kao osnov za stvaralaštvo, za saznanje drugog i druga�ijeg mogu�eg u celini koja je predmet istraživanja. Procedura primene analize u ulozi osnovne metode zahteva: 1) opštu i operacionalnu identifikaciju složene celine kao predmeta istraživanja. Ovo se podrazumeva, ali se na pravo zna�enje toga treba podsetiti. U društvenim i politi�kim naukama predmeti koji se podvrgavaju analizi �esto su �injenice društvene odnosno politi�ke stvarnosti (kao što su politi�ka ponašanja, politi�ki stavovi, politi�ke organizacije...). 2) izbor radnji i sredstava kojima �e se analiza ostvariti u skladu sa izborom konceptualnih polazišta. 3) misaono i/ili fizi�ko rastavljanje predmeta analize. 4) konstatovanje �inilaca predmeta analize, �inilaca strukture i sastava, funkcija, veza i odnosa u vremenu i prostoru. 5) konstatovanje odnosa izme�u �inilaca 6) kvalifikaciju i evidentiranje saznatog i konstituisanje saznanja na osnovu prethodnog.

86

33. Metoda apstrakcije U shvatanju apstrakcije mogu se konstatovati znatne razlike. One se ispoljavaju prvo, u shvatanju apstrakcije kao saznajnog procesa; drugo, u shvatanju njenog odnosa sa prvenstveno konkretizacijom, ali i sa drugim osnovnim metodama; tre�e, u shvatanju osnova i postupaka apstahovanja. Apstrakcija je jedan od osnovnih metoda nau�nog saznanja u sistemu tih metoda. Njen opšti predmet je jasno odre�en: opšte u posebnom dovoljne odre�enosti da se može izdvojiti i istražiti kao izdvojena celina i posebno u opštem, opet kao mogu�a izdvojena celina. Predmet apstrakcije su pojmovi, stavovi, sudovi, zaklju�ci i drugi celovitiji i širi sistemi iskaza mišljenja i shvatanja kao što su razne pisane i druge tvorevine, kao i politi�ke i društvene realnosti. Po pravilu primenjuje se samo misaona apstrakcija, misaono apstrahovanje. Osnovna nau�na metoda apstrakcije ima utvr�en metodski postupak- apstrahovanje. U društvenim i politi�kim naukama postupak apstrahovanja je misaoni postupak koji je usmeren na predmet (opšte i posebno) i koji se odvija po odre�enim pravilima. Ovaj postupak sledi analizu predmeta i otkriva u analizom dobijenim delovima predmeta odredbe, svojstva, sadržaje, oblike, momente..odre�enog stepena opštosti odnosno posebnosti. Analiti�nost apstrakcije proizilazi iz njene zasnovanosti na analizi koja joj prethodi i na postupku apstahovanja- izdvajanja iz (uslovne) celina. Izdvajanje u biti sadrži podelu na ono što se izdvaja i ono iz �ega, odnosno od �ega se izdvaja. Osnovnost apstrakcije u metodološkom smislu sadržana je u na�inu nastajanja pojmova, stavova, sudova i zaklju�aka. Naime, svi pojmovi su, a naro�ito kategorijalni, apstrakcije u nužnoj meri. Ako su sudovi relacije pojmova, a zaklju�ci relacije stavova odnosno sudova, onda se ne može osporavati metodska osnovnost apstrakcije u nau�nom mišljenju. U toj osnovnosti je i njena opštost. Apstrakcija se u logici i metodologiji po pravilu razmatra povezano, u paru, sa konkretizacijom, pri �emu se isti�u dve tvrdnje. Prvo, da apstrakcija i konkretizacija �ine jednu osnovnu metodu (apstraktno-konkretizuju�u), sa dva suprotna metodska postupka: apstrakcijom i konkretizacijom. Druga tvrdnja je, više implicirana nego eksplicitno iskazana, da se apstrakcija i konkretizacija prožimaju i pretpostavljaju. Nema sumnje da su apstrakcija i konkretizacija povezane i da se mogu posmatrati u paru. Me�utim, nije nužno da se apstrakcija ne posmatra odvojeno kao jedna, a konkretizacija kao druga metoda. Ona je dovoljno celovita. Predmet, cilj i postupak joj se jasno razlikuju od predmeta, cilja i postupka konkretizacije, a konkretizacija joj ne prethodi nužno, niti joj nužno sledi. Apstahovanje ne mora ad prethodi konkretizaciji upravo zato što se društvena stvarnost sastoji iz mnogo pojedina�nog, konkretnog i pojmovi, sudovi i zaklju�ci se prvo formiraju o tom pojedina�nom-konkretnom, pa se apstrahovanjem pretvaraju u opšte pojmove i stavove (kategorijalne pojmove i aksiomatske stavove). Tek kasnije, u procesima složenijeg nau�nog mišljenja, ja�e se izražava me�usobna povezanost apstrakcije i konkretizacije, ali ta povezanost ne ukida njihove posebnosti. Apstrakcija kao metoda, time što izdvaja opšta ili posebna svojstva, stvara osnovne uslove za obrazovanje pojmova, za generalizaciju i zasnivanje i primenu opštenau�ne metode modelovanja.

87

34. Metode specijalizacije Specijalizaciju ubrajamo u analiti�ke osnovne metode. U njoj su u osnovi postupci analize odnosno saznavanja posebnog i pojedina�nog u opštem, pri �emu je opšte shva�eno kao celina sastavljena od �lanova koji su svi me�usobno povezani izvesnim zajedni�kim svojstvima, ali su me�u njima zadržane evidentne razlike na osnovu kojih se može identifikovati njihova posebnost u odre�enom poretku. U osnovi specijalizacije nalazi se metoda apstrakcija. Ima shvatanja da je specijalizacija, zasnovana na analiti�ko-sinteti�koj i apstraktno-konkretizacionoj metodi, te da podrazumeva: a) konkretizaciju opšteg u posebno b) apstrakciju posebnog iz opšteg c) analizu stvarno opšteg. Smatra se da je specijalizacija shvatanje posebnog u opštem preko posebnog, a kao oblici specijalizacije navode se klasifikacija i dihotomija. Bitna razlika specijalizacije prema analizi i apstrakciji jeste svrstavanje-razvrstavanje �lanova prema odre�enom principu u osnovan poredak. Razvrstavanje u odre�eni poredak, kao specifi�nost specifikacije, ne dozvoljava nam da u specifikaciju uvrstimo i dedukciju, mada i ona spada u analiti�ke metode. Dedukcija nije podela ni razvrstavanje, ve� je njen bitan postupak mnogo složeniji: to je izvo�enje novog suda ili zaklju�aka iz premisa, ve� postoje�ih sudova ili zaklju�aka. Predmet specijalizacije su pojmovi, stavovi, sudovi, zaklju�ci i druge misaone tvorevine, ali u odre�enim slu�ajevima u društvenim i politi�kim naukama, predmeti specijalzacije mogu biti i fizi�ki predmeti, stvari i ljudi. Klasifikacija je specijalizacija predmeta pojma ili stava tako što se klasa ili jedan opšti pojam ili stav ili neki društveni realitet, raš�lanjava i razvrstava po odre�enom kriterijumu. Saglasno tome klasifikacija je sistematska dosledna i potpuna podela po opštosti i složenosti predmeta klasifikacije. U istraživa�koj praksi ima situacija u kojima se klasifikacija vrši sažimanjem odnosno na osnovu saznanja pojedinih �lanova od njih se formira poredak, tj. klasifikacija. Prvo, svaka klasifikacija je predmetna. Predmetnost se ne odnosi samo na celinu, opštost koja se raš�lanjuje, ve� i na svaki �lan klasifikacije. „Ništa“ nije mogu�e pozitivno zamisliti, pa ga nije mogu�e ni raš�laniti. „Ništa“ nema �lanove koji bi se mogli svrstati u odre�eni poredak, pa se klasifikacija ne može oformiti ni sažimanjem. Na primeru bira�a, gra�ana sa aktivnim i pasivnim pravom glasa to se može videti- pojam „bira�a“ možemo, kao opšti, podeliti na bira�e koji glasaju za stranku „X“ i „Y“; „Z“, ili uopšte ne glasaju. One koji ne glasaju ne možemo razvrstati po kriterijumima neglasanje odnosno glasanje. Dakle, predmetnost je uslov za formiranje primenljivog principa- kriterijuma klasifikacije. Drugo, svaka klasifikacija je sistematska, izvršena po valjano utvr�enom principu koji omogu�ava da svi �lanovi klasifikacije �ine jedan smisleni funkcionalni poredak. Tre�e, svaka klasifikacija je više�lana, ima više od dva �lana. U protivnom ona je samo dihotomna. �etvrto, svi �lanovi klasifikacije moraju imati jedno zajedni�ko svojstvo ili odredbu po kojoj ulaze u obim i sadržaj pojma koji ima ulogu opšteg klasnog pojma, stava... U društvenim i politi�kim naukama to zajedni�ko svojstvo može da bude „bliže“ i „dalje“, tj. stepen neposrednosti ne mora da bude isti. Peto, klasifikacija mora da izrazi prelaze �lanova iz jednih u druge i njihove me�usobne udaljenosti od opšteg pojma, iako su obuhva�eni njegovim obimom i sadržajem. Klasifikacija se može odnositi na suštinu, sadržaj, formu, kvalitet, kvantitet, prostor, vreme, odnose...ili na više odredaba odjednom. To nas upu�uje na zaklju�ak da se može govoriti o jednostavnim i složenim klasifikacijama, jednoslojnim i višeslojnim, jednostepenim i višestepenim klasifikacijama koje se javljaju u istraživa�koj praksi. Bitna pravila kalsifikacije su:

1) predmetnost i odre�enost predmeta klasifikacije po kriterijumima oblika i sadržaja pojma i dodatnim kriterijumima zavisnim od svojstava predmeta.

2) jedinstvenost klasifikacije, što zna�i da su svi �lanovi klasifikacije identifikovani po istom kriterijumu (principu) i po istom postupku, da svi sadrže isto osnovno bitno obeležje koje je bitna odredba osnovnog pojma, odnosno skupine koja se razvrstava.

88

3) relativna posebnost svakog �lana klasifikacije s tim da posebnosti budu istog reda i iste vrste, tj. da te posebnosti �lanu klsifikacije ne oduzimaju osnovna svojstva koja su karakteristi�na za sve �lanove.

4)kriterijum klasifikacije i njena primena moraju da obezbede potpunost podele odnosno obuhvat svih �lanova, delova koji �ine celinu na koju se klasifikacija primenjuje.

5) izme�u �lanova izražavanjem njihovih razlika treba da bude obezbe�ena što približnija, ako nije mogu�a ista, udaljenost od opšteg pojma (celine) i me�usobno. Ako se klasifikacija shvati kao jednostavna deoba pojma po odre�enom, unapred poznatom principu, ona se može smatrati reproduktivnom. Me�utim, ako se klasifikacija realizuje po navedenim pravilima i u skladu sa izloženim zahtevima, �ak i kada se radi o poznatom pojmu ili pojavi, produktivna je. Njome se saznaju odnosi �lanova me�usobno i sa celinom, distance i redosledi, tj. po�eci, a otkrivaju se principi, odnosno mogu�i valjani kriterijumi za razdeobe ili sažimanje. Dihotomija je poseban oblik specijalizacije i istovremeno klasifikacije. To je veoma raširen metodski oblik u svakodnevnom govoru i predmet-jeziku u kome pozitivne odredbe u iskazima veoma �esto bivaju suprotstavljene negativnim odredbama. Dihotomija je raširena i u politi�kom govoru-jeziku, naro�ito u fazama politi�kih akcija u kojima jedan od nosilaca politi�kog uticaja, naj�eš�e politi�ki pokreti, stranke i politi�ke vo�e, tek artikuliše interese i ciljeve i svoj odnos prema politi�koj situaciji. Nesporno je da je dihotomija istovremeno oblik specijalizacije i oblik klasifikacije. Me�utim, pogrešno je shvatanje da je dihotomija jednostavno dvo�lana klasifikacija tj. da je jedina razlika izme�u klasifikacije i dihotomije u broju �lanova. Previ�a se da je, po definiciji, klasifikacija deoba, raš�lanjavanje jednog u kome svaki �lan ima i nešto bitno po �emu je �lan tog jednog. Klai�na, formalno-logi�na dihotomija to ne zahteva. Štaviše, ona se sastoji iz jednog pozitivno odre�enog �lana kojim se tvrdi da nešto jeste (vernik) i jednog �lana koji sadrži negativnu odredbu (ne-vernik). U istraživa�koj praksi i praktikovanom jeziku i govoru zahtev za dihotomijom od dva �lana sa pozitivnim odredbama pokazao se kao neprakti�an, neekonomi�an, a u izvesnim slu�ajevima i nemogu�. Ako se prihvati dihotomija u kojoj su oba �lana pozitivno odre�ena, dospeva se u jednu od dve slede�e situacije: prva, dihotomija je nedovoljna i traži da pre�e u klasifikaciju, a druga, ne može se iskazati bitna odredba, suština odnosa u predmetu dihotomije. U prilog tome govori jasno primer: pretpostavimo da dihotomijom želimo da izrazimo strana�ku pripadnost. Dobi�emo, ako bi kriterijum (princip) bio �lanstvo u stranci, dihotomiju: 1) pripadnici stranaka; 2) neuklju�eni u stranke. �ak i kada bismo i u ovom slu�aju pribegli klasifikaciji, mogli bismo da dobijemo niz �lanova sa pozitivnim odredbama (pripadnici, �lanovi partije, stranke X, Y, Z...), ali bi potpuno saznanje o pripadnosti partijama, strankama imali tek kada bismo utvrdili koliko je gra�ana sa punim politi�kim pravima i mogu�nostima van �lanstva u bilo kojoj stranci. Prikazani odnosi izme�u klasifikacije i dihotomije u istraživa�koj praksi razrešavani su pragmati�no formiranjem dveju osnovnih vrsta klasifikacije: 1) divizije, koja udovoljava svim standardnim zahtevima i pravilima klasifikacije i kod koje svaki �lan izražava krakteristike celine. 2) participacije, negativnim odgovorom koji ne mora da izražava karakteristike celine. Osim toga, ni istraživa�ka, ni društvena, ni politi�ka praksa se nisu odrekle upotrebe dihotomije sa jednim pozitvno odre�enim �lanom, kao ni dihotomija sa dva pozitivna odre�ena �lana.

89

35. Metoda dedukcije U standardnoj literaturi koja obra�uje pitanja logike, dedukcija je shvatana i razmatrana kao oblik zaklju�ivanja, prvenstveno silogisti�kog. Za razliku od indukcije, kao sinteti�kog i generalizatorskog metodološkog postupka sticanja opštih saznanja iz i na osnovu posenih i pojedina�nih saznanja, dedukcija je analiti�ki i specijalizatorski metodski postupak, kojim se iz i na osnovu opšteg zakonskog saznanja sti�u posebna saznanja i to sa neuporedivo ve�im stepenom izvesnosti i pouzdanosti. Izuzetno veliki broj razli�itih definicija, shvatanja i tuma�enja dedukcije može se svrstati u dve osnovne grupe: prvu od njih �ine formalno-elementarno logi�ka, a drugu dijalekti�ka shvatanja dedukcije. Sa stanovišta klasi�ne formalne logike, koja uzima u obzir samo logi�ku formu mišljenja, a ne i njegov predmetni smisao i zna�enje, dedukcija se poistove�uje sa deduktivnim oblikom zaklju�ivanja. Dakle, prema ovom shvatanju, �isto misao-logi�kim putem se, iz opštih zakonskih stavova (sudova, premisa) izvode novi, manje opšti-posebni i pojedina�ni stavovi (zaklju�ci). Formalna logika dedukciju definiše samo kao formu mišljenja, u svakom pojedina�nom slu�aju ona se poziva na realne, konkretne sadržinske odredbe, tj. na realne predmete i ona, shvataju�i deduktivno zaklju�ivanje kao izvo�enje posebnog i pojedina�nog stava iz opšteg, htela to ili ne, mora da prizna ili bar da pretpostavi, postojanje dijalekti�ke povezanosti opšteg, posebnog i pojedina�nog. Nasuprot tome, a imaju�i u vidu �injenicu da je logi�ku formu mišljenja mogu�e kao metodu odrediti samo na osnovu shvatanja predmeta, stvarna dijalekti�ka logika prevazilazi jednostranosti i pogreške formalnog pristupa i deduktivnu metodu definiše kao na�in saznavanja posebnog i pojedina�nog predmeta (�inioca, dimenzije, aspekta, odredbe) na osnovu znanja o opštem predmetu (tj. o opštim svojstvima odre�ene klase ili vrste predmeta), odnosno, u logi�kom smislu, kao analiti�ko izvo�enje novog stava ili suda iz jednog, ili više datih sudova kao premisa deduktivnog zaklju�ka, uz shvatanje realno-objektivno i smisaono-logi�ki nužne veze (jedinstva, razlike, suprotnosti) opšteg sa posebnim i pojedina�nim. U zavisnosti od toga da li se shvata neposredna ili posredna veza izme�u opšteg (predmeta, svojstva, odredbe) i posebnog- pojedina�nog i sama dedukcija može biti dvojaka: 1) neposredna, �iji predmet �ine jedinstva razli�itih, suprotnih i protivre�nih odredaba ili veza, data jednim sudom iz koga se neposredno može izvesti drugi sud 2) posredna, �iji predmet �ini jedinstvo tri ili više predmeta- predmetnih odredaba, od kojih je odnos dvaju predmeta- predmetnih odredaba, kao poznat, dat u premisama, dok se tre�i odnos zaklju�uje posredstvom prva dva. O�igledno je da je dedukcija analiza i specijalizacija ve� shva�enog opšteg u shvatanje posebnog i pojedina�nog, ili, pak, izvo�enje posebnih i pojedina�nih istina na osnovu znanja o opštim istinama- zakonima. U pogledu saznajnih mogu�nosti deduktivne metode i njene primenjivosti u društveno- nau�nom saznanju mišljenja su veoma podeljena. Sa jedne strane, dedukcija se smatra jedinom pozdanom metodom saznanja, a u prilog tome se naj�eš�e navode argumenti: da ako se zna opšta istina ili zakon nekih predmeta, onda je mogu�e, na osnovu istinskog zaklju�ivanja sa aspolutnom sigurnoš�u saznati i posebnu ili pojedina�nu istinu, zatim ona, kao specijalizacija opštih stavova u posebne i pojedina�ne stavove, omogu�ava strogu sistemati�nost i klasifikaciju nau�nog saznanja. Sa druge strane, dedukciji se odri�e bilo kakva saznajna mogu�nost, smatra se da ona, pošto je analiti�ko izvo�enje jednog stava iz drugog stava, ne daje nikakvo pravo saznanje, da se njome ne saznaje ništa novo sem onog što ve� sadrži opšti stav, da je ona izlišna i sterilna kao metoda saznanja, da predstavlja samo kretanje u krugu i ponavljanje onoga što smo ranije ve� znali... Na mnoge prigovore koji se stavljaju deduktivnoj metodi odgovori su mogu�i i nužni sa ve� ranije saopštenih dijalekti�kih stanovišta o odnosima na relacijama opšte- posebno- pojedina�no i mogu se na najjednostavniji na�in sistematizovati u nekoliko slede�ih stavova: Istina je da opšte (predmet, pojam, stav) u sebi sadrži posebno (�inilac predmeta, poseban pojam, poseban stav), ali je, isto tako ta�no, da to opšte ne sadrži to posebno u potpunosti, u celini, bez ostatka. Dakle, svako posebno ili pojedina�no samo nekim delom, samo nekom svojom stranom, aspektom,

90

dimenzijom, ulazi u sastav opšteg, dok drugim delom izlazi van tog opšteg. Stoga je i opravdano upitati da li to posebno ili pojedina�no, zaista, spada u odre�eno opšte. Dedukcija nam odgovara na to pitanje, jer uspeva, bar delimi�no da utvrdi odre�enu novu istinu o tom posebnom ili pojedina�nom. Naro�ito u savremenoj logici, prisutno je nastojanje da se razlikovanje izme�u indukcije i dedukcije zasnuje na odnosu izme�u premisa i zaklju�aka: ako se iz istinitih premisa izvodi istinit zaklju�ak, ili ako se iz verovatnih premisa izvode zaklju�ci istog stepena verovatno�e na kome su i premise- onda je zaklju�ivanje deduktivno, veza izme�u premisa i zaklju�aka naziva se implikacijom i ona je logi�ka nužnost; me�utim, ako se iz istinitih premisa izvode samo verovatni zaklju�ci, tj. ako se iz verovatnih premisa izvode zaklju�ci nižeg stepena verovatno�e od onoga na kome su premise, onda je zaklju�ivanje induktivno, a veze premise i zaklju�aka su relacije verovatno�e. Realni, konkretno-dijalekti�ki pristup shvatanju i tuma�enju odnosa izme�u indukcije i dedukcije kao svoja osnovna polazišta ima:

a) dijalekti�ko jedinstvo opšteg, posebnog i pojedina�nog, koje je i osnovni predmet oba ova metoda

b) dijalekti�ko jedinstvo celovitog nau�no-saznajnog procesa, u kome se svi posebni metodi- metodski postupci javljaju kao dijalekti�ki �inioci i momenti. Sa tog stanovišta se indukcija i dedukcija suštinski shvataju kao me�usobno nužno povezani metodski principi, koji se uzajamno prepli�u, dopunjavaju i uslovljavaju i �ine svojevrsno dijalekti�ko jedinstvo- jedinstvenu induktivno-deduktivnu, osnovnu posebnu metodu saznanja.

U prilog stavu da indukcija i dedukcija �ine složeno jedinstvo mogu se navesti slede�i argumenti do kojih dolazimo anlizom i razradom ove naše polazne tvrdnje:

1) indukcija i dedukcija imaju isti, zajedni�ki osnovni predmet saznanja, a to je dijalekti�ko jedinstvo opšteg, posebnog i pojedina�nog: ne može se indukcijom saznati nešto (predme- pojava- doga�aj- proces) kao �isto opšte iz posebnog i pojedina�nog, niti se dedukcijom može saznati nešto �isto posebno-pojedina�no, nezavisno od opšteg. Naprotiv, obema ovim metodama saznaju se strukture, �inioci, delovi, aspekti, dimenzije, svojstva, funkcije, kao i veze i odnosi opšteg, posebnog i pojedina�nog, tj. njihovo dijalekti�ko jedinstvo.

2) indukcija i dedukcija se me�usobno razlikuju po svojim posebnim predmetima i posebnim ciljevima: poseban predmet indukcije je saznanje opšteg na osnovu saznanja posebnog i pojedina�nog, dok je poseban predmet i cilj dedukcije saznanja posebnog i pojedina�nog na osnovu znanja opšteg.

3) indukcija je po�etni, dok je dedukcija završni proces u saznanju odre�enog predmeta: saznanje zapo�inje saznanjem (sagledavanjem, opažanjem, konstatovanjem) pojedina�nog, �ak i slu�ajnog, kao i posebnog, a završava se deduktivnim saznanjem (objašnjavanjem, dokazivanjem, prognoziranjem) posebnog i pojedina�nog na osnovu saznanja opšteg (principskog, zakonitog).

4) kretanje mišljenja kod indukcije i dedukcije je na istom pravcu, ali u suprotnim smerovima: misaoni proces kod indukcije kre�e se od pojedina�nog, preko posebnog, ka opštem, dok se proces saznanja kod dedukcije kre�e smerom od opšteg prema posebnom i pojedina�nom.

5) indukcija i dedukcija su nemogu�e jedna bez druge, jer njihov predmet �ine razna i razli�ita jedinstva pojedina�nih, posebnih i opštih sovjstava, odredaba predmeta (stvari-pojava-procesa): opšte u njegovim posebnim i pojedina�nim �iniocima i momentima je predmet indukcije, dok je posebno-pojedina�no opšte- predmet dedukcije.

6) indukcija i dedukcija su me�usobno povezane i uslovljene i time što u toku nau�no- saznajnog procesa neprekidno prelaze jedna u drugu: ljudsko saznanje stalno prelazi iz pojedina�nih i posebnih saznanja u opšta, kao i obrnuto- iz opštih u posebna i pojedina�na saznanja.

7) induktivno- deduktivna metoda u sebi sadrži dijalekti�ki-polarizovane metode, postupke indukcije i dedukcije: indukcija je sinteza i generalizacija pojedina�nog i posebnog, a dedukcija je analiza i specijalizacija opšteg.

8) najzad, indukcija i dedukcija nalaze se u osnovi odre�enih opšte- nau�nih metoda i njihova primenjivost se iskazuje upravo kroz to.

91

Imaju�i u vidu da se u poglavlju o zaklju�ivanju opširnije razmatralo o deduktivnom zaklju�ivanju i prave�i razliku izme�u metode i oblika mišljenja ovde treba raspraviti slede�a pitanja:

a) da li se dedukcija može smatrati osnovnom metodom iako postoje razvijena teorija i odgovaraju�a argumentacija o dedukciji kao obliku zaklju�ivanja u okviru shvatanja zaklju�ivanja kao oblika mišljenja? b) ako dedukcija nije isklju�ivo oblik zaklju�ivanja, da li je ona metodski postupak ili je metoda? c) da li se o dedukciji može govoriti kao o posebnoj osnovnoj metodi ili se mora smatrati oblikom specijalizacije? d) kakvo su mesto i uloga dedukcije kao osnovne metode (ako je ona to) u istraživanjima- posebno u društvenim i politi�kim naukama i kako se ona primenjuje u praksi istraživanja? Dedukcija, prema izloženom, ima svoj predmet, svoje oblike, svoju konceptualnu odre�enost i normiran postupak, pa imamo dovoljno osnova da je smatramo metodom. �injenica je da dedukcija i oblik mišljenja ne isklju�uju svojstva metoda upravo zato što metoda u sebe, u svoj misaoni postupak, nužno uklju�uje mišljenje u nekom obliku. Saglasno izloženom, dedukcija se ne može tretirati samo kao metodski postupak. Ona sama ima svoje metodske prvenstveno misaone postupke koji se me�usobno razlikuju i koji se razlikuju od svih postupaka svojstvenih drugim pominjanim analiti�kim osnovnim metodama, tj. metodama koje su zasnovane na analizi. Dedukcijom se ne specijalizuju ve� dati, oformljeni stavovi odnosno zaklju�ci, mada neposredna dedukcija navodi na ovu pomisao. Naime, dedukovanje ne podrazumeva jednostavno dalju obradu ve� datog stava utvr�enjem njihove specijalnosti- posebnih odlika po kojima se me�usobno razlikuju i po kojima se razlikuju od opšteg predmeta, ve� se izvodi novi stav, novi zaklju�ak koji sadrži nova saznanja o predmetu istraživanja koja mogu da budu samo implicirana premisama. To su dovoljni razlozi da se dedukcija smatra osnovnom analiti�kom metodom, ali istovremeno prelazom od analiti�kih kasinteti�kim metodama. Shvatanje da je svaki strogi analiti�ki zaklju�ak dedukovan, te da je:

(1) strogo impliciran svojim premisama (mada po tablicama istine istinit zaklju�ak je mogu� iako jedna premisa nije istinita)

(2) da se zaklju�ak odnosi na slu�ajeve obuhva�ene premisama (što otvara pitanje o slu�ajevima obuhva�enim lažnim premisama)

(3) strogo sledi iz svojih premisa (da li iz lažne) (4) koji je nužno istinit.

Po našem shvatanju valjana je samo ona dedukcija koja omogu�uje istinit zaklju�ak istinitoš�u premisa (što podrazumeva da se one odnose na predmet i da su zaista istinite) i valjanoš�u procedure njene premise. Tu bi svakako spadali svi stavovi koji se izvode iz zakonskih stavova, silogisti�ki i analiti�ki stavovi u aksiomatizovanim teorijama izvedeni iz aksioma i postulata. Na dedukciji se zasniva aksiomatizacija kojom se konstruiše relativno malo opštih osnovnih stavova (aksioma i postulata) iz kojih se, kao osnovnih, izvode svi drugi stavovi nau�ne teorije. Dedukcija omogu�ava strogo teorijsko izvo�enje svakog stava teorije uklju�uju�i i teoreme i hipoteze teorija. Stanovište da dedukcija vodi samo stavovima �ija je istinitost nužna ne bi dozvoljavalo izvo�enje hipoteza. Ako je istinitost hipoteze nužna, onda to nije više hipoteza ve� istinito saznanje. U istraživa�koj praksi poznato je više vrsta dedukovanih hipoteza, a hipoteze su i sastavni deo nau�ne teorije. Zbog toga je tvrdnju o „nužnoj“ istinitosti potrebno relativizovati.

92

36. Metoda sinteze Po definiciji, sinteza je spajanje više �inilaca u jednu celinu. Kao osnovna metoda nau�nih saznanja, sinteza je shvatanje, saznanje složenih celina preko njihovih pojedina�nih i posebnih delova, njihovim spajanjem tj. njihovoh stavljanjem u razne mogu�e odnose i veze. Dve su tipi�ne situacije. Prva, kada konstatujemo mnogo raznog pojedina�nog, pri �emu ovo pojedina�no razno, koje može da bude i suprotno i protivre�no, spajamo u novu celinu. U drugoj situaciji jedna celina je podvrgnuta analizi kojom su saznati njeni delovi, odnosi i veze izme�u njih. Ove delove je mogu�e ponovo spojiti u celinu koja je prethodno postojala, a mogu�e je, na osnovu saznanja o delovima, te delove staviti u druga�ije odnose i veze, neka njihova svojstva unekoliko izmeniti ili uneti i nove �injenice i tako dobiti izmenjenu ili potpuno novu celinu. U ovoj drugoj situacji analiza predmeta istraživanja prethodi sintezi. U oba slu�aja predmet istraživanja shvata se, saznaje kao složeno jedinstvo koje ima sopstvene odredbe. Stepen tog jedinstva je razli�it i sinteza se ostvaruje raznim postupcima kojima se u ve�oj ili manjoj meri o�uvavaju ili ukidaju posebnosti delova odnosno istraživanja njihovih posebnosti. Sinteza može biti produktivna-što je jasno iz opisa prve situacije, i reproduktivna-što se vidi iz opisa druge situacije. Produktivna sinteza je istovremeno i eksplikativna i geneti�ka, jer pokazuje nastanak odre�ene celine i omogu�ava saznanje o pravilnosti i zakonitosti u nastajanju i postojanju te celine. Reproduktivna sinteza je, po pravilu, pretežno deskriptivna. Predmet sinteze mogu biti pojmovi, stavovi, sudovi, zaklju�ci, društveni i prirodni realiteti, ali ne u istoj meri i na isti na�in. Uopšte uzev, da bi se neki �inioci mogli spojiti u odre�ene celine, neophodno je da imaju odgovaraju�a svojstva. Ne može svako pojedina�no da postane neposredno deo bilo koje složenije i opštije celine, ve� samo odre�ene, odgovaraju�e. Sinteza može da bude misaona i fizi�ka. U tom smislu ona ima svojstva eksperimentalne metode, jer se njome proizvode misaone i fizi�ke tvorevine, �ime su fakti�ki demonstrirane mogu�nosti sinteze. U politi�kim naukama sinteza se pretežno koristi u misaonom obliku, ali se u odre�enim slu�ajevima može koristiti i kao misaono-fizi�ka sinteza (prilikom formiranja odre�enih eksperimentalnih organizacionih oblika, procedura izvršavanja radnji, komunikacija...). Izme�u analize i sinteze postoje izrazite veze, ali ih ne treba prenaglašavati. Sintezi i analizi zajedni�ki je opšti predmet: to su složeni stati�ki i dinami�ki predmeti misaonog i fizi�kog sveta. Zasnovana na društvenoj praksi odnosno na prakti�noj �ulnoj delatnosti i mišljenju sinteza je ciljno usmerena na saznanje složenih celina preko njihovih delova.

93

37. Metoda konkretizacije Klasi�na formalna logika ne poznaje konkretizaciju kao metodu. Tek savremena logika i metodologija pokre�u i razmatraju svojstva, mesto i ulogu konkretizacije u procesu nau�nog saznanja. Predmet konkretizacije, generalno uzev je odnos opšteg, posebnog i pojedina�nog polaze�i od opštijeg. Istovremeno njome se saznaju i odnosi apstraktnog i konkretnog. Nau�ni postupak konkretizacije sastoji se u konstatovanju apstraktnog pojma, pa potom dodavanjima jedne ili više oznaka, približavanje tog apstraktnog konkretnom pojmu koji je bliži pojmu koji najneposrednije ozna�ava konkretni realitet. Opravdano je postaviti pitanje da li je konkretizacija samo misaona i da li se ona isklju�ivo bavi pojmovima. Osnova ovog pitanja je u �injenici da se svi predmeti stvarnosti javljaju u konkretnom vidu i kao pojedina�ni, a da su samo pojmovi, sudovi, zaklju�ci- uopšte uzev tvorevine ljudskog duha, apstraktni. Dakle, stvarno apstraktno nije mogu�e, te ako je bitna odredba konkretizacije dodavanje oznaka apstraktnom, ona je misaona. U društvenim i politi�kim naukama �esto se susre�u apstraktne zamisli koje se odre�enom procedurom konkretizuju u društvene realnosti. Razne zamisli društvenih odnosa, institucija, ponašanja...dobar su primer za kretanje od apstraktne i �esto nedovoljno odre�ene i nejasne zamisli preko koncepcije, modela, do primene modela u stvarnosti i delovanja na stvarnost da se usaglasi sa modelom. Razni programski, planski i normativni akti i njihova primena evidentne su �injenice društvene stvarnosti. Me�utim, dva pitanja ne dozvoljavaju da se u ovom slu�aju sada zauzme �vrst stav. Prvo, da li konkretizacija podrazumeva i menjanje oznaka, napuštanje jednih i njihovu zamenu drugim? Gde u izloženom procesu po�inje i prestaje proces sticanja znanja, posebno nau�nog, a odakle po�inje društvena praksa? Mogu�i su slede�i odgovori. Konkretizacija je postupak dodavanja, menjanje datog. Ve� samo približavanje apstraktnog konkretnom je menjanje obima i sadržaja pojma, menjanje stepena apstraktnosti. Saglasno tome može se prihvatiti stav da konkretizacija dozvoljava menjanje oznaka u meri u kojoj ono doprinosi adekvatnijem približavanju apstraktnog konkretnom. Drugo, eksperimentalno istraživanje, naro�ito ako je u primeni pravi eksperiment, podrazumeva prakti�no (i fizi�ko) delovanje na predmet istraživanja, na model, prototip, ili u društvenim naukama primenu odre�enih normi preduzimanjem raznih mera. Društvena praksa je istovremeno i predmet, i izvor, i primena, i provera ukupnog, pa i nau�nog saznanja. U tom smislu razgrani�enja su uslovna, pa se može smatrati da granicu postavljamo preduzimanjem nau�nog istraživanja. Izneti arumenti govore u prilog dosadašnjem shvatanju konkretizacije i njenom prihvatanju kao osnovne nau�ne metode �ijim se postupkom dodavanja adekvatnih oznaka apstraktno konkretizuje, pri �emu konkretizacija te�e kao misaona- do odre�enog nivoa, stepena, i ako fizi�ka procedura. Ona se time shvata i kao metoda koja ima i svojstva eksperimentalne. Iako su u ovim razmatranjima izneti argumenti u prilog shvatanju konkretizacije kao osnovne nau�ne i eksperimentalne metode, pitanje konkretizacije i dalje je otvreno. Bi�e potrebno izvršiti odgovaraju�a metodološka i logi�ka istraživanja da bi se prethodni stavovi potvrdili ili opovrgli kako bi se došlo do pouzdanog saznanja o konkretizaciji kao nau�noj metodi.

94

38. Metoda generalizacije Generalizacija je sinteti�ka osnovna nau�na metoda kojom se saznaje opšte na osnovu pojedina�nog. Pore�enjem metoda konkretizacije i generalizacije možemo konstatovati da se istovremenim postupkom (sinteti�kim) mogu zasnovati razni predmet. Dok se konkretizacijom saznaje posebno, pojedina�no i konkretno, generalizacijom se, na osnovu pojedina�nog i konkretnog saznane opšte. U literaturi se nailazi na shvatanje da se generalizacija ostvaruje uopštavanjem stavova. Otuda i stanovišta da je generalizacija misaoni prelaz od saznanja pojedina�nih i posebnih svojstava odre�ene grupe predmeta ka saznavanju njihovih opštih odredaba. Opšte odredbe predmeta, mada su sadržane u svakom pojedinom �lanu grupe predmeta, nisu sadržane isto-u istoj meri, sa identi�nim svojstvima...npr. u društvenim i politi�kim naukama- tako svaki gra�anin bilo koje države ima odre�ena gra�anska prava i dužnosti, ali ona su, iako su opšte svojstvo položaja i odnosa gra�ana i države razli�ita od države do države, a mogu da budu razli�ita i u okviru iste države. Postupak generalizacije je misaono uopštavanje, a ne i fizi�ko objedinjavanje. To je bitna razlika izme�u generalizacije kao osnovne nau�ne metode i prethodno odre�enih sinteti�kih osnovnih nau�nih metoda. Generalizacija se ne može smatrati eksperimentalnom metodom. Ona je teorijska metoda jer se njome saznaju opšti pojmovi, nau�ni zakoni, teorije pa i �itave nauke. Dve su metodske osnove generalizacije: a) poimanje i b) indukcija. Poimanjem se iz posebnih odredaba predmeta izvodi pojam predmeta. Opravdano je zadržati se ovde na izvo�enju pojma. U razmatranju dedukcije konstatovano je da je njen metodski postupak izvo�enje iz opšteg stava odnosno stavova novog stava. Poimanje u generalizaciji prilikom izvo�enja pojma vrši svojevrsnu sintezu- spajanje, povezivanje i stavljanje u odre�ene odnose raznih odredaba jednog odre�enog predmeta koji se pojmom zamišlja i terminom iskazuje. Dublje sagledavanje poimanja, naro�ito kada se iz posebnih pojmova formiraju opšti odnosno opštiji pojmovi, otvara pitanja odnosa apstrakcije i generalizacije. S obzirom da svaki pojam mora da bude i apstraktan, pravilo je da se, sa rastom opštosti pojma, ovaj udaljava od realiteta na koji se odnosi. O�igledno je da je u poimanju, dakle u generalizaciji, sadržana i apstrakcija, ali ona nije dominantna, jer poimanje nije zasnovano prvenstveno i neposredno na analizi ve� na sintezi. Generalizacija na osnovu indukcije podrazumeva izvo�enje opštih stavova iz posebnih i pojedina�nih, i ovde se postavljaju pitanja: a) da li je re� o stavovima, i b) da li je re� o zaklju�ivanju. Nau�na istraživanja, po pravilu, ne vode formiranju stavova shva�enih kao iskaza neodre�enih logi�kih vrednosti. Proveravanje hipoteza vodi obrazovanju sudova (koji imaju odre�enu logi�ku vrednost) ili zaklju�aka odre�enog sadržaja i saznajne vrednosti. Neki od ovih zaklju�aka su induktivni, a neki deduktivni. Generalizacija je po postupku i smeru kretanja mišljenja suprotna specijalizaciji. Njihova povezanost je u polarnosti procesa mišljenja specijalizacije u odnosu na generalizaciju, ali se one nužno ne pretpostavljaju i, kao metode, ne prethode jedna drugoj i ne prožimaju se, osim ako se shvate kao delovi celovitog sistema analiti�ko-sinteti�kog metoda kao osnovnog nau�nog metoda. Pitanje može li se generalizacija shvatiti kao metoda, postavlja se na isti na�in kao i kod ve� obra�enih metoda. Ona ima predmet, postupke, pa i odgovaraju�e instrumente (obrasce koji se mogu upotrebiti u istraživanju) što daje osnova da se prihvati kao metoda koja ima svoje posebnosti. Generalizacija je, po rasprostranjenosti primene u nau�noistraživa�kom radu najopštija osnovna metoda i istovremeno je, zajedno sa indukcijom, osnova i bitan strukturni �inilac opštenau�ne statisti�ke metode.

95

39. Indukcija O svojstvima, nau�no saznajnim mogu�nostima i zna�aju indukcije postoje mnoge nesaglasnosti i nedoumice. Indukcija je ozna�avana kao oblik zaklju�ivanja, metodski postupak, oblik osnovne generalizacije, metod...Pridavana joj je uloga najosnovnije i najopštije metode, odnosno saznajnog postupka koji je u osnovi celokupnog saznanja, a odricana joj je i svaka pouzdanost saznanja. Istraživa�ka parksa ujazuje na slede�e �injenice: 1) indukcija je osnovna nau�na metoda koja jedina omogu�ava neposredno saznanje o empirijskom, realno-konkretnom i raznovrsnom, konstituisanom u pojedina�ne celine. Uvidom u odredbe pojedina�nih celina, �esto elementarnih, ona omogu�ava obrazovanje pojmova , stavova, sudova o njima. 2) izvorni stavovi indukcije, u okvirima datih poredaka, osnov su za izvo�enje generalizacije odnosno opštih i najopštijih stavova, uklju�uju�i i aksiome, zakonske stavove, premise... 3) stavovi indukcije, zasnovani na neposrednom �ulnom iskustvu, odnosno na saznajnom iskustvu društvene i nau�no istraživa�ke prakse, omogu�avaju pouzdano nau�no saznanje koje može biti kako partikularno tako i univerzalno, kako verovatne tako i nužne istinitosti, odnosno apsolutne pouzdanosti u odre�enom vremenu i prostoru. 4) indukcija je prelazna metoda od analiti�kih ka sinteti�kim metodama. U formiranju stavova indukcije o pojedina�nom sadržani su i analiti�ki i sinteti�ki momenti mišljenja. 5) indukcija ima obeležja eksperimentalne metode zahvaljuju�i svojim empirijski zasnovanim kvantitativnim numeri�kim datama koje je, kao i generalizaciju, �ine osnovom opšte nau�ne statisti�ke i hipoteti�ko-deduktivne metode. 6) mada ima stavova da je generalizacija najopštija metoda, naj�eš�e primenjivana u nau�nom saznanju i u saznanju uopšte, mirno se može tvrditi da indukcija nije ništa re�e koriš�ena. 7) i u teorijskom mišljenju indukcija ima veoma zna�ajnu ulogu. Stavovi teorije se prilikom istraživanja prvo moraju konstatovati odnosno evidentirati. Prema formalno-logi�nom shvatanju undukcija se svodi na njenu formalno-misaonu stranu i odre�uje se kao izvo�enje opšteg stava iz više posebnih stavova. Dakle, prema ovom tuma�enju, undukcija je, u najboljem slu�aju, samo vrsta ili oblik mišljenja-zaklju�ivanja, odnosno samo misaono-logi�ki sadržaj zaklju�ivanja od pojedina�nog i posebnog na opšte. Šta �ini predmetnu osnovu indukcije? U traganju za odgovorom na ovo pitanje konkretna dijalekti�ka logika indukciju odre�uje i kao oblik predmetnog mišljenja i kao metodski postupak saznanja objektivne stvarnosti (realnog sveta), �ije je osnovno obeležje shvatanje opšteg, jedinstvenog ili nekog zajedni�kog svojstva kod više predmeta ili pojava (ili kod više odredaba, momenata, aspekata ili strana unutar jednog složenog predmeta-pojave-procesa), u nizu njihovih posebnih momenata, izraženim pojedina�nim ili posebnim stavovima iz kojih se izvodi odre�eni opšti stav-sud-zaklju�ak o predmetu saznanja. Kada otkrijemo više pojedina�nih ili posebnih momenata ili svojstava, karakteristi�nih za predmet, vrstu ili klasu predmeta, onda indukcijom izvodimo opšti sud, odnosno zaklju�ujemo o celom predmetu, ili o gotovo ili potpuno celoj vrsti ili klasi predmeta. Dakle, induktivnim putem saznajemo predmet, vrstu predmeta ili klasu predmeta u celini.

96

40. Logi�ki problem indukcije Predstavlja traganje za odgovorom na pitanje tzv. opravdanja indukcije. S toga se moramo upitati šta je to opravdanje indukcije, šta ono zna�i? Odgovor je zadovoljavaju�i ukoliko su navedeni razlozi ubedljivi i prihvatljivi po sebi. Opravdanje treba da demonstrira slaganje onog što se opravdava sa onim principima na osnovu kojih se opravdava. U savremenoj logici i metodologiji postoje veoma razli�ita shvatanja o problemu opravadnja indukcije, možemo je svrstati u 4 grupe: 1) opravdanje idnukcije je mogu�e i vrši se bilo iskustvenim generalizacijama, bilo deduktivnim na�elima, intuitivnim ili pragmati�nim principima i postulatima... 2) opravdanje indukcije nije mogu�e zato što se nikakvom logi�kom ili racionalnom metodom ne može opravdati zaklju�ivanje o nepoznatim doga�ajima na osnovu poznatih doga�aja. 3) problem indukcije je „pseudoproblem“ koji nastaje iz pojmovne konfuzije u kojoj nije jasno ni šta je indukcija, šta je njena priroda, niti šta je smisao i priroda opravdanja indukcije. Dakle, opravdanje indukcije nije ni potrebno, pošto se može otkloniti razrešenjem same pojmovne zbrke. 4) problem indukcije je više psihološke nego li logi�ke prirode, pa zato za njega treba tražiti, pre vsega, psihološka, a ne logi�ka objašnjenja. Ne upuštaju�i se u detaljnu analizu svih ovin stanovišta, smatramo za korisno da istaknemo nekoliko pokušaja opravdanja indukcije.

Prvu grupu �ine pokušaji opravdanja indukcije generalizacijama iz iskustva i sastoje se iz toga da se induktivnim putem dolazi do opštih principa na osnovu kojih se izvode sve kasnije indukcije. Osnovni prigovor takvom shvatanju opravdanja indukcije jeste njena tzv. cirkularnost ( opšti principi, dobijeni induktivno, moraju pretpostaviti neki još opštiji princip indukcije, na osnovu koga su dobijeni), dok pristalice induktivnog opravdanja indukcije insistiraju na tome da privid cirkularnosti nastaje samo iz brzoplete primene kriterijuma primenjivanih na dedukciju.

Drugu grupu �ine pokušaji tzv. apriorne odbrane indukcije i zasnivaju se na težnji da se opravdanje za indukciju pruži rekonstrukcijom induktivnih zaklju�aka, tako da se oni u�ine deduktivno valjanim. Dakle, radi se o svojevrsnom opravdanju indukcije koja se vrši na dva na�ina. Prema prvom, indukcija i dedukcija se uzajamno opravdavaju: indukcija vrši skok, postavlja jedan opšti stav (koji nije rezultat induktivnog zaklju�ivanja, pa se ne mora opravdavati nekim drugim induktivnim principom), a onda se on deduktivno dokazuje u svim pojedina�nim slu�ajevima. Drugi na�in podrazumeva uvo�enje (postavljanje) vrhovnih, temeljnih induktivnih principa ili postulata, �ije je dokazivanje i opravdanje nepotrebno, a sve indukcije izvedene na osnovu takvog temeljnog principa su valjane. Kao naj�eš�i kandidati za ulogu tih postulata su: princip da je budu�nost sli�na prošlosti, opšti principi uzro�nosti, princip prostorno-vremenske homogenosti i princip ograni�ene nezavisne raznolikosti, koji obezbe�uje da se atributi pojedina�nosti skupljaju u kona�an broj grupa. Prigovori ovim na�inima opravdanja indukcije su brojni- ako bi se induktivni zaklju�ci zasnivali na nekom „vrhovnom induktivnom principu“, naše saznanje bi bilo ograni�eno samo na neposrednu datost, a zaklju�ci bi nam govorili samo ono što ve� znamo. A potom, pomo�u „temeljnog apriornog principa“ ne može se ništa pouzdano re�i o tzv. empirijskim �injenicama, pošto se iz formalnog principa ne može dobiti sadržajni. I najzad, problem je kako se uopšte može saznati da su ti najviši postulati istiniti. S obzirom na to da je pozivanje na indukciju, zbog cirkularnosti, isklju�eno i kako principi sami ne mogu biti analiti�ki, ako treba da posluže željenoj svrsi, izgleda da uopšte nema izlaza. Tre�u grupu �ine pokušaji tzv. intuitivnog opravdanja indukcije i oni se zasnivaju na nedostacima induktivnog i deduktivnog opravdavanja i traženju jednog novog na�ina koji bi zamenio i indukciju i dedukciju, a to je intuicija. I ovaj pokušaj opravdavanj aindukcije ispoljava se u dva oblika. Prema prvom, princip indukcije se proglašava intuitvnom tvrdnjom, a prema drugom se svaki pojedina�ni slu�aj induktivnog zaklju�ivanja objašnjava kao intuitivni akt. �etvrtu grupu �ine pokušaji da se indukcija opravda psihološki, kao navika kojom su ljudi obdareni i koja �ini osnovu verovanja da �e se doga�aji u budu�nosti dešavati na isti na�in kao i ve� poznati doga�aji iz prošlosti.

97

Petu grupu pokušaja opravdanja indukcije �ine tzv. pragmati�ne odbrane. One se zasnivaju na stavu da je uspešna primena indukcije u praksi dovoljan argument da bi se ona i opravdala. Opravdanje indukcije sastoji se u tome što ona, zapravo, predstavlja najbolje sredstvo, najbolje oru�e delanja za koje znamo. O�igledno je da nijedna od ponu�enih varijanti odgovora na pitanje opravdanja indukcije nije uspela da se, adekvatnom argumentacijom i ubedljivoš�u, nametne kao valjano i opšteprihva�eno rešenje tzv. logi�kog problema indukcije. Ovo utoliko pre što je neosorno da je uopštavanje nužna potreba i praksa kako svakodnevnog (obi�nog, zdarvorazumskog), tako i nau�nog saznanja, a da je indukcija neophodan, pa �esto i jedini mogu�i put saznavanja, uvek kada znamo ili možemo znati samo pojedine �inioce, strane, aspekte, dimenzije ili odredbe pojava, odnosno kada moramo po�i od delova, od posebnih �inilaca ili od pojedina�nih momenata nekog opšteg ili složenog predmeta saznanja. Zbog toga, u daljem razmatranju problema indukcije i njenih saznajnih mogu�nosti, treba po�i, pre svega, od njene prirode kao metode, odnosno metodskog postupka saznanja. Naime, najjednostavnije re�eno, indukcija je saznavanje opšteg posredstvom niza posebnih i pojedina�nih �inilaca, delova, aspekata i odredaba tog opšteg. Ona je sinteza posebnih i/ili pojedina�nih stavova u jedan opšti stav.

98

41. Dijalekti�ki odnos pojedina�no- posebno- opšte Stoga u našem daljem istraživanju moramo razmotriti stvarnu dijalekti�ku vezu na relacijama pojedina�no- posebno- opšte. To je najpogodnije u�initi preko sagledavanja i analize razvrstavanja predmeta saznanja prema njihovom obimu. Naime, prema ovom kriterijumu postoje dve vrste predmeta: pojedina�ni i opšti (u razli�itom stepenu).

Pojedina�ni (individualni) predmet je onaj koji predstavlja jednosnu celinu, a nije dat u više pojedina�nih (individualnih) egzemplara. To su individualni predmeti svake vrste- svaka pojedina�an stvar, pojava, stanje, proces, odnos, kvalitet, kvantitet...koji se može izraziti kategorijalnom odredbom „ovo“ ili pojedina�nim, li�nim individualnim odnosom ili stavom (npr. moja politi�ka pripadnost u ovom momentu, moj odnos prema odre�enoj li�nosti...)

Opšti predmet je onaj �ije su odredbe- sadržaj, oblik, zapremina, kvalitet...zajedni�ke kod više individualnih predmeta, pojava, ali ne u formalno- logi�kom smislu prostog identiteta (kao nekakva apsolutna, posebna opštost, van i nezavisna od pojedina�nih stvari, kao opšte bi�e, npr. „apsolutna demokratija uopšte“, „apsolutna sloboda uopšte“), ve� opšte kao jedno kod mnogoga kao zajedni�ka, jednosna osobina, odredba kod ve�eg broja, množine, mnoštva pojedina�nih predmeta, npr. svaka politi�ka partija ima svoj program, svoje �lanstvo, svoju unutrašnju organizaciju, svoju strategiju i taktiku politi�kog delovanja, ali svim politi�kim partijama zajedni�ko svojstvo je nastojanje, borba da se ostvari politi�ki uticaj, mo�, vlast, odnosno da se realizuju odre�eni politi�ki interesi i ciljevi. Naravno, takvo opšte sadrži se u posebnom i pojedina�nom, koji su sadržajno bogatiji od opšteg, a samo odre�eni njihov deo �ini ono što je opšte. Prethodno izneta tvrdnja zahteva da se razmotre dva osnovna, me�usobno suprotna, pa i protivre�na stanovišta o odnosu opšte- posebno- pojedina�no. Naime, prema klasi�nom elementarno- formalno- logi�kom shvatanju opšte je celina u kojoj se sadrže posebno i pojedina�no, kao njeni delovi. To formalno- logi�ko opšte je zamisao mnoštva jednovrsnih predmeta na osnovu bitnih opštih oznaka, koje se shvataju kao �isto opšte. Sa druge strane, prema dijalekti�kom shvatanju, opšte je samo deo koji se sadrži u posebnom i pojedina�nom (Lenjin je izrazio: opšte postoji samo u pojedina�nom i kroz pojedina�no, a svako pojedina�no, ovako ili onako, opšte) Rešenje ove protivre�nosti zahteva prethodno razlikovanje dve vrste opšteg: 1) opšte kao jedno u mnogom, kao istovrsno, zajedni�ka odredba mnoštva pojedina�nih predmeta. Ovo i ovakvo „opšte“ sadrži se u posebnom i pojedina�nom- ono - ne postoji kao poseban predmet u stvarnosti, ve� samo kao �inilac mnoštva pojedina�nog - ono ne sadrži u sebi posebno i pojedina�no, ve� se to opšte sadrži u mnogim pojedina�nim predmetima - ono samo približno i delimi�no obuhvata pojedina�ne predmete, samo njihove opšte oznake. 2) opšte kao jedno mnogoga, kao celina jednovrsnih predmeta, data u pojmovima roda ili klase shva�enih kao skup ili jedinstvo realnih predmeta. U ovom i ovakvom „opštem“ sadrži se mnoštvo pojedina�nog- to je stvarna dijalekti�ka celina mnogih pojedina�nih predmeta, koja obuhvata sve pojedine predmete odre�ene vrste, roda, klase i ovaplo�uje u sebi bogatstvo posebnog, individualnog, izidvojenog. Iz ovoga sledi da opšte kao deo i opšte kao celina nisu me�usobno potpuno odvojeni i suprotstavljeni. Naprotiv, opšte kao celina mogu�e je samo u vezi sa opštim kao delom, ili kako to Šeši� tvrdi: odnos izme�u dve navedene kategorije opšteg isti je kao i odnos izme�u celine i dela- celina je uvek celina svojih delova, a deo je uvek deo celine. Vratimo se sad mogu�nostima primene metodskog postupka indukcije u nau�nom (posebno društveno- nau�nom) saznanju. Nesporno je da subjektivnu osnovu saznanja mnoštva pojedina�nih predmeta u stvarnosti �ini nužnost njihovog shvatanja kao jedinstvenog složenog predmeta i njegovog odre�ivanja jedinstvenim opštim pojmom, odnosno opštim zakonom. Tako, na primer, opšti pojam „politika“ je saznajno sredstvo koje nam omogu�ava da uz pomo� njega saznamo mnoštvo �inilaca politi�kih pojava, procesa (njihove individualne i kolektivne u�esnike, uslove u kojima se odvijaju, motive, motivacije, interese i ciljeve, predmete politi�kog delovanja, aktivnosti, sredstva i instrumente politi�kog delovanja, efekte...), makar samo u nekim njihovim opštim odlikama.

99

Ako po�emo od principa sveopšte odre�enosti celokupne materijalne stvarnosti i dešavanja u njoj, dolazimo do stava da naše shvatanje mnoštva pojedina�nih predmeta kao dijalekti�ki složenog jedinstva zaista mora imati svoju objektivnu osnovu. Svaki složeni predmet saznanja predstavlja jedinstvo raznovrsnosti, raznih �inilaca, strana, aspekata, dimenzija, delova, momenata. A da bi raznovrsni predmeti, odnosno njihovi �inioci, mogli imati neko jedinstvo oni moraju biti u nekakvoj vezi i moraju imati neke zajedni�ke odlike- koje, zapravo, �ini odnos opšte- deo. Ako je ta�no da opšte postoji samo u posebnom i kroz njega, kao i da je svako posebno uvek (ovako ili onako) opšte, onda se �ini nespornim da je mogu�no i saznanje opšteg posredstvom posebnog i pojedina�nog, saznanje celine posredstvom delova, dakle, induktivnim putem. Me�utim, analiza nau�nih saznanja nam kazuje da indukcija, pored više ili manje verovatnih zaklju�aka, daje �esto i sasvim pogrešne rezultate. Otkud izviru ovakve teško�e indukcije? Prema postoje�im saznanjima oni se kriju kako u opisanom realno postoje�em jedinstvu pojedina�nog, posebnog i opšteg, tako u subjektivnim �iniocima ljudskog saznanja i mogu se svesti na slede�e:

- prvo, i pored toga što posebno u sebi sadrži opšte, u njemu postoji samo deo (strana, momenat, aspekt) opšteg, a ne njegova celina, otuda ni zaklju�ivanje koje polazi od delova nikad ne može u potpunosti obuhvatiti celinu.

- drugo, nastojanje indukcije da, na osnovu pojedina�nog i posebnog shvati opšte, na osnovu delova- celinu, sa sobom uvek, pored �inilaca dijalekti�kog, nosi i potencijalnu opasnost formalno- logi�kog elementarizma i mehanicizma. Naime, indukcija, nužno, deo i pojedina�no- posebno uvek posmatra i tretira kao elemente, kao poslednje, dalje nerastavljive delove pojave, iako su oni i sami uvek složene i unutrašnje protivre�ne celine. Ako se iz i na osnovu takvih, uproš�eno shva�enih, elemenata pokuša shvatiti opšte i celina, pogotovo ukoliko je opšte- �ije je saznanje cilj indukcije, složenije i raznovrsnije, utoliko je ve�a opasnost da saznanje induktivnim putem bude neizvesnije, manje ta�no, manje pouzadno. Upravo iz ovih razloga naj�eš�e se smatra da je indukcija, kao metoda saznanja, pouzdana samo ili pretežno za saznanje kona�nog opšteg, odnosno onih opštih predmeta koji se sastoje iz odre�enog kona�nog broja �inilaca ili takvog opšteg �inioca koji pripaad odre�enom kona�nom broju raznovrsnih predmeta. S obzirom na to da je stepen izvesnosti i pouzdanosti induktivnog zaklju�ivanja, pa time i saznajna vrednost �itavog metodskog postupka indukcije, razli�it kod raznih vrsta indukcije, postoje slede�e: 1) potpuna indukcija je metodski postupak kojim se sti�e saznanje o predmetu koji ima ograni�en i kona�an broj osobina (dimenzija, svojstava, aspekata, delova, �inilaca) ili o grupi (klasi, rodu, nizu) predmeta koja se sastoji od kona�nog broja �lanova, pri �emu su sve osobine predmeta ili svi �lanovi grupe predmeta poznati i pojedina�no upoznati. Na taj na�in imamo mogu�nost da saznamo veli�inu jedne grupe predmeta, da izrazimo veliki broj pojedina�nih podataka o osobinama, manifestacijama predmeta na skra�en na�in, a zaklju�ak izveden induktivnim putem o takvom predmetu ili grupi predmeta, je potpuno izvestan. Dakle, potpunom indukcijom iz svih kona�nih saznatih podataka o osobinama jednog predmeta ili o kona�nom broju �lanova grupe predmeta dolazi se do nesumnjivo objektivne istine. 2) nepotpuna indukcija podrazumeva situaciju da se saznanje o predmetu sti�e na osnovu poznavanja samo izvesnog , manjeg ili ve�eg, broja osobina predmeta, ili samo izvesnog broja �lanova, ili slu�ajeva mnogobrojne serije (niza, klase) predmeta, pojava, procesa. Osnovni pojmovi ove indukcije su „opšta klasa“- predmeta, pojava, doga�aja, procesa (ili tzv. populacija) i „posebna klasa“ (koja se odlikuje samo odre�enim svojstvom), a njen opšti predmet su tzv. „masovne pojave“ (tj. pojave �iji je broj pojedina�nih manifestacija veoma veliki, koje su šire rasprostranjene u prostoru i vremenu) razli�itih vrsta. Nepotpuna indukcija se, uz izvesne korekcije Karnapove teorije o vrstama indukcije, može podeliti na: - direktnu (neposrednu) nepotpunu indukciju kod koje se zaklju�ivanje vrši od izvesnog broja pojedina�nih slu�ajeva, egzemplara na celinu klase- populacije i koja daje relativno opšti verovatan zaklju�ak

100

- predikativnu ili tipi�nu nepotpunu indukciju kod koje se zaklju�uje od jednog poznatog dela klase, na drugi, nepoznati deo predmeta ili pojava neke klase, ili od jednog poznatog dela populacije, na drugi, nepoznati deo iste populacije - induktivno zaklju�ivanje po analogiji kod koga se opšti ili opštiji zaklju�ak o predmetu izvodi na osnovu sli�nosti koja postoji izme�u �lanova jedne klase pojava ili me�u delovima te klase - univerzalnu nepotpunu indukciju koja se izvodi od izvesnog (nepotpunog) broja pojedina�nih slu�ajeva, iz nepotpunog broja premisa o �lanovima neke neograni�ene ili univerzalne klase, formiranjem univerzalnog hipoteti�kog zaklju�ka- hipoteze o svim �lanovima te klase, celoj klasi ili celoj populaciji. Za razliku od pouzdanosti zaklju�ivanja kod potpune indukcije, karakteristika nepotpune indukcije, a naro�ito tzv. indukcije prostog nabrajanja, jeste nesigurnost njenog univerzalnog zaklju�ivanja. �ak i onda kada je broj poznatih slu�ajeva (predmeta ili odredaba predmeta) izuzetno veliki, induktivni zaklju�ak nije dovoljno pouzdan: otkrivanje jednog jedinog negativnog slu�aja, nezavisno od broja pozitivnih slu�ajeva, izaziva obaranje induktivnog zaklj�ka, a stepen pouzdanosti i izvesnosti zaklju�ka smanjuje se kada se zaklju�uje na osnovu manjeg broja slu�ajeva, koji se prosto nabrajaju. Me�utim, iako je nesporno da nepotpuna indukcija ne omogu�ava siguran i pouzdan univerzalni zaklju�ak, to ne mora zna�iti da pomo�u nje ne možemo dobiti relativno opšti, pouzad i istinit zaklju�ak. Naprotiv, za postizanje odre�enog stepena pouzdanosti metodskog postupka nepotpune indukcije važe slede�a osnovna pravila: - ukoliko je ve�i broj podataka na kojima se zasniva nepotpuna indukcija i ukoliko su oni raznovrsniji po vremenskim, prostornim i drugim odredbama, utoliko je zaklju�ak nepotpune indukcije osnovaniji i pouzdaniji - ukoliko se indukcija više oslanja na bitne odlike predmeta, ili na bitne slu�ajeve doga�anja, ukoliko se premise indukcije ti�u bitnijih svojstava predmeta koji se saznaju, utoliko je ta�nije i sugurnije saznanje koje se sti�e nepotpunom indukcijom - ukoliko se me�u mnoštvom pozitivnih slu�ajeva, pozitivnih premisa indukcije pojavi samo jedan negativan slu�aj, samo jedna tzv. negativna instanca, ona obara i poništava istinitost univerzalnog zaklju�ka - bez obzira na to koliki je broj pojedina�nih slu�ajeva, pojedina�nih premisa koje se koriste za induktivno zaklju�ivanje, zaklju�ak nepotpune indukcije nikada ne može biti potpuno pouzdan i istinit, ve� je uvek u odre�enom stepenu verovatan.

101

42. Metode induktivnog istraživanja uzroka 3) Metode induktivnog istraživanja uzroka predstavljaju poseban oblik indukcije koji je uspešno formulisao još Dž.S. Mil, a sa stanovišta savremene logike i metodologije mogu se svesti na 4 osnovna modela induktivnog istraživanja uzro�nosti: - metoda slaganja sastoji se u tome da se više kompleksa pojava slažu prisustvom dveju pojava, koje slede jedna drugu, pa se onda, na osnovu toga, može zaklju�iti da je prva pojava uzrok, a druga pojava posledica ili efekat dejstva. Ovaj metodski postupak istraživanja sastoji se u tome da se:

1) analizira grupa složenih pojava s obzirom na njihove iste i razli�ite �lanove 2) odbace svi oni parovi mežu kojima nema odre�ene stalne veze 3) izvodi induktivni zaklju�ak o uzro�noj vezi izme�u onih pojava koje se javljaju povezane u više

kompleksa pojava koje se slažu jedino prisustvom ovog para pojava Valjanost rezultata dobijenih ovakvim zaklju�ivanjem zavisi od toga u kojoj meri su savladane teško�e i jednostranosti samog metodskog postupka me�u kojima se posebno isti�u slede�a:

sa jedne strane neophodno je, a sa druge neosnovano, pa �esto i nemogu�e, isklju�iti sve ostale �inioce kompleksa pojava osim željenog para pojava

veoma je teško iz kompleksa pojava izdvojiti jednu pojavu (uzrok) i njen suprotni uzro�ni pol (posledicu, odnosno efekat)

teško je razlikovati uzrok pojave od uslova pojave, pa �esto dolazi do zamene u kojoj se uslov smatra uzrokom

najve�a teško�a je u tome što se metodom slaganja neosporno, kao �injenica, utvr�uje samo vremensko sledovanje i koegzistencija para pojava, a da se uzro�no- posledi�ni odnos može samo, manje ili više opravdano i verovatno, pretpostaviti

ograni�enost i teško�a ove metode je i sama njena induktivnost, podatak da se u više slu�ajeva javlja povezanost odre�enog para pojava još uvek ne zna�i i da je ta veza opšta, nužna i uzro�na.

- metoda slaganja i razlike sastoji se u utvr�ivanju �injenice da se više grupa složenih pojava slažu prisustvom i odsustvom parova jednih te istih pojava, pa se iz toga zaklju�uje da su te pojave, koje se zajedno javljaju i zajedno odsustvuju u raznim grupama pojava, uzajamno uzro�no povezane. - metoda korelativnih varijacija je posebna vrsta metoda slaganja i sastoji se u utvr�ivanju da se više grupa pojava slažu prisustvom jedne podgrupe pojava u razli�itim, me�usobno odgovaraju�im varijacijama obe pojave te podgrupe. Dakle, ova metoda utvr�uje još i zavisne izmene onih pojava �ijim se prisustvom slaže više grupa složenih pojava. - metoda ostatka polazi od toga da ako se kod slu�ajeva iste kompleksne pojave znaju uzroci svih njenih �inilaca, osim kod jednog para �inilaca, odnosno pojava, onda je prethodni od ovih �inilaca, odnosno prethodna pojava uzrok upravo ovog poslednjeg preostalog �inioca, odnosno pojave. Ne ulaze�i u sve objektivne i subjektivno- saznajne teško�e i ograni�enja u koriš�enju navedenih metoda induktivnog istraživanja uzro�nosti, možemo ista�i da se oni nalaze u osnovi savremenih logi�ko- saznajnih procesa istraživanja višestruke uzro�nosti, odnosno dijalekti�ke multivarijantne analize društvenih pojava, bez �ije primene nije mogu�e prodreti u suštinu, u složene veze slaganja, suprotnosti i protivre�nosti dejstva �inilaca društvenih, a posebno politi�kih pojava. Imaju�i u vidu sve izneto o suštini, vrstama, prednostima i nedostacima induktivnog metodskog postupka saznanja, njegovim ograni�enjima i mogu�nostima postizanja istinitog saznanja ovim putem, u stru�noj literaturi može se na�i tvrdnja da je induktivni zaklju�ak o opštem na osnovu saznanja posebnih i pojedina�nih podataka mogu� pod slede�im osnovnim uslovima: 1) ako je izvesno opšte osobina kona�nog i potpuno poznatog broja predmeta ili odredaba predmeta 2) induktivno saznanje neograni�enog opšteg mogu�e je ako to opšte �ine malo razli�iti �inioci ili ako se, bez obzira na razlike, mogu obuhvatiti jednim principom 3) induktivni zaklju�ak o neograni�enom opštem mogu� je i onda kada izvestan broj posebnih strana izražava u suštini to opšte, odnosno kada su one odredbe na kojima se zasniva induktivni zaklju�ak suštinske odredbe predmeta ili klase predmeta.

102

Me�utim, ne umanjuju�i zna�aj navedenih tvrdnji, moramo konstatovati da svo�enje saznajnih mogu�nosti indukcije samo u navedene okvire, nedovoljno ima u vidu bar slede�e:

pojedina�no i konkretno je bitna odredba sveta, celokupne stvarnosti postupnost i razvojnost saznanja upravo podrazumevaju kretanje od pojedina�nog ka posebnom i

opštem sve novo se, na odre�eni na�in, nalazi u starom i sve što je istorijsko (a društvo- društveno i politika-

politi�ko to, svakako jesu) jeste i vremenski i prostorno ograni�eno, dakle u tom smislu uvek se radi o kona�nim veli�inama

i same definicije nastaju tako što se nepoznato, nedovoljno poznato odre�uje poznatim. Stoga možemo slobodno re�i da se indukcija nalazi u osnovi svakog ljudskog saznanja iz prostog razloga što je predmet saznanja praksa, a i samo saznanje je svojevrsna praksa. Za politi�ke i društvene nauke koje veoma uvažavaju vremensku i prostornu odre�enost od ve�eg zna�aja su i primenjivost parcijalne indukcije. Zaklju�ci se u takvoj indukciji formiraju samo za neznatni deo klase, populacije na osnovu saznatog dela ili broja �lanova predmetne klase. O univerzalnoj i parcijalnoj indukciji ne bi se moglo ispravno misliti ako se ne bi imali u vidu predmet nauke, odnosno predmet saznanja i ako se ne bi razmotrilo pitanje o neograni�eno velikim klasama, �iji broj �lanova nije kona�an. U vezi sa tim treba ukazati na �injenicu da je odre�enost vremenom i prostorom sve klase i populacije, ma kako bio veliki broj njihovih �lanova, na�elno definisala kao ograni�ene. To zna�i da su u politi�kim naukama, tj. u istraživanju društvenih i politi�kih realiteta univerzalne indukcije retke. Statisti�ka indukcija je najvažnija vrsta sa stanovišta nau�nog istraživanja. Mada je definisana kao podvrsta neposredne nepotpune indukcije, njena uloga u nau�nom saznanju i posebnosti njenih svojstava zahtevaju da se ona razmatra kao vrsta indukcije. Statisti�kom indukcijom sti�e se saznanje o kvantitativnim odredbama odre�enih kvaliteta preko numeri�kih data. To joj pove�ava preciznost i ja�a saznajnu mo� i prodornost. Numeri�ke date kao izrazi kvantitativnih odredaba upu�uju na ure�ene poretke izvornih induktivnih stavova koji iskazuju verovatnu u�estalost i rasprostranjenost nekog svojstva, odredbe ili odnosa u nekom skupu, klasi ili populaciji. Time je omogu�eno otkrivanje verovatno�e prose�ne opštosti koji izražaav izvesne (statisti�ke) pravilnosti i zakone dešavanja. Statisti�ka indukcija ima zna�ajnu prognosti�ku mo�. Iako ve�ina induktivnih zaklju�aka nije apsolutno pouzdana, empirijskom indukcijom ste�eno saznanje, potvr�eno praksom i nau�nim eksperimentom može da bude i naj�eš�e jeste u visokom stepenu verovatno, gotovo izvesno. Primenjivost predmeta istraživanja i saznanja o njima, promenljivost uslova egzistencije predmeta i saznanja, kao i samo relativna uniformnost i jednoobraznost �ine neosnovanim zahteve i kriterijume za apsolutnom osnovanoš�u i izvesnosti induktivnog saznanja empirije. Prose�na statisti�ka opštost, verovatno�a prose�ne opštosti, koja je svojevrsna sinteza empirijskog, logi�kog, matemati�kog, ali i metodološko- teorijskog saznanja, dovoljno je opravdanje indukcije kao osnovne nau�ne metode.

103

43. Hipoteti�ko-deduktivna metoda Razmatranju HD metode kao opšte nau�ne metode može se pristupiti tek ako se i kada se meritorno odgovori na nekoliko prethodnih pitanja. Me�u njima su najvažnija: 1) može li i sa kojim argumentima HD metoda shvatiti kao opštenau�na metoda 2) koje su saznajne osnove HD metode 3) šta �ini osnovnu strukturu HD metode 4) kakva je i kolika njena upotrebljivost u nauci i nau�nim istraživanjima i koje je njeno mesto u metodologiji u sistemu metoda 5) koje su njene odlike u primeni u politikološkim nau�nim istraživanjima. U trganju za valjanim odgovorima na postavljena pitanja nailazimo na mnoge teško�e koje možemo svrstati u dve grupe: prvu �ine o�evidna i prividna njena svojstva, a drugu vrlo nizak stepen njene obra�enosti u metodologiji društvenih i politi�kih nauka. Najiscrpnije istraživanje ove metode u metodologiji politi�kih nauka obavio je Ivan Radosavljevi�. Tako�e, pitanja proizilaze iz njene sli�nosti sa aksiomatskim i analiti�ko-deduktivnom opštenau�nom metodom, izvesnim insistiranjem na njenom deduktivnom karakteru sa osloncem na aksiome i na operisanje uproš�enim modelom deduktivnog zaklju�ivanja. HD metoda je iskustvena metoda �ija je saznajna, a naro�ito nau�no-saznajna osnova ukupno društveno i nau�no iskustvo. Pomenuto iskustvo ova metoda ne shvata jednostavno, ve� kao sloenu celinu raznovrsnog, suprotnog i protivre�nog pojedina�nog, grupnog, kolektivnog i generalnog društvenog iskustva. Ona to iskustvo ne svodi na �ulno, empirijsko iskustvo, ve� ga shvata kao celinu u kojoj se prožimaju opaženo, misaono (racionalno) i duhovno. Ono nije iskustvo jednog vremena ili jednog prostora, ve� je to iskustvo mnogo puta, na mnogim prostorima, u raznim vremenima i od mnogih subjekata (pojedina�nih, grupnih i kolektivnih) sticano, selekcionisano i proveravano. To iskustvo ima svojstva opšteg, proverenog i proverljivog iskustva. Istovremeno, ono nije, kao oformljeno saznanje, jednom zauvek dato, ve� je promenljivo i razvojno. Iskustvo i saznanje, pogotovo nau�no saznanje, izvedeno iz njega je nužno kriti�ko. Bitne �inioce relativno stabilne strukture HD metode �ine: 1) njen predmet koji se odnosi na ukupnu društvenu stvarnost (prirodno okruženje i prirodne pojave i procese, uklju�uju�i i prirodnost �oveka), društvene procese, pojave i odnose (materijalni, psihi�ki, kulturni i duhovni) u svim etapama njihovog nastanka, razvoja i prestanka. 2) pojmovi, stavovi, sudovi i zaklju�ci koji u njoj nastaju 3) procedure kojima se metoda ostvaruje 4) aksiomatizovani stavovi odnosno aksiomi koji su proizvod metode. Polazište HD metode podrazumeva da aksiomi nastaju procesom stalne i sistematske provere iskustvenog i teorijskog društvenog saznanja, da i oni važe, menjaju se i prestaju da važe i da se zamenjuju novim aksiomima, a ne da su to o�igledne, evidentne i neproverljive istine. HD metoda je upravo metoda nau�nog proveravanja i izgradnje aksioma. Ova metoda ne prihvata proizvoljnost aksioma, ve� �vrsto insistira na njihovj opštosti, osnovanosti i verifikovanju istinitosti dugotrajnim i veoma složenim ljudskim iskustvom, ukupnom i posebno nau�nom i društvenom praksom. Opisuju�i strukturu metode nismo pomenuli njen tehnu�ko-instrumentalni deo, a razlog tome je što ona nema svoje posebne tehnike i instrumente. Mada iskustvena i po tome i empirijska, ona nema metode, tehnike i postupke prikupljanja empirijskih podataka, ve� to postiže postoje�im metodama prikupljanja podataka. Ona je misaona, racionalna metoda. Nesporno je da u okviru pojedinih nauka ne postoje konstituisani aksiomatski stavovi o svim predmetima saznanja koji �ine sadržaj te nauke. To je pogotovo slu�aj sa novim pojavama, odnosno sa pojavama u nastanku i razvoju. S obzirom na �injenicu da je takvih pojava-procesa u oblasti politike, kao opšteg predmeta politi�kih nauka, veoma mnogo, za nas je zna�ajno pitanje: kako nastaju aksiomatski stavovi za njih, dakle, za ono za šta ih nema, ili: kako se, aksiomatizacijom i standardizacijom iskustva, formira postulaciona norma HD metode?

104

Osnovno polazište i u ovom slu�aju je objektivna stvarnost, društvena realnost i prakti�na ljudska delatnost u njoj- ljuska društvena praksa i njeno saznavanje, a sam postupak se odvija na slede�i na�in: 1) po�etni korak u formiranju postulacione osnove HD metode na osnovu iskustva je evidentiranje raznovrsnih i razli�itih, slu�ajnih ili namernih, iskustava ste�enih komuniciranjem prema istim predmetima društvene realnosti. Ova iskustva-komunikacije o istom predmetu se ponavljaju u okvirima prostora i vremena (na mnogim mestima u raznim vremenima), me�usobno se kriti�ki upore�uju, �ime se daje mogu�nost konstatovanja istog-istovetnosti suštine i sadržaja, sli�nog i razli�itog (u razli�itom stepenu) o tom predmetu. 2) sledi uspostavljanje saznanja o pravilnostima delovanja pojave, procesa, odnosno iskustva o njoj, u istim ili sli�nim uslovima i eventualno konstituisanje teorijske definicije te pravilnosti , �ime ona dobija status kriterijuma, norme, merila, orijentacije u postupanju u vezi sa datim predmetom. 3) po saznanju pravilnosti i njegovom definisanju sledi kriti�ko upore�ivanje (komparacija) sa raznim važe�im znanjima, uverenjima, kao i sa paradigmama saznanja i teorija i osnovnim postavkama unutar njih. 4) potom sledi uklju�ivanje-uklapanje-smeštanje teorijski i prakti�no utvr�enih pravilnosti u odre�eni saznajni sistem, postoje�i ili novoformiran. Paralelno sa tim te�e formiranje obi�aja ponašanja-stereotipa-na osnovu utvr�enih pravilnosti u doga�anju, oformljavanje uverenja o ispravnosti uobi�ajenog ponašanja-uverenja-verovanja. 5) najzad, na osnovu potvr�ivanja utvr�ene pravilnosti u vremenskom kontinuitetu i frekvenciji (u�estalosti) doga�aja-ponavljanja, njoj se pridaje odre�eno aksiomatsko važenje („uvek ako“), dakle, ona sti�e status aksiomatskog stava. Da bi se došlo do osnovnih principa, principskih stavova neophodno je opšte odnosno nau�no mišljenje. Neophodno je da se nau�ni subjekt, polaze�i od empirijskih podataka (tj. oseta i pojedina�nih opažanja) apstrahovanjem uzdigne iznad tog osnovnog empirijsko-�injeni�nog saznanja. Nau�ni zakoni, koji u HD metodi imaju ulogu bitnih ta�aka oslonca u sticanju i primeni nau�nih saznanja, �ak i kad su najstroži, prvenstveno su svojevrsne apstrakcije i idealizacije, a tek potom i kao takvi, oni su generalizacije, tj. opšti nau�ni-zakonski stavovi, odnosno zakoni. Da bi se empirijsko-iskustvena osnova HD metode i njena analiti�ko-deduktivna procedura ispravno shvatila neophodno je objasniti njeno shvatanje opažanja. Naime, empiristi�ko svo�enje opažanja na isklju�ivo primitivno �isto �ulno opažanje je, osim kada je možda u pitanju pra�ovek, iluzija ili zabluda. U svakom savremenom opažanju, deo njegove strukture je i prethodno iskustveno saznanje i mišljenje. U savremenom opažanju ostalo je malo mogu�nosti da se opaža „nešto“, a pretežno se opaža „to“. Drugo, društvena stvarnost se sastoji od mnoštva realiteta koji se �ulima ne mogu neposredno opaziti. Verovanja, norme, stavovi, ideje...ne opažaju se neposredno �ulima. Jedan subjekt ima jednu oformljenu ideju. Kako je ona racionalno-misaona tvorevina, on je ne može �ulima opaziti, ve� je može misliti i emocionalno doživljavati. Da bi drugi sa njom mogli da kontaktiraju, treba je predstaviti nekim oblikom iskaza (usmeno-verbalno, pismeno, slikom, muzikom...). Drugi sa njom uspostavljaju odnos prvenstveno ne�ulno, mišljenjem, poimanjem, razumevanjem, shvatanjem, zamišljanjem predstavljene ideje. Istina, �ula pri tom nisu isklju�ena (mi �ujemo, vidimo, opipavamo, mirišemo....)- opažamo znake i simbole kojima je ideja iskazana, ali samu ideju time još ne opažamo. Tek shvatanjem zna�enja i smisla razumemo i shvatamo samu ideju, i to nepotpuno, zbog posredovanog opažanja. Naime, o društvenim realitetima koji se ne mogu opaziti ni na koji na�in ne može se nau�no misliti, o njima se ne može formirati intersubjektivno saznanje i eventualno saznanje o njima se ne može intersubjektivno proveravati. Tako dolazimo do dve vrste opažanja: �ulnog i ne�ulnog opažanja, uvek imaju�i u vidu da se ona odigrava u okvirima važe�ih paradigmi društvene svesti. Ovakvo shvatanje omogu�ava formiranje operacionalne, ali ontološki zasnovane, klasifikacije opažanja po kriterijumu uloge �ula i svesti u opažanju. Na osnovu tog kriterijuma možemo razlikovati:

- �isto �ulno opažanje (izvorno �ulna, bez prethodnog imena, oznake i zna�enja i izvan paradigmatskog sistema)

- �ulna opažanja u paradigmatskom sistemu, sa formiranim imenima i zna�enjima predmeta - �ulna opažanja u sistemu nauke i paradigmi nauke - psihi�ka opažanja

105

- racionalno-duhovna opažanja (opažanja ideja, uverenja, verovanja...) Sva pobrojana opažanja mogu biti izvorna i posredovana, kao i jednostavna i složena, višeslojna. Tome treba dodati i principe uniformnosti i jednoobraznosti koji su društveno relativni.

106

44. Specifi�nost primene HD metode u istraživanju politi�kih pojava i procesa U svim opštenau�nim metodama koje se primenjuju u politikologiji postoje izvesne standardizovane procedure njihove primene. Da li je mogu�e izvesti šemu standardne procedure primene i upotrebe HD metode u politi�kim naukama? Uz sve neophodne rezerve može se zaklju�iti da bi ova šema procedure, prema dosadašnjim istraživanjima HD metode, neizbežno sadržala 7 osnovnih segmenata, faza: 1) prva faza je konstatovanje paradigmatskih i osnovnih postavki metode, što podrazumeva

- definisanje paradigmi nauke, logike i metodološkog pravca u okviru koga se istraživanje sprovodi

- definisanje osnovnih postavki i kategorija o predmetu istraživanja odre�ene nauke (u prvom redu zakona i zakonitosti, teorija, aksioma, postulata, a potom i teorijskih zasnovanih i nau�nih hipoteza i teorema)

- pravilno razumevanje zna�enja tih postavki i shvatanje odnosa izme�u njih (pre svega, odnosa saglasnosti, nesaglasnosti, koegzistencije, me�usobnog isklju�ivanja....) 2) druga faza se ostvaruje identifikacijom argumenata i utvr�ivanjem valjanosti argumenata u prilog i/ili protiv postavki koje su prethodno konstatovane. 3) tre�a faza zahteva konstatovanje odnosa HD metode prema predmetu i teoriji nauke (u našem slu�aju politi�kih nauka). Ovaj zahtev podrazumeva konstatovanje opštih i posebnih saznanja o predmetu, bilo da su ona nau�na i sistematizovana kao teorija, bilo da se radi o saznanjima radno-istraživa�kog karaktera, bilo da je re� naprosto o iskustvenim saznanjima. 4) �etvrta faza primene podrazumeva utvr�ivanje zahteva i postupanje po zahtevima HD metode u procesu projektovanja istraživanja. 5) u petoj fazi se konstatuju zahtevi HD metode prema drugim metodama koje se primenjuju u istraživanju predmeta nauke, odnosno konkretnog predmeta istraživanja. 6) Šesta faza direktno proisti�e iz prethodne i podrazumeva odre�ivanje proceduralnih postupaka u primeni, upotrebi i koriš�enju instrumenata. 7) Najzad, sedma faza procedure je praktikovanje saznanja, odnosno njegova upotreba u izgra�ivanju teorije i metodologije i u politi�koj, društvenoj i životnoj praksi. Na osnovu iznetog jasno je da su specifi�nosti primeneHD metode u istraživanju politi�kih pojava i procesa bar �etvorostruke: 1) specifi�nosti koje proisti�u iz samih svojstava predmeta istraživanja (politike i politi�kih pojava) 2) specifi�nosti koje proisti�u iz osnovnih sredstava same HD metode, a povezano sa svojstvima predmeta istraživanja 3) specifi�nosti koje proisti�u iz svojstava duha vremena (vremena shva�enog kao društveno vreme, koje obeležavaju stanja, doga�aji i razvoj u oblasti ekonomije, politike, kulture, ideologije, sistem vrednosti, standarda ponašanja..) 4) specifi�nosti koje proisti�u iz razvijenosti istraživa�ke prakse, iz sfere teorije, nauka, metodologije, i istraživa�ko iskustvo konstituisano kao opšta i posebna pravila i norme. Zapravo, suština specifi�nosti HD metode je u neprekidnom su�eljavanju postoje�eg saznanja sa kriti�kim preispitivanjem i proveravanjem tog saznanja, pri �emu se stavovi i uputstva HD metode javljaju i u funkciji izgra�ivanja, promene i razvoja i nje same. Primenjivost HD metode ogleda se u odnosima sa drugim opštenau�nim metodama. Uopšte uzev, to je odnos kooperacije i prožimanja, ali posebnih odnosa. Tako HD metoda ima znatnu ulogu u formiranju i verifikaciji aksioma, što je bitan osnov aksiomatske metode, kao i posredovanja izme�u aksiomatske metode i njene primene u istraživa�koj praksi. Sa analiti�ko-deduktivnom metodom je veoma sli�na, ali je više orijentisana na konstituisanje iskustvene osnove i njeno po�etno i povratno koriš�enje. Statisti�ka i metoda modelovanja svoju osnovu imaju u HD metodi, a posredstvom njih i HD metoda se primenjuje u istraživa�koj praksi. Odnos izme�u HD i osnovnih (posebnih) metoda jednostavniji je od odnosa sa drugim opštenau�nim metodama. Osnovne (posebne) metode su u osnovi hipoteti�ke metode tj. one su metodi njenog

107

konstituisanja i primene, ali je i ova metoda istovrenemo i kritika, podsticaj i na�in razvijanja i izgra�ivanja, dogra�ivanja i povezivanja osnovnih metoda.

108

45. Zaklju�ivanje o politi�kim pojavama i procesima primenom hipoteti�ko- deduktivne metode Mogu se izvesti bitni zaklju�ci o HD metodi: 1) pitanje opštenau�nih metoda u nau�nim istraživanjima uopšte, u društveno-nau�nim istraživanjima posebno i nato�ito u politikološkim istraživanjima odre�eno je njihovih predmetom istraživanja (produktivnoš�u) metoda. Uopšte uzev, može se konstatovati da HD metoda ima viši stepen primenjivosti u svim naukama, nego što je to slu�aj sa ostalim metodama koje, po uobi�ajenim klasifikacijama, spadaju u opštenau�ne metode. 2) HD metoda, s obzirom na to da nema svoje posebne tehnike, instrumente i postupke, ve� da je �ine generalno konstituisane norme i provcedure koje u sebe uklju�uju druge metode i tehnike istraživanja, ima niži stepen neposrednosti u primeni i upotrebi nego što je to slu�aj sa nekim drugim opštenau�nim metodama, u prvom redu sa statisti�kom metodom, koja ima svoje neposredne tehnike i instrumente u vidu posebnih statisti�kih postupaka i formula, ali koja se javlja, slobodnije re�eno, kao jedna od faza ukupne procedure HD metode ili kao jedna od njenih �inilaca. 3) HD metoda je najsloženija opštenau�na metoda zbog izrazito naglašenog zahteva za integracijom sistematskog i sistemati�nog empirijskog i teorijskog saznanja, odnosno njihovog stalnog izvo�enja jednog iz drugog i prevo�enja jednog u drugo u kontinuitetu (kada se jedna pojava, proces pretvara u drugu uz promene u kvantitetima i kvalitetima). 4) HD metoda je u politi�kim naukama, kao i u svim ostalim društvenim naukama, zbog svoje nedovoljne obra�enosti, bila uglavnom spontano primenjivana, što je proizilazilo iz zahteva, karakteristika i svojstava politike kao predmeta istraživanja. 5) primenjivost HD metode u istraživanju politi�kih pojava, procesa odre�ena je shvatanjima izrade projekta istraživanja kao strogo odre�ene istraživa�ke procedure. Naime, produktivnost i primenjivost HD metode, uslovljena je, pri svakom konkretnom projektovanju politikološkog istraživanja, prethodnim konstituisanjem, rekonstruisanjem i inoviranjem sistema norni, kategorija i definicija, aktueliziranjem postulata i postupaka zaklju�ivanja, kao bitne metodološko-metodske osnove valjanosti istraživa�kih postulata. 6) specifi�na karakteristika HD metode je da isklju�ivo ra�una sa valjano zasnovanim hipotezama u procesu saznavanja. Osnov tih hipoteza su višestrano, višestruko i viševremenski proverena iskustva, koja samo u nekim slu�ajevima imaju karakteristike primarnih iskustava, dok se naj�eš�e radi o deriviranim iskustvima. 7) primena HD metode podarzumeva strogu proceduru kako u procesu projektovanja istraživanja, tako i u izradi izveštaja o istraživanju, a posebno u izradi izveštaja o rezulatima istraživanja. To zna�i da se mora dosledno poštovati zahtev za uspostavljanje strukturalno-funkcionalnih veza i odnosa u logi�ko-sadržajnom i metodsko-instrumentalnom smislu izme�u svih delova projekta istraživanja i izveštaja o rezultatima istraživanja. 8) sa stanovišta politi�kih nauka opravdano se postavlja pitanje da li se HD metoda može smatrati prvenstveno ili bar pretežno dijagnosti�kom metodom, ili je ona prevashodno prognosti�ka metoda saznanja? O�ito je da pokušaj odre�enja HD metode pomenutim kategorijama otvara niz fundamentalnih metodoloških pitanja, od kojih kao klju�no-suštinsko možemo izdvojiti slede�e: kako saznati budu�nost na osnovu saznanja prošlosti? U traganju za odgovorom na ovo pitanje bilo je neophodno izbe�i isklju�ivost i aktuelnost tretirati kao stalni proces prelaza (prelaženja) iz prošlosti u budu�nost. Isto tako svi modeli ponašanja, mišljenja...konstituisani kao odre�ena pravila, norme, uzori...u sebi sadrže i prognozu njihove primene u praksi. Istovremeno, zahtevi dijagnosti�kog postupka u ovoj metodi podrazumevaju i nau�no saznanje o tendencijama, što je nužni sastavni deo i osnov predvi�anja. Iz toga proisti�e i izrazito prognosti�ki karakter HD metode. Prognosti�ke mogu�nosti HD metode su upravo u njenoj koncepciji o procesualnosti, kontinuitetu i sukcesiji i shvatanju razvoja kao kontinuiteta diskontinuiteta koji se odigravaju u prošlosti i sadašnjosti i

109

koji �e se, u odre�enim sadržinama i formama, odigravati i u budu�nosti. Zahtev za procedurom identifikacije, kao bitno pravilo ove metode, omogu�ava njenu produktivnu prodornost. Uopšte uzev, može se zaklju�iti da je HD metoda naglašeno dijagnosti�ka, ali i izrazito prognosti�ka metoda saznanja. 9) naziv HD metode samo delimi�no izražava njenu suštinu. U osnovi ove metode jeste višestrano, višestruko i viševremenski provereno ljudsko iskustvo konstruisano delom u obliku aksioma, kategorija, trajno važe�ih postulata, normi, nau�nih zakonistosti i zakona, uverenja, verovanja... Me�utim, neujedna�enost vremenskog i prostornog važenja (važenja principa razvojnosti i promenljivosti) ne dozvoljava apsolutizaciju saznanja ste�enih ovom metodom, iako neka od njih imaju karakteristike univerzalnog važenja. Deduktivnost ove metode ne podrazumeva hipoteti�nost ve� imanentnu analiti�nost, uz strogo izvo�enje nužnog zaklju�ka. U politi�km naukama, i pored priznavanja važenja principa me�uzavisnosti valjanosti postulata i valjanosti zaklju�ka, zbog izražene voljnosti u mišljenju i ponašanju koje karakteriše politi�ke procese, možemo konstatovati da je važenje ovog principa znatno ublaženo. 10) primena HD metode podrazumeva definisanje odnosa prema paradigmama odre�enih nauka, odnosno, u ovom slu�aju, prema paradigmama u politi�kim naukama. To zahteva i definisanje odnosa prema odre�enim logi�kim sistemima povezanim sa odre�enim paradigmama ili ugra�enim u njih. Opštost i generana valjanost HD metode proisti�e iz njene sposobnosti i njenim zahteva da se izbedu zajedni�ke komponente više paradigmi, odnosno više logi�kih sistema i da se obradom prilagode mogu�nostima primene ove metode u raznim paradigmatskim i logi�kim sistemima, sa približnim, odnosno sli�nim rezultatima. Obo je mogu�e zato što po svojim postulatima HD metoda �ini nužni sastavni osnov saznanja na kojima nastaju paradigmatski i logi�ki sisitemi. 11) razni metodološki pravci zasnovani su na raznovrsnim i razli�itim polazištima (pogledima na svet i mogu�nost njegovog nau�nog saznanja).

110

46. Problemi osnovanosti i pouzdanosti saznanja ste�enih HD metodom Naj�eš�e razlike i sporovi javljaju se oko predmeta, oko osnovnih kategorija i oko procedura saznanja, kao i oko odnosa metoda istraživanja u prirodnim i društvenim naukama. HD metoda omogu�ava svojom primenom razrešavanje ovih sporova bez eklektike, odnosno bez vešta�kih spajanja koja bi izazvala dalje nesporazume. Ona uvažava da se društvo ne može potpuno istovetno, na iste na�ine i istim sredstvima, istraživati kao neživa priroda, pa ni kao živa priroda, ali ne prihvata ni stavove o potpunoj odvojenosti logi�kih osnova i procedura sticanja nau�nog saznanja- znanaj o njima. HD metoda ne posmatra pojedinca kao izolovanu jedinku i podrazumeva izvesne zajednice, kolektivitete, organizacije....kao mogu�ne kolektivne subjekte koji se konstituišu i funkcionišu upravo subjektiviteti kroz mnoštvo specifi�nih unutrašnjih odnosa i veza (funkcionalnih i disfunkcionalnih), kao i kroz mnoštvo odnosa sa okruženjem. Ovoj metodi nije stran ni pristup koji se oslanja na spoljni nadražaj, akciju i reakciju, ali isto tako njemo se ne mogu osporavati ni unutrašnji prirodni, psihi�ki i društveni podsticaji, uklju�uju�i i unutrašnje protivre�nosti. Zato se osnovano može tvrditi da su svi metodološki pravci, svesno ili nesvesno u manjoj ili ve�oj meri, onda kada su prenaglašavali i onda kada su potcenjicali ulogu i mo� nauke u ljudskom razvoju, uvek, manje ili više, polazili od osnovnih postavki HD metode i primenjivali ih. S obzirom na to da se u politici izražavaju gotovo sve osnovne potrebe artikulisane kao interesi i ciljevi ljudi kao pojedinaca, njihova zajednica, grupa, organizacija...neizbežno je, slede�i metodološki proces me�uzavisnosti predmeta istraživanja i metoda istraživanja, da se ova metoda javi kao najosnovnija opštenau�na metoda u istraživanju politi�kih nauka. A to, dalje, podrazumeva ne samo primenu do sada poznatih metoda prikupljanja i obrade podataka i metoda zaklju�ivanja, ve� i njihovo dalje razvijanje kao i konstruisanje novih metoda. Od posebnog zna�aja je razvijanje istorijske i komparativne metode, a naro�ito kamparabila u okviru ove metode.

111

47. Statisti�ka opštenau�na metoda (pojam i osnovne etape primene) Kao metoda uopšte, a kao opštenau�na posebno, statisti�ka metoda je relativno nova. O njoj se u prvom redu govori kao o grani matematike odnosno primenjene matematike. Pominju se i društvena, pedagoška, ekonomska statistika...Po ovim stanovištima statistika bi bila grana matematike primenjena u istraživa�koj i drugoj praksi, koja omogu�ava otkrivanje �inilaca stvarnosti koji imaju i svoj kvantitativni izraz u obliku numeri�kih data posredstvom kojih se mogu saznati kvantitativna svojstva, odnosi, kretanja...�inilaca manifestovanih pojava njihovih delova i elemenata. Ovom shvatanju može se prigovoriti da zanemaruje �injenicu da se sve odigrava, egzistira...u vremenu i prostoru. Vremensko-prostorno odre�enje ukazuje na neophodnost da se svaki kvalitet numeri�ki odredi makar približno numeri�kim datama rasprostiranja i trajanja. Ne uvažava se dovoljno da svaka numeri�ka data iskazuje kvantitet sasvim odre�enog kvaliteta, a ne javlja se, u društvenim i politi�kim naukama, kao „prazna“. Tre�i nedostatak je što zapostavlja me�uzavisnost predmeta i metoda istraživanja. Mogu se konstatovati slede�e �injenice: 1) statistika odnosno statisti�ka metoda odnosi se na istraživanje masovnih pojava koje se sastoje iz mnoštva jedinica, mnoštva pojedina�nog 2) saznanje, zaklju�ci statistike- statisti�ke metode izgra�uju se kao induktivni zaklju�ci, tj. kao zaklju�ci koji se izvode izi više premisa, ako se svaki stav o svakom pojedina�nom �lanu smatra premisom 3) generalizacija do koje se dolazi statistikom- statisti�kom metodom je induktivna, zasnovana na statisti�koj indukciji, zakonima verovatno�e i statisti�kim zakonima, te su tako ste�ena saznanja uglavnom verovatna 4) u svim naukama i nau�nim disciplinama statistika- statisti�ka metoda je primenjiva, mada su razlike u primeni evidentne. Statistika se u nauci i nau�nim istraživanjima ne primenjuje bez odgovaraju�ih prilago�avanja nauci odnosno nau�noj disciplini, što podrazumeva prilago�avanje predmetu, paradigmi, metodološkoj koncepciji..a to zna�i da ova metoda ima svoju opštu i adaptivnu logi�ku osnovu, svoj epistemološki sadržaj koji obuhvata opštesaznajne odredbe matematike, posebne saznajne odredbe statistike kao grane matematike, odredbe nauke i predmeta nauke i odredbe teorije metodologije nauka (opšte metodologije) i metodologije predmetne nauke (posebne metodologije). Postupci statistike ne javljaju se sasvim samostalno, ve� povezani sa metodom prikupljanja i obrade podataka i uslovljeni su svojstvima podataka. Zbog svega izloženog smatramo da je metodološki ispravnije u ovom slu�aju misliti o opštenau�noj statisti�koj metodi kojom se opšte saznaje preko pojedina�nog i posebnog, nego prihvatiti odredbu o statistici kao grani matematike (što je predmet matemati�ke nauke) ili o posebnim statistikama pojedinih nauka, �ime se zapostavlja njena opštenau�nost. Ve� smo utvrdili da se statisti�ka opštenau�na metoda koristi u istraživanju masovnih pojava, odnosno masovnih �inilaca stvarnosti. Me�utim, neophodno je imati na umu da se ona mora koristiti i u teorijskim istraživanjima. Osim mišljenja koje se ne iskazuje i ne evidentira, sva nau�na saznanje su iskazana u raznim oblicima iskaza (stavova, sudova, zaklju�aka) i svaki od njih je pojedina�an fakt specifi�ne društvene stvarnosti. Po pravilu, oni su sadržani u raznovrsnim dokumentima, koji su svaki za sebe, pojedina�ni. Otuda ni tzv. teorijska istraživanja ne mogu da izbegnu statisti�ku metodu. 1) Identifikacija statisti�ke metode Prvi �in primene statisti�ke opštenau�ne metode, u skladu sa njenim pravilima i procedurom primene, jeste identifikacija statisti�ke mase. S obzirom da je predmet istraživanja koji se istražuje ovom metodom masovan, to ga �ini mnoštvo raznovrsnih jedinica. Sve jedinice koje mogu spadati u predmet istraživanja i koje su obuhva�ene pojmom predmeta istraživanja, �ine statisti�ku masu. Uzmimo da istražujemo izbore za poslanike u skupštini. Statisti�ku masu �ini�e svi mogu�i akteri u ovim izborima. Pojam aktera je ovde širi od pojma bira�a ili glasa�a i od

112

pojma gra�anina sa aktivnim i pasivnim bira�kim pravom. Tek precizno odre�enje predmeta istraživanja daje nam �inioce neophodne za valjanu konkretnu odredbu statisti�ke mase. Identifikacija statisti�ke mase podrazumeva:

- jasno definisanje svojstava koja jednu jedinicu stvarnosti odre�uju kao jedinicu predmetne statisti�ke mase

- otkrivanje i utvr�ivanje izvora podataka o statisti�koj masi i proceduru koriš�enja i vrednovanja izvora i njihovog sadržaja

- otkrivanje broja i rasporeda statisti�ke mase. Dva se osnovna pitanja javljaju u vezi sa izborom podataka o statisti�koj masi. Prvo, dostupnost saznanja o postoje�im izvorima i dostupnost izvora. Drugo, broj izvora sa istom vrstom podataka i njihove karakteristike. S obzirom na fakti�ko stanje izvora podataka o statisti�koj masi, može se slobodno re�i da se u društvenim i politikološkim istraživanjima saznanja o statisti�koj masi �eso sti�u posebnim prethodnim istraživanjima. Kada je statisti�ka masa identifikovana, može se, na osnovu uvida u njenu brojnost i bitna svojstva predmeta i svrhe istraživanja, opredeliti za istraživanje popisom, tj. obuhvatom svih jedinica statisti�ke mase ili pomo�u uzoraka, tj. odre�enog broja jedinica statisti�ke mase pri �emu su i broj jedinica i obuhva�ene jedinice odre�eni po valjanom kriterijumu.

113

48. Izrada uzoraka Treba napomenuti da obim (veli�ina) statisti�ke mase nije ni jedini ni presudan kriterijum za opredeljivanje prema popisu tj. uzorku, npr. popis stanovništva je nephodan ako se želi saznanje o bitnim odredbama stanovništva koje �e poslužiti za proveru valjanosti ranijih prognoza i planova i za izradu novih. Me�utim, u mnogim slu�ajevima popis, tj. obuhvatanje svih jedinica, je neekonomi�an. Tada se pribegava formiranju reprezentativnih grupa odre�ene veli�ine po utvr�enom kriterijumu koje dovoljno pouzdano manifestuju bitna tipi�na svojstva cele mase u skladu sa potrebama predmeta istraživanja. Ekonomi�nost i reprezentativnost uzorka su dva istovremena, ali teško uskladljiva cilja.

Ekonomi�nost podrazumeva što manji utrošak sredstava i rada u postizanju odgovaraju�eg kvaliteta i obima saznanja.

Reprezentativnost zahteva zastupljenost jedinica u uzorku koja �e kvalitativno i srazmerno predstavljati statisti�ku masu. Otuda se u politikološkim istraživanjima reprezentativnost može shvatiti kao statisti�ka i kao društvena. Statisti�ka reprezentativnost izražava kvantitativna svojstva i odnose. Ali, svaka prose�nost, uklju�uju�i i statisti�ku, podrazumeva izvesna ogrubljavanja i pojednostavljenja. Tako u uzorku koji je statisti�ki reprezentativan, može da bude izgubljena društvena reprezentativnost, npr. bitni nosioci politi�ke i uopšte društvene mo�i, u odnosu na ukupnu masu, veoma su malobrojni. Politi�ke vo�e sa dominantnom pozicijom u odlu�ivanju i usmeravanju politi�kih procesa još su malobrojniji. Nijedan uzorak koji se pravi uz uvažavanje principa „jednakih šansi svih jedinica za ulazak u uzorak“ ne obezbe�uje odgovaraju�e u�eš��e nosilaca politi�ke mo�i u uzorku. U principu postoje dva polarizovana tipa uzorka: uzorci koji se konstruišu metodom slu�ajnog izbora i namerni uzorak. Izme�u ova dva tipa postoji �itav niz raznih uzoraka, ali je naj�eš�i veoma upotrebljiv tzv. stratifikovani uzorak. Uzorak koji se formira metodom slu�ajnog izbora smatra se statisti�ki najreprezentativnijim. Ako se ovim uzorkom obuhvati 10% statisti�ke mase (populacije), tvrdi se da se mogu dobiti rezultati koji su po vrednosti jednaki rezultatima koje možemo dobiti popisom. Postupak formiranja uzorka po slu�ajnom izboru veoma je strog i ne sme se mešati sa proizvoljnoš�u. Osnovni momenti ovog postupka su: prvo, utvr�ivanje evidencije statisti�ke mase drugo, utvr�ivanje tzv. „koraka“ pri izdvajanju jedinica iz mase i utvr�ivanju u uzorak tre�e, izbor broja od koga se zapo�inje prebrojavanje, tj. izbor jedinica za uzorak. U praksi postoje razne službene i neslužbene evidencije subjekata i izvora podataka, ali se u nekim slu�ajevima moraju formirati originalne evidencije. Ipak, u svim slu�ajevima prvo se utvrdesvojstva evidencije, njena dostupnost i podobnost. Kada se to utvrdi, saglasno odabranoj veli�ini uzorka, tj. broju jedinica koje �e biti obuhva�ene uzorkom, pristupa se odre�ivanju koraka. Korak je razmak, razdaljina izme�u svake prethodne i svake sleduju�e jedinice statisti�ke mase koju unosimo u uzorak, npr. ako je uzorak 10- to postotni, korakom se obezbe�uje da svaki deseti �lan iz evidencije bude obuhva�en uzorkom. Dakle, razlika izme�u dva �lana je 9 jedinica. Reprezentativnost uzoraka zasnovana je na konceptu relativne uniformnosti i jednoobraznosti u odre�enom vremenu i prostoru. Ve�a je verovatno�a da �e uzorak biti reprezentativniji ako obuhvata više raznovrsnih jedinica sa raznih prostora. S obzirom da raspored jedinica raznih karakteristika nije jednakomeran, a to pogotovo ne mora da bude u evidenciji, posebno se utvr�uju po�etni (startni) broj od koga se po�inje sa prebrojavanjem i izborom jedinica. Po�etni (startni) broj od koga se po�inje primena koraka za formiranje uzorka metodom slu�ajnog izbora utvr�uje se, tako�e, slu�ajno, �ak nasumice. Pretpostavimo li da raspolažemo evidencijom u obliku knjige, otvori�emo knjigu bez unapred utvr�ene stranice i ne gledaju�i spustiti olovku na neki od rednih brojeva na otvorenoj stranici. Suprotan je nameran uzorak. To je uzorak �ija je veli�ina (broj jedinica) unapred utvr�ena po odre�enom kriterijumu, zatim su utvr�ene kvote (broj jedinica odre�enih karakteristika) i, na kraju, i same jedinice mogu da budu namerno izabrane. Namerni uzorak je strogo teorijski i metodološki zasnovan i proizilazi iz svojstva i zahteva predmeta, vrste hipoteza i indikatora istraživanja. Za izradu namernog uzorka neophodna su znatna proverena prethodna saznanja i strogi matemati�ki prora�uni. Svaki namerni uzorak ne mora da bude kvotni, tj. ne mora da bude sastavljen od kvota koje obuhvataju

114

razne karakteristike jedinica. Tako je mogu�e formirati jednostavan uzorak, bez kvota i kvotni namerni uzorak. Kada se formira namerni uzorak subjekata koji �e biti predmet istraživanja, kao kriterijum koristi se njihova pretpostavljena reprezentativna kompetentnost, tj. tipi�nost njihovih obeležja. Kada se formira nameran uzorak izvora podataka primenjuje se više kriterijuma me�u kojima su njihova sadržajnost, forma, verodostojnost i dostupnost- jednom re�ju, bitan kriterijum je njihova upotrebljivost. U principu, uzorak formiran metodom slu�ajnog izbora podesniji je za formiranje uzoraka subjekata, a nameran za formiranje uzoraka neživih izvora podataka. Stratifikovani uzorak može se smatrati prelaznom mešovitom varijantom. Kada postoje dovoljna saznanja o sastavu statisti�ke mase, može se, u cilju pouzdanije reprezentativnosti, opredeliti da svaki karakteristi�ni deo statisti�ke mase bude proporcionalno zastupljen u uzorku, npr. ako jedinica X u�estvuje sa 10% u statisti�koj masi, ona �e i u sastavu uzorka u�estvovati sa 10%. Postoji više varijanata ovog tipa uzorka. Tako je mogu� stratifikovani uzorak sa deformisanim proporcijama. U tom uzorku strate koje obuhvataju veoma malo jedinica statisti�ke mase, što ne obezbe�uje dovoljnu osnovu za zaklju�ivanje, pove�avaju se na ra�un strata sa najviše jedinica. Time se remeti proporcija, pa je neophodno ovo imati u vidu prilikom obrade podataka i zaklju�ivanja jer su mogu�nosti saznanja o kvantitetima umanjene. Me�utim, mogu�e je ove nedostatke otkloniti odgovaraju�im ponderisanjem. Veli�ina uzorka ne mora da bude uvek 10% od statisti�ke mase. Smatra se da je u slu�ajevima istraživanja masovnih pojava naj�eš�e dovoljno 3000 jedinica, a �esti su slu�ajevi u kojima je dovoljno 1000, pa ponekad i samo 100 jedinica. Svojstvo predmeta i tipa istraživanja opredeljuje zahtev za odre�enim uzorkom. U svim slu�ajevim uzorak treba da zadovolji zahteve statisti�ke i društvene reprezentativnosti. Prikupljanje podataka Statisti�ka opštenau�na metoda ne koristi isklju�ivo svoje instrumente za prikupljanje podataka, niti ih posebno razvija. Podaci se prikupljaju tehnikama, instrumentima i postupcima metoda prikupljanja podataka. Uobi�ajeno je da se tvrdi da se statisti�kom metodom prikupljaju kvantitativni, kvalitativni, hronološki i geografski podaci. �injenica je da opštenau�na statisti�ka metoda operiše sa svim vrstama podataka koji se mogu izraziti numeri�kim datama, tj. koji mogu biti kvantitativno izraženi. Istovremeno, za svaki kvantifikovani iskaz vezuje se merenje, tako da se ova opštenau�na metoda skoro poistove�uje sa merenjem. Ali, i pored toga merenje kao sistem ne može se poistovetiti sa opštenau�nom statisti�kom metodom jer je samo jedan njen deo. Podaci koje u okviru statisti�ke metode sakupljamo iskazuju odre�ena svojstva (kvalitativni) u odre�enoj koli�ini (kvantitativni) u odre�enom vremenu (hronološki) i na odre�enom prostoru (geografski). Ne mogu se odvojeno sakupljati samo kvantitativni podaci, kao što se ne mogu kao samostalni, sakupljati ni hronološki ili geografski podaci. Kada se kaže „bira�“, saopšten je kvalitet. Ve� u pojmu bira� data je kvantitativna odredba- jedan bira�. Ili, ako je to opšti pojam, re�eno je da je to množina nosilaca istog odre�enog kvaliteta. Me�utim, kada kažete 330 bira�a ima u ulici X dana 20. decembra 1994. bliže ste odredili koli�inu, vremensku i prostornu lokaciju kvaliteta „bira�“. Na prvi pogled pitanja o podacima koji se odnose na stavove izgleda složenije i specifi�nije. Naime, iskazi o stavovima smatraju se kvalitativnim podacima. Mada se stavovi mogu na razne na�ine kvantifikovati (broj sadržaja, intezitet, broj adresata, broj veza sa drugim stavovima..), u obzir se uzima samo broj lica koja su dala iskaze, tj. saopštila odre�ene stavove kao kvantitativan podatak odnosno niz kvantitativnih podataka. Otuda i stav da se radi o statisti�kom izražavanju kvalitativnih podataka. Me�utim, ovakva pojednostavljivanja u politikološkim istraživanjima, osim, uzuzetno, ne daju dovoljno osnova autoru za valjano zaklju�ivanje.

115

Formiranje statisti�kih serija Do sada obra�eni postupci statisti�ke opštenau�ne metode u neposrednoj su funkciji projektovanja istraživanja i, delom u jednoj fazi, realizacije- sprovo�enja istraživanja. Tako je izrada uzorka sastavni deo obrazovanja dela nacrta nau�ne zamisli koji nazivamo na�in istraživanja, a opredeljenje za prikupljanje odre�enih vrsta podataka determinisano je hipoteti�kim okvirima, tj. karakteristikama hipoteza i odabranih indikatora. Formiranje serije podataka spada u fazu sre�ivanja i obrade podataka. Suštinska uloga formiranja serije jeste da se njima statisti�ki opiše istraživana pojava. Od prikupljenih podataka mogu se obrazovati dve osnovne vrtse serija: statisti�ke i dinami�ke serije. Statisti�kim serijama opisuje se stanje i za njih se koriste kvalitativno- kvantitativni i geografski (prostorni) podaci. Hronološki podaci, po pravilu, se u obrazovanju ovih serija ne koriste, osim za odre�enje vremenskog odse�ka u kome opisivano stanje postoji. Dinami�ke serije statisti�ki opisuju kretanja, niz stanja u raznim vremenskim momentima na samo jednom odre�enom prostoru ili na više njih. Sve vrste podataka mogu da budu �inioci dinami�ke serije, ali su neizbežni kvalitativno- kvantitativni i hronološki (vremenski). Geografski (prostorni) podaci mogu da budu koriš�eni kao �inioci serije ili samo kao oznaka mesta (prostora) na kome se realizuje kretanje pojave koju opisujemo serijom. Ove dve osnovne vrste serija omogu�uju nam razne kombinacije.

116

49. Statisti�ka analiza (pojam, predmet, vrste) Statisti�ki podaci sre�eni u statisti�ke serije su statisti�ki opis odre�ene masovne pojave. One su predmet statisti�ke analize koja se sastoji u utvr�ivanju strukture date pojave, njene dinamike (kretanja i razvoja), me�usobnih uticaja �inilaca strukture, kao i strukture i dinamike srodnih grupa pojava. U zavisnosti od predmeta i zadataka razlikujemo tri osnovne vrste statisti�ke analize: statisti�ku, dinami�ku i korelacionu ili regresivnu statisti�ku analizu. Statisti�ka analiza usmerena je na saznanje strukture istraživane pojave. Njeno glavno nastojanje je utvr�ivanje rasporeda u�estanosti (distribucije frekvencije) pojava odre�enih osobina u masi koja se istražuje. Ta distribucija iskazana je numeri�kim vrednostima, ali ne sadrži vremensku odredbu. Ovo „vanvremensko“ (stati�ko) prou�avanje strukture pojava i distribucije pojedinih svojstava unutar predmeta istraživanja omogu�ilo je povezivanje teorije i ra�una verovatno�e i statisti�ke opštenau�ne metode, kao i koriš�enje metoda uzorka. Dinami�ka analiza nastoji da sazna kretanje i vremenske varijacije svojstava, odredaba i �inilaca istraživane pojave, tj. predmeta istraživanja u celosti. Ta saznanja se sti�u izra�unavanjem sekularne tendencije razvitka pojave (poznatije pod nazivom „trend“), periodi�nih oscilacija (tj. sezonskih i cikli�nih kolebanja)... Razvojne tendencije odre�enih grupa pojava ovde se odre�uju odgovaraju�im matemati�kim funkcijama u kojima je vreme nezavisno promenljiva (X), a veli�ina promene pojave izražena je zavisno promenljivom (Y). Korelaciona analiza utvr�uje postojanje me�usobnih zavisnosti i bitne karakteristike veza izme�u podataka, odnosno raznih grupa podataka o predmetu istraživanja, ili me�uzavisnosti u razvitku dve ili više grupa pojava. Ova analiza ne govori o svim svojstvima veza, ve� samo o postojanju u�estalnosti veza. Regresiona (regresivna) analiza ukazuje i na uzro�no-posledi�ne odnose. Korelaciona, tj. regresiona analiza spadaju u najsloženije metodske postupke i svojevrsna su sinteza stati�ke i dinami�ke analize, koja omogu�ava utvr�ivanje statisti�ke zakonitosti istraživane masovne skupine pojava. Svojstva društvenih i politi�kih pojava daju prioritet dinami�kim serijama i korelacionim analizama. Otkri�e statisti�kih pravilnosti i zakonitosti bitan je uslov valjanog nau�nog saznanja, pa je to i bitan zadatak nau�nog istraživanja. Naj�eš�i postupci statisti�ke metode su prebrojavanje, izra�unavanje procenata i izra�unavanje srednje vrednosti odnosno mere centralne tendencije. Aritmeti�ka sredina je naj�eš�i oblik izra�unavanja srednje vrednosti odnosno „distribucije frekvencije“. U ve�ini slu�ajeva aritmeti�ka sredina se izra�unava iz kontigenta nesre�enih prikupljenih podataka po obrascu: X=X1+X2+X3+....Xn/n= X/n. Me�utim, aritmeti�ka sredina može se izra�unavati iz podataka grupisanih po frekvenciji, podataka grupisanih u razrede i pomo�u proizvoljne polazne ta�ke. Izra�unavanje medijane spada u postupke izra�unavanja mere centralne tendencije. Medijana je ta�ka na skali iznad koje se i ispod koje se nalazi po 50% slu�ajeva (podataka, skorova) i koja, dakle, ure�eni skup podataka (seriju ure�enu po rastu�em ili opadaju�em redosledu) deli na dva jednaka dela. Mod (modus) tako�e spada u oblik izra�unavanja centralne tendencije. To je skor koji se najviše koristi u skali podataka (vrednosti koja se naj�eš�e javlja u seriji podataka) i može da bude „sirov“ i „pravi“. Izra�unavanje mera centralne tendencije podrazumeva i utvr�ivanje mera njihove varijabilnosti kojima se saznaje kakvo je odstupanje podataka od srednje vrednosti. Aritmeti�koj sredini najviše odgovaraju izra�unavanja standarnde i prose�ne devijacije, medijanu- kvartalne devijacije, a modu- totalnog opsega. Izra�unavanje standardne devijacije mogu�e je iz negrupisanih podataka, zatim iz podatakagrupisanih po frekvenciji, grupisanih u razrede i pomo�u proizvoljne polazne ta�ke. U izra�unavanju varijabilnosti koristi se i izra�unavanje percentilnog odstupanja (decilima i percentilima). Statisti�ki postupci obuhvataju i izra�unavanje standardnih skorova i standardnih korelata kao mera pore�enja. Obi�no se koriste tzv. Z i T skorovi. Z skorovi su sirovi, pretvoreni u relativno standardne jedinice (sigme rastojanja). Veoma su zna�ajni za izra�unavanje korelacija. I T skorovi se formiraju na osnovu sirovih skorova, i naj�eš�e su celi kontinuirani brojevi sa pozitvnim predznakom.

117

Mere korelacije su bitan �inilac statisti�ke metode i osnov suštinskih saznanja o statisti�kim pravilnostima i zakonitostima. Korelacija je, po osnovnom zna�enju, povezanost izme�u promenljivih vrednosti. Njome se izražava uslovljenost, pozitivne ili negativne usmerenosti. Vrednost korelacije utvr�uje se merenjem koeficijenta korelacije. Koeficijent korelacije je numeri�ka vrednost kojom se ozna�ava stepen povezanosti izme�u dve promenljive pojave. Ova vrednost kre�e se od +1 do -1. Korelacija se može izra�unavati primenom više modela. Naj�eš�a su izra�unavanja korelacija prema odnosu elemenata (Pirsonov koeficijent, eta- koeficijent), zatim po rangu elemenata (spirmanov koeficijent korelacije), korelacija po serijama elemenata (biserijski koeficijent, point-serijski koeficijent i S-koeficijent), korelacija po vezama elemenata (koeficijent parcijalne korelacije, koeficijent multiple korelacije). U statisti�koj metodi bitna je uloga generalizacije. Tako su poznate potpuna, nepotpuna i verovatna generalizacija. U funkciji statisti�ke generalizacije poznato je više postupaka testiranja zna�ajnosti razlika izme�u statisti�kih vrednosti. To su u prvom redu: 1) konfrontiranje parova radi utvr�ivanja zna�ajnosti razlika a) me�u aritmeti�kim sredinama i b) me�u proporcijama. 2) analiza varijanse kojom se testira zna�ajnost razlike izme�u više aritmeti�kih sredina i interni i eksterni varijabilitet. Veoma važan postupak statisti�ke metode, naro�ito u prognosti�kim istraživanjima, jeste izra�unavanje standardne devijacije sredine uzorka i standardne devijacije sredine mase, tj. skupa podataka koji se apliciraju na ukupnu statisti�ku masu. Standardna devijacija sredine uzorka izra�unava se iz frekvencije obeležja, iz odstupanja od prave sredine uzorka i na osnovu broja jedinica uzorka po obrascu n= (fd2)/ n. Me�utim, i kada se primene postupci izra�unavanja standardne devijacije u društvenim i politikološkim istraživanjima, ne mogu se dobiti sasvim precizna i sasvim sugurna saznanja ni o situacijama, ni o stavovima i ponašanjima uzorka, ni statisti�ke mase. Saznanja su samo verovatna i izražavaju u prvom redu globalne vrednosti i tendencije. Iskazivanje podataka Iskazivanje i predstavljanje statisti�kih podataka na bilo koji na�in i u bilo kom obliku ne može se smatrati posebnom fazom statisti�ke opštenau�ne metode. Naime, iskazivanje i predstavljanje statisti�kih podataka te�e po utvr�enom planu prikupljanja i obrade podataka koji je sastavni deo projekta istraživanja. Ono se realizuje prvo kao pregled opšte evidencije podataka, zatim kao klasifikacija podataka po utvr�enom principu odnosno principima, zatim kao posebno formiranje i iskazivanje serija u skladu sa predmetom i ciljevima istraživanja... Iskazivanje i predstavljanje podataka tabelama, naro�ito tabelama sa više ulaza u kojima je izvršeno ukrštanje obeležja podataka, osnov je statisti�ke analize, a u nekim slu�ajevima i osnov statisti�kih podataka. Osnovni delovi tabele su: naslov tabele, redni broj tabele, ukupan apsolutni iznos (sigma) od kojeg se izra�unavaju relativni brojevi, zaglavlje tabele dato na po�etku tabele horizontalno, pretkolone vertikalno i polja tabele nastale u presecima redova i kolona tabele i suma- zbirovi podataka u redovima i kolonama. U tabeli se �esto istovremeno nalaze redovi i kolone sa iskazima u apsolutnim i u relativnim brojevima. Tabeliranje kao smisaoni, ciljni proces posrazumeva slede�e postupke: 1) koncipiranje sistema tabela i svake tabele posebno. To zna�i da je svaka tabela definisana po sadržaju, formi, ulozi u nau�nom saznanju i odnosu prema drugim tabelama i na�inima iskazivanja podataka. Po pravilu, javljaju se tri vrste tabela: - obradne, �ija je uloga radna i pomo�na - analiti�ke koje ve� same po sebi predstavljaju odre�eni stepen analize odnosno osnove za zaklju�ivanje - ilustrativne koje verbalni iskaz (pisani ili usmeni) ilustruju ili imaju svojstva argumenata.

118

2) izrada tabela, što podrazumeva konstruisanje forme tabela, definisanje njihovih osnovnih odredaba i njihovo popunjavanje 3) koriš�enje tabela u nau�no-saznajnom postupku. Prednost tabelarnog i grafi�kog prikazivanja podataka je u ure�enosti i preglednosti. Naj�eš�i oblici grafi�kog predstavljanja su grafikoni pravougaonih slika, grafikoni krugova, histogrami (dijagrami stubaca), poligoni frekvencija, ogiva frekvencije i Gausova kriva (normalna kriva). Specifi�an oblik grafi�kog predstavljanja, uz poligon, je predstavljanje na koordinatnom sistemu. Grofikoni pravougaonih slika i krugova pripisuju se grafi�kom predstavljanju kvalitativnih odredaba-atributa (kvalitativnih podataka) i njihovih numeri�kih iskaza, npr. kvalitativne-atributivne odredbe bile bi bira�, kandidat, stranka...a numeri�ki iskaz broj koji govori o tome koliko je bira�a, kandidata, stranaka. Kombinacijom kvalitativnih (atributivnih) i kvantitativnih (numeri�kih) odredaba konstruišu se pomenuti grafikoni. Tuma�enje rezultata statisti�ke analize i izvo�enje zaklju�aka Osnovni zadatak opštenau�ne statisti�ke metode je izvo�enje direktnih i indirektnih generalizacija manjeg ili ve�eg stepena istinitosti odnosno verovatno�e. Neposredna generalizacija ostvaruje se izra�unavanjem srednje vrednosti mase na osnovu uzoraka ili popisa. Posredna generalizacija izvodi se na osnovu više uzoraka, indukcijom. Statisti�kom opštenau�nom metodom sti�u se nau�na saznanja na osnovu izvesnog broja �lanova skupa, niza (serija) pojava ili doga�aja o prose�nom obeležju (u�estalosti, distribucije....) u celoj skupini ili u definisanoj masi pojava. Sadržaji zaklju�aka su odre�ena stanja i tendencije. Izvo�enje pravilnosti i zakonitosti Poslednja faza u primeni opštenau�ne statisti�ke metode jeste konstatovanje odre�enih pravilnosti i zakonitosti u razvoju odre�enih procesa, pojava ili njihovih delova i svojstava. Preko formiranja nau�ne hipoteze i ra�una verovatno�e formiraju se statisti�ki zakoni koji su osnova nau�nih zakona u okviru odre�ene nauke.

119

50. Saznajna uloga i ograni�enost statisti�ke metode Saznajna uloga opštenau�ne statisti�ke metode predmet je pažnje savremenih metodologa. Gnoseološka uloga statisti�ke metode može se posmatrati kao neposredna i kao posredna, mada je oštro razdvajanje neosnovano. Me�utim, složenost statisti�ke metode koja je kvalifikuje kao složeniju od analiti�ko-deduktivne i aksiomatske, ali ne i od HD metode sa kojom se prožima, upu�uje na razlikovanje neposredne i posredne gnoseološke uloge. Neposrednu saznajnu ulogu ova metoda ostvaruje kroz:

1) opisivanje pojava, njihovih odredaba, svojstava, �inilaca...preko kvantitativnih odre�enosti numeri�ki izraženih

2) opisivanje sukcesivnih stanja pojava, tj. njihovih obeležja, �ime iskazuje promene, tendencije i trendove. Time se stvara osnova za zaklju�ivanje o perspektivi i omogu�ava predvi�anje

3) vršenje funkcija kvazieksperimenta (ex post facto i prirodnog) kao i ostvarivanje izvesnih svojstava koja je približavaju i omogu�uju uklju�ivanje u pravi eksperiment. Osnove za ovaj odnos sa eksperimentom (sa tzv. eksperimentalnom metodom) je u tome što: - statisti�ka metoda podrazumeva �ulno-prakti�nu delatnost kao istraživa�ki postupak i kao predmet empirijskih istraživanja - podrazumeva teorijsku obradu i interpretaciju �ulno-prakti�ne delatnosti. Statisti�ka metoda se ne može identifikovati sa eksperimentalnom metodom zato što se pravim laboratorijskim eksperimentom �ulno-prakti�nom delatnoš�u proizvode odre�ene nove situacije, stvari, svojstva, dok se to statisti�kom metodom ne �ini. U tome je bitna razlika. Me�utim, statisti�ka metoda nije iz ovog procesa isklju�ena. Naprotiv, �ulno-prakti�nom delatnoš�u dolazi se do podataka o toku i rezultatima eksperimenta. Svojstva koja statisti�ku metodu �ine sli�nom, �ak srodnom eksperimentalnoj, za istraživanja u društvenim i politi�kim naukama od prvorazrednog su zna�aja. Opaska da se statisti�kom metodom mogu istraživati samo pojave koje su se dogodile ta�na je samo delimi�no. Naime, njena sposobnost da opisuje sukcesivna stanja, kao i uloga u eksperimentu, ukazuje na njene mogu�nosti da istražuje i pojave koje se odigravaju u odre�enom procesu, što je bitno svojstvo za ulogu u objašnjenju i predvi�anju. Posredna saznajna uloga opštenau�ne statisti�ke metode samo se uslovno tako može ozna�iti. Razlog tome je što se ona ostvaruje preko statisti�ke indukcije i statisti�ke generalizacije. U osnovi statisti�ke metode su u prvom redu indukcija i generalizacija, pa smo je kvalifikovali kao induktivno-generalizatorsku. Ako je to ta�no, ne može se više govoriti o posrednoj saznajnoj ulozi, ve� o saznajnoj ulozi koja se ostaruje uz naglašeno u�eš�e konstitutivnih �inilaca statisti�ke metode. Blaži uvid u ostvarivanje posredne saznajne uloge statisti�ke metode pokaza�e svu uslovnost podele na neposrednu i posrednu ulogu. Prvi segment takve uloge je otkrivanje i utvr�ivanje opštosti i pravilnosti u sastavu, ponašanju, svojstvima...odre�enih pojava. Otkrivene opštosti i pravilnosti mogu da budu razlog dometa i zna�aja, od strogo ograni�enih do statisti�kih zakona. Me�utim, kvalifikaciju posrednog dobija zbog toga što se to ostvaruje generalizacijom. Drugi segment odnosi se na istraživanje i otkrivanje uzroka upotrebom Milovih kanona, multivalentnom analizom (multivarijantom), faktorskom analizom, ali posredstvom statisti�ke indukcije. Tre�i segment odnosi se na nau�no objašnjenje veoma složenih i varijabilnih pojava u kojima ne možemo da otkrijemo stabilnije zakonitosti, pa nam za to služe statisti�ki zakoni sa statisti�kom indukcijom i generalizacijom. �etvrti segment �ini nau�no predvi�anje kretanja i razvoja procesa i pojava posredstvom trenda, statisti�kih zakona, što podrazumeva statisti�ku indukciju i generalizaciju. Ne može se pore�i izuzetan zna�aj prognosti�ke mo�i statisti�ke metode, naro�ito u oblasti društvenih i politi�kih nauka. Nau�na predvi�anja u ovoj oblasti su uglavnom zasnovana na zakonima verovatno�e i statisti�koj metodi. Kao opšti problem nau�nog predvi�anja u oblastima za koje važe samo relativne uniformnosti i jednoobraznosti, javlja se �injenica da se o budu�nosti zaklju�uje na osnovu prošlog �ija ponovljivost nije ni�im garantovana.

120

Opštenau�na statisti�ka metoda sadrži i druga ograni�enja i teško�e u ostvarivanju saznajne uloge. Me�u najevidentnijim spadaju: Prvo, neposredno saznanje ti�e se kvantitativne odre�enosti i njenog numeri�kog iskaza, a kvalitativna odre�enost samo pomo�u kvantitativne. Ova formulacija naglašava zna�ajnu teško�u, ali ne izražava dovoljno uslovljenosti i me�uzavisnosti kvalitativnog i kvantitativnog. Naime, statisti�kom metodom prikupljaju se kvalitativni, tj. kvantitativni podaci, a kvantitativni se uvek odnose na kvalitativne, tj. kvalitativni su sadržani u kvantitativnim. Saglasno tome, kvalitativna odre�enost, po pravilu, prethodi kvantitativnoj. Kada se saznaju rasprostranjenost, trajanje, koli�ina...uvek je to kvantitet ne�ega, nekog predmeta istraživanja. U društvenim i politi�kim naukama nema „praznog kvantiteta“, te se izložena teško�a znatno ublažava. Druga teško�a je što se statisti�kom metodom saznaje opšte preko pojedina�nog. Manja su ograni�enja u saznavanju kona�nih skupina, ve�a kada se radi o beskona�nom. Polazište da ono što važi za jedan broj primeraka klase važi i za celu klasu može se smatrati osnovnim ako se ima u vidu definicija klase i njena odre�enost, kada se imaju u vidu odredbe relativne uniformnosti i jednoobraznosti i odnos prožetosti opšteg, posebnog i pojedina�nog kojih nema jednog izvan i nezavisno od drugog. Uostalom, statisti�kom metodom se i ne saznaje univerzalno, apsolutno opšte, ve� pretežno i prose�no opšte. Tre�e ograni�enje javlja se iz zahteva za reprezentativnoš�u uzorka i preporuke da se reprezentativan uzorak formira metodom slu�ajnog izbora. Reprezentativan uzorak zahteva odre�ena stroga prora�unavanja, kao i izbor adekvatnog tipa uzorka koji se formira zavisno od predmeta istraživanja, hipoteza i indikatora. Teže je odgovoriti na pitanje otkud znamo da je uzorak reprezentativan. Uzorak se ne formira proizvoljno, ve� po utvr�enim principima i pravilima. On uvek reprezentuje pojavu (proces) koja je u projektu istraživanja definisani predmet istraživanja. Osim toga, izradi plana uzorka i izboru uzorka prethodi prostorno i vremensko odre�ivanje predmeta, hipoteza i indikatora. Ovim su ve� dati osnovi i okviri za reprezentativnost uzorka. I na kraju, dolazi postupak testiranja uzorka koji uvažava sve zahteve vremenske i prostorne rasprostranjenosti pojave i bitnih obeležja sadržaja i forme. I, o jednom predmetu istraživanja ne sprovodi se samo jedno istraživanje. Još složenije je pitanje ograni�enja ili �ak razgrani�enja opštenau�ne statisti�ke metode i merenja u društvenim i politi�kim naukama. Ima shvatanja koja poistove�uju statistiku sa merenjima. Svoj stav zasnivaju i opravdavaju postulatom da je svaka kvantifikacija merenje. To stanovište je izraženo i klasifikacijom skala, po kojoj imamo 4 tipa skala: nominalnu, ordinalnu, intervalnu i racio skalu. Prva od navedenih je samo skala imenovanja koja ništa ne meri. Nesumnjivo je da opštenau�na statisti�ka metoda u sebe uklju�uje i merenje i da su njeni postupci direktno povezani sa merenjima. Me�utim, merenje u društvenim i politi�kim naukama ima specifi�an koncept, teorijsku osnovu, postupke i instrumente.

121

51. Metoda modelovanja Modelovanje je u suštini sastavni deo svakog procesa ljudskog mišljenja. Formiranje novih pojmova ostvaruje se pomo�u standardnih , ve� poznatih pojmova. Ipak, metoda modelovanja po�ela je da se afirmiše i nau�no obra�uje kao opštenau�na metoda tek odnedavno. Modelovanje ja racionalan, sistematski, složen postupak adekvatnog predstavljanja bitnih odredaba procesa, pojave odnosno društvenih realiteta ili njihovih zamisli kao odre�ene celine. Jednostavnije, modelovanje je proces izrade modela. Opšti pojam i vrste modela Model je imitacija, prototip ili projekcija nekog predmeta, dela postoje�e, prošle i mogu�e budu�e društvene realnosti. Prema tome evidentne su slede�e osnovne vrste modela:

1) modeli- imitacije kojima se predstavljaju realiteti stvarnosti materijalne ili druge prirode 2) modeli- prototipovi kojima se predstvaljaju, jednim primerkom, realiteti sa svim bitnim

svojstvima i funkcijama, koji �e tek biti proizvedeni u, naj�eš�e, materijalnoj proizvodnji 3) projektivni modeli- modeli zamisli, predstavljene zamisli budu�ih realiteta.

Modeli, dakle, mogu da budu idealni i stvarni. Me�utim, u politi�kim naukama razlikovanje samo idealnih i stvarnih modela nije dovoljno. Naime, društvene institucije, organizacije, odnosi, aktivnosti...ne mogu se proizvesti kao materijalni prototip ili kao materijalna imitacija. O njima može da se izgradi samo manje ili više osnovana i ta�na zamisao koja se može iskazati na razne na�ine: verbalno- usmeno ili tekstualno, šematski, kombinovano. U odre�enim situacijama, kada se radi o projektivnim modelima, može se u stvarnosti organizovati, ustanoviti odre�ena institucija i sli�no kao eksperimentalna, ali, ma koliko nastojali, ona nikada nije sli�na originalu odnosno prakti�noj realizaciji modela u meri u kojoj je to slu�aj sa prototipovima stvari ili sa njihovim imitacijama. Zbog toga smatramo da se u klasifikaciji modela razlikuju:

- prakti�ni, realni modeli - idealni modeli - idealizovani modeli, imaju�i u vidu da ni jedan od pomenutih tipova modela nema u stvarnosti, u

društvenoj praksi, identi�an realitet. Mogu� je samo odre�en stepen sli�nosti. Specifi�nost modela i modelovanja u društvenim i politi�kim naukama je najneposrednije izražena �injenicom da su neki modeli istovremeno i modeli i društvene �injenice. Na primer, opšti programi politi�kih stranaka su istovremeno deo društvene stvarnosti, jer su uslov i oblik postojanja i delovanja politi�kih stranaka. Istovremeno, oni su zahtev za odre�enim politi�kim ponašanjem i projekcija politi�ke budu�nosti. Naravno, model kao instrument nau�nog istraživanja ne može se poistovetiti sa modelima društvene realnosti i društvene i politi�ke prakse, ali se ne može prevideti �injenica da su modeli prakse i stvarnosti �esto predmet ili proizvod nau�nih modela, kao i da je postupak formiranja modela sli�an. Bitna razlika je samo u nau�noj osnovanosti i nau�noj strogosti procedura u izradi nau�nih modela. Saglasno izloženom, pojmom prakti�ni ili stvarni modeli ozna�avamo modele �ije realitete možemo identifikovati u praksi. Idealnim modelima smatramo one �ije realitete ne možemo otkriti u društvenoj stvarnosti, a idealizovanim modelima smatramo one koji su delom sastavni �inioci društvene prakse, a delom norma, zahtev, uputstva, usmerenja prakse. Takvi su svi propisi, važe�i programi i drugi sli�ni akti. Idealni modeli, koji nemaju nikakve dodire sa realitetima stvarnosti, gotovo da ne mogu postojati. To bi mogle da budu izvesne artikulisane utopije. Me�utim, i tu bi se inspiracija za njihov nastanak mogla na�i u društvenoj stvarnosti vremena u kome su stvarani. To nas upu�uje na razlikovanje modela po usmerenost. Po tom kriterijumu možemo konstatovati:

- modele predstavljanja stvarnosti onakvom kakva jeste- objektivisti�ki modeli - modele opravdavanja stvarnosti - modele kritike stvarnosti.

122

Tako�e, evidentno je postojanje pasivnih i aktivnih modela. Objektivisti�ki modeli predstavljanja stvarnosti su pretežno pasivni. Aktivni modeli su usmereni na menjanje stvarnosti i mogu da budu pretežno konstruktivni (da se odnose na izgra�ivanje novog ili usavršavanje postoje�eg) ili pretežno destruktivni. Razumljivo je da se teško mogu na�i modeli �iste destrukcije. Modeli se mogu klasifikovati po mnogo osnova. Naj�eš�i kriterijumi klasifikacije su: predmet sadržaja modela, složenost, svrha i ciljevi modela, kao i osnovna opšta svojstva modela. Za politi�ke nauke karakteristi�ni su, po predmetu, modeli:

1) politi�kih sistema 2) politi�kih odnosa 3) politi�kih ponašanja 4) politi�ke mo�i 5) politi�ke vlasti 6) politi�kih organizacija i pokreta 7) politi�kih procesa- aktivnosti akcija 8) politi�kog grupisanja i politi�ke stratifikacije 9) politi�kih interesa 10) politi�ke ideologije i orijentacionih vrednosti.

Modele u politi�kim naukama možemo klasifikovati po stepenu složenosti polaze�i od �injenice da nema jednostvanih modela. Po pravilu, modeli u politi�kim naukama su strukture više modela nižeg stepena složenosti i (ili) manjeg obima i manje raznovrsnosti sadržaja. Služe�i se ciljevima i svrhom modela kao kriterijumom klasifikacije, možemo konstatovati dve osnovne vrste modela: prvo, to su nau�no- istraživa�ki modeli koji se konstruišu i koriste prvenstveno, pretežno ili isklju�ivo radi sticanja nau�nog saznanja; drugo, to su modeli koji su na osnovu nau�nog i stru�nog saznanja konstruisani da bi bili primenjeni u politi�koj nauci ili praksi. Takvi modeli nastaju u akcionim i tzv. razvojnim istraživanjima. Nau�noistraživa�ki modeli, i ako im je jedinstven cilj sticanje nau�nog saznanja, mogu da budu uskla�eni sa posebnim ciljevima nau�nog istražvanja (opis, klasifikacija- tipologizacija, otkri�e, objašnjenje, prognoza), a mogu da budu i u raznim ulogama u nau�noistraživa�kom procesu. Oni, prvo mogu da budu opšti aksiomatski, postulativni, teorijski, paradigmatski modeli koji determinišu pristup istraživanju. Drugo, to mogu da budu modeli koji nastaju kao rezultat nau�noistraživa�kog rada pri izradi projekta istraživanja. Tre�e, to mogu da budu modeli koji su rezultat saznanja ste�enog istraživanjem. Oni mogu da budu u dve osnovne uloge. Prva je uloga verifikatora ve� postoje�eg nau�nog saznanja o predmetu istraživanja, uklju�uju�i i dopunu, izmenu ili odbacivanje tog saznanja (njegovu rekonstrukciju ili �ak rekonceptualizaciju). Druga uloga je formiranje postulata i �inilaca ili �ak celovitih novih nau�nih saznanja. I verifikovano i novo nau�no saznanje može da bude izraženo u obliku idealnog (najre�e), idealizovanog ili prakti�nog modela. Modele koje smo dobili kao rezultate nau�nog istraživanja možemo nazvati definicijskim modelima jer se javljaju kao zaokružene celine rezultata istraživanja koje znatno uti�u na sadržinu i obim kategorijalnih pojmova i postulativnih i aksiomatskih stavova. Još dva kriterijuma su važna za razlikovanje modela u društvenim naukama. To su elasti�nost, odnosno otvorenost i stati�nost, odnosno dinami�nost modela. U tehni�kim naukama mogu�e je modelovati dovršene, zatvorene sisteme �ije je postojanje i funkcionisanje potpuno odre�eno, a svi bitni �inioci relativno trajni i u stabilnim odnosima. I u prirodnim naukama mogu�i su takvi modeli, naro�ito kada su oni verne kopije prirodnih tvorevina. Nasuprot prirodnim i tehni�kim naukama, društvene i politi�ke nauke gotovo da ne podnose zatvorene i dovršene modele. Naime, društveni i politi�ki procesi su u stalnom toku i promene se u tim procesima odigravaju u kratkotrajnim periodima. Zbog toga je svaki zatvoren, dovršen model samo veoma uproš�en i šematizovan prikaz bitnih odredaba. To je dovoljno da se shvati i sazna pojava kao stati�na, ali ne i dimani�na, kao dato stanje, ali ne i kao proces.

123

To je bitan razlog da se u istraživanju društvenih i politi�kih procesa i pojava teži konstriusanju otvorenih, elasti�nih modela. Otvoreni, elasti�ni modeli osim osnovnih odredaba poznatog odnosno definisanog stanja, utvr�enih �inilaca i svojstava, u datom vremenu i na datom prostoru, sadrže i mogu�nost predstavljanja razlika i promena u drugim momentima ili samo na drugim prostorima. Osim toga, elasti�ni modeli su komunikabilni i sa drugim srodnim modelima. Bitna razlika izme�u zatvorenih, dovršenih i elasti�nih modela je u tome što su zatvoreni, dovršeni modeli stati�ni, dijagnosti�ni �ak i kada su eksplikativni, dok su elasti�ni, otvoreni modeli prognosti�ni i nužno eksplikativni. Nasuprot tome, u društvenim i politi�kim naukama stati�ni modeli samo su uslovno mogu�i. Oni se mogu odnositi na jedan odse�ak vremena, na jedan momenat procesa ili samo na jedan doga�aj. Stati�an model kojim se predstavlja samo jedno stanje u jednom odre�enom momentu ograni�ava mogu�nost saznanja samo na taj momenat. Vrednost stati�kih modela je u njihovoj valjanosti kao analiti�ke i polazne osnovne. Bitno obeležje svih modela uklju�uju�i i nau�noistraživa�ke je relativna stati�nost izražena kroz strukturu modela i predmeta modelovanja, pojmovne aparature i simbole kojiam se model iskazuje. Bez toga nije mogu�e ostvariti vezu i odnos izme�u realiteta (predmeta modelovanja) i modela, njegovog zna�enja, važenja i uloge u nau�nom saznanju. Ovo se može jasno videti na primeru istraživanja izbora. Bitne strukture odredbe svih izbora su: mesto i vreme izbora, uslovi izbora, kandidati, glasa�i, glasanje, utvr�ivanje i proglašavanje rezultata izbora. Svaki od ovih �inilaca može se menjati odnosno razlikovati od mesta do mesta i iz perioda u period, ali nijedan model ne može prenebegnuti nijedan od pomenutih �inilaca. Izrada modela Svaki model sastoji se delom iz idealnog, delom iz realnog, delom iz apstraktnog, delom iz konkretnog. Naime, ne može nastati model bez odgovaraju�e zamisli o predmetu i bez zasnovanosti te zamisli i na prethodno opštem fondu saznanja i odre�enog neposrednog li�nog i nau�nog iskustva u raznim oblicima, raznog sadržaja i stepena valjanosti. I, naravno, bez izvesnog u�eš�a intuicije. Idealno u modelu može se shvatiti kao u�eš�e ideja, ali i kao u�eš�e orijentacionih vrednosti u formiranju modela, kao i u�eš�e odre�enih uverenja i verovanja. Ono se izražava kroz stav: „trebalo bi da bude“, što je u suštini prognosti�ko- vrednosno stav. Realno u modelu može se shvatiti samo kao u�eš�e �injenica društvene stvarnosti u modelu. Ono se ne može svesti isklju�ivo na materijalne komponente stvarnosti, ve� na sve ono što �ini društvenu stvarnost, uklju�uju�i i nau�no saznanje. I sam model, makar bio i najapstraktniji, postaje deo društvene realnosti. Apstraktno u modelu je sve ono što ima karakteristike zajedni�ke ili samo prose�ne statisti�ke opštosti. U formiranju nau�nih, nau�no- istraživa�kih modela veliku ulogu, reklo bi se, ulogu nau�ne osnove imaju aksiomi, nau�ni zakoni, kategorije, nau�noteorijski postulati, teoreme... koji su istovremeno i apstrakcija i apstaktni opšti model. Model je istovremeno i konkretizacija najapstraknijih odredaba, njihovo približavanje odre�enom postoje�em ili verovatnom ili mogu�em realitetu. Nesumnjivo je da se u modelima �iji su predmeti modelovanja društvene realnosti, moraju sadržavati �inioce tih realnosti, bar u obliku saznanja o njima. U protivnom, model ne bi mogao da bude komunikabilan, a izostankom komunikabilnosti izostala bi bitna svojstva modela. Od vrste i tipa modela zavise srazmere u�eš�a apstraktnog i konkretnog, idealnog i stvarnog. U na�elu može se re�i da je u materijalnim imitacijama i prototipovima ve�e u�eš�e konkretnog i realnog nego u drugim modelima. Modeli nastaju u odre�enim uslovima i samo u odre�enim društvenim uslovima imaju svrhu i ulogu. Zbog toga je situacija u kojoj se model stvara bitan �inilac procedure modelovanja. Svaki model je svesni proizvod subjekta koji vrši izbor vrste i tipa modelovanja, predmet modelovanja. Modelom se uvek predstavlja izvestan predmet modelovanja, a za modelovanje, tj. izradu modela koriste se izvesna stedstva.

124

Osnovni �inioci modelovanja bili bi, prema tome: 1) situacija odnosno uslovi modelovanja 2) subjekt modelovanja 3) objekt (predmet) modelovanja 4) sredstva modelovanja.

Celovitije prikazana procedura modelovanja tekla bi ovako: 1) konstatovanje potreba i svrsishodnost izrade modela 2) izbor predmeta modelovanja 3) izbor vrste i tipa modela 4) izbor sredstava modelovanja i na�ina iskazivanja modela 5) izbor saradnika u izradi modela 6) projektovanje modela i njegova izrada 7) testiranje modela i intervencije u cilju usavršavanja 8) predstavljanje i dalja upotreba modela.

Modelni eksperiment Opštenau�na metoda modelovanja karakteristi�na je po veoma razvijenim svojstvima eksperimentalne metode. Bitna odredba njenih eksperimentalnih karakteristika je u tome što su mnogi modeli (u prvom redu materijalni prototipovi) u suštini eksperiment po sebi. Tako�e, mnogi modeli su u suštini plan eksperimenta ili su proizvod eksperimentalne situacije. Normativni modeli se ostvaruju u realnosti i njihovo se ostvarivanje prati, te dobijaju karakteristike „eksperimenta u prirodnim uslovima“. Metoda modelovanja je teorijsko- empirijska metoda, a u njenoj osnovi su osnovne metode tipologizacije (svaki model je predstavljanje tipi�nog), apstrakcija i konkretizacija. Modelni eksperiment može imati dva zna�enja. On može da bude: 1) prakti�an, empirijski i 2) misaoni, teorijski eksperiment. Modelni eksperiment u prvom zna�enju podrazumeva najmanje slede�e mogu�nosti: 1) zamišljeni i verbalno i na druge na�ine predstavljleni model proverava se prakti�nim eksperimentom. U ovom slu�aju model ima svojstva plana eksperimenta i analiti�ko- mernog instrumenta u utvr�ivanju rezultata 2) model je samo ozna�en u najgrubljim crtama pa se eksperimentom ili nizom me�usobno povezanih eksperimenata ili kvazieksperimenata pokušava izgranja i razvoj modela 3) postoji misaoni model teorijski zasnovan i u praksi primenjen. . Modelni eksperimenti nezamislivi su bez opštenau�ne statisti�ke metode isto tako kao što su nezamislive statisti�ke serije, korelacije, statisti�ki obrasci bez metode modelovanja. Nau�na prodornost i saznajna mo� modelnog eksperimenta je veoma velika i u teorijskim i u empirijskim istraživanjima. Ona se zasniva na �injenici da se model može formirati eksperimentalnim putem, „metodom pokušaja“ bez postojanja bilo kakvog opštenau�nog fonda, pri �emu bi ste�ena saznanja bila osnova teorijskog fonda u datom slu�aju. Mogu�e je, tako�e, preuzeti otkriveni postoje�i model sadržan u prirodnoj ili društvenoj pojavi i njega nau�noteorijski artikulisati. I, na kraju, mogu�e je formirati zamisao- misaoni model o novom, nepostoje�em i misaono varirati �inioce tako zamišljenog modela odnosno situacije u kojima se model zamisao mogu�eg realiteta javlja, razvija se, deluje... Mogu�nost nau�nog saznanja metodom modelovanja veoma je velika i zato što se modelovanje, model i modelni eksperiment primenjuju kako fundamentalnim, tako i u primenjenim i razvojnim (akcionim) istraživanjima, u verifikatornim i heuristi�kim istraživanjima. Modelovanjem, modelom i modelnim eksperimentom mogiu se procesi i pojave opisivati, tipologizirati, otkrivati, objašnjavati i prognozirati. Moglo bi se osnovano tvrditi da valjana prognoza nija mogu�a bez prognosti�kog modela izvedenog modelnim eksperimentom. U tome veliku ulogu igraju kvazieksperimenti, posebno tzv. metoda simulacije �ije su mogu�nosti izuzetne i stalno se pove�avaju razvojem ra�unara. Simulacija je u suštini modelni misaoni eksperiment.

125

Bitan uslov pravilnog i uspešnog izvo�enja modelnog eksperimenta je odgovaraju�e iskazivanje odnosno predstavljanje modela. Opšte je poznato da se model može iskazati odnosno predstaviti re�ima (usmeno i pisano, ali je pisani oblik primereniji), skicama i crtežima, šemama, snimcima (fografskim i filmskim), kartama, maketama, reprezentativnim proizvodima i raznim, specijalno izra�enim simbolima odnosno simbolima nau�nog jezika. U društvenim i politi�kim naukama nisu uobi�ajeni, a �esto nisu ni mogu�i oblici materijalnog predstavljanja. Zbog toga je bitan uslov za koriš�enje modelovanja, modela i modalnog eksperimenta formiranje standardnih termina i pojmova, zakona i simbola nau�noteorijskog fonda koji �e sadržati odgovaraju�e postulativne i aksiomatizovane postavke i pravila postavljanja i koriš�enja modela i modelnog eksperimenta. U tom smislu bitne su dve grupe pravila. Prvu grupu �ine pravila komunikabilnosti i realisti�nosti modela, koja obezbe�uje što istinitije, što vernije i potpunije predstavljanje predmeta modelovanja modela. Druga grupa pravila odnosi se na uvažavanje ograni�enosti opštenau�ne metode modelovanja, pa time i modelnog eksperimenta. Osnovu ograni�enosti �ini to što je svaki model samo predstavljanje odre�enog prošlog, aktuelnog ili mogu�eg realiteta na osnovu našeg znanja o njemu. Ta ograni�enost se izražava kao pojednostavljenost i parcijalnost modela i kao njegovo relativno i ograni�eno važenje. U tom smislu svaki model je samo oblik i sredstvo saznanja verovatne istinitosti i pretežnog važenja.

126

52. Aksiomatska metoda Aksiomatska metoda spada u veoma stare metode. Ona poti�e iz vremena Aristotela, pa bi se moglo pretpostaviti da u vezi sa njom nema nepoznanica ni sporova. Name�u se bar dva veoma krupna pitanja: prvo, da li je to uopšte samostalna metoda �ije su posebne odredbe u odnosu na druge metode jasne; drugo, ako jeste posebna metoda kakva je to metoda i koje mesto zauzima u sistemu metoda, a ako nije- da li je to pristup, postupak ili nešto tre�e. Šeši� kaže da se deduktivna metoda smatra osnovnom metodom i nastavlja: kako ova metoda uvek u svojoj primeni polazi od izvesnog manjeg broja osnovnih stavova ili aksioma, to se i sama metoda naziva aksiomatskom. Stavovi autora nam omogu�avaju da zaklju�imo:

1) deduktivna osnova metoda, principa i procedura deduktivnog zaklju�ivanja nalaze se u osnovi aksiomatske metode

2) aksiomatska metoda jeste metoda koja se po svojim bitnim odredbama razlikuje od drugih metoda i može se, kao posebnost, identifikovati.

Možemo zaklju�iti da je aksiomatska metoda opštenau�na, misaona, neposredno neempirijska metoda saznanja i nau�nog saznanja, štaviše i filozofskog saznanja. Bitno svojstvo predmeta aksiomatskog metoda je nadiskustvenost. Aksiomatska metoda sastoji se u postavljanju i primeni aksioma u derivacijama ra�una stavova i ra�una predikata...: 1) u postavljanju odnosno u izboru aksioma jednog logi�kog ili posebnog nau�nog (aritmeti�kog) sistema 2) u postavljanju definicija koje u sistemu igraju ulogu osnovnih istina sistema i aksioma 3) u uvo�enju svih drugih stavova tog sistema iz osnovnih i njegovih stavova, tj. iz aksioma i definicija osnovnih logi�kih stavova. Za nas je od posebnog interesa pojam postavljanja aksioma i definicija. Teoreme se ne izvode nužno iz aksioma, a aksiomi nastaju izvo�enjem iz poznatih višestruko i viševremenski proverenih istin a nižeg reda od aksioma ili njihovim povezivanjem u sistem. Tri bitne odredbe su:

1) aksiomatska metoda je neizbežno povezana sa hipoteti�ko deduktivnom u procesima postavljanja aksioma

2) aksiomi nisu i ne mogu biti bilo koji dedukovani stavovi, ve� bitni, osnovni, sa nužnim stepenom istinitosti, zasnovani na rezultatima hipoteti�ko deduktivne metode

3) aksiomatska metoda, polaze�i od aksioma, gradi aksiomatske sisteme u kojima aksiomi imaju svoju aksiomatsku ulogu ako zadovoljavaju odre�ena pravila.

Svaki aksiomatski sistem ima svoju strukturu, odnosno svoje delove. Tome se može pristupiti na dva na�ina: prvi je konstatovanje da jedan aksiomski sistem nužno sadrži nužne aksiome, teoreme i druge stavove izvedene iz aksioma, tj. saglasne sa aksiomima, kao što su to teorije i hipoteze drugi, složeniji navodi:

1) pravila formacija osnovnih istina sistema 2) same aksiome odre�enog aksiomatskog sistema 3) pravila transformisanja stavova 4) pravila aksiomatizacije i formalizacije.

Aksiomatski sistemi su u osnovi zasnivanja �itavih nau�nih sistema, naro�ito logike i matematike, i nekih njihovih disciplina. Pravila formacije aksioma utvr�uju elemente jednog aksiomatskog sistema. Priroda aksiomatskog sistema, naro�ito logi�kog, uslovljena je brojem osnovnih saznajnih vrednosti koji se priznaju logi�kim konstantama i njihovim shvatanjima i vrednoš�u logi�kih funkcija. Izbor (postavljanje) aksioma zavisi od logi�kog sistema u okviru koga se uspostavlja i od oblika i najvišeg stepena stvarnog ljudskog znanja. Poznati aksiomi i aksiomatski sistemi otkriveni su kao istine postoje�eg ljudskog saznanja.

127

Svaki valjan aksiomski sistem mora da ispuni tri obavezna pravila: 1) pravilo kompletnosti koje podrazumeva da na osnovu tog sistema moraju da budu izvodjive i

proverljive sve teoreme tog sistema 2) pravilo nezavisnosti aksioma koje zahteva da nijedan aksiom ne sme biti izvodljiv iz drugih

aksioma istog sistema 3) pravilo konzistentnosti što zahteva da svi aksiomi tog aksiomatskog sistema �ine logi�ki

koherentan i jedinstven sistem. Definicije osnovnih pojmova navedenih pravila (konzistentnosti i kompletnosti) su u funkciji obezbe�ivanja valjanosti aksiomatskog sistema, i one glase: Definicija konzistentnosti: 1) aksiomski sistem je konzistentan ako je u njemu izvodljiva logi�ka formula koja je tautologija 2) aksiomski sistem je konzistentan ako u njemu nije mogu�e istovremeno izvesti dve protivre�ne formule 3) konzistentan je sistem ako ima logi�ke formule koje u tom sistemu nisu izvodljive. Definicija kompletnosti: 1) sistem je kompletan ako iz dodavanja nekog aksioma sledi izvodljivost stavova koji nisu logi�ke istine tog sistema 2) kompletan je sistem i ako njegovo proširivanje vodi izvodljivosti protivre�nih formula 3) kompletan je i ako proširenje sistema vodi izvo�enju proizvoljnih formula. Dok se neprotivre�nost aksiomatskog sistema ne može dokazati u okviru istog sistema, konzistentnost pojedinih logi�kih formula može se proveravati tzv. metodom kona�nih modela konstrukcijom tablica konzistentnosti. U izgradnji aksiomskih sistema i ra�una stavova ima važnu ulogu derivacija stavova primenom pravila (1) jednoobrazne zamene, (2) zamene po definiciji, (3) detašmana i (4) priklju�ivanje. Primena aksiomatske metode posredstvom drugih opštenau�nih metoda, a naro�ito preko statisti�ke i metode modelovanja je evidentno. Neposredna primena povezana je sa rasprostranjenoš�u primene generalizacije i apstrakcije. S obzirom na �injenicu da je aksiomatska metoda najsavremeniji oblik metode formalizacije, njena neposrednija primena u društvenim i politi�kim naukama zavisi od ispoljavanja determinizma i standardizacije uzro�no- posledi�nih odnosa i odnosa uslova i odigravanja procesa u datim uslovima, posebno u odnosima i okvirima nužnih i dovoljnih uslova, što omogu�ava otkrivanje nau�nih zakona i nau�nih objašnjenja. Ipak, i dalje stoji �injenica da aksiomatska metoda i njena primena u politikologiji nisu istraženi i da se taj zadatak tek mora izvršiti.

128

53. Analiti�ko- deduktivna metoda O analiti�ko- deduktivnoj metodi kao o samostalnoj opštenau�noj metodi ne govori posebno nijedan autor osim Šeši�a. Može se re�i da ovu metodu vidi na dva na�ina. Prvi na�in vi�enja izražava kroz naslov poglavlja (analiti�ko- deduktivna metoda) u okviru koga razmatra aksiomatsku, hipoteti�ko- deduktivnu i konkretno- dijalekti�ku, analiti�ko- deduktivnu metodu. To upu�uje na stav da je analiti�ko- deduktivna metoda opštenau�na metoda koju �ine pomenute tri metode, ali to nije potkrepljeno nijednim direktnim iskazom. Štaviše, sve tri pomenute metode posmatrane su kao posebne opštenau�ne metode, pri �emu je hipoteti�ko- deduktivna više vezivana za prirodne, a konkretno- dijalekti�ka analiti�ko- deduktivna metoda za društvene nauke. U suštini, kokretno- dijalekti�ka analiti�ko- deduktivna metoda je prikaz Marksove metode primenjene u istraživanju ekonomije, posebno robe, tržišta i cena, tj. zakona vrednosti. Ova metoda je primenjena u Marksovom delu „Kapital“. Osnovna karakteristika te metode je da je dijalekti�ko- analiti�ka i materijalisti�ka, kao i da je to prvenstveno metoda teorijskog nau�nog istraživanja. Tri su bitna momenta te metode:

1) naglašavanje mo�i apstrakcije u kojoj bitnu ulogu ima domišljanje 2) cilj analiza je otkri�e zakona pojava, zakona njihove promene, razvitka, prelaska iz jednog oblika

u drugi, iz jednog reda veza u drugi. U tome bitnu ulogu ima apstraktno mišljenje o podacima empirijskog saznanja. Za dolaženje do kategorijalnih pojmova i zakona neophodno je izvršiti višeslojne i višestepene apstrakcije. Zakoni do kojih se do�e na ovaj na�in nisu istovetni sa �injeni�nim realnim zakonima, to su „idealizovani“ zakoni.

3) zakone višeg reda apstrakcije i opštosti nije potrebno ni mogu�e odvajati od realnih konkretnih pojava. Kao osnovni saznajni princip isti�e se da je idejni svet samo materijalni svet prenet i prera�en u �ovekovoj glavi, pa apstraktni društveni zakoni moraju i mogu biti provereni u konkretnoj društvenoj stvarnosti.

Procedura primene ove metode može se najsažetije izraziti na slede�i na�in: 1. formulisanje paradigmatskih principa 2. konstatovanje empirijskih �injenica 3. višestepene apstrakcije empirijskih generalisanih saznanja i njihovo povezivanje 4. otkrivanje apstraktnih zakona i objašnjenja 5. ponovna konkretizacija i vra�anje na praksu.

Analizom osnovnih bitnih odredaba ove metode dolazi se do pitanja nije li to jedna od interpretacija primene hipoteti�ko- deduktivne metode u istraživanju društvenih (u ovom slu�aju ekonomskih) pojava sa konkretno- dijalekti�kih paradigmatskih polazišta? Na ovo se pitanje bez dubljih istraživanja ne može sa sigurnoš�u odgovoriti, ali je ve� sada o�igledno:

- postoje velike sli�nosti izme�u hipoteti�ko- deduktivne i ove metode - konkretno- dijalekti�ka analiti�ko- deduktivna metoda je prodorna i primenjiva u istraživanju

društvenih i politi�kih pojava (vrlo primenjiva u politikološkim istraživanjima) �ak i kada joj paradigmatsko polazište nije strogo konkretno- dijalekti�ko.

129

54. Komparativna metoda O komparativnoj metodi javljaju se protivre�ni stavovi, što se izražava kroz nazive koji joj se pridaju, shvatanje njenog predmeta i cilja, mogu�nosti i doprinosa, sve do negiranja njenog postojanja. Ona se naziva uporednom (poredbenom), istorijsko- komparativnom, uz njenog naziva se gubi re� metoda i navodi se kao uporedno istraživanje. Razlike u nazivima imaju svoju osnovu u odre�ivanju komparativne metode. Nesporno je da je komparacija- pore�enje sastavni deo svakog mišljenja. Jednostavno, nije mogu�e oformiti pojam, stav, sud bez komparacije i nije bez nje mogu� nijedan oblik zaklju�ivanja, dokazivanja ili oporgavanja. Dakle, nesporno je da je pore�enje, komparacija �inilac procesa mišljenja i saznanja, da je to metoda saznanja. To je razlog što Šeši� komparaciju svrstava u osnovne (osnovne posebne) metode nau�nog saznanja. Složenija pitanja se otvaraju kada se pokušava odre�ivanje komparativne metode kao nau�ne, istraživa�ke metode. Prvo pitanje je da li je to uopšte metoda ili se može svesti na metodski postupak, drugo, ako je to metoda, kakva je i na osnovu �ega se smatra metodom, i tre�e, kakva je to metoda i kakav je njen odnos sa komparativnim istraživanjima? U principu svakom metodom istražuje se neki opšti predmet ili grupa predmeta. Za komparativnu metodu, a upravo pokušavamo da dokažemo da se komparativna metoda može smatrati nau�noistraživa�kom, evidentan predmet su identi�nost, sli�nost i razlike pojava i procesa. Samo upore�ivanjem dva primerka iste pojave, dve istorodne ili raznorodne pojave, dva procesa u prošlosti, sadašnjosti i budu�nosti, na jednom ili više definisanih prostora (definisanih fizi�ki i društveno, astronomski i društvenim vremenom) možemo utvrditi da li su dve pojave, procesa identi�ni, sli�ni odnosno razli�iti i u �emu. Pitanje identi�nosti- neidenti�nosti je manje složeno. Ono se prvenstveno ti�e suštine i kvaliteta, a može se ticati i sadržine, oblika i kvantiteta. Zato treba razlikovati totalnu, potpunu identi�nost svih �inilaca celine i celina kao takvih i parcijalnu identi�nost koja se odnosi samo na odre�ene delove, �inioce, svojstva, promene... Ve�i su problemi sa utvr�ivanjem sli�nosti i razlika. Prvi problem je definisanje sli�nosti i definisanje razlika. U osnovi svih definicija nalazi se odsustvo identiteta, ali ovako negativno odre�enje ne rešava problem. Sli�nost i razli�itost zato treba shvatiti kao polarnost odsustva identi�nosti nekog �inioca, svojstva...jednog definisanog društvenog realiteta u odnosu na neko njegovo prethodno ili sleduju�e vreme ili u odnosu na neki drugi realitet. Stepen razlike može da bude manji ili ve�i- sve do suprotnosti i može se odnositi na bitne, suštinske odredbe i na nebitne odredbe raznog stepena zna�aja za karakteristike pojave- procesa. Jasno je da su procedura i predmeti pore�enja u mišljenju i saznanju uopšte u osnovi komparativne nau�noistraživa�ke metode. Predmet komparativne metode su identi�nost (istost), sli�nost i razli�itost (raznost, raznovrsnost) iste pojave u raznim vremenima i na raznim prostorima odre�enim adekvatnim merilima, istovrsnih ili raznovrsnih pojava u definisanom prostoru i vremenu. Komparativna metoda se, umnogome zahvaljuju�i Aristotelu, prvenstveno shvatala kao metoda upore�ivanja raznih globalnih društava, a kasnije i društava koja pripadaju raznim istorijskim periodima, odnosno raznim društveno- ekonomskim formacijama. Sva pore�enja koja se vrše u nau�nom istraživanju, vrše se po istim osnovnim odredbama i istim misaonim procedurama, bilo u kom istraživanju ili u bilo kojoj nau�noj oblasti ili disciplini. Upravo to nas upu�uje na shvatanje komparativne metode kao opštenau�ne. U prilog svrstavanju komparativne metode u opštenau�ne upu�uje nas i istorija njenog nastanka. Njen razvoj i popularnost vezuju se za nastanak Darvinove teorije, i za Lineovu klasifikaciju, dakle, za biologiju, kao i za sistem Mendeljejeva. Preko antropoloških istraživanja, ova metoda se probila u društvene nauke i postavila pitanje svoje primenjivosti naro�ito u novijim naukama, kao što je nauka o politici.

130

Po�etnu razvojnu fazu komparativne metode pratile su izrazite slabosti. Prva je njena nekriti�ka odredba kao istrorijske i prvenstveno uzro�ne metode. Drugo, orijenatcija na to da se koncept evolucije primeni na društveni razvoj onako kako je dat u Drvina. Tre�e, pokušaji da se metodski postupci primenjeni u biološkim istraživanjima preuzmi i primene u istraživanjima društvenih pojava i procesa. �etvrto, veoma slaba i nesistemska dokumentacija odnosno iskustvena osnova istraživanja služila je za veoma slobodne i obuhvatne zaklju�ke. U društvenim naukama, posebno u politi�koj, javila se još glorifikacija sopstvene ili neke druge zemlje koja se proglašavala uzorom. Komparativna metoda se ne primenjuje samo u komparativnim istraživanjima, jer onane mora da bude ni jedina, ni glavna, ni ravnopravna, ve� samo jedna od metoda. Ona se primenjuje u svim istraživanjima. Nasuprot tome, komparativna istražvanja su samo ona u kojima je konkretizovan opšti predmet komparativne metode kao neposredni predmet istraživanja, a komparativna metoda je dominantna. Njoj su, njenoj svrsi, ciljevima i predmetu podre�ene sve druge metode primenjene u tom istraživanju. Sva opšta pitanja o komparativnojmetodi javljaju se i u teoriji i metodologiji nauke o politici. Tako se postavljaju pitanja da li je ova metoda u politi�koj nauci uopšte mogu�a, šta je njen predmet, šta i kako komparirati, na kakvim podacima, kakvoj evidenciji zasnivati komparaciju... Mogu se identifikovati neki osnovni pristupi komparativnim istraživanjima u koje ubrajamo:

1) difuzionizam, koji potencira jednu konstantu, npr. parlamentarizam, demokratiju, vezuju�i je za jednu zemlju od koje se širi na druge zemlje u po�etnoj fazi, da bi u novije vreme bio orijentisan na redukciju mnoštva pojava na jedan invarijantni faktor. U novije vreme napušta se jednozna�nost uzro�nih odnosa i prihvata koncept više uzoraka. Komparativna metoda se shvata kao metoda istraživanja uzroka.

2) drugi je koncept tzv. korelacione analize koja daje prednost multivarijantnoj analizi na osnovu podataka o politi�kom ponašanju aktera koji ne znaju da su posmatrani.

3) komparativne studije tipa, area studies je odre�ena, prostorno definisana goegrafska (georafsko- politi�ka) celina osnova istraživanja. U primeni ove metode osnova je uverenje da se mogu definisati odre�ene geopoliti�ke celine nizom njihovih istih i sli�nih svojstava kao što su geografska, istorijska, ekonomska, kulturna,,što se pokazalo veoma teškim.

4) komparativna istraživanja sa orijentacijom na diferenciraju�e klasifikacije i tipologije, u kojima danas prevla�uje tendencija da se prevladaju institucionalni modeli i tipovi nacije, vlade, tržišta i da se zamene modelima politi�ke situacije i društvenih pokreta. U okviru ove orijentacije koriste se i idealni tipovi (koji se tako porede), realni, tj. prose�ni tipovi. Pokušaji celovitih tipologija (npr. tipova nauka o politici) smatraju se neuspešnim. Svi pristupi komparativnoj metodi i komparativnim itraživanjima u politi�koj nauci isti�u slede�a suštinska pitanja: Prvo, šta se može porediti. Odgovor na ovo pitanje sadržaj je fakti�ki u definiciji politike kao društvenog procesa i pojava u shvatanju pore�enja, uporedivosti i metoda. Ako je politika od svog nastanka društveni realitet, složen, razvojan, manifestan kao stav, iskaz, �in, uzrok i posledica, onda se u društvenoj praksi mogu identifikovati kvalitativne i kvantitativne odredbe, �inioci strukture, funkcije, veze i odnosi u vremenu i prostoru ovog realiteta u društvenoj stvarnosti. Sve što se u stvarnosti može identifikovati kao društveni realitet, može se, šta više, mora se porediti sa drugim da bi se bar došlo do saznanja da je to to ili na nije to. Politika, politi�ke pojave i procesi mogu se upore�ivati ne samo sa drugim pojavama i procesima ve� i sa samim sobom u raznim vremenima i na raznim prostorima. Me�utim, iluzorno je o�ekivati da se veoma složene, rasprostranjene i dugotrajne pojave i procesi definišu i objasne sasvim jednostavno i ukratko. Tako se politika kao reakitet i kao predmet komparativnog istraživanja ne može svesti samo na nekoliko lapidarnih iskaza. U suštinskoj odredbi politike nalaze se osnovni realiteti i pojmovi: - interes, kao opšti i dominantan - grupni interes izveden iz potreba artikulisanih na neki na�in

131

- vlast, kao izraz mo�i da se zbivanja i ponašanja ljudi usmere u skladu sa ciljevima - organizacija, kao efikasno sredstvo uspostavljanja i održavanja stabilnosti, razrešavanja sukoba i njihovog ublažavanja ili odlaganja - sukob interesa, odnosno subjekata interesa, uklju�uju�i i protivre�nosti - saradnja subjekata u ostvarivanju interesa odnosno u odbrani interesa - sistem orijentacionih vrednosti kao putokaz. Jasno je da se svaki od ovih kategorijalnih pojmova može razraditi i odrediti kao predmet istraživanja. Upravo zato su i danas nezamenjivi pojmovi država, pravo, gra�anin, nacija, narod, sila, nasilje, politi�ka stranka, politi�ki pokret, politi�ki sistem, politi�ka funkcija, politi�ka situacija...Ovi pojmovi ne samo da se ne isklju�uju ve� se uzajamno, u poretku smislenih iskaza i objašnjavaju. Pokušaji svo�enja pojma politike na nesupstancijalne pojmove ili na samo nekoliko osnovnih misaonih modela kao što su: 1) integracija i poredak, 2) modeli konflikata, ne mogu da razreše problem jer razdvajaju celinu politi�kog. Komparativna metoda primenjuje se kao i druge, u skladu sa odredbama projekta istraživanja. Predmet, ciljeve...utvr�uju odgovaraju�i delovi projekta istraživanja. Jedini poseban zahtev komparativne metode koji se može sa tim dovesti u vezu jeste da se precizno utvrde komparabile, tj. one odredbe koje �e se zaista porediti, kao i kriterijumi pore�enja. Shvatanje da komparativna metoda mora uvek da obuhvati celinu uslova i situacija doga�aja u principu je pogrešna jer previ�a bar dve stvari: prvo, da svako pojedina�no i posebno u sebi sadrži i sobom izražava opšte; drugo, da zahtev za komparacijom celine previ�a posebnosti nauka, nau�nih disciplina i nau�nih institucija. �ak i kada se kompariraju odnosno istražuju celine, ne istražuju se svi �inioci, ve� samo bitni. Jedna od teško�a kojoj se u politikološkim istraživanjima pridaje veliki zna�aj su izvori i karakteristike podataka. Za istraživanja u oblasti istorije politike ovi su problemi isti kao i za sva istraživanja istorije. Politika kao pojava ima karakteristiku da je samo delimi�no javna i otvorena, da je samo delimi�no dostupna. Neposredna empirijska istraživanja su zbog toga neizbežna. Orijentacija na empirijska istraživanja upore�ivanih politi�kih pojava, naro�ito kada su predmet komparacije razne zemlje (države) odnosno razna globalna društva, prigovara se da ne može da razreši tri važna problema:

1) probleme me�unarodnih i me�udržavnih odnosa 2) probleme finansiranja 3) jezi�ko-kulturne probleme, odnosno barijere nazvane problemom „pojmovnih“ i „jezi�kih“

ekvivalenata. Prvi problem se da razrešavati, u normalnim uslovima, na 4 osnovna na�ina. Prvo, kroz UN i druge me�unarodne organizacije; drugo, kroz bilateralnu i multilateralnu sardanju više zemalja; tre�e, saradnju odgovaraju�ih institucija ili društava; �etvrto, posebnim monografskim ili istraživanjima metodom slu�aja istog predmeta i to istom metodom, tako da rezultati budu korespondentni i da u drugom stepenu bude mogu�a komparacija ovih istraživanja. I u politikologiji komparativna analiza ima zadatke da opisuje, klasifikuje, vrši tipologizaciju, da izvodi i oboga�uje definicije, generalizuje, utvr�uje uzro�no- posledi�ne i korelacione odnose i da prognozira. S pravom joj se pripisuju karakteristike eksperimentalne metode, tj. s pravom se smatra kvazieksperimentom nazvanim „prirodni eksperiment“. Da bi komparativna metoda mogla da bude prihva�ena kao uzro�no-posledi�na, prognosti�ka i eksperimentalna, moraju da budu ispunjeni slede�i uslovi:

1) moraju da budu izra�ene valjane definicije, hipoteze i modeli, teorijski zasnovani i korespodentni sa manifestnim realitetima. Ovo može obaviti teorija, ili se to može u�initi tokom izrade projekta istraživanja. Samo izuzetno se može obavljati i tokom istraživanja- kada je pilot istraživanje ili predistraživanje nemogu�e.

2) projekt istraživanja mora da bude odgovorno i kompetentno ura�en i testiran. Poseban zahtev je da se njime: - precizno utvrde komparabile - definiše i objasni sistem kriterijuma pore�enja

3) da se strogo definiše sistematska hronologija i njena zna�enja

132

4) da se tehnike, instrumenti i postupci usaglase sa zahtevima predmeta i okolnostima istraživanja

5) da se izgradi strog sistem testiranja podataka i zaklju�aka. Naime, komparativna metoda nema svoje posebne metode prikupljanja podataka, ve� koristi postoje�e i njihove tehnike. Komparativna metoda formira odre�ene obrasce, preglede, liste sli�nosti i razli�itosti komparabila i argumenata po hijerarhiji vrednosti

6) da izvede strogu proceduru dokazivanja i opovrgavanja suštinskih i formalnih, kvalitativnih i kvantitativnih, jednovremenih i raznovremenih, isto prostornih i raznoprostornih sli�nosti i razlika. Uzro�no- posledi�ni odnosi i prognoze mogu biti dobijeni komparativnom metodom ili komparativnim istraživanjima samo ako su obezbe�eni uvidi u sistematske hronologije, lsedove nizova i njihove korelacije sa suštinskim odredbama predmeta. Saznanja o uslovima, okolnostima zbivanja u tom slu�aju su neophodna. Longitudalna, odnosno panel istraživanja ili, kada je to mogu�e, kontinuirana istraživanja (statistika i druga) odre�enih pojava daju visoku vrednost rezultatima komparativnih istraživanja. Neke pojave se i ina�e permanentno istražuju, na primer, izbori za odbornike i poslanike.

133

55. Pozitivisti�ka shvatanja o metodu: Ogist Kont Razmatranjem pozitivisti�kog pravca zapo�injemo stoga što se on konstituisao kao direktna negacija metafizike, skolasti�ke spekulacije i što je, uz zasnivanje sociologije kao nauke, veoma afirmisao i razradio metode empirijskog istraživanja, kao i metode istraživanja uzroka. U svom fundamentalnom delu „Kurs pozitivne filozofije“, Kont je izložio osnovne stavove o društvu i njegovom nau�nom saznavanju. Imaju�i u vidu da shvatanja društva veoma uti�u na metodološke pristupe istraživanju, prvo izlažemo osnovne stavove Konta o društvu: 1) društvo shvata kao društveni organizam koji je sli�an sa fiziološkim ljudskim organizmom. Ova postavka usmerava na shvatanja o neophodnosti reda i poretka i organizovanosti društva, a to uti�e na shvatanje odnosa sociologije i nau�nog saznanja prema društvu. 2) društvena svets i društvo su razvojni, a svest, znanje je pokreta� i vodi� društvenog razvoja. Konstatuje da je društvo u svom razviju prošlo dva stadijuma razvoja: - teološku epohu, koja je bila �vrst i stabilan poredak u �ijoj su osnovi tradicionalna hijerarhija i teološke dogme - metafizi�ku epohu, neophodnu, ali kriti�ki razaraju�u, i pripremu a dolazak nove epohe. Ova se epoha završava francuskom revolucijom. Posle metafizi�ke nastaje, - pozitivna epoha, koju karakterišu red, razum i progres. U pozitivnoj epohi ljudska misao ograni�ava se na one delove stvarnosti koji se mogu iskustveno opažati, dakle, posmatrati. Kont odbacuje epirizam i prosto gomilanje podataka. Nauku shvata kao dužnu i sposobnu da shvata zakone, a nau�ni zakoni izražavaju samo konstante odnose me�u pojavama koji se javljaju kao koegzistencija (istovremeno postojanje) i sukcesija (pretho�enje- sled u pravilnom redosledu). On ne zahteva otkrivanje uzro�nih �inilaca, dakle, ne istražuje deterministi�ke odnose. Smatra da je potrebno postojanje više nauka koji su me�usobno koordinirane, ali ne i njihovo spajanje. Naukam u skladu sa pozitivnim duhom, koji je realan i prakti�an, teži za pouzdanim saznanjem. Ovo saznanje treba da ostvaruje dve uloge: integrativnu i organizacionu. Razvoj-progres shvata kao apsolutan i jednosmeran, ali je moralni progres bitan �inilac ukupnog progresa kroz društvenu integraciju. Neophodno je posti�i �vtsru društvenu saglasnost da bi se progres mogao ostvariti razumnim reformama. Kont ne priznaje sve nauke. Njegova klasifikacija nauka sadrži: matematiku, astronomiju, fiziku, hemiju, biologiju i kao krunu svih nauka sociologiju. Sferu nau�nog saznanja, Kont, ograni�ava na delove stvarnosti koja se može posmatrati, prognoziraju�i da �e rastom znanja stvarnost mo�i da se posmatra sve šire. Kontovoj pozitivisti�koj teoriji o društvu mogu se uputiti zna�ajnije kritike, pa je ona, mada je Kont smatrao savršenom i završenom, bila izložena kritici kako u okvirima pozitivizma, tako i van njega. Najžeš�i kriti�ari bili su u okviru pozitivizma Dž. S. Mil i funkcionalisti, a van njega aksiolozi i dijalekti�ari. U sferi metodologije osnovni stavovi Konta su: 1) na�in istraživanja treba prilagoditi predmetu, a treba se ugledati na prirodne nauke. Metodima istraživanja treba se u�iti u neposrednoj nau�noj delatnosti. Logika i metodologija su nepotrebne. 2) svaka nauka razvija svoj metod, a izme�u metoda nauka postoje manje ili ve�e razlike. Najve�e razlike su izme�u na�ina prou�avanja biologije anorganskog sveta. 3) prou�avanje društva treba, kao i u biologiji, pristupati u celini, a društvo se shvata kao apstraktni totalitet. Stoga su posebne društvene nauke nepotrebne. 4) sociologija razvija istorijski na�in prou�avanja, što je njena glavna metodološka osobenost (fizika razvija eksperiment, hemija sistematsko klasifikovanje, biologija uporedni metod). Korisne su uže istorijske serije. 5) u prikupljanju podataka razlikuju se posredne i neposredne metode. Neposredni metodi prikupljanja podataka u sociologiji su: posmatranje, eksperiment, uporedna istraživanja i istorijski metod. Ovome treba dodati i ispitivanje koje se pominje kao „iskazi svedoka“. 6) svaki nau�ni podatak mora da bude intersubjektivno proverljiv, pa zato samoposmatranje nema ve�u ulogu.

134

7) predmeti istraživanja uvek treba da budu kolektivni. Sociologija je nauka o �ove�anstvu, a ne o pojedinim narodima, rasama...Ona je usmerena na pravljenje opšte istorijske sinteze, kroz koju prikazuje stanje i razvoj celog ljudskog društva. Sve pojave se mogu posmatrati istorijski. 8) uporedni metod-uporedna istraživanja imaju veliku važnost u otkrivanju razlika u razvoju i ulozi sporednih �inilaca kao što su rasa, geografski uslovi, politi�ki �inioci- pogotovo u ranijim fazama razvoja. 9) objašnjenje se ne može izvesti iz biologije, ali ne sme da protivure�i njenim saznanjima. Treba imati u vidu da je Kont biologiju shvatao mnogo šire nego što to dozvoljavaju važe�e definicije. U nju su, po njegovom shvatanju, uklju�ena sva saznanja o bio-psihi�kim svojstvima �oveka, pa su njegova shvatanja bliska savremenim antropološkim shvatanjima. To objašnjava što u njegovom klasifikacionom sistemu nema psihologije. Me�utim, ostaje nejasna njegova odbojnost prema matematici, verovatno�i i statistici pogotovo što je po obrazovanju bio matemati�ar. Kont je prvi pisao o sociološkom metodu. Kao osniva�u sociologije i autoru tekstova o metodu, moraju mu se priznati doprinosi sociologiji i metodologiji. Me�utim, nedostaci njegovog shvatanja nisu mogli izbe�i kritici. U tom smislu veoma je zna�ajno kriti�ko razmatranje pozitivizma Šeši�a u knjizi „Osnovi metodologije društvenih nauka“. Radi potpunosti izlaganja treba napomenuti da je Kont bio naklonjen holizmu i indukciji, mada im nije zna�ajnije doprineo.

135

56. Džon Stjuart Mil Ne poti�e iz iste sredine kao Kont, ve� iz Velike Britanije, pa je bio izložen uticajima druge nau�ne tradicije. O Milovom delu postoje nesaglasnosti u ocenama kako savremenika tako i današnjih metodologa. Smatra se da je pokušao da razradi Kontove postavke, ali je u mnogo �emu došlo do razlika u postavkama. Evidentne su razlike u shvatanju društva Konta i Mila. Klju�ni Milov stav u vezi sa društvom je da je ono priozvod uzajamnih uticaja pojedinaca koji ga �ine. U njima se nalaze i osnovne pokreta�ke snage u društvu. Oni imaju svoje ciljeve i radi ostvarivanja tih ciljeva oni se povezuju. Njihovo povezivanje (ciljno) dovodi do nastanka društvenih oblika. Društvo se može saznavati i objasniti samo ako se znaju psihi�ke osobine ljudi zato što su psihi�ki zakoni osnova svih društvenih zakona. Me�utim, psihi�ke pobude pojedinaca ne mogu se svoditi samo na interese pojedinaca. Mada ozna�en kao izrazit niminalist, Mil nije posmatrao pojedinca izolovanog od društvenog uticaja i izvan društvenih mehanizama. Saglasan je sa Kontom da se društvo može prou�avati kao priroda, da se mogu otkrivati neminovni društveni zakoni i na osnovu toga predvi�ati društvena kretanja. Istorijski razvoj društva je u napredovanju umnih sposobnosti �oveka- u njegovom o�ove�enju. Mnogobrojne su kritike Kontovih metodoloških shvatanja. Mil mu zamera što ne razra�uje logi�ko-epistemološke kriterijume ta�nosti i valjanosti postupka i podataka u istraživanju, a ne izgra�uje ni odre�enije kriterijume istine. Njegovo stanovište je da metodologija mora da posveti podjednaku pažnju istraživa�kim postupcima i istraživanju logi�ke strukture i iskustvenih uslova dokazivanja. Ovo je neophodno jer svako otkri�e u nauci mora da bude dokazano i obrazloženo. Svojom kritikom Kontovog propusta da obradi probleme indukcije zbog potcenjivanja logike, Mil prvi put pokre�e spor u vezi sa ulogom metodologije. On smatra da je metodologija više od prakti�nog sabiranja istraživa�kog iskustva i isti�e shvatanje o metodologiji kao o logi�ko-epistemološkoj kriti�koj analizi nau�ne delatnosti. Zameraju�i Kontu da zapostavlja istraživanje uzro�nih odnosa me�u pojavama i svo�enje zakona na koegzistenciju i sukcesiju, Mil ukazuje na pojavne (fenomenalne) zakone tj. iskustvene pravilnosti. On smatra da su pravi zakoni oni �ija je uzro�na osnova poznata, a samo oni omogu�uju sigurnije induktivne zaklju�ke. Me�utim, ostaje pri stavu da se indukcijom mogu otkriti samo empirijski zakoni, ali ne i uzro�ni. Stanovište o empirijskim zakonima je osnov za kasnije Mertonove zakone srednjeg obima. U nastojanju da razreši problem otkrivanja uzro�nih zakona u društvenim naukama, Mil se orijentiše na tzv. inverzni deduktivni postupak. Pridaje veliki zna�aj statistici koja doprinosi otkrivanju empirijskih zakona, kao i istorijskim prou�avanjima koji omogu�avaju otkrivanje postojanja raznih društvenih pojava i zakona koji omogu�avaju proisticanje jednog globalnog društva iz drugog. Me�utim, iz socioloških zakona mogu se izvesti samo saznanja o tendencijama. Mil je shvatio relativnu samostalnost pojedinih podru�ja društvenog života, pa je stao na stanovište da u društvenim naukama treba da postoji više posebnih nauka. Razvio je postavku o dejstvu raznih faktora na društvene pojave i tražio otkrivanje �vrstih korelacija faktora koji vode saznavanju zakona razvoja iz postoje�eg u novo. Koliko je bio zainteresovan za otkrivanje uzroka pokazuju njegovi pokušaji da formira nauku koju je nazvao „Etologija“, kao i formiranje tzv. „Milovih kanona“ tj. metoda za istraživanje uzroka oslanjaju�i se na Bekonove tablice prisustva i odsustva. Za Milove kanone može se re�i da su oni osnovni modeli induktivnog istraživanja uzro�nih pojava. Postoji 5 takvih modela-metoda: 1) metoda slaganja- sastoji se u utvr�ivanju �injenice da se više kompleksa pojava slažu prisustvom dveju pojava koje stalno slede jedna drugu, prva je uzrok, druga posledica. Postupak se ostvaruje: analizom, odbacivanjem, izdvajanjem, izvo�enjem induktivnog zaklju�ka (kauzalna indukcija). 2) metoda razlika 3) kombinovana metoda slaganja i razlika- ako se dve grupe fenomena razlikuju prisustvom i odsustvom jedne iste podgrupe, onda je prethode�i fenomen ove podgrupe uzrok fenomenu koji mu u njoj sleduje. 4) metoda korelativnih varijacija- ako se u jednoj grupi fenomena javljaju korelativne varijacije samo u jednoj podgrupi, onda je prethode�i fenomen ove podgrupe uzrok fenomenu koji mu sleduje.

136

5) metoda ostatka- ako se u jednoj grupi fenomena znaju uzroci u svim podgrupama sem jedne, prethode�i genomen ove podgrupe bi�e uzrok fenomenu koji mu u njoj sleduje. Problemi primene ovih metoda su uopšte uzev znatni, a u društvenim i politi�kim naukama postoje posebno uve�ane teško�e zbog ograni�enih mogu�nosti koriš�enja eksperimenta, zbog karakteristika ovih pojava, mnoštvenosti uzroka i njihovog neposrednog i posrednog, kao i odloženog delovanja. Milovi kanoni su postavili temelje kasnijoj multivarijantnoj analizi. Pada u o�i da je Mil manje obra�ivan u sociološkoj i metodološkoj literaturi društvenih nauka od Konta i Dirkema.

137

57. Emil Dirkem Dirkemovo stanovište o društvu može se u glavnim crtama izložiti u slede�ih nekoliko stavova. Društvo je razvojno, ali društveni razvoj nije apsolutno nužan ve� zavisi od dva faktora: a) gustina stanovništva, isprepletanosti veza i odnosa b) ranija mehani�ka svest ne sme da bude suviše �vrsta, ve� mora da omogu�ava odstupanja. Razvoj društva kre�e se od mehani�ke ka organskoj solidarnosti. Istovremeno, razvoj dovodi i do sve ve�e diferencijacije, a to ne obezbe�uje nužno pove�anje sre�e i blagostanja. Ne prolaze sva društva kroz iste faze razvoja. Srž društva su ideje, eti�ke vrednosti, kolektivne predstave i norme. One nastaju spontano, a preduslov su normalnog života, jer omogu�uju sporazumevanje, saradnju i saglasnost o opravdanosti odre�enog tipa društva. Kolektivna svest je poseban deo društvene stvarnosti koji u sebi kristalizuje kolektivne oblike delovanja mišljenja i ose�anja. Socijalizacija igra veoma važnu ulogu u društvu. Njen zadatak je da vaspitanjem izmeni uro�enu individualisti�ku i asocijalnu prirodu ljudi- pojedinaca i da ih �vrsto disciplinuje. Kolektivna svest je nadindividualisti�ka i prinudna prema pojedincu. Kolektivna svest se manifestuje u raznim kolektivnim formama kao što su pravni sistem, eti�ka shvatanja, religijska verovanja, politi�ka shvatanja, obi�aji...ali ne kako ih shvataju pojedinci. Društvena prinudnost obezbe�uje se raznim oblicima društvenih sankcija. Me�utim, prinuda ne deluje samo spolja, ve� i iznutra tako što je �ovek tako vaspitan (socijalizovan) da želi da se ponaša u skladu sa društvenim normama. U društvenoj stvarnosti javljaju se normalne i patološke pojave. Normalne su one koje je jedno društvo uobi�ajeno praktikovalo, dakle, prose�no. Ostalo je patološko. Me�utim, razlikuje se normalno i idealno. Idealno je ono što je racionalno utvr�eno kao optimalna norma. Dirkemovi metodološki stavovi su od posebnog zna�aja za metodologiju: 1) prou�avanja imaju prakti�nu svrhu. Na osnovu njih mogu se donositi i nau�no zasnovani vrednosni sudovi o društvu ostaju�i na podru�ju teorijsko-iskustvenog prou�avanja. To je osnov za „nau�nu politiku“ koja mora da razlikuje „normalno“ od „patološkog“. 2) uporedna istraživanja su zna�ajna jer omogu�avaju proveravanje društvenih svojstava u društvima istog ili sli�nog tipa. 3) društvene �injenice treba posmatrati kao stvari, kao u prirodnim naukama. Me�utim, neke društvene pojave mogu se posmatrati samo posredno. Tu treba istraživati unutrašnje �injenice preko spoljašnjih, dakle, preko indikatora.

4) pomo�u opisivanja i sre�ivanja opažajnih �injenica treba otkrivati uzro�ne odnose i zakone. 5) istraživanju treba pristupiti uz uvažavanje teorijskih stavova, ali se postavlja problem njihovog

operacionalnog definisanja. 6) neophodno je što sistemati�nije izvorno obaveštavanje radi otklanjanja anegdotske i

ilustrativne upotrebe podataka. Ne odabirati proizvoljno primere. 7) potrebno je jasno i operacionalno definisanje predmeta. 8) zaklju�ke o pojedinim vrstama ne izvoditi na osnovu prou�avanja u jednom tipu društva. 9) statistiku treba razvijati i koristiti jer je ona sistemati�na, nastoji da definiše predmet, pojave

obuhvata potpuno ili na osnovu nekog sistematskog na�ela, dolazi do agregatskih pokazatelja, koji važe za odre�ene skupove pojava i gotovo potpuno iš�ezavaju karakteristike pojedinih individualnih slu�ajeva.

10) osnovno pravilo sociološkog objašnjenja zahteva da se traži uzrok me�u prethodnim društvenim �injenicama, a ne u stanju pojedina�nih svesti.

11) društvo treba shvatiti kao zatvoren sistem, sastavljen od užih celina (porodice, udruženja, naselja, grupe....). Aktivan �inilac u tom sistemu su samo ljudi shva�eni kolektivno. Društvena funkcija je odnos u kome neka društvena pojava zadovoljava neku društvenu potrebu, a njih treba tražiti u unutrašnjoj sredini društva u kojoj nastaju sve društvene pojave, pa se javlja kao glavno uzro�no polje. Sve pojave ne moraju uvek imati neku funkciju, jer je mogu tokom vremena izgubiti.

12) osnovno na�elo objašnjenja društvenih pojava treba primeniti i u prou�avanju društvenih funkcija. Funkcija koju neka pojava obavlja može istovremeno ra�ati ili obnavljati neki uzrok.

13) zamena za eksperiment su uporedna istraživanja.

138

14) za istraživanje društvene uzro�nosti upotrebljiv je samo metod zajedni�kih promena. Ako se dve vrste pojava stalno nalaze u istim odnosima i stalno se menjaju na odre�eni na�in, izme�u njih može da postoji uzro�na veza.

15) uporednim istraživanjem treba utvrditi širinu važenja formulisanog zakona- da li važi za sva društva trajno, samo u jednom društvu ili samo za neka specifi�na stanja.

16) uporedna istraživanja se mogu primenjivati u jednom konkretnom društvu, u drugim konkretnim društvima istog tipa i za istraživanja svih društava o kojima postoje izvorni podaci.

17) u uporednim istraživanjima mogu�a su statisti�ko-strukturalna i genetsko-istorijska pore�enja.

18) uzro�na analiza i funkcionalna analiza su me�usobno povezane predmetom istraživanja, tj. odnosom uzrok funkcija. Dirkem je sociologiju smatrao „uporednom“ naukom i prvi je obradio sva tri bitna segmenta sociološkog metoda: 1) na�in stvaranja iskustvene evidencije 2) objašnjavanje iskustvenih utvr�enih odnosa 3) dokazivanje nau�nih stavova.

139

58. Strukturalisti�ki teorijsko- metodološki pristup (osnovni stavovi) Pojam strukture, koji se nalazi u osnovi naziva strukturalizam veoma je star i upotrebljavao se u relativno stabilnom zna�enju mnogo pre pojave strukturalizma. Od po�etka njegovog koriš�enja u društvenim i politi�kim naukama, javljaju se teško�e u preciznijem i potpunijem odre�enju i uspostavljanju distinkcija prema pojmovima sastava, sistema, celine.. Neki autori ukazuju na to da je u po�etku „naivni realizam“ poistove�ivao pojam sastava i strukture, pa da je nešto kasnije pokušavao da napravi razliku tako što je pod sastav podvodio sve �inioce odre�ene celine, a pojmom struktura obuhvatao samo bitne �inioce te celine bez kojih ona ne bi bila to što jeste, dakle �inioce trajnijeg postojanja, ve�eg zna�aja i uticaja na osnovna svojstva pojave. Iš�ezavanje strukture, tj. njenih bitnih �inilaca iš�ezavala bi ili bi se transformisala i sama pojava u nešto drugo. Ovakvo shvatanje strukture izražavalo je dva zna�ajna metodološka stanovišta: prvo, struktura je osnova izvesnog trajanja pojave (ili procesa) i u tom smislu ima svojstva stati�nosti drugo, pojmu strukture odgovarao je odre�eni društveni realitet koji se može otkriti u društvenoj stvarnosti. U tom smislu pojam strukture bio je pogodan za operacionalno definisanje i empirijska i teorijska istraživanja. Nastajanjem strukturalizma javljala su se i nastajanja da se izmene svojstva pojma „struktura“ i da mu se pridaju druga zna�enja. Evidentna su dva usmerenja. Prvo, da pojam struktura prestane da bude empirijski, odnosno da se potpuno odvoji od korelata u društvenoj stvarnosti koji se neposredno manifestuje i koji se može empirijski identifikovati. Drugo, da se taj pojam desupstancijalizira. Strukturalizam se, u metodološkom smislu, javio kao negacija elementarizma. Elementarizam je, tako�e, operisao sa pojmom strukture, a objašnjenje je vezivao za otkrivanje mesta elemenata u strukturi kao celina. Osnovni pojmovi elementaristi�kog metodološkog shvatanja su struktura, element i položaj i mesto elementa u strukturi. Elementi su smatrani najjednostavnijim, najosnovnijim dalje nedeljivim delovima celine. Osnovna postavka elementarizma je da svaka celina ima svoju strukturu i da se celina može saznati strukturalnom analizom, tj. analizom strukture i njenih delova. Ovo je koncept „atomizacije“ pojave koji dovoljno ne razlikuje posebni kvalitet celine od kvaliteta delova, posebnog i pojedina�nog u celini pojave. Strukturalizam je osporio atomiziraju�i postupak karakteristi�an za pozitivisti�ki empirizam i suprotstavljao mu postavke o strukturi kao osnovi i celini. Za�etnicima strukturalizma kao teorije i metode, pa u izvesnom smislu i kao oblika „ideologije nauke“ (Supek smatra da je strukturalizam samo epistemološki stav prema poznavanju prave stvarnosti) možemo smatrati Klod Levi- Strosa i Mišela Fukoa. Osnovne postavke strukturalizma date su u njihovim radovima. One se mogu sažeto izložiti:

1) veoma sumnji�av odnos prema društvenim naukama (posebno filozofiji) za koje kaže da ne postoje same za sebe niti s punim pravom...konstitutivna nesimetri�nost povezuje ih i u isto vreme podre�uje egzaktnim i prirodnim naukama koje su pozorište senki. Bitna razlika je u tome što fizika operiše sa simbolima stvari, a društvene nauke sa simbolima stvari koje su i same simboli. 2) strukturalizam nastoji da se pred sveš�u otkrije jedan drugi predmet i da se svest naspram ljudskih pojava stavi u položaj sli�an onome za koji su fizi�ke i prirodne nauke pružile dokaz da se u njemu svest može razvijati i delati. 3) �injenica strukture je prvorodna, a strukture su te koje preobražavanjem ra�aju druge strukture 4) otklanjanje subjekta je nužnost metodološke prirode jer je sve ljudsko i društveno dvostruko determinisano: sistemom koji se reorganizuje radi izmirenja svih razlika sa spoljašnjim nužnostima i dubokim podzemnim slojevima duha. U osnovi je krajnja priroda „ve�no nedostižna“, a dostižni su samo neki nivoi, njihov odnos i izbor. 5) podru�je strukturalne analize uklju�uje: matemati�ka bivstva, prirodne jezike, muzi�ka dela i mitove. Mitska analiza je simetri�na i obrnuta od statisti�ke analize: kvantitativnu strogost zamenjuje kvalitativnom ta�noš�u, ali obe mogu težiti ta�nosti samo ukoliko raspolažu mnoštvom slu�ajeva koji ispoljavaju istu težnju za spontanim organizovanjem u vremenu i prostoru. Model je ve� u telu.

140

6) savremeni �ovek izgubio je prvu i drugu prirodu. Stepeni i vrste kulture se smenjuju i pred samo svoje iš�eznu�e prenose na najbližu vrstu ono što im je bila suština i funkcija. �ovek je izložen dvema pot�injenostima: pot�injenosti življenja i pot�injenosti mišljenja 7) svi genomi virtuelno postoje pre pojedina�nih individua, a bitan je geneti�ki kod. Razlika izme�u �oveka i životinje je takva da �ini zanemarljivim razlike izme�u ljudi. 8) razum ima samostalnu delatnost i služi pre svega sebi. Nikada se vidljivi svet ne poima direktno- oko i mozak rekonstruišu predmet koji nikada nisu opazili. 9) stvarne geneti�ke ili specifi�ne razlike nisu toliko plod idealno izvršnih se�enja mogu�e neprekidnosti, nego su neposredno povezani sa diskontinuitetima u geneti�kom kodu koji, kao i jezik uopšte, nastaje kombinovanjem i distinktivnim suprotstavljanjem malog broja �inilaca. Klasifikacija je neizbežno povezana sa na�elom diskontinuiteta. Osnovni stavovi strukturalizma upu�uju se na zaklju�ak da je on u metodološkom smislu antiempiristi�ki i antinaturalisti�ki, mada u osnovi strukturalisti�kog koncepta prepoznajemo empirijsku zasnovanost i dijalekti�ka teorijsko- metodološka stanovišta.

141

59. Osnovne razlike metodoloških orijentacija unutar strukturalizma Opravdano je pitanje sa stanovišta metodologije o jedinstvu metodološko- teorijskog pristupa strukturalizma nau�nom saznavanju i istraživanju. Svi glavni �inioci strukture stavljeni su u funkcionalne odnose. Samoobnavljanjem vladaju�e strukture nastaju unutrašnje protivure�nosti i pojava težnji ka samouništenju, ali se one prevladavaju i postaju sastavni deo sistema. Opšta protivre�nost izme�u proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa ne može da dovede do „primarne revolucije“ i raspada postoje�e strukture. Do promene strukture dovodi spoljašnja intervencija- sila, vlast, država. Stvarna sadržina društvene promene svodi se na promenu kombinacija ograni�enog broja elemenata. Unutar strukturalizma kao metode javljaju se, prema Žan Viju, tri osnovne tendencije: fenomenološka, modelna i genetska ili fenomenološki strukturalizam, strukturalizam modela i genetski strukturalizam. Fenomenološki strukturalizam u svoju osnovu uklju�uje bitna stanovišta Huserla i postavke fenomenologije. U procesu saznanja uvažava iskustva proživljenog. Orijentiše se na objekte koji su zahva�eni kao misao. Naime, fenomenološki strukturalizam operiše sa strukturama oblika. Saznanje se odigrava posredstvom intuicije istovremenim opažanjem konkretnog i univerzalnog i shvatanjem smisla. Opažanjem bitnog dolazi se do istine preko psihološkog doga�anja, pri �emu se zadržavaju opšta zna�enja. Misao poseduje objektivnu dimenziju, ali nije izolovana od subjekata jer on u�estvuje u njoj. Objektivnost misli (i stvarnosti) ukazuje subjektu da on shvata smisao, a smisao se utvr�uje u dijalekti�kom odnosu subjektivnog i objektivnog. Ova tendencija polazi od pretpostavke da se �injenice logi�ki organizuju na osnovu svih sadržaja, i da je na�in raspore�ivanja u skladu sa tim jasan. Njih ne oblikuje i ne raspore�uje svojim pritiscima neka spoljna sila odnosno nužnost. Struktura se shvata kao vanvremenska, a smisao, koji nije temporalno odre�en, �ita se ejdetskom intuicijom. Genetski strukturalizam vezuje se za stanovišta marksizma, tj. za marksisti�ki strukturalizam. Ova metodološka tendencija usmerava svoju pažnju na nužna povezivanja koja se ukazuju kroz prirodu stvari- predmeta. Naglasak joj je na dinami�kim i zna�enjskim celinama, a konfrontira se sa statisti�kim strukturalizmom. Smatra da se do strukturnog odre�enja ne može do�i bez istorijskog procesa i njegovog shvatanja. Pretpostavlja logi�an odnos subjekt- objekt, isti�e veze i odnose koji upu�uju na celinu, a povezivanje elemenata strukture ostvaruje pomo�u smisla. Smisao je u vremenu. U protivnom odnose i uloge sinhronih i dijahronih struktura ne bismo mogli otkriti. Istorija i etnologija su u simetri�nom odnosu, pri �emu se istorija shvata kao rekonstrukcija (misaona) prošlosti i stoga podre�ena etnologiji. Smisao se podvrgava preispitivanju u ukupnosti istorije. Ono se ne vrši samo uvo�enjem jedne zna�enjske strukture u drugu, ve� praksom uklju�uju�i i strukture grupa i pojedinaca. Kao i u fenomenološkom strukturalizmu, pretpostavlja se da je pristup logici sadržaja otvoren samim sadržajem i da istorija to omogu�ava. Povezivanje istorije- vremena, smisla i sadržaja sa odnosima u shvatanju strukture znatno je odstupanje od izvornog shvatanja strukturalizma i strukturne analize kao strukturalisti�ke metode. Strukturalizam modela (modelni strukturalizam) je najizvorniji. Modelna struktura je u osnovi strukturalna definicija, kretanje prema predmetu nauke ozna�enom i nau�no prihva�enom u jeziku. Predmet je definisan (nau�nim) zakonom. Ova struktura usmerena je na ovladavanje apstraktnom strukturom „kao takvom“, oslanjanjem na logiku objektivizacije i aksiomatizacije. Teži se postavljanju strukture kao ne�eg apsolutnog na nivou apstrakcije, �emu se pridaje transcedentalna vrednost. Saznanje pojedina�nog u model se ne uklju�uje. Struktura- model se odre�uje na osnovu apstraktne misli, zakona i kombinacijom elemenata, ali van vremena. Zakonitost se izražava i obistinjuje na nivou me�usobnih odnosa apstraktnih predmeta koji, kao celina �ine model. Mada ne- vremenska (dakle, ne- istorijska) saznanja kao modeli se usmeravaju prema istoriji kao analizi situacije. Model iskazuje odre�eni tip privremene objektivnosti, pa time pristupa vremenskom izražavanju nauke, nau�nog saznanja. Me�utim, model time ne vra�a �injeni�nu vrednost predmetu koji odre�uje, posebno ne u lingvistici (u istraživanju fenomena).

142

U osnovi ove metodološke strukturalisti�ke tendencije je ideja da on prima �injenice „na nekom jeziku“ i priznaje samo tu logiku. Ne priznaje logiku sadržaja koja bi se mogla izvesti iz samog sadržaja, ne orijentiše se na smisao i istoriji ne priznaje zna�ajnu ulogu. Strukturalna misao je misao koja ne misli. To je logika poredaka i kodova koja se ne može nazreti izvan kombinacija elemenata- koji su lišeni zna�enja. Modelni strukturalizam s pravom insistira na razlikovanju nivoa pojavnog i nivoa suštinskog, površnog i temeljnog. Me�utim, on ili gubi iz vida ili svesno zapostavlja �injenicu da su mišljenja, saznavanje, stvaranje ljudskih jezika i simboli�kog opštenja, lingvistika zapravo ljudske svesne aktivnosti. Previ�a da nema odnosa ako nema �inilaca izme�u kojih su ti odnosi, kao i da sadržaji �inilaca omogu�uju odre�ene forme i odnose. Najjednostavnije, elementi struktura zaista se mogu veoma mnogo kombinovati, ali u kombinacijama oni ne omogu�uju iste odnose za sve, niti daju istovrsne kombinacije. Ono što je mogu�e i važi za sve lingvisti�ke analize, ne važi neposredno i za složene društvene strukture i odnose. Ipak, znatan deo postavki, posebno uz odgovaraju�e prilago�avanje, važi i u politi�kim naukama. Ali, ostaje jedna teško�a. Subjekt koga je strukturalizam isterao kroz vrata silovito provaljuje svojim interesom, sveš�u i aktivnoš�u kroz prozor. To je dovoljan razlog Anri Lefevru da strukturalizam odredi kao ideologiju i da ga podvrgne oštroj kritici. Izme�u izloženih metodoloških strukturalisti�kih tendencija postoje znatne razlike koje se ne mogu smatrati samo površnim. One upu�uju na pitanje: da li je mogu�e govoriti o jednom strukturalisti�kom metodu?

143

60. Strukturalisti�ki metod i njegova primena u politikološkim istraživanjima Ako se za polazište istraživanja uzme pojam strukture, prihvate rezultati analize izloženih tendencija više podudarnosti nego suprotnosti i usvoji stanovište da se suprotnosti mogu „uglobiti“ u strukturu, može se smatrati da su sve tri tendencije samo delovi jedne te iste metode. U „Divljoj misli“ L. Stros govori o dve etape strukturalisti�ke analize:

Prva etapa podrazumeva dodira sa proživljenom stvarnoš�u i to: a) posmatra se proživljena stvarnost analizom sadašnjosti ili referentne prošlosti b) uklapaju se saznate �injenice u neku celinu zna�enja. Prvoj etapi mogli bismo pripisati fenomenološki i genetski strukturalizam. U drugoj etapi razvija se delatnost analiti�kog uma i razuma, pa se izvorni totalitet (struktura) uklapau druge totalitete (strukture). Drugoj etapi može se pripisati strukturalizam modela kojim se dolazi do nau�nog objašnjenja. U analizi primene strukturalisti�kog metoda Strosa u �lanku „Kulinarski trougao“, Helga Galas otkriva i navodi 6 koraka metodskog postupka: 1) znak koji treba interpretirati razlaže se na svoje konstitutivne elemente. 2) izgradnja paradigmatskog tipa: diskursom, pore�enjem varijanti diskursa, pore�enjem razli�itih diskursa na istu temu. Ovo je najteži deo strukturalne metode. 3) konstrukcija modela u kome svi mogu�i izrazi paradigmatskog niza imaju svoje mesto. Model ne odgovara ni jednom empiri�kom fenomenu. 4) objašnjenje vrednosti položaja koji poseduje ispitivani empirijski fenomen u okviru konstruisanog modela 5) ne navodi 6) poslednji korak je hronologija izme�u odnosa paradigmi (paradigmatskih postavki). Prikazana procedura podrazumeva upotrebu homologija (slaganja dveju društvenih institucija uporedvih po svojoj strukturi), analogija (jednakost strukture i supstancije sadržaja). Homološki odnosi ne postoje me�u empirijskim datostima, ve� samo me�u strukturnim modelima. Strukturalna (strukturalisti�ka) metoda zasniva se na postupcima selekcije prilikom konstrukcije diskursa iz paradigme i raspore�ivanja u sintagmu. Opisani postupak primenjen je u istraživanju mitova, i to samo jednog segmenta, ali je instruktivan i može se adaptirati na druge predmete istraživanja. Mitovi u politici imaju veliki zna�aj i stoga su neizbežan predmet istraživanja u nauci o politici. Isto je i sa politi�kim sistemom. Politika neposredno ima sistem struktura i osnovnu strukturu. Neosporno je da su osnove politike u potrebama i interesima društva odnosno ljudi i da se ne može u potpunosti razdvojiti prirodnost, društvenost i politi�nost ljudi i društvenih i politi�kih celina- grupa, institucija, organizacija i sistema. Strukturalizam je otvorio pitanja odnosa prirodnog, nesvesnog, objektivnog i subjektivnog i podsetio na �injenice uzajamne povezanosti i uslovljenosti. Politika je društveni realitet koji karakterišu evidentne empirijske manifestacije. Ona je slojevita i mogu se razlikovati empirijske i apstraktne strukture raznovrsnih nivoa. Politikološka istraživanja ne mogu se lišiti strukturalne analize, ali u tim istraživanjima strukturalizam nije afirmisan. Strukturalisti�ki zahtevi za otkrivanjem nesvesnog i tuma�enjem svesnog nesvesnim nisu u politikologiji prihva�eni kao produktivni. Naime, politi�ko se, uprkos svemu, ne može istraživati na isti na�in kao mit ili kao lingvistika, semantika ili semiotika. Politika se ne može istraživati bez vrednosnog, bez pojavnog i bez vremenskog odre�enja. Politikološkim istraživanjima otuda su bliži fenomenološki i genetski strukturalizam, ali uz odgovaraju�e adaptacije, ni modelni strukturalizam kao vid modalnog objašnjenja ne mora se potcenjivati. U strukturalizmu su ve� sadržane osnovne ideje funkcionalizma (struktura, sistem, funkcija, odnos...), te se može smatrati da je on karika u relacijama pozitivizam-funkcionalizam. To je jedan od razloga što se u politikologiji strukturalizam utapa u funkcionalizam.

144

61. Funkcionalisti�ki metodološki pravac Kao i svi teorijsko metodološki pravac funkcionalizam teži da na osnovu relativno malo principa, postulata i kategorija izgradi teoriju i metod kojima �e saznavati istinu o društvu i objasniti društvo. Funkcionalizam je sociološki teorijsko- metodološki pravac. To je razlog što su se njime prvenstveno bavili filozofi nauke i sociolozi. Po opštoj orijentaciji, osnovnim kategorijama (funkcija, održanje ravnoteže, sistem...), predmetu istraživanja i ciljevima, funkcionalizam se pokazao privla�nim dominantnim subjektima politi�ke prakse i politikolozima od kojih su se mnogi deklarisali kao pripadnici drugih, �ak i suprotnih ideoloških orijentacija. Funkcionalizmu su se stavljali i stavljaju mnogi prigovori i zamerke kako u raspravama unutar predstavnika funkcionalizma tako i u analizama i raspravama autora, pripadnika drugih teorijsko-metodoloških pravaca, prvenstveno pozitivista i dijalekti�ara. Osnovne negativne opaske na ra�un funkcionalizma su: 1) funkcionalizam nije opšta društvena teorija jer ne ispunjava potrebne uslove 2) on ne omogu�ava otkrivanje društvenih zakona i valjano nau�no objašnjenje 3) stati�an je i konzervativan 4) nehuman je 5) ne omogu�ava shvatanje i objašnjenje društvenog razvoja odnosno društvenih promena 6) paradigma i kategorijalni sistem su mu pozajmljeni iz biologije 7) nije originalan, ve� je eklekti�an. Nastanku funkcionalizma može se pristupiti sa najmanje dva stanovišta: prvo, koje nastanak funkcionalizma povezuje sa po�etkom upotrebe pojmova „funkcija“ i „sistem“ u filozofiji i nauci, što za�etak funkcionalizma datira u vreme Platonovo i Aristotelovo; drugo, znatno odre�enije, datira po�etak funkcionalizma u 19. vek i vezuje ga za Spensera i Dirkema. Me�utim, bitan doprinos konstituisanju funkcionalnog pristupa daje Dirkem razvijanjem shvatanja zna�aja istraživanja društvene uzro�nosti i uzro�ne analize. Cilj je otkrivanje deterministi�kih osnova. Dirkemova traganja za „funkcionalnim alternativama“, uvo�enje pojma „društvena �injenica“, evolucija od organisti�kog na metafizi�ki na�in mišljenja važan su doprinos. Njegovo je stanovište da su društvene pojave nematerijalnog karaktera, te da imaju osobenu ontološku prirodu. Po Dirkemu treba posebno istraživati uzroke društvenih pojava, a posebno njihove funkcije, kao i da mogu postojati izvesne pojave bez fakti�kih društvenih funkcija, te da iste društvene pojave mogu vršiti više raznih funkcija. Dirkem operiše pojmom društvene potrebe odre�uju�i kao predmet funkcionalne analize veze izme�u društvenih pojava i opštih potreba društvenog organizma. Dirkem razlikuje manifestne i prikrivene funkcije, a proveravanje stavova o funkcionalnim odnosima povezuje sa uporednim istraživanjima društva odre�enog tipa, što se vrednuje kao jedan od njegovih najzna�ajnijih doprinosa. U svojim kasnijim radovima on se orijentiše na povezivanje funkcionalnog, uporednog i monografskog pristupa, a primenjuje metod funkcionalne analize. Na taj na�in pokušava da reši probleme sistematskog proveravanja stavova o funkcionalnim odnosima preko sužavanja okvira istraživanja i posmatranja funkcija pojava u odnosu na društvenu celinu u �ijem su sastavu uz odre�ivanje društvenog tipa. Analizom Dirkemovog doprinosa zasnivanju funkcionalizma kao metodološkog pravca dolazimo do zaklju�ka da njegova dela sadrže bitne osnove odvajanja funkcionalizma od pozitivizma i odredbe trajne i aktuelne vrednosti. Pravim osniva�em funkcionalizma, posebno teorije, smatra se Talkot Parsons. Njegova teorijska razmatranja oduhvataju shvatanje društva, društvene strukture i funkcija, odnosa i uloga u društvu. Parsons shvata ljudsko društvo kao složen sistem društvene akcije, u osnovi ho,ogen, beskonfliktan i funkcionalan �ija je bitna odlika ekvilibrijum, tj. težnja ka održavanju ravnoteže. Složenost sistema izražava se kroz podsisteme: kulture, li�nosti, organizma i povezani su u sistem društva. Me�udejstva unutar i izme�u podsistema ostvaruju se kroz 4 osnovne funkcije: adaptaciju, ostvarivanje ciljeva, odražavanje formi egzistencije i integraciju. Društvenu strukturu �ine njene 4 osnovne jedinice: vrednosti, norme delatnosti i ponašanja, kolektiviteti i funkcije i uloge.

145

Parsonsov funkcionalizam ozna�ava se kao makrofunkcinalizam zbog stanovišta da društvo kao makrostruktura determiniše položaj i uloge grupa i pojedinaca �ija je bitna odredba samoregulacija i akcije na održanju sistema. U tom smislu shvata i determiniše pojam društvene akcije. Društvena akcija je motivisano ponašanje ciljno usmereno prema kriterijumu pogodnosti (povoljnosti, korisnosti) po subjektu koji bira izme�u mogu�nosti, ili prema o�ekivanjima da odre�eni cilj bude izabran. Akciona orijentacija može da bude kognitivna i kateti�ka (saznajna i vrednosna). Interesi aktera su me�usobno povezani u opštu saglasnost preko moralnih normi i kulturnih vrednosti, što je jezgro društvenog sistema. Ravnoteža društvenog sistema održava se funkcionisanjem dva mehanizma: prvo, mehanizmom društvene kontrole (propisa i sankcija); drugo, ostvarivanjem socijalizacije (vaspitanjem). Socijalni (društveni) sistem je funkcionalno jedinstvo u kome svaki subjekt, akter vrši pozitivnu funkciju koja je doprinos održanju postoje�e strukture sistema. Ponašanje u neskladu sa ovim je deformacija, devijacija ili patološki izuzetak. Promene društva se ne tretiraju ve� se razmatraju poreme�aji unutar socijalnog sistema koji se razrešavaju adaptacijom i usavršavanjem postoje�ih oblika organizacije. Sistem se održava tako što uspostavlja apsolutni prioritet potreba sistema nad pojedincem, i konsenzus zasnovanom na zajedni�kom sistemu vrednosti i normativnom poretku. Od Parsonsovog makrofunkcionalizma razlikuje se Homansov mikrofunkcionalizam. Homans mikrogrupe shvata kao dvostruki sistem: kao spoljni koji ostvaruje me�udejstva izme�u mikrogrupe i sredine u kojoj se mikrigrupa nalazi; drugo, kao unutrašnji tj. sistem uzajamnih dejstava izme�u �inilaca mikrogrupe. Unutar mikrogrupe, shva�ene kao samoregulativni sistem bitni su �inioci: aktivnosti, ose�anja, uzajamna delovanja, norme delanja i vrednosti. Bitna razlika izme�u ova dva shvatanja je u shvatanju društvenog sistema i odnosa sa podsistemom tj. u shvatanju struktura sistema i autonomija unutar sistema. Parsons nije razra�ivao funkcionalnu analizu kao metod funkcionalizma niti joj je pridavao strateški zna�aj, ve� ju je smatrao zamenom za dinami�ku. Dinami�ka analiza je trebalo da vodi funkcionalnoj teoriji društvene promene. Parsons operše shvatanjem „opažljive ravnoteže“ koja se zasniva na unutrašnjim i spoljnim potrebama sistema. Samoregulaciju shvata kao sposobnost stvaranja �inilaca da vaspostave poreme�enu ravnotežu. Najve�i metodološki doprinos Parsonsa je u postavljanju konceptualno-teorijskog okvira u afirmisanju pojmova sistem, podsistem, uloga, funkcija, akcija, a najviše u definisanju ekvilibrijuma kao procesa i odnosa.

146

62. Funkcionalizam R. K. Mertona Sa stanovišta metodologije politikologije najinteresantniji predstavnik zrelog funkcionalizma je Robert Merton koji se izrazito angažovao na rešavanju metodoloških i metodskih pitanja. Njegov doprinos metodologiji istraživanja u društvenim naukama uopšte, a u sociologiji i indiretktno u politikologiji posebno, može se najsažetije izraziti slede�im konstatacijama: 1) jasno je definisao ulogu konceprualno- teorijske postavke i potrebu za opštom teorijom 2) povezao je teoriju, njenu ulogu i na�ine nastajanja sa empirijskim istraživanjima 3) izvršio je kodifikaciju pravila funkcionalne analize 4) jasno je artikulisao manifestne, latentne funkcije i funkcionalno neutralne pojave 5) razvio je izvesne metodske postupke i afirmisao uporedni metod (uporedna istraživanja) kao sredstvo empirijske provere. Kao bitnu zaslugu Mertona, �uri� isti�e to što je ona pokušao da na sistematski na�in pokaže u �emu se funkcionalizam sastoji i što je utvrdio da je to odre�eni na�in mišljenja ili gledanja na društvene pojave, pri �emu je, pošao od tri postulata koji se mogu sažeto izložiti:

1) svi standardni društveni oblici vrše izvesne pozitivne funkcije za društveni sistem u celini 2) svaki oblik funkcionalan je za sistem u kome se javlja 3) nijedan od njih ne može biti zamenjen nekim drugim oblikom, da bi na kraju zaklju�io da ove

postavke nisu neophodne za zasnivanje celine. Me�utim, �uri� te postavke smatra neophodnim analiti�kim polazištima. Mertonu je pravi uzor bio Dirkem, ali se opaža i uticaj Pitirima Sorokina. Zajedno sa Lazarsfeldom doprineo je dominantnoj poziciji funkcionalizma u sociologiji 60-70- tih godina. Metronu se pripisuje eklekti�ka, i danas savremena neofunkcionalisti�ka orijentacija. On je izri�it u deklarisanju potrebe nauke da se osloba�a ideologije i da se me�usobnim povezivanjem raznih teorija i teorijskih pravaca izgradi jedna opšta sociološka teorija. Ovo shvatanje prisutno je u njegovom shvatanju „inkluzivnosti“ nauke odnosno teorije. Jedna teorija je toliko inkluzivna koliko se njenim hipotezama mogu dodati hipoteze druge teorije. Eksplicitno Mertonovo stanovište je da se istraživanju društva mora pristupiti sa razra�enih teorijskih polazišta. Ali on ne uvažava samo generalne i deduktivne teorije, ve� eksplicira zna�aj i na�in nastanka teorija srednjeg obima koje se nalaze izme�u empirijskih generalizacija i generalnih teorija. Njegov koncept teorija srednjeg obima je metodološki veoma zna�ajan. Isti�u�i induktivno poreklo i osnovanost teorija srednjeg obima, Merton implicitno postavlja pitanje: šta je istinska osnova premisa dedukovanih teorija empirijskih nauka? Mertonov koncept ukazuje na to da se nau�no ljudsko saznanje izgra�uje indukcijom kojom se dolazi do valjanih osnova uopštavanja, formiranja generalizacija i teorija. U teorijama se nalazi kumulirano ljudsko nau�no saznanje, a ne proizvoljne mentalne konstrukcije. Najve�i, trajno vredan Mertonov doprinos funkcionalizmu je njegova izrada pravila funkcionalne analize koju je nazvao „paradigma za funkcionalnu analizu u sociologiji“. Me�utim, moramo napomenuti da je Merton u nekim iskazima izjedna�avao funkcionalnu analizu sa društvenom (funkcionalisti�kom) teorijom, odre�ivao je kao interpretativnu shemu koja se sastoji od metoda, teorija i podataka, ali ju je fakti�ki tretirao prvenstveno kao metodu istraživanja, pa tek potom i kao mogu�u metodu objašnjenja. Paradigmu �ini 11 stavki, a u svakoj od njih su navedni prvo pojmovi, zatim zahtevi i na kraju dileme, te postavke su:

1) pojave kojima se opisuju funkcije. Zahtev- da predmet analize budu standardizovane, šematizovane i repetitivne pojave (društvena uloga, institucionalni obrazac, društveni procesi...) Dilema: šta mora u�i u protokol posmatranja? 2) pojmovi subjektivnih dispozicija (motivi, svrhe). Ne mešati pojmove subjektivnih dispozicija sa objektivnim posledicama stava, verovanja ili ponašanja. Dilema: u kojim se tipovima analize opažema motivacija može smatrati za gotov podatak, a u kojima je problemati�na? 3) pojmovi objektivnih posledica (funkcije, disfunkcije). Potrebno je ustanoviti odgovaraju�e pojmovne razlike izme�u pozitivnih doprinosa, motiva i objektivnih funkcija. Dilema: koje su posledice transformacije latentnih u manifestne funkcije?

147

4) pojmovi jedinica opsluženih funkcijom. Odrediti opseg jedinica za koje pojava ima odre�ene posledice (funkcionalne za „društvo“ ili neke ili disfunkcionalne za druge �inioce). 5) pojmovi funkcionalnih zahteva (potrebe, preduslovi). Utvr�ivanje tipa funkcionalnih zahteva (univerzalnih ili specifi�nih) i postupaka za validaciju pretpostavke o ovim zahtevima. Dilema: šta je potrebno da bi se utvrdila validnost varijable kao što je „funkcionalni zahtev“- kada je strogo eksperimentisanje neprimenjivo? 6) pojmovi mehanizma preko kojih se funkcije obavljaju. Potreban konkretan i detaljan prikaz društvenih mehanizama koji „operišu“ (podela uloga, rituali, ceremonijalni obredi). Dilema: koji je trenutno dostupan inventar društvenih mehanizama? Koji su metodološki problemi sadržani u razlikovanju društvenih i psiholoških mehanizama? 7) pojmovi funkcionalnih alternativa (funkcionalnih ekvivalenata ili supstituta). Usmeriti pažnju na opseg mogu�ih varijacija pojave koja u ispitivanom slu�aju može poslužiti funkcionalnom zahtevu. Dilema: koji su primenljivi pistupci istraživanja najpribližniji logici eksperimenta? 8) pojmovi strukturalnog konteksta (ili strukturalne ograni�enosti). Utvrditi koji se elementi društvenog sistema ne mogu eliminisati bez posledica na ostatak tog istog sistema. 9) pojmovi dinamike i promene. Pošto stati�nost nije inherentna funkcionalnoj analizi, preko pojma disfunkcije, izu�avati analiti�kim pristupom, dinamiku i promene. 10) problemi validacije funkcionalne analize. Stogo utvr�ivanje socioloških postupaka analize koji su najbliži logici eksperimenta; sistemati�an pregled mogu�nosti i ograni�enja komparativne (interkulturne i intergrupne) analize. 11) problemi ideoloških implikacija funkcionalne analize. Funkcionalan analiza nije osu�ena na ideološku poziciju. Koliko društvena pozicija sociologa uti�e na njegovu formulaciju problema, pretpostavke, pojmove i zaklju�ke izvedene iz podataka? Meron je kroz tri odredbe utvrdio svrhe paradigme. Prva je da bude „provizorni kodifikovani vodi�“ za adekvatnu i plodnu funkcionalnu analizu kroz kriti�ko prou�avanje postoje�ih analiza i za formulaciju istraživanja u funkcionalnoj analizi. Druga, da direktno vodi do „postulata“ koje prožimaju funkcionalnu analizu. Tre�e, da u�ini sociologa osetljivim ne samo na uske nau�ne implikacije razli�itih tipova funkcionalne analize, ve� i na njene politi�ke i nekad ideološke implikacije. Ta�ke u kojima funkcionalna analiza predstavlja implicitni politi�ki stav, ta�ke u kojima uti�e na društvenu arhitekturu postaju problemi koji nalaze svoj integralni deo u ovoj paradigmi. Merton ukazuje na neophodnost razvoja kontrolisanih istraživanja i metoda po logici bliskih eksperimentu, na protokole posmatranja... Mada je po svom sadržaju paradigma „vodi�“ za istraživanje, ona ne isklju�uje nau�no objašnjenje, ve� ga implicira. Naravno, re� je o funkcionalnom objašnjenju, a sude�i po ulozi koja se pridaje motivima i svrhama i teleološkom. Prikaz Mertonovog funkcionalizma bio bi nepotpun ako se ne bi saopštile njegove definicije nekih klju�nih pojmova funkcionalizma. Po njegovoj definiciji funkcije su opažene posledice koje omogu�avaju adaptaciju ili prilago�avanje datog sistema. Disfunkcije su opažene posledice koje umanjuju adaptaciju ili prilago�avanje sistema. Nefunkcionalne posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra. Nulta ravnoteža skupa posledica je odnos izme�u posledica u jednom skupu i njihov odnos u sistemu. Višestruke posledice su rezultat dejstva pojave (objekta) po više drugih objekata (pojava) ili raznovrsne po svojim karakteristikama. Manifestne funkcije su one objektivne posledice koje doprinose adaptaciji ili prilago�avanju sistema i koje su usmeravane i prepoznate od u�esnika u sistemu. Latentne funkcije su one koje nisu ni prepoznate ni nameravane. Jezgro funkcionalisti�kog stanovišta je, prema �uri�u:

1) predmet sociologije je društveni sistem- globalno društvo 2) metod sociologije- otkrivanje unutrašnjih (i spoljašnjih) veza.

U tom smislu on kaže: nau�no prou�avanje bilo koje iskustvene stvarnosti ne možemo preduzeti nikako druga�ije nego na taj na�in što �emo najpre odrediti prirodu i granice sistema koji nas interesuje i što

148

�emo pokušati da dovedemo u vezu pojedine pojave sa drugim pojavama i sa sistemom u koje su uklju�ene.

149

63. Sistemski pristup U okvirima opšte funkcionalisti�ke koncepcije, u cilju suprotstavljanja kritikama i s težnjom da se ostvare potrebna poja�anja funkcionalizma, nastala je sistemska teorijsko- metodološka koncepcija. Ona je, u osnovi, holisti�ka orijentacija. Miroslav Pe�ujli� razlikuje humanisti�ku verziju sistemskog pristupa od verzije tehnokratskog koncepta društva. Humanisti�ku verziju on vezuje za Bertalantrija i njegovu „Opštu teoriju sistema: nov pristup jedinstvu nauke“ i „Teoriju otvorenih sistema u fizici i biologiji“ iz 1950. godine,dakle nastalu pre Mertonove pradigme. Sistemsku orijentaciju kao tehnoktarsku koncepciju društva vezuje za Lumana. Za humanisti�ku verziju sistemske koncepcije, osim jednog deklarisanja protiv zloupotrebe sistema i organizacije za podre�ivanje i iskoriš�avanje �oveka i za njegovo obezvre�ivanje kao pojedina�ne, stvarla�ke i samosvojne li�nosti, karakteristi�ni su slede�i principi:

1) posmatranje sistema kao celine i kao interakcije izme�u delova i celine. Celina se ne može shvatiti samo izolovanim istraživanjem izolovanih delova, kao što se ni delovi ne mogu shvatiti vez celine i odnosa sa drugim delovima. Sistem je, tvrdi Bertalanti kompleksnost elemenata koji se nalaze u interakciji. Sistem se nalazi u stalnoj interakciji da bi prilago�avanjem okruženju opstao. Biološke i društvene sisteme karakteriše svrsishodnost. Dinami�ka ravnoteža, tj. promene u sistemu imaju za svrhu preživljavanje sistema. 2) bitna karakteristika sistema je „organizovana složenost“ i to je fundamentalan istraživa�ki problem. Organizovana složenost podrazumeva odre�eni poredak, a svet se shvata kao organizacija. 3) otvorenost sistema je princip koji dovodi u sumnju postojanje zatvorenih sistema, ali ipak razlikuje otvorene od zatvorenih sistema. Otvorenim smatra sve one koji primaju i emituju informacije, energiju i materiju, a zatvoreni su oni koji to nemaju. 4) princip dinami�ke ravnoteže podrazumeva promene unutar sistema i sistema koji osposobljavaju da se prilagodi okruženju. Bitni su, a i važan predmet izu�avanja, mehanizmi: prilago�avanja, kao dinami�ki i održanja, koji je ekvifinalitet. 5) princip centralizacije i hijerarhije podrazumeva da se odnosi izme�u delova uspostavljaju i održavaju kao odnosi hijerarskog poretka, centralizacije, dominacije i kontrole, jer su takvi i prirodni procesi. 6) princip uniformnosti tvrdi: stvarnost se prema modernoj koncepciji pojavljuje kao džinovski hijerarhijski poredak organizovanih celina- entiteta, i sastoji se u nadre�enosti niza nivoa od fizi�kih, hemijskih do bioloških i socioloških sistema. To ne zna�i da se jedinstvo nauke sastoji u svo�enju svih nauka na fiziku i hemiju, ve� u tome da su osnovni principi opšti, uniformni i da važe za sva podru�ja realnosti. Opšta sistemska teorija je opšta nauka o celini koja inklinira konstituisanju u logi�ko- matemati�ku disciplinu- �isto formalnu, ali primenjivu na razli�ite empirijske nauke. Izložena stanovišta Bertalantija ipak nisu razrešila odnos sistemskog pristupa i društvenih nauka. On uvi�a da nedostaje poznavanje zakona ljudskog društva i upravljanja ljludskim društvom. To se može prevazi�i razvijanjem nauke o ljudskom društvu i odgovaraju�e tehnike upravljanja- da bi se izašlo iz haosa i razaranja koje preti sadašnjem svetu. Sa tog polazišta kritikuje društvene nauke- posebno bihevioristi�ke postavke i konvencionalnu psihologiju zbog favorizovanja kondicioniranja kojim se formira programiran ili robotski �ovek. Sli�nu kritiku upu�uje i Parsonsovom konceptu. Ma koliko se autori sistemskog koncepta humanisti�ki deklarisali i izražavali svoju zabrinutost za ljudsko društvo i �oveka, �emu se sa vrednosnog i ideološkog stanovišta ne može nau�no zamerati, ostaju neka objektivna obeležja sistemskog pristupa. Stanovište o uniformnosti principa i opštosti i formalnosti sistemske teorije vodi gubljenju razlika u društvenoj stvarnosti, društvenim pojavama i procesima, a upravo te razlike su bitne odredbe njihove samosvojnosti. Dovoljno je uporediti fiziološko funkcionisanje i fiziološke funkcije kod �oveka sa društvenim funkcionisanjem i društvenim funkcijama �oveka, pa videti sve opasnosti pokušaja ujedna�avanja po analogiji.

150

Sa stanovišta politikološke metodologije ne može se izbe�i zapažanje da bitne njene postavke pogoduju ja�anju vlasti i mo�i vladalaca i upravlja�a, a da ne doprinose ni shvatanju ni položaju pojedinaca i grupa podanika. Bitan doprinos sistemskog pristupa su implikacije sistemske analize i podsticaj da se prema dostignutom kriti�ki kreativno odnosi ne podležu�i opijenosti novim tehnologijama. Lumanova tehnokratska koncepcija društva interesantnija je kao ideologija i teorija nego kao metodologija. Ona lansira jedan uopšteniji i apstraktniji sistemski pristup kojim se ne rešava nijedno metodološko pitanje, ali otvara mnoga pitanja. Taj niz metodoloških problema može se izraziti kroz njegovu tvrdnju: za subjekt ovde stoji sistem, a za objekt svest. Naime, postavlja se pitanje istraživanja socijalnog sistema koji nije konstituisan od ljudi i koji je od njih, kao celovitih li�nosti, grupa, organizacija..potpuno nezavisan. I ako je sistem konstituisan od delanja, ostaje pitanje ko dela, kako dela, zašto dela i ko i kako saznaje delanje? Jer- i nauku, hteli mi to ili ne, �ine i nau�nici �iji je proizvod nau�no saznanje. Pitanje se dalje proteže i na to kako je mogu�e izgraditi metode, tehnike, instrumente i postupke koji �e isklju�iti aktere sistema- ljude, a omogu�iti saznanje bez njihovog u�eš�a? Politikološka metodologija na to ne može ni tražiti niti na�i odgovor koji bi se mogao potvrditi. Teorija i praksa politike to ne omogu�avaju. Osnovna Lumanova stanovišta, koja se mogu dovesti u vezu sa metodologijom bila bi:

1) svet nije predmet istraživanja, ve� sistem (socijalni sistem) koji je u odnosu sa njim. Kao okruženje sistema veoma je kompleksan i preti održanju sistema.

2) kompleksnost okruženja je opasnost, veoma složena, kojom ljudi ne mogu ovladati. Zato su prinu�eni na redukciju. Ulogu selektivnog reduktora ostvaruje sistem. Sistem je sposoban da menja svoja stanja, što mu omogu�ava o�uvanje integriteta i održanje u okruženju.

3) sistem �ini više sistema nejednakih funkcija i mo�i. Postoji dominantna struktura u sistemu koja shvata i obezbe�uje uvi�anje vrednosnog imperativa. Nauka kao podsistem u sistemu ima primat. Društveni sistemi nezavisni su od društvenih aktera zbog postojanja nadljudskog imperativa opstanka društva.

4) svetsko društvo (a ne globalna i pojedina�na) je nov predmet istraživanja. Za njega je karakteristi�na sve bve�a me�uzavisnost zbog umnožavanja i usložnjavanja tehnologije i informacija. Društvene pojave mogu se shvatitu samo sa stanovišta celine, što podrazumeva jednu opštu (Lumanovu) teoriju.

5) centralni problem je stalna opasnost po sistem i njegovo samoodržanje. Ljudske akcije ne rešavaju protivure�nosti kojima je kompleksnost uzrok, pa je stoga neophodna redukcija kompleksnosti.

6) potrebno je stvoriti „kontrolisanu zonu“. „Strukture smisla“ vrše selekciju u okvirima ukupnog ljudskog potencijala i propuštaju samo ona mišljenja i delanja koja ne dovode u pitanje održavanje sistema.

7) društveni sistemi se razlikuju i svaki sistem ima horizont sopstvenih mogu�nosti. Svet i sadrži samo mogu�nosti koje su vi�ene sa stanovišta jednog sistema.

8) promene su neopodne jer samopromenjivost ukida promenjivost. Promene više svoj osnov nemaju u ekonomiji, ve� u nauci odnosno u tehnokratskoj eliti. Izložena stanovišta Lumana i savremena praksa opravdavaju stanovište Pe�ujli�a: veliki tehni�ki sistemi za proizvodnju kapitala postaju glavna laboratorija, prototip sistemskog pristupa, težnja da se upravlja celinom.

151

64. Bihejvioristi�ki metodološki pristup (osnovni stavovi i postulati) Naro�ito se razvio posle 2. sv. rata najpre u SAD, da bi izvršio uticaj u svim delovima sveta. Nešto sporije je prodirao u Nema�ku i Francusku, a još sporije u zemlje tadašnjeg realsocijalizma. Ova metoda nastala je kao metoda psihologije da bi se razvila u sociološku i u metodu politi�ke nauke. Za koncepciju bihejviorizma karakteristi�no je da se zasniva na odnosu draži i reakcije iz koga proisti�e ponašanje. Draž se definiše kao spoljašnja objektivno postoje�a energija nezavisna od naše svesti i našeg opažanja. Kontrolisanjem draži može se kontrolisati ponašanje. Unutar bihejviorizma razlikuje se geografska sredina, tj. objektivno definisana spoljašnja sredina, od bihejvioralne sredine u kojoj se ponašanje odvija, a koja je odre�ena opažanjem geografske sredine. Ponašanje se shvata kao akt. U ponašanje spadaju miši�ne reakcije i pokreti u prostoru. Od akta ponašanja razlikuje se implicitno ponašanje (mišljenje). Za ovaj prvi period karakteristi�na je formula S-R. Bihejviorizam se nije razvio jednostavno i pravolinijski. U psihologiji, u kojoj je nastao, prvi tzv. klasi�ni period traje od 1913-1930. i vezuje se za Votsona, osniva�a bihejviorizma. On je smatrao da je psihologija �isto objektivna eksperimentalna grana prirodne nauke, kao i da samo ono što više posmatra�a može istovremeno da posmatra može da bude objektivna nau�na �injenica. To je bitan razlog za odbacivanje introspekcije i za protivljenje upotrebi mentalisti�kih pojmova. Drugi period razvoja odigrava se izme�u 1930-1950. pod nazivom neobihejviorizam, kada se znatno ublažavaju njegove prethodne stroge postavke i kada se nastoji na izgradnji posebnog bihejvioristi�kog jezika. Tre�a faza zapo�inje od 1950. i naziva se neoneobihejviorizam. Za nauku i nau�na istraživanja zna�ajan je neobihejviorizam. On izgra�uje novu šemu nauke koja sadrži: 1) objektivno posmatranje nezavisne varijable s jedne, 2) zavisne varijable, sa druge strane i 3) izme�u njih unutrašnje, intervenišu�e varijable. Varijable moraju da budu operacionalno definisane, po empiristi�kim kriterijumima zna�enja pojmova. Šema S-R prelazi u šemu S-O-R. Osnovna pravila neobihejviorizma mogu se sažeto iskazati kao:

1) strogo operacionalno definisanje 2) pojmovi koji se odnose na unutrašnja stanja imaju status intervenišu�ih varijabli 3) odbacuje se atomisti�ko, a prihvata moralno stanovište 4) ne upotrebljavaju se mentalisti�ki pojmovi 5) u jednostavnim vidovima formulišu se najopštiji zakoni ponašanja.

Introspekcija se i dalje odbacuje. Teoriju treba izgraditi hipoteti�ko- deduktivnim putem. Predmet i istovremeno osnovna kategorija bihejvioristi�ke metode je ljudsko, društveno i politi�ko ponašanje. Njen postulat je u stanovištu da je društveno ponašanje �oveka u osnovi reagovanje pojedinca i grupa na stimulanse koji dolaze iz društvene i prirodne sredine. Ovo stanoviše ima veliki metodološko- konceptualni zna�aj: prvo, ono odbacuje determinaciju biologizma i svaku drugu determinisanost ponašanja. Stimulans ponašanja nalazi se u prirodnom i društvenom okruženju �oveka drugo, stimulans izaziva reagovanje, ali to nije automatsko, isklju�ivo nagonsko ili intuitivno, ve� ljudsko reagovanje zasnovano na iskustvu, saznanju, mišljenju o sopstvenoj poziciji tre�e, ni reagovanje ni podsticaji nisu tipizirani, unikvitetni. Na isti podsticaj mogu�i su razni odgovori, a isti odgovor može da izazove isti ili ista grupa podsticaja. Postoji izbor reakcije. �etvrto, odgovor je proizvod socijalizacije i svesti �oveka koja se razvila kroz interakcije sa drugim ljudima kroz koje se oformio u društveno bi�e. Bihejviorizam je razvio i stanovište o akciji i reakciji kao o pluralisti�koj borbi za opstanak u kojoj ljudi prilago�avaju sredinu do odre�enog stepena sebi, a potom sebe prilago�avaju sredini u kojoj žive i delaju. Za razvoj metodologije još su zna�ajnija stanovišta i posebno istraživa�ki rad Isaka Tomosa i Florijana Znanjeckog. Oni su pošli od stanovišta da je društveno ponašanje ljudi proizvod interakcija individue i društva, stavova pojedinaca i društvenih vrednosti. Time je naglašen princip da se objektivno društveno ponašanje ne može valjano saznati bez njegove subjektivne komponente.

152

Ljudi imaju 4 osnovne želje: 1) želju za novim iskustvom 2) želju za saose�anjem 3) želju za priznanjem 4) želju za sigurnoš�u.

Svoje želje ljudi zadovoljavaju „definisanjem situacije“, tj. svesnom aktivnoš�u usmerenom na zadovoljavanje želja. Dva su bitna metodološka doprinosa Znanjeckog: 1. što je kroz teoriju socijalne akcije definisao socijalnu akciju kao najelementarniju analiti�ku jedinicu društvene strukture i društvenih zbivanja 2. što je, zajedno sa Tomasom, postavio osnove biografske metode koja istovremeno sadrži zna�ajan princip da se preko iskaza subjekata može saznavati objektivna istina, uz istovremeno odstupanje od metodsko- tehni�kog principa strogosti postupka bihejvioristi�kog istraživanja. Pojam motivacije i uloge u metodologiju istraživanja društva uneo je Rajt Mils. Društvene uloge su osnovni �inioci društvene strukture. Kroz njih se ostvaruje motivacija kao uravnoteženje u �oveku na fiziološkom, emotivnom i društvenom planu. Osim uloga, društveni �inioci strukture su institucije, kao skupovi više uloga i intitucionalni poreci, kao skupovi srodnih institucija koje izazivaju iste posledice.

1) srodni�ki 2) ekonomski 3) politi�ki 4) vojni�ki 5) religiozni poredak.

�etvrta komponenta strukture globalnog društva su „sfere društvenog delanja“. U svim institucionalnim porecima postoje 4 osnovne sfere društvenog delanja: sfera simbola, sfera tehnologije, statusna sfera, vaspitna sfera. Statusna sfera ima posebnu važnost u Milsovim razmatranjima jer ona preseca sve ostale sfere. Ovo shvatanje postaje jasnije iz njegove tvrdnje da se ona sastoji iz 4 glavne odredbe. Kao i Veber, Mils razlikuje: zanimanje, klasnu pripadnost, status i mo�. Status poistove�uje sa ugledom, a mo� definiše kao verovatno�u da �e pojedinac ili grupa, �ak i protiv svoje volje, delovati kako drugi pojedinac ili grupa žele. Prigovor bihejvioristima da nemaju razvijen teorijsko- metodološki koncept teško se da braniti. Naime, njihovi modeli- stariji S-R, i noviji S-O-R predstavljaju zaokružen sistem mišljenja. U postulatima bihejviorista iznena�uje jedna krupna nedoslednost. Iako u centar ponašanja pojedinaca i grupa stavljaju iskustvo i svest o vrednostima i podsticajima, kao i o o�ekivanim posledicama, iako veoma insistiraju na subjektima, Mils odbacuje samoposmatranje kao metodu. Odbacivanje samoposmatranja, a prihvatanje autobiografija i individualnih iskaza o drugima ili o doga�ajima kontradiktorno je. Naime, svaki individualni iskaz o bilo �emu ima i komponentu samoposmatranja. Negativan stav prema samoposmatranju može se shvatiti kao protivljenje svakoj proizvoljnosti i izbegavanju nekog oblika javne kontrole, ali i kao suprotstavljanje tvrdom metodološkom stavu aksiološkog pravca da se spoljašnjim posmatranjem ne mogu valjano nau�no saznavati unutrašnji procesi kod ljudi. U tom smislu je i odbijanje od strane Torndajka i Votsona neposrednog razumevanja tu�eg duševnog života.

153

65. Specifi�nost bihejvioristi�kog metodološkog pravca u politikologiji Na odnos bihejviorizma i politi�ke nauke snažno su uticala dva momenta: prvo, situacija nastala posle 2.sv.rata i posebne potrebe društvene i politi�ke prakse, s jedne strane, i karakteristike stvaralaca bihejviorizma, sa druge strane. Prakti�ni problemi ratne i posleratne situacije (npr. pitanja ratne propagande i analize ratnih i politi�kih kretanja u kojima su veliku ulogu imali Lazarsfeld, Berelson...), potrebe za reorganizacijom uprave, programi pomo�i...favorizovali su praktikabilna istraživanja o ponašanju i posebno politi�kom ponašanju ljudi. Sa druge strane, mnogi veoma uticajni autori, stvaraoci bihejviorizma u politikološkoj sferi, nisu bili po snovnoj struci i obrazovanju politikolozi, ve� psiholozi, sociolozi, pravnici, a neki su pripadali strukama izvan društvenih nauka. Bihejvioristi�ki pravac bio je dominantan posle 2.sv.rata, što se izrazilo u �injenici da se me�u najpriznatije društvene nau�nike ubrajalo �ak 7 bihejviorista, me�u kojima su Lasvel, Dal, Olmond, Ešton.... Osnovni pojam metodološkog teorijskog pristupa u politikologiji, saglasno osnovnom pojmu i predmetu bihejviorizma je politi�ko ponašnaje. Problemi nastaju ve� u odredbama osnovnog pojma. Dok je pojam „ponašanje“ definisan i razumljiv, teško�e nastaju oko odre�enja „politi�kog“. Izvor teško�a su kontroverze oko shvatanja politike i njenog pojmovnog odre�enja, kao i shvatanja politi�ke nauke. Bihejvioristi smatraju da je politi�ka nauka interdisciplinarna, a neki je uopšte ne smatraju samostalnom naukom. Štaviše, u nekim slu�ajevima se poistove�uju politi�ka sociologija i politi�ka nauka, ili se prioritet daje politi�koj sociologiji. Otuda se postavlja pitanje da li je to pojam politi�ke nauke ili je to pojam interdisciplinarnog karaktera ili pojam politi�ke sociologije. Ovaj problem bihejviorizam nije razrešio. Mi ga prihvatamo kao politikološki pojam u skladu sa ranije izloženim stanovištem da je politika društveni realitet koji se može empirijski i teorijski identifikovati i istraživati, te da je politi�ka nauka posebna nauka. Metodološko-teorijski uzor u istraživanju su prirodne nauke, ta�nije biologija koja je manje od drugih prirodnih nauka determinisana i �iji su zakoni manje kruti. Ugledom na nju, bihejvioristi�ki metodi omogu�uju nau�no objašnjenje i prognozu posredstvom sistematske analize. U objašnjenju i prognozi teorije imaju zna�ajnu ulogu, ukoliko se mogu testirati. Nedostatke teorije Ešton je rešavao povezuju�i bihejvioristi�ki koncept sa teorijom sistema i izveo trodelnu paradigmu S-O-R. Odbijaju�i institucije kao produktivan pojam i sredstvo politikoloških istraživanja, jer su one zgrušano društvo, bihejviorizam ih smatra mogu�im delom predmeta istraživanja koji se može istraživati jedino posmatranjem ponašanja unutar njih. Ovo je teško razumljivo i metodološki teško prihvatljivo stanovište. Institucije su oblici organizacije i deo strukture politike i društva �ije je delovanje usmereno na društvo i sistem u društvu i sistemu, a ne samo i prevashodno unutar sebe. Me�utim, ta�no je da se o instituciji može saznavati preko iskaza pojedinaca odnosno posredstvom njihovog ponašanja, ali se pri tom moraju razlikovati uloge pojedinaca u ulogama institucija od uloga institucija. Ovo je bilo u skladu sa ina�e zastupanim konceptom da se u studijama politi�kog ponašanja polazi od individue kao celine koja nije pod znakom pitanja i sa stanovištem bihejvioristi�kih studija politike, u kojima je individuum empirijska, a uloga teorijska jedinica, kao što su to i grupe, institucije, organizacije, kultura ili sistem. I ovde se otvara pitanje shvatanja empirijskog, tj. društvenog realiteta. Bihejvioristi nastoje da otkriju veze izme�u stavova i ponašanja, naro�ito izme�u ideologije i ponašanja, religije i ponašanja... Oni smatraju da se do odgovaraju�eg nau�nog saznanja može do�i isklju�ivo bihejvioristi�kim metodama tj. ispitivanjima. U tom smislu razvijaju metode samoocene kojima se, analizom, može do�i do saznanja o politi�koj i klasnoj svesti. Istraživanja u politi�koj nauci zahtevaju stroge definicije i kontrolu, pa se prihvataju bitni zahtevi bihejvioristi�kog metoda i metodike.

154

66. Metodološka shvatanja Maksa Vebera Aksiološki metodološko-teorijski pristup u politikologiji nastao je kao protivstav pozitivizmu krajem 19.veka, ali je svoju metodološku artikulaciju ostvario po�etkom 20.veka. Osniva� ovog teorijsko-metodološkog pravca je Vilhelm Diltaj delom „Uvod u duhovne nauke“. Me�utim, sa stanovišta metodologije posebno mesto zauzima Veber koji je artikulisao metodu razumevanja i izgradio metodu idealnih tipova. Predmet aksiološkog metodološkog pravca je oblast ljudske svesne, u osnovi duhovne aktivnosti, koja se odlikuje sveš�u i smisaonoš�u. Predmet duhovnih nauka je totalitet svesti, celovite li�nosti i njihove istorijske aktivnosti. Bitna razlika izme�u predmeta duhovnih i drugih nauka je u tome što su objektivne pojave izvan sfere vrednosti predmet prirodnih nauka, a predmet duhovnih nauka je upravo sfera vrednosti, idealnih, koja važe nezavisno od materijalnog sveta. Predmeti duhovnih nauka su individualni, a prirodnih opšti. Glavno, sinteti�ko delo Vebera, u kome su izloženi svi njegovi najvažniji stavovi je Privreda i društvo. Veber shvata društvo kao proizvod ljudskih aktivnosti, interpretacija i namera. Ono je duhovna tvorevina, u osnovi mreža psihi�kih interakcija. Pokreta�ke snage društva su motivi, ideje i ciljevi ljudi, a društvene pojave imaju zna�enje za ljude. Društvo je, kao i priroda, posebna stvarnost koja se bitno razlikuje od prirode. Ta suštinska razlika proizilazi iz �injenice da je društvo sastavljeno iz svesnih, delatnih bi�a. Otuda je suština svake društvene pojave ponašanje pojedinca sa unutrašnjim zna�enjem (smislom) za aktera, a usmereno na izazivanje odgovaraju�eg ponašanja drugih ljudi. Kao i društvo i svaka društvena pojava je mreža psihi�kih odnosa. Društvene pojave su jedinstvene, neponovljive, jer su kulturno-istorijske. Uzroci društvenih kretanja su u osnovi individualni li�ni motivi i ciljevi. Izložene karakteristike društva i društvenih pojava zahtevaju, da bi se uopšte saznale, da se razumeju, da se u njih unese, uživi.

Veberovo shvatanje na�ela izbora predmeta istraživanja U shvatanju na�ela kojima se treba rukovoditi prilikom odabiranja predmeta istraživanja, Veber prihvata stav da za to ne postoje neki objektivni kriterijumi i merila, ve� da se jedino sa vrednosnog stanovišta može opredeliti za to šta je u ogromnom bogatstvu i složenoj društvenoj stvarnosti saznajno vredno i zna�ajno i na šta treba usmeriti pažnju i istraživa�ke napore. Upravo odnos neke društvene pojave prema odre�enoj vrednosti predstavlja osnovu za izbor predmeta istraživanja. Ovakvim pristupom se ukupno teorijsko znanje o predmetu istraživanja podre�uje prakti�nim interesima, i osnovnim vrednostima koje važe u jednom društvu, odnosno u jednoj kulturi, i ostvarivanju ciljeva koje one afirmišu, a samo nau�no istraživanje se njima rukovodi. Veber ina�e, ne veruje u objektivnost vrednosti i vrednosnih opredeljenja, niti u mogu�nosti konstituisanja objektivnog, koherentnog i hijerarhijski ustrojenog vrednosnog sistema. Iz ovakvo Veberovog shvatanja predmeta proizilazi i drugi krug metodoloških problema kojima se on bavio u svojim radovima. Naime, Veber se veoma mnogo interesovao za to kakav je odnos nauke prema društvenoj praski i u tom kontekstu posebno kakav je odnos nauke, odnosno nau�nog saznanja, sa jedne i društvenih (odnosno kulturnih) vrednosti, sa druge strane. Kao što smo ve� rekli, Veber je posebno akcentirao, �ak jednostrano prenaglašavao prakti�ne ciljeve nau�nog saznanja, pa shodno tome, po njemu, društvene nauke mogu rešavati jedino operativno-tehni�ke zadatke, a nauka je samo instrumentalno sredstvo �ovekove prakti�ne delatnosti. Postoje dva osnovna razloga zbog kojih on smatra da nauka nije u stanju da zna�ajnije uti�e na vrednosne stavove:

- prvo, ona je zasnovana i izgra�ena na odre�enom, od nau�nika odabranom, vrednosnom stanovištu, pa sasvim prirodno ne može da to vrednosno stanovište suštinski i objektivno razmatra, kritikuje i ocenjuje

- drugo, iracionalnost osnovnih vrednosnih opredeljenja i njihov prakti�ni zna�aj nužno ograni�avaju mogu�nosti uticaja nau�nog saznanja na vrednosne stavove.

155

No, ipak Veber ni ovde nije isklju�iv i ne negira bilo kakvu mogu�nost uticaja nauke na društvene vrednosti. Naprotiv, on smatra da nauka treba pojmovno da razra�uje odabrano vrednosno stanovište i da time objašnjava njegov pravi smisao, zatim da ona treba da na planu vrednosti istražuje objektivne mogu�nosti i da procenjuje realne troškove (materijalne, ljudske, moralne) ostvarivanja odabranog i usvojenog vrednosnog opredeljenja i nauka može i treba da pronalazi najracionalnija sredstva za ostvarivanje odabranog vrednosnog stanovišta.

156

67. Veberova metoda razumevanja Ovakvim shvatanjem društvenih nauka kao instrumentalno-tehni�kog sredstva prakse, koja svoje klju�ne odluke niti mora niti može racionalno da obrazlaže i opravdava, primerena je i temeljna kategorija Veberovog metodološkog koncepta, a to je razumevanje kojim je on na specifi�an na�in nastojao da zameni ili bar dopuni deterministi�ko objašnjavanje društvenih pojava. Razumevanje je klju�na metodološka kategorija na kojoj Veber gradi �itavu svoju sociološku teoriju, pa je �ak i pojmovno odre�uje pomo�u nje: sociologija treba da zna�i nauku koja ho�e da tuma�e�i razume društveno delanje i time uzro�no objasni njegov tok i njegove posledice. U skladu sa svojim izrazito nominalisti�kim pristupom (za koji je karakteristi�no da društvo smatra rezultatom delovanja pojedinaca koji ga sa�injavaju) i njemu odgovaraju�im metodološkim individualizmom, Veber smatra da se mogu razumeti samo razni oblici smisaonog individualnog ponašanja ljudi. Taj subjektivni smisao sastoji se u tome što pojedinac koji se ponaša na odre�eni na�in (ili više ljudi zajedno) ima predstavu o odre�enom cilju takvog svog ponašanja i o sredstvima pomo�u kojih se taj cilj može ostvariti. Veber smatra da se i neki kolektivni društveni oblici (kao što su npr. država, razna udruženja, akcionarska društva...) mogu smatrati posebnim individualitetima, ali su, u sociološkom smislu, i ti kolektivni oblici samo rezultat organizacije delovanja pojedinaca koji jedino mogu biti stvarni nosioci smisaono usmerenog delovanja. Ovde treba napomenuti da Veber svoje istraživanje smisaonog ponašanja pojedinaca uvek vezuje za odre�ene istorijske društveno-kulturne uslove. Najzad, zna�ajno je ista�i da on i pojam zakona ne bazira na nekim širim, globalnim ili kolektivnim strukturama, ve� prvenstveno na utvr�enim pravilnostima u ponašanju pojedinaca: zakoni su posmatranjem potvr�eni tipi�ni izgledi društvenog delanja koje treba o�ekivati ako postoje odre�eni uslovi, koji se mogu razumeti na osnovu tipi�nih motiva lica koja delaju i njihovog tipi�nog shvatanja smisla vlastitog delanja. Po Veberu nau�no saznanje razumevanjem bi moralo da zadovolji dva osnovna uslova: 1) ono mora da bude kauzalno adekvatno, kakvim sesmatra razumevanje nekog redosleda doga�aja, ukoliko se na osnovu iskustvenoh uopštavanja, može konstatovati da postoji odre�ena verovatno�a da se oni zaista i odigravaju na taj na�in 2) ono mora da bude smisaono adekvatno, kakvim se smatra ono razumevanje nekog ponašanja �iji su sastavni delovi u me�usobnoj smisaonoj vezi tipi�noj za odre�eni na�in mišljenja i ose�anja uobi�ajen u odre�enoj kulturi i koje upu�uje na one aspekte društvene stvarnosti koji se mogu razumeti na osnovu subjektivnih zna�enja koja ljudi pripisuju svom spoljašnjen ponašanju. Samo ukoliko su oba ova uslova zadovoljena može se govoriti o stvarnom razumevanju nekog oblika ponašanja. U osnovi metoda razumevanja nalaze se slede�e kategorije: ponašanje, tuma�enje, razumevanje, zna�enje i smisao. Osnovna zamisao je da se �ovek, li�nost, grupa nalaze u ljudskoj zajednici i u njoj razvijaju svoje aktivnosti, obavljaju svoje radnje i akcije, deluju. Kako sam kaže, izraz „zajednica“ treba da zna�i društveni odnos ako i ukoliko orijentacija društvenog delanja, u pojedinom slu�aju, ili u proseku ili u �istom tipu, po�iva na subjektivnom (afirmativnom ili tradicionalnom) ose�anju u�esnika da pripadaju jedni drugima. Izraz „društvo“ treba da zna�i društveni odnos ukoliko orijentacija društvenog delanja po�iva na racionalno (vrednosno ili ciljno racionalno) motivisanom kompromisu interesa ili na isto tako motivisanom povezivanju interesa. Tipi�no je da društvo može da po�iva naro�ito, ali ne samo, na racionalnom sporazumu postignutom na osnovu uzajmnog obe�anja. Tada se podruštvljeno delanje u slu�aju racionalnosti oreijentiše:

- vrednosno-racionalnom, prema verovanju u sopstvenu obavezu - ciljno-racionalno, prema o�ekivanju da �e partner biti lojalan.

U definisanju zajednice i društva, bez kojih pojam i njegova osnovanost ne bi bili shvatljivi, klju�ni termin, pojam je društveno delanje. Jer, kako se vidi iz odredbe društva, sporazum je delanje koje sadrži razumevanje i koje je njima i orijentisano. Veber o�igledno pravi bitnu razliku izme�u ponašanja i ljudskog društvenog delanja.

157

Kao i svako delanje, tako i društveno delanje može da bude odre�eno: 1) ciljno-racionalno, kada se dela u skladu sa o�ekivanjem ponašanja predmeta spoljnjeg i drugih ljudi, i koriste�i se tim o�ekivanjem kao uslovima ili kao sredstvima za postizanje sopstvenih ciljeva kojima se racionalno teži, 2) vrednosno-racionalno, kad svesno veruje u, eti�ku, estetsku, religioznu ili bilo kakvu drugu, apsolutnu vrednost odre�enog ponašanja, zbog toga što je ona takva, i nezavisna od uspeha, 3) afektivno, naro�ito emocionalno, kad se dela u skladu sa aktuelnim afektima i društvenim stanjem, 4) tradicionalno, kada se dela sa ustaljenim navikama. Za Vebera je razumevanje shvatanje zna�enja odre�enog delanja (1) stvarno-subjektivnog, smeranog zna�enja, (2) prose�nog i približno u datom mnoštvu slu�ajeva od strane onih koji delaju, (3) idealno-tipsko (pojmovno konstruisanog). Objektivno ta�no zna�enje ne postoji, ali postoje predmeti i pojave bez zna�enja. Zna�enje je samo smisao odre�enog delanja. S obzirom da sposobnost, da se na osnovu sopstvenog delanja zamisli isto tako tu�e delanje nije pretpostavka za razumevanje, kao što ni potpuna doživljavanja tu�e situacije nisu apsolutan uslov za misaono tuma�enje. Evidentna saznanja o smisaonom delanju je tuma�enje (interpretacija), a razumevanje može imati karakter racionalnog ili intuitivnog. Racionalno evidentno je ono što je intelektualno shva�eno u datom kontekstu zna�enja kao što su to konteksti matemati�kih i logi�kih iskaza, u intuitivnom smislu to je potpuno doživljavanje tu�eg delanja u emocionalnom kontekstu. Razumevanje može biti: 1) aktuelno razumevanje smeranog zna�enja neke radnje, uklju�uju�i i neku izjavu 2) razumevanje pomo�u objašnjenja, na osnovu motiva, kada ga vidimo da se bavi nekom radnjom koja je u vezi sa ovim stavom na osnovu nama razumljivog zana�enja tih radnji. Razumevanje na osnovu tuma�enja mogu se odnositi:

- na pojedina�ne slu�ajeve stvarno smeranog zna�enja ili konteksta zna�enja (prilikom istorijskog posmatranja)

- prose�no i približno smeranog zna�enja ili konteksta zna�enja (prilikom sociološkog posmatranja mase)

- idejno tipskog zna�enja ili konteksta zna�enja koji nauka treba da konstruiše za �ist tip (idealni tip) neke �este pojave.

U procesu razumevanja korisno je funkcionalno posmatranje kojim, spoljašnjim posmatranjem, poimamo funkcije pojedinih tipova individua, ali se time ne može zadovoljiti i treba saznati: 1) šta je to što odlu�uje o ishodu diferenciranja indivudua 2) šta je to što navodi diferenciranu individuu da se (u proseku) ponaša tako da njeno ponašanje služi interesu održanja diferencirane grupe. U razumevanju odre�enu ulogu igraju i zakoni, koji su na osnovu posmatranja utvrdili tipi�ne izglede nekog toka društvenog delanja koji je mogu�e o�ekivati kad postoje odre�ene okolnosti, a mogu se razumeti na osnovu tipi�nih motiva i tipi�nog smernog zna�enja. Tuma�enje delanja ima trostruku odnos sa kolektivnim pojmovima (koji su neizbežni):

- �esto operiše kolektivnim pojmovima da bi izgradilo odgovaraju�u terminologiju - mora uvažiti da kolektivne tvorevine jesu predstave o ne�em što jeste, a delimi�no o ne�em što

treba da bude u glavama ljudi - koristi u prakti�nom predo�avanju i provizornoj orijentaciji i u otkrivanju onog društvenog

delanja �ije je razumevanje putem tuma�enja važno. Korisni su, ali sa ograni�enim dometima, rezultati psiholoških eksperimenata, statistika u istraživanju masovnih pojava i što više pore�enja istorijskih pojava ili pojava u svakodnevnom životu, kao i smisaoni eksperiment. Zna�ajnu ulogu u razumevanju ima kauzalno tuma�enje konkretnog delanja, što podrazumeva da su spoljašnji tok delanja i motiv u svom kontekstu ta�no, istovremeno smisaono razumljivi spoznati. Ovo se odnosi na tipi�na delanja. Me�utim, najprodorniji na�in ostvarivanja razumevanja je formiranje tipskih, precizno definisanih, ali relativno praznih pojmova i konstruisanje idealnih tipova pojava odnosno delanja.

158

68. Metoda idealnih tipova Vebera Ovakva Veberova shvatanja mogu�nosti objašnjavanja društvenih pojava, u kojima on ne isklju�uje postojanje uzro�nih odnosa, ali ih vezuje prevashodno za individualne istorijske uzro�nosti, kao i njegov stav da „zakoni“ (koje on upravo i naj�eš�e stavlja pod navodnike) i opšta teorija ne mogu da posluže kao osnovna sredstva u objašnjavanju društvenih pojava, uslovili su njegovo nastojanje da izna�e novi na�in za ostvarivanje ovog nau�nog zadatka. Tu ulogu on je namenio idealnim tipovima, kao osobenim sredstvima za objašnjavanje društvenih pojava. Da bi došao do pojma idealnog tipa, Veber prvo iznosi njegove negativne odredbe, pa kaže da:

- idealni tip nije opis stvarnosti i stvarnih društvenih pojava (dakle, u stvarnosti ne postoji neka stvar, pojava-proces s kojom bi se on podudarao)

- idealni tip nije opšti pojam roda ili klase pojava (dakle, on ne obuhvata neka obeležja koja bi bila zajedni�ka nekoj vrsti pojava, pa se pod njega ne mogu podvoditi pojedina�ni konkretni slu�ajevi kao primeri)

- idealni tip nije nau�na hipoteza (dakle, ne treba ga smatrati za hipoteti�ki iskaz o stvarnosti koji bi mogao biti empirijski proveren i posle takve provere prihva�en)

- idealni tip nije statisti�ka srednja vrednost (dakle, njime se ne utvr�uje neka prose�na vrednost izvesne veli�ine za neku vrstu pojava).

Šta jeste onda idealni tip? U nastojanju da na to pitanje odgovori Veber tvrdi da u apstrktnim društvenim naukama koristimo „sinteti�ke konstrukcije koje nazivamo idealni tip odre�ene istorijske pojave“, a da je ta konstrukcija „supstancijalno...sli�na utopiji do koje se došlo analiti�kim akcentiranjem izvesnih elemenata stvarnosti“. Dakle, pozitivne odredbe pojma idealnog tipa bile bi slede�e:

- idealna tip je misaona konstrukcija stvorena jednostranim naglašavanjem ili bolje re�eno, preuveli�avanjem odre�enih aspekata stvarnosti i sintezom više �inilaca apstrahovanih iz konkretnih pojedina�nih pojava

- ideani tip je neprotivre�na celina zamišljenih veza i odnosa, koja je idealna u �isto logi�kom smislu

- idealan tip je nestvaran, on je zamišljena slika koja se u njenoj pojmovnoj �istoti ne može prona�i nigde o objektivno postoje�oj stvarnosti

- idealni tip je utopija, dakle on je jedan grani�ni pojam sa kojim se konkretne pojave društvene realnosti mogu samo porediti ili u odnosu na koga se mogu meriti da bi se objasnila neka njihova zajedni�ka komponenta, ali koje uvek, manje ili više, odstupaju od tog grani�nog pojma nikada se potpuno ne poklapaju�i sa njim.

U izlaganju svoje koncepcije nije uspeo dosledno da razgrani�i dva osnovna nivoa nau�ne sistematizacije, ina�e gotovo opšteprihva�ena u savremenoj filozofiji nauka, sa jedne strane, nivo deskriptivne analize i empirijskih uopštavanja i, sa druge strane, nivo teorijske obrade u hipoteti�ko-deduktivnim okvirima, pa se stoga, i njegova zamisao idealnog tipa javlja u dve varijante: kao pojmovna konstrukcija, koja treba da omogu�i i olakša sre�ivanje, deskripciju i komparativno-istorijsko prou�avanje empirijske gra�e i kao analiti�ki instrument, koji treba da omogu�i nau�no objašnjavanje društvenih pojava. U prvoj varijanti idealni tipovi su pojmovi sa relativno ta�no odre�enim prostorno-vremenskim indeksom i to pojmovi o širim istorijskim celinama sastavljenim od mnogobrojnih konkretnih pojedina�nih doga�aja. Ovi pojmovi obuhvataju bitna zajedni�ka obeležja mnogih pojedina�nih doga�aja-pojava-procesa koji ulaze u sastav kolektivnih istorijskih pojava, a istovremeno ukazuju na neponovljivu individualnu osobenost tih pojmova kao istorijskih celina, pa ih Veber ne smatra ni pojedina�nim ni opštim pojmovima, ve� idealnim tipovima, pogotovo što oni poseduju apstraktnost, opštost i nestvarnost, kao osnovna obeležja idealnotipskih konstrukcija. Svako bliže istraživanje „logi�ke prirode idealnih tipova ove vrste pokazuje da njih uopšte ne možemo razlikovati od istorijskih pojmova“ i da se „svi Veberovi primeri idealnotipskih tvorevina ove vrste ne mogu shvatiti nikako druga�ije nego kao obi�ne istorijske kategorije na visokom stupnju apstrakcije“.

159

Druga varijanta zna�enja idealnih tipova, koju je i sam Veber znatno pažljivije razradio, za naše potrebe je još zanimljivija, jer nam ukazuje na sam postupak konstrukcije idealnih tipova. Veber je pošao od stanovišta da nau�no objašnjenje, koje u suštini zna�i utvr�ivanje veze izme�u uzroka i posledice, zateva da se prethopdno odgovori na pitanje: šta bi se dogodilo kada bi se istraživana pojava odvijala pod izvesnim nestvarnim, ali ipak mogu�im uslovima i pretpostavkama? Najvažniji momenat u postupku izradnje idealnih tipova je u nastojanju da se neka društvena delatnost zamisli na što racionalniji na�in. Šta to prakti�no zna�i? Prilikom konstruisanja odre�enog idealnog tipa nije dovoljno samo apstrahovanje nekih sastavnih delova odre�enog konkretnog doga�aja (pojave, procesa, ponašanja), odnosno zanemarivanje niza manje zna�ajnih i nebitnih momenata i �inilaca, ve� je neophodno jednostrano naglašavanje ili preuveli�avanje jednog ili više momenata i �inilaca, ili ako se tako ho�e, „uzdizanje stvarnog stupnja racionalnosti jedne tipi�ne vrste ponašanja na njegov objektivno mogu� najviši stupanj. Ti, tako stvoreni, idealni tipovi su, po Veberu, svojevrsne fikcije individualnog ponašanja u odre�enoj delatnosti u obliku u kome je ona funkcionalno najracionalnija i kao takve one su veoma korisno analiti�ko sredstvo za prou�avanje konkretnih oblika u kojima se ta delatnost ispoljava u društvenoj realnosti. Ovako shva�en idealni tip predstavlja standard sa kojim se upore�uju konkretna stvarna ponašanja ljudi i utvr�uje se u kojim pravcima i u kojoj meri ta stvarna ponašanja odstupaju od ove misaone konstrukcije, �ime se dolazi do polazne osnove za utvr�ivanje uzroka pojedinih odstupanja, pa time i za objašnjavanje društvenih pojava koje se istražuju. Veber smatra da je heuristi�ka vrednost ovakvih idealnotipskih konstrukcija utoliko ve�a ukoliko su one �istije i idealnije, odnosno ukoliko više odstupaju od stvarnih situacija. Najzad, kada je re� o Veberovom shvatanju idealnih tipova, mora se ukazati na to da on, iako se nije dublje upuštao u razmatranje logi�ke prirode nau�nog objašnjenja društvenih pojava pomo�u idealnih tipova, ipak smatra da ove tipološke funkcije ne mogu da budu potpuno proizvoljne, ve� da njihova analiti�ka vrednost zavisi od upotrebe „nomološkog znanja“ (odnosno odre�enih opštih, teorijskih principa ili nau�nih hipoteza o odnosima izme�u relevantnih pojava); oni su konstrukcije povezanosti koje našoj fantaziji izgledaju dovoljno motivisane, i tako�e, objektivno mogu�e, adekvatne našem nomološkom znanju, pri �emu on opet ostaje nedore�en, jer nigde ne razmatra poreklo ni strukturu tog nomološkog znanja, pa ne znamo kako se do njega dolazi- da li je unapred dato, da li se izvodi iz iskustva, u kakvoj meri treba da bude pouzdano da bi se moglo upotrebiti... Ne upuštaju�i se ovde u sva mogu�a kriti�ka preispitivanja i ocenjivanja Veberove metode idealnih tipova, možemo se poslužiti kriti��kim zaklju�kom koji povodom nje iznosi Šeši�: Pozitivno, odnosno racionalno u metodi idealnih tipova je:

- upotreba opštih tipskih pojmova u objašnjenju pojava je duboko metodološki osnovana i veoma �esto se i uspešno koristi u svim naukama

- osnovan je Veberov pokušaj da pomo�u metode idealnih tipova ako ne premosti provaliju izme�u pozitivizma i metode razumevanja, kao i izme�u metodološkog individualizma i metodološkog holizma, ono bar na neki na�in poveže ove danas tako izrazito suprotne metodološke koncepcije

- na odre�en na�in pojam idealnog tipa isti�e ono što je opšte u društvenim pojavama, bez �ega nema ni nau�nih zakona, ni nau�nog objašnjenja, ni nau�nog predvi�anja.

Negativno, odnosno neuspelo u Veberovoj teoriji je: - prvo je to što je njegova koncepcija idealnog tipa u osnovi i u suštini idealisti�ka, prazno

apstraktna, lišena veze sa konkretnom empirijskom stvarnoš�u - u svojoj teoriji Veber nije uspeo da prevazi�e pomenute fundamentalne metodološke suprotnosti,

nego ih je na tipi�no eklekti�ki na�in povezao tako da njegova teorija metode idealnih tipova predstavlja izrazitu idealisti�ku-pozitivisti�ku teoriju.

Svi ovi nedostaci Veberove metode, po�ev od osnovnog gnoseološkog Veberovog stanovišta, a to je svojevrstan logi�ko-formalisti�ki pozitivizam, po�ivaju na nemogu�em stvarnom povezivanju logi�kog, tj. teorijsko-misaonog, apstrakcije, zakona...sa realnim empirijskim, konkretnim. Veberu je nedosrajalo upravo ono �ime se odlikuje Marksova teorija, a to je konkretna dijalekti�ka metoda �iji smisao i zna�aj ni Veber nije mogao ili nije hteo ili nije smeo da shvati i prizna.

160

69. Idealisti�ki dijalekti�ki metodološki pravac Glavni predstavnik ovog pravca i jedan od najzna�ajnijih stvaralaca u filozofiji i logici, i u metodologiji uopšte i u metodologiji društvenih nauka je Hegel. On je istinski tvorac razvijene osnove dijalekti�kog mišljenja. Njegova najvažnija dela u toj oblasti su „Fenomenologija duha“, „Nauka logike“ i „Istorija filozofije“. Sa stanovišta metodologije Hegelov doprinos je neprocenjiv u prevazilaženju elementarizma, mehanicizma i formalne dvovalentne logike. Bitno otkri�e Hegelove dijalekti�ke metode je protivure�nost, definicija i uloga protivure�nosti. Protivure�nost je po tom shvatanju bitno svojstvo svakog društvenog realiteta, prorodnog i društvenog procesa ili pojave, mišljenja i zamisli, znanja i saznanja. Ona nije samo spoljašnja izme�u pojedinih celina ili celovitih delova, ve� je unutrašnje svojstvo svega. Po definiciji protivure�nost je borba najja�ih suprotnosti koje se me�usobno isklju�uju i me�usobno poništavaju, pa se sukob razrešava prevazilaženjem protivure�nosti. Jednom prevazi�ene protivure�nosti nisu zauvek prevazi�ene, ve� se tokom kretanja javljaju nove protivure�nosti. Unutrašnje protivure�nosti su autenti�ni samosvojni pokreta�i svakog kretanja, promene i razvoja. Sve procese i pojave, Hegel shvata kao razvojne, a razvoj se odigrava dijalekti�ki; sve se preobražava i prelazi iz jednog u drugo. S obzirom da se kao pokreta� razvoja utvr�uje unutrašnja protivure�nost, sam razvoj se odigrava prevazilaženjem protivure�nosti. Dijalekti�ka povezanost je bitna odredba odnosa svih procesa i pojava. Hegelova shvatanja nude artikulisan postulat istraživa�kim pristupima tako što on tvrdi da istorija po�inje sa �ovekom, a �oveka smatra njegovim delanjem. On ne pori�e prirodnost �oveka, ali njegova prirodnost ne pripada ljudskoj prirodi, ve� prirodi, ljudsko je samo ono što on svojim delanjem i razumom proizvede. Svest se prikazuje kao individualnan uspon koji zapo�inje sveš�u na stupnju �ulne izvesnosti, raste opažanjem i percepcijom i dostiže do razuma, do uma, duha, religije i do apsolutnog znanja. Pojam i ideju smatra bitnim �iniocima saznanja i formira trijadu o pojmu �iji su �lanovi subjektivnost, objektivnost i ideja. Pojam se razvija i tu nema, kao u drugim slu�ajevima, prelaza (iz jednog u drugo) ili refleksije. Ideju shvata kao nešto što sadrži u sebi svu odre�enost. Priroda i duh su uopšte razli�iti na�ini prikazivanja njenog postojanja, a filozofija je najviši na�in shvatanja apsolutne ideje. Metod mišljenja i istraživanja ima veoma zna�ajno mesto. Metoda (je) duša i supstancija, pa bilo koje nešto jeste shva�eno i u njegovoj istini saznato samo ukoliko je potpuno pot�injeno metodi, ona sama je vlastita metoda svake stvari, jer njena delatnost i jeste pojam. To je pravi smisao opštosti, prema refleksivnoj opštosti ona se uzima kao metoda za sve, ali prema opštosti ideje ona je ne samo na�in saznavanja, na�in pojma koji subjektivno zna sebe, ve� i objektivan na�in ili upravo supstancijalnost stvari, tj. pojmova, ukoliko se oni pokazuju predstavi i refleksiji kao drugi. Zbog toga je metoda ne samo najviša sila ili jedina i apsolutna sila uma, ve� tako�e njegov jedini i najviši na�in, da sam sobom u svemu na�e i sazna sama sebe. U svojoj „Nauci logike“ Hegel se na specifi�an na�in bavi problemima posmatranja (uma koji posmatra) kvalitetom kao odre�enoš�u, kvantitetom i kvantom, kao i merom i proporcijom. Ma kakve se zamerke stavile na�inu kazivanja, u njima se nalaze valjani osnovi za kriti�ko pristupanje kvantitativnim metodološkim koncepcijama i za prevazilaženje spora „kvantitativaca“ i „kvalitativaca“. Bitna zasluga Hegela je što afirmiše pojam sistem kao oblik u kome egzistira istina, istina kao nau�ni i logi�ki sistem. Ali njegovo shvatanje da neposredni život duha ima dva momenta: momenat znanja i momenat predmetnosti (koja je negativna prema zna�enju), kao i da se u delatnosti ostvaruje subjekt- objekt odnos kao odnos svesti prema svetu, omogu�ava da se sistem shvati znatno šire. Uprkos tome što se Hegelov dijalekti�ki metod smatra osnovom marksisti�kog konkretnog dijalekti�kog metoda, njemu su upu�ene zamerke i kritike. Prvo, smatra se da je Hegelov metod idealisti�ki spekulativan. Osnova mu je u �istom mišljenju, a sve je izvedeno iz pojma. Entitet sveta je duh, a priroda je „otu�enje ideja“. Iako osnovana, ovu kritiku treba kriti�ki prihvatiti. Hegel uvi�a posebnost �oveka i bitnu razliku izme�u ljudi i sveg drugog, svet vezuje za ljudsku delatnost, pojam, ideju i duh, za njegovu sposobnost razumnog mišljenja i delanja. U tom smislu, on razlikuje prirodno i ljudsko, pa ljudsko vezuje za svest, ideju, duh i razumno delanje.

161

Takav kontekst omogu�uje bar dva pristupa razmatranju ideje i duha. Jedan koji vodi zaklju�ku da je ta dijalektika sasvim idealisti�na. Drugi koji uvažava ideju, razum, duh kao bitno, odre�uje svojstvo �oveka i kao takve uvi�a posredovanje uma i saznanja izme�u „prirodnog �oveka“ i „društvenog �oveka“ u njegovoj samodelatnosti i samorodnosti kao dijalekti�kom odnosu i procesu. Slabost Hegelove dijalektike je po kriti�arima i njena apstraktnost. Svoje postavke on ne izvodi iz realnog sveta, iz stvarnosti, pa se njegova dijalektika može smatrati dijalektikom logi�kih kategorija kakve su apsolutna negacija i shvatanje protivure�nosti na toj osnovi, izražene kroz odnos pojmova bi�e- nebi�e; identitet- neidentitet; protivure�nost- neprotivure�nost... Jedna od najkrupnijih slabosti njegovog metoda je pokušaj da se saznajna rešenja na�u kroz trijade. Njima on izražava nesposobnost da se sasvim oslobodi srednjevekovnog religijskog u svom mišljenju. Najuspelija trijada mu je ona koja tezu smatra po�etnom situacijom, antitezu dijalekti�kom suprotnoš�u tezi i sintezu kao dijalekti�ki nastalo jedinstvo teze i antiteze. Me�utim, sinteza ne mora da bude pozitivna, ona može da bude i potpuna negacija. Ovo stanovište je još doslednije izraženo u trijadi o poziciji kao po�etnoj, negaciji kao suprotstavljenoj i protivure�noj prema poziciji i negaciji negacije kao prevazilaženju odnosa pozicije i njene negacije. U veoma apstraktnom opštem negacija negacije se može shvatiti kao dolaženje do pozitivnog, naro�ito u procesima mišljenja i saznavanja. Me�utim, u ljudskoj praksi, politikologiji i politici negacija negacije ne javlja se kao uvek mogu�a, a i kada je mogu�a ona ne daje u svim slu�ajevima pozitivnu praksu. Pripisivanje metafizi�nosti Hegelovoj metodi je upu�ivanje na još jednu slabost. Naro�ito je kritikovano njegovo shvatanje o prirodi kao otu�enoj ideji koja je raznovrsna i razvija se u prostoru, ali se u vremenu ponavlja. No, i ovde treba imati u vidu stvarno zna�enje ovog iskaza i njegovo shvatanje �oveka, prirode i Boga. Za metodologiju politi�kih nauka od posebne važnosti su dva Hegelova shvatanja. Prvo, da je mogu�e formirati završen sistem društvenog razvoja �ija je kruna, najviši stepen, država. Drugo, na�in mišljenja o državi i pravu i analiti�ko- sinteti�ko zaklju�ivanje o njoj. U svom delu „Filozofija države i prava“ državu smatra kao harmoni�nu, organizovanu, kona�nu i završnu etapu društvenog razvoja, kao sam um i razum. Najvažnije kategorije Hegelovog metoda, osim onih sadržanih u trijadama su bi�e i nebi�e, dijalekti�ko jedinstvo, promena, prelaz, refleksija, razvoj, unutrašnja protivure�nost, suprotnost, prevazilaženje, pojam, ideja, apsolutan duh i apsolutna ideja, kao i država sa stanovišta metodologije politi�kih nauka.

162

71. Osnovni principi konkretne dijalekti�ke metode Stanovišta Marksa predstavljaju polazišta principa dijalekti�ke metode koje je više od drugih obradio Lenjin u „Filozofskim sveskama“. Osnovni zakon konkretne dijalekti�ke metode je da treba saznati konkretnu objektivnu istinu o svim predmetima, dakle, i o konkretnim predmetima konkretne društvene stvarnosti. U ovom zahtevu sadržana je i bitna razlika u odnosu na Hegelova shvatanja istine kao Jednog, celine i apsoluta. Istina je i u konkretnom, pojedina�nom, a ne samo u univerzalnom i opštem, što je empirijska istraživanja od posebnog zna�aja. Bitnim principima dijalekti�ke metode koji polaze od stanovišta da zakonitosti mišljenja proizilaze iz zakonitosti prirodne stvarnosti, ali da imaju i svoju autonomiju, mogu se smatrati:

1) princip dijalekti�kog jedinstva odnosno princip dijalekti�ke analize, koji sve predmete shvata kao dijalekti�ki složene. Ovaj princip podrazumeva da svaki predmet saznanja (stvar, doga�aj, pojava, proces, svojstvo, odnos) treba misaono razložiti na njegove sastavne �inioce, delove, aspekte, dimenzije i njihove me�usobne veze i odnose.

2) princip dijalekti�ke suprotnosti i dijalekti�ke protivre�nosti, koji zna�i da sve predmete, pojave, procese treba shvatiti prema modelu dijalekti�kog jedinstva suprotnosti i modelu dijalekti�ke protivre�nosti, odnosno kao složena jedinstva suprotnih, a u fazi kvalitativne promene i dijalekti�ki protivre�nih �inilaca, delova, momenata ili tendencija kretanja i razvoja tih pojava.

3) princip dijalekti�kog jedinstva i borbe opšteg, posebnog i pojedina�nog 4) princip dijalekti�kog jedinstva i borbe sadržaja i forme 5) princip dijalekti�kih prelaza iz jednog u drugo, koji podrazumeva razli�ite vrste prelaza

jednih pojava, odnosno njihovih �inilaca, svojstava i odredbi u druge (prelazak kvantiteta u kvalitet i obrnuto, prelazak jednih kvaliteta u drugi kvalitet...)

6) princip daljeg i dubljeg saznanja u kretanju saznanja od poznatih strana stvari, pojava, procesa ka nepoznatim, od njenih spoljašnjih i pojavnih aspekata ka njenoj suštini, od saznanja koegzistencije ka otkri�u uzroka i od jedne vrste veza ka drugim vrstama veza. Ovaj složeni dijalekti�ki princip podrazumeva beskona�ne procese otkrivanja stalno novih strana, aspekata, �inilaca, dimenzija i odnosa predmeta saznanja, zatim beskona�ne procese produbljivanja saznanja stvari, pojava, procesa od manifestnog ka suštinskom, od manje duboke suštine ka dubljoj suštini, od koegzistencije ka uzro�nosti i od jednog oblika mešusobnih zavisnosti ka drugom i druga�ijem- opštijem- obliku.

163

72. Frankfurtska škola, kriti�ka teorija i Adornova negativna dijalektika Naziv Frankfurtska škola ili Kriti�ka dijalekti�ka škola vezuje se za grupu nau�nika koju �ine osniva� Horhajmer, Majnham, Markuze, Habermas i Adorno. (1968.) Opravdano je postaviti pitanje da li škola može uopšte tretirati kao posebnost. Istina je da je Horkhajmer formulisao osnovna polazišta „Kriti�ke teorije“, kao i da su ta polazišta prihvatili svi pripadnici škole. Ona se mogu odrediti kao odustajanje od revolucije i nasilja u klasnoj i politi�koj borbi, traženja subjekata pokreta�a i nose�e snage promena izvan proleterijata (Markuze), isticanje svesti odnosno prosvetiteljstva i znanja kao instrumenta prevazilaženja klasne dominacije. U metodološkom smislu važni su stavovi Horkhajmera da teorija prakse grupa i klasa iako su one povezane sa interesom upravo tih grupa i klasa, ne sme da bude instrument prakse, što je ina�e protivure�no stanovištu o umnom prevazilaženju loše prakse. Kriti�ka teorija, polaze�i od otu�enja u Marksovim ekonomsko-filozofskim rukopisima, tvrdi da je pojedinac sve više pot�injen organizaciji, nauci i tehnologiji. Ovo su i polazišta škole. U metodološkom smislu, prvenstveno kao prilog konceptualizaciji, nešto su više dali Adorno i njegov u�enik Habermas, mada se Adorno bavio prevashodno filozofskom problematikom. U tom smislu od interesa je njegovo delo „Negativna dijalektika“. On ostaje na stanovištu da je dijalektika neophodna, nužna i u funkciji slobode. Sloboda se shvata kao dokidanje patnje i oslobo�enje od prirode. On traži modele slobode kao mogu�nost dijalektike, pri �emu isti�e postavke Kantovog prakti�nog uma; model svetskog duha, kritikuju�i Hegelova razmatranja svetskog duha i prirodne istorije i tre�i model metafizike, isti�u�i važnost, nedovoljnu razvijenost i nedovoljnost metafizike. Tri su bitne kategorije njegovog razmatranja uz pojam „negativne dijalektike“. Dijalektika je negativna, jer je kao i pozitivno mišljenje negativno, odnosno da je mišljenje suprotstavljeno sebi. Njemu se ne može pripisati identi�nost sa predmetom mišljenja. Druga bitna kategorija je JASTVO. Ovim teško odredivim pojmom odre�uje se suštinski subjektivni odnos subjekata koji sebe shvata kao Ja. Tre�a je prevalizaženje i �etvrta negacija u pretežno uobi�ajenom zna�enju. Adorno pominje dve bitne metode: egzemplarnu koju bliže ne objašnjava, i misaoni eksperiment, koju fakti�ki demostrira u svom delu, a koja ima odredbe modelnog eksperimenta, što se vidi i u njegovim modelima. Habermas ostaje na stanovištu jedinstva teorije i prakse u društvenom životu. Obaveza kriti�ke teorije po njemu je da: 1) promišlja osnovu ljudskog postojanja 2) odgovara na prakti�na društvena pitanja 3) unapre�uje interes uma za zrelost i autonomiju delanja 4) osloba�a od dogmatizma. Zalaže se za prou�avanje celine (totaliteta) i ne prihvata sadašnju podel nauka. Po njemu postoji identi�nost uma i interesa, a saznanje shvata kao društveni rad i jezi�ko posredovanje, a ne odnos subjekt-objekt. Po Habermasu, svet bi trebalo urediti po na�elima uma što je suprotno stanovištu Lumena, vode�e li�nosti neofunkcionalisti�ke koncepcije (sistematskog pristupa). Habermasovi zna�ajni metodološki stavovi, uz demonstraciju postupka istraživanja javnog mnjenja su:

1) ne može se prihvatiti koncept objektivisti�kog samorazumevanja, kao ni scijenti�ko shvatanje nauke

2) zadatak metodologije je da obradom pojmova unapre�uje komunikativne sisteme delanja, razjašnjava logiku i povezanost istraživanja, tehni�kog napretka i poželjne komunikativnosti

3) u razumevanju i itraživanjima društva hermeneutika ima klju�nu ulogu, pa bi trebalo razviti koncept univerzalne hermeneutike

4) nau�na saznanja mogu da budu slede�ih tipova: a) emiprijsko-analiti�ko, što podrazumeva iskustvenu saznajnu osnovu i njenu nau�nu obradu b) hermeneuti�ko-razumevaju�u, što podrazumeva uživljavanje u situaciju i njeno shvatanje, razumevanje na osnovu sopstvenog i opšteg iskustva v) kriti�ko-dijalekti�ko koje je sredstvo emancipacije

164

5) bitan predmet istraživanja je delanje koje može da bude instrumentalno (obuhvata nau�no, tehni�ko, ekonomsko) i komunikativno 6) veoma je metodološki zna�ajno njegovo shvatanje politike kao sinteze znanja, kompetentnosti i htenja. Evidentna je i njegova kritika Marksa. Habermas smatra da Marks ne pravi dovoljnu razliku izme�u prirodne nauke i kritike društva, teorija saznanja mu je necelovita, sinteza nije u logi�koj i simboli�koj povezanosti ve� u �injenju, a samorazumevanje sopstvene prakse smatra instrumentalisti�kim. Veoma je kriti�an prema konceptima pozitivista i funkcionalista.

165

76. Pojam i osnovne karakteristike projektovanja nau�nog istraživanja Proces izrade projekta istraživanja je smisaona, prvenstveno umna aktivnost na izradi projekta istraživanja. To je dinami�ki, sinhronizovan i koordiniran sistem me�usobno povezanih i uslovljenih nau�nih i stru�nih, pretežno kreativnih i složenih delatnosti koje se odigravaju po etapama. Projektovanje je smisaona umna aktivnost zato što istraživa� prvenstveno praksom i aktivnoš�u svog uma, svog razuma i duhovnih mo�i, konstatuje pojavu kojom se istraživanje bavi i njene razli�ite �inioce, utvr�uje, aktivira i odabira postoje�a saznanja o toj pojavi i njenim �iniocima. Sve to stavlja u me�usobne odnose i veze i na osnovu svih tih saznanja i opažanja, sopstvenim mišljenjem, oformljuje odre�ene stavove i pretpostavke o toj pojavi. Projektovanje je dinami�ki sistem delatnosti, me�usobno koordiniranih i sinhronizovanih. Sve delatnosti u procesu izrade projekta istraživanja moraju biti me�usobno suštinski saglasne, jer su podre�ene i usmerene istom cilju i istoj svrsi. One se razvijaju po unapred utvr�enom funkcionalnom redosledu, a svaka od njih ima ta�no utvr�eno mesto i ulogu u procesu izrade projekta. Sve delatnosti prilikom projektovanja su me�usobno povezane i uslovljene i stoga što svaka od njih zapo�inje i prestaje saglasno svom mestu i ulozi, svaka od njih je u funkciji drugih delatnosti i u odnosima sa njima. Nijedna se ne može obaviti na odgovaraju�i na�in bez obavljanaj drugih. Delatnosti projektovanja su pretežno nau�ne i stru�ne, kreativne. Može se utvrditi da su misaone delatnosti u procesu izrade projekta istraživanja vanredno složene i mnogobrojne i da se nužno koriste svi oblici i pravila istinitog mišljenja. U tom procesu rad zapo�inje evidentiranjem i aktiviranjem postoje�eg saznanja da bi se završio stvaranjem novog. U tom složenom procesu stvaranja intelektualnog dela kakvo je projekt istraživanja dolaze do izražaja i posebne sposobnosti- obdarenost, talenat, kao i specijalna stanja duha kao što su: imaginacija, nadahnu�e... Pored kreativnog rada na stvaranju novog, jer projekt istraživanja je nužno novi rezultat stvarala�kog rada, proces projektovanja se delimi�no sastoji i od rutinskih i stru�nih delatnosti i radnji. U stru�ne delatnosti ubrajamo sve delatnosti za koje ve� postoje data i proverena rrešenja, koja se primenjuju po utvr�enim normama i pravilima struke. Rutinskim poslovima u ovom slu�aju smatramo one koji se, na manje više uobi�ajen na�in, ponavljaju. To su tipi�na rešenja za tipi�ne situacije. U�eš�e kreativnih, nau�no- stvarala�kih, stru�nih i rutinskih poslova nije u svim procesima projektovanja istraživanja isto. Zavisno od vrste istraživanja, naro�ito od predmeta i cilja istraživanja, u�eš�e pomenutih vrsta poslova je veoma razli�ito. Mora se uzeti kao osnovni stav da je u svakom procesu izrade nau�no- istraživa�kog projekta pretežno u�eš�e kreativnog, stvarala�kog rada, a da su ostale vrste samo nužni pomo�ni radovi. Proces izrade projekta (projektovanje) nužno sadrži slede�e delatnosti:

1) opažanje i shvatanje, bilo kojim putem, problema i predmeta istraživanja, odnosno njihovog manifestovanja

2) prethodnu (preliminarnu) identifikaciju, izdvajanje iz ukupne društvene stvarnosti i svesti o njoj

3) preliminarno odre�enje (definiciju) i klasifikaciju analogijom po kriterijumu srodnosti, sli�nosti i razli�itosti sa drugim pojavama i problemima, kao i po zna�aju

4) analizu izdvojene i definisane pojave odnosno problema, postupno, kre�u�i se od strukturalne do funkcionalne odnosno geneti�ke analize

5) koncipiranje modela problema, predmeta i situacije i njihova razrada. Može se zaklju�iti da je projekt istraživanja rezultat procesa projektovanja, da je to dokument koji ima više svojih karakteristika, funkcija, delova.

166

77. Konceptualizacija istraživanja U našoj metodološkoj literaturi rasprostranjenja su stanovišta o konceptualizaciji istraživanja kao o opštoj zamisli, opštem planu postoje�eg istraživanja. U okvire konceptualizacije se smeštaju sve faze aktivnosti od izbora teme- istraživa�kog problema do eventualne rekonceptualizacije. I projekt istraživanja i rad na njemu bili bi samo deo konceptualizacije- rekonceptualizacije. Prema svim važe�im definicijama, kao i prema etimološkom poreklu re�i, konceptualizacija može zna�iti samo izradu, izgradnju, razvijanje najopštije zamisli o pretpostavljenom, predstoje�em istraživanju. Dakle, formira se koncepcija istraživanja koja se izražava u najopštijim crtama. Me�utim, valjano nau�no istraživanje po pravilu ne može se izvesti na osnovu opštih odredaba koncepcije, ve� zahteva dublju i detaljnu nau�nu obradu. Takva obrada zapo�inje izradom projektnog, tj. istraživa�kog zadatka. Paradigmatsko i teorijsko zasnivanje istraživanja Prva radnja po konstatovanju problema koji je razlog i mogu�i opšti predmet istraživanja je ostvarivanje uvida u ve� postoje�i nau�ni fond. To podrazumeva otkrivanje teorijskih saznanja i drugih nau�nih saznanja o problemu i o mogu�im rešavanjima problema. Na taj na�in problem se bliže identifikuje, ograni�ava i precizira i utvr�uje se njihovo mesto u okviru nauke, nau�ne discipline i prakse. Analiza nau�nog saznanja o problemu istovremeno je i po�etna faza analiza problema, selekcija i klasifikacija njegovih �inilaca na one koji se mogu smatrati istraženim, na one koje tek treba i koje je mogu�e istražiti u okolnostima, i na one koje bi bilo poželjno istražiti, ali to uslovi ne dozvoljavaju. Naro�ito je važno razlikovanje komponenata problema koji pripadaju nauci, nau�noj disciplini u okviru koje se vrši nau�no istraživanje, od onih koji pripadaju drugim nau�nim disciplinama. U politi�koj i društvenim naukama ovo je osetljiv posao, jer �esto ne postoji jasno razgrani�enje izme�u nauka i nau�nih disciplina. Teorije i saznanja sadržana u nau�nom fondu po pravilu pripadaju odre�enim nau�nim pravcima, i povezane su sa odre�enim paradigmama, odnosno nalaze se u odre�enom paradigmatskom sistemu. Analiza nau�nog saznanja sadržana u nau�nom fondu je istovremeno i uspostavljanje odnosa sa pardigmama i svesno ili nesvesno odre�enje prema njima tj. prihvatanje jedne od njih. Konceptualizacija istraživanja u suštini po�inje prihvatanjem odre�ene paradigme i paradigmatskom artikulacijom istraživanja- to zna�i izbor odre�enog pogleda na svet, najopštijih ontološko- epistemoloških i užih teorijsko- metodoloških shvatanja i saznanja koja usmeravaju sve istraživa�ke radnje u istraživa�kom procesu. Pardigmatska artikulacija naro�ito uti�e na shvatanje problema i formulisanje istraživa�ke teme. Paradigmatska artikulacija se ne može izbe�i �ak i kad je istraživa� antiparadigmatski opredeljen. U tom slu�aju, umesto da po�e od sistema ve� konstruisanih aksioma, zakona i postulata, istraživa� �e morati da oformi i obrazloži sopstvena polazišta, što je krupan poduhvat. On podrazumeva i izradu originalnog kategorijano- pojmovnog sistema, što zahteva veoma mnogo rada i vremena bez dovoljno garancija za uspeh. Izbor teme za istraživanje Prethodno re�eno je u skladu sa Nortropovim insistiranjem na važnosti i teško�ama istraživanja i tvrdnjom �an Antonija �ilija da se tema ne bira, ve� otkriva. Bitan �inilac konceptualizacije je otkrivanje teme, tj. formulisanje preliminarnog odre�enja predmeta istraživanja. Izbor teme vrši se po odre�enim pravilima: 1- prvo pravili je da je tema nau�no zna�ajna, da se njenim istraživanjima rešava ili bar artikuliše neki zna�ajan problem nauke, nau�ne discipline. 2- drugo pravilo je da tema može da bude istražena u okvirima datog paradigmatsko- teorijskog odnosno nau�nog sistema do zadovoljavaju�eg nivoa i obima.

167

3- da se u datim društvenim okolnostima istraživanje može konkretno sprovesti i izložiti nau�noj i društvenoj kritici i upotrebi. Jedan od zna�ajnih problema je formulisanje teme. Zahtevi za jasnim i preciznim formulacijama, za odgovaraju�om odre�enoš�u formulacije teme, imaju status standardnih zahteva. Me�utim, i sada se javljaju mnoge nespretnosti i nedoslednosti u formulisanju teme. Naj�eš�e su greške nesklad izme�u stvarnog sadržaja i iskazanog naziva teme, kao i preopširnost, tj. oskudnost date formulacije. To je bitan razlog da se tokom �itavog procesa konceptualizacije, dakle pri izradi projektnog istraživa�kog zadatka i pri izradi idejne skice, kao i kroz rasprave o njima, radi na njihovom preciziranju, sadržinskom i pojmovnom odre�enju, teže�i da: - preliminarno odre�enje predmeta istraživanja bude konkretno i precizno - bude izbegnuta upotreba sveza koje ne specijaliziraju veze na koe se odnose - budu izbegnuti homonimi i sinonimi - budu izbegnute složene re�enice prilikom formulisanja preliminarnog odre�enja predmeta istraživanja kad god je to mogu�e - u izboru i formulisanju teme osloniti se na prethodno nau�no saznanje, istraživa�ku i društvenu praksu. Izbor i formulacija teme tj, preliminarno odre�enje predmeta veoma je zna�ajno. Ono obavezuje na koncentraciju pažnje na odre�ene delove, dimenzije, svojstva pojave i na odnose unutar nje. Preliminarno odre�enje uslovljava i ukupno odre�ivanje predmeta i ciljeva, naro�ito cilja istraživanja. �esto se nailazi na nebrižljivo preliminarno odre�enje predmeta. To se manifestuje kao nedovoljna definisanost složenih naziva tema ili kao krajnja pojednostavljenost. Neretko susre�emo naslove u kojima se koristi sveza „i“, koji po�inju re�ima „uticaj“, „faktori“, „problemi“.

168

78. Pojam, funkcije i struktura istraživa�kog projekta Projektni zadatak je prvi potpuno formiran nau�nooperativni dokument kojim se dovoljno odre�eno i sistematski iskazuju bitne odredbe koncepcije o problemima i mogu�em predmetu istraživanja, kao i o mogu�im na�inima istraživanja. Sadržaj i odredbe projektnog zadatka saopštavaju samo opšte, pretpostavljene mogu�nosti istraživanja i u suštini su predstavljanje opšte ideje, opšte zamisli o kojoj se vodi rasprava izme�u nau�nika- istraživa�a i izme�u njih i naru�ioca. Razmatranje projektnog zadatka vodi pre�iš�avanju po�etne zamisli u formulisanju stava o njoj. Nesporno je da su izrada i razmatranje projektnog zadatka sastavni delovi (faze) procesa konceptualizacije. Na osnovu stava- zaklju�ka nastalog iz razmatranja projektnog zadatka pristupa se izradi idejne skice odnosno idejnog projekta (skice). Idejni projekat je znatno razra�enija opšta zamisao (koncepcija). U njoj se formuliše opšte preliminarno odre�enje predmeta, a predmet istraživanja bliže se definiše u posebnom delu. U najkra�em, formulišu se i mogu�i ciljevi istraživanja, generalna a ponekad i posebna hipoteza, bitni metodi istraživanja, orijentacioni rokovi, potrebna sredstva i kadrovi. Idejna skica tj. idejni projekat nije više samo pretpostavljanje opšte zamisli, koncepcija, ve� je po koncept, znatno konkretizovaniji i bliži primeni. Idejna skica je dokument koji prethodi projektu istraživanja. To je kratka beleška kojom se orijentaciono utvr�uju mogu�i okviri istraživanja i potrebni uslovi za njegovu uspešnu realizaciju. Funkcija idejne skice je dvostruka. Prvo, ona ima karakter poslovnog dokumenta- ponude mogu�em naru�iocu istraživanja, on treba da bliže odredi svoje potrebe za istraživanjem, da preciznije definiše problem i pitanja za koja traži rešenja i da ostvari uvid kolika sredstva i koje i koliko vreme su za to potrebni. Drugo, idejna skica ima orijentacionu funkciju za naru�ioca i istraživa�a. Ve� u idejnoj skici istraživa� je, na osnovu raspoloživog nau�nog saznanja, izvršio selekaciju i klasifikaciju pitanja na koje bi se istraživanje moglo odnositi po kriterijumima zna�aja, opravdanosti saznatog i mogu�nostima daljeg i dubljeg saznavanja u postoje�im uslovima. Opisana orijentaciona funkcija i uloga idejne skice kao osnove za sporazum izme�u mogu�eg naru�ioca i istraživa�a podrazumeva izvesnu standardizaciju sadržaja, oblika i obima idejne skice kao dokumenta. Idejna skica po pravilu ne prelazi obim od 10 kucanih stranica, a naj�eš�e iznosi 5-7. Ona uglavnom sadrži: 1- preliminarno odre�enje predmeta istraživanja- naziv teme sa skra�enim opisom mogu�eg sadržaja 2- mogu�e ciljeve istraživanja 3- osnovni hipoteti�ki stav o pojavi, problemu, predmetu istraživanja 4- zna�aj i opravdanost istraživanja 5- osnovne metode i tehnike istraživanja 6- potrebno vreme, kadrove i sredstva. U nekim slu�ajevima, kada je inicijator istraživa�, idejna skica zapo�inje tzv. „uvodnom napomenom“ koja daje opis situacije i procesa kojim se došlo do opredeljenja za predloženu temu istraživanja. Funkcija uvodne napomene je da podstakne, animira i uvede mogu�eg naru�ioca u predloženu temu, da aktivira njegovu pažnju u pravcu traženja sopstvenog interesa u predloženom istraživanju. Idejna skica i rasprave o njoj su osnov od koga se polazi u izradi nacrta nau�ne zamisli. Iako je zna�ajna i korisna kao prethodni radni dokument, idejna skica ne može zameniti ni projekt istraživanja u celini ni nacrt nau�ne zamisli. Idejna skica je opis mogu�eg u predloženom istraživanju, nerazra�en i veoma uopšten. Nacrt nau�ne zamisli je kao i projek istraživanja razvijen i precizan dokument koji ne dovoljava nikakve proizvoljnosti. Za svako nau�no istraživanje, a i za svako istraživanje uopšte, neophodno je izraditi nau�nu zamiao u celini, mada razvijenost njenog sadržaja i njen obim ne treba da budu jednaki u svim slu�ajevima. Razvijenost i obim nau�ne zamisli i njenih pojedinih delova zavise od bitnih svojstava predmeta istraživanja i razvijenosti nau�ne teorije u vezi sa predmetom istraživanja.

169

Istraživanje se ne realizuje ni po idejnoj skici. Ona je razra�eni projektni zadatak i osnova za konkretnije i operativnije razmatranje mogu�eg realnog procesa istraživanja. Izrada i razmatranje idejne skice tj. idejnog projekta spadaju u konceptualizaciju i rekonceptualizaciju. Razmatranje projektnog zadatka i zaklju�ci koji zahtevaju ispravke, popravke, dopune ili izmenu su odre�eni stepen rekonceptualizacije. I zaklju�ci rasprave o idejnoj skici odnosno dorade idejne skice na osnovu njih spadali bi u rekonceptualizaciju. I u fazi projektovanja kroz projekt istraživanja, pa �ak i kroz izveštaj o rezultatima istraživanja, ostvaruje se u nekoj meri osnovna koncepcija ili se ona menja. Ali se tu više ne može govoriti o konceptualizaciji istraživanja, ve� o njegovoj realizaciji. Izrada nacrta nau�ne zamisli Projekt istraživanja je po svojoj ukupnosti zamišljeni model sticanja (nau�nog) saznanja o predmetu istraživanja. Projekt istraživanja je zamišljeni ciljni, svrsishodni, racionalni, funkcionalni sistem. Projekt istraživanja je nau�ni dokument. Projekt istraživanja je operativno- organizacioni dokument. Za projekt istraživanja može se konstatovati da je zamišljeni, teorijsko- prakti�ni model sticanja nau�nog saznanja o problemu i predmetu istraživanja. Njime se izražava: prvo, zamisao- osnovni stavovi o problemu i predmetu istraživanja, drugo, zamisao o procesima mišljenja, tehnikama, sredstvima i postupcima kojima �e se do�i do istinskog nau�nog saznanja. Prema tome, projektovanjem dolazimo do modela- celine koju smo u svojoj svesti konstruisali i oblikovali na osnovu nau�nog i iskustvenog saznanja, imaginacije, nadahnu�a putem mišljenja po pravilima nauke i logike. Taj model iskazujemo odgovaraju�im jezikom, znacima i simbolima, naj�eš�e pismeno i grafi�ki, u obliku dokumenta koji nazivamo projektom istraživanja. Projekt istraživanja definišemo kao ciljni, svrsishodni, racionalni sistem stoga što je on strukturirana celina delova, saznanja, zaklju�aka, sudova, stavova me�usobno saglasnih i funkcionalno povezanih. On je ciljan i svrsishodan jer je u službi cilja nau�nog nau�nog saznanja i što je globalni instrument za ostvarivanje svrhe istraživanja. Racionalan je jer je zasnovan na saznanjima razuma i što je proizvod razuma, a ne emocija ili drugih psihi�kih stanja, npr. nadahnu�a. Iako se ne osporava, ve� naprotiv isti�u uloga i zna�aj imaginacije, nadahnu�a, obdarenosti...svaki stav, sud, zaklju�ak...u projektu istraživanja mora imati svoju racionalnu osnovu, racionalan iskaz, racionalno obrazloženje i argumentaciju. I sve to mora biti vremenski i prostorno dimenzionirano saglasno ciljevima i svrsi istraživanja. Sud da je projekt istraživanja nau�ni dokument zasnovan je na �injenicama:

- da je projekt istraživanja nužno zasnovan na prethodno nau�nom saznanju - da je projekt istraživanjja nužno struktura nau�nih stavova, sudova, zaklju�aka i hipoteza o

problemu i predmetu istraživanja - da taj dokument nužno sadrži nau�ne stavove, sudove, zaklju�ke i hipoteze o najefikasnijim

putevima nau�nog saznanja o problemu i predmetu istraživanja. Projekt istraživanja je i operativno- organizacioni i tehni�ki dokument. Operativna, organizaciona i tehni�ka svojstva projekt istraživanja proizilaze iz �injenice da se tim dokumentom planiraju svi potrebni subjekti, sredstva i postupci, na�in njihovog povezivanja, njihove uloge, funkcije mesta u projektu istraživanja, zatim ovlaš�enja, nadležnosti i odgovornosti u�esnika, sadržaj i oblici njihovog svrsishodnog u funkcionalnog ponašanja u odre�enim prostornim i vremenskim okvirima. Projekt istraživanja je dokument kojim se definišu shvatanja o problemu, predmetu istraživanja i na�inu daljeg i dubljeg nau�nog saznanja o njima, plan i uputstvo za obavljanje konkretne istraživa�ke delatnosti i organizaciona shema procesa istraživanja. Svoju ulogu projekt istraživanja ostvaruje kroz osnovne funkcije:

1) funkciju povezivanja teorije i istraživa�ke prakse- u svim slu�ajevima nau�nog istraživanja nužno se polazi od postoje�ih saznanja, ma kako ono nastalo

2) funkciju usmeravanja istraživanja, prikupljanja, obrade i tuma�enja podataka, opisivanje i objašnjenje pojave, tj. problema i predmeta istraživanja

170

3) sihroniziraju�u funkciju, obezbe�ivanje odre�enog dinami�kog jedinstva i saglasnosti u okvirima jedinica vremena svih �inilaca istraživanja. Pravovremenost je problem koji se rešava ovom funkcijom. Projekt istraživanja je sastavljen iz tri osnovna dela:

- nacrta nau�ne zamisli - planova istraživanja - instrumentarij, uklju�uju�i i plan obrade.

Svaki od ovih delova ima svoje �inioce i svaki je i sam struktura. Nacrt nau�ne zamisli je deo projekta istraživanja koji se može smatrati isklju�ivo nau�nim. U ovom delu projekta saopštavaju se nau�na saznanja od kojih se polazi, nau�ne i druge kategorije, pojmovi, stavovi, sudovi, zaklju�ci, hipoteze i metode istraživanja pojave, problema, predmeta koji se istražuje. Nacrt nau�ne zamisli sastoji se iz 6 osnovnih delova: 1- formulacija problema 2- odre�enja predmeta istraživanja 3- ciljeva istraživanja 4- hipoteti�kog okvira, hipoteza 5- na�ina istraživanja 6- nau�ne i društvene opravdanosti istraživanja. Korektno istraživanje podrazumeva doslednu i preciznu izradu svakog dela nacrta nau�ne zamisli.

171

79. Formulacija problema Formulacija problema je prvi, po�etni deo nacrta nau�ne zamisli. Njom se uspostavlja odnos izme�u realne društvene pojave, problema koji se javljaju u vezi sa tom pojavom, nau�nog i drugog saznanja o toj pojavi, odnosno problema i predmeta istraživanja. Osnovne funkcije formulacije problema u nacrtu nau�ne zamisli su: 1) izdvajanje delova, dimenzija i svojstava pojave koji se mogu odrediti kao problem koji treba rešavati 2) utvr�ivanje osnovnih hipoteti�kih stavova o problemu na osnovu postoje�ih saznanja iz kojih �e se mo�i izdvojiti i odrediti predmet istraživanja 3) rangiranje po stepenu zna�ajnosti izdvojenog problema i njegovih delova 4) usmeravanje na postoje�e rezulatae prethodnih istraživanja koji se u razmatranju ovog problema mogu koristiti sa ve�im ili manjim stepenom neposrednosti. Istraživanja, bez obzira na vrstu i obuhvat, nikada ne obuhvataju pojavu u celini, sve �inioce njene strukture, funkcija, veza i odnosa, sva svojstva pojave u svim vremenima i na svim prostorima. Jedan od bitnih principa nau�nog saznanja je princip daljeg i dubljeg saznavanja. Svaka pojava sa saznaje postepeno, nužno polaze�i od forme i od prostorno i vremenski najbližeg, kre�u�i se ka suštini i ka prostorno i vremenski udaljenijem. Osnovne funkcije formulacije problema ostvaruju se kroz tri osnovna dela koja možemo nazvati: 1) hipoteti�ki stavovi o problemu 2) zna�aj istraživanja 3) rezultati prethodnih istraživanja. Hipoteti�ki stavovi Hipoteti�ki stavovi su deo formulacije problema kojim se:

- definiše proces, pojava na koju se istraživanje odnosi - izdvajaju delovi (�inioci), dimenzije i svojstva koji se mogu smatrati problemom pojave.

U ovom slu�aju terminom „problem“ ozna�avamo aktuelnu situaciju koja zahteva odgovaraju�a rešenja, a koja su nam u datom momentu (u momentu zapo�injanja istraživanja) nepoznata, nedovoljno poznata, nezadovoljavaju�a ili nedovoljno proverena. - izdvojeni delovi se organizuju u celine i definišu, pa se potom klasifikuju po srodnosti i rangiraju po unapred utvr�enom kriterijumu, naj�eš�e po kriterijumu prirode sadržaja i njegovog zna�aja za pojavu odnosno problem. O�igledno je da se prilikom izrade ovog dela formulacije problema u prvom redu koristi osnovna metoda analize, zavisno od karakteristika pojave. U izgra�ivanju ovog dela formulacije problema veliku ulogu ima i dedukcija. Izdvojeni problem, po pravilu, nije istražen i nau�na saznanja koja se na njega direktno odnose ograni�ena su ili �ak vrlo oskudna. Stoga je izvo�enje nepoznatog iz ve� poznatog i opštijeg metod kojim se služimo prilikom konstruisanja hipoteti�kih stavova. S obzirom na �injenicu da se hipoteti�ki stavovi odnose na odre�eni problem, podrazumeva se metod specijalizacije i klasifikacije. Kada se radi o realnim društvenim pojavama, a politi�ke i društvene pojave upravo su takve, od velikog zna�aja za konstruisanje formulacije problema je i indukcija. I kada o odre�enim pojavama, problemima ne postoji provereno nau�no saznanje, izvesna iskustvena opažanja, predstave i saznanja nesumnjivo postoje. Koriste�i takva pojedina�na i sistematizovana saznanja, može se primenom svih tipova nepotpune indukcije konstruisati, u celini ili delimi�no, svaki pojedina�ni hipoteti�ki stav u okviru formulacije problema. Prilikom izrade hipoteti�kih stavova treba imati na umu da se ti hipoteti�ki stavovi ne mogu identifikovati sa hipotezom ni sa stavovima hipoteza u tom odre�enom istraživanju. Uopšte uzev, hipoteti�ki stavovi su odre�enoj meri istiniti, za njih postoje odre�eni dokazi, stepen verovatno�e njihove istinitosti je ve�i nego kod hipoteza. Kasnije, u hipoteti�kom okviru, posle obrade predmeta i ciljeva istraživanja, hipotezama �e se izdvojiti (specificirati) i konkretizovati onaj deo sadržaja hipoteti�kih stavova koji nužno podleže proveri i dokazivanju i koji je obuhva�en predmetom istraživanja.

172

Hipoteti�ki stavovi su od bitnog zna�aja za odre�ivanje predmeta istraživanja. Oni opredeljuju okvir sadržaja iz koga se izvodi i izdvaja predmet istraživanja. I hipoteti�ki stavovi su dvostruko determinisani. Prvo, oni su determinisani pojavom i problemom na koje se istraživanje odnosi. Drugo, oni su determinisani temom, naslovom, tj. preliminarnim odre�enjem predmeta istraživanja. Zna�aj istraživanja Zna�aj istraživanja je drugi deo formulacije problema. Razumljivo je da se za temu istraživanja odabiraju u prvom redu zna�ajni problemi, ali šta je zna�ajno, kako utvrditi zna�aj? Jer, jedan problem je zna�ajan zbog ne�ega i za nekog, a stepen zna�aj tog problema je u razli�ito vreme za razne subjekte razli�it. Pri utvr�ivanju zna�aj problema kojim se istraživanje bavi, polazi se od stanovišta da problem ima društveni i nau�ni zna�aj. Shodno tome, i istraživanje, tj. rezultati istraživanja u jednom te istom trenutku ne moraju da imaju podjednak društveni i nau�ni zna�aj. Mogu�e su situacije u kojima je izrazit društveni zna�aj problema, te je otuda i izrazit društveni zna�aj istraživanja. Istovremeno je mogu�e da postoje�i društveni problem i istraživanje tog problema imaju mali i nikakav nau�ni zna�aj. Mogu�e je da je sve što je iz oblasti nau�nog saznanja potrebno u vezi sa postoje�im problemom pripremljeno, nau�no obra�eno i obja�njeno, ali da to, zbog odre�enih razloga, nije primenjeno pa problem i dalje postoji. Novo istraživanje u vezi sa tim problemom ne može da pruži zna�ajan doprinos nau�nom saznanju, ali može da doprinese društvenom ponašanju u razrešavanju problema. To je slu�aj sa ve�inom tzv. akcionih istraživanja. U politi�kim naukama ovakve situacije su prili�no �este. Nasuprot tome, samo izuzetno je mogu�e da jedan problem i jedno istraživanje budu nau�no zna�ajni, a da im je društveni zna�aj mali ili nikakav. Može se smatrati da u politi�kim naukama takvih istraživanja nema zbog prirode politi�kih pojava i politike kao procesa. No, mogu�e je da istraživanje ima vanredno veliki nau�ni zna�aj, ali da mu je aktuelni društveni zna�aj mali ili da ga uopšte nema. Tako, u politi�kim naukama nije retko da se društveni zna�aj odre�enih problema i istraživanja negira, pre�utkuje ili ignoriše pod uticajem politike. Zna�aj je složena kategorija i može se konstatovati posredstvom slede�ih indikatora:

1) zna�aj problema: rasprostranjenost, trajnost delovanja na ukupnu situaciju (u ulozi uslova, uzroka, �inioca- pozitivnog- negativnog...)

2) zna�aj istraživanja i to: - društveni- delovanje, domet rezultata istraživanja na razrešavanje društvenog problema, rasprostiranje, trajanje, intezitet - nau�ni- dejstvo rezultata istraživanja na fond nau�no teorijskog i uopšte nau�nog saznanja, domet tog doprinosa, njegovo rasprostiranje, trajanje i intezitet. Najjednostavije je utvrditi zna�aj problema polaze�i od zna�aja pojave i iskustvenog saznanja ukupne aktuelne, pa i ukupne ljudske prakse. Naime, u politici koja je suštinski opšti predmet politikoloških istraživanja svi problemi imaju izrazite manifestacije u praksi i praktikovanju. Me�utim, zna�aj konkretnog istraživanja je prili�no teško odrediti jer rezultati istraživanja i njihov doprinos ne mogu sa sigurnoš�u da se predvide. Predvi�anje rezultata, pa time i ta�nost procene zna�aja istraživanja u velikoj su meri uslovljeni prethodnim saznanjima o pojavi i problemu odnosno o predmetu istraživanja. To prakti�no zna�i da je ve�a ta�nost procene zna�aja istraživanja prilikom verifikatornih nego prilikom heuristi�kih istraživanja. Me�utim, tu se javljaju razlike na relaciji društveni zna�aj- nau�ni zna�aj istraživanja. Verifikatorna istraživanja, kada potvrde odre�ena nau�na saznanja i u�ine ih neposredno ili posredno primenjivim u razrešavanju društvenih problema, imaju ve�i aktuelni zna�aj. Heuristi�ka istraživanja koja vode otkrivanju novog, imaju ve�i nau�ni zna�aj jer uvek „dalje i dublje saznanje“. U vezi sa utvr�ivanjem nau�nog zna�aja javlja se još jedan ozbiljan momenat. Nau�ni zna�aj uvek se odnosi na najmanje dve oblasti nau�nog saznanja: na saznanje o pojavi i na saznanje o metodima istraživanja.

173

Veoma veliki nau�ni zna�aj imaju �ak i ona istraživanja kojima se o samom predmetu istraživanja ne sazna ništa osim da za njihovo istraživanje postoje�e metode nisu podesne ili dovoljne i da je neophodno razviti nove ili usavršiti postoje�e metode. O�igledno da takvi rezultati istraživanja nemaju neposredan prakti�an zna�aj, ne mogu se neposredno ni posredno koristiti u razrešavanju postoje�eg društvenog problema. U politi�koj nauci, zbog težnji politike da nau�ne rezultate što brže i što neposrednije, iako selektivno, koristi u politi�koj praksi, u vezi sa zna�ajem istraživanja nastaju nesuglasice izme�u naru�ilaca- korisnika i istraživa�a. Stoga je neophodno u ovom delu formulacije problema što opreznije i što ta�nije proceniti i saopštiti zna�aj pojave i problema, sa jedne strane, i, sa druge strane, zna�aj istraživanja tog problema uopšte i društveni i nau�ni zna�aj konkretnog istraživanja. Prilikom odre�ivanja nau�nog zna�aja potrebno je izraziti opštenau�ni, a posebno nau�no- metodološki zna�aj konkretnog istraživanja. Funkcije ovog dela formulacije problema su trojake:

- prvo, njime se dimenzioniraju o�ekivanja od konkretnog istraživanja, �ime se otklanjaju mogu�e kasnije nesuglasice izme�u naru�ioca- korisnika istraživa�a

- drugo, ovim delom se prognoziraju mesto i uloga ovog istraživanja u aktuelnom procesu nau�nog saznanja i u razrešavanju teku�ih društvenih i nau�nih problema

- tre�e, uspostavlja se okvirna obaveza konkretnog istraživanja. Ovaj deo je u neposrednoj vezi sa druga dva dela nacrta nau�ne zamisli: sa ciljevima istraživanja i opravdanoš�u istraživanja. U izradi ovog dela mogu se zapaziti �este greške. Prvo, ovaj deo formulacije problema ili se ne obra�uje, ili se tretira krajnje formalno i pogrešno. Drugo, ovaj deo formulacije se u nekim projektima, naro�ito kad im nije prethodila idejna skica, koristi za podsticaj i animiranje mogu�ih naru�ilaca istraživanja, pa se preteruje sa isticanjem zna�aja konkretnog istraživanja. Rezultat dosadašnjih istraživanja Rezultati dosadašnjih istraživanja o problemu na koji se istraživanje odnosi izlažu se u tre�em, poslednjem delu formulacije problema. U tom delu se saopštava koji rezultati, koja nau�na saznanja se, po oceni autora projekta istraživanja, neposredno odnose na problem kojim se bavi konkretno istraživanje, kao i koji se rezultati, nau�na saznanja odnose posredno. S obzirom na to da se na problem i predmet konkretnog istraživanja mogu odnositi kako rezultati nau�no teorijskog i filozofskog stvaralaštva, tako i rezultati empirijskih istraživanja iz razli�itih nauka i nau�nih disciplina, prilikom izrade ovog dela neophodno je koristiti slede�e kriterije klasifikacije: 1) neposrednost veze problema i predmeta istraživanja sa postoje�im nau�nim saznanjem 2) karakter istraživa�kih rezultata- nau�nog saznanja (teorijsko- empirijskih) 3) nauka, odnosno discipline kojoj pripadaju nau�ni rezultati koji se ovde koriste. Funkcije ovog dela formulacije problema su višestruke. Prvo, pregled rezultata nau�nog saznanja od kojih se polazi pokazuje po�etni fond istraživanja, širinu njegovog uvida i selektivnost, a ukazuje i na neka osnovna polazišta koja �e istraživa� koristiti u istraživanju, zasnivanju stavova, definisanje pojmova, opredeljenje za sadržaj predmeta istraživanja, hipoteze, indikatore, metode i tehnike sakupljanja, obrade i tuma�enja podataka. Drugo, ovaj deo formulacije problema ukazuje na to koliko je problem- predmet istraživanja ve� nau�no obra�ivan i koji su nau�ni ciljlevi konkretnog istraživanja mogu�i. Tre�e, ovaj deo formulacije problema uslovljava rad na odre�enju predmeta istraživanja. On je u neposrednoj vezi sa teorijskim odre�enjem predmeta istraživanja i klju� za njegovo razumevanje i tuma�enje. U praksi istraživanja mnogi istraživa�i, naro�ito oni �ije su obrazovanje i informisanost nedovoljni ili jednostrani, kao i oni koji rade u specifi�nim uslovima �ija je karakteristika operativnost, izostavljaju rezultate prethodnih istraživanja ili samo formalno i oskudno evidentiraju poneki naslov dela ili ga zamenjuju opštim spiskom literature. To nije korektan postupak. U ovom delu se navode ona bitna dela i rezultati koje autor neposredno i najviše koristi za postavljanje projekta istraživanja, dela i rezultata na

174

kojima zasniva svoje poglede i stavove u konkretnom istraživanju, a ne celokupnu svrsishodnu literaturu. Ipak, navo�enje rezultata prethodnih istraživanja nije u svim slu�ajevima podjednako zna�ajno. U heuristi�kim i fundamentalnim istraživanjima ovaj deo je od posebnog zna�aja. Akciona istraživanja, s obzirom na to da polaze od opštepoznatih stanovišta i rezultata, mogu se zadovoljiti i samo navo�enjem osnovne literature.

175

80. Predmet istraživanja: pojam, funkcije, struktura Predmet istraživanja je po svojoj ulozi, mestu i zna�aju, bitan deo nacrta nau�ne zamisli. Njime konkretno odre�ujemo šta istražujemo, te tako dimenzioniramo sadržaj našeg istraživanja. Dimenzioniranje istraživanja ostvarujemo višestruko:

- prvo, smisaono i pojmovno, utvr�uju�i zna�enje bitnih kategorija i pojmova koje koristimo u datom istraživanju, njihovu smisaonu suštinu, obuhvat i termine, znake i simbole kojima �emo ih iskazivati

- drugo, sadržajno, vrše�i strogu selekciju izme�u onog što �emo obuhvatiti iz okvira problema na koji se predmet istraživanja odnosi, kao i ta�no nabrajuju�i ne samo �inioce forme i sadržaja pojave koja se istražuje, ve� i njena svojstva, eksterne i interne veze, osnove, prošle, sadašnje i budu�e situacije, kvantitativno i kvalitativno

- tre�e, predmetom istraživanja se istraživanje dimenzionira vremenski, prostorno i nau�no-disciplinarno.

Predmet istraživanja se neposredno izvodi iz formulacije problema i predstavlja njenu konkretizaciju. Za dalja razmatranja neophodno je raspraviti, prvo, odnos izme�u preliminarnog odre�enja predmeta i predmeta istraživanja, pa, potom, odnos izme�u formulacije problema i predmeta istraživanja. Preliminarno odre�enje predmeta uspostavlja okvire u kojima �e se kretati dalja razrada. Ma koliko težili da preliminarno odre�enje predmeta bude precizno, rezultat tih težnji je unapred objektivno ograni�en. Jer, to prethodno odre�enje predmeta istraživanja nužno je opšte, opšti stav. Ono je opšti stav stoga što:

- prvo, izražava stav autora o tome šta je to što treba istraživati - drugo, to je stav o odre�enoj realnoj situaciji, njena direktna ili indirektna kvalifikacija i

klasifikacija - tre�e, to je opšti stav stoga što sam predmet ne konkretizuje, ve� ga samo specijalizuje - �etvrto, to je opšti stav stoga što mnogobrojna pojedina�na saznanja, kao i druga saznanja u vezi

sa predmetom istraživanja, uopštava (generalizuje) u odnosu na predmetnu pojavu. O�igledno je da ma koliko precizirali preliminarno odre�enje predmeta, ono ipak ostaje samo opšti tematski okvir koji se nužno daljom obradom predmeta istraživanja konkretizuje, specifikuje i operacionalizuje. To zna�i da preliminarno odre�enje predmeta ima tri osnovne funkcije:

1) iz mnoštva mogu�ih opštih i konkretnih pitanja u vezi sa predmetnom pojavom izdvaja jedno pitanje ili kopleks pitanja kojim �e se ovo istraživanje konkretno baviti

2) ograni�ava širinu zahvata, sadržaja predmeta istraživanja 3) definiše opšti stav, a time i pristup, polazno stanovište u pogledu mogu�nosti predmeta i

istraživanja. Preliminarno odre�enje predmeta izvedeno je iz aktuelnih potreba nauke, potreba društvene i politi�ke prakse uklju�uju�i i potrebe ideologije i dovoljno uticajnih interesnih grupa. Potrebe nauke javljaju se u obliku zahteva za temom kojom se popunjava izvesna nau�na praznina, dostiže u ranijim istraživanjima neostvaren viši nau�ni cilj ili se verifikuje još neverifikovano nau�no saznanje. U tom smislu, odabrane teme mogu da budu:

- o predmetu nauke kao o društvenom realitetu - o predmetnoj nauci i njenim stvaraocima - o metodima istraživanja i razumljivo, - kombinovano.

Na izbor teme (preliminarno odre�enje predmeta) deluju i drugi zna�ajni �inioci kao što su: - opšti društveni uslovi i raspoloženja prema nau�no-istraživa�kom radu - izvori podataka i njihove karakteristike - razvijenost nauke i njeni potencijali.

Bitni kriterijumi za izbor tema mogli bi se odrediti kao: a) nau�na i društvena aktuelnost b) nau�na i društvena zna�ajnost c) nau�na i društvena korisnost d) nau�na i društvena produktivnost

176

e) realisti�nost teme. Odre�enje predmeta istraživanja je neposredna razrada jednog dela (jednog ili više srodnih hipoteti�kih stavova) formulacije problema. Pri tom, u toj parcijalnoj razradi utvr�eni su kontekst i okvir zna�enja i zna�aja u ukupnoj pojavi i problemu. Na taj na�in otklonjena je mogu�nost raskida odnosa opšteg, posebnog i pojedina�nog, celine i dela, spre�eno izolovano tretiranje predmeta istraživanja, što je, ina�e, velika opasnost u svim istraživanjima. Odre�enje predmeta istraživanja ima dva osnovna dela:

a) teorijsko odre�enje b) operacionalno odre�enje.

Teorijsko odre�enje predmeta Izme�u nau�nog saznanja- rezultata istraživanja o pojavi, problemu i predmetu istraživanja, i konkretnog predmeta istraživanja �ijim se odre�enjem bavimo u nacrtu nau�ne zamisli, ostvarujemo nužnu vezu odnosima izme�u dva dela formulacije problema i teorijskog odre�enja predmeta. To se ostavruje izdvajanjem odre�enog hipoteti�kog stava iz formulacije problema i analizom tog stava. Ostvarivši uvid u sadržaj, strukturu, svojstva...analiziranog stava- kompleksa, uspostavlja se veza izme�u njega i rezultata dotadašnjih istraživanja. Na taj na�in se formiraju dve celine: prva, koja razmatra postoje�e saznanje; druga, koja operacionalizuje zahteve sa novim saznanjima. Ova celina sastoji se iz 4 dela:

Prvi deo je provereno nau�no saznanje o predmetu istraživanja u okvirima, u prvom redu, nauke, tj. nau�ne discipline u koju spada i dati predmet istraživanja, pa i drugih, srodnih nauka odnosno nau�nih disciplina. Ovim delom su determinisane mogu�nosti izbora nau�nog, pa i društvenog cilja istraživanja. Ukoliko je ovaj deo predmeta istraživanja sadržajno razvijeniji i na višem nivou saznanja, utoliko se istraživanje nužno usmerava ka višem nau�nom cilju. Ako je predmet istraživanja nau�no saznat i to saznanje provereno u okvirima date nauke, tj. nau�ne discipline kojoj predmet istraživanja pripada, ako je predmet objašnjen i pravilnosti njegovog dešavanja i delovanja utvr�ene, svako dalje istraživanje izuzev prognosti�kog postaje nepotrebno. Ovaj deo projekta istraživanja ima i izuzetan metodološki zna�aj. Njime se izražava ne samo filozofski, idejno-teorijski i nau�no-teorijski pogled na svet i nau�no saznanje o predmetu istraživanja, ve� se saopštavaju i okvirne mogu�nosti koriš�enja odre�enih metoda.

Drugi deo bavi se još neverifikovanim, ali ipak nau�nim saznanjem o predmetu istraživanja. Naime, nau�no saznanje je proces koji se kre�e ka daljem i dubljem saznanju, razvojni proces za koji je karakteristi�an i prelaz jednog u drugo (pogotovo kvantiteta u kvalitet), pa je normalno da se to neprekidno izražava u stepenima i oblicima saznanja. Ova saznanja mogu se smatrati i istinskim predmetom verifikacionih istraživanja, za razliku od proverenih nau�nih saznanja, koja ne mogu biti istinski predmet istraživanja, ali služe za njegovo odre�enje. Ovaj deo je, sam po sebi, ve� oblik selekcije i odre�ivanja materije koja se obuhvata procesom istraživanja. Ovaj deo teorijskog odre�enja predmeta istraživanja je oslonac u obradi ostalih, nau�no nesaznatih delova predmeta istraživanja, koje povezuje sa nau�no verifikovanim. U politi�kim naukama je, zbog njihove dinami�nosti i desperzivnosti, obim nau�no saznatog ali još neverifikovanog ve�i nego u drugim naukama i po sadržaju promenljiviji. Stoga saopštavanje bitnih nau�nih stavova o predmetu istraživanja podrazumeva i odre�eno rangiranje po stepenu proverenosti.

Tre�i deo teorijskog odre�enja predmeta istraživanja sadrži empirijsko-iskustveno, nenau�no saznanje, mada ono ne mora biti lišeno svake nau�ne osnove niti ste�eno iskustvo bez koriš�enja nau�nih metoda. Za razliku od prethodnih delova koji se bave sistematizovanim saznanjem i koji se izgra�uju u prvom delu analizom i dedukcijom, ovaj deo se bavi pojedina�nim, nesistematizovanim, ponekad stihijski i spontano ste�enim saznanjima. Zadatak ovog dela je da upravo indukcijom i generalizacijom, sistematizacijom, klasifikacijom i analogijom, oslanjaju�i se na prethodna dva dela formira jednu verovatnu, sistematizovanu saznajnu celinu koja je u pravom smislu te re�i istinski predmet istraživanja.

177

�etvrti deo obuhvata „nepostoje�e“ saznanje o predmetu istraživanja. Njime se ne obuhvata ni nau�no ni nenau�no saznanje , ve� se oslanjaju�i se na prethodna tri dela, aktivnom imaginacijom u stanju nadahnu�a i uz maksimalno koriš�enje osnovnih posebnih metoda i nau�nih principa konstruiše ono što nedostaje, ali što je verovatno i što prethodni delovi impliciraju. Ovaj deo zahteva veoma visoki stepen kreativnosti i veoma široko i temeljno obrazovanje. Dva poslednja dela (nenau�no iskustveno saznanje i izvedeno „nepostoje�e“ saznanje) isklju�ivi su predmet heuristi�kih istraživanja. Drugu bitnu celinu teorijskog odre�enja predmeta istraživanja �ini kategorijalno- pojmovni sistem. Kategorijalno- pojmovni sistem i jezik (koji ne treba izjedna�avati ni sa terminologijom, ni sa obi�nim, svakodnevnim jezikom- „lai�kim“) nužni su i sastavni deo svake filozofije, nauke i nau�ne discipline- svake teorije. Ako je tako, da li ima smisla i razloga da se u okviru teorijskog odre�enja predmeta posebno bavimo kategorijalno- pojmovnim sistemom i jezikom? Da li je uopšte re� o odre�enim sistemima ili samo o jednom broju nužno dodatnih definicija, odre�enijeg iskazivanja sadržaja pojmova i preciziranih odabranih termina? Istraživa�ko iskustvo upu�uje na zaklju�ak da se radi o sistemu iz više razloga:

- prvo, nacrt nau�ne zamisli i svaki njegov deo samo su uži podsistemi- delovi jednog šireg sistema. Stoga me�u njima mora postojati potreban stepen funkcionalne saglasnosti. I kategorijano- pojmovni aparat kao deo sistema, mora, tako�e, imati svojstva funkcionalne saglasnosti, a kategorije, pojmovi i termini u tom slu�aju ne mogu biti izolovane i nezavisne celine, ve� su nužno deo sistema. U protivnom mogu�a je njihova disharmonija, što bi ih u�inilo neupotrebljivim u procesu istraživanja. - drugo, s obzirom na veliku ulogu analize i sinteze, dedukcije i indukcije, apstrakcije, kao i klasifikacije u teorijskom izgra�ivanju predmeta istraživanja, pogotovo ako se radi o heuristi�kim istraživanjima u kojima je nužno u velikoj meri koristiti saznanja drugih nau�nih disciplina ili �ak nauka, ne može se preuzeti potpuni, gotov, završen, kategorijalni sistem koji bu u svakom istraživanju, uz malo dorade mogao zadovoljiti. Stoga se, nužno, izgra�uje kategorijalno-pojmovno-terminološki sistem kao celina, iako ne mora biti ni potpuno ni pretežno originalan. Naprotiv, on i jeste naj�eš�e sistematizovana interpretacija postoje�eg i konstrukcija na osnovu njega. - tre�e, kategorijalni sistem je nužni osnov i instrument tuma�enja iskaza podataka, iskaza i stavova u procesa istraživanja, tj. dobijenih istraživanjem, te stoga mora biti sistem. Analizom procesa istraživanja kategorijalnog sistema, možemo konstatovati postojanje slede�ih osnovnih vrsta pojmova:

1) pojmove koje preuzimamo u celini, prihvataju�i njihovo dato zna�enje i sadržaj, mesto u sistemu, odnose sa drugim kategorijama, pojmovima, njihovu nau�nu i saznajnu funkciju i termine kojima su ozna�eni

2) pojmove koje sadržajno preuzimamo, ali �ije termine selekcioniramo i preciziramo 3) pojmove koje prera�ujemo 4) pojmove koje konstruišemo iz dva ili više pojmova 5) nove pojmove koje stvaramo za potrebe istraživanja. Ovo su samo osnovne situacije.

Izgra�ivanje kategorijalnog- pojmovnog- terminološkog sistema podrazumeva: 1) izbor postoje�ih definicija i odabiranje pojedinog trajnog zna�enja za svaku od njih u svim

kontekstima u kojima se u toku istraživanja mogu na�i 2) selekciju termina isklju�ivanjem sinonima i homonima, tj. kada to nije mogu�e, njihovo

preciziranje 3) utvr�ivanje hijerarhije kategorija i pojmova, što zna�i opredeljivanje za odre�enje onih koji �e

služiti kao osnovni, iz kojih �e drugi izvoditi i kojima �e se tuma�iti drugi izvedeni i pomo�ni pojmovi.

Funkcija izgradnje kategorijalnog sistema je otklanjanje mogu�ih nesporazuma višezna�nosti i mogu�nosti razli�itog tuma�enja istih podataka i informacija.

178

O mestu kategorijalnog sistema u okviru odre�enj apredmeta istraživanja mogu se javiti najmanje dva stava: - prvo, da kategorijalni sistem spada u teorijsko odre�enje predmeta istraživanja, kako smo ga mi ovde svrstali - drugo, da on spada u operacionalno odre�enje predmeta istraživanja. Operacionalno odre�enje predmeta Operacionalno odre�enje predmeta istraživanja je konkretizacija i specijalizacija predmeta istraživanja, preciziranje onog što �e se konkretno istraživati. Postupak izrade operacionalnog odre�enja predmeta zapo�inje razradom preliminarnog odre�enja njegovim dovo�enjem u vezu sa odgovaraju�im hipoteti�kim stavom u formulaciji problema. Prvi �in u tom procesu je analiza (strukturalno-funkcionalna) kojom se utvr�uju i klasifikuju komponente predmeta istraživanja. Na taj na�in pribavlja se mogu�nost da se izvrši selekcija izdvajanjem bitnog od nebitnog, realno mogu�eg, da se prihvati za predmet konkretnog istraživanja od nemogu�eg, da bismo na kraju došli do �inilaca potrebnih za konstruisanje odgovaraju�eg modela. Operacionalno odre�enje predmeta sastoji se od 4 osnovna dela. Prvi deo naziva se „�inioci sadržaja predmeta istraživanja“. U njemu se taksativno nabrajaju, po utvr�enom redosledu, komponente i �inioci koji �e biti neposredno istraženi. Drugi deo operacionalnog odre�enja je vremensko odre�enje predmeta istraživanja, što zna�i odre�enje vremena koje �emo obuhvatiti istraživanjem. Ovo ne treba mešati sa trajanjem naše istraživa�ke aktivnosti u istraživanju odabranog predmeta, ve� je to period postojanja predmeta koji obuhvatamo istraživanjem. Prostorno odre�enje predmeta istraživanja utvr�uje prostor koji �e istraživanjem biti obuhva�en. Kao što se sve društvene pojave odigravaju u odre�enom vremenu, tako se one odigravaju i na odre�enom prostoru, koji je i sam jedan od �inilaca pojave. Disciplinarno odre�enje predmeta istraživanja je opredeljenje za jednu (intradisciplinarno) ili za više (interdisciplinarno) nau�nih disciplina u okviru kojih �e se predmet istraživati. Funkcije operacionalnog odre�enja predmeta istraživanja su:

1) kona�no dimenzioniranje sadržaja predmeta istraživanja i, time, i �itavog istraživanja 2) selekcioniranje komponenata, �inilaca sadržaja predmeta istraživanja 3) vremensko dimenzioniranje 4) prostorno dimenzioniranje 5) disciplinarno dimenzioniranje 6) uslovljavanje ciljeva istraživanja 7) usmeravanje hipoteza na odre�ene sadržaje 8) uslovljavanje indikatora 9) uslovljavanje metoda i tehnika, prikupljanja i obrade podataka.

Sve što smo izložili o odre�ivanju predmeta istraživanja odnosi se na situacije u kojima imamo jedan projekt istraživanja. Me�utim, susre�emo se u istraživa�koj praksi i sa složenijim situacijama. Prva situacija je kada imamo istraživanje sa jednim osnovnim projektom u �ijem sastavu sa razvija više projekata, a svi pripadaju istoj nauci, tj. istoj nau�noj disciplini. Druga situacija je kada imamo jedan osnovni (generalni) interdisciplinarni ili multidisciplinarni projekt u �ijem se sastavu nalazi više potprojekata koji pripadaju raznim nau�nim disciplinama ili raznim naukama. Tre�a situacija je unekoliko sli�na prethodnoj. Tu nailazimo na generalni projekt koji obuhvata više samostalnih projekata. Mogu�e su dve varijante. U prvoj treba obraditi u potpunosti teorijsko i operacionalno odre�enje predmeta istraživanja kao generalno, kao osnove iz koje proizilaze teorijska i operacionalna odre�enja predmeta istraživanja projekata u sastavu.

179

Druga varijanta je racionalnija. U njoj se samo u najopštijim odredbama obra�uje teorijsko odre�enje predmeta kako bi se obezbedila ista paradigmatska polazišta i opšte jedinstvo generalnog predmeta istraživanja. Na osnovu toga razvijaju se teorijsko i operacionalna odre�enja predmeta projekta u okviru generalnog projekta sa visokim stepenom samostalnosti.

180

81. Ciljevi istraživanja: pojam, funkcije, struktura U literaturi i praksi konstituisan je opšti, suštinski saglasan stav da su ciljevi istraživanja sticanje odgovaraju�ih, prvenstveno nau�nih saznanja. Razlike u gledanjima nastaju tek u pogledu bližeg odre�enja saznanja koja se sti�u. Jedni smatraju da se radi prvenstveno o teorijskom saznanju, drugi o teorijskom i prakti�nom, tre�i samo o empirijsko- prakti�nom. Ove razlike u gledanjima zasnovane su na relativno jednostranom pristupu. Taj pristup gubi iz vida da je ostvarivanje ciljeva istraživanja, koji su zavisni od nivoa prethodnog saznanja i dimenzija svojstava predmeta istraživanja, mogu�e u svakoj od pomenutih varijanti, ako se govori o nau�nom cilju. Tako je, na primer, teorijsko istraživanje nužno orijentisano na teorijsko saznanje. Empirijsko istraživanje je nužno usmereno na empirijsko i teorijsko saznanje. Me�utim, specifi�ne vrste istraživanja, kao što su npr. akciona istraživanja, usmerena su prvenstveno na prakti�na saznanja. Treba napomenuti da se ni u jednoj vrsti istraživanja u nauci ne može govoriti isklju�ivo o jednoj vrsti saznanja ve�, po pravilu, o pretežnosti odre�enih saznanja. Razlike u shvatanju cilja istraživanja još su izrazitije prilikom teorijskog ili prakti�nog definisanja cilja istraživanja. U vezi sa tim zapaža se da se ciljevi istraživanja neretko poistove�uju sa predmetom istraživanja. To je jednostran pristup koji se manifestuje i kroz klasifikaciju ciljeva kao: primarnih i sekundarnih, osnovnih i posebnih, opštih i posebnih...Izgleda da je shvatanje ciljeva i njihovo definisanje uslovljeno filozofskim i nau�nim pogledom autora na svet. Ne upuštaju�i se u dublju raspravu o vezi izme�u pogleda na svet, nau�noteorijsko- metodološkog pristupa, s jedne, i definisanje ciljeva istraživanja, sa druge strane, može se konstatovati da je u skladu i saglasno osnovnim principima nau�ne metode ispravno shvatanje:

1) ciljevi istraživanja izražavaju kvalitativna i kvantitativna svojstva saznanja koja se sti�u datim istraživanjima, njihov nivo i svrsishodnost

2) ciljevi istraživanja su nau�ni, što podrazumeva njihovo mesto i ulogu, funkciju u nau�nom, a time i nužno u teorijskom saznanju, tako�e, ciljevi istraživanja su i društveni, što nužno zna�i i aktuelno ili potencijalno prakti�ni. Stoga je opravdano da se u politi�kim naukama, u nacrtu nau�ne zamisli ciljevi odre�uju u posebnom delu kao nau�ni ciljevi i kao društveni ciljevi. Tek unutar njih je mogu�a diferencijacija na opšte i posebno, osnovne i izvedene, primarne i sekundarne, i druge ciljeve. U nekim slu�ajevima ja�e je naglašen zahtev za nau�nim saznanjem odre�enog nivoa, npr. u fundamentalnim istraživanjima, u drugim �e se insistirati na prakti�noj primenjivosti, npr. u akcionim istraživanjima. Ali, u svakom slu�aju, u svakom projektu istraživanja ciljevi imaju i opštenau�nu i nau�nu dimenziju. Nau�ni ciljevi, kao deo projekta istraživanja, razmatraju i iskazuju obavezu o nivou nau�nog saznanja koje realizacijom istraživanja treba ostvariti. Mora li da bude u jednom projektu samo jedan nivo nau�nog saznanja- samo jedan nau�ni cilj? Po�emo li od �injenice da je mogu�e da se predmet istraživanja u jednom projektu tretira multidisciplinarno (interdisciplinarno), moramo prihvatiti mogu�nost da je u okviru svake nau�ne discipline mogu�e formulisati druga�iji nau�ni cilj. Jer, ne mora jedna pojava da bude podjednako istražena (nau�no spoznata) unutar svih nau�nih disciplina, odnosno nauak istovremeno. I, dalje, prihvatimo li da je predmet istraživanja složena, strukturisana, dijalekti�ka celina, nije obavezno da u �asu projektovanja o svim delovima, dimenzijama, svojstvima...postoji isti nivo saznanja, pa prema tome ne moraju se postaviti ni istovetni zahtevi o saznanju koje treba ste�i doti�nim projektom istraživanja. Saglasno tome, mogu�e je postaviti, formulisati više razli�itih nau�nih ciljeva istraživanja, bilo da se radi o predmetu interdisciplinarnog istraživanja, bilo ad se radi o složenom predmetu intradisciplinarnog istraživanja. Nau�ni ciljevi istraživanja mogu biti: nau�na deskripcija, nau�na klasifikacija i tipologija, nau�no otkri�e, nau�no objašnjenje i nau�na prognoza. Najnižim nivoom nau�nog saznanja smatra se nau�na deskripcija, najvišim nau�na prognoza. Nau�na deskripcija u politi�kim naukama je od izuzetnog zna�aja. Ta�an opis ponašanja, situacije, doga�aja, procesa u uslovima dinami�kog društvenog razvoja u okviru koga se brzo javljaju nova

181

svojstva ili i nove pojave, �esto je više od pola završenog posla u dostizanju najvišeg nivoa nau�nog saznanja. Društveni ciljevi istraživanja tako�e mogu biti mnogostruki. Ispravno je utvrditi društvene ciljeve istraživanja u celini, ali i posebno odrediti neposrednu svrhu istraživanja. To proizilazi iz �injenice da se ciljevi istraživanja odnose na sadržaj hipotteti�kih stavova formulacije problema koji su konkretizovani i razra�eni predmetom istraživanja, a da su uslovljeni ve� postoje�im nau�noteorijskim saznanjem o njima. To saznanje je izraženo u formulaciji problema kroz deo o rezltatima prethodnog istraživanja i kroz teorijsko odre�enje predmeta istraživanja. Može se opaziti pravilnost da je cilj istraživanja nužno niži ukoliko je prethodno nau�no saznanje o predmetu oskudnije. Kada je re� o sasvim novim pojavama mogu�e je, kao nau�ni cilj, zahtevati samo deskripciju. Me�utim, kada je predmet istraživanja ve� istraživana pojava, npr. kada je u pitanju verifikatorno istraživanje, po pravilu nau�ni ciljevi istraživanja moraju biti viši od nau�ne deskripcije, moraju biti makar klasifikacija i tipologija. Tipologije su �esto prvi korak do nau�ne teorije „srednjeg obima“. Odre�enje nau�nog cilja istraživanja ne zna�i apsolutno preuzimanje obaveze u pogledu nivoa saznanja koja treba ostvariti. Pre se može smatrati da je time preuzeta obaveza da �e se u vezi sa bitnim delovima predmeta istraživanja u pretežnom delu rezultatima istraživanja ostvariti utvr�eni nivo saznanja. Treba prihvatiti kao pravilo da se rezultatima ne sme ostvariti niži nivo saznanja od onog koji je utvr�en ciljem istraživanja, ali da su dozvoljena odstupanja u pravcu ostvarenja višeg nivoa saznanja. Uostalom, ma koliko se mi �vrsto opredelili za deskripciju kao cilj istraživanja, nije mogu�e izbe�i odre�ene nivoe klasifikacije. Deskripciju nije mogu�e izvršiti bez analize, a analiza nužno koristi analogiju. Naime, da bi se utvrdilo, prilikom opisivanja, da odre�ena svojstva, �inioci, veze...postoje odnosno ne postoje, da su ispoljene ovde ili onde, neophodno je utvrditi kriterijume razlikovanja, odnosno istovetnosti, sli�nosti i razlike. U opisivanju nepoznatog nužno se koriste poznati termini i pojmovi za iskazivanje sli�nosti i razlika. Otuda se nužno javlja dihotomija ili klasifikacija. Stoga je i prihva�eno stanovište da se u shvatanju nau�nih ciljeva istraživanja moraju izbegavati apsolutizacije. Osnovni kriterijum ispunjenja zahteva nau�nog cilja istraživanja je pretežnost. Nivo prethodnog nau�nog saznanja o predmetu istraživanja determiniše i društvene ciljeve istraživanja, koji tako�e mogu biti višestruki. Prakti�na upotrebljivost istraživanja je utoliko ve�a ukoliko je prethodno saznanje ve�e, a predmet uži i konkretniji. Politikološka istraživanja su više od ostalih orijentisana na udovoljavanje prakti�nim potrebama. To je slu�aj i sa fundamentalnim istraživanjima koja se bave opštim zakonima politi�kih procesa. Karakteristike politike kao procesa upravljanja interesima podrazumevaju i istorijske, i strategijske, takti�ke i operativne zahvate. Fundamentalna politikološka istraživanja služe indirektno ili direktno za igra�ivanje istorijskih ili strateških zahvata. �eš�e su pogodnija za neposredno koriš�enje primenjena i razvojna istraživanja, a posebno akciona. Politikološka istraživanja imaju još jednu zna�ajnu specifi�nost vezanu za društveni cilj istraživanja. Dok se u drugim naukama društveni cilj istraživanja svodi na društvene ciljeve za �ije ostvarivanje �e biti koriš�eni rezultati istraživanja, društveni cilj politikoloških istraživanja može biti i usmeravanje pažnje društvenih subjekata politi�kih procesa na odre�ena pitanja, uticanjem na bjihove stavove, ponašanje i drugo- samim �inom istraživanja. Istraživanje koncipirano kao metoda politi�kog delovanja, kao oblik ili kao deo politi�ke akcije, izaziva usmerena reagovanja koja mogu biti odre�ena i kao jedan od društvenih ciljeva istraživanja. Osnovne funkcije ciljeva istraživanja su bliže izgra�ivanje osnova za hipoteze i kvalitativno preciziranje predmeta istraživanja. Predmetom istraživanja, njegovim operacionalnim odre�enjem, utvr�eno je u �emu i u kom obliku, kom prostornom, vremenskom i disciplinarnom okviru �e se postavljati hipoteze. Ciljevima istraživanja se odre�uju usmerenost hipoteza ka odre�enom nivou saznanja i posebno akcentuju izvesni aspekti predmeta istraživanja. Tako nau�ni cilj imenovan kao nau�no otkri�e usmerava istraživanja na nova saznanja o do tada nepoznatim, neotkrivenim svojstvima, odredbama, �iniocima, odnosima, aktivnostima...predmeta istraživanja bez obzira na postoje�a nau�na znanja o drugim delovima predmeta. Moglo bi se zato re�i da je nau�no otkri�e opšti i uvek prisutan, paralelni nau�ni cilj sa bilo kojim odabranim ciljem istraživanja. Nau�no objašnjenje postavlja znatno više zahteva i dozvoljava manje

182

nijansi. Dok se nau�no otkri�e može odnositi i samo na neke ne saznate forme pojave, nau�no objašnjenje podrazumeva nau�no saznanje o mestu, ulozi, odnosima, redosledima, uslovljenostima i uzro�nostima, pravilnostima i zakonitostima. Nau�na prognoza nije mogu�a bez nau�nog objašnjenja. Ona podrazumeva, na osnovu saznanja tendencije, njihovog vrednovanja i rangovanja, predvi�anje doga�anja i situacija. Nau�no objašnjenje kao nau�ni cilj veoma je složen zahtev. On podrazumeva otkrivanje nau�nih zakona, odnosno jednog nau�nog zakona. Me�utim, nau�nih zakona ima raznih vrsta i raznih nivoa- od univerzalnih do onih koji su više empirijsko- statisti�ke generalizacije. U politi�kim naukama ne može se o�ekivati otkrivanje univerzalnog nau�nog zakona u jednom istraživanju, te se prvenstveno radi o statisti�kim zakonima. Kako je nau�ni zakon osnova objašnjenja- koje mora da ima deduktivni karaktere, o�ekivana objašnjenja mogu da budu statisti�ka, funkcionalna i teleološka. Naš iskaz da je nau�no objašnjenje neophodno za nau�nu prognozu, koja mora imati odre�eni visoki stepen verovatno�e, smatramo i dalje istinitim. Mili� iznosi ubedljive razloge da je prognoza mogu�a i bez nau�nog objašnjenja s visokim stepenom uspešnosti i samo na osnovu statisti�kih generalizacija i nau�nih zakona. Mi to ne osporavamo. Dodajemo, da su uobi�ajena uspešna predvi�anja u svakodnevnom životu evidentna. Me�utim, mi govorimo o pouzdanim nau�nim predvi�anjima, a za njih su neophodna nau�na objašnjenja, �ime se izbegavaju naga�anje i poga�anje. Nau�no objašnjenje ima specifi�nu ulogu kada je predmet istraživanja decidirano odre�en kao provera izvesne teorije, važe�eg nau�nog zakona, izvesne teoreme...Ipak je, u osnovnom, logi�ka procedura ista. Razumljivo je da se nau�ni ciljevi utvr�uju za svaki projekt odnosno potprojekt posebno. Odre�enje predmeta i cilja istraživanja je stoga vrlo složen posao koji zahteva odgovaraju�e poznavanje teorije. Jer, ista struktura sadržaja predmeta istraživanja može se javiti više puta ako su ciljevi istraživanja druk�iji. Ciljlevi istraživanja sa predmetom istraživanja opredeljuju- „polje“ istraživanja i determinišu zadatke istraživanja.

183

82. Hipoteze u nacrtu nau�ne zamisli: pojam, svojstva, fukcije Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraživanja u celini, njegovim �iniocima, svojstvima, odnosima, vezama, situaciji, dimenzijama, o suštini, sadržaju, obliku i formi. 1) Osnovno pravilo je da hipoteze- nau�no teorijski osnovane, misaone, predmetne pretpostavke koje tek treba dokazivati, tj. proveriti rezultatima istraživanja, ne treba da budu ni uže ni šire od predmeta istraživanja. 2) Drugo pravilo je da hipoteze moraju biti adekvatne (odgovaraju�e) i simetri�ne operacionalnom odre�ivanju predmeta istraživanja, što zna�i da treba da budu razvijene na svakom nivou opštosti na kojem je razvijeno operacionalno odre�enje predmeta istraživanja. 3) Tre�e pravilo je da hipoteze moraju biti odgovaraju�e, saglasne sa ciljevima istraživanja, u prvom redu nau�nim, pa ali i društvenim ciljevima. Saglasnost hipoteze sa nau�nim ciljevima izražava se tako što su one usmerene na sticanje nau�nog saznanja onog nivoa koji je za predmet istraživanja, odnosno za pojedine delove predmeta istraživanja, predvi�en ciljevima istraživanja. 4) �etvrto pravilo je da je hipoteza teorijski ili empirijski proverljiva. Ovaj opšti stav metodološke literature je potrebno specifikovati u vezi sa politi�kim pojavama i nau�nim pristupom istraživanju politi�kih pojava. Ako je praksa vrhovni verifikator saznanja, hipoteze moraju, u kona�nom, biti i empirijski proverljive. Pobrojana osnovna pravila upu�uju nas na neke nužne odlike- svojstva hipoteza upotrebljivih u nau�nom istraživanju. Najvažnije me�u njima su: - da je iskaz hipoteze smislen, da sadrži odgovaraju�i stav o predmetu- delu predmeta na koji se odnosi - da je taj iskaz o stavu logi�ki i teorijsko- empirijski osnovan - da je predmetno konkretan i u tom smislu strogo odre�en - da je precizan i jasan po svim svojstvima zna�enja koriš�enih u hipotezi - da je iskaz- stav dovoljno sadržajan i obuhvatan. Postavljeni zahtevi se mogu ostvariti samo konkretnom primenom postupaka u izvo�enju i konstrukciji hipoteza. Pridržavanje pravila u izvo�enju hipoteza i njihovoj konstrukciji je nužno zbog razli�itih izvora, opštenau�nog sadržaja, opštenau�ne i konkretne funkcije hipoteza u jednom konkretnom istraživanju. Može se re�i da je hipoteza stav o nepoznatom (ili nedovoljno poznatom) zasnovan i izveden iz postoje�eg nau�nog saznanja. Taj stav treba da bude iskazan u skladu sa normama �iji su bitni zahtevi:

- da je saznajno nau�no smisaon i zna�ajan - da je nau�no problemski - da je logi�ki neprotivure�an u okviru teorije odnosno teorijskog modela projekta istraživanja,

ta�nije nacrta nau�ne zamisli - da izražava razlike, suprotnosti i protivure�nosti u okviru sistema, modela nacrta nau�ne zamisli,

sistema hipoteza i misaonog sistema koji �ine i svaka hipoteza za sebe - da iskaz bude ostvaren jezikom (pojmovima, terminima, jezi�kim izrazima, znacima i

simbolima) svojstvenim doti�noj nauci, nau�noj disciplini i kategorijalno- pojmovno- terminološkom sistemu definisanom u teorijskom odre�enju predmeta istraživanja.

Svojstva korektnih hipoteza u nacrtu nau�ne zamisli uslovljena su razlozima njihovog nastanka. �etiri su osnovna nau�na razloga nastanka hipoteza:

1) sticanje novog nau�nog saznanja o novim pojavama 2) proširivanje i produbljivanje postoje�eg saznanja o pojavama 3) provera postoje�eg nau�nog saznanja 4) obrada, sistematizacija, verifikacija i pretvaranje svakodnevnog iskustvenog saznanja u nau�no.

Shodno tome, njihova osnovna opštenau�na funkcija je: 1) otklanjanje praznina u postoje�em nau�nom saznanju 2) otklanjanje prevazilaženjem, protivure�nostima pojedinih delova nau�nog saznanja ili �inilaca

nau�nog saznanja 3) ostvarivanje sve višeg nivoa istinitosti nau�nog saznanja.

U nacrtu nau�ne zamisli uz odre�ene opšte funkcije (koje nikada ne ostvaruju sve istovremeno u istoj meri), hipoteze imaju i svoje posebne funkcije, koje su specijalne za svaku vrstu i tip hipoteza.

184

83. Osnovne vrste hipoteza (kriterijumi podele, klasifikacija, uloga) Mogu�e su mnogobrojne klasifikacije hipoteza po raznim kriterijumima. Naj�eš�e koriš�eni kriterijumi su: 1) predmet, za klasifikaciju na: - teorijske, one koje se izgar�uju u teorijskim istraživanjima, kada je predmet istraživanja teorijski - empirijske, u empirijskim istraživanjima, kada je predmet istraživanja realnost - iluzorne, kaad su pogrešne odnosno nau�no neosnovane 2) logi�ka priroda, u okviru koje se javljaju dva podkriterijuma: - logi�ki proces nastajanja, prema kome se dele na: - prosto-implikacione - induktivne - deduktivne - statisti�ke - modalitet sudova, prema kome imamo: -mogu�e - verovatne - slu�ajne 3) opštost, u okviru koje imamo dva potkriterijuma: - obuhvatnost materije, prema �emu imamo: - opšte i kao poseban njihov „nivo“ generalne - poseban, kao delove opštih, odnosno generalne - pojedina�ne, kao delove posebnih - opštost važenja, prema �emu imamo: - hipoteze empirijske uniformnosti i jednoobraznosti - hipoteze statisti�ke generalizacije - hipoteze relacionih analiti�kih varijabli 4) saznajna uloga, u okviru koje možemo konstatovati dva potkriterijuma: - funkcije u delatnosti istraživanja, prema kojoj se mogu formirati: - ad hoc hipoteze - radne - pomo�ne - nau�ne hipoteze - cilj istraživanja odnosno nivo nau�nog saznanja, u vezi s kojim se susre�u slede�e klasifikacije: - deskriptivne - klasifikatorske - eksplikativne (kauzalne) ili kao varijanta ove klasifikacije: - deskriptivne - eksplikativne - statisti�ke. Nesumnjivo je da sve ove hipoteze i njihove klasifikacije imaju veliki zna�aj i o njima se strogo mora voditi ra�una prilikom izrade nacrta nau�ne zamisli- utoliko više ukoliko je istraživanje složenije. No, �eš�a su istraživanja koja se ne mogu okarakterisati kao najsloženija i �iji zahtevi se ne mogu smatrati maksimalnim. Stoga je opravdano iz ove složene i zna�ajne materije izdvojiti i posebno razmotriti tri osnovna kriterijuma za klasifikaciju hipoteza, �ija je primena univerzalna. Prvo, to je kriterijum klasifikacije po opštosti- potkriterijum „obim hipoteze“ Drugo, to je logi�ka priroda hipoteza- potkriterijum „logi�ki proces nastanka hipoteza“ Tre�e, kriterijum saznajne uloge hipoteza- potkriterijum „nivo saznanja“. U svakom nacrtu nau�ne zamisli potrebno je razviti sistem hipoteza adekvatan predmetu istraživanja, što zna�i da za svaki nivo razvijenosti ili definisanja operacionalnog odre�enja predmeta istraživanja treba postaviti najmanje po jednu hipotezu odgovaraju�eg nivoa opštosti.

185

Po pravilu, u politikološkim istraživanjima, ako je predmet istraživanja intradisciplinaran, postavlja se prvo tzv. generalna hipoteza koja svojim sadržajem pokriva ceo predmet istraživanja i iskazuje se kao stav ili pitanje o o preliminarnom odre�enju predmeta istraživanja. Generalna hipoteza je uvek najopštija hipoteza jednog istraživanja odnosno najopštija hipoteza u nacrtu nau�ne zamisli jednog projekta istraživanja. U praksi istraživanja postavljeno je više pitanja u vezi sa generalnom hipotezom. Ona se mogu svesti na slede�a: - prvo, da li je u svim slu�ajevima neophodna generalna hipoteza - drugo, da li je generalna hipoteza jedina opšta hipoteza u nacrtu nau�ne zamisli? U projektima istraživanja koji se mogu nazvati složenim, jer se sastoje iz više projekata koji �ine manje- više samostalne celine ili iz više potprojekata, što je obavezno kada je re� o interdisciplinarnim (multidisciplinarnim) istraživanjima, korisno je postaviti jednu zajedni�ku generalnu hipotezu za ceo projekat koji �emo nazvati generalnim projektom. To bi bila generalna hipoteza generalnog projekta. Za svaki projekat odnosno potprojekat istraživanja mogu�e je i korisno razviti generalnu hipotezu tog posebnog projekta, odnosno potprojekta u okviru generalnog projekta. Te generalne hipoteze bi se bavile onim delovima ili aspektima predmeta istraživanja generalnog projekta koji �ine poseban predmet istraživanja tih posebnih projekata, odnosno potprojekata generalnog projekta istraživanja. U tom slu�aju, može li se govoriti o sistemu generalnih hipoteza pri �emu su neke više, a neke manje generalne? Formalno logi�ko stanovište ovakvu mogu�nost ne dozvoljava. Me�utim, ako jedan generalni projekat, kao predmet istraživanja, ima jednu celovitu složenu pojavu, koju izu�ava interdisciplinarno, razumljivo je da bi jedna generalna hipoteza o njegovom ukupnom ponašanju bila mogu�a i poželjna. Ali, isto tako, ako je u okviru ovog generalnog projekta postavljen poseban projekat o njihovom politi�kom, potom radno-ekonomskom, pa porodi�nom, kulturnom...ponašanju- razumljivo je da je mogu�e i korisno postaviti po jednu generalnu hipotezu za politi�ko ponašanje, radno-ekonomsko... Polaze�i od principa da se nivo opštosti, pa time i generalnosti, utvr�uju uvek u me�usobnom odnosu, da nešto što je opšte u odnosu na neko posebno u jednom slu�aju, može u drugom slu�aju biti nešto posebno u odnosu na nešto drugo opštije, smatramo ad se može govoriti o sistemu generalnih hipoteza. Ostaje pitanje da li je u jednom istraživanju koje nije koncipirano kao složeno (sa stanovišta unutrašnje organizacione strukture) može da bude više generalnih i opštih hipoteza. O�igledno je da u jednom takvom istraživanju može da bude samo jedna generlna hipoteza. No, ako je predmet složen, iako intradisciplinaran (monodisciplinaran) mogu�e je razviti više opštih hipoteza koje �e tretirati odre�ene dimenzije, svojstva...predmeta istraživanja. Ovo je mogu�e stoga što one predstavljaju razradu generalne hipoteze kao najopštije, ali su istovremeno i one same veoma opšte i nužno ih je dalje specijalizovati i konkretizovati. To se �ini izvo�enjem posebnih hipoteza. Posebne hipoteze su istovremeno razvijen, konkretizovan deo generalne, odnosno opšte hipoteze, i posebna celina koja iskazuje hipoteti�ki stav o jednom posebnom delu operacionalnog odre�enja predmeta istraživanja. Ta posebnost, samostalnost, izražava se odnosom sa ciljevima istraživanja. Dok generalna hipoteza može, npr. imati za nau�ni cilj nau�no objašnjenje, jedna ili više posebnih hipoteza mogu se orijentisati ka otkri�u ili nau�noj prognozi. Ipak, ve�ina posebnih hipoteza koje se odnose na bitne celovite delove predmeta treba da imaju isti nau�ni cilj kao i generalna hipoteza. Velika i mnogobrojna odstupanja ne smatraju se korisnim, pogotovo u jedinstvenom, jednostavnom projektu istraživanja. Za svaki segmentarni deo operacionalnog odre�enja predmeta istraživanja neophodno je postaviti najmanje jednu posebnu hipotezu. U politi�kim naukama predmeti istraživanja i svaki njihov segmentarni deo višedimenzionalni su, što je neophodno izraziti i posebnom hipotezom. Tako je uvek re� o relativno stati�kim svojstvima, o eksternim i internim funkcijama, odnosima, vezama, rasprostiranju, u�estalosti...Posebnu hipotezu koja svojim iskazima izražava sve ovo nazva�emo kumulativnom posebnom hipotezom. U politi�kim naukama, naro�ito u akcionim istraživanjima, pa i u primenjenim, ovo se vrlo �esto doga�a. Uzrok tome je, s jedne strane, neravnomeran razvoj politi�kih nauka, sa druge pritisak potreba realne politike i, s tre�e, priroda i karakteristike politi�kih pojava. Osim kumulativnih posebnih hipoteza u istraživanjima sa složenijim predmetom, koji istovremeno sadrži više ravnopravno tretiranih aspekata, za svaki segmentirani deo mogu�e je celishodno postaviti

186

više posebnih hipoteza koje �emo nazvati posebne „specifikovane“ ili „specificiraju�e“ hipoteze. Takve hipoteze obra�uju pojedine bitne ravnopravne aspekte segmentarnog dela operacionalnog odre�enja predmeta istraživanja. Posebne hipoteze su osnov za izvo�enje pojedina�nih hipoteza. Ako imamo samo kumulativnu posebnu hipotezu, sve pojedina�ne hipoteze se zasnivaju na njoj. Kada imamo više posebnih specifikovanih hipoteza, npr. posebne hipoteze koje se bave svojstvima, pojedina�ne hipoteze se izvode iz svake specifikovane posebne hipoteze, razra�uju�i i konkretizuju�i istu materiju. Pojedina�ne hipoteze su najjednostavnije i najkonkretnije hipoteze. One su razrada i konkretizacija odgovaraju�ih posebnih hipoteza, a iskazuju stav o elementarnim �iniocima operacionalnog odre�enja predmeta istraživanja. Pojedina�ne hipoteze moraju biti dovoljno specifikovane, konkretne i jednostavne da se preko njih može dospeti do indikatora. U vezi sa brojem i složenoš�u hipoteza postoje dva suprotna stava. Jedan se zalaže za razvijanje hipoteza i o najsitnijem detalju predmeta istraživanja. Po drugom, dovoljne su samo najuopštenije hipoteze. Kriterijum saznajne uloge hipoteza posebno je zna�ajan za razmatranje o izradi i izboru hipoteza. Polaze�i od definicija projekta istraživanja i nacrta nau�ne zamisli, smatramo da su radne hipoteze karakteristi�ne za politikološka istraživanja, a da su ad hoc i pomo�ne hipoteze samo njihov oblik, manje savršen i manje sistematski. Hipoteze su nau�ne tek kada se njihova vrednost potvrdi, a to zna�i tek kad budu proverene. Stoga u okviru nacrta nau�ne zamisli treba postavljati nau�no zasnovane, verovatne, proverljive radne hipoteze. Drugi potkriterijum, nau�ni cilj ili nivo nau�nog saznanja, zaslužjuje znatno više pažnje. Do sada su u okviru njega pominjane: 1) deskriptivne hipoteze- kao hipoteze koje su usmerene na opisivanje, �iji je sadržaj oblik ispoljavanja 2) klasifikatorkse- kao hipoteze koje se bave sli�nostima i razli�itostima svojstava i u funkciji su nau�ne klasifikacije i tipologizacije pojava 3) eksplikacijske (eksplikativne, kauzalne)- koje se bave objašnjenjima, uzro�no- posledi�nim vezama i odnosima 4) statisti�ke- koje su zasnovane i bave se kvantitativnim svojstvima, dimenzijama, statisti�kim pravilnostima i zakonima. Nesumnjiva je korisnost i opravdanost postojanja i ove klasifikacije, mada bi as stanovišta potreba istraživanja politi�kih pojava, bilo korisno postaviti nešto razvijeniju i nešto dosledniju klasifikaciju koja bi izražavala zahtev i konstituisala normu u konstrukciji hipoteza. Izgleda da bi ona trebalo da bude zasnovana na odredbama nau�nih ciljeva istraživanja i sastavljena od slede�ih �lanova:

1) deskriptivne hipoteze, koje bi bile izvedeni iskazi o ispoljenim �iniocima, oblicima i svojstvima predmeta istraživanja

2) klasifikatorsko- tipološke hipoteze, koje bi bile izvedeni iskazi o srodnosti, sli�nosti i rezultatima svojstava predmeta istraživanja

3) heuristi�ko- konstatuju�e hipoteze koje bi bile iskazi o postojanju još neotkrivenih �inilaca svojstava, tendencija...predmeta istraživanja

4) eksplikative- objašnjavaju�e- kauzalne koje bi bile izvedeni iskazi o uzro�no- polsedi�nim odnosima, pravilnostima, zakonitostima, zakonima...predmeta istraživanja

5) prognosti�ke hipoteze koje bi bile iskazi o razvojnim tendencijama, predstoje�im stanjima i situacijama predmeta istraživanja.

Iz prethodne klasifikacije izostavili smo statisti�ke hipoteze jer smatramo da se svaka od pomenutih klasa hipoteza može izvoditi iz statisti�kog saznanja, statisti�kom indukcijom, odnositi se i sadržati statisti�ke podatke i koristiti se statisti�kim metodama. Klasifikacija po kriterijumu logi�ke prirode- potkriterijumu logi�kog procesa nastanka hipoteza zna�ajna je jer istovremeno govori o karakteristikama hipoteza, njihovoj saznajnoj vrednosti i verovatno�i, kao i o njihovoj osnovanosti i na�inu nastanka. Opet polaze�i od definicije projekta istraživanja i nacrta nau�ne zamisli, možemo konstatovati: - prosto implikacione hipoteze nisu, na sadašnjem nivou razvoja politi�kih nauka, karakteristi�ne za politikološka istraživanja. Prosto implikacione hipoteze su opravdane u nacrtu nau�ne zamisli samo u

187

slu�ajevima potpuno novih, celovitih pojava �iji razvoj nije odgovaraju�i ukupnom društvenom sistemu i izraženim tendencijama razvoja politi�kog procesa - induktivne hipoteze nastale indukcijom daleko su �eš�e, naro�ito u heuristi�kim istraživanjima. Po pravilu, induktivne hipoteze su mogu�e i odgovaraju�e u meri u kojoj je i predmet istraživanja konstruisan indukcijom - reduktivne hipoteze u navrtu nau�ne zamisli samo su slu�ajne i, po pravilu, neopravdane - deduktivne hipoteze, izvedene iz prethodnog opšteg saznanja, mogu se smatrati tipi�nim za hipoteze u nacrtu nau�ne zamisli. Dva razloga govore tome u prilog. Prvo, sve hipoteze su izvedene u odgovaraju�oj meri iz predmeta istraživanja- u meri u kojoj je i on sam (predmet istraživanja) izveden iz prethodnog nau�noteorijskog saznanja. Drugo, posebne i pojedina�ne hipoteze izvedene su iz generalne- opšte, odnosno opštih hipoteza. Stoga se deduktivne hipoteze smatraju tipi�nim za nacrt nau�ne zamisli, te i najzna�ajnijim pri verifikatornim istraživanjima. Me�utim, u heuristi�kim istraživanjima može se konstatovati ve�i zna�aj induktivnih hipoteza - statisti�ke hipoteze smatramo induktivnim i zato ih ne trena posebno tretirati. Ostaje otvoreno pitanje tzv. nulte hipoteze, hipoteze nulte neizvesnosti. Prilikom postavljanja sistema hipoteza u nacrtu nau�ne zamisli hipoteza nulte neizvesnosti ne javlja se stoga što se i ne radi o istinskoj hipotezi koju treba proveriti, ve� o stavu koji se, u datoj prilici, smatra istinitim. Prema tome, tzv. nulta hipoteza u ovom zna�enju se pre može smatrati analiti�kim instrumentom prilikom analize prikupljenih podataka i formiranja saznajnih �injenica, kada se koristi kao kriterijum selekcije prihva�enih ta�nih od pogrešnih podataka. Nacrt nau�ne zamisli sadrži samo hipoteze koje podležu proveri. Proverljive hipoteze podrazumevaju odre�enu strukturu. Hipotezu �ine: stav hipoteze koji hipotezu i �ini smislenom i varijable hipoteze. Stav hipoteze je sadržaj, suština i smisao iskaza jedne formulisane hipoteze. Istraživanjem se u stvari dokazuje ili opovrgava stav hipoteze. Može se re�i da stav hipoteze, zavisno od njenog karaktera, može biti osnovni stav, sud ili zaklju�ak- koji nije u potpunosti dokazan. To je smislena, logi�na, predmetna misaona konstrukcija od varijabli pojmova ili stavova, predikativnih konstanti i logi�kih funkcija. Varijable ili promenljive su nužni, sastavni �inioci svake hipoteze. Hipoteza može imati više varijabli, ali prema važe�im shvatanjima u nauci, neophodno je da budu najmanje dve: jedna nezavisna i jedna zavisna. Šta su to varijable? Može se re�i da su to opšti pojmovi stvari ili stavova odre�ene pojmovne vrednosti, ta�nije odre�enog sadržaja koji obuhvata srodne nužne pojmove, a koji i sami imaju, tj. mogu imati svoje pojmovne vrednosti, tj. mogu sadržati još uže srodne pojmove. Osnovno je svojstvo svake varijable da joj se zna�enje može menjati, pa ima svojstvo egzistencijalne ili potencijalne promenjivosti. Nezavisne varijable su osnov tuma�enja, objašnjavanja, opisivanja zavisnih varijabli. U hipotezi nezavisna varijabla stoji ulevo- na po�etku, a zavisna udesno, odnosno bliže kraju hipoteze. U pogledu varijabli izložene stavove treba prihvatiti samo uslovno stoga što u društvenim, a naro�ito politi�kim naukama, postoji izvanredna me�uzavisnost svih mogu�ih varijabli. Stoga u politi�kim naukama, prilikom postavljanja hipoteza, treba imati na umu da je svaki sindromni ili elementarni �inilac predmeta istraživanja zavisna varijabla koja se opisuje, klasifikuje, objašnjava u prvom redu nezavisnom varijablom. Pri tom, ove varijable pod odre�enim uslovima mogu i da promene mesta i uloge. Osim zavisne i nezavisne, pominju se još i slede�e varijable:

- antecedentne ili eksplanatorne, koje objašnjavaju nezavisnu i zavisnu varijablu, odnosno korelaciju izme�u njih

- interveniraju�e ili interpretativne, koje objašnjavaju razloge za postojanje odnosa izme�u nezavisne i zavisne varijable

- kondicioniraju�e ili specifikatorne varijable, koje se odnose na intezitet uslova odnosa izme�u nezavisne i zavisne varijable.

188

84. Indikatori: pojam, funkcije, vrste Za izradu hipoteza u nacrtu nau�ne zamisli i uopšte za praksu istraživanja, bitno je shvatiti da je suština hipoteza izražena stavom i da se on proverava, dokazuje- opovrgava. Ta suština se pojmovno manifestuje, izražava se, javlja se u stvarnosti, pokazuje se u stvarnosti preko odre�enih pokazatelja- indikatora. Stoga je za uspešno istraživanje najzna�nije formulisati precizan stav hipoteze i pokazatelje- indikatore kojima se ispoljava suština na koju se stav hipoteza odnosi. To je daleko važnije od utvr�ivanja da li je varijabla „dimenzija“, „kontinuum“.... Indikatori ili pokazatelji su spoljašnje manifestacije unutrašnje suštine. Ova definicija podrazumeva stanovište da se sve pojave i procesi manifestuju, ispoljavaju u društvenoj praksi i da ih je mogu�e, preko njihovih manifestacija, neposredno opaziti. Navedeno stanovište otvara mnoga složena pitanja, od kojih su za nas najvažnija: može li se i šta definisati kao indikator u teorijskom istraživanju; važe li sve vrste indikatora i u teorijskim istraživanjima; ako su indikatori manifestacije, može li se odsustvo manifestacije tretirati kao indikator; da li su indikatori neposredne manifestacije ili su to naša saznanja o manifestacijama; da li svaki proces i pojava imaju svoja neposredna ispoljenja ili se mogu javiti posredovana ispoljenja? O indikatorima u teorijskim istraživanjima ne može se raspravljati bez ta�nog odre�enja pojma i predmeta teorijskog istraživanja. Ako se predmetom teorijskog istraživanja smatra teorija (nau�na teorija ili drugi oformljeni rezultat saznanja do kojeg se došlo mišljenjem) mogu se javiti dva osnovna slu�aja. Prvi slu�aj je kada postoje bitni �inioci nau�ne teorije (aksiomi, kategorije, valjani postulati, nau�ni zakon...) i kada je ta teorija iskazana u pisanom obliku u jednom ili više sistematskih dela. Indikatore je ovde relativno lako utvrditi. Rezultati i tokovi mišljenja izraženi su i predstavljeni odre�enim jezikom, u pisanoj formi, dakle, pojmovima, stavovima, sudovima i zaklju�cima, tezama, kontratezama i argumentima. Pisani iskazi su, u ovom slu�aju, spoljašnje manifestacije sadržine i suštine teorije. Shodno tome, neosporno je da su indikatori teorijskog istraživanja pisani iskazi odre�enog sadržaja i oblika. Me�utim, teorija odnosno odre�eni teorijski stavovi, mogu da budu izraženi i usmeno, npr. u nau�noj raspravi. U tom slu�aju indikatori su usmeni iskazi o toj teoriji, odnosno predmetu teorije. I, na kraju, iskazi (usmeni i pismeni) mogu se javiti i kao empirijski- iskustveni indikatori. To je drugi slu�aj koji se javlja u dve varijante. U prvoj, iskazi se zasnivaju i odnose na iskustva o važenju, mogu�nosti primene, efektima primene teorije i odnosu prema teoriji. Druga varijanta je kada je predmet teorije relativno artikulisan, ali teorija ni u osnovnom nije konstituisana ni u pisanom obliku izražena. Iskazi o predmetu teorije u tom slu�aju nisu u pravom smislu re�i ni teorijski ni empirijski pokazatelji, ve� su karakteristi�ni po obeležjima prelaza iz jednog u drugo. O�igledno da se u teorijskim istraživanjima ne mogu primeniti sve vrste indikatora koji se mogu koristiti u empirijskim istraživanjima. Ipak, ako se prihvati ispravno stanovište da nau�noj teoriji prethode empirijska saznanja i istraživanja, da se teorijska saznanja proveravaju empirijskim istraživanjima kojima se saznaje društvena i politi�ka realnost i praksa, ne može se u teorijskim istraživanjima odre�i ni od jedne vrste indikatora. Stanovište da su indikatori manifestacije, usko shva�eno u datoj formulaciji, ne može se smatrati sasvim ispravnim. Naime, neophodno je utvrditi pravo zna�enje re�i „manifestuje“. U ovom slu�aju pravo zna�enje je „ispoljava“. Uzmimo u�eš�e na izborima. Re� „u�eš�e“ u osnovnom zna�enju podrazumeva vršenje odre�enih radnji, odre�enih aktivnosti, kojima se izbori ostvaruju. Jedna od bitnih radnji je glasanje. Dakle, indikator je radnja glasanja. Šta je sa onima koji nisu glasali? Da li su oni u�estvovali na izborima (pod uslovom da nisu vršili druge izborne radnje)? Možemo li o njima, njihovom ponašanju, nešto saznati samo na osnovu manifestacije- ako njihovo odbijanje radnje ne shvatamo kao specifi�nu vrstu indikatora. Odsustvo indikatora „da su glasali“ indikator je „da nisu glasali“, ali nije indikator da nisu u�estvovali u izborima. Odsustvo izvesnih indikatora koji direktno pokazuju izvesne pojave, posredni su indikatori njihovih delova, svojstava, stanja...dakle, odsustvo izvesnih manifestacija, indikatora �ija su zna�enja i me�usobnim odnosima jasno definisana, indikatori su �ija su zna�enja odre�ena.

189

Izvesni delovi procesa nemaju svoje neposredne manifestacije, ali se manifestuju posredstvom drugih pojava i njihovih manifestacija. Dakle, indikatori mogu da budu i posredne manifestacije, npr. uzdržavanje od glasanja može da bude posredan indikator. Nedovoljnost definicije da su indikatori spoljašnje manifestacije je i u tome što previ�a da je neophodno ispunjenje još jednog uslova da bi jedna manifestacija postala indikator. To je saznanje o postojanju i karakteristikama te manifestacije. To saznanje o manifestacijama je parcijalno. Saglasno tome, možemo govoriti o potencijalnim i mogu�im indikatorima, o manifestacijama koje mogu da budu indikatori. Sve manifestacije, pod odre�enimu uslovima, mogu da postanu indikatori- ako su izraz bitnih odredbi pojave (procesa), ako o njima možemo ste�i istinito saznanje i oblikovati ih u podatak, ako se može neposredno staviti u funkcionalan odnos sa hipotezom, predmetom i nau�nim ciljevima istraživanja. Prema izloženom, indikatori bi se mogli shvatiti kao podaci o predmetu istraživanja, varijablama i stavovima hipoteza preko kojih ostvarujemo odgovaraju�e nau�no saznanje. Sve indikatore možemo podeliti na: » ekspresivne- indikatore stavova » predikativne- indikatire realnih dimenzija, svojstava » kvantitativne- indikatore veli�ina, koli�ina, u�estalosti, gustine... » kvalitativne- indikatore kakvo�e svojstava, osobina.. » objektivne- indikatore koji su objektivne �injenice, koje se mogu empirijski, iskustveno opaziti » subjektivne- indikatore koji su proizvod, manifestacija subjektivnog suda, doživljavanja, ose�anja, oseta... Ova osnovna klasifikacija indikatora zbog prirode politi�kih pojava i njihovih specifi�nosti kao predmeta istraživanja, nije dovoljna. Naime, u politikološkim istraživanjima u vezi sa jednom varijablom koristi se istovremeno ve�i broj uzajamno povezanih indikatora �ije je zna�enje me�usobno uslovljeno. Oni, pri tom, �ine skupove jedinstvenog zna�enja. Uzmimo, npr. politi�ko angažovanje kao celine koja obuhvata raznovrsne jednostavne indikatore. Stoga je potrebno razlikovati elementarne, jednostavne indikatore i sindrome, složene indikatore, koji �ine celinu smisleno povezanih elementarnih indikatora razli�itih vrsta. Osim prema kriterijumu složenosti, indikatore možemo klasifikovati po kriterijumu zna�aja u ispoljavanju suštine, prema kome ih, ina�e i odabiramo. Indikatori mogu biti izvorne �injenice materijalne stvarnosti- razne prirodne tvorevine, na zemlji i van nje (flora, fauna, klima...), razne društvene tvorevine kao što su društvene institucije, društvene ustanove, organizacija, materijalni proizvodi, norme i sli�no; zatim odre�ena ponašanja ljudi kao što su: delatnosti, radnje, �inovi, operacije, iskazi ljudi re�ima i drugim simbolima... Potrebni podaci kojima se dokazuje- opovrgava hipoteza opredeljuju potrebne indikatore. Tako se može konstatovati da je izbor indikatora uslovljen:

1) karakteristikama predmeta i ciljeva istraživanja 2) karakteristikama stava hipoteza i varijabli 3) prethodnim nau�nim saznanjem o predmetu istraživanja.

U politi�kim naukama, naro�ito u heuristi�kim istraživanjima, mogu�e je ad se u toku prikupljanja podataka otkriju i neke manifestacije- indikatori za koje se nije unapred znalo i nije bilo utvr�eno koja se suština ispoljava preko njih. Takve situacije podrazumevaju redefinisanje indikatora. Indikatori se utvr�uju odmah posle formulisanja svake pojedina�ne hipoteze i u vezi sa varijablama koje ona sadrži. Oni su veza izme�u stava hipoteze s jedne strane, i instrumentarijuma kojim �e se sakupljati podaci, sa druge strane. Stoga se, iako su posebni, izdvojeni od hipoteze, indikatori smatraju sastavnim delom pojedina�nih hipoteza. Postupak izgra�ivanja (zasnivanja, izvo�enja, konstrukcije i formulisanja) hipoteza mogao bi se u najkra�im crtama prikazati ovako:

1) utvr�uje se šta je u vezi sa odre�enim predmetom, �iniocem predmeta ostalo neobuhva�eno nau�nim saznanjem ili šta još nije verifikovano 2) iz postoje�eg nau�nog saznanja, onih delova koji �ine teorijsku celinu, potrebni stavovi se dedukuju; polaze�i od parcijalnih, pojedina�nih saznanja oni se indukuju

190

3) na osnovu toga se odabiraju varijable pojmova, stavova, pridaju im se predmetne konstante- formiraju predmetni iskazi i me�usobno povezuju logi�kim iskaznim funkcijama. U izgra�ivanju unutrašnje strukture hipoteza, odnosa varijabli...najjednostavnije je pristupanje formulom zasnovanom na implikaciji: ako je- onda je, jer se na taj na�in rešava i problem varijabli u deskriptivnim istraživanjima, kao i problem koji se javlja u slu�ajevima kada se jedna varijabla podrazumeva, te se izri�ito i formalno ne unosi u hipotezu. Ovo naro�ito dolazi do izražaja u hipotezama koje ne iskazuju stav u obliku pozitivne ili negativne tvrdnje, ve� u upitnom obliku. Hipoteze je ina�e uputno formulisati u obliku pozitivnih tvrdnji kad god je to mogu�e.

191

85. Na�in istraživanja kao deo nacrta nau�ne zamisli Priroda predmeta istraživanja, nau�ni ciljevi, hipoteze i indikatori zahtevaju odre�ene metode i tehnike istraživanja. Istraživa�ko iskustvo ukazuje na prednost koje pruža jasno paradigmatsko opredeljenje. Njime se saopštavaju teorijsko- metodološka polazišta i shvatanja o mogu�nostima upotrebe metoda i tehnika istarživanja predmetne pojave- procesa i upu�uje na osnovni kategorijalni- pojmovni i terminološki aparat. Na izbor metoda istraživanja bitno uti�u i svojstva indikatora. U istraživanju politi�kih pojava zapo�inje se osnovnim metodama: analizom (analizom sadržaja i strukturalnom analizom) i analogijom. Po pravilu, u odre�enim fazama izrade i ostvarivanja projekta istraživanja koriste se gotovo sve vrste osnovnih metoda i njihovi postupci. Neke se koriste samostalno i neposrednije od drugih, što je slu�aj sa analizom, analogijom, klasifikacijom i indukcijom u empirijskim istraživanjima. Sve opšte nau�ne metode su upotrebljive u istraživanju politi�kih pojava, ali za razli�ite sadržaje razli�ito. Može se re�i da su za istraživanje realnih politi�kih procesa hipoteti�ko- deduktivna metoda, statisti�ka metoda i metoda modelovanja nezamenjive i da se koriste u me�usobnoj sprezi. Pri tom, naglasak je u nekim situacijama na statisti�koj, a u drugim na metodi modelovanja. U ovom delu nacrta nau�ne zamisli treba izri�ito re�i koje �e vrste podataka biti sakupljane, koje �e se statisti�ke serije i statisti�ke analize koristiti i koji �e se uzroci iz ukupne statisti�ke mase formirati. Prikazivanje i obrazloženje uzorka je obavezno. Treba re�i da indukcija podrazumeva opravdanost koriš�enja statisti�ke metode. S obzirom da je statisti�ka metoda kvantitativna, da ona podrazumeva merenje, treba saopštiti i objasniti kriterijume i merila, kao i merne skale koje �e biti koriš�ene. Metoda modelovanja podrazumeva preciziranje vrste modela, mesto i ulogu u istraživanju, kao i postupak u koriš�enju. Osim opšte nau�nih, treba saopštiti i druge metode društvenih nauka koje �e biti koriš�ene. To su komparativna metoda i neke metode razvijene u okviru odre�enih metodoloških pravaca kao što su biografska metoda, metoda idealnih tipova, strukturalno- funkcionalna analiza.....Ali, ne treba poistovetiti metodološke pravce i metode koje su u okviru njih za�ete. Metode nastale u okviru jednog metodološkog pravca ili jedne paradigme mogu da budu prilago�ene i upotrebljive i za druge metodološke i teorijske pravce. Treba precizirati i na�in (tehnike- instrumente i postupke) u prikupljanju podataka, kao i plan obrade (plan kontrole, sre�ivanja, iskazivanja, šifriranja, analize podataka) uglavnom kao kodeks šifre, plan ukrštanja i plan tabela. Naj�eš�e su ovde pobrojane samo osnovne tehnike sakupljanja podataka, a posebno se izradi uputstvo u koriš�enju tehnika. Sli�no se postupa i sa planom obrade. On �esto dobija oblik posebnog uputstva, dokumenta u prilogu nacrta nau�ne zamisli, koji nije uvek oformljen kao jedinstvena celina. Razlozi za to su, naj�eš�e, nedovoljna pripremljenost istraživanja i istraživa�a, koji nemaju dovoljno pouzdan osnov za prognoziranje karaktera i broja podataka, pa probleme sre�ivanja, obrade i analize podataka u rešavanju tek kad podaci pristignu. Razumljivo je da u svim slu�ajevima i nije mogu�e precizirati plan obrade, ali se, ipak, �ak i kada su orijentaciona istraživanja u pitanju, mogu postaviti osnovni okviri. Predistraživanja, tj. testiranja projekta istraživanja tome mnogo pomažu.

192

86. Nau�na i društvena opravdanost istraživanja

I) Nau�na opravdanost istraživanja povezana je sa pretpostavljenim doprinosom istraživanja nauci. Ovaj doprinos se ostvaruje u dva vida: - kao heuristi�ki rezultat - kao verifikatorni rezultat Istraživanje nije nau�no opravdano ako istraživanje ne doprinosi otkrivanju novog ili verifikovanju nau�nog nedovoljno opravdanog. Doprinos istraživanja može biti u oblasti:

- spoznaje same pojave u njenom opisu, kvalifikaciji, objašnjavanju... - metodologije, metode bilo u njegovom logi�no- saznajnom delu, tehni�kom delu, odnosno u delu

o nau�noj strategiji. Nau�ni doprinos ne mora biti istovrstan u obe oblasti- mogu�e je da u oblasti teorije (spoznaje) predmeta istraživanja doprinos bude heuristi�ki, a da u oblasti metodologije i metoda svaki doprinos izostane- da se istraživanje kre�e ve� utvr�enim putevima, i obrnuto. U projektu se saopštava: 1) doprinos u saznajnoj oblasti 2) doprinos u oblasti logike, metodologije i metoda.

II) Društvena opravdanost istraživanja je uslovljena doprinosom istraživanja rešavanju društvenih problema. U principu izme�u nau�ne i društvene opravdanosti postoji povezanost. Nau�no opravdano istraživanje je i društveno opravdano. Ali, mogu�a su i istraživanja koja su nau�no neopravdana, tj. nedovoljno opravdana koja u oblasti nau�nog saznanja zna�e samo rutinsku proveru ve� poznatog, ali mogu biti društveno opravdana.

193

89. Planiranje istraživanja Organizovanje realizacije istraživanja podrazumeva planiranje, obezbe�ivanje saradnika, pribavljanje sredstava, raspore�ivanje kadrova i sredstava i obezbe�ivanje uslova njihovog normalnog rada i funkcionisanje na odre�enom prostoru i u utvr�enom vremenu. Realizacija istraživanja je proces sistematskog praktikovanja odredaba nacrta nau�ne zamisli u realnosti, naro�ito njenog dela koji nazivamo na�inom istraživanja, s ciljem prikupljanja, obrade i koriš�enja podataka. To podrazumeva primenu predvi�enih metoda, tehnika, postupaka i instrumenata s ciljem sticanja nau�nog saznanja o predmetu istraživanja. Realizacija istraživanja ima svoje faze:

- planiranje istraživanja - preduzimanje prakti�nih mera - organizovanje i izvo�enje (sprovo�enje) istraživanja.

Planiranje istraživanja je složen i odgovoran posao kojim se povezuje nau�na zamisao sa prakti�nim delatnostima u istraživanju. To je strogo umni rad. On se, u osnovi, sastoji od procena i prognoza na osnovu prethodnog nau�nog i prakti�nog iskustvenog saznanja. Rad na planiranju može se kvalifikovati kao nau�no- kreativni i stru�no- rutinski, pri �emu u�eš�e ove dve vrste rada nije uvek podjednako. U heuristi�kim istraživanjima �iji je predmet obiman i složen, a metode i tehnike istraživanja mnogobrojne, kreativni rad nužno preteže, stoga što nema unapred utvr�enih i sigurnih, proverenih normi koje bi se direktno mogle primeniti, pa je neophodno vršiti mnogobrojne procene i izvoditi konstrukcije aplikacijom i prilago�avanjem postoje�ih standarda. Isti je slu�aj i sa metodološkim istraživanjima, koja su, ina�e veoma retka i, uz to, predmet njihovog istraživanja su upravo norme i pravila istraživanja, njihova upotrebljivost i efikasnost. U verifikatornim istraživanjima stru�no- rutinskog je znatno više, a u nekim slu�ajevima �ak stru�no- rutinsko preteže. Najve�e teško�e i najizrazitiji zahtev za stvarala�kim su u izradi terminskog plana i plana kadrova, dok je najviše rutinskog u izradi planova sredstava. Planiranje istraživanja politi�kih pojava je složenije i osetljivije od planiranja drugih istraživanja u društvenim naukama. Osim problema izloženih u poglavlju o specifi�nostima projektovanja istraživanja politi�kih pojava, treba naglasiti dinami�nost, višeslojnost, višedimenzionalnost i višezna�nost politi�kih pojava, s jedne strane, osetljivost, zatvorenost i odbojnost subjekata politi�kih procesa, sa druge strane, i najzad, nestabilnost i nekonzistentnost ispoljenog politi�kog ponašanja mnogih subjekata politi�kog procesa. U tom pogledu osetljivost terminskog i kadrovskog plana je velika. Vreme potrebno za realizaciju jednog te istog istraživanja razli�ito je od situacije do situacije. Ista je stvar i sa kadrovima. U nekim situacijama, u jednom istraživanju neophodno je voditi ra�una samo o standardnim osobinama kadrova, shodno opštim zahtevima za psihofizi�kim, stru�nim i moralnim osobinama istraživa�a- saradnika u projektu istraživanja. Druge situacije �e zahtevati i insistiranje na nekim specifi�nijim osobinama. Osnovna funkcija planiranja istraživanja je sihronizacija svih delatnosti, u�esnika i sredstava u odre�enom prostoru i vremenu. Rezultat procesa planiranja je operativni plan istraživanja. Zadatak tog plana je da odgovori na pitanja: ko, šta, kada, gde, kako, �ime i sa kojim rezultatom. O operativnom planu istraživanja može se govoriti u užem i širem smislu. U širem smislu, operativni plan istraživanja obuhvatio bi prvo, deo nacrta nau�ne zamisli „na�in istraživanja“, a u nekim slu�ajevima, kada istražujemo aktuelne- teku�e pojave i vremensko i prostorno odre�enje predmeta istraživanja, drugo, terminski, kadrovski i plan sredstava, i tre�e instrumentarij sakupljanja i obrade podataka. Ovo shvatanje je preširoko. Uže odre�enje operativnog plana istraživanja je ono koje obuhvata dimenzioniranje vremena trajanja istraživanja, konkretno utvr�uje u�esnike- saradnike i njihove zadatke u istraživanju, i utvr�uje materijalna i finansijska sredstva potrebna za realizaciju istraživanja. Govori se o tri plana istraživanja: terminskom planu, planu kadrova i planu sredstava.

194

U projektu istraživanja plan (planovi) ima svoju funkciju i svoje mesto. Treba govoriti o planu istraživanja kao celovitom i sistematskom delu projekta koji ima slede�e delove: 1) plan pripreme realizacije istraživanja 2) plan prikupljanja podataka 3) plan obrade podataka, izrade izveštaja i prezentacije rezultata istraživanja. Terminski plan sadrži precizno odre�enje vremena trajanja istraživanja- od po�etka rada na projektu do prezentacije rezultata istraživanja. Unutar tog vremenskog perioda, terminski plan utvr�uje, manje- više ta�no ili, u odre�enim slu�ajevima samo orijentaciono, trajanje odre�enih faza i poslova istraživanja. Prema tome, terminski plan nužno sadrži popis svih funkcija, delatnosti, radnji, postupaka, �inova i operacija koje �e se obavaljati u odre�enim rokovima i trajanju. Kako se poslovi vrše na odre�enom prostoru, to terminski plan mora specifikovati u kojim rokovima i u kom trajanju �e se obavljati odre�eni poslovi na pojedinim prostorima- i na svim prostorima na kojima se istraživa�ki poslovi ukupno obavljaju. Dakle, terminski plan ne sadrži samo vreme ve� i popise poslova i prostora. Plan kadrova proizilazi iz jednostavne �injenice da istraživanje obavljaju ljudi, ma koliko ih bilo i u ma kojoj ulozi u konkretnom istraživanju bili. Razumljivo je stoga da se planom kadrova odre�enog stru�nog profila, li�nih psihofizi�kih, moralnih, karakternih osobina, uslova, mesta i vremena angažovanja, uloge, funkcije- preciziraju zadaci nadležnosti i odgovornosti kadrova. Dakle, ostvaruje se misaono povezivanje ljudi (kadrova), vremena, prostora, njihove aktivnosti i ukupnih uslova pod kojima �e se aktivnost obavljati. Plan sredstava sadrži odredbe o materijalno- tehni�kim sredstvima i o potrebnom iznosu novca. O�igledno je da ljudi u svom radu u procesu istraživanja koriste odre�ene prostorije, nameštaj, aparate, vozila...�iji je izvor i vrstu tako�e neophodno utvrditi. Tako�e, sve to iziskuje odre�ene troškove, pa plan utvr�uje izvor, obim, strukturu i dinamiku priticanja sredstava, kao i troškova. A to, opet, zna�i povezivanje sredstava, subjekata, aktivnosti, mesta i vremena, i zato, kao što je to slu�aj i sa dva napred navedena plana, naziv ne odgovara u potpunosti jer je uži od sadržaja. Poslovi se obavljaju uz u�eš�e odre�enih kadrova, koriš�enjem odre�enih sredstava, na odre�enom prostoru i unutar odre�enih rokova kontinuirano, sukcesivno, jednokratno ili višekratno, sa odre�enim trajanjem i prilikom pripreme realizacije, tokom prikupljanja i obrade podataka, izrade izveštaja i prezentacije rezultata. S obzirom na u�esnike u poslovima, mestu, vremenu, sredstvima i bitnim funkcijama poslova, posebne celine �ine: 1) pripremanje realizacije istraživanja 2) prikupljanje podataka 3) obrada podataka, izrada izveštaja i prezentacija rezultata istraživanja. Postupak planiranja potrebno je sprovesti u skladu sa odgovaraju�im principima i pravilima. Može se smatrati da su bitni slede�i principi:

1) potpunost plana, podrazumevaju�i pod tim obuhvatanje svih bitnih �inilaca postupaka realizacije

2) realisti�nost plana, podrazumevaju�i pod tim objektivnost procene stvarnih mogu�nosti i potreba u ostvarivanju istraživanja u postoje�oj situaciji

3) koherentnost i konzistentnost plana, podrazumevaju�i saglasnost zahteva istraživanja, li�nih i timskih sposobnosti istraživa�a i sredstva istraživanja

4) elasti�nost plana, što podrazumeva predvi�anje mogu�ih svrsishodnih alternativa predvi�enih osnovnih rešenja u izmenjenim situacijama

5) pravovremenost, što podrazumeva poštovanje osnovnih rokova- vremenskih odse�aka u kojima je pojava najpodesnija za istraživanje, uslovi rada najpovoljniji i rezultati rada najupotrebljiviji

6) ekonomi�nost i rentabilnost, što podrazumeva planiranje najjeftinijih rešenja koja �e obezbediti ostvarivanje nau�nih i društvenih ciljeva i nau�ne i društvene opravdanosti istraživanja.

Princip ekonomi�nosti se u ovom slu�aju mora posmatrati primenom dvostrukih kriterijuma. Prvo, angažovanje i koncentracija u�esnika- saradnika i sredstva u prostoru i vremenu treba da obezbedi optimalno ispoljavanje njihovih pozitivnih svojstava. Drugo, angažovanje saradnika i sredstava u

195

prostoru i vremenu mora da obezbedi odgovaraju�i stepen upotrebljivosti- mogu�nosti koriš�enja rezultata istraživanja u nau�ne i društvene svrhe. U vezi sa ovim postoje u praksi mnogobrojne zablude. Tako se, npr. smatra da je kra�e trajanje istraživanja ekonomi�nije, da su niži honorari saradnika ekonomski povoljniji, da je manje angažovanje tehni�kih sredstava ekonomski povoljnije... �injenica je da i ovde apsolutno važe�ih pravila nema, ali se mogu uo�iti odre�ene pravilnosti. Prema dosadašnjim iskustvima najzna�ajnije su slede�e: 1) najekonomi�nije je, osim kada su u pitanju longitudinalna- panel istraživanja, da sva potrebna finansijska sredstva budu na ra�unu projekta pre po�etka realizacije. Svako zakašnjenje sredstava nužno usporava ili �ak odlaže odre�ene faze realizacije projekta, što izaziva poskupljivanje istraživanja na dva na�ina: prvo, produžava se angažovanje kadrova i tehni�kih sredstava, što nužno pove�ava troškove; drugo, ako se želi ostvariti ugovoreni rok, odre�ene faze se realizuju u prenapregnutoj situaciji, što umanjuje ta�nost rada ili se �itave faze preska�u, tako da iz toga proizilazi potreba za dodatnim ili ponovljenim postupcima, a adekvatnost i verodostojnost rezultata istraživanja se smanjuje. 2) niskim naknadama za rad saradnika ne postiže se ekonomi�nost istraživanja. Prvo, niske nagrade po pravilu ne stimulišu na pove�anu angažovanost, ve� na protiv orijentišu saradnike na istovremeno angažovanje na više mesta, ili na produžavanje vremena rada i površnost u radu. Stoga, visina naknade za rad saradnika mora biti dovoljno visoka da dozvoli odabiranje najsposobnijih i najangažovanijih kadrova koji �e kontinuirano, sa odgovaraju�im intezitetom, biti isklju�ivo ili bar pretežno angažovani na tom istraživanju. 3) ekonomi�nost se u prvom redu ostvaruje pravilnim sastavom istraživa�kog tima, tj. pravilnim izborom kadrova i organizacijom rada u procesu realizacije istraživanja. Za politikološka istraživanja može se re�i da zahtevaju �vrstu organizaciju sa naglašenim stru�no- rukovode�im funkcijama i efikasnim nadzorom nad istraživa�kom aktivnoš�u. Unutar jedinstvenog projekta treba da se formira tim slede�eg sastava:

f) nosilac- opšti rukovodilac projekta g) metodolog h) nau�ni saradnici- istraživa�i i) stru�ni saradnici- istraživa�i j) stru�no- tehni�ki saradnici k) tehni�ki sardanici.

Nosilac- rukovodilac projekta istraživanja je odgovoran za teorijsku koncepciju i teorijska rešenja u projektu i izveštaj o realizaciji istraživanja. Nau�nici saradnici- istraživa�i, za rad pod njegovim neposrednim rukovodstvom. Mogu�e je da u timu bude više eksperata za pojedina pitanja, pa takvi nau�nici mogu da se jave u ulozi koautora i da pojedine poslove obavljaju, u svom domenu, potpuno samostalno. Me�utim, za celinu projekta odgovoran je nosilac- rukovodilac projekta u �ijoj je nadležnosti i izbor saradnika. Metodolog je odgovoran za izbor metoda i tehnika istraživanja, njihovu primenu u prikupljanju i obradi podataka i izbor i obuku stru�nog i tehni�kog osoblja, kao i za razradu okvirno datog plana istraživanja. Stru�no osoblje se angažuje u zavisnosti od karakteristika istraživanja. Po pravilu, u politikološkim istraživanjima potreban je organizaciono- tehni�ki sekretar koji �e se baviti organizaciono- administrativno- finanijskim poslovima. Organizaciono- tehni�ki sekretar na sebe preuzima sva tehni�ka pitanja organizacije, evidenciju, korespodenciju... Statisti�ar, tj. matemati�ar- programer je drugi stru�ni saradnik neophodan u empirijskom istraživanju ve�eg obuhvata, naro�ito ako se planira kompjuterska obrada. Osim ova dva stru�na saradnika sa visokom stru�nom spremom, na realizaciji projekta istraživanja rade i drugi stru�ni saradnici, koji u nekim slu�ajevima treba da budu sa visokom, a u drugim sa srednjom stru�nom spremom. To su saradnici koji rade na prikupljanju i obradi podataka.

196

Saradnici na prikupljanju podataka, u principu su:

- analiti�ari, oni koji obavljaju analizu razli�itih dokumenata u kojima su sadržani potrebni podaci - posmatra�i, oni koji neposredno posmatraju pojavu koja je predmet istraživanja po unapred

utvr�enim pravilima i evidentiraju manifestacije pojave unošenjem zapažanja u za to unapred pripremljen obrazac

- Intervjueri, oni koji neposredno stupaju u kontakt sa ispitanicima i svojim pitanjima (razgovorom) izazivaju odgovore ispitanika (verbalnom provokacijom izazivaju verbalnu reakciju)

- anketari, �ija je obaveza da uspostave kontakt sa ispitanicima i da, strogo se pridržavaju�i upitnika, evidentiraju njihove odgovore, po pravilu su saradnici srednje stru�ne spreme

- saradnici- mediji, oni koji u laboratorijskom eksperimentu ili u eksperimentu u prirodnim uslovima imaju specijalnu ulogu pokreta�a eksperimentalnog �inioca sa ciljem stvaranja eksperimentalne situacije, mogu biti bilo kog nivoa obrazovanja, zavisno od zadatka

- evidenti�ari toka eksperimenta su saradnici visoke ili srednje stru�ne spreme i sli�nih osobina kao posmatra�i

- instruktori- kontrolori su saradnici visoke stru�ne spreme, bogatog prakti�nog iskustva i posebno obu�eni za razrešavanje stru�nih, društvenih, organizacionih i tehni�kih problema svakog pojedinog podru�nog saradnika, ovlaš�eni da vrše nadzor na odre�enom prostoru.

Saradnici na obradi podataka su: - klasifikatori, oni koji vrše logi�ku kontrolu, klasifikaciju i preliminarnu ocenu podataka - šifranti, oni koji šifriraju podatke ili ih prenose u šifrantske listi�e - broja�i, oni koji vrše razna brojanja, izra�unavanja, tabeliranje i iskazivanja po unapred datom

uputstvu. Stru�no- tehni�ki saradnici su i razna druga tehni�ka lica: daktilografi, rukovaoci raznim aparatima, voza�i....

197

90. Pojam �injenice, podataka i obaveštenja i njihov me�usobni odnos U dnevnom opštenju �esto se pogrešno poistove�uju zna�enja pojmova: podatak, �injenica, informacija- obaveštenje... Neophodno je utvrditi izvesne bitne razlike izme�u pomenutih termina odnosno pojmova. U ljudskom životu objektivno postoje i na razli�ite na�ine se manifestuju mnogobrojne �injenice. Prirodni predmeti bi�a, prirodni, psihi�ki i društveni procesi, aktivnosti, odnosi..i njihovi delovi okružuju �oveka, odigravaju se uz njegovo u�eš�e ili bez njega, odigravaju se u njemu, pri �emu su neki od njih ugra�eni u sadržaj njegove svesti, a neki ostaju van nje. Opravdano je, sa staniovišta potreba istraživanja, to nazvati realnim �injenicama. Može nam se prigovoriti da osim realnih postoje i idealne �injenice, one koje su duhovne, koje su otelotvorene u stvarima. Sve što se posredstvom realnih manifestacija može opaziti, pa prema tome i nau�nim metodama, iskustveno, saznavati i proveravati, smatra�emo realnim �injenicama. Naša opažanja i saznavanja realnih �injenica, �ak i elementarnih, nisu u datom trenutku potpuna, kompleksna, produbljena. Po pravilu u kontaktu sa njima, mi ih opažamo i saznajemo jednostrano, delimi�no, manje više površno, uz datu udaljenost od date suštine. Takva naša pojedina�na opažanja i saznanja, koja možemo da evidentiramo, nazivamo podacima. U literaturi susre�emo stav da su podaci „obaveštenja o stvarnosti“. U širem zna�enju, to je uglavnom ta�no. Uže zna�enje, neophodno za stroga nau�na istraživanja, zahteva razlikovanje podataka od obaveštenja. Pod obaveštenjima treba podrazumevati smisleno organizovane podatke u poruku odre�enog zna�enja. Naime, u okviru istraživanja, podatak je konstatovanje postojanja- nepostojanja (prisustva- odsustva) odre�enog indikatora. Obaveštenje ve� govori i o kvantitativno- kvalitativnim svojstvima indikatora (spoljašnjih manifestacija unutrašnje suštine). Razlikovanje podataka od obaveštenja u politikološkim istraživanjima je veoma važno jer se preko elementarnih indikatora malo šta može saznati, pa su snopovi indikatora odnosno sindromi indikatori bitno sredstvo saznavanja. A indikator- sindrom podrazumeva smislenu povezanost elementarnih indikatora u obaveštenju od smisleno- organizovanih podataka. U literaturi su poznate nau�ne �injenice koje možemo definisati kao nau�no utvr�eno saznanje o realnim �injenicama. Ali, ovde izraženo shvatanje nau�ne �injenice podrazumeva veliku logi�ku i misaonu udaljenost od podataka i obaveštenja, pa je korisno uvesti pojam saznajna �injenica. Pod nju bismo podveli smisleno organizovane i povezane podatke i obaveštenja u celoviti deo saznanja do kojeg se došlo u trenutku istraživanja, ali koje još nije dobilo vrednost verifikovane nau�ne �injenice. Na primer, uzmimo istraživanje u kome smo istovremeno koristili više razli�itih tehnika. Primenom svake od njih došli smo u vezu sa odre�enom realnom �injenicom- do odre�enog celovitog saznanja. No, to saznanje, dobijeno samo jednim istraživanjem i jednom tehnikom, još uvek nije nau�na �injenica, nije nau�no provereno. Stoga takva saznanja treba nazivati saznajnim �injenicama. Tako�e, u okviru jednog te istog istraživanja javljaju se razli�iti nivoi, i razli�iti stepeni istinitosti, nau�ne verifikovanosti saznanja. Jedan deo saznanja je tim konkretnim istraživanjem nau�no proveren, drugi tek otkriven, tre�i opažen i opisan, pa je potrebno dalje raditi na njegovoj nau�noj verifikaciji. O�igledno je da se u svakoj od pomenutih situacija ne radi o nau�noj �injenici, ve� o raznim nivoima saznanja o �iniocima predmeta istraživanja koji prevazilaze obim i kvalitet podataka i obaveštenja, ali ne dostižu kvalitet i celovitost nau�ne �injenice. To je dovoljan razlog da se uvede jedan prelazni nivo koji smo nazvali saznajna �injenica. Sakupljane podataka bi bilo sistem unapred organizovanih aktivnosti usmerenih na opažanje i evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija odre�ene suštine, koriš�enjem odgovaraju�ih nau�no verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i postupaka koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraživanja i izvorima podataka i obaveštenja.

198

91. Izvori podataka u politikološkim istraživanjima: poajm i vrste U na�elu izvori podataka u empirijskim istraživanjima u svim društvenim naukama manje- više su isti, ali svi izvori podataka nemaju za sve društvene nauke isti zna�aj, niti se podjednako �esto i uspešno koriste. Za istraživanja u polikologiji najzna�ajniji izvor podataka je teku�a, živa politi�ka praksa. To zna�i da je osnovni i najzna�ajniji izvor podataka politi�ko ponašanje u�esnika u politi�koj akciji kojim izražavaju totalitet inicijalne, teku�e i završne politi�ke situacije. Za istraživanje nauke o politici, metodologije i metoda politikologije, politi�ko ponašanje, tj. empirijski, realni, aktuelni politi�ki procesi nisu uvek najvažniji, a pogotvo ne jedini izvori podataka. To su, pre svega, politi�ki dokumenti i dokumenti u kojima su zabeležena ranija i nameravana politi�ka ponašanja, rezultati ranijih istraživanja, materijalni spomenici...Istorija politike i politikologije ne može se saznavati na osnovu aktuelnih zbivanja, niti se aktuelna politi�ka zbivanja mogu objasniti bez istorije. Politi�ko ponašanje je istovremeno najdirektniji, najaktuelniji, najpotpuniji, najvalidniji i najverodostojniji izvor podataka. Ali, to je za koriš�enje i najsloženiji izvor podataka. On je povezan i uslovljen izborom pravih kontakata sa pravim u�esnicima u aktivnostima, akciji, sa izborom i primenom odre�enih tehnika istraživanja i odgovaraju�im uzorkom ispitanika. Populaciju, kada je u pitanju istraživanje politi�ke aktivnosti mogu sa�injavati svi žitelji zemaljske kugle odre�enog nivoa mentalne zrelosti i sposobnosti, kao i veoma uske grupe malobrojnog i jedinstvenog sastava, npr. ako je opšti predmet istraživanja informisanost ili disperzija informacija o jednoj globalnoj politi�koj aktivnosti (npr. UN), populacija je populacija celog sveta. Ali, ako je predmet istraživanja tok politi�kih priprema za sklapanje odre�enih sporazuma ili ugovora, objektivno mogu�a populacija je relativno uzak krug kompetentnih u�esnika u pripremama sporazuma ili ugovora. Prema tome, prvi problem je izbor i odre�enje populacije iz koje �e se, ako se ne pristupi „popisu“, tj. ako se istraživanjem ne obuhvati populacija u celosti, izdvojiti uzorak. Populaciju iz koje se mogu formirati osnovna statisti�ka masa i uzorak za istraživanje politi�kih ponašanja i aktivnosti mogu �initi i :

1) stanovnici ili samo državljani jedne politi�ko- teritorijalne jedinice, od države do jedinica lokalne samouprave

2) politi�ke i društvene organizacije raznih vrsta, od interesnih do karitativnih i konfesionalnih 3) institucije države, nauke, obrazovanja, kulture i razne poslovne organizacije kao što su komore,

korporacije i firme 4) razne socijalne grupe formirane po raznim osnovama, kao što su klase, slojevi, nacije, nacionalne

manjine, elite, srednji i siromašni slojevi, starosne i polne grupe, stanovnici gradova i sela... 5) koncetracija stanovništa po odre�enim geografskim podru�jima, u regionima prema raznim

geografsko- klimatskim i drugim bitnim prirodnim i kulturnim i društvenim obeležjima podru�ja...

6) delovi socijalnog sastava stanovništva, po razli�itim kriterijumima: klase, slojevi, nacije i narodnosti, grupe po raznim obeležjima (pol, starost, obrazovanje, zanimanje, imovno stanje, socijalno poreklo, mesto življenja....)

7) koncentracije na odre�enim geografskim podru�jima, u regionima, prema razli�itim svojstvima podru�ja, geografskim, ekonomskim, etnografskim, kulturnim...

U politikološkim istraživanjima uzorak se ne formira na osnovu samo jednog kriterijuma. Stoga je to u gotovo svim slu�ajevima stratifikovani uzorak, osim kada je uzorak nameran. Osnovni problem formiranja uzorka u politikološkim empirijskim istraživanjima vezan je za obezbe�enje reprezentativnosti. Reprezentativnost uzorka sa stanovišta pojave ne može se poistovetiti sa statisti�kom reprezentativnoš�u zbog karaktera politike i politi�kog. Složenost i teško�e formiranja uzorka imaju tri osnovna izvora:

- prvo, to su svojstva politike i politi�ke aktivnosti kao predmeta istraživanja: složenost, uslovna konkretnost, visoki stepen prisustva mnogobrojnih parcijalnih protivure�nosti...

- drugo, to je totalitet svake li�nosti i svake skupine, što podrazumeva veoma veliku složenost strukture i svojstava razli�itih subjekata koji se obuhvataju uzorkom

- tre�e, to je nužno uklju�ivanje u uzorak antropološke, istorijske, ekonomske, sociološke i drugih dimenzija.

199

Upravo navedeni momenti ne dozvoljavaju davanje apsolutne prednosti ni jednoj vrsti uzorka, ma kakva mu pozitivna svojstva statistika pridavala. 10-topostotni uzorak formiran metodom slu�ajnog izbora stoga može biti isto toliko valjan kao i namerni uzorak- ili isto toliko pogrešan. Ako bi koji uzorak imao izvesne prednosti, zbog toga što se može koristiti u istraživanju bilo kog predmeta u oblasti politi�kih nauka, onda je to „grozdasti uzorak“, formiran iz ve�eg broja adekvatnih, posebnih manjih uzoraka povezanih jedinstvenim konceptom i jedinstvenom spregom vertikalnih i horizontalnih kriterijuma i veza. Najšire uzev, svi �inioci društvene realnosti izvori su podataka o društvenim i politi�kim pojavama. Spomenici kulture, gra�evine i razni drugi gra�evinski objekti, umetni�ka dela, oru�a i oružja, društveno- politi�ko ponašanje društvenih grupa, svojeva, klasa, pokreta, organizacija..... Sa stanovišta istraživa�a nisu sve klasifikacije izvora podjednako zna�ajne. Za po�etak svakog rada na istraživa�kom projektu bitna je podela na:

1) iskustvene izvore (iskustvo subjekta) 2) nau�ne izvore podataka.

Nau�ni izvori podataka su sva dela nastala koriš�enjem metoda nau�nih istraživanja. Ovi izvori se dele na:

- teorijske� oni koji �ine fond verifikovanih nau�nih saznanja o politi�kim pojavama - hipoteti�ko- empirijske� one koji su tek u fazi hipoteza koje se istražuju ili su rezultat

empirijskog istraživanja, ali još nisu postali sastavni deo teorije. Izvori se, tako�e, mogu razvrstati i po slede�im važe�im kriterijumima: prirodi gra�e, predmetnosti sadržaja, subjektu, autoru, obliku iskazivanja sadržaja, javnosti, dostupnosti, službenosti ili oficijelnosti, izvornosti, kao i po nekim drugim za istraživa�e manje zna�ajnim kriterijumima.

1) PO PRIRODI GRA�E izvore podataka možemo razvrstati na: a) tvorevine materijalne kulture (umetni�ke, rekreativne, delatno- operativne) b) tvorevine duhovne kulture c) neposredno ponašanje društva- subjekata koji �ine društvo 2) Razvrstavanje PO PREDMETNOSTI SADRŽAJA IZVORA: a) izvori potpunog politi�kog sadržaja- to su izvori koji najneposrednije tretiraju politi�ke pojave, kao što su politi�ki programi, statuti politi�kih organizacija... b) izvori kombinovane i srodne sadržine- to su izvori koji se ne bave prvenstveno politi�kim pojavama, ali je njihova sadržina srodna politi�koj ili je u nju ukomponovan u znatnoj meri i sadržaj koji se bavi neposredno politi�kim pojavama, npr. pravna akta: ustav, zakoni... c) izvori �ija je sadržina nepoliti�ka, ali u �ijoj osnovnoj sadržini mogu biti prisutni mnogobrojni podaci koji se mogu koristiti za istraživanje politi�kih pojava, npr. statisti�ki izvori o razvoju privrede, tehnologije... 3) SUBJEKT- AUTOR je važan kriterijum izvora podataka. Nije neophodno imenovati sve subjekte. Dovoljno je pomenuti da to može biti i država, politi�ka organizacija, institucija, klasa, sloj, grupa...No, bitno je sve subjekte, po kriterijumima njihovih svojstava i objektivnih mogu�nosti da spoznaju odre�enu aktivnost, direktno i indirektno deliti na: a) kompetentne, one koji su zaista u situaciji da neposredno ili posredno ostvare uvid u istraživanu politi�ku pojavu b) nekompetente, one koji zaista nisu bili u situaciji da ostvare odgovarju�i uvid, da u svoj sadržaj uklju�e relevantne podatke o istraživanoj pojavi 4) OBLIK ISKAZIVANJA SADRŽAJA ili na�in koriš�enja izvora zna�ajan je zbog uslova koje zahteva da bi mogao biti koriš�e: a) auditivne b) vizuelne c) audio- vizuelne d) ostale, koji se koriste aktivnoš�u ostalih �ula i na druge na�ine.

200

5) KRITERIJUM JAVNOSTI je izuzetno zna�ajan, jer, zajedno sa dostupnoš�u, determiniše mogu�nost koriš�enja odre�enih izvora. Ovaj kriterijum je veoma složen. Potrebno je sve izvore podeliti na: a) društvene- ono što je u znatnoj meri opšte i javno b) privatne- li�no i uslovno trajno. Druga zna�ajna klasifikacija, po istom kriterijumu je podela na: a) legalne izvore- one koji su zakonom i propisima dozvoljeni za koriš�enje b) ilegalne- one koji nisu u skladu sa važe�im propisima, normama... Zna�ajna je podela i na: a) javne izvore- one kojima su pristup i koriš�enje dozvoljeni svakom interesu, npr. to su sve publikacije u prodajnoj mreži b) interne izvore- one koji su usmereni na zadovoljenje potreba jednog ograni�enog kruga korisnika, ali ni drugi korisnici, interesenti van tog osnovnog kruga nisu u svim slu�ajevima isklju�eni, npr. interne publikacije c) poverljive izvore- one koji su namenjeni samo uskom krugu upu�enih u �iju nadležnost spada predmetni sadržaj d) tajne, strogo poverljive izvore- koji su namenjeni veoma uskom krugu posve�enih. Ovi izvori sadrže vojne, poslovne, profesionalne i politi�ke (državne) tajne. 6) DOSTUPNOST: a) dostupnim izvorima smatramo svaki izvor koji istraživa� pod prose�no normalnim okolnostima u odre�enoj društveno- istorijskoj situaciji može koristiti b) nedostupni izvori su svi ostali izvori. Izvori mogu biti nedostupni istraživa�u iz razli�itih razloga od kojih smo politi�ko- administrativne ve� naveli. No, pored njih, postoje i drugi razlozi: obrazovno- kulturni (nepoznavanje jezika i pisma, istinske situacije koje su sadržaj dokumenata), ekonomsko- finansijski, tehni�ki (nedostatak odgovaraju�e tehni�ke opreme za koriš�enje izvora), organizacione, prostorne i vremeske smetnje (udaljenost mesta na kome se izvor nalazi i nemogu�nost napuštanja sopstvenog radnog mesta na duže vreme), retkost izvora, informisanost, tj. neinformisanost o postojanju izvora... 7) SLUŽBENOST I OFICIJELNOST nisu pojmovi identi�nog, ve� sli�nog sadržaja �ija je suština u ovlaš�enosti i garancijama autora za istinitost sadržaja izvora. Po ovom kriterijumu, izvore delimo na: a) službene- oficijelne b) neslužbene- neoficijelne. 8) IZVORNOST IZVORA je veoma usko povezana sa istinitoš�u ili uopšte vrednoš�u izvora. Po ovom kriterijumu mogu�e je podeliti izvore na: a) izvorne, �ija je autenti�nost zbog kompetentnosti tvorca i na�ina nastanka izvora, po pravilu najve�a b) interpretirane, autenti�ne, nastale od kompetentnih tvoraca koji ne moraju biti sudionici u zbivanjima ili koji nisu formirali izvor u toku samog zbivanja, ali je sadržaj u najve�oj meri istinit, npr. to su memoari ili kazivanja u�esnika u ratu nastala znatno posle završetka rata c) interpretirane neautenti�ne d) proizvoljne.

201

92. Dokumenti kao izvori podataka u politikološkim istraživanjima U politikološkim istraživanjima dve su osnovne vrste izvora podataka: prvo, subjekti politi�ke aktivnosti sa svojim verbalnim i stvarnim ponašanjem (iskazima i delanjem); drugo, dokumenti koji su kao delo subjekata nastali u ve� minulom vremenu, ili su u nastajanju. Pojmom dokument ozna�avamo sve izvore podataka koji nisu aktuelno ponašanje (verbalno ili stvarno) subjekata. Dokumente razvrstavamo na:

- nau�ne, nau�na dela - publicisti�ke, u koje ubrajamo i umetni�ka dela - informativne, sredstva javnog informisanja - akcione, programi i planovi - propagandne, sve oblike i sredstva propagandnih oblika - evidencijske, sve vrste evidencija, knjigovodstva... - normativne, propisi...kao i proceduralne - radno-poslovne, ugovori, protokoli....

Opšta definicija pojma dokument važi i za politi�ke dokumente. Od drugih, oni se razlikuju prvenstveno po svrsi, sadržini i obliku iskazivanja. To su pretežno pisani izvorni dokumenti, ali mogu da budu zabeleženi i drugim sredstvima auditivnih, audio- vizuelnih i vizuelnih svojstava. Svi dokumenti nastali u politi�kom procesu �iji sadržaj �ine obaveštenja o predmetu i procesu politike su, u najširem smislu, politi�ki. To zna�i da je dokument nastao u toku odigravanja politi�kog procesa, da je i sam proizvod politi�ke aktivnosti, da je instrument politi�ke aktivnosti, tj. da mu je sadržaj utvr�ivanje, ostvarivanje i kontrola politike. Ovom odre�enju pojma politi�ki dokument mogu se staviti prigovori da je istovremeno preširoko i nedovoljno precizno. Ono obuhvata ne samo izvorne politi�ke dokumente, ve� pravne, ekonomske i druge dokumente �iji su sadržaji predmet politike ili su u njenoj funkciji. Razlog ovome je u prirodi politike koja je upravljanje opštim interesima, a interesi prožimaju sve oblasti ljudskog života. Naro�ito je teško razgrani�avati politi�ke od pravnih dokumenata. Za to postoje dva razloga. Prvo, ustav, zakoni i drugi propisi su instrumenti realizacije odre�ene politike. Drugo, u samoj primeni prava evidentno je prisustvo politike kroz npr. kaznenu politiku, politiku primene raspona u normi... Neki dokumenti su po svojoj ukupnoj prirodi politi�ko- pravni kao što su to ustav, ustavni zakoni...To je dovoljan dokaz da se razlikuju politi�ka dokumenta u užem zna�enju od politi�kih dokumenata u najširem zna�enju. Uži pojam politi�kog dokumenta mogao bi se odrediti da su to dokumenta �iji je tvorac oficijelni politi�ki subjekt koji njime utvr�uje svoju politiku, njeno sprovo�enje i kontrolu i ocenjuje, vrednuje ukupnu politiku, a nastao je odre�enom procedurom. U ovoj definiciji imamo dva pitanja. Prvo, šta je to „oficijelni politi�ki subjekt“ kada je u demokratskom sistemu svaki punoletni gra�anin politi�ki subjekt �ija su politi�ka (individualna i kolektivna prava) uvr�ena ustavom, pravnim propisima i drugim normativnim aktima. U ovom slu�aju pod oficijelnim subjektima podrazumevaju se u prvom redu politi�ke organizacije, njihovi organi i predstavnici �ija ovlaš�enja, dužnosti i odgovornosti zahtevaju odgovaraju�u politi�ku ulogu u politi�kom sistemu. Misli se na skupštine, vlade, politi�ke stranke, partije, interesne organizacije...Udrženja sa posebnim ciljevima, npr. udruženja za zaštitu ljudskih, gra�anskih i nacionalnih prava...tako�e se mogu smatrati oficijelnim politi�kim subjektima. Drugo pitanje je šta smatramo politi�kom procedurom po kojoj je politi�ki akt donet. Neophodno je razlikovati dokumenta koja se donose procedurom utvr�enom propisom ili normativnim aktom, pa imaju karakteristike službenosti, oficijelnosti, od akata koji nastaju u skladu sa uzusima ili obi�ajnim normama u toku nekog oblika organizovanog politi�kog delovanja. Na primer, evidentno je postojanje dokumenata koji su nastali na raznim politi�kim skupovima, zatim potpisivanjem gra�ana... Posebnu vrstu izvora saznanja o politici, politikologiji i metodologiji te nauke jesu nau�na dokumenta. Njih ne treba mešati sa politi�kim dokumentima, mada izvesna nau�na dela mogu sadržati i izvorne politi�ke dokumente.

202

Vrstu prelaznih dokumenata, ali sa veoma naglašenim svojstvima politi�kih, �ine glasila. Glasila odre�enih stranaka i država mogu se ubrajati u izvorne politi�ke dokumente, dok se ostala glasila mogu smatrati prelaznim. Mogu�i su mnogi valjani kriterijumi za klasifikaciju politi�kih dokumenata. Sa stanovišta istraživa�a najvažniji su:

1) subjekti koji izra�uju i donose dokument 2) uloga dokumenta u politi�kom procesu 3) mesto u politi�kom procesu 4) opšti adresat odnosno subjekt kome se dokument obra�a.

Prema prvom kriterijumu možemo generalno da razlikujemo: 1) državna dokumenta, me�u kojima najvažnije mesto zauzimaju ustav, ustavni zakoni, zakoni, podzakonska akta i rezolucije....ali i drugi dokumenti kao što su razni sporazumi i ugovori, note deklaracije... 2) dokumenti politi�kih stranaka, pokreta, udruženja i politi�kih grupa 3) dokumenti interesnih organizacija i udruženja 4) razni drugi politi�ki dokumenti Primena kriterijuma uloge dokumenta u politi�kom procesu upu�uje nas na dve osnovne dihotomije i jednu klasifikaciju.

1) dihotomija po osnovnosti podrazumeva postojanje: a) osnovnih dokumenata u kojima su sadržane osnovne organizacije i politike, kao što su to ustav, status, politi�ki program.. b) izvedeni dokumenti, oni koji su razrada, konkretizacija osnovnih i koji proisti�u iz osnovnih. Valjana komparacija osnovnih dokumenata daje mogu�nost za zaklju�ivanje o razlikama u postupcima, principima, dugoro�nim i opštim ciljevima raznih politi�kih subjekata u generalnim odredbama i odredbama prema pojedinim oblastima politike. 2) dihotomija po opštosti podrazumeva razlikovanje: a) opštih dokumenata, onih koji sadrže poruke namenjene svim politi�kim subjektima i ti�e se najopštijih pitanja politike, tj. izražavaju stanovišta o opštim pitanjima b) posebnih dokumenata koji se ti�u odre�enih segmenata politike ili dela politi�kih subjekata. Ova dihotomija može se oformiti i kao a) kolektivna dokumenta, ti�u se kolektiviteta, zajednice i tvorac im je kolektivni subjekt b) pojedina�na dokumenta koja se ti�u pojedina�nih interesa ili im je tvorac pojedina�ni subjekt. Dokumenta imaju, uz zajedni�ku, i mnoge posebne uloge u politi�kom procesu, pa možemo razlikovati:

1) programska dokumenta. Osnovni sadržaj programskih dokumenata je utvr�ivanje ciljeva, sadržaja, oblika i metoda aktivnosti rada postizanja ciljeva. U ovu klasu dokumenata spadaju politi�ke platforme, programi i planovi raznih nivoa i stepena konkretnosti. Izu�avanje programskih akata daje obilje podataka o vrednosnoj orijentaciji, folizofiji politike, hijerarhiji interesa i ciljeva, orijentaciji na socijalno- politi�ku osnovu..

2) normativna dokumenta. Sva politi�ka dokumenta sadrže izvesne komponente normativnosti jer sadrže zahteve za odre�enim ponašanjem, ali su samo neki od njih sistem normi, tj. normativni model organizacije i ponašanja u tom sistemu. Takvi dokumenti su svi državni propisi, statuti, statutarne odluke, poslovnici...

3) analiti�ki dokumenti. Politi�ki procesi zahtevaju stalno politi�ko pra�enje i osmatranje, sistematsku politi�ku i nau�nu analizu. Politi�ke analize poznate su u politi�koj praksi u raznim oblicima. Može se re�i da svaki radni dokument sadrži jedan analiti�ki deo.

4) evidenciona dokumenta koja možemo smatrati i administrativno- ra�unovodstvenim. U te dokumente spadaju u prvom redu delovodni protokoli koji sadrže propise celokupne prepiske i popis svih dokumenata politi�kog subjekta (osim tajnih ili kada se aljkavo i nestru�no vode), popisi svojine i imovine, registri �lanova uklju�uju�i identifikacione, kao što su �lanske karte, ra�unovodstvene, tj. finansijske evidencije u obliku knjiga, kartoteka, disketa...

203

5) operativna dokumenta, tj. dokumenta koja su neposredno u funkciji organizovanja realizacije i kontrole teku�ih akcija i konkretnih aktivnosti, pa možemo da razlikujemo:

a)akciono- operativna dokumenta u koje spadaju odluke, zaklju�ci, nalozi, uputstva, smernice... b) operativno- informativna sredstva koja su u funkciji internog i eksternog informisanja, agitacije i propagande. U njih možemo ubrojati razne dokumente od medija javnog masovnog informisanja (državnih, režimskih, vladaju�ih, opozicionih, samostalnih, slobodnih..) pa do internih biltena, saopštenja, informacija, namenskih izveštaja... U politi�kom procesu dokumenta imaju svoje mesto i funkciju. Nesporno je da su mesto, funkcija i uloga me�usobno povezani, ali je mogu�e razlikovati ih: 1) inicijalni dokumenti, tj. dokumenti kojima zapo�inje odre�ena politi�ka akcija koja može da bude i izrada odre�enog politi�kog dokumenta. Od inicijalnog do usvojenog dokumenta veoma je dug, složen i naporan put politi�ke akcije. U inicijalne dokumente ubrajamo poziv za skup u bilo kom obliku- od sednice jednog politi�kog tela ili organa do politi�kog izbora, manifestacija i demonstracija. Sadržaj inicijalnih dokumenata veoma je bogat podacima koje karakteriše visok stepen pouzdanosti. Re� je o �injeni�nim podacima. 2) radni dokumenti su oni koji su u funkciji donošenja politi�kih odluka i zaklju�aka, odnosno u funkciji obrazovanja i pripremanja politi�kih akcija. Takvi su svi analiti�ki dokumenti radni. 3) izvršni dokumenti su oni koji se neposredno praktikuju. Mogu�a su dva shvatanja. Prvo, uže, ovim pojmom ozna�avamo dokumente koji se bez ikakvog posredovanja spropvode u praksi. Tipi�an primer takvog dokumenta bio bi putni nalog, rešenje...Drugo, šire shvatanje podrazumeva sva dokumenta koja su osnov bilo koje neposredne akcije, �ak i izrade novih dokumenata na osnovu postoje�eg. 4) mešoviti dokumenti, tj. oni koji imaju komponente karakteristi�ne za prethodne vrste ili im je izrazito svojstvo da menjaju mesta u pliti�kom procesu. Takav dokument je, npr. politi�ki plakat, ali to mogu da budu i drugi dokumenti, recimo neki radni. Pri svakoj analizi jednostavno je utvrditi da se poziv za politi�ki skup javlja u više raznih oblika i da, iako mu je osnovna poruka jedinstvena, sadržaju su mu veoma raznovrsni. Poziv na skup determinisan je karakteristikama skupa. A skup može da bude javan, legalan, masovan, manifestacioni, radni, tajan, ilegalan, uskog sastava, operativno-akcioni...Saglasno karakteristikama skupa poziv može da bude usmen, neposredno upu�en ili telefonom od saziva�a, može da bude pismen, neposredno upu�en odre�enim li�nostima, a može da bude i oglas u novinama, vest ili obaveštenje posredstvom drugih medija, može da bude objava, letak, plakat... Neke �inioce sadržaja obavezno sadrže svi pozivi, mada iskaz ne mora da bude jednako razumljiv svim subjektima. Osnovni podaci u pisanim pozivima za legalne sastanke su:

- podaci o saziva�u - osnovama sazivanja - predmetu i vrsti aktivnosti - potencijalnim u�esnicima - mestu - vremenu održavanja, kao i ikonografski podaci (štambilj, pe�at, simbol- tzv. memorandum nisu

neuobi�ajeni), uput na mogu�nost dodatne komunikacije (telefon na koji se može javiti u slu�aju spre�enosti ili potrebe za dodatnim obaveštenjima).

Drugi ovome polaran poziv je plakat. Njegova osnovna poruka trebalo bi da bude likovno izražena, mada ima plakata i sa samo tekstualnim rešenjima. Iako je plakat poziv koji se obra�a masama, dakle neimenovanim i potencijalnim u�esnicima, on ipak govori o adresatu. Prou�avanjem poziva osim osnovnih podataka otkri�emo da poziv vrši informativnu, artikulacionu, motivacionu, mobilizacionu i integrativnu funkciju. U nekim slu�ajevima, npr. kada je plakat koriš�en za masovan poziv, evidentna je funkcija usmeravanja i agitaciono- propagandna funkcija. Pozivi za stastanke jasno govore o metodama delovanja i o demokratskoj ili nedemokratskoj orijentaciji. Mogu�e je izršiti tipologizaciju poziva na sastanak i izraditi odgovaraju�e istraživa�ke modele koji mogu u�i u sastav složenijih modela.

204

Složeniji je normativni dokument kakav je npr. poslovnik jedne skupštine. Ovaj dokument sadrži zna�ajne podatke o odnosu politi�kih snaga u skupštini, oblicima politi�ke borbe, favorizovanju i limitiranju uticaja, shvatanju demokratije, orijentacionim vrednostima i njihovoj hijerarhiji... Izloženi primeri dovoljno ilustruju zna�aj politi�kih dokumenata kao izvora podataka. Me�utim, u njihovom koriš�enju nailazi se na mnogo prepreka. Jedna od specifi�nih prepreka nesporno je jezik politike i politi�kih akata. Istraživanju jezika politike i politi�kih akata ne sme se pristrasno pristupiti kao iskvarenom književnom jeziku, što je dosta raširena predrasuda. Politi�ki jezik je u suštini vrsta stru�nog jezika primerenog zahtevima politike. Naravno, politi�ki jezik nije potpuno isti sa jezikom politi�kih nauka. On je instrument politike, komponenta politi�ke aktivnosti, oblik politi�ke prakse. Politi�kom jeziku se �esto prigovaraju nedovoljna odre�enost i nepreciznost iskaza, nekorektno konstruisanje fraza, konstruisanje standardnih tipova fraza neodre�enog smisla i zna�enja, formiranje konstrukata i kovanica bez dovoljnog uvažavanja pravila maternjeg književnog jezika, unošenje tu�ica u relativno slobodnoj interpretaciji, nedovršenosti iskaza, koriš�enje narodnih izreka u smislu koji odstupa od originalnog, obrti u iskazima koji ne mogu na�i oslonac u logici... U politi�kom jeziku postoje bitne razlike po dva osnova: 1) po osnovi oblika iskaza, pa razlikujemo: jezik u usmenom govoru, jezik u pisanom obliku i druge vrste jezika (muzika, slika...) 2) drugi osnov je funkcija jezika, pa razlikujemo: jezik politi�kih dokumenata, i usmeni operativni politi�ki govor. Ve�ina negativnih primedaba upu�enih politi�kom jeziku ne odnosi se na programske, normativne, analiti�ke i evidencijske dokumente, pa ni na jedan deo operativnih. Naime, primedbe se u ovom slu�aju pre mogu odnositi na sadržaj i stil izlaganja, nepotpunost, jednostranost...što nije stvar jezika. Istraživanja na osnovu politi�kih dokumenata zbog toga pretpostavljaju prethodno istraživanje politi�kog jezika i njegovo prevo�enje na jezik politikologije.

205

93. Vrednovanje izvora podataka i vrednovanje podataka Prvi problem koriš�enja izvora je obaveštavanje o njihovom postojanju, lokaciji, uslovima koriš�enja i prirodi. Osnovni izvori informativnih podataka o izvorima su:

- razne vrste bibliografija - katalozi (predmetni, pojmovni, autorski, topografski..)u bibliotekama, arhivama i

dokumentacijama - delovodni protokoli - sredstva javnog informisanja - katalozi izdava�a - razni sajmovi knjiga...

Izvori podataka- dokumenti uglavnom su locirani u: 1) bibliotekama, nau�nim i drugim. Univerzitetske biblioteke po pravilu raspolažu tzv. centralnim katalogom, a norodne katalogom, odnosno pregledom „obaveznog primerka“ u koji ulaze i mnoga interna izdanja 2) nau�nim arhivama 3) arhivama 4) statisti�kim zavodima 5) sudskim registrima 6) poreskim knjigama 7) katastarskim knjigama 8) li�noj prepisci, beleškama, dnevnicima 9) u specijalno formiranim bazama podataka ra�unara. Vrednovanje izvora je neophodno zbog njihove razli�ite upotrebljivosti u istraživanju. Osnovni kriterijum vrednosti izvora podataka je, sa stanovišta istraživanja, upotrebljivost izvora, tj. mogu�nost njegovog koriš�enja. Dve su bitne dimenzije: prvo, da postoji opšta realna mogu�nost za koriš�enje izvora, i drugo, da sa stanovišta predmeta istraživanja izvor bude sadržajno adekvatan. Indikatori za upotrebljivost izvora su:

- dostupnost - pravovremenost (sa stanovišta vremenskog odre�enja predmeta i terminskog plana istraživanja) - adekvatnog sadržaja- da izvor sadrži podatke potrebne za proveru postavljenih hipoteza - istinitost- verodostojnost podataka, koje izvor svojim sadržaje, oblikom i materijalom pruža - potpunost, shva�ena kao dovoljan broj me�usobno smisleno organizovanih podataka da se od

njih u vezi sa predmetom istraživanja, hipoteza, odnosno varijablama i indikatorima može oformiti informacija i konstruisati jedinstven stav. Pri tom, sadržaj izvora može da se odnosi samo na jedan elementarni �inilac istraživane pojave.

Mogu�e je uvesti i druga obeležja izvora, ali su za praksu ova istraživanja najvažnija. Provera upotrebljivosti izvora vrši se odgovaraju�im postupkom koji se kre�e u dva osnovna pravca: 1) prikupljanje informacija o izvoru podataka iz drugih izvora 2) analiza samog dokumenta. Najsloženiji i najteži deo postupka je utvr�ivanje istinitosti (verodostojnosti izvora). Osnovni �inioci ovog postupka su:

- provera fizi�kog svojstva izvora (sastava, obima, težina, oblika, boje...) - provera sadržaja izvora (logi�ke konzistentnosti, povezanosti i saglasnosti podataka..) - provera forme sadržaja (jezika, simbola, znakova..)

Vrednovanje podataka ne može se poistovetiti sa vrednovanjem izvora podataka. Postupak vrednovanja podataka zapo�inje izborom indikatora. Tada se utvr�uje koji i kakvi podaci �e poslužiti za saznavanje predmeta, odre�uje se njihov uzajamni odnos, funkcije...Zapo�eti postupak vrednovanja podataka nastavlja se u toku izrade instrumenata istraživanja, kada se utvr�uju mogu�i okviri i oblici pojave, opažanja i evidentiranja podataka, kao i njihova fizi�ka, logi�ka, psihološka i sadržinska organizacija. Kona�no, vrednovanje podataka se završava u toku analize podataka- prilikom ocene podataka, kao i prilikom njihove interpretacije i koriš�enja u zaklju�ivanju.

206

Vrednovanje podataka u suštini je utvr�ivanje njihove adekvatnosti i istinitosti. U vezi sa tim koriste se termini: valjanost, validnost, pouzdanost. Za sada �emo se zadržati samo na osnovnim kriterijumima vrednovanja.

Prvi kriterijum za vrednovanje podataka je koliko se podaci odnose na predmet istraživanja. Po tom kriterijumu mogu�e je utvrditi da se neki podaci odnose direktno na predmet istraživanja, tj. da su neposredno u funkciji dokazivanja- opovrgavanja stava hipoteze; da su drugi u indirektnom odnosu, da se tre�i samo uslovno mogu dovesti u vezu, a �etvrti uopšte nemaju veze sa predmetom istraživanja, tj. sa stavom hipoteze. Adekvatni su prvenstveno oni podaci za koje možemo utvrditi da se neposredno odnose na predmet istraživanja, odnosno da su u neposrednoj funkciji stava hipoteze. Drugi bitan kriterijum je verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost podataka se obezbe�uje unapred, izborom izvora podataka, instrumenata i postupaka u prikupljanju podataka. Iako se poznatim nau�nim �injenicama ne može poricati zna�aj i korisnost, u politikološkim istraživanjima je uputnije orijentisati se na kontrolne segmente istraživa�kih postupaka i instrumenata, na odgovaraju�e mere u toku sakupljanja podataka i prilikom izbora podataka, nego kasnije, prilikom ocene podataka. U politi�kim procesima i politi�kom ponašanju postoje manje �vrste pravilnosti nego u drugim oblastima ljudskog ponašanja, a naro�ito ima mnogo privida i lažnih manifestacija. Stoga, ono što je nau�no ve� poznato, u mnogim konkretnim situacijama uopšte ne mora biti dovoljan oslonac za procenu istinitosti prikupljenih podataka. Tre�i bitan kriterijum je dovoljnost podataka. Pojmom dovoljnost obuhvatamo ne samo ukupnu koli�inu podataka, ve� odgovaraju�u potrebnu koli�inu kvantitativnih i kvalitativnih podataka u vezi sa svakom bitnom hipotezom koju proveravamo. Koliko je podatak dovoljno zavisi od predmeta, cilja i hipoteza istraživanja. Može se, kao opšte pravilo, u okviru koga ima i znatnih odstupanja, uzeti da je dovoljno podataka kada su svi odabrani bitni indikatori pokriveni podacima u meri koja dozvoljava dokazivanje- opovrgavanje. Primenom sva tri osnovna kriterijuma mogu se, odgovaraju�im postupcima i njihovim kombinovanjem, utvr�ivati validnosti, valjanosti i pouzdanosti podataka.

207

94. Ispitivanje kao na�in prikupljanja podataka: pojam i vrste Ispitivanje je metoda prikupljanja empirijskih podataka posredstvom iskaza, prvenstveno usmenih ili i pisanih, koje daju ispitanici. Ono je na�in neposrednog sakupljanja podataka zato što se podaci dobijaju u neposrednom verbalnom opštenju (verbalnoj komunikaciji) sa izvorom podataka- davaocem iskaza, ali je istovremeno i na�in posrednog sakupljanja podataka zato što izme�u doga�anja i podataka o doga�anju posreduje ispitanik, davalac iskaza. Podaci koje dobijamo od njega rezultat su njegovog opažanja, iskustva i svesti, naro�ito kada se ne odnose isklju�ivo na njega, na njegova neposredna saznanja i doživljavanja. Istinitost i vrednost podataka dobijenih ispitivanjem otuda su ograni�eni subjektivnoš�u kako onoga ko saopštava tako i onoga ko prima podatke. Predmet istraživanja mogu da budu prošlost, sadašnjost, budu�nost, realni doga�aji, ponašanja, ose�anja i zamisli, jednom re�ju sve ono što može da bude sadržina smislenog iskaza �oveka. Ispitivanje je istovremeno naj�eš�e koriš�ena i istovremeno naj�eš�e kritikovana metoda prikupljanja podataka. Njoj se zamera nedovoljna pouzdanost, nizak stepen prodornosti, odsustvo izvornosti...Argumenti u prilog ovih tvrdnji bili su da iskazi ispitanika ne moraju da budu stiniti, da su �esto nekompetentni, da se iz iskaza saznaju samo delimi�ni stavovi ispitanika...Sa druge strane, u istraživa�koj praksi došlo se do saznanja da je to �esto jedina mogu�a metoda, da je najšire primenjiva i najekonomi�nija. Tako�e, iskazi ljudi ne moraju da budu i �esto nisu neistiniti i nekompetentni i oni u masi iskazuju izvesno prose�no iskustvo i saznanje o društvenoj realnosti. Ispitivanje je na�in prikupljanja podataka od drugih subjekata izazivanjem njihovog verbalnog reagovanja verbalnom provokacijom. Dakle, dve su bitne odredbe definicije: podaci se prikupljaju posredno i do njih se dolazi verbalnom provokacijom, kojom se izazivaju verbalne reakcije. Verbalna provokacija ne izaziva uvek samo verbalnu reakciju, a naro�ito u politi�kim procesima. Osim toga, verbalna provokacija može da usmerava verbalnu reakciju, pa se u tom slu�aju javlja eksperimentalna situacija, a verbalna provokacija dobija zna�enje eksperimentalnog �inioca. Opšta granica izme�u eksperimenta i ispitivanja se u ovom slu�aju gubi. Uzmimo za primer jedan grupni, neusmereni razgovor u kome u�estvuje i ispitiva�, ali samo kao jedva primetni usmeritelj i inicijator, koji ne dozvoljava da razgovor zamre. U tom slu�aju imamo proces u kome svaki od u�esnika vrši ulogu ispitiva�a i ispitanika, �ak i pravi ispitiva� ili posmatra�. Provokacije i nisu pitanja u pravom smislu, ve� i tvrdnje, gestovi, mimika...Da li je u ovom slu�aju re� o eksperimentu, posmatranju ili ispitivanju? Navedeni razlozi izgledaju dovoljni da se pojam „verbalna provokacija“, bar u metodologiji politi�kih nauka, isklju�i iz definicije i zameni pojmom „upitni iskaz“. Na po�etku razmatranja izgledalo je da je za definisanje ispitivanja pogodnija i preciznija re� „pitanje“. Me�utim, pitanje mora imati strogo utvr�en sadržaj i oblik (upitni), a ne samo upitni smisao. Na primer, zahtev da se od 5 navedenih tvrdnji ozna�i jedna kao ta�na ili neta�na po smislu jeste pitanje, ali po sadržaju i obliku nije. Definicija ispitivanja mogla bi da glasi: ispitivanje je na�in sakupljanja podataka preko iskaza drugih subjekata (ispitanika), a putem verbalnog opštenja sa njima upotrebom „upitnih iskaza“. Klasifikacija ispitivanja Kriterijumi klasifikacije ispitivanja su mnogobrojni, mada se naj�eš�e kao kriterijum uzima rad ispitiva�a, tj. postupak ispitivanja. Uobi�ajena je podela na blago, neutralno i oštro ispitivanje.

Blago ispitivanje podrazumeva ponašanje ispitiva�a koje dovodi kod ispitanika do uspostavljanja poverenja znatnog stepena, prisnosti i otvorenosti tako da ne postoje prepreke za razgovor ni o najosetljivijim, intimnim problemima. Prednost su iskrenost i mogu�a istinitost iskaza ispitanika u vezi sa pitanjima na koje se, po pravilu, drugim metodama ne dobija odgovor. Nedostaci su: velika ekstenzivnost (potrebno je mnogo vremena), nedostatak odgovaraju�ih kadrova i mogu�nost pogrešnog tuma�enja mnogobrojnih iskaza.

208

Neutralno ispitivanje podrazumeva u�tiv, korektan, poslovan odnos ispitiva�a prema ispitaniku. Bilo koji oblik sugerisanja rešenja ili orijentisanje ispitanika izvan strogo predvi�enog postupka unutar odabrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi oblici uticanja, zabranjeni su. Neutralno ispitivanje podrazumeva neposredno obra�anje, neposredno pitanje i prihvatanje, tj. evidentiranje dobijenog odgovora kako je dat. Oštro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihi�ki vrlo složene situacije u kojima ispitiva� vrši psihi�ku presiju, izlaže ispitanika delovanju ukrštenih pitanja, zatim sistemskom ponavljanju pitanja uz promenu ritma ispitivanja. Ovaj tip ispitivanja se u literaturi �esto poistove�uje sa policijskim ispitivanjem. Sa stanovišta potreba istraživanja politi�kih pojava, s obzirom da one uklju�uju i sve oblike odbrane zemlje i bezbednosti zemlje i gra�ana, veoma je važno otkloniti neke zablude i odgovoriti na neka otvorena pitanja u vezi sa pomenutim tipovima istraživanja. Prvo, zabluda je da izme�u blagog i oštrog ispitivanja nema srodnosti, da je prvo klini�ko, psihološko, a drugo policijsko. Može se re�i da se radi o dvema varijantama istog tipa ispitivanja koje se me�usobno razlikuju po tonu i neposrednosti ispoljavanja psihi�kog pritiska. Razlika je u tome što se kod blagog ispitivanja pritisak vrši blagim usmeravanjem toka mišljenja, �estim saglašavanjem, iznošenjem stimulativnog stava, podsticanjem, što zna�i indirektno. U oštrom ispitivanju sve to �ini ispitiva� neposredno. Bitna razlika je u ose�anju koje ispitiva� nastoji da izazove u ispitaniku da bi srušio psihi�ku barijeru. U prvom slu�aju to je orijentacija na poverenje, u drugom to je strah. I upravo u tome je osnov pitanja o moralnosti, eti�nosti koriš�enja pomenutih tipova ispitivanja. Jer kod blagog ispitivanja ispitanik je naveden na iskazivanje sopstvenih sudova i stavova, a kod oštrog ispitivanja ispitaniku je iznu�en iskaz o stavu. U prvom slu�aju ispitanikova li�nost je degradirana manipulacijom, u drugom povredom integriteta. Da li je, onda osim neutralnog, nau�no ispitivanje moralno? Pitanje eti�nosti primene nekih tipova posmatranja, ispitivanja i eksperimenata, neki naši nau�nici svodili su na pitanje obaveštavanja posmatranog, tj. ispitanika o tome šta je predmet posmatranja, ispitivanja ili eksperimenta i pribavljanje saglasnosti da se odabrani na�in za sakupljanje podataka primeni na njega. Ne može se eti�ko- moralni kompleks ispitivanja odvajati od opštedruštvenog i eti�ko- moralnog sistema. Mogu�e je nai�i i na pojmove direktnog i indirektnog ispitivanja. Pod direktnim ispitivanjem se podrazumevaju dva razli�ita slu�aja: - prvo, direktnim se smatra svako ispitivanje u kojem se ispitiva� neposredno obra�a ispitaniku, pri �emu se ispitanik prethodno saglasio da bude ispitan - drugo, direktnim ispitivanjem se smatra svako ispitivanje u kojem se pitanja i odgovori direktno odnose na predmet istraživanja i u kojima se, na osnovu odgovora, neposredno zaklju�uje (neposredna indukcija i generalizacija). Posredna ispitivanja bi se po istim kriterijumima mogla razlikovati kao: - prvo, ispitivanje u kojem ispitanik nije prethodno dao saglasnost da bude podvrgnut ispitivanju, ve� je doveden u situaciju da o predmetu ispitivanja daje iskaze bez namere da to �ini - drugo, pitanja koja se ispitaniku postavljaju, nezavisno od toga da li je dao pristanak da u�estvuje u ispitivanju ili nije, ne odnose se direktno na predmet istraživanja, ve� se o predmetu istraživanj azaklju�uje posredno. Eti�ko- moralno pitanje se ponovo javlja i to u dvostrukom vidu- da li je dozvoljeno ispitivati ljude bez njihovog pristanka i da li je dozvoljeno prikupljanje odgovora o ne�em drugom, a ne o onom što ispitanici misle da ih pitate. Ni ovde nema univerzalnog odgovora. Naime, praksa- i ona koja se može okvalifikovati kao pozitivna i ona koja se može okvalifikovati kao negativna- govori o veoma raširenom praktikovanju indirektnog ispitivanja u obliku analize sadržaja dokumenata, neformalnih u�eš�a u razgovorima, raznih oblika prisluškivanja...npr. prisluškivanje, cenzura..ne mogu se smatrati dozvoljenim i ispravnim, u skladu sa poštovanjem integriteta i dostojanstva li�nosti.

209

Ispitivanje se može vršiti kao individualno (jedan ispitanik- jedan ispitiva�), grupno (nekoliko ispitanika- jedan ili više ispitiva�a) i kolektivno (jedna manja društvena zajednica koja daje zajedni�ki dogovoren odgovor ili jedan ili više ipitiva�a). Po na�inju opštenja mogu�e je usmeno, pismeno i kombinovano ispitivanje.

Usmeno ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja i usmeno davanje odgovora u neposrednoj komunikaciji izme�u ispitiva�a (intervjuera, anketara) i ispitanika. U ostvarivanju usmenog ispitivanja javlja se modalitet koriš�enja tehni�kih sredstava kao što su telefon, razmena audio- trake ili drugih audio- vizuelnih sredstava.

Pismeno ispitivanje podrazumeva postavljanje pitanja i davanje odgovora u pismenoj formi. Kombinovano ispitivanje manje je koriš�eno u nauci nego u praksi medija. Ono podrazumeva

usmeno postavljanje pitanja, a pismeno davanje odgovora. Modaliteti ovog ispitivanja su mnogobrojni, pa ih je bolje obraditi u okviru tehnika ispitivanja. U osnovne tehnike ispitivanja ubrajaju se intervju i anketa.

210

95. Nau�ni intervju kao tehnika ispitivanja: pojam, svojstva, vrste Intervju je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem putem neposrednog usmenog i li�nog opštenja ispitiva�a i ispitanika. Pojam razgovor podrazumeva neposredno dvostrano li�no razmenjivanje poruka izme�u dvojice u�esnika uz njihovo obostrano aktivno odnošenje. Nau�ni razgovor podrazumeva da taj razgovor, to opštenje obezbe�uje dobijanje istinitih iskaza o sadržaju stavova, sudova, zaklju�aka, saznanja, ideja...ispitanika. To ne zna�i da se vodi razgovor ravnopravnih ili jednakih, podjednako motivisanih u�esnika u razgovoru, ve� podrazumeva izvesnu superiornost ispitiva�a koja proizilazi iz njegove obu�enosti i odabranih i razvijenih osobina li�nosti specijalnim pripremanjem, ali koja ne sme biti manifestovana tako da je sagovornik opazi, nego treba da se izrazi u rezultatu ispitivanja. Neophodno je ostvariti li�nu neposrednu situaciju opštenja u kojoj se aktiviraju sve prednosti li�nosti intervjuera, prednost postupka i instrumenata. Stoga, svako ispitivanje koje ne podrazumeva neposrednu li�nu komunikaciju izme�u ispitiva�a i ispitanika ili isklju�uje neformalizovan i kreativan odnos u me�usobnoj komunikaciji ne smatramo istinskim nau�nim razgovorom. Pogrešno bi bilo apsolutizovati nadmo�nost intervjuera koja proizilazi iz položaja onog koji pita i koji zna šta su drugi odgovarali. I ispitanik ima neke oblike nadmo�nosti. On daje pristanak da se razgovor obavi, uti�e na mesto i vreme razgovora, on bira sadržaj, forme i intonaciju odgovora i opredeljuje ukupnu atmosferu razgovora. Osim toga, ispitanik je kompetentniji za materiju koju sadrže mnoga pitanja koja mu se postavljaju. Nadmo�nost intervjuera je samo u proceduri- radnoj sferi. Postopji više tipova intervjua i više kriterijuma njihovog razvrstavanja. Uobi�ajeni su kriterijumi: rad intervjuera i broj i odnos istovremeno ispitivanih ispitanika od strane jednog ispitiva�a. Po prvom kriterijumu imamo podelu na: neusmereni i usmereni intervju. Neusmereni intervju je nau�ni razgovor u kome ispitiva� samostalno odabira sadržaj, oblik i redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika ispitanika i situacije u kojoj se vodi razgovor. Naziv neusmereni intervju mogu�e je samo uslovno prihvatiti, kao i naziv slobodni intrevju. U nauci slobodnih intervjua nema, intervjuer nije nikada sasvim slobodan i neusmeren. Projekat istraživanja kroz operacionalizaciju predmeta, hipoteze i indikatore strogo je determinisao mogu�i sadržaj i oblike pitanja. Iz naziva neusmeren, slobodni intervju proizilazi pitanje da li se za takav intervju priprema instrument (osnova razgovora) i planira postupak, kao i kakva je uloga psihološke i logi�ke strategije u primeni te vrste intervjua. U politikologiji, a naro�ito u praktikovanju politike i izvesnih delatnosti politike, neusmereni, tj. slobodni intervju je u veoma �estoj upotrebi ubog svoje elasti�nosti i prilagodljivosti situaciji. U nau�nim istraživanjima osnova za ragovor treba uvek da se konstruiše u pisanom obliku. Po pravilu, to su opšta pitanja, odnosno klju�no pitanje, baterije pitanja koja mogu biti samo evidentirana ili se mogu podrzumevati. Ipak, preporu�ljivo je ozna�iti bar glavne segmente sadržaja tih pitanja. Bitna karakteristika tih pitanja je da ona iskazuju o �emu �e se razgovarati, a ne šta �e se pitati. Otuda je i izveden drugi naziv za instrument- podsetnik za razgovor. Psihološka i logi�ka strategija se i ovde primenjuju. Psihološka- za planiranje ponašanja u mogu�im situacijama, a na osnovu modela poznatih situacija u takvim istraživanjima. Ligi�ka- u koncipiranju organizacije sadržaja osnove za razgovor, posebno sadržaja pitanja. Obrazac osnove za razgovor nužno sadrži i mesta predvi�ena za unošenje odgovora. Neusmereni, tj. slobodni intervju odgovara svim tipovima ispitivanja, ali u prvom redu blagom i oštrom. Usmereni intervju, za razliku od neusmerenog, ima u svakom pojedina�nom slu�aju veoma precizno i svesno razra�en instrument i postupak. Sloboda izbora sadržaja i oblika pitanja i ponašanja ispitiva�a znatno je ograni�enija nego u neusmerenom intervjuu. Prednosti usmerenog intervjua u odnosu na neusmereni su, u politi�kim naukama, u prvom redu u neposrednosti veza sa predmetom istraživanja, hipotezama i indikatorima, pa prema tome i u adekvatnosti, valjanosti podataka sakupljenih ovom tehnikom. Druga prednost mu je u obezbe�ivanju sistemati�nosti u prikupljanju podataka i sistemati�nosti prikupljenih podataka, tre�a u ekonomi�nosti i �etvrta u preciznosti.

211

Nazivom usmereni intervju obuhvataju se dva, odnosno po nekim klasifikacijama tri tipa intervjua: 1) usmereni orijentacioni intervju 2) dirigovani intervju 3) rigorozni intervju.

U politi�kim naukama usmereni orijentacioni intervju ima prednosti nad ostalima. Bitne karakteristike su: - prvo, razvijeni instrument (osnova za razgovor u obliku obrasca, sa formulisanim pitanjima i mestima za beleženje odgovora), organizovan u skladu sa normama psihološke i logi�ke strategije i sa odgovaraju�im grafi�kim rešenjem i oblikom - drugo, precizno razvijen postupak na osnovu prethodno izu�enih i tipologiziranih situacija i konstruisanja modela o�ekivanih situacija. Me�utim, razvijene odredbe postupka elasti�ne su i podrazumevaju kreativnu samostalnost ispitiva�a naro�ito u:

1. izboru konkretnog na�ina uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i stvaranju komunikacione situacije

2. izboru redosledu pitanja u okviru baterije 3. objašnjenju- tuma�enju sadržaja pitanja i izboru sadržaja i oblika potpitanja kada je to potrebno

radi jasnijeg i preciznijeg odgovora 4. klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne može podvesti pod ve� date alternative

(modalitete) odgovora predvi�ene u osnovi za razgovor. Ispitiva� (intervjuer) je obavezan da postavi sva pitanja sadržana u osnovi za razgovor, i to prvo u obliku u kome su ona data. Uputno je da ih, pri tom, ne �ita ve� ih zna napamet, što je, kada osnova za razgovor sadrži manji broj pitanja (do 40) sasvim mogu�e.

Dirigovani intervju podrazumeva precizno razvijen instrument i postupak, ali i znatno ograni�enje samostalnosti ispitiva�a. Njegova samostalnost se svodi na aktivnost u uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije. U toku razgovora mora se striktno pridržavati redosleda i formulacije pitanja. Ovaj tip intervjua odgovara neutralnom tipu ispitivanja. U odnosu na prethodne vrste intrevjua, on je manje prodoran, ali je sistemati�niji i ekonomi�niji.

Rigorozni intervju- instrument i postupak u ovom intervjuu su još potpunije i preciznije razra�eni, pa ispitiva� u toku ispitivanja ne sme da odstupa od redosleda i formilacije pitanja, niti da postavlja dopunska pitanja. Ova vrsta intervjua podse�a na naketu, pa je razliku �esto teško opaziti. Bitna razlika u odnosu na anketu je ve�a sloboda intervjuear u uspostavljanju situacije komuniciranja, u obavezi intervjuera da li�no unese sve odgvore u obrazac i da unese svoje opažanje o ispitaniku, o njegovoj predusretljivosti, iskrenosti.. Rigorozni intervju odgovara neutralnom ispitivanju. Prednost ovog intervjua su sistemati�nost i ekonomi�nost, ali su mu nedostaci znatno smanjena prodornost i verodostojnost iskaza. Intervjui se mogu razmotriti i po broju ispitanika sa kojima jedan intervjuer istovremeno opšti, odnosno broju ispitanika koji sudeluju u formiranju odgovora i njihovom uzajamnom odnosu. Po tom kriterijumu nau�ne razgovore možemo podeliti na: individualne, grupne, kolektivne.

Individualni intervju je nau�ni razlogor u kome, u jednom vremenskom odse�ku, ispitiva� neposredno verbalno opšti samo sa jednim ispitanikom. U politi�kim naukama ova vrsta intervjua ima prednost nad ostalim vrstama intervjua. Specijalan i retko primenjiv oblik individualnog intervjua je onaj u kome više ispitiva�a ispituje jednog ispitanika. Mogu se javiti dve varijante:

- prva, više ispitiva�a, u jednom vremenskom nizu, �ija ritmika može da bude pravilna ili nepravila, vremenski razmaci kra�i ili duži, a situacija ispitivanja ista ili razli�ita, ispituje jednog ispitanika o istim sadržajima. Postupak ispitivanja svakog ispitiva�a može biti isti, ali i sasvim razli�it. Svaki ispitiva� upoznat je da rezultatima prethodnog ispitivanja.

- Druga situacija je kada istovremeno više ispitiva�a ispituje jednog ispitanika menjaju�i uloge i ponašanje prema ispitaniku. Kao i u prethodnoj situaciji može se konstatovati velika prodornost ovako primenjenog oštrog ispitivanja upotrebom neusmerenog ili orijentacionog intervjua, ali i neekonomi�nost ove varijante ispitivanja.

212

Grupni intervju podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitiva�a sa više ispitanika na istom mestu i u isto vreme ili više ispitiva�a sa više ispitanika. U oba slu�aja odgovori su individualni. Prvi slu�aj (jedan ispitiva�- više ispitanika) �eš�i je i njegova osnovna vrednost je ekonomi�nosti. Me�utim, svi ostali nedostaci ispitivanja su znatno izrazitiji nego prilikom primene ostalih vrsta intervjua. Grupni intervju nije naro�ito podesan za istraživanje obimnih, složenih i osetljivih pitanja, pa se stoga u politi�kim naukama ne može smatrati naro�ito pogodnim. Kolektivni intervju podrazumeva komuniciranje izme�u jednog ispitiva�a i jedne zajednice- kolektiva koji na postavljeno pitanje daje jedinstven zajedni�ki odgovor. I ovde se može javiti više oblika, ali dva su osnovna. Prvi oblik ovog intervjua je opštenje ispitiva�a i kolektiva preko spikera- lica koje u ime zajednice formuliše i saopštava odgovore pošto je kolektiv svoj odgovor konstituisao. Uloga intervjuera je tu mala, njegovo opštenje sa ispitanicima veoma je ograni�eno. Drugi oblik je znatno funkcionalniji, naro�ito ako se u tom ispitivanju pojavi tim ispitiva�a. Za uspeh takvog intervjua potrebna su najmanje dva ispitiva�a. Ova varijanta kolektivnog intervjua ostvaruje se tako što jedan ispitiva� vodi razgovor sa kolektivom postavljaju�i pitanja i u�estvuje u formulisanju odgovora �iju sadržinu izgra�uje kolektiv kroz diskusiju. Istovremeno drugi ispitiva� u prvom redu evidentira sve odgovore koji bi mogli da budu od interesa za istraživanje, odmah ih razvrstava na one koji odgovaraju na pitanje neposredno, posredno i na one koji se odnose na pitanje. Unutar njih na one odgovore sa kojima postoji opšta saglasnost ispitivanog kolektiva, na one sa kojima postoji saglasnost ve�ine, i na one sa kojima ne postoji saglasnost ve�ine. Kao kolektivni odgovor prihvata se onaj oko koga postoji saglasnost ve�ine, a izostaje aktivno protivljenje manjine. Glavna prednost ove vrste intervjua je bogatstvo podataka o predmetu istraživanja koji se dobijaju za raspravu u procesu konstituisanja zajedni�kog odgovora kolektiva. Intervju je mogu�e razmatrati i sa stanovišta prodornosti- dubine u saznavanju pojave i stepena istinitosti saznanja. U vezi sa tim javljaju se nazivi kao što su produbljeni intervju...Ne odbacuju�i u potpunosti celishodnost ovake klasifikacije, smatramo da je svaki intervju uslovljen odabranom i razvijenom psihološkom i logi�kom strategijom, razvijenoš�u i konkretnom primenom instrumenata i postupaka. Istinitost, potpunost i dubina saznanja rezulata su svega toga. To je razlog što unapred nijedan intervju ne ozna�avamo kao produbljen ili neprodubljen, odnosno što unapred ne koristimo kriterijum klasifikacije koji bi bio uslovljen postignutim rezultatima ili za njih neposredno vezan. Sli�an stav treba zauzeti i prema intezivnom intervjuu. Intervju i anketa naj�eš�e su anonimni. Ispitanicima se garantuje da se ne�e voditi evidencija na osnovu koje se može utvrditi autor odgovora, kao i da se o tome niko ne�e obaveštavati.

213

96. Anketa kao tehnika ispitivanja U upotrebi su naj�eš�e dva zna�enja pojma ankete. Prvo, veoma je rasprostranjeno i opšte usvojeno u nauci i praktikovanju razli�itih delatnosti da anketom, anketnim ispitivanjem smatramo svako ispitipanje na osnovu uzoraka. Drugo, uže zna�enje odnosi se na tehniku ispitivanja. Po tom shvatanju, koje nije u suprotnosti sa prethodnim, ali je preciznije i konkretnije, anketa je tehnika sakupljanja podataka ispitivanjem u kome ne dolazi do kreativnosti, osamostaljenog rada ispitiva�a i ispitanika, ve� je njihova aktivnost strogo posredovana instrumentom, tj. uputstvom, sadržajem i formom anketnog upitnika. Ankete se mogu, prema razli�itim kriterijumima, klasifikovati na više na�ina. Sa stanovišta politi�kih nauka dva kriterijuma, koja smo koristili i za klasifikovanje intervjua, bitna su i ovde. To su: rad anketara i karakteristike instrumenata, tj. anketnog upitnika. Prema kriterijumu rada anketara, ankete možemo klasifikovati kao usmene i pismene. Usmene ankete podrazumevaju usmeno opštenje izme�u ispitiva�a- anketara i ispitanika- anketiranog posredstvom odre�enog tehni�kog i drugog sredstva. Unutar ove vrste javljaju se razne podvrste kao što su: telefonska, radio anketa, TV anketa... Pismena anketa podrazumeva pismeno opštenje izme�u anketara i anketiranog. Tako se, ako podvrste pismene ankete, javljaju pištanska, novinarska, statisti�ka... �esto se u praski javlja kombinovani tip anketa, koji dobija �ak i svojstva prelaznog oblika izme�u ankete i intervuja. To su, po pravilu, ankete u kojima anketari uru�uju neposredno anketne upitnike ispitanicima i, posle popunjavanja, sakupljaju ih. Ima slu�ajeva da se anketa sprovodi na taj na�in što su anketari obavezni da pro�itaju pitanja ispitanicima i da unesi njihove odgovore u anketni upitnik. Ovakve anketa istraživa�i, prakti�ari nazivaju intervju- anketa. O�igledno je da se prava suština ankete ne remeti sve dok anketar koji stupa u neposredni li�ni kontakt sa ispitanikom nema nikakve druge zadatke osim da uru�i i, posle popunjavanja, prikupi anketne upitnike. Me�utim, od momenta kada se zadaci i uloga anketara proširuju na istraživa�ku komunikaciju koja deluje na obim i karakteristike podataka, anketa po�inje da dobija karakteristike intervjua. Ukoliko je situacija takva da se zbog odre�enih teško�a (npr. zbog slabe pismenosti ispitanika) uloga anketara približava ulozi intervjuera, bolje je opredeliti se za pravi intervju. Prelazni oblici umnogome devalviraju prednosti i ankete i intervjua. Pismena anketa ima znatne prednosti, posebno zbog ekonomi�nosti, kada se rdai o ispitanicima dobre pismenosti i sa razvijenim navikama za pismenu komunikaciju. To, nažalost, nije masovna pojava. Iako brojni, ispitanici dobre pismenosti po pravilu nemaju ni dovoljno razvijenu naviku, ni dovoljnu motivaciju za pismenu komunikaciju. �ak i veoma pismeni ispitanici u nekim slu�ajevima nerado prihvataju popunjavanje upitnika. Usmena anketa je znatno pogodnija, ali su i opasnosti od odstupanja suštinskih odredaba ankete izrazitija. Po kriterijumu karakteristika anketnog upitnika možemo utvrditi postojanje formalizovanih (standardizovanih) anketa i neformalizovanih (nestandardizovanih). Ankete sa formalizovanim pismenim upitnikom jesu sve one koje imaju precizno konstruisan upitnik i precizno definisana pitanja i modalitete odgovora. Teži se da u formalizovanim upitnicima broj modaliteta svuda bude približno isti, i da modaliteti odgovora istog smisla budu dati istim redosledom u svakoj potki. Broj alternativa (modaliteta) odgovora je naj�eš�e 2,3,5,najviše do 9. Neformalizovane ankete nisu retke i neupotrebljive u politikološkim istraživanjima. To su ankete �iji se upitnik sastoji samo od relativno malo bitnih pitanja kod kojih je data samo osnova pitanja, dok je potka (alternative, modaliteti odgovora) u potpunosti izostavljena ili je samo okvirno data. U uslovima dobro odabranog uzorka kompetentnih i pismenih ispitanika, njihov obarzložen pismeni odgovor može da omogu�i mnogo ve�u prodornost od formalizovane ankete. Sve dosad pomenute vrste anketa odgovaraju isklju�ivo neutralnom direktnom ispitivanju. Ipak, jedan oblik neformalizovane pismene ankete može se javiti i kao indirektno ispitivanje. To je tzv. kvalitativna analiza sadržaja dokumenata koji verbalno izražavaju sudove, stavove, kroz pisane iskaze u vezi sa

214

predmetom istraživanja, sli�no indirektnom intervjuu u kome evidentiramo usmene iskaze o predmetu istraživanja bez neposrednog, direktnog postavljanja pitanja U klasifikaciji anketa mogu�e je kao kriterijum primeniti i broj sa kojima jedan ispitiva� istovremeno ostvaruje anketiranje. Tu važi ista podela kao o pri intervjuisanju.

215

97. Strategija ispitivanja Ispitivanjem se može istraživati svaka prošla, sadašnja (aktuelna) i budu�a pojava o kojoj ljudi mogu imati svoj stav. Prema tome, ispitivanjem prvenstveno prikupljamo iskaze ispitanika o njihovim stavovima u vezi sa politi�kim pojavama koji se mogu odnositi na politi�ke procese, situacije, aktivnosti, tendencije... Pri tom, postavljamo zahetv da nam u vezi sa tim nešto opišu, kvalifikuju (ocene), otkriju, objasne ili prognoziraju. To postižemo tako što tražimo da nam odre�ene iskaze potvrde- negiraju, dimenzioniraju proširivanjem- sužavanjem, poja�avanjem- slabljenjem, identifikacijom- negiranjem, razvijanjem- ograni�avanjem, prihvatanjem- odbijanjem, saglašavanjem- protivljenjem.... Iz toga proizilazi da u politi�kim naukama možemo u vezi sa politi�kim stavovima ispitivati: 1) objekt stava: situaciju, �in, doga�aj, proces, subjekt, metod, sredstvo, cilj... 2) obim stava: jednostavni, složeni višepredmetni (sa više objekata) i konstrukt 3) sadržinu stava: ocena (procena), želja, o�ekivanje, namera, težnja, zahtev, konstatacija, sumnja... 4) zna�enje stava: inicijativa, usmeravanje, podrška, protivljenje, suprotstavljanje 5) usmerenost stava: pozitivni- negativni, progresivni- regresivni, konstruktivni- destruktivni... 6)izgra�enost stava: dovršeni- konstruisani, stavovi u procesu konstituisanja, inicirani, stavovo u procesu raspadanja- nestajanja, stavovi u procesu transformacija... 7) trajnost stava: trajni, stavovi izloženi menjanju, trenutni stavovi (reakcije) 8) stabilnost stava: stabilnost unutrašnjih komponenata i njihovih odnosa, promenljiva svojstva njihovih odnosa, promenljiva svojstva unutrašnjih komponenata i odnosa... 9) inezitet stava: visok, srednji i mali intezitet u svim ili pojedinim komponentama 10) uloga stava u sistemu opredeljenja: osnovni stavovi, orijentacioni, izvedeni stavovi, operativni stavovi 11) osnove stava: instiktivni, spontani, racionalni, organizovani... 12) istinitost stava: istiniti- autenti�ni, originalni, neistiniti... Zajedni�ki opšti predmet istraživanja podrazumeva neke �inioce sastava koji su svojstveni svim tehnikama ispitivanja, to su:

- psihološka strategija - logi�ka strategija - pitanja.

ili uopšte re�eno, instrument i postupak. Instrument je, bilo da je re� o intervjuu, anketi ili testu kao tehnici ispitivanja, obrazac specijalno konstruisan prema pravilima psihologije, nau�ne discipline u okviru koje se istražuje, logike i grafi�ki tako rešen da je pogodan da se lako uo�e pitanja i evidentiraju odgovori. Po pravilu, taj obrazac sadrži sva pitanja organizovane u adekvatne logi�ko-sadržajne celine i mogu�nosti za odgovaraju�e modalitete odgovora. Postupak su sve radnje koje neposredno prethode ili se �ine u toku primene instrumenata. Njime se obuhvataju sve radnje svih u�esnika u primeni instrumenata. Pri tom, razlikujemo teorijski model postupanja (izražen u obliku uputstava, pravila, normi i predvi�anja za u�esnike prema utvr�enoj tipologiji ponašanja- uklju�uju�i ispitanika, ispitiva�a, kontrolora...) od neposrednog postupanja, koje je znatno složenije i razli�itije. Složenost stava svake od ranije pomenutih tehnika ispitivanja proizilazi iz svojstava predmeta i procesa ispitivanja, i teško�a u vezi sa njim, koje se mogu odrediti: 1) teško�e epistemološke prirode nastaju otuda što svoje iskaze (obaveštenja o stvarnosti) daju lica koja nisu u odgovaraju�oj meri osposobljena i stru�na za nau�no opažanje društvenih pojava. 2) teško�e psihološke prirode izviru iz razli�ite mentalne zrelosti, nivoa inteligencije, psihi�ke sre�enosti, stepena i vrste obrazovanja ispitanika, mogu�nosti da razumeju i shvate veralne simbole date u pitanjima, kao i da odgovorima u potrebnoj meri verbalno izraze svoje vlastito iskustvo 3) teško�e društvene prirode su posledica �injenice da je ispitivanje specifi�an vid simboli�kog društvenog opštenja, u kome se, prilikom prenošenja poruka, javljaju razli�ite društvene prepreke (u jeziku kojim se komunicira, sistemu vrednosti, obi�ajima, tradiciji, životnom iskustvu...) koje mogu da deformišu, pa �ak i onemogu�e komuniciranje izme�u ispitiva�a i ispitanika.

216

Za svako ispitivanje su bitni sadržaj, oblik i na�in razmene poruka izme�u ispitiva�a i ispitanika. Nešto pojednostavljeno, to se može svesti na sadržaj, oblik i na�in postavljanja pitanja, davanje i evidentiranje odgovora. No, u politi�kim naukama, u praksi istraživanja takva pojednostavljenja nisu korisna. Složenost politike kao pojave i �oveka koji je poseban politi�ki totalitet, traže oprezan i selektivan pristup u svakom konkretnom slu�aju. Psihološka strategija je koncept ponašanja ispitiva�a usmeren na rušenje psihi�ke barijere, psihi�kog otpora i otklanjanje nelagodnosti kod ispitanika koja se mogu javiti kao teško�a, prepreka ostvarivanja istinitog saznanja o stavovima, sudovima, zaklju�cima ispitanika o predmetu istraživanja. Stoga se psihološka strategija bavi pitanjima:

- uspostavljanja kontakta i stvaranje povoljne situacije za razmenu poruka - održavanja i daljeg razvijanja komunikacione situacije - završavanja komunikacione situacije, njenog zatvaranja i izlaza iz nje, s tim da ispitanik ni u

kojoj oblasti koja je bila obuhva�ena sferom komunikacije ne ostane u zabludi, osim u izuzetnim slu�ajevima kada društveni i nau�ni interes to nalažu (npr. prilikom istraživanja ilegalnih politi�kih grupa ili organizacija)

U sklopu toga, psihološka strategija obavezno rešava konkretna pitanja: - mesto, vreme i tip situacije identifikacije ispitanika - mesto, vreme i tip postupka u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom. Stoga psihološkom strategijom treba utvrditi:

- na�in pribavljanja pristanka ispitanika da u�estvuje u ispitivanju - po�etna pitanja i varijante redosleda pitanja ili tvrdnji koje �e stvoriti situaciju kontinuiranog

rasta otvorenosti i iskrenosti. U vezi sa tm važna su uvodna opažanja i konstatacije koje �e pogodovati formiranju uzajamne naklonosti i poverenja: - ritam i trajanje ispitivanja sa nužnim predasima i prelazima - na�ini provere istinitosti iskaza (kontrolna pitanja, vra�anje na pitanja na koja nije odmah dobijen odgovor...) - prisustvo i u�eš�e drugih subjekata u ispitivanju pored ispitiva�a i ispitanika - oblik i ton postavljanja pitanja. Iako tip ispitivanja determiniše psihološku strategiju, treba imati na umu osnovna pravila: 1) ukoliko je problematika o kojoj se ispitivanjem prikupljaju osetljiviji podaci i ima više li�ni karakter, ili se kao takva može shvatiti, mesto i vreme ispitivanja treba da budu, tako�e, što manje oficijelni- što privatniji. Službena prostorija i radno vreme su u takvim slu�ajevima velika barijera. 2) što je problematika osetljivija, to je prisustvo drugih lica manje poželjno, a pogotovo njihovo u�eš�e. Ali, okruženost drugim istinskim li�nostima bliskim li�nostima koje ne u�estvuju i ne prisustvuju direktno u procesu ispitivanja, može da bude korisno. 3)složenost i osetljivost problematike izaziva znatnu napetost i zahteva neuobi�ajen mentalni i emocionalni napor. Za neka pitanja ispitanik nema gotove stavove iako ima bitne �inioce njihove strukture, pa ih konstituiše na licu mesta. To zahteva postepenost u ispitivanju, predahe i prelaze i ograni�eno trajanje ispitivanja. 4) na�in postavljanja pitanja i evidentiranje odgovora rešava se tako da ispitivanje dobije što izrazitiji i uverljiviji privid spontanosti. Psihološka strategija vodi ra�una i o karakteristikama ispitiva�a. To je razlog da se psihološka strategija formira pre izbora i obuke terenskih saradnika- intervjuera i da se koristi kao jedan od kriterijuma izbora i sadržaja obuke. Logi�ka strategija odnosi se na organizaciju sadržaja ispitivanja. Njome se utvr�uju logi�ko-sadržajne celine kao i sadržaj pitanja, me�usobni odnosi zna�aja i zna�enja odre�enih logi�kih- sadržajnih celina i pitanja. Poznata su tri tipa organizacije sadržaja ispitivanja: tip levka, tip baterije i polideterministi�ki tip. Tip levka podrazumeva organizaciju sadržaja od širih, opštijih, ka užim, konkretnijim, i dubljim suštinskim pitanjima. Podtip obrnutog levka podrazumeva kretanje sadržaja od konkretnog, pojedina�nog, razvijanjem u posebno i opšte.

217

Tip baterije podrazumeva definisanje jednog osnovnog, centralnog pitanja i, oko njega, raspore�ivanja užih pitanja koja ga razvijaju i objašnjavaju. Centralno pitanje �ak ne mora biti eksplicitno izloženo, ve� može biti implicitno sadržano u pitanjima koja su u vezi sa njim konstituisana odnosno koja su celoviti �inioci njegovog sadržaja. Polideterministi�ki tip je svojevrsna kombinacija ve� pomenutih tipova usmeren na otkrivanje determinanti sadržaja iskaza ispitanika (u suštini determinante konkretno datih varijabli- nezavisne i zavisne). No, to je, iako manje o�igledno, smer i ostalih tipova organizacija sadržaja instrumenata.

218

98. Pojam, struktura i vrste pitanja (upitnih iskaza) u instrumentima za prikupljanje podataka ispitivanjem Pitanja, misaona pojmovno- terminiloška konstrukcija koja inicira i stumuliše verbalni iskaz ispitanika u vezi sa predmetom istraživanja, bitna su osnova svakog ispitivanja. Sastav pitanja �ine: osnova pitanja, koja sadrži iskaz kojim se ispitiva� obra�a ispitaniku, suštinu pitanja u upitnom obliku, obliku tvrdnje ili nekom drugom obliku, potka, koju �ine alternative- modaliteti mogu�ih odgovora ispitanika. Pitanja se mogu klasifikovati na razne na�ine. �ini se bitno da je imati na umu slede�e kriterijume klasifikacije:

- objektivnost (neutralna i sugestivna pitanja) - predmetnost (objektivna stvarnost, drugi subjekti, subjekt- ispitanik) - usmerenost (prošlost, sadašnjost, budu�nost- realnost, hipoteti�ka mogu�nost) - karakter stavova (zaklju�ci �injeni�ki, zaklju�ci vrednosni, �injeni�ki sudovi, vrednosni sudovi,

stavovi) - originalnost (originalna- autenti�na, izvedena, konstruisana).

Za istraživanje u politi�kim naukama svaki od pomenutih kriterijuma je vanredno zna�ajn. Ipak, posebnu pažnju zaslužuju tzv. sugestivna pitanja, projektivna pitanja i hipoteti�ka pitanja. Ispitivanje u politi�kim naukama uvek je i odre�eni društveno- politi�ki odnos. Sugestivna pitanja, osim kod specijalnih istraživanja (npr. istraživanja otpornosti stavova i opredeljenja) i metodoloških istraživanja, nanose dvostruku štetu. Prvo, ona navode ispitanika da da iskaz saglasno smeru pitanja, �ime se dobija lažno saznanje o pravom stavu ispitanika. Drugo, zadržavaju�i se u svesti ispitanika, ono može da uti�e na trajno formiranje stava saglasnog stavu koji sugeriše pitanje. Projektivna pitanja se razli�ito definišu. Mi �emo pod projektivnim pitanjima podrazumevati pitanja koja od ispitanika traže iskaz o mogu�em ponašanju drugih koji su im poznati u njima poznatim situacijama. Saznajan vrednost ovakvih pitanja je �as osporavana, �as isticana. Njihova vrednost raste kada se povezuju sa pitanjima koja zahtevaju konkretne �injeni�ke iskaze- sudove. Hipoteti�ka pitanja mogu se smatrati varijantom projektivnih pitanja. Tim pitanjima se zahteva od ispitanika da zamisli jednu situaciju koja mu ne mora biti iskustveno poznata, ali o kojoj mora imati odgovaraju�e osnovne predstave, zatim se traži da saopšti kako bi se u toj situaciji ponašao. Odgovori na ovakva pitanja su još manje pouzdani i upotrebljivi za bilo kakvo prognosti�ko zaklju�ivanje. Dobijeni iskaz se odnosi na aktuelni stav formiran na predstavi o pretpostavljenoj situaciji koja može biti sasvim pogrešna. Ponekad se kombinuju projektivna i hipoteti�ka pitanja kroz redosled u kome jedan tip pitanja neposredno prethodi drugom, npr. „kako biste se vi ponašali u situaciji X“, a odmah po tom bi sledilo pitanje „a kako bi se u toj situaciji ponašali pripadnici vaše stranke“. Osim opštevaže�ih pravila da svako pitanje treba da obra�uje odre�eni indikator, da treba da bude jasno, razumljivo i precizno, da bude u vezi sa predmetom ispitivanja, da se bavi bar jednim �iniocem pojave, u politi�kim naukama važno je poštovati pravila:

- prvo, pitanja treba da zahvataju iskaz (sud) o realnoj �injenici u obliku konstatacije bez vrednosne dimenzije (iskaz- opis �ina, doga�aja, situacije..)

- drugo, pitanja koja zahtevaju vrednosne iskaze treba postavljati ili na po�etku ili na kraju �injeni�nih iskaza o istom, istovrsnom osnovnom sadržaju u funkciji klasifikacije, vrednovanja i u kontrolnoj funkciji.

Sva pitanja u osnovi za nau�ni razgovor ili u anketnom upitniku nemaju istu ulogu i funkciju. Psihološka i logi�ka strategija zahtevaju pitanja bar u slede�im ulogama: 1) osnovnih pitanja. To su bitna pitanja koja se odnose na bitne, suštinske odredbe predmeta istraživanja i stoga su neizbežna 2) opštih pitanja. Ona su šira od osnovnih i odnose se na opšte odredbe situacije predmeta istraživanja i osnovnih pitanja.

219

3) paralelnih pitanja, koja mogu da se jave kao posebno postavljena ili su sadržana u opštim i osnovnim pitanjima. Ona se naj�eš�e javljaju u okviru multidisciplinarnih istraživanja ili u istraživanjima u kojima ima više potprojekata odnosno projekata u okviru generalnog projekta istraživanja 4) pomo�nih pitanja koja su povezana sa opštim i osnovnim pitanjima i doprinose njihovom povezivanju, razjašnjavanju, konkretizaciji...Specifi�na je situacija kada je instrument postavljen po principima logi�ke strategije koja se naziva baterija, a koja ne sadrži ni osnovna ni opšta pitanja, ve� se pomo�na pitanja stvarno javljaju kao segmentarni ili elementarni delovi osnovnog pitanja 5) kontrolnih pitanja koja se ugra�uju u instrument da bi se sa jedne strane obezbedila istinitost odgovora ispitanika, a sa druge kontrola rada intervjuera- anketara.

U okvirima pitanja osnovnih uloga, mogu se konstatovati znatne razlike u funkcijama pitanja, i naj�eš�a pitanja su: 1) radna, koja su u funkciji pribavljanja što neposrednijih odgovora o predmetu istraživanja 2) uvodna ili pripremna pitanja u funkciji uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i njegove pripreme za ispitivanje o predmetu istraživanja 3) vezna- povezuju�a pitanja kojima se povezuju grupe prethodnih i slede�ih pitanja u okviru baterije srodnih sadržaja 4) prelazna koja ima funkciju obezbe�ivanja lakog prelaza sa jednog tematskog sadržaja na drugi. Vezna i prelazna pitanja se ponekad prožimaju i teško se me�usobno razlikuju 5) pitanja predaha i odmora u funkciji regeneracije ispitanikovog strpljenja i mentalnih potencijala.

Prema sadržini zahteva izloženog u potki pitanja susre�emo se sa više tipova pitanja, uobi�ajena su: » aktuelna pitanja, ona �iji sadržaj �ine savremena, teku�a zbivanja. Ona su po pravilu, zasnovana na pretpostavci o kompetentnim iskustvenim osnovnim saznanjima i uvidima ispitanika u teku�u realnost » rekonstruktivna pitanja kojima se zahteva aktiviranje se�anja o prošlosti i davanje iskaza o njoj. Pretpostavlja se da se u pam�enju u�esnika zadržavaju saznanja i obaveštenja o prošlim zbivanjima odre�ene važnosti » komparativna pitanja kojima se zahtevaju odre�ena pore�enja. Ova pitanja se �esto javljaju kao oblik rekonstruktivnih ili aktuelnih pitanja ili kao njihova kombinacija » prognosti�ko-projektivna pitanja koja mogu da zahtevaju: prognozu situacije- sopstvene ili situacije drugih, prognozu sopstvenog ili ponašanja drugih » pitanja ocene i procene, odnosno pitanja kvalifikacije ili kvantifikacije kojima tražimo da se ispitanik izjasni o odre�enom kvalitetu ili kvantitetu. U ova pitanja, po pravilu, su ugra�eni instrumenti merenja. Prema osnovnom predmetnom sadržaju možemo konstatovati postojanje slede�ih tipova pitanja:

- �injeni�na pitanja koja pitaju o �injenicama stvarnosti - vrednosna pitanja koja traže odgovore o vrednosnim �injenicama, društveno orijentacionim,

eti�kim- moralnim vrednbostima - pitanje evaluacije (vrednovanja)

Ako kao kriterijum uzmemo formulaciju osnove pitanja: - stroga (precizno formulisana) - interpretativna, koja dozvoljavaju ili �ak zahtevaju izvesna objašnjenja i razrade. Ova pitanja

mogu da budu stimulativna, kada su valjanim uputstvom, visokom sposobnoš�u i odgovornoš�u intervjuera mogu�nosti interpretacije limitirane.

- orijentaciona pitanja kojima se pažnja ispitanika posebno orijentiše na odre�enu komponentu osnovnog pitanja

- slobodna konstruktivna pitanja kojima se otvara mogu�nost ispitanika da izloži iscrpan i istinit odgovor.

Važno je napomenuti da istinitost odgovora ispitanika mora da se shvati bar dvojako: prvo, ispitanik govori, iskazuje ono što zaista smatra istinom. U tom smislu, odgovori „ne znam“ ili „ne�u da odgovorim“ tako�e mogu da budu istiniti. Drugo, istinitost odgovora podrazumeva da je iskaz o predmetu pitanja, o predmetu istraživanja istinit.

Prema formi modaliteta odgovora uobi�ajena su dva pitanja: 1) sa otvorenim odgovorima, bez unapred utvr�enih mogu�nosti modaliteta odgovora koji bi se mogli predložiti ispitaniku ili pod koje bi se mogli podvesti slobodni odgovori ispitanika

220

2) sa zatvorenim odgovorima u kojima su u potki modaliteta odgovori strogo formulisani 3) sa mešovitim odgovorima, tj. jedan deo modaliteta odgovora je zatvoren, unapred formulisan, a drugi deo otvoren. Ovo je karakteristi�na situacija za usmereni orijentacioni intervju. Razna pitanja, zavisno od sadržaja zahteva, modaliteta odgovora i drugih svojstava pitanja, zahtevaju razne stepene psihi�kih napora. Po tom kriterijumu razlikujemo slede�a pitanja: 1) teška koji zahtevaju velika psihi�ka naprezanja i dovode do napetosti. To su pitanja koja zahtevaju konstruisanje odgovora od više razli�itih �inilaca koji se ti�u osetljivih i delikatnih momenata života, aktiviraju emocije i zahtevaju povezivanje raznih znanja, obaveštenja, se�anja i pretpostavki 2) prose�na, uobi�ajena pitanja koja ne zahtevaju odgovore van standarda i stereotipa 3) laka pitanja na koja ve� postoji standardni, mnogo puta davani odgovori u raznim prilikama. Pitanja se razlikuju ne samo po stepenu inteziteta psihi�kog angažovanja, ve� i po vrsti angažovanja. Tako nailazimo na pitanja:

- memorije - prepoznavanja - uverenja ili verovanja - izbora-selekcije - konstrukcije, kreacije.

Pitanja mogu da budu razne složenosti: - jednostavna i ona podrazumevaju u svom sadržaju samo jedan upitan iskaz i samo jedan mogu�

odgovor - složena višeslojna pitanja u �ijem se sadržaju nalaze, u okviru iste tematske odredbe, razni

stepeni saznanja o predmetu istraživanja koje demonstrira kroz izbor modaliteta odgovora - složena višestruka pitanja u �ijem se sadržaju nalaze, u okviru iste tematske odredbe, pitanja o

dve ili više komponenata o kojima treba kroz izbor modaliteta dati odgovor - složena kontinuirana pitanja u kojima su odgovori na deo pitanja zahtev da se odgovori na drugi

deo pitanja. U osnovi za nau�ni razgovor, anketnom upitniku i obrascu za verbalni test znanja izme�u pitanja se uspostavljaju razni odnosi me�uzavisnosti. Tako imamo pitanja koja su:

- nezavisna u koje spadaju pitanja koja se mogu postaviti samostalno od drugih i �iji odgovori nisu uslovljeni odgovorima na prethodna, niti uslovljavaju odgovore na sleduju�a pitanja. Ovakva su pitanja o starosti, polu....

- zavisna-kontinuirana koja se postavljaju samo ako je na prethodno pitanje dobijen bilo kakav odgovor

- zavisna-uslovljena pitanja koja se mogu postaviti samo ako je na prethodno pitanje dobijen odgovor odre�enog sadržaja

- zavisna-vezana pitanja koja imajupravi smisao i zna�enje samo u okviru odre�ene baterije pitanja. Njihovo pravo zna�enje ne može se utvrditi ukoliko bi se ona javila kao potpuno samostalna.

Za politikološka istraživanja važno je imati u vidu postojanje manipulativnih istraživanja i manipulativnih pitanja u nau�nom istraživanju. Manipulativna pitanja su sugestivna po tome što navode ispitanika na odre�en stav ili ponašanje. Dva su tipa takvih pitanja:

- direktno manipulativna, koja su svojom osnovom i potkom postavljena tako da sugerišu odre�en stav ili ponašanje

- indirektno manipulativna kod kojih nijedno pitanje posebno uzeto ne deluje kao manipulativno, ali kad su organizovana u sistem, efikasno deluju na stavove i ponašanje ispitanika.

Ma kako bio dobro izgra�en instrument istraživanja, pitanja se ne postavljaju sama. Stoga je ton razgovora bitan �inilac uspešnog ispitivanja, naro�ito neusmerenog intervjua. Nau�ni razgovor se može voditi stabilnim, istim ravnim tonom, a može da se menja od jednog do drugog dela ili od momenta do momenta. Osciliraju�i, variraju�i ton razgovora, po pravilu, je karakteristi�an za blago i oštro ispitivanje.

221

U praski ispitivanje, evidentne su dve grupe razgovora: stimuliraju�i i destimuliraju�i.

Osnovni varijeteti stimuliraju�eg tona nau�nog razgovora bili bi: 1) ton neutralne pažnje koji ispitiva�a predstavlja kao dobrog i objektivnog slušaoca 2) ton zainteresovanosti koji daje mogu�nost ispitaniku da stekne utisak da je njegovo izlaganje zaista važno i interesantno za slušaoca 3) ton blagonaklonosti, simpatija i razumevanja kojim se izra�ava odre�en stepen saose�anja i mogu�e saglasnosti sa izjavama ispitanika odnosno sa šansom da ispitanik neometano i slobodno izloži svoje stavove 4) usmeravaju�i ton kojim se pažnja ispitanika usmerava na odre�ene sadržaje pitanja (osnove), ali ne i potke. Cilj usmeravanja je da se dobiju odgovori, ali da se na njihov sadržaj ne uti�e 5) insistiraju�i, odnosno ohrabruju�i ton kojim se ispitanik neposredno podsti�e da stupi u razgovor i da odgovara na pitanja. Ovaj se ton naj�eš�e upotrebljava u prvim kontaktima sa ispitanikom , ali može da bude koristan i prilikom postavljanja delikatnih pitanja 6) smiruju�i ili umiruju�i ton u slu�ajevima u kojima je tok razgovora izazvao uznemirenje ispitanika do stepena koji vodi deformisanim odgovorima ili prekidu razgovora. Destimulativan, destimuliraju�i ton javlja se u više varijanti: 1) provokativan, izaziva�ki ton koji kod ispitanika izaziva ose�anje nelagodnosti i pritiska, što podsti�e otpor ispitanika 2) potcenjuju�i, uvredljiv ton kojim se izražava odsustvo uvažavanja ispitanika ili njegovo nipodaštavanje 3) agresivan ton koji nagoveštava neprilike po ispitanika ako ne prihvati ispitivanje na o�ekivan na�in. Ovakav ton može da izazove odbijanje ispitanika da u�estvuje u razgovoru 4) prete�i ton kojim se neposredno ukazuje na nepovoljnosti po ispitanika ako se u ispitivanju ne ponaša na poželjan na�in. Ovakav ton vodi �esto odbijanju u�eš�a u razgovoru ili davanju odgovora za koje ispitanik veruje da se o�ekuju, tj. neta�nih odgovora ili pribegavanju odgovora „ne znam“. Ne može se psihološkom strategijom i upustvom jednostavno obezbediti ton koji �e biti koriš�en u odre�enom ispitivanju. Može da bude korisno da se u kontaktu sa ispitanicima koristi ton koji je najviše primeren njihovim karakteristikama i koji je u skladu sa pitanjima koja postavljamo. Nije svaki ispitiva� dorastao tome da svaki od pobrojanih tonova valjano primeni, niti je mogu�e za veoma kratko vreme utvrditi karakteristike ispitanika. Destimuliraju�i ton se koristi samo u izuzetnim slu�ajevima. Mogu�e je �ak da se jave slu�ajevi u kojima �e biti koriš�ena cela skala stumuliraju�ih i destimuliraju�ih tonova.

222

99. Upotrebljivost ispitivanja kao na�ina prikupljanja podataka u politikološkim istraživanjima Ispitivanje je nezamenjiv na�in skupljanja podataka u empirijskim istraživanjima u oblasti politi�kih nauka. Mnogobrojne kritike tzv. anketomanije, koje pori�u vrednost ispitivanja kao isklju�ivog na�ina prikupljanja empirijskih podataka samo su delimi�no osnovane. Postoje mnogobrojne oblasti u politi�kim naukama koje se, u odre�enom vremenu i na odre�enom prostoru, ne mogu druga�ije istraživati (ocene proteklih doga�aja i teku�eg stanja, o�ekivanja od budu�nosti, zna�enja koja se pridaju odre�enim vrednostima, namere, informisanost, znanje...) U politikološkim empirijskim istraživanjima, pored opštevaže�ih pravila, postoje zna�ajne specifi�nosti. One se javljaju kao rezultat specifi�nosti predmeta istraživanja, kao rezultat specifi�nosti politi�kog kao društvene pojave i kao rezultat mogu�ih specifi�nih posledica po istraživa�a i ispitanika. Iz toga proizilazi potreba za direktnim i indirektnim ispitivanjem. Može se prigovoriti da indirektan na�in ispitivanja ne može biti smatarn nau�nim, da pre spada u policijske i obaveštajne metode, da je to provokacija, prisluškivanje..Ako se složimo da pored legalnih postoje i ilegalne i poluilegalne politi�ke akcije i aktivnosti, i da one mogu biti predmet istraživanja, onda je nesporno da je metode i tehnike istraživanja opravdano usaglašavati sa prirodom pojave. Dok je o moralnoj i eti�koj strani mogu�e raspravljati, nau�nost indirektnog ispitivanja se ne može dovoditi u sumnju, jer, ovakvo ispitivanje može se sprovoditi uz koriš�enje svih potrebnih nau�nih saznanja i uz stogo planiranje postupaka i sredstava, situacija, oblika i na�ina stimulisanja iskaza- izražavanja stavova ispitanika. Ispitivanje (direktno) u vezi sa odre�enim predmetom može se, u politi�kim naukama, voditi samo u odre�eno vreme i na odre�enom prostoru, samo u odre�enoj politi�koj situaciji i samo u odre�enoj populaciji. Na primer, danas nau�nici Srbije Crne Gore uopšte ne mogu da obavljaju direktna politikološka istraživanja na teritoriji bivše SFRJ obuhva�ene secesijom, zato što bi takvo istraživanje moglo da donese negativne posledice i istraživa�u i ispitanicima, jer bi se moglo shvatiti kao svojevrsna politi�ka akcija. Priroda predmeta ispitivanja determiniše i tip ispitivanja. Neutralnim ispitivanjem (anketiranjem) mogu se skupiti podaci o opštepoznatim stavovima i društvenim �injenicama. Da bi se mogao dobiti istinit podatak o osetljivim pitanjima politi�kih zbivanja u uslovima mogu�ih negativnih posledica ili verovanje da su one mogu�e zbog kritike, negativnog stava prema odre�enim uticajnim li�nostima, ciljevima, postupcima, potrebno je uspostaviti znatan stepen prisnosti i poverenje izme�u sagovornika da bi se on odlu�io da iznese svoj stav. Na blago ispitivanje upu�uje i �injenica da u našim sredinama anonimnost nije zagarantovana ni kada istraživa� poštuje i dosledno primenjuje sva pravila i postupke anonimnog ispitivanja. Susedstvo, drugovi na poslu...uvek imaju uvida sa kim je razgovor vo�en, a �esto i šta je u razgovoru re�eno. Stoga, prednost dajemo orijentacionom intervjuu nad ostalim tehnikama prikupljanja podataka ispitivanjem. A to podrazumeva i veoma pažljivo koncipiranu psihološku i logi�ku strategiju, konzistentnu, i veoma elasti�nu. Psihiloškom strategijom mora se koncipirati celokupnost postupaka i ponašanja u procesu prikupljanja podataka- od izbora ispitiva�a (koji moraju da ostavljaju utisak kao da su „jedan od momaka“ ali koji moraju biti veoma obrazovani i uvežbani za ovaj posao), preko izbora mesta i ambijenta za razgovor, preko izbora vremena trajanja ispitivanja, redosleda pitanja, psihi�kih odmorišta i mogu�e „ekskurzije“ radi osloba�anaj od zamora, jednoli�noti uloge i mogu�e podsvesnog straha i rezervisanosti, pa do završetka razgovora, ali ne i završetka kontakta sa ispitanikom. Posebno je zna�ajno unošenje kontrolnih pitanja. U mnogim slu�ajevima može do�i do razlike izme�u iskaza i stava, a izražene protivure�nosti su stoga mogle onemogu�iti pravilno zaklju�ivanje ispitiva�a na osnovu konteksta i prikaza situacije. Verodostojnost podataka obezbe�uje se i celinom koncepcije osnove za razgovor. Opasnost da iskaz ne bude istinit zahteva da osnova za razgovor sadrži pitanja o kognitivnoj, emocionalnoj i konativnoj komponenti stava. U politikološkim istraživanjima konativna komponenta, koja je direktno povezana sa aktivnoš�u i akcijom, najsloženija je za ispitivanje. Jer, ispitanik ma kako se otvoreno i istinito ponašao, ni sam ne

223

mora da zna, i naj�eš�e ne zna, istinu o tome kako �e se u mogu�oj situaciji stvarno ponašati. Ali to ne �ini ispitivanje manje korisnim. Kako da se prognoza zasniva na statisti�kim zakonima i na prose�noj opštosti, prose�noj pravilnosti, prognoza je verovatna samo kada se odnosi na ve�e grupe i u kra�em vremenskom periodu. Pouzdanost podatak, prikupljenih ispitivanjem, ako se poštuju i kvalifikovano primenjuju važe�a pravila u empirijskom istraživanju, može biti veoma visoka. Zna�ajna slabost ispitivanja, pogotovu svih vrsta intervjua, poti�e od intervjuerskih odnosno anketarskih grešaka. Ove greške mogu da budu tehni�ke i sadržinske, namerne i nenamerne. Naj�eš�a odstupanja na terenu su: 1) deformisanje uzoraka ispitanika time što se ne ispita planiran broj ispitanika, što se ispitivanjem obuhvataju sve lakše dostupne rezervne jedinice, �ime se deformiše struktura 2) površan i nesavestan rad ispitiva�a, što se ispoljava kao: nejasno upisivanje podataka, upisivanje podataka na pogrešna mesta, izostavljanje nekih podataka, površno postavljanje pitanja, pogrešno razumevanje odgovora, sugestivno ponašanje, nadmeno ponašanje, popunjavanje nekih obrazaca bez ispitivanja ili unošenje podataka prepisivanjem iz upitnika..... Svi ovi nedostaci moraju se spre�avati u toku skupljanja i obrade podataka. Zadržavaju�i se na orijentacionom intervjuu i podrazumevaju�i važnost poznatih prednosti i nedostataka ostalih tehnika isppitivanja (anketa- usmene i pismene, intervjua- slobodnog, dirigovanog odnosno individualnog, grupnog i kolektivnog) javlja se potreba za pominjanjem još jedne tehnike ispitivanja- samoispitivanje. Tehnika se svodi na vo�enje dnevnika ispitanika. Koncept dnevnika- osnovna pitanja o kojima se prave beleške na konkretne radnje i postupke ispitanika i onih sa kojima on stupa u dodir povodom pojave koju istražujemo. Obim podataka i stepen njihove obrade obra�uje sam ispitanik.

224

100. Posmatranje kao na�in prikupljanja podataka i obaveštenja: pojam, predmet, prednosti, teško�e i ograni�enosti posmatranja Posmatranje spada u metode nau�nog sakupljanja podataka neposrednim �ulnim opažanjima manifestacija pojave. U svim, pa i u društvenim naukama, posmatranje ima izvanredan zna�aj i velike mogu�nosti uz, istovremeno, znatna ograni�enja. Neposredno, dosledno tuma�eno, zna�i izostavljanje svakog posredovanja. Ovako strogo shvatanje posmatranja isklju�ilo bi: prvo, koriš�enje bilo kakvih tehni�kih pomagala, instrumenata, drugo, mogu�nosti za koriš�enje saradnika- posmatra�a. Nesumnjivo je da na današnjem nivou razvoja isklju�ivanje tehni�kih pomagala (instrumenata) dovodi do znatnog sužavanja mogu�nosti posmatranja u prikupljanju podataka, a naro�ito kaad je re� o merenjima. Nije upotreba svih tehni�kih pomagala u posmatranju podjednako diskutabilna. Na primer, koriš�enje durbina, poja�ava�a zvuka...ne�e izazvati stavove i ponašanja koji bi taj na�in sakupljanja podataka isklju�ivali iz posmatranja. Ti jednostavni instrumenti produžetak su ili poja�anje odre�enog ljudskog �ula. Ali, termometar je nešto drugo. Posmatra� tu ne opaža neposredno hladnoš�u, ve� njeno dejstvo na živin stub. On ne mora da iza�e iz prostorije koja ima stalnu temperaturu da bi dejstvo temperature na živin stub opazio pogledom kroz prozor. Pri tom, on nije �ulno osetio hladno�u, ve� je svoje saznanje formirao posredstom instrumenta. Dakle, strogi zahtev u pogledu neposrednosti �ulnog dodira i, na taj na�in, opažanja isklju�io bi mnogobrojna istraživanja iz posmatranja. Odnos posmatranja i drugih metoda otvara veoma složeno pitanje eksperimentalnosti metode. Izgleda da sve metode empirijskih istraživanja imaju svojstva eksprimentalnog, jer, i kada ne uspostavljaju vešta�ku situaciju za odigravanje pojave, pri svakom sakupljanju podataka nastaje vešta�ka, organizovana situacija. Nije prirodna ni spontana situacija odgovarati na unapred sro�ena pitanja o osetljivim stvarima nepoznatom �oveku koji je to zatražio. Osim toga, i ispitivanje i posmatranje su metode prikupljanja podataka u eksperimentu. U tom smislu treba shvatiti eksperimentalnost kontrolisanih istraživanja. Osnovni predmeti posmatranja mogu biti: 1) spoljni predmeti i pojave koje nezavisni posmatra�i mogu opaziti na sli�an ili identi�an na�in. Za ovaj predmet se vezuje pojam posmatranja u užem smislu 2) posmatra� može biti sam po sebi predmet posmatranja. To je samoposmatranje- intropcekcija, u spada u šire shva�eno posmatranje Predmet posmatranja mogu biti sve pojave �ije se spoljašnje manifestacije mogu �ulno opaziti. To zna�i da se posmatranjem mogu istraživati samo aktuelne pojave za vreme njihovog trajanja. Time se odre�uju osnovne karakteristike posmatranja, njegove prednosti, teško�e primene i nedostaci u prikupljanju podataka. Osnovna bitna karakteristika posmatranja kao na�ina prikupljanja podataka je da se njime dolazi neposredno do originalnih, autenti�nih podataka bez protoka vremena i prenosilaca podataka koji bi mogli da ih deformišu. Iz napred datog odre�enja posmatranja proizilazi da se kao predmeti istraživanja ne mogu javiti pojave koje su prošle, a javljaju se znatne teško�e u istraživanju unutrašnjih psihi�kih pojava, vrednosti, stavova, doživljavanja...kao i kod istraživanja dugotrajnih, široko rasprostranjenih, masovnih i veoma složenih pojava. Prošle pojave se u nekim slu�ajevima, i naro�ito u nekim naukama (npr. arheologija) mogu istraživati i metodom posmatranja ostataka materijalne kulture. Za politi�ke nauke ostaci materijalne kulture nemaju primarni zna�aj, a kada se koriste, smatraju se dokumentima koji se analiziraju. Teško�e vezane za masovne, dugotrajne, široko rasprostranjene i veoma složene pojave su problemi ostvarivanja sistemati�nosti posmatranja. Osnovne teško�e bile bi: 1) ograni�enost opažajnog polja istraživa�a koje proizilazi iz �injenice da se prikupljanje podataka posmatranjem sastoji od niza pojedina�nih opažanja delova manifestacija realnog toka stvarnog zbivanja, bez ometanja ili uz minimum ometanja spontanosti posmatrane pojave od strane istraživa�a 2) podre�enost procesa istraživanja spontanom ritmu doga�aja, što proizilazi iz �injenice da ritam opažanja zavisi u potpunosti od brzine odigravanja doga�aja

225

3) složenost pojava i istovremeno mnogobrojnih raznovrsnih manifestacija pojave, koje je teško, zbog obima, brojnosti i raznovrsnosti opažati, pamtiti i registrovati 4) nepravilnost, odnosno neujedna�enost pravilnosti odigravanja razli�itih društvenih pojava, što otežava predvi�anje, planiranje, pripremanje za posmatranje naro�ito neregularnih, neuobi�ajenih, retkih i kratkotrajnih pojava u kojima se mogu ispoljiti neki latentni društveni odnosi i svojstva (npr. solidarnost, suprotnost interesa, zajedništvo, akcioni potencijali, �vrstina i postojanost...) 5) teorijsko-metodološki nedostaci, me�u kojima su najzna�ajniji: - nedovoljna metodološka prou�enost posmatranja - nerazra�enost klasifikacionog sistema razvrstavanja podataka, što je povezano sa nerazvijenoš�u tipologije ponašanja - neprilago�enost operacionalnih definicija pojmova koji se u istraživanju koriste, iz toga nedovoljna razra�enost mogu�ih indikatora - nerazvijenost metoda formiranja vremensko-prostornog uzorka u istraživanju dugotrajnih i disperzivnih pojava - nerazvijenost i nedovoljna proverenost pravila rada posmatra�a Sve ovo doprinelo je da se kao najpovoljniji predmet istraživanja posmatranjem smatraju: 1) male, društvene, institucionalizovane ili eksperimentalne grupe 2) procesi odlu�ivanja u institucijama i organima 3) proces rada, organizacija, podela rada i sadržaj pojedinih zanimanja u podeli rada Sve teško�e i nedostaci ne ispoljavaju se u istoj meri pri svim posmatranjima, niti su sve vrste posmatranja podjednako pogodne za sve predmete istraživanja.

226

101. Problemi klasifikovanja tehnika posmatranja Posmatranje se, kao i drugi na�ini sakupljanja podataka, ostvaruju primenom odgovaraju�ih tehnika posmatranja. S obzirom na �injenicu da smo tehnike istraživanja definisali kao sistematsko, svrsishodno jedinstvo instrumenata i postupaka, moramo konstatovati da smo na taj na�in obavezni da koristimo kriterijume:

- instrumenata - postupka.

Za sva posmatranja možemo konstatovati da se kao instrumentom služe protokolom ili evidencionim obrascem i kodeksom (klasifikacijom) pojmova. To imje zajedni�ko, ali tu zajedništvo prestaje. Po kriterijumu instrumenata možemo sva posmatranja podeliti na: 1) posmatranje bez koriš�enja tehni�kih pomagala u procesu opažanja 2) posmatranje sa koriš�enjem tehni�kih pomagala kao pomo�nih u procesu opažanja Posmatranja sa isklju�ivim posredovanjem tehni�kih pomagala tj. instrumenata veoma su �esta u prirodnim naukama, a u nekim specijalnim oblastima društvenih i politi�kih nauka. To su posmatranja pomo�u automatske kamere, prislušnih ure�aja...što nije uobi�ajeno u redovnim nau�nim istraživanjima, te oko kojih postoje zna�ajni eti�ko- moralni problemi. No, životna praksa ih poznaje i pri tom koristi nau�ne metode, te ona ne mogu ostati izvan naže pažnje. Drugi kriterijum (kriterijum postupka) zahteva primenu dva potkriterijuma:

- neposrednost - u�eš�e.

Zbog �injenice da u izvesnoj meri odstupamo od uobi�ajene klasifikacije, moramo napomenuti da je uobi�ajeno govoriti o neposrednom posmatranju i posmatranju sa u�estvovanjem. Prema stepenu neposrednosti posmatranja, smatramo pravilnom podelu na: 1) neposredna posmatranja u kojima je posmatra� jedno isto lice koja opaža, evidentira, obra�uje podatke i zaklju�uje na osnovu njih 2) posredna posmatranja u kojima nau�nik- istraživa� prikuplja podatke posredstvom opažanja pojave preko više saradnika, �ak i kad sudeluje u posmatranju. Kriterijum u�eš�a je prili�no neodre�en kriterijum. Naime u�eš�e u nekom procesu podrazumeva nužno odre�eni stepen aktivnosti u ostvarivanju pojave. Stoga je celishodno napraviti slede�u klasifikaciju: 1) posmatranje sa u�estvovanjem 2) posmatranje sa prisustvovanjem 3) posmatranje bez prisustvovanja. Prema ovoj klasifikaciji posmatranje sa u�estvovanjem podrazumevalo bi samo ona posmatranja u kojima posmatra� ima odre�enu ulogu u ostvarivanju procesa; posmatranje sa prisustvovanjem bilo bi ono u kojem posmatra� nema nikakvu ulogu u procesu, ali je neposredno prisutan zbivanjima, aktivnostima, u koje uklju�en; posmatranje bez prisustvovanja podrazumeva posmatranje u kome je opažanje obavljanlo neko drugo lice ili odgovaraju�i instrument, a da posmatra� neposredno �ulnu vezu sa pojavom nije uopšte uspostavio. Uobi�ajena je klasifikacija na: 1) sinteti�ko (kompleksno) posmatranje 2) neposredno posmatranje 3) masovno posmatranje 4) prou�avanje pojedina�nih slu�ajeva. Ova klasifikacija meša kriterijume neposrednosti i kriterijume karaktera predmeta posmatranja. Sinteti�ko ili kompleksno posmatranje ima slede�e bitne karakteristike koncentrisane oko predmeta i postupka sprovo�enja posmatranja. Predmet kompleksnog posmatranjaj e jedna globalnija, složenija i dugotrajnija društvena pojava, npr. odre�eno naselje, radna ili politi�ka organizacija, zajednica.. Postupak u sprovo�enju ovog istraživanja posmatranjem karakteristi�an je po slede�em:

prvo, projekt istraživanja je nužno elasti�niji od ostalih i dozvoljava u toku rada znatnije promene kako u koriš�enju pojedinih instrumenata i postupaka, tako i smera i koncepcije istraživanja, saglasno podacima, koji se po gazama prikupljaju i obra�uju

227

drugo, po fazama se vrši sekvencijalna analiza, na osnovu koje mogu da se menjaju polazne postavke i zaklju�ci prethodnih faza istraživanja

tre�e, po fazama je korisno vršiti tzv. kvazistatisti�ko sre�ivanje podataka sa ciljem otkrivanja praznina u prikupljenoj gra�i i utvr�ivanja prakti�nih mogu�nosti na osnovu prikupljenih podataka. Sprovo�enje kompleksnog posmatranja podrazumeva 4 osnovna zadatka koji se vremenski me�usobno prepli�u: 1) odabiranje problema, definisanje osnovnih pojmova i izrada instrumenata za prikupljanje i sre�ivanje podataka (klasifikacija, obrasci, tehni�ki aparati za evidentiranje podataka...) 2) prikupljanje podataka posmatranjem o u�estalosti, rasprostranjenosti i svojstvima raznih pojava, odnosno odre�enih pojava u posmatranoj sredini 3) uklju�ivanje podataka u teorijski model, što podrazumeva u toku rada i potrebno rekonstruisanje modela 4) sinteza podataka. Neposredno posmatranje je ono u kome istraživa� neposredno �ulno uspostavlja odnos sa stvarnim �injenicama i na taj na�in dolazi do podataka o njima. Neposredno posmatranje može se klasifikovati, prema radu i ulozi posmatra�a, u dve grupe:

- posmatranje bez u�estvovanja - posmatranje sa u�estvovanjem.

Posmatranje sa u�estvovanjem se deli u 5 podgrupa: 1) potpun u�esnik je tip posmatranja u kome se u posmatranoj grupi ne zna da je izložena posmatranju, niti joj je poznato ko od njenih �lanova, pored redovne uloge u grupi, vrši i ulogu posmatra�a. 2) u�esnik- posmatra� �lan je posmatrane grupe, u njoj obavlja svoju redovnu ulogu, ali sa znanjem grupe, preuzima i ulogu posmatra�a. U njegovom redovnom radu preovla�uje njegova redovna, odnosno radna uloga. 3) posmatra�- u�esnik je po svojo ulozi i položaju u svemu isti sa u�esnikom posmatra�em, osim što je on slobodniji u kretanju i kod njega preovladava uloga posmatra�a. 4) �ist posmatra� po pravilu nije �lan grupe, nema u njoj stalnu ulogu, ve� je prisutan, po pravilu pasivan, u�esnik u zbivanjima sa isklju�ivim zadatkom da obavi posmatranje. Posmatrana grupa je informisana o njegovoj ulozi. 5) nau�ni posmatra� je tip koji je u klasifikaciju uneo V. Mili�. Posmatrana sredina je prihvatila i rad posmatra�a u ulozi istraživa�a, te on nema nikakve zadatke osim da komunicira sa sredinom i obavlja posao posmatra�a. Prednosti ovog tipa posmatranja sa u�estvovanjem su u tome što je mogu�e do�i do autenti�nih, verodostojnih i iscrpnih podataka o zbivanjima u grupi, do kojih je znatno teže do�i licima izvan grupe. Ali, postoje opasnosti od pristrasnosti posmatra�a zbog interesne povezanosti sa grupom, pa je potrebno preuzimati mere sa ciljem obezbe�ivanja objektivnosti opažanja posmatra�a. Te mere se svode na.

- razvijanje instrumentarija i postupaka - obuku posmatra�a - strogu kontrolu rada posmatra�a koja se javljala i u vidu alternacija (posmatra�a- parova koji

rade nezavisno) Pretpostavka je da su poslednja dva tipa posmatranja, po prirodi stvari, objektivnija, jer nemaju povezan interes sa posmatranom grupom.

228

102. Specifi�nosti posmatranja u istraživanju politi�kih pojava Posmatranje kao na�in prikupljanja empirijskih podataka u politikološkim istraživanjima ima sve prednosti i nedostatke koji se mogu zapaziti u vezi sa njegovim koriš�enjem i u svim ostalim nau�nim disciplinama u društvenim naukama srodnim politikologiji. Politi�ke pojave su, po pravilu, masovne, kontinuirane, složene i veoma disperzivne- prostorno, socijalnoi sadržinski. Politi�ka kativnost je kompleks razli�itih ponašanja izuzetno brojnih i raznorodnih subjekata u razli�itim vremenskim segmentima, na razli�itim prostorima... Stoga je posmatranje u politikološkim istraživanjima uslovljeno rešavanjem brojnih metodskih organizaciono-tehni�kih, kadrovskih i stru�nih problema. Empirijsko istraživanje politi�ke aktivnosti i akcije koriš�enjem posmatranja, najmanje je problemati�no u istraživanju institucionalizovanih oblika aktivnosti, npr. sednica, razli�itih formalizovanih skupova....Institucionalizovani oblici politi�ke aktivnosti dozvoljavaju potrebnu pripremu i o sebi daju niz podataka i pre obavljenog posmatranja: po pravilu, zna se šta je predmet aktivnosti, ko su mogu�i u�esnici, koji su mogu�i tipovi ponašanja.. To dozvoljava izbor odgovaraju�e li�nosti , preciznu izradu protokola (obrasca za beleženje zapažanja), izbor i pripremu tehni�kih sredstava koji se mogu koristiti kao pomo�na (magnetofoni, kamere...) Tehnika posmatranja u empirijskom istraživanju politi�ke aktivnosti neformalizovanog tipa teže se primenjuje. Naj�eš�e nije mogu�e predvideti spontani ili stihijski tok aktivnosti, veliki deo ove aktivnosti odigrava se izme�u pojedinaca, u privatnom ili u poluprivatnom kontaktu, unutar manjih neformalnih grupa raznih tipova, trajnosti interesa, osnova konstituisanja, trajnosti i kohezije, na mnogim mestima u istom �asu i na istom mestu u razli�ito vreme. Prednosti tehnike posmatranja u politikološkim istraživanjima su u mogu�nostima opažanja i koriš�enja indikatora koji se ne koriste u ispitivanju, a ni u primeni analize sadržaja. Mogu�e je opisivati ponašanje cele skupine ili �itavog sastava odre�enog društvenog segmenta, �ime se može, u odre�enim okolnostima, ste�i ta�nije saznanje o stvarnom zna�enju odre�enih postupaka i drugih vidova ponašanja. Najverodostojnije podatke, po pravilu, može obezbediti neposredno posmatranje sa u�estvovanjem, bilo da je posmatra�-u�esnik ili u�esnik-posmatra�. Disperzija politi�ke aktivnosti zahteva da se istovremeno vrše posmatranja ponašanja razli�itih subjekata. Otuda neophodnost da se u takvim situacijama angažuje veliki broj posmatra�a (nazovimo ih pomo�nim) koji �e raditi primenjuju�i istovetne postupke i istovetne kriterijume. Tu leži osnovna opasnost i teško�a stru�nog kadrovskog i organizacionog karaktera. Poznato je da i jedan isti posmatra� tokom dužeg vremena ne uspeva da održi potpuno iste kriterijume usled zasi�enja, razli�itog stepena koncentracije, neo�ekivanosti situacije i sli�nih uzoraka. Stoga su neophodni stru�no obrazovanje posmatra�a i odre�ena li�na svojstva koja se ni�im drugim ne mogu nadoknaditi. U posmatranim sredinama �esto nije mogu�e na�i odgovaraju�e li�nosti, a i kada se mogu na�i i angažovati, javljaju se gotovo nerešivi problemi oko njihovog izdvajanja na odre�eno vreme s ciljem obu�avanja. To je jedan od prvih razloga što se dobijaju podaci razli�itih vrednosti. Drugi razlog je u zainteresovanosti u�esnika posmatra�a za tokove politi�ke aktivnosti koji uti�u i na njegov realni položaj. Ma koliko to želeo, posmatra� se ne može potpuno osloboditi subjektivnosti, a to daje odre�enu interesnu obojenost podacima. Tre�i razlog je u mogu�nosti razumevanja sredine i procesa u njoj, sposobnosti pravilnog izbora klju�nih podataka i, to mora se priznati, u krivudavim tokovima politike predstavlja izuzetan napor �etvrti razlog je u dinamici zbivanja i prilago�enosti instrumentarijuma koji se koristi, kao i u izdržljivosti (psihi�koj i fizi�koj) posmatra�a Posebno treba napomenuti da se istraživanja u kojima se koristi tehnika posmatranja, ako imaju obuhvatniji karakter, mogu smatrati skupim istraživanjima. Izbor predmeta posmatranja u politi�kim naukama od velikog je zna�aja za uspešnu primenu metode posmatranja. Najpovoljniji predmeti posmatranja su javni politi�ki skupovi na kojima istupaju istaknute i lokalne politi�ke vo�e, razne tribine, proslave, promocije nau�nih, publicisti�kih, kulturno-umetni�kih dela, otvaranja sajmova, polaganje kamena temeljaca, puštanje u rad odre�enih objekata, do�eci, obilasci terena, ponašanje prilikom glasanja.....

229

Samoposmatranje je u politi�kim naukama malo koriš�ena, mada potencijalna metoda. Memoarska literatura ukazuje na mogu�nost koriš�enja ovog metoda. Naravno, pristanak odre�enog broja ljudi da po odre�enom uputstvu vode dnevnik (npr. o u�eš�u, reagovanjima i stavovima u izbornom procesu ili o sopstvenoj aktivnosti u skupštini u kojoj su odbornici odnosno poslanici.....)uslov je da ostvari ovakvo istraživanje. Posmatranje kao metod prikupljanja podataka može se koristiti istovremeno sa drugim metodama (ispitivanjem, analizom dokumenat) prikupljanja podataka. Pri tom se može obuhvatiti:

- u celosti isti predmet koji se istražuje i drugim metodama - samo delimi�no, samo one komponente koje se ne istražuju drugim metodama - deo predmeta koji se ne istražuje drugim metodama.

Predmet i uslovi istraživanja determinišu izbor izme�u navedenih mogu�nosti.

230

103. Eksperiment kao na�in prikupljanja podataka Eksperiment je na�in prikupljanja podataka neposrednim �ulnim opažanjem, koriš�enjem pomo�nih tehni�kih sredstava ili bez njih. Uslovi i tok odigravanja procesa (pojave) po pravilu vešta�ki se izazivaju i neposredno kontrolišu. Smatra se da se eksperiment može ponoviti neograni�en broj puta i da, u istim uslovima, mora dati potpuno isti rezultat. Mogu�nosti upotrebe eksperimenta uslovljavaju tri bitna momenta:

- priroda pojave i predmeta istraživanja - razvijenost teorije i metodologije odre�ene nauke - eti�ki momenat.

Osnovne objektivne teško�e u društvenim naukama nastaju zbog masovnosti, disperzivnosti, raznolikosti i neponovljivosti društvenih pojava, odnosno zbog relativne uniformisanosti i jedoobraznosti. Supstance društvenih pojava su ljudi kao pojedinci geupe, zajednice, narodi, nacije, države, organizacije, pokreti, mase...Svaki pojedinac, pored toga što je isti kao i drugi ljudi, istevremeno je i razli�it od drugih ljudi. Isti uzroci i situacije kod razli�itih ljudi mogu da izazovu i neretko izazivaju razli�ite posledice, razli�ita ponašanja, doživljavanja...kao i što razli�iti uzroci mogu izazvati, u razli�itim situacijama, iste posledice, ista ose�anja i reagovanja. Priroda politike kao društvene pojave i pojavnog u politici- interes, sukob interesa, nasilje, mo�, vlast, borba, saradnja, ravnopravnost, podre�enost...stalno vrednovanje interesa i interesnog sa stanovišta opšteg, posebnog i pojedina�nog, mogu�e posledice politi�ke borbe po položaj grupa i pojedinaca...mobilišu odbrambene mehanizme svakog subjekta. Svu tu raznolikost nije mogu�e istovremeno kontrolisati, a globalne, makro pojave nije mogu�e odjednom ni otkriti. Upravo polaze�i od teško�a koje proizilaze iz prirode društva nije mogu� eksperiment u istraživanju društvenih makro pojava. Metodologija društvenih, a posebno politi�kih nauka znatno zaostaje za metodologijom prirodnih nauka, naro�ito u oblasti razvijanja i provere sistema celovitog empirijskog-teorijskog istraživanja društva. Eksperiment je �ak manje istražen i manje koriš�en u ovoj nauci od drugih na�ina sakupljanja podataka. A to, o�igledno, zahetva i znatno ozbiljniji odnos prema eksperimentu. Eti�ki momenat je problem koji se redovno isti�e. �esto je zgražavanje nad �injenicom da ljudi eksperimentišu ljudima. U svakodnevnom životu ljudi ne samo da eksperimentišu drugima, ve� i samim sobom. Nau�ni eksperimenti koncipirani i realizovani u oblasti poboljšavanja života i položaja ljudi, njihove mo�i i sre�e- kolektivne i individualne ne samo da su eti�ki opravdane, ve� su i eti�ki zahtev. Dakle, da li je eksperiment mogu� u društvenim i politi�kim naukama? Prvi odgovor je da je eksperiment mogu�, ali da primenom eksperimenta ne možemo istraživati sve društvene i politi�ke pojave, ve� prvenstveno aktuelne i budu�e mikro pojave, pri �emu nam nije zabrajeno da realizujemo više istovremenih eksperimenata na reprezentativnim uzorcima traže�i, analogijom, komparacijom i generalizacijom, odgovor na pitanja o masovnim pojavama. Nisu ni sve tehnike eksperimenata podesne i funkcionalne u istraživanju svake društveno- politi�ke pojave. Uobi�ajeno je da se u društvenim i politi�kim naukama eksperimenti dele na prave i kvazieksperimente. U prave se ubrajaju laboratorijski i eksperiment u prirodnim uslovima, a u kvazieksperimente prirodni, ex post facto eksperiment i simulacija odnosno modelni eksperiment. Laboratorijski eksperiment u društvenim i politi�kim naukama je najre�e u primeni i najteže ga je izvesti. Njega je mogu�e lakše izvoditi sa nekim socijalnim grupama specifi�nih obeležja, nego sa širom populacijom, odnosno sa grupama �ije su karakteristike opšte i uobi�ajene. Tako je mogu�e eksperimentisati sa grupama vojnika, policijom, �lanovima pojedinih o rganizacija...s tim što se mora imati u vidu uslovna i ograni�ena vrednost dobijenih rezultata. Naime, neke od ovih grupa su u tzv. „neredovnoj“ situaciji, izdvojene iz svog redovnog uobi�ajenog života, pa je njihovo ponašanja i time uslovljeno. Druge grupe su pod uticajem privremene uloge, što smanjuje širu vrednost dobijenih rezultata. Eksperiment u prirodnim uslovima je u politi�kim naukama vrlo �esto mogu� i prakti�no se svodi na formiranje i istovremeno istraživanje dve grupe: eksperimentalne, na koju se deluje eksperimentalnim �iniocem u eksperimentalnoj situaciji, i kontrolne, na koju se ne deluje i koja nastavlja

231

normalni svakodnevni život. Ponašanje obeju grupa je predmet istraživanja. Njihovo ponašanje se upore�uje i budu�i da su se ponašale u istim uslovima, osim što kontrolna grupa nije bila izložena dejstvu eksperimentalnog �inioca, može se smatrati da su razlike u ponašanju posledica, odnosno rezultat delovanja eksperimentalnog �inioca. No, ovaj zaklju�ak je verovatan, ali ne i apsolutno siguran. Razlike u ponašanju mogu�e su i kao posledica sticaja okolnosti i izajamnog delovanja drugih okolnosti i �inilaca koji nisu bili opaženi. Osnovna razlika izme�u laboratorijskog i eksperimenta u prirodnim uslovima je dvostruka: prvo, eksperimentišu�i u prirodnim uslovima imamo samo eksperimentalni �inilac bez otalih vešta�kih �inilaca eksperimentalne situacije; drugo, ponašanaj �lanova eksperimentalne grupe prirodnije je nego pri laboratorijskom eksperimentu. Prirodni eksperiment je jednostavno uporedno istraživanje (eksperimentalno posmatranje društvenih i politi�kih subjekata) istovrsnih obeležja koja su istovremeno u razli�itim situacijama, pod dejstvom razli�itih �inilaca. Zaklju�ivanje o razli�itom (ili istovrsnom) ponašanju zasnovano je na konstatovanju prisustva- odsustva i delovanja razli�itih �inilaca situacije utvr�enih istraživanjem. U ovom slu�aju verovatno�a i pouzdanost saznanja još su manji nego u prethodnom slu�aju. Ex post facto eksperiment je rekonstrukcija na osnovu raspoloživih podataka primenom statisti�ke metode. No, ova istraživanja, po svojoj verovatno�i i pouzdanosti, imaju veoma ograni�enu vrednost. Prvo, raspoloživi podaci su samo u nekoj meri pouzdani i potpuni, te su time i mogu�nosti rekonstrukcije ograni�ene. Drugo, razumevanje �oveka iz druge sredine, jednog proteklog vremena, posle odre�enog protoka vremena, veoma je otežano. Stoga je, za sada, ova metoda, iako �esto nezamenljiva, po svojoj pouzdanosti na nivou analize sadržaja dokumenata (kojoj je po svemu veoma sli�na), intervjua, ili bilo kog drugog na�ina prikupljanja podataka. Kao poseban oblik eksperimenta može se smatrati tzv. simulacioni metod. Ovaj metod može se primeniti bilo kao oblik ex post facto eksperimenta, bilo da mu se prida karakter prognosti�kog eksperimenta. Razlika je prvenstveno u broju, karakteru i organizaciji podataka, koji se mogu odnositi na prošlost, sadašnjost ili mogu da budu izvedeni iz sadašnjosti, iz njenih tendencija kao vrlo verovatni podaci projicirane budu�nosti. Ovaj eksperiment izvodi se na taj na�in što se koristi mnoštvo poznatih podataka ili nau�no osnovanih procena kao važe�ih podataka o svojstvima u�esnika u situaciji i o samoj situaciji, pa se naj�eš�e koriš�enjem kompjutera, stavljaju u zamišljene, pretpostavljene funkcije i odnose i na taj na�in formira predstava, odnosno hipoteti�ki zaklju�ak o mogu�oj situaciji i ponašanju. Od posebnog zna�aja je tzv. modalni eksperiment. Pojednostavljeno re�eno, modalni eksperiment je prakti�na provera jednog teorijskog-idealnog ili realnog (prototip) modela. Variranje pojedinih dimenzija ili svojstava modela daje mogu�nost da se utvrde njegove vrednosti i upotrebljivost u praksi. Simulacija je, u suštini, oblik modalnog eksperimenta.

232

104. Sastavni delovi eksperimenta, njegovo planiranje i izvo�enje U društvenim i politi�kim naukama nau�ni eksperiment je po pravilu mogu�e izvoditi tek ako postoji dovoljno bogat i raznovrsan nau�ni fond o pojavi koja je predmet istraživanja. Eksperiment u društvenim naukama, posebno u politi�kim naukama, podrazumeva visoku razvijenost drugih na�una prikupljanja podataka- posmatranja i ispitivanja. U politi�kim naukama eksperiment se javlja kao kombinacija posmatranja i ispitivanja. Eksperiment je mogu�e planirati samo ako raspolažemo dovoljnim i dovoljno proverenim saznanjima o po�etnoj situaciji i subjektima koji u�estvuju u eksperimentu. Bitni sastavni �inioci i delovi eksperimenta su: eksperimentator i saradnici eksperimentatora, subjekti na kojima se eksperiment izvodi, odabrani eksperimentalni �inilac, uslovi u kojima se eksperiment izvodi i, kada se ne izvodi laboratorijski eksperiment, kontrolna grupa. Eksperimentator je po pravilu nosilac projekta, odnosno potprojekta ili samostalni nau�ni saradnik u projektu istraživanja. On rukovodi ili samostalno izvodi eksperiment. Saradnici eksperimentatora mogu imati razli�ite uloge, od medijatora eksperimentalne situacije do evidenti�ara reagovanja eksperimentalne grupe, odnosno subjekta izloženog delovanju eksperimentalnog �inioca i ponašanja kontrolne grupe. Eksperimentalni �inilac je posebno odabrano sredstvo kojim se deluje na eksperimentalne subjekte. To može biti poruka, stvar, organizovana situacija, ponašanje jedne ili više li�nosti... Eksperimentalni subjekt može biti pojedinac ili grupa izložena delovanju eksperimentalnog �inioca kojim, u skladu sa ciljevim eksperimenta, rukuju eksperimentator sa svojom ekipom. Kontrolna grupa je grupa simetri�nog sastava, a to zna�i istih osnovnih svojstava sa eksperimentalnom grupom, koja nije izložena delovanju eksperimentalnog �inioca, ali je izložena posmatranju ekipe koja izvodi eksperiment. Uslovi eksperimenta obuhvataju prostor, vreme, tehni�ke, socijalne, psihi�ke i druge karakteristike eksperimentalne grupe, kontrolne grupe i drugih u�esnika u eksperimentu, kao i sredine u kojoj se, za vreme eksperimenta nalaze eksperimentalna i kontrolna grupa. Eksperiment se sastoji iz tri osnovne faze: 1) predeksperimentalne- pripremne faze 2) eksperimentalne- u toku koje se eksperiment realizuje 3) posteksperimentalne- u kojoj se obra�uju podaci, priprema izveštaj i koriste rezultati istraživanja i eventualno, deluje na posledice koje je eksperimentalni �inilac ostavio u�esnicima. Ovi delovi i faze eksperimenta zahtevaju pažljivo planiranje eksperimenta. Plan treba da sadrži: 1) mesto izve�enja eksperimenta 2) vreme izvo�enja eksperimenta (kada i koliko dugo traje) 3) na�in utvr�ivanja ponašanja eksperimentalne grupe pre izlaganja dejstvu eksperimentalnog �inioca i eksperimentalne situacije 4) eksperimentalni �inilac i na�in njegovog koriš�enja (šta je eksperimentalni �inilac, koliko puta da bude primenjen...) 5) eksperimentalnu situaciju 6) evidentiranje i merenje rezultata eksperimenta 7) analizu, zaklju�ivanje i uopštavanje rezultata eksperimenta 8) koriš�enje rezultata 9) delovanje na posledice. Izvo�enju eksperimenta pristupa se u skladu sa precizno razra�enim planom, a uz poštovanje principa:

- delikatnosti - nau�ne etike - dobrovoljnosti u�esnika - odgovornosti nau�nika.

Prilikom ostvarivanja eksperimenta teži se: 1) da se smanji apatija u�esnika, odnosno neuobi�ajeno ponašanje 2) da se istražuju samo dovoljni inteziteti procesa

233

3) da se dobiju rezultati pogodni za koriš�enje u nauci i praksi. U politikologiji, u slu�ajevima angažovanja nauke na poboljšanju društveno-politi�ke situacije, usavršavanju sistema, izgra�ivanju propisa...u�esnici u eksperimentu u prirodnim uslovima (naj�eš�e u procesu informisanja, obrazovanja i organizovanja) ne moraju biti posebno obavešteni o obuhvatanju eksperimentalnom situacijom. Tok eksperimenta može se prikazati na slede�i na�in:

- prvo, konstituišu se eksperimentalna i kontrolna grupa, i realizuje se njihova lokacija - drugo, aktivira se eksperimentalni �inilac i formira eksperimentalna situacija - tre�e, eksperimentalni �inilac deluje i izaziva reagovanje eksperimentalne grupe - �etvrto, istovremeno eksperimentator sa saradnicima prati i evidentira ponašanja eksperimentalne

i kontrolne grupe (u slu�aju laboratojiskog eksperimenta samo eksperimentalne) - peto, eksperimentalni �inilac se isklju�uje, eksperimentalna i kontrolna grupa se dokonstituišu,

eksperimentator i saradnici obra�uju podatke, upore�uju ih po grupama i pripremaju izveštaj - šesto, eksperimentator prezentira rezultate naru�iocu koji ih koristi.

Test kao eksperiment javlja se u praksi, pa je mogu� i kao istraživa�ka tehnika sakupljanja podataka. U svim situacijama u kojima subjekt (ili grupa subjekata) treba da reši zadatak svojim stvarnim aktivnostima, a ne verbalnim iskazom, primenjen je eksperiment. Subjekt ili grupa subjekata izložena je zahtevima zadataka u datoj situaciji, što se javlja kao eksperimentalni �inilac koji deluje na ponašanje. Eksperimentalna grupa su svi oni koje testiramo- koji treba da reše zadatak, a eksperimentalna situacija je ona u kojoj se zadatak rešava i sam zadatak, koji je i eksperimentalni �inilac. Za test se može utvrditi da spada u prave eksperimente i da se javlja kao prelazni oblik izme�u laboratorijskog i eksperimenta u prirodnim uslovima, tj. da može, zavisno od situacije i karakteristika istraživanja, da poprimi pretežna svojstva bilo jedne, bilo druge vrste eksperimenta. Iako do sada nedovoljno afirmisan u politi�kim naukama, eksperimentalni test (koji se može javiti kao zadatak da se organizuje skup, da se pripremi istupanje i istupa na skupu, da se inicira proces...) ima objektivne velike mogu�nosti u istraživanju politi�kih pojava (na primer: veze izme�u idejno-politi�kog obrazovanja i akciono-politi�kog ponašanja u praksi).

234

105. Specifi�nosti eksperimenta u istraživanju politi�kih pojava O problemima koriš�enja eksperimenta u društvenim naukama postoji relativno obimna literatura. Sve što je o tome prihva�eno u društvenim naukama, u osnovi, važi i za istraživanje u politi�kim naukama, posebno za istraživanje politi�ke aktivnosti i akcije. Ali, osim toga, postoje i znatne specifi�nosti, naro�ito u mogu�nostima primene laboratorijskog- „pravog“ eksperimenta. Laboratorijski eksperiment ne može se podjednako koristiti u istraživanju svih delova i oblika politi�ke aktivnosti i akcije. U nekim delovima, npr. prilikom sprovo�enja odluka, nije mogu�e koristiti laboratorijski eksperiment zato što je nemogu�e kontrolisati bitne �inioce situacije u kojoj se odluka izvršava, a bez toga laboratorijski eksperiment nema vrednost. Me�utim, i pored svih teško�a, ovaj eksperiment je mogu� za istraživanje reagovanja na odre�ene sadržaje, u�estalost, oblike i druga svojstva politi�kih poruka, zatim na istraživanje uticaja informisanosti na stavove... Eksperiment u prirodnim uslovima je mogu� i uz odgovaraju�e pripreme, veoma pogodan na�in za prikupljanje emiprijskih podataka. S obzirom na �injenicu da se veliki broj politi�kih aktivnosti planira i da je akcija, po svojoj prirodi, pretežno sistem racionalnih delovanja sa unapred utvr�enim ciljem i odabranim sredstvima, mogu�e je organizovati eksperimentalnu situaciju. Teško�e, me�utim, objektivno nastaju zbog interesnog sadržaja politi�ke aktivnosti i akcije. Tzv. kvazieksperiment („prirodni“ i „ex post facto“ eksperiment) nisu podjednako pogodni za istraživanje politi�kih aktivnosti i akcije. Prirodni eksperiment je veoma pogodan dok je ex post facto eksperiment krajnje nepodoban. Naime, o najve�em broju politi�kih akcija ostaju podaci koji dozvoljavaju samo površnu i �esto jednostranu rekonstrukciju situacije, posebno zato što se u politi�koj aktivnosti i akciji, naro�ito kada se radi o politi�koj borbi, mnogobrojni postupci ne �ine javno. A osim toga, pobe�ena strana nastoji da prikrije što može više svojih nedostataka ili da se i sama u celini prikrije. Dimenzija idealnog i prikrivenog prisutna je u politi�koj aktivnosti. Me�utim, modelni eksperimenti (odnosno metod simulacije) veoma su podesni. Njihova valjanost raste sa brojem izvedenih valjanih istraživanja drugim metodama �iji se rezultati odnose na predmet koji istražujemo. Ove dve vrste kvazieksperimenata mogu imati veliku prognosti�ku vrednost. Eksperimenti, naro�ito odre�eni kvazieksperimenti, osim svojstava metoda sakupljanja podataka, imaju i svojstva operativnih metoda. Za eksperimente u istraživanju politi�kih nauka može se re�i da jednostavni eksperimenti, pojedina�ni ili u nizu, u ve�ini slu�ajeva nisu podobni, a ni lako mogu�i. Stoga se u svakoj odgovaraju�oj situaciji treba orijentisati na koriš�enje faktorskog eksperimenta u kome je mogu�e pratiti više �inilaca situacije.

235

106. Metod studije slu�aja: pojam, vrste i na�in realizacije Metoda studije slu�aja je svrstana u operativne metode zato što ona može da bude samostalno primenjena i dovoljna za valjano nau�no saznanje društvenog i politi�kog procesa, tj. pojave. Ispoljenost, tj. spoljašnje manifestacije procesa- pojave uslov su za valjanu primenu metode studije slu�aja. Iako se pokazala kao primenjiva u politikologiji, ona se još ne može smatrati šire afirmisanom, još ne postoji saglasnost o njenom nazivu, ni o njenoj pripadnosti metodološkim pristupima, ni o njenoj nau�nosaznajnoj vrednosti. Da li je metoda studija slu�aja uopšte uzev metoda? Opravdanost pitanja je u �injenici da ona nema svoje tehnike prikupljanja podataka, a nema ni jasno izražene druge delove (logi�ki i epistemološki) metode. Metoda studije slu�aja je metoda po metodološkoj koncepciji, po koncepciji istraživanja �ije su bitne odredbe:

1) predmet istraživanaj ovom metodu mogu biti samo celine društvene realnosti koje se u ukupnoj društvenoj realnosti mogu identifikovati i definisati kao celovite posebnosti u vremenu i prostoru. Ove celine mogu da budu manje ili ve�e složenosti, manje ili ve�e rasprostranjenosti, manjeg ili ve�eg obima, manje ili ve�e trajnosti...ali se nezavisno od toga mogu istraživati, shvatiti i saznavati kao celine koje se potpuno jasno razlikuju od okruženja.

2) raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa, tj. pojave i razni obimi i nivoi saznanja o njima i o odnosima sa okruženjem podrazumevaju raznovrsne izvore podataka, raznovrsne podatke i stoga razne na�ine prikupljanja podataka. Iz toga proizilazi konceptualni zahtev o veoma visokom stepenu sadržajne uskla�enosti tehnike i metode prikupljanja i obrade podataka.

3) metod studije slu�aja podrazumeva veoma jak oslonac na nau�no formulisan model pojave i vodi rekonstruisanju postoje�eg ili konstruisanju novog modela.

Iz ovog odre�enja metode studije slu�aja kao metode, proizilaze odgovori i na pitanje o valjanosti koriš�enja naziva. U metodološkoj literaturi pominju se nazivi „metod slu�aja“ (case method), „studije slu�aja“ (case study), „analiza slu�aja“ (case analysis). Pojam metoda studije slu�aja daje mogu�nost za dva shvatanja koja odgovaraju i duhu našeg jezika:

1) postoji slu�aj koji ima svoj metod, te se radi o njegovom metodu- metodu slu�aja 2) postoji metod u �iji koncept je ugra�en slu�aj kao metodološko- metodski princip.

U svim nazivima upotrebljena je re� slu�aj. Šta je njen pojmovni sadržaj i šta je njeno bitno zna�enje? Prvo, radi se o jednoj celini ukupne društvene realnosti. Drugo, ta celina je ograni�ena prostorno i vremenski i svojim kvalitativnim i kvantitativnim odredbama, bitnim �iniocima, sadržajem, suštinom i formom. Tre�e, ona nije i ne može da bude pretežno namerni proizvod bilo kog subjekta, ve� je posledica raznovrsnih okolnosti i dejstva �inilaca društvene realnosti. �etvrto, slu�aj u sebi sadrži odre�eni aktivitet izražen kao ispoljavanje svojstava (karakteristika), kao doga�anje, odnos, ponašanje, akcija.... U politikologiji najopštije teme koje si se istraživale metodom studije slu�aja bile bi: 1) izbori 2) osnivanje, razvoj i funkcionisanje državnih organa i institucija 3) osnivanje, razvoj i funkcionisanje politi�kih stranaka, pokreta, interesnih, društvenih i drugih organizacija 4) stavovi i ponašanja odre�enih sociopoliti�kih grupa (gra�ana, pripadnika nacija i nacionalnih manjina..), kao i odre�enih makrogrupa 5) stavovi i ponašanja pojedinac i parova. Ovih 5 optih istraživa�kih tema mogu da budu predmet istraživanja metodom studije slu�aja samo ako su povezane odre�enim doga�anjima lociranim u odre�enom vremenu i prostoru. Takva doga�anja su osnivanje- formiranje, ukidanje- prestanak, konstituisanje- raspuštanje, donošenje akata i odluka, izražavanje stavova, manifestacije, demonstracije, štrajkovi...

236

Metodu studije slu�aja stavljene su mnoge zamerke u cilju osporavanja. Naj�eš�e su nedovoljna valjanost, nepouzdanost, nepodesnost za uopštavanje, što je posledica niskog stepena standardizovanosti i pripadanja pristupu „kvalitativne metodologije“ umesto pristupa „kvantitativne metodologije“. Pripisivanje manjkavosti metodi studije slu�aja zbog toga što ne pripada „pristupu kvantitativnih metodologija“ zaista je neosnovano. Naime, istinsko nau�no istraživanje ne opredeljuje se za kvalitativni ili kvantitativni pristup, ve� je jasno usmereno na saznavanje kvaliteta i njihovih kvantiteta i na me�usobne eksterne i unutrašnje kvalitativno- kvantitativne odnose. Bitne prednosti �ine komponente njenog osnovnog koncepta o istraživanju celine, orijentacija na raznovrsnost izvora i podataka, o�uvanje pojedina�nog, veliku prodornost i elasti�nost obuhvata. Njena bitna ograni�enja su mogu�nost obuhvata predmeta istraživanja, problemi projektovanja i realizacije istraživanja i ekonomi�nost. Predlozi i pokušaki otklanjanja nedostataka ove metode kao što su zahtevi za razvijanjem odgovaraju�eg pojmovnog sistema, obezbe�ivanjem valjanog kodiranja kvantitativnih podataka, stvaranjem sistematskih tipologija, formulisanjem proceduralnih pravila, valjanog utvr�ivanja po�etne i krajnje ta�ke slu�aja izradom planova realizacije i uslova primene planova kojima se obezbe�uje njihova unutrašnja valjanost....opravdani su ukoliko se ne previ�a da se ta pitanja rešavaju projektom istraživanja, izradom odgovaraju�ih instrumenata, planova obrade podataka i uputstava, kao i kada izrada razli�itih pregleda, lista i obrazaca nema svojstva preteranog, odnosno nepotrenog administriranja u realizaciji istraživanja. Klasifikacija metoda studije slu�aja „Slu�aj“ se može shvatiti uže i šire. Na primer, elementarni doga�aj �ije je trajanje kra�e od nekoliko sekundi, na prostoru od svega metar- dva i sa samo jednim sudionikom- jeste sslu�aj. Kongres jedne oeganizacije je slu�aj, jedna revolucija je slu�aj. Kada je re� o metodi studije slu�aja, „slu�aj“ se mora shvatiti vrlo elasti�no: kao mikro i makro slu�aj. Prema tome, metodom studije slu�aja mogu se istraživati individualni slu�ajevi (slu�ajevi pojedinaca), mikroslu�ajevi, tj. manje grupe, odnosno celine i makroslu�ajevi, tj. velike grupe, klase, zemlje, �ak globalno društvo- ako je predmet istraživanja jedan prostorno- vremenski i sadržajno odre�en doga�aj, proces, akt... Metodom studije slu�aja mogu�e je istraživati prošle, teku�e i budu�e slu�ajeve. Prošle „završne“ slu�ajeve možemo rekonstruisati na osnovu raspoloživih podataka sadržanih u dokumentima ili u se�anju ljudi. Teku�e ili „žive“ slu�ajeve mogu�e je koristiti kao predmet istraživanja zapo�injanjem istraživanja dok još slu�aj traje, uklju�uju�i se u njega u nekoj od njegovih faza razvoja. Istraživanje budu�eg slu�aja može se shvatiti na dva na�ina: prvo, istraživanje uslova, uzroka i tendencija nastajanja slu�aja, što ima karakteristike egzaktnog prognosti�kog istraživanja; drugo, na osnovu ranijih istraživanja sli�nih srodnih slu�ajeva formiranjem modela slu�aja koji se u sli�nim situacijama može o�ekivati. Šta je sa reprezentativnoš�u istraživanja metodom studije slu�aja? Jer, neosporno je da jedan slu�aj nije dovoljno reprezentativan za pojavu sa mnoštvom pojavnih oblika i svojstava. Prvo, �ini nam se da pri ovakvoj kritici zaboravlja:

- da se neke pojave javljaju periodi�no kao pojedina�no, npr. izbori, sastanci... - da nepotpuna indukcija dozvoljava zaklju�ivanje i od jednog �lana na celu skupinu - da je za istraživanje mogu�e odabrati izrazito razvijen i razu�en slu�aj koji sadrži sve bitne i

karakteristi�ne �inioce struktura, funkcija, veza i odnosa i sva bitna karakteristi�na svojstva istraživane pojave.

Istražuju�i samo jedan pojedina�an slu�aj, strogo sadržajno prostorno i vremenski odre�en, samo jednom, možemo do�i, zavisno od postoje�ih okolnosti, do spoznaje najskrivenijih slojeva sadržine i suštine tog slu�aja. Daleko su ve�e mogu�nosti nau�nog saznanja primenom tzv. „metoda studije slu�aja u nizu“ ili „mozaik metoda studije slu�aja“. Metoda studije slu�aja u nizu može se javiti u dve osnovne varijante. Prva ima karakteristike longitudinalnog istraživanja i podrazumeva periodi�no ponavljanje istraživanja istog slu�aja u razli�itim fazama, odnosno etapama njegovog razvoja, npr. prvo istraživanje u vreme pojavljivanja slu�aja, drugo u vreme njegove kulminacije, tre�e u vreme njegove stagnacije...�ime se

237

vanredno ta�no saznaju �inioci razvojnog procesa. Za istraživanje odre�enih podsistema i institucija politi�kog sistema ova je metoda nezamenljiva. Druga varijanta podrazumeva istraživanje u isto vreme istovrsnih slu�ajeva na razli�itim prostorima uz primenu istog projekta istraživanja. Kompariranje podataka s ciljem saznavanja sli�nosti i razli�itosti ima u obe varijante izuzetan slu�aj. „Mozaik metod studije slu�aja“ podrazumeva strogo definisanje jednog ili nekoliko, nikako ve�eg broja bitnih pitanja u okviru neke pojave, npr. izborno ponašanje u odre�enim izbornim jedinicama. Tako strogo odre�enom predmetu istraživanja pristupa se istovremeno, na celoj teritoriji, po istom projektu istraživanja, dobijeni rezultati me�usobno upore�eni, sre�eni i povezani, jedinstveno obra�eni i analizirani daju, ako je uzorak odabranih jedinica istraživanja odgovaraju�i, zaista reprezentativan osnov zaklju�ivanja i saznanja. Mogu�a je i jedna posebna varijanta „mozaiak metoda studije slu�aja“ kojom se dolazi do idealnog teorijsko- prakti�nog modela, naro�ito kada se radi o saznavanju novih ili tek nastaju�ih pojava. Prethodnim orijentacionim istraživanjem ili preistraživanjem utvrdi se jedan broj slu�ajeva koji su:

a) tipi�ni, pa mogu poslužiti za izgra�ivanje tipološkog, klasifikacionog ili mernog modela, ili

b) jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog subjekta nego kod svih ostalih (pri �emu se u svakom od odabranih slu�ajeva traži drugo svojstvo, dimenzija, deo). Rezultati takvog istraživanja dozvoljavaju izgra�ivanje idealnog tipa te pojave.

Prva podvarijanta dozvoljaav ocenu (klasifikaciju) i objašnjenje, pa i otkri�e odre�enih pravilnosti u pojavi i u njenom odnošenju. Druga podvarijanta dozvoljava i nau�no zasnovanu prognozu. U literaturi nailazimo i na druge klasifikacije metode studije slu�aja. Tako se pominju one sa atomisti�kim i holisti�kim pristupom u skladu sa svojstvima plana istraživanja. Zatim prema ciljevima i zadacima istraživanja razlikuju se ona koja se koriste kao preliminarna, opisna i za objašnjenje prou�avanog predmeta. Svrhe koriš�enja metoda studije slu�aja odnosno sticanja nau�nog saznanja tom metodom mogu biti veoma razli�ite- od nau�nih (za nau�nu orijentaciju, opis, klasifikacije, otkri�e, objašnjenje, prognozu), preko obrazovnih, do prakticisti�kih. Na primer, istraživanje jednog živog slu�aja- politi�ke akcije- može neposredno koristiti za razvoj akcije po fazama i etapama i nau�nom saznanju o politi�kim akcijama u odre�enom vremenu i na odre�enom prostoru.

238

107. Analiza dokumenata kao operativni metod prikupljanja podataka: pojam, predmet i vrste Uobi�ajeni naziv u metodologiji je analiza sadržaja dokumenata. Ovaj naziv ima dve slabosti. Prvo, on insistira na analizi kao jedinoj metodi, mada se u proceduri realizacije istraživanja evidentno javljaju i indukcija, generalizacija i sinteza. One nisu analiti�ke. Naglašavanje analize kao bitne odredbe metode može se opravdati time što je osnova koncepcije u analiti�kim postupcima- analizi i klasifikaciji. Druga slabost naziva je u insistiranju isklju�ivo na sadržaju dokumenta. Ne spore�i da je mogu�i sadržaj dokumenta bitan, forma, sastav i druga svojstva dokumenta, npr. starost, poreklo, nisu zanemarljivi. U upotrebi je i naziv posmatranje dokumenta. Ovaj naziv je bliži najšire primenjenom na�inu �ulnog opažanja dokumenta. Me�utim, on zapostavlja misaone procese karakteristi�ne za osnove metode i �injenicu da se saznanje o predmetu istraživanja sti�e uvidom u verbalne iskaze sadržane u zapisima raznih vrsta i oblika. Dokumenti sadrže i razli�ite poruke o tvorcu dokumenata i o zbivanjima koje je tvorac dokumenata zabeležio, a koja su ulazila u krug njegovog saznanja posrednim ili neposrednim �ulnim putem. Tu se javljaju tri osnovne situacije:

1) tvorac dokumenata (u daljem tekstu „autor“) govori o sebi 2) autor govori o doga�ajima �iji je aktivni u�esnik ili samo prisutni o�evidac 3) utor govori o doga�ajima o kojima je saznao preko drugih.

Saznanja dobijena iz dokumenata o autoru i zbivanjima o kojima autor govori u dokumentu više ne možemo smatrati posmatranjem, jer o doga�aju i autoru više ne saznajemo neposredno, iskustveno �ulnim opažanjem, ve� posredstvom iskaza autora. To bi bilo ispitivanje- indirektno, pismeno. Izvan date klasifikacije nalazi se još jedan prelazan oblik: kada u dokumentu imamo originalno evidentiranu jednu celovitu akciju ili jednu dimenziju akcije autora, npr. kada imamo magnetofonsku traku ili tv sminak izlaganja jednog govornika, psemu jednog peva�a. U ovom slu�aju može se govoriti i o posmatranju sadržaja dokumenata, ali i o ispitivanju sadržaja. To zavisi od predmeta istraživanja. Ako istražujemo govornikovo ponašanje ili samo govor, radi se o posmatranju koje realizujemo koriš�enjem tehni�kih sredstava. Ali ako nam govor, pesma služe kao izvor saznanja o pitanjima koja su eventualno sadržana u iskazima govornika, pevanju peva�a, re� je o ispitivanju. Posmatranje dokumenata odnosno analizu sadržaja dokumenata ne definišemo jednostavno kao tehniku sakupljanja podataka, ve� kao specifi�nu operativnu metodu. Dodamo li tome da ova metoda ima i svoju specifi�nu logiku odnosa prema hipotezama projekta istraživanja, da se može javiti kao samostalna metoda istraživanja sa specifi�nim normama i postupcima zaklju�ivanja ili zajedno sa drugim metodama, �ini se da smo izložili dovoljno dobrih argumenata u prilog tretiranju ove metode kao operativne metode. Pobrojani nazivi više ne odgovaraju. I jedan i drugi su jednostrani i nedovoljno obuhvatni, ali je bolji naziv zaista teško na�i. Izgleda da bi u ovom �asu mogao da posluži nešto ta�niji naziv „metod analize dokumenata“ koji obuhvata i posmatranje i ispitivanje, pa i eksperiment, što je neophodno zbog karakteristika ex post facto eksperimenta. Ina�e, analiza se, zajedno sa analogijom, smatra najosnovnijom posebnom metodom i njome se može istraživati dokument kao stvar i dokument kao oblik ljudskog komuniciranja. Nedostaci u nazivu proizvod su shvatanja metoda uopšte, a posebno ovog metoda, kao i shvatanja o njenom nastanku. U definisanju „analize sadržaja dokumenata“ ne govori se o njoj kao o metodi, ve� kao o tehnici i instrumentu. U novije vreme pominje se i kao pomo�na metoda, a re�e kao samostalna metoda istraživanja. Iz toga proizilaze dva pitanja: 1) da li je analiza (sadržaja) dokumenata metoda, 2) ako jeste, kakva je to metoda? Analiz asadržaja dokumenata je samostalna metoda po slede�im komponentama i svojstvima:

1) logi�ka osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na logi�kim pravilima definisanja, su�enja i zaklju�ivanja i odredbama zakona istinitog saznanja. Može da podnese i sve logi�ke sisteme.

239

2) epistemološki deo je dovoljno razvijen tako da su evidentna dva podsistema nau�nog saznanja: o predmetu nauke u okviru koje se primenjuje kao metoda i o metodu kao posebnom predmetu, kao i o relacijama sa metodologijom i predmetnom naukom.

3) metodsko- tehni�ki deo je postuliran i nalazi se u razvoju. Poznata su dva vida ove metode: kvantitativna i kvalitativna analiza sadržaja dokumenata, a evidentni su i postupci i instrumenti prikupljanja i obrade podataka uklju�uju�i i ra�unske. Po svim ovim svojstvima i �iniocima pogrešna su sva odre�enja ove metode, kao i tehnike i instrumenta. Metoda analize sadržaaj dokumenata tretirana je kao pomo�na, prethodna...Po svim odlikama, ona je samostalna, operativna metoda koja se može na�i u istraživanjima u raznim ulogama. Tako se ona koristi u istraživanju postoje�eg nau�nog fonda pre izrade projekta istraživanja u kojem se koristi više raznih metoda, kao jedna od metoda prikupljanja podataka u takvom istraživanju, kao metoda obrdae podataka u ispitivanju, kao samostalna jedina metoda prikupljanja i obrade podataka i formiranja nau�nog saznanja, a neretko i kao jedino mogu�a metoda nau�nog saznanja odre�enih metoda istraživanja. Izvori njenih podataka su strogo definisani i mogu se identifikovati kao realiteti. Ona je empirijsko- teorijska metoda, ali specifi�na po karakteristikama opažanja u empirijskim istraživanjima. Predmeti istraživanja ovom metodom mogu se odrediti kao opšti, posebni i pojedina�ni. Opšti predmeti istraživanja su predmeti nauka, nauke, metode i metodologije uklju�uju�i i izvore. Me�utim, svi ovi predmeti istražuju se posredstvom iskaza sadržanih u raznim dokumentima, u raznim oblicima, raznog sadržaja i obima, razne strukture i sistematizacije. Osnovna svojstva iskaza su njegova smislenost i zna�enje, celovitost i odre�enost vremenom, prostorom, sadržajem i formom. Naime, ne istražuju se samo doga�aji (u pravom smislu re�i) ve� se istražuju i prirodne i društvene tvorevine koje su društveni realiteti, ali nisu doga�aji. Zatim, istražuju se stanja, svojstva, aktivnosti...Kao i u svim istraživanjima i u ovom slu�aju izme�u predmeta istraživanja i nau�nog saznanja posreduju izvori podataka, manifestacije predmeta, indikatori istraživa�ke i druge procedure... U primeni analize sadržaja dokunemata u društvenim i politi�kim naukama imamo više situacija. Prva situacija je kada je sam politi�ki dokument, kao �inilac politike, predmet istraživanja, npr. istraživanje jednog politi�kog programa jedne stranke. Politi�ki program stranke je dokument koji ima fizi�ke i intelektualne, formalne i sadržajne karakteristike. O�igledno je da se on istražuje neposredno „kao doga�aj“, a ne posredovano „kako je prezentiran“, mada ga je i tako mogu�e istraživati ako su izvori saznanja objavljena obaveštenja medija. Druga situacija je kada se neki društveni odnosno politi�ki realitet istražuje posredstvom dokumenata raznih vrsta. Tre�a situacija je kada je dokument kao realitet predmet istraživanja- tu nema posredovanja, jer je dokument izvor podataka o sebi. Nastanak analize sadržaja dokumenata kao metode datira u vreme posle prvog svetskog rata i tokom drugog i vezuje se za Berelsona i njegove saradnike. Me�utim, Berelson, Lasvel i drugi analizu sadržaja dokumenata nisu smatrali metodom, ve� objektivnom tehnikom opisivanja, sistematike i kvantifikacije manifestovanih sadržaja u komunikacijama, odnosno kvantitativnom tehnikom koja se služi statisti�kim metodama. Ipak, ne može se prevideti da se dokumenti kao izvori nau�nog i drugog saznanja koriste od kako je nauke i da je svaki nau�nik formirao nekakav svoj na�in koriš�enja dokumenata. Analiza dokumenata u politi�kim naukama neophodan je i nezamisliv prodoran i pozdan operativni metod sakupljanja i tretmana podataka o prošlim, sadašnjim i budu�im pojavama, o teritorijalno i vremenski bliskim, ali i veoma udaljenim pojavama. Neposredni predmet istraživamnja primenom analize dokumenata može biti svaki �inilac, deo ili celovita politi�ka pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo...ako je na bilo koji na�in zabeleženo. O izvorima saznanja u istraživanjima primenom analize dokumenata govori sam naziv. Izvor su dokumenti. Terminom dokument ozna�avamo svaki neživi iizvor podataka koji sadrži na bilo koji na�in smislene iskaze. Kao izvori nau�nog saznanja u politi�kim naukama od posebne su važnosti politi�ki dokumenti, statisti�ki, u medijski- evidentiranim sredstvima javnog masovnog informisanja i nau�ni dokumenti.

240

Dokumenti kao izvori podataka u analizi sadržaja dokumenata mogu se klasifikovati na razne na�ine. Na�in ostvarivanja �ulnog kontakta kao kriterijum klasifikacije omogu�ava razlikovanje:

1) vizuelnih dokumenata, sa kojima se ostvaruje kontakt �ulom vida 2) auditivnih dokumenata, sa kojim ase kontakt ostvaruje �ulom sluha 3) taktilnih dokumenata, sa kojima se ostvaruje kontakt �ulom dodira (pipanja) 4) kombinovani.

U politi�kim naukama od prvorazrednog zna�aja su bili i ostali dokumenti vizuelne prirode, ali je evidentan rast zna�aja audio- vizuelnih, odnosno kombinovanih izvora podataka, tj. dokumenata. U literaturi je uobi�ajeno da se govori o tri tipa analize sadržaja dokumenata: - o klasi�noj analizi sadržaja - o kvalitativnoj - o kvantitativnoj analizi sadržaja dokumenata. Pominju se spoljašnja i unutrašnja analiza dokumenata, kao i valentna analiza, statisti�ka, dinami�ka, kontigencijska, frekventna, nefrekventna, univarijantna, multivarijantna... Prilikom klasifikacije koriš�eni su razni kriterijumi. Tako je valentna analiza definisana na osnovu predmeta analize. Ova analiza obuhvata istraživanje usmerenja i inteziteta iskaza (poruke). Stati�ka analiza istražuje stanja odre�ena vremenom i prostorom, a dinami�ka procese. Kontogencijska bavi se utvr�ivanjem koli�ina (kontigenata). Za razliku od njih frekvencijska i nefrekvencijska, varijantna i univarijantna kao kriterijum imaju i procedure, tj. instrument i postupke istraživanja. Tako je frekvencijska analiza kvantitativna i njena osnovna procedura je izra�unavanje frekvencija i primena odgovaraju�ih statisti�kih metoda u vezi sa njima, dok nefrekvencijska ne izra�unava frekvencije. Univarijantna analiza podrazumeva proceduru obrade �inilaca svakog posebno, dok multivarijantna podrazumeva obradu više �inilaca istovremeno. Primenom kriterijuma karakteristika instrumenata, možemo konstatovati postojanje dve osnovne tehnike sakupljanja podataka analizom dokumenata:

prvo, kvalitativna ili kako se još naziva nefrekvencijska drugo, kvantitativna, frekvencijska ili statisti�ka.

Klasi�nu analizu sadržaja dokumenata smatramo oblikom kvalitativne- nefrekventne analize, koju su u prvom redu razvili istori�ari, ali koja je poznata od momenta nastanka nauke, iako je formalizovana kao metoda tek po�etkom ovog veka. Bitne karakteristike razlika izme�u kvalitativne i kvantitativne analize dokumenata po kriterijumu instrumentarija su: 1) kvalitativna analiza dokumenata - može, ali ne mora u svakom slu�aju da ima kodeks pojmova (kategorija) i šifara - mora da ima obrazac za evidentiranje podataka, obrazac je otvoren, nestandarizovan 2) kvantitativna analiza - mora da ima relativno precizan kodeks kategorija (pojmova i šifara) - mora da ima obrazac za evidentiranje podataka vrlo organizovan i formalizovan Razlike u postupku su još ve�e: 1) kvalitativna: - konstatuje šta je i kako re�eno (ima-nema) - formira hipoteze o mogu�em zna�enju re�enog - zaklju�uje o zna�enju re�enog 2) kvantitativna: - utvr�uje hipoteze i kategorije - utvr�uje šta je, kako i koliko re�eno - zaklju�uje o zna�enju i zna�aju re�enog

241

Na osnovu iskazanih razlika u instrumentima i postupku, mogu�e je zauzeti i opšti stav o bitnim svojstvima kvalitativne, odnosno kvantitativne analize dokumenata. Ta bitna svojstva mogu se najjednostavnije iskazati slede�im pregledom koji je konstruisao Aleksandar Georg: 1. preliminarno �itanje obavjesnog materijala u svrhu postavljanja hipoteza i za razliku od sistemtskih analiza sadržaja otkrivanje novih odnosa u svrhu iskušavanja hipoteza. 2. impresionisti�ki postupak za iznošenje zapažanja o za razliku od sistemstkog postupka za svojstvima sadržaja prikupljanje preciznih, objektivnih i poudanih podataka. 3. dihotomijski stributi (tj. atributi za koje se može za razliku od atributa koji dopuštaju jedino re�i da odre�enom egzaktna merenja (tj. pravih kvantitativnih varijabli) predmetu pripadaju ili hijerarhijsko re�anje (tj. nizova). ili ne pripadaju 4. elasti�ni postupak za iznošenje deskriptivnih za razliku od strogog postupka za te opažanja o sadržaju ili iste svrhe. za kodiranje sudova Kvalitativna analiza dokumenata, tj. nefrekvencijska odgovara na dva pitanja: šta i kako je nešto re�eno. Kvantitativna analiza odgovara na tri pitanja: šta, kako i koliko je re�eno. Kvalitativna analiza sadržaja se ne može smatrati samo prethodnom i pomo�nom u odnosu na kvantitativnu. Naprotiv, kvalitativna analiza je u politikološkim istraživanjima jedina, npr. pri istraživanju pojedinih politi�kih dokumenata, a u teorijskim istraživanjima ona je nezamenjiva. Bez nje nema ni valjanih istraživanja kontekstualnih iskaza i zna�enja. Pogrešno je misliti da se kvalitativna analiza ne bavi nikakvim merenjem. Naprotiv, ona se služi intuitivnim merenjem (ocenjivanjem), koristi nominalnu skalu. Savremena kvalitativna analiza ne zasniva se samo na utisku i sve više se orijentiše na tzv. tematsku analizu koja podrazumeva odre�enu kodifikaciju (definisanje i klasifikovanje tema) i odgovaraju�e evidentiranje.

242

108. Primena analize dokumenata: osnovni problemi i opšti postupak u primeni U vezi sa metodom analize dokumenata pominju se direktna i indirektna analiza. Ovi pojmovi mogu imati po dva zna�enja. Za direktnu analizu to su: - prvo, da prilikom primene metode analize dokumenata ve� postoji utvr�en predmet istraživanja i postavljenje hipoteze, za �ije dokazivanje se koriste podaci sadržani u dokumentima - drugo, to zna�i da se u postupku istraživanja hipoteza neposredno dokazuje iskazanim sadržajima, podacima, tj. manifestnim sadržajima. Na indirektnu analizu se odnose dva druga zna�enja:

prvo, nije precizirano šta se istražuje u dokumentu ve� se nastoji utvrditi šta sve dokument sadrži drugo, i kada postoje hipoteze u okviru istraživa�kog projekta, u postupku analize se, na osnovu

uvida u poruku formira više alternativnih hipoteza o njenom zna�enju. Ove hipoteze se nalaze u uzajamnoj zavisnosti i dokazivanje (ta�nost) jedne zna�i opovrgavanje odnosno odbacivanje druge.

Obe tehnike nisu podjednako podesne za koriš�enje u tzv. direktnim, odnosno indirektnim istraživanjima metodom analize dokumenata. Kvalitativna metoda analize dokumenata podesnija je za indirektna, kvantitativna za direktna istraživanja. Osetljivost materije koju istražujemo zahteva odgovaraju�e uslove i postupke u toku analize dokumenata. Opšti uslovi su zajedni�ki za obe tehnike, to su:

1) profil i broj kadrova adekvatan i srazmeran istraživa�kom zadatku. Za analizu neophodno je dobro poznavanje ukupne problematike i posebnih pitanja koja se istražuju, kao i dobro poznavanje jezika uopšte i posebnog jezika poruke. Analizu dokumenata ne može dobro da radi osoblje neodgovaraju�eg nivoa i strukture obrazovanja

2) odgovaraju�i materijalno- finansijski i organizaciono-tehni�ki uslovi, jer analiza dokumenata, naro�ito kvantitativna, zahteva dosta vremena i odgovaraju�u opremu, što može i znatno da košta. Osim opštih, postoje i posebni uslovi koji su ve� u nekoliko razmatrani za svaku od postoje�ih tehnika. Kvalitativna (nefrekvencijska) analiza dokumenata podrazumeva orijentaciju na otkrivanje zna�enja „onog što je komunikator želeo da kaže“ oslanjaju�i se u prvom redu na kontekst iskazanog sadržaja. To podrazumeva utvr�ivanje odre�enih �inilaca konteksta, kao što su: 1) kontekst odnosa komunikatora i publike i njihove karakteristike 2) kontekst situacije, okolnosti u kojima se govori 3) kontekst društvenog ponašanja u okviru o kome se govori 4) jezi�ki kontekst, jezi�ki izrazi i stil komunikatora (govornika) 5) kontekst strukture iskaza (govora odnosno teksta) Tek kada se sve ovo izgradi, anliti�ar �e mo�i da konstatuje, kvalifikovano i istinito i, da na osnovu prisustva i odsustva malog broja ili samo jednog iskaza zaklju�uje o zna�enju i poruci. Bitan problem ove tehnike je razlikovanje opisa sadržaja iskaza od zaklju�ivanja o zna�enju, kao i dokazivanje sopstvenih hipoteza, odnosno njihovih provera. Naime, osnova zaklju�ivanja je ocena dokaza svakog od mogu�ih zaklju�aka o zna�enju iskaza. Stoga je naglasak na postavljanju hipoteze. Nasuprot tome, kvantitativna analiza prikuplja podatke- iskaze koriš�enjem kodiranih kategorija, a zaklju�uje o hipotezama na osnovu frekvencije. U vezi sa tim se javlja više teško�a. Prvo, javljaju se problemi prilikom izrade kodeksa oko identifikacije relevantnih odnosno irelevantnih kategorija sadržaja analize i nivoa njihovog preciziranja, a zaklju�uje se o hipotezama na osnovu frekvencije. U vezi sa tim se javlja više teško�a. Budu�i da se kodeks pravi pre uvida u sve izvore podataka, mogu�e je da ne obuhvati sve relevantne �inioce poruke. Zatim, ako se insistira na preciznosti, mogu�e je da se dobiju uske kategorije �ija �e frekvencija biti mala, što �e ometati pravilno zaklju�ivanje. Drugi tip problema javlja se u vezi sa dokumentima operativno-akcione prirode. Strategija iskazivanja i organizacija iskaza i sadržaja dokumenata podre�ena je ciljevima u �ijoj su funkciji (�ije su sredstvo), što se može relativno brzo menjati. Tre�i skup problema javlja se pove�anjem ili smanjivanjem broja relevantnih �inilaca iskaza odnosno sadržaja dokumenata. U tom slu�aju kodeks postaje bilo preuzak, bilo preširok. Mogu�a je i tre�a

243

situacija: da u toku istraživanja do�e do zamene u sastavu skupa relevantnih �inilaca, pri �emu skup ostaje isti po dimenziji, ali po sastavu mu kategorijalni sistem ne odgovara. Isticanje i prenaglašavanje teško�a u primeni metoda analize dokumenata, a naro�ito njene kvantitativne tehnike, �ije su prednosti veoma zna�ajne, proisti�e delom iz zanemarivanja potrebe da se prethodno razvije odgovaraju�i projekt istraživanja �ija �e jedina ili samo jedna izme�u ostalih metoda sakupljanja podataka biti ova metoda. Razrada nacrta nau�ne zamisli umnogome olakšava i razrešava probleme. I kada je sve to ura�eno, neophodno je izgraditi poseban plan i uputstvo za primenu ove metode. Kada je analiza (sadržaj) dokumenata jedina metoda kojom se projekat istraživanja realizuje, predmet, hipoteze i indikatori se moraju uskladiti sa zahtevima i mogu�nostima metoda. Pri tom se moraju uvažiti bitne razlike koje nastaju u procedurama istraživanja kada je predmet dokument i kada je predmet proces-pojava o kojoj dokument sadrži podatke. Osnovni tok analize dokumenata te�e po fazama, od kojih se pominju:

1) izu�avanje odgovaraju�e literature 2) formulacija predmeta i hipoteza 3) utvr�ivanje dimenzija i pravaca istraživanja i definisanje istraživa�kog polja 4) izbor dokumenata 5) konstrukcija osnovnog skupa i uzorak dokumenata 6) pripremanje materijala za obradu 7) pripremanje jedinica analize 8) elaboracija indikatora 9) utvr�ivanje pravila preseka, kategorizacije i kodiranja 10) testiranje pripremljenih tehnika 11) eksploatacija materijala.

Ne ulaze�i u valjanost ovako prikazanog toka analize sadržaja dokumenata, obavezni smo da ukažemo na to da se problemi od 1 do 10 rešavaju u toku konceptualizacije i projektovanja istraživanja, a da ta�ku 11 treba razdvojiti na bar tri ta�ke:

postupak prikupljanja podataka iz dokumenata metodi sre�ivanja, obrade i analize podataka dokazivanje hipoteza i zaklju�ivanje.

Kodeks kategorija je bitan uslov koriš�enja metoda analize dokumenata kao nau�nog na�ina sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora �iji izbor determiniše i izbor kategorija, stepen njihove razrade, njihov me�usobni odnos i njihovu elasti�nost. Stoga je pravilan stav koji zahteva izradu okvirnog ili preliminarnog kodeksa (sistema kategorija- pojmova i termina) odah po postavljanju hipoteza i izboru indikatora. On važi kao okvirni usmeritelj do završetka predistraživanja, što zna�i do ostvarivanja uvida u jedan manji broj izvora (dokumenata) koji �e poslužiti za reviziju i rekonstrukciju kodeksa. Prema tome, može se govoriti o: planiranom kodeksu i o primenjenom kodeksu pojmova i šifara. Izrada kodeksa spada u najsloženije, najodgovornije i najteže poslove u primeni metoda analize dokumenata. On je sistem strogo definisanih osnovnih kategorija i potkategorija u njihovom osnovnom, najšire važe�em zna�enju i zna�enju koje im se pridaje odnosno prihvata u datom istraživanju. Istovremeno kodeks je instrument pretvaranja verbalnih iskaza koji prelaze u podatke, u numeri�ke date. Osnovni problemi i teško�e u izradi kodeksa su u shvatanju njegove strukture i uloge u istraživanju i u karakteristikama jezika. Kodeks se definiše kao sistem kategorija i šifara i vezuje se prvenstveno za kvantitativnu analizu sadržaja dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne osnovne re�i kojima se iskazuju odre�eni društveni realiteti, a šifre numerama- ciframa (numeri�kim znacima) kojima se kategorije ozna�avaju. Razlog ozna�avanja je olakšavanje evidentiranja i manipulacije podacima i omogu�avanje primene statisti�kih postupaka u tretmanu podataka. Ideja da se mogu izraditi re�nici posebne namene u kojima bi se re�i mogle definisati, opisati njihovi pojavni oblici, varijacije njihovog zna�enja, njihove veze sa drugim re�ima...kao zna�ajna osnova za izradu posebnih kodeksa, ali i kao neka vrsta generalnog kodeksa, veoma je korisna naro�ito u vreme ubrzanog razvoja ra�unara i njihovih programskih i obradnih mogu�nosti.

244

Ve� je tradicija izrada enciklopedija, leksikona, poznati su i pokušaji izrade re�nika za posebne namene odnosno za analizu sadržaja dokumenata upotrebom ra�unara. Uprkos zna�ajnim rezultatima ostale su mnoge teško�e. Prva veoma zna�ajna teško�a je višestruka transformacija i simplifikacija, odnosno višestepeno posredovanje u sticanju saznanja o realitetu. Izrada kategorijalnog sistema (kodeksa) i njegova primena su fakti�ki dalje pojednostavljivanje i formalizacija, još ve�e udaljavanje od izvornosti pojave. Insistiranje na �injenici da se o�uvaju i �ak naglašavaju bitne odredbe realiteta u iskazima, da je selekcijom odstranjeno ono što je sporedno, nevažno...teško je prihvatiti bez dovoljno uverljivih nau�nih i metodoloških iskaza. Me�utim, ako se uspostavi odgovaraju�a povezanost sa opštenau�nom HD metodom, takve je dokaze mogu�e na�i. Druga teško�a proizilazi iz jezika i njegovih karakteristika. U svetu je u upotrebi preko 2000 jezika raznih stepena razvijenosti, raznih osnova i konstrukcija. Osim toga, unutar istih jezika postoje njihove razne varijante izme�u kojih su ponekad veoma velike razlike. Ideja o povezivanjima zna�enja i formi iskaza veoma je plodotvorna. Naime, pokazalo se da je mogu�e utvrditi standardne forme, strukture i zna�enja govornog jezika politike, jezika politi�ko-pravnih akata i nau�nog jezika u okvirima jezika jednog naroda. Tre�a teško�a je u koncepciji „mrvljenja“ teksta odnosno u neophodnosti da se ova koncepcija prevazi�e. Naime, pojedina�ne re�i, ma bile i kategorije, ne iskazuju odre�ena saznanja o društvenoj realnosti. Tek kada su smisleno povezane u celinu, u iskaz, one imaju pravo zna�enje. Dakle, kodeksom treba o�uvati celinu iskaza odnosno bitne odredbe sadržine, zna�enja i smisla. Istraživa�ka iskustva u koriš�enju metoda (analize) dokumenata u istraživanjima politi�kih pojava i procesa, štampe, radija i TV, upu�uju nas na slede�a rešenja:

1) veoma detaljna razrada kategorijalnog sistema u kome je svaki pojam, a pogotovo svaki bitan kategorijalni pojam, strogo definisan i opisan

2) izrada standardnih izraza posebnih zna�enja, standardnog koriš�enja figura i standardnih naj�eš�e koriš�enih struktura iskaza sa njihovim zna�enjem

3) kategorijalni sistem (kodeks) mora uvažavati vreme i prostor, tj. sadržati periodizaciju, �ija �e karakterizacija biti jasna, i lokaciju �ija �e odre�enja biti dopunjena zna�enjima

4) izradom detaljnog uputstva za primenu, kako bi se obezbedilo dekodiranje kodiranog materijala. Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvr�ene jedinice analize. To može da bude ceo dokument, pasus, re�enica, re�, znak ili posebno definisana celina kao što su �lanak, stav, govor... Postoji razlikovanje jedinica analize sadržaja kao delova sadržaja (na gramati�koj i negramati�koj osnovi) i po na�inu upotrebe (jedinice klasifikacije, obeležavanja, prebrojavanja, teksta i konteksta). S obzirom na shvatanje „manifestovanog iskaza“ odnosno „re�enog“ i onog „što se htelo da kaže“, kao i na razlike u gledanjima na direktnu i indirektnu analizu, �ini se da bi bila korektna klasifikacija na: 1. jedinice analize „re�enog“, odnosno teksta po kriterijumu celine, a u okviru toga: 1.1. gramati�kih celina 1.1.1. jedinice analize re�enog 1.1.2. jedinice klasifikacije 1.1.3. jedinice obeležavanja 1.1.4. jedinice tretmana (prebrojavanja) 1.2. jedinice analize „onog što je hteo da kaže“ odnosno konteksta. Kvalitativna analiza ne obavezuje na jedinice prebrojavanja.

245

109. Kategorije analize dokumenata Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija i šifara koje služe za obeležavanje jednica sadržaja, odnsono jedinica analize. Mogu�e je formirati tri tipa kodeksa:

stati�an, sukcesivan kontinuiran- dinami�an.

U suštini kodeks je sistem klasifikacija i definicija pojmova za koje se manje više osnovano pretpostavlja da �e se javiti u dokumentima koji su podvrgnuti analizi. Karakteristike dokumenata istraživanja, predmeta istraživanja i primenjenje tehnike determinišu vrstu kodeksa. Tako, ako je primenjena kvantitativna tehnika u istraživanju odre�enih stavova ili vrednosti, mogu�a je konstrukcija stati�kog ili sukcesivnog kodeksa. Me�utim, jedan niz akcionih dokumenata (recimo emitovanog propagandnog materijala) uz koriš�enje kvantitativne tehnike podrazumeva zahtev za sukcesivnim ili kontinuiranim dinami�nim kodeksom. Kodeks u metodi analize dokumenata je nužno u odre�enoj meri stabilan, ali je elasti�nost razli�ita kod raznih vrsta kodeksa. Stati�ki kodeks je najmanje elasti�an. Sistem osnovnih kategorija je utvr�en, a sve eventualne dopune su dozvoljene samo unutar njih. Sukcesivni kodeks podrazumeva proveru posle pojedinih faza analize, reviziju i, po potrebi, rekonstrukciju, u prvom redu dopunjavanje. I ovde su na po�etku osovne kategorije definisane. Kontinuiran- dinami�ni kodeks sadrži samo nekoliko teorijski izvedenih polaznih odre�enja kategorija. Ina�e se kontinuirano gradi tokom analize dokumenata. Svaki od pomenutih kodeksa ima svoje prednosti i nedostatke. Stati�ki kodeks obezbe�uje preciznost i pozdanost i omogu�ava relativno lako identifikovanje jedinica analize, jedinica sadržaja, kategorija, poruka. Ali, on je istovremeno relativno krut i zahteva pojednostavljivanje, tako da se gube mnoge zna�ajne suptilnosti. Sukcesivni kodeks dozvoljava uvo�enje novih kategorija, ali je njegova primena posle rekonstrukcije mogu�a tek od momenta kada je ona izvršena. Tako jedna ili više prethodnih faza ostaju njime neobuhva�ene ili zahtevaju ponavljanje. Kontinuirani kodeks, veoma obuhvatan i osetljiv, vrlo je neprecizan i više li�i na popis kategorija po redosledu njihovog javljanja, nego na istinski kodeks. Na taj na�in kodeks ne ispunjava dovoljno svoju funkciju. Osim kada su u pitanju akcioni dokumenti, smatramo stati�ki kodeks najcelishodnijim. Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija:

prvo, od kategorija onog što je re�eno- kategorija sadržaja drugo, od kategorija kako je re�eno- kategorija forme.

Treba naglasiti da se ove dve vrste kategorija i kada su u kodeksu odvojeno date, koriste zajedno. Kategorije forme se javljaju i kao informacije o kontekstu u kome je iskaz dat, te su veoma zna�ajne za utvr�ivanje „onoga što je hteo da kaže“. Razvoj kibernetike je na tom planu znatno proširio mogu�nosti i istovremeno postavio i znatno ve�e zahteve, koji se veoma jasno mogu opaziti u tretmanu kodeksa- kategorijalnog aparata. U nas se problemom koriš�enja kibernetike u primeni metoda analize dokumenata još niko nije dugoro�nije i dublje bavio, a posebno ne u istraživanju politi�kih pojava. Na osnovu ste�enog uvida i iskustvenog saznanja u sadašnjoj situaciji moglo bi se konstatovati:

- postoje mogu�nosti i potrebe za kontinuiranom analizom dokumenata, posebno politi�kih stavova u politi�kim dokumentima, što postojanje kompjutera omogu�ava

- pravila formiranja kodeksa, iako u principu ista, traže specifi�an tretman u izradi kodeksa za kompjutersko koriš�enje, pri �emu se istovremeno više insistira na dva, na prvi pogled suprotna svojstva: na formalizaciji i preciznosti s jedne strane, i na elasti�nosti, sa druge strane.

- politika i politi�ke pojave, zasnovane na interesima i u njihovoj funkciji, nužno se izražavaju porukama kao orijentacione vrednosti hijerarhijskog poretka, ciljevima tako�e hijerarhijskog poretka, normama hijerarhijskog poretka (nare�enjima, uputstvima, zabranama, sa moralnom i materijalnom sankcijom), predvi�anjima u pogledu budu�nosti i ocenama posledica- rezultata.

246

Sve to dozvoljava izgra�ivanje jednog opšteg okvirnog kategorijlnog sistema koji može da posluži kao polazni teorijski osnov u izgra�ivanju konkretnih, u konkretnim istraživanjima upotrebljivih kodeksa koji tako, uz teorijsku zasnovanost, sti�u kompatibilnost. Dakle, u istraživanju politi�kih pojava, u primeni metoda analize dokumenata nužno je permanentno kriti�ko odnošenje prema poznatoj kategorijalno- pojmovno- terminološkoj aparaturi, posebno u tri oblasti:

1) prvo, u okvirima najuže, najuticajnije strukture politi�kog vo�stva 2) drugo, u okvirima glasila (sredstava informisanja) uobi�ajenih interpretatora i tuma�a tih

kategorija 3) tre�e, u opkvirima korisnika informacija, odnosno ostalih u�esnika u politi�kom procesu.

Ovo je neophodno ako se želi metodom analize dokumenata istraživati: šta je komunikator (stvaralac poruke) rekao (misli se na njen istinski sadržaj i zna�enje), šta su rekli prenosioci- posrednici u informisanju i šta su primili (kao istinsko saznanje) oni kojima je poruka upu�ena. Za potrebe kvantitativne, frekvencijske analize Berelson je konstruisao 10 osnovnih kategorija onog što je re�eno i 4 kategorije o tome kako je re�eno. Kategorije sadržaja- šta je re�eno, su:

1) kategorije materije (supstancije)- kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni u saopštavanju predmeta kojim se sadržaj bavi (koji ima karakteristike predmeta u re�enici)

2) kategorije usmerenosti- onog što je re�eno, tj. kategorije osnovnog odnosa prema predmetu (kvalifikacije predmeta kao pozitivnog- negativnog, odnosa prema predmetu kao: odobravanje- neodobravanje, sklono- nesklono, optimisti�ko- pesimisti�ko...)

3) kategorije standarda ili opštih merila, koje se koriste kao osnovni kriterijumi klasifikacije ili procene usmerenosti sadržaja, npr. odgovornost, demokrati�nost, autokrati�nost, birokratizam..

4) kategorija vrednota- kategorije ciljeva i želja, najuže povezane za kategorije standarda. Može se re�i da su to kategorije kojima se kroz ciljeve subjekata izražavaju njegove društvene osobine i orijentacione vrednosti kao što su ljubav, herojstvo, slava, uspeh, samopožrtvovanje, autoritet...Ove kategorije se odnose na krajnje ciljeve, želje, namere.

5) kategorije metoda ili sredstava koje se bave na�inom na koji se želi da se postigne odre�eni rezultat delovanja

6) kategorije osonovnih crta, karakteristika subjekata koji su tretirani u poruci 7) kategorije aktera, nosilaca radnji u poruci, koji se odnosi na u�esnike u procesu tretiranom u

poruci, na njihove uloge, funkcije i mesta u procesu 8) kategorije autoriteta, koje se odnose na one subjekte ili �inioce na koje se autor iskaza poziva

kao na autoritet s ciljem poja�avanja vrednosti svojih stavova ili izvora informacija 9) kategorije porekla, koje se odnose poreklo informacija- sredinu iz koje je ona potekla 10) kategorije cilja, koje se odnose na adresata kome je poruka upu�ena.

Analiza mogu�ih kategorija kodeksa ukazuje na slede�e probleme: 1) prvo na neophodnost razlikovanja kategorija koje služe za kvalifikovanje od kategorije za konstatovanje (za utvr�ivanje �injenice postojanja- prisustva ili nepostojanja- odsustva) odre�enih �inilaca: - dokumenta kao takvog - politi�kog procesa odnosno pojave kao takve 2) drugo na neophodnost razlikovanja delova, odnosno slojeva dokumenata �ijim istraživanjem saznajemo o: - u�esnicima politi�kog procesa i politi�kom procesu - tvorcu (autoru) sadržaja i oblika osnovne poruke, npr. autoru sadržaja jednog politi�kog govora i samom politi�kom govoru kao takvom - interpretatoru, emitentu jedne osnovne poruke i njegovoj interpretaciji te poruke. - o primaocima poruke i interpretaciji, i sadržini i formu u koju oni uobli�avaju poruku i interpretaciju. Kodeks sadrži: 1) definicije osnovnih kategorija sadržaja onog što je re�eno, onog što je sadržano u dokumentu o predmetu našeg istraživanja kao stav, sud (�injeni�ki i vrednosni) i argumentacija sadržaja dokumenta 2) kriterijume i merila za vrednovanje kategorija u dokumentu.

247

Kategorija „kako je nešto re�eno“ (kategorije forme) nisu manje zna�ajne od kategorija sadržaja u istraživanjima politi�kih pojava. One ponekad izražavaju pravo zna�enje iskaza. Zna�ajne su samo u funkciji iskazivanja sadržaja. Berelson ih deli na: 1) kategorije oblika saopštavanja i na�ina saopštavanja koje se bave samo najopštijim oblicima, npr. radio-emisija „dnevnik“ 2) kategorije oblika izjava i sudova (�injeni�ki, preferencijalni i identifikacioni, koji se me�u sobom mogu dalje deliti po kriterijumima vremena, izvesnosti...) 3) kategorije inteziteta koje se odnose na snagu iskaza (emocionalnost, angažovanost...) 4) kategorije trikova koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole, figure...u iskazu. U celini posmatrano, rad na kategorjalnom sistemu- kodeksu za potrebe primene metoda analize dokumenata nužno je kriti�ki razvijati istovremeno i na osnovu kako kategorijalnog aparata politikologije tako i kategorijalnog aparata svakog konkretnog istraživanja. Stoga je uputno da se uvek, kao sastavni deo svakog kodeksa, izradi spisak (pregled) autora, interpretatora i adresata sa njihovim svojstvima i osnovnim odlikama njihove situacije izvode�i iz predmeta istraživanja i pojedina�nih hipoteza odnosne indikatore. Funkcije kodeksa su višestruke:

prva je da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu istraživanja druga da usmeri napore u istraživanju tre�a da posluži kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka �etvrta da posluži kao osnova za opisivanje pojave, tj. za tretman dokumenata, podataka i saznanja.

Obrazac za analizu dokumenata (analiti�ki obrazac, evidencioni list...) je naredni ozbiljan i težak zadatak, teži kada je re� o kvantitativnoj tehnici. On je po sadržaju sli�an kodeksu- mora sadržati podatke o autoru, dokumentu i iskazu saglasno sa sadržajem kodeksa. Mogu�e je formirati pojedina�ni i skupni obrazac. Obrazac za sakupljanje podataka je neophodan samo u situacijama u kojima nije mogu�e vršiti neposredno obeležavanje na izvornim dokumentima, njihovo kopiranje ili unošenje u memorije ra�unara. Po pravilu evidencioni obrazac izgra�uje se prilikom ru�nog obavljanja tehni�ko- administrativnih poslova zato što omogu�uje kontrolu brojanja, fizi�ko klasifikovanje po odre�enim obeležjima podataka u odre�ene skupine... Neposredan rad na analizi dokumenata ima sve faze kao i svako drugo istraživanje. Osnovna razlika je u fazi sakupljanja podataka koja podrazumeva:

ostvarivanje uvida u dokument i konstatovanje prisustva- odsustva podataka identifikaciju i klasifikovanje podataka selekciju i obeležavanje relevantnih podataka unošenje podataka u obrazac.

248

110. Test u politikološkim istraživanjima Test je veoma raširena i vrlo upotrebljavana metoda u ukupnoj istraživa�koj praksi. Njeno najrasprostranjenije zna�enje je provera, metoda provere sposobnosti znanja, ume�a i psihofizi�kih reakcija. U društvenim naukama naj�eš�e je koriš�ena u pedagoškim istraživanjima i kao sredstvo provere znanja i ume�a u�enika. Naziv testa, odnosno testiranje kao procedura ostvarivanja testa izveden je iz latinske re�i testor- ari �ije je osnovno zna�enje posvedo�iti, dokazati. Procedura i instrument realizacije testa u njegovim raznovrsnim oblicima objektivno sadrže komponente svih metoda prikupljanja podataka, ali se ne može smatrati oblikom ili tehnikom nijedne od njih, mada se može smatrati da je najsrodniji eksperimentu, zato ga svrstavamo u operativne metode. Logi�ki deo testa sadrži sva osnovna pravila i procedure istinitog mišljenja, epistemološki deo sadrži saznanja o predmetu nauke i predmetnoj nauci i metodološka saznanja, a u metodsko-tehni�kom delu utvr�ena su pravila, postupci i instrumenti istraživanja. Opšti predmet istraživanja u društvenim i politi�kim naukama su: 1) testovi psihomotornih sposobnosti kojima se utvr�uju, proveravaju sposobnosti reagovanja na spoljašnje nadražaje kao što su brzina, spretnost, izdržljivost... 2) testovi psihi�kih i mentalnih sposobnosti u koje spadaju testovi znanja, inteligencije, pam�enja, asocijacija, pažnje... Osnovni koncept testa, po kome se on razlikuje od svih ostalih metoda je u postavljanju zadataka koje subjekt izložen istraživanju treba da izvrši, odnosno da reši. Istraživani subjekt tako manifestuje svoje sposobnosti koje se, na odre�ene na�ine, tom prilikom mogu meriti. Posebne vrste testova koriste se i za proveru valjanosti odre�enih društvenih i nau�nih tvorevina, npr. projekta istraživanja, instrumenata... Osim konstruisanja zadataka, koncepcija testa podrazumeva i konstruisanje klju�a za konstatovanje i ocenu rešenja zadataka i za tuma�enje rezultata testa. Testovi se mogu klasifikovati po više kriterijuma, a me�u njima su najvažniji sa stanovišta metodologije politi�kih nauka:

- složenost - predmet istraživanja - svojstvo zadataka i oblici izvršenja, tj. postupci i instrumenti realizacije testa.

Po složenosti možemo razlikovati tri potkriterijuma: Prvi, potkriterijum broja zadataka. Tako bi jednostavan test sadržao samo jedan zadatak (npr. zadatak da istraživani subjekt pripremi uvr�eni tip politi�kog izlaganja na definisanom skupu). Složen test bi sadržao više zadataka, pri �emu bi se mogao meriti stepen složenosti brojem zadataka. Drugi potkriterijum bi bio istovrsnost zadataka. Jednostavnim testom bi se smatrao test koji sadrži istovrsne zadatke i istovrsne aktivnosti prilikom njihovog rešavanja, dok bi složen test sadržao raznovrsne zadatke �ije rešavanje zahteva razne aktivnosti. Tre�i potkriterijum bio bi istorodnost materije. Test �iji zadaci sadrže srodnu materiju (materiju jedne definisane oblasti) smatrali bi se jednostavnim, a oni �iji zadaci sadrže nesrodnu materiju koja pripada raznim oblastima bili bi složeni. Složenost testa ne treba poistove�ivati sa težinom testa. Težina testa samo delimi�no zavisi od složenosti. Složeniji testovi su, po pravilu, teži. Ipak, težina testa u prvom redu zavisi od sadržine zadataka i na�ina njihovog rešavanja. Drugi kriterijum smo nazvali predmetom istraživanja i delom je obra�en u napred datoj klasifikaciji. Ali, bližim odre�enjem testovi po predmetu u politikologiji mogli bi se identifikovati kao: 1) testovi informisanosti 2) testovi znanja o politici i u funkciji politike odnosno opštih i specijalnih opredeljenosti 3) testovi vrednosne odnosno ideološke i politi�ke opredeljenosti 4) testovi akcione sposobnosti odnosno osposobljenosti.

249

Tre�i kriterijum podrazumeva više podkriterijuma. Prema bitnim svojstvima postavljanja zadataka i njihovog rešavanja razlikujemo: 1) testove prakti�nih radnji koji mogu da sadrže zahteve: - da se obave odre�ene radnje bez zahteva da se proizvede materijalno dobro (da se izradi neki predmet) ali sa definisanim efektom izvršenih radnji - da se proizvede odre�ena materijalna stvar, što osim izuzetno, nije sadržaj politi�kih nauka 2) testovi iskaza u pisanoj, usmenoj ili likovnoj ili u kombinovanoj formi koji se realizuju kao: - testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza (interpretativnog ili originalnog) - testovi izbora ponu�enog rešenja (odgovora) - prepoznavanje iskaza - dopunjavanje - vrednovanje. Test konstriusanja iskaza može postaviti zahtev u dva oblika. Prvo, u upitnom obliku koji zahteva odgovor odre�enog sadržaja i u odre�enoj formi. Druga varijanta ovog testa postavlja zahtev da se izvrše odre�ene radnje. Izvršenje te radnje odnosno izvršenje tog zadatka može da bude izrada odre�enog politi�kog ili drugog dokumenta, usmeno izlaganje na odre�enu temu... Test izbora ponu�enog rešenja podrazumeva zahtev da testirani od više ponu�enih modaliteta iskaza odabere i ozna�i odgovaraju�i. U testovima znanja treba da odabere izme�u više ponu�enih odgovora onaj koji smatra ta�nim. U nekim slu�ajevima mogu�e je ponuditi dužu listu odgovora (uobi�ajeno je od 3 do 7) od kojih su više od jednog ta�ni. Test prepoznavanja iskaza, ta�nije konstatovanja autora ili pripadanja dela ponu�enog testa odre�enom dokumentu ili nau�nom, politi�kom, umetni�kom delu, sli�an je po osnovnoj ideji prethodnom. Me�utim, u odnosu na prethodni postoje i znatne razlike u na�inu rešavanja zadataka. U obe varijante predo�ava se odre�eni test, fotografija, slika, skluptura, muzi�ko delo.... testiranom i od njega zahteva da o njemu da ta�an iskaz. Ovaj iskaz može da bude ozna�avanje ve� ponu�enog modaliteta, u prvoj ili davanje samostalnog odgovora, u drugoj varijanti. Ovaj test je pogodan za istraživanje pam�enja, a u politi�kim naukama za istraživanje politi�ke obrazovanoti, politi�ke opredeljenosti i osposobljenosti za politi�ko delovanje. Test dopunjavanja podrazumeva predo�avanje teksta iz koga su izbrisane odre�ene re�i i umesto njih ostavljene praznine. Zadatak testiranog je da popuni praznine u tekstu tako da tekst o�uva smisao. Unete re�i treba da budu ili one koje su izostavljene ili sadržajno sli�ne njima. Test vredovanja je veoma složen i može se izvoditi na razne na�ine. U zadatku mogu da budu ponu�ene odre�ene moralne, orijentacione i materijalne vrednosti ili da se opišu ponašanja u odre�enim situacijama ili da se predlože odre�eni postupci u projektovanim situacijama. Navedeni tipovi testova mogu se kombinovati u odre�enim situacijama, u skladu sa zahtevima projekta istraživanja. Osim ove klasifikacije testova u politi�kim naukama, ima i drugih definicija i klasifikacija testova i testiranja. To je normalno, jer je ova metoda nastala u okviru psihologije i psihijatrije. Rašireno je shvatanje da je test standardizovani postupak pomo�u kojeg se izaziva neka odre�ena aktivnost, a onda se u�inak te aktivnosti meri i vrednuje tako da se individualni rezultat uporedi sa rezultatima koji su dobijeni kod drugih individua u jednoj situaciji. Ova definicija podložna je mnogim kritikama, a glavna slabost joj je što izjedna�ava test sa eksperimentom. Kao najvažnije vrste testova navode se: 1) testovi znanja kojima se istražuje znanje, obrazovanje, veštine i navike. Njime se meri efekat obrazovnog uticaja utvr�ivanjem razlike izme�u inicijalnog i finalnog stanja. Ovi testovi se klasifikuju po podru�jima obrazovanja, a razlikuju se: a) testovi poznavanja �injenica i b) testovi primene znanja 2) testovi sposobnosti kojima se mere senzorne, mentalne, mehani�ke i motorne sposobnosti. Pod senzornim sposobnostima podrazumevaju se vid, sluh...pod mentalnim opšta i posebna inteligencija 3) testivi li�nosti kojima se mere složenije osobine li�nosti kao što su interesi, stavovi, karakter, karakteristike temperamenta, emotivne karakteristike..Specifi�nost ovog testa je da operiše pitanjima umesto zadacima i da mu je osnova u težnji li�nosti za iskrenoš�u ili na neinformisanosti li�nosti o pravom predmetu i ciljevima istraživanja

250

4) projektivni testovi �iji je predmet li�nost. On je problemati�ne valjanosti i niske pouzdanosti. Zasniva se na tematskoj apercepciji, Roršahovim testovima i I.P.A.T. testovima. Testovi sposobnosti se klasifikuju kao testovi u�inka u kojima se testirani bore za što ve�i uspeh u rešavanju zadataka. Podvrste ovih testova su testovi nivoa i testovi brzine. U prvom slu�aju nema ograni�enja vremena za rešavanje zadataka, ali se vreme može meriti. Drugi slu�aj zahteva ograni�enje vremena tako da nijedan testirani u odre�enom vremenu ne može da reši sve zadatke. Razlikuju se verbalni neverbalni (perceptivni) testovi. Kriterijum na�ina rešavanja zadataka testa koristi se i u izloženoj koncepciji testova. Pominju se tri osnovna tipa: 1) papir-olovka 2) usmeni 3) �in. Važan je i kriterijum konstrukcije testa odnosno tipa zadataka: 1) tipovi dvo�lanog izbora 2) višestrukog izbora 3) dose�anja 4) nadopunjavanja 5) analogije 6) upore�ivanja 7) sre�ivanja 8) poznavanje �injenica. Test se u istraživanjima može javiti u raznim ulogama: u ulozi metoda u predistraživanju, samostalne jedinice metode istraživanja, glavne metode ili samo jedne od metoda istraživanja. Me�utim, veoma je teško uspostaviti odgovaraju�e povezanosti izme�u metoda sakupljanja podataka i testa sa izuzetkom ispitivanja nau�nim razgovorom. Procedura sprovo�enja testa je fazna i u skladu sa procedurama projektovanja, realizacije, obrada i analize podataka i zaklju�ivanja u istraživanju. Me�utim, kad god test nije jedina metoda istraživanja, neophodan je plan i uputstvo o izradi instrumentarija i sprovo�enja testa. Tri su bitna metodološko-metodska zahteva bez �ijeg ispunjenja test ne može da bude valjan. To su zahtevi za relijabilnoš�u, baždarenoš�u i diskriminativnoš�u. Zahtev za relijabilnoš�u podrazumeva korespondentnost testa sa predmetom istraživanja i njegovim društvenim realitetom u globalu i u svakom delu i detalju. To podrazumeva unutrašnju sistemati�nost, koherentnost i konzistentnost testa. Baždarenost je u suštini nau�na i prakti�na proverenost valjanosti testa. Imaju�i u vidu da je bitna komponenta testa neki od oblika merenja, to podrazumeva i proveru valjanosti odabranog merenja, mera i merila. Zahtev za diskriminativnošu insistira na spre�avanju višezna�nosti zadataka i njihovih rešenja i kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti. Ovaj zahtev je veoma važan i prema klju�u za validaciju, evaluaciju i tuma�enje rezultata. Prednosti testa su u njegovoj velikoj prodornosti, sistemati�nosti, standardizovanosti, osnovanosti, ponovljivosti i u velikoj pouzdanosti rezultata. Teško�e valjanog konstruisanja i sprovo�enja testa su relativno velike. Dva su osnovna izvora teško�a: prvo, masovnost, složenost i varijabilnost predmeta istraživanja u politi�kim naukama i drugo, problemi valjane izrade instrumenata i klju�a testa. Osnove ove druge teško�e su široko i duboko ukorenjene u društvenom iskustvu i navikama, bitnim odredbama kulture i civilizacije, ekonomskoj situaciji, razvijenosti metodologije i ovog metoda u politikologiji i posebno u ignorantskom odnosu politi�ke prakse. Pluralizam u kojem se vodi strana�ka borba za vlast imao bi mnogo razloga za koriš�enje testova u kadrovskoj sferi i za izborne aktivnosti, šti bi moglo doneti višestruke prakti�ne koristi za nauku i razvoj ovog metoda.

251

111. Biografska metoda Po definiciji biografska metoda spada u kvalitativne metode, tj. u metode u metode kvalitativnih istraživanja. Postoje razni nazivi: metod li�nih dokumenata, metod ljudskih dokumenata, životna pri�a, životna istorija, istorija slu�aja... U nas se ova metoda koristila veoma malo, a u politikološkim istraživanjma gotovo nikako- troškovi njene primene ve�i su nego u primeni drugih metoda, istraživanja dugo traju, do odre�enih izvora se relativno teško dolazi i stalno su prisutna brojna pitanja o pouzdanosti podataka i valjanosti zaklju�aka. Biografska metoda konstituisala se posle 1.sv. rata kao metoda socioloških istraživanja. Ali, izvesna iskustva u primeni ove metode znatno pre njenog konstituisanja imale su istorija i književnost. Osnovna ideja biografske metode je da se na osnovu li�nih dokumenata, koji imaju sva bitna svojstva valjanih izvora, sazna i subjektivna komponenta objektivnih situacija. Iz li�nih dokumenata se saznaju ne samo fakti�ka ponašanja, ve� i razlozi takvih ponašanja. Li�na dokumenta sadrže iskrene iskaze i zbog toga su ona uglavnom istinita. Razlikuju se dve vrste li�nih dokumenata: prvo, dokumenta koja nastaju po službenoj evidenciji u odre�enim institucijama (policija, crkvena organizacija, društvene organizacije, institucije za socijalni rad, škole...) drugo, li�na dokumenta �iji je stvaralac jedinica posmatranja: dve su grupe takvih dokumenata- pisma i autobiografije. Autobiografijama se smatraju izvorni pisani iskazi autora o sopstvenom životu. Biografijama se smatraju iskazi koje je kasnije oblikovao posrednik, recimo istraživa�. Princip komplementarnosti je veoma zna�ajan u primeni iografske metode i zahteva da se: 1) me�usobno porede i dopunjuju sva li�na dokumenta 2) da se me�usobno porede i dopunjuju sva li�na i sva institucionalna dokumenta. Tri su osnovne situacije biografske metode: 1) kada su li�ni i institucionalni dokumenti jedini izvori 2) kada su li�ni i institucionalni dokumenti glavni izvori, ali se koriste i pomo�ni izvori, npr. podaci dobijeni anketom, posmatranjem 3) kada se li�ni i institucionalni dokumenti javljaju kao pomo�ni izvori. Ove tri situacije ukazuju da suština ideje o biografskoj metodi nije u izboru izvora ve� u saznavanju individualnih biografija i, posredstvom njih, sticanja saznanja o društvenim grupama, organizacijama... Procedura istraživanja biografskom metodom odvija se slede�im redosledom: 1) detaljna informisanja o predmetu istraživanja i sredini, što se ostvaruje izradom projekata istraživanja 2) izbor izvora podataka i na�ina dolaženja do podataka. Tu postoji više mogu�nosti: predmet istraživanja i izvor podataka može da bude samo jedno lice ili više njih povezanih nekim osnovnim svojstvima u grupu. Mogu da budu odabrani uzorci subjekata koji �e biti obuhva�eni istraživanjem i koji �e odgovarati statisti�koj reprezentativnosti. Mogu� je i veoma veliki primarni uzorak stimulisan konkursom objavljenim u štampi ili na drugi na�in iz koga se mogu izvoditi i manji uzorci. 3) prikupljanje podataka tj. li�nih dokumenata i formiranje „baznih podataka“ iz njih. Baza podataka može se formirai ru�no, formiranjem pisanih dokumenata ili pomo�u ra�unara, unošenjem podataka u memoriju. Pri formiranju baze podataka pominju se razni registri (popisi, pregledi): a) glavni u koji se upisuju svi dokumenti, tj. svi evidentirani podaci po izvorima, po redu pristizanja b) analiti�ki registri kojima se evidentiraju iskazi koji se ponavljaju i oni koji se reko ili sporadi�no javljaju, njima se obezbe�uje veza izme�u podataka i mogu�nosti njihovog pra�enja u vremenu i uopšte u kontekstu v) dnevnik istraživa�a g) evidencija prepiske, finansijskog poslovanja i drugih aktivnosti oko istraživanja 4) analiza i ocena prikupljene gra�e, njeno izu�avanje, povezivanje, upore�ivanje, konstatovanje iskaza i zna�enje iskaza, njihovo klasifikovanje i tipologizacija, konstatovanje stepena pouzdanosti, pravilnosti javljanja i razlika u iskazima i obeležjima subjekata obuhva�enih istraživanjem

252

5) formiranje zaklju�aka. Biografska metoda u politi�koj nauci nije naro�ito afirmisana, mada je bilo istraživanja biografija politi�ara i politi�kih elita. Više je razloga za izbegavanje primene ove metode u istraživanju politike:

- dinami�nost i promenljivost politi�kih pojava, politi�kih situacija i subjekata - relativna zatvorenost i odbojnost bitnih politi�kih aktera prema davanju podataka o sebi - dugotrajnost istraživanja - relativno visoka cena - veliko angažovanje kadrova....

U metodologiji politi�kih nauka u nas ve� više decenija pominju se pojmovi statisti�ka reprezentativnost i društvena reprezentativnost, a kao varijanta društvene reprezentativnosti pominje se i politi�ka reprezentativnost. Prikupljanje autobiografija konkursom ni danas ni poslednjih 50-tak godina ne bi imalo šanse za uspeh bar iz slede�ih razloga:

- nenaviknutost, pa i zaziranje od pisanja, od formiranja dokumenata o sebi i o svom životu, ako se to ne mora. Zapošljavanje i napredovanje na poslu zahtevalo je stalno pisanje autobiografije.

- nenaviknutost i zaziranje od obra�anja javnosti - rašireno uverenje da to nema nikakvog smisla, a i ne doprinosi ni�emu.

Autobiografije ne mogu da budu anonimne, jer ako to jesu, onda one nisu poverljive i narušavaju princip komplementarnosti. Uprkos tome postoje podru�ja politikologije u kojima bi se biografska metoda mogla valjano primeniti. To su politi�ka i ideološka vi�enja �lanstva i simpatizera stranaka (partija), propaganda i reagovanje na propagandu, lokalne strana�ke vo�e. Za uspešnu primenu biografske metode u politikološkim istraživanjima potrebni su odgovaraju�i ambijent i odgovaraju�a društvena klima. U sferi socijalne politike tj. socijalnog rada dobija karakteristiku metoda prakti�nog stru�nog socijalnog rada i predstavlja nau�nu osnovu za „socijalnu terapiju“. Biografski metod svrstavamo u operativne metode prikupljanja podataka!

253

112. Osnovni zahtevi prema instrumentima istraživanja Kao i u svim drugim, tako i u politi�kim naukama, od instrumenata istraživanja zahteva se: 1) valjanost, adekvatnost predmetu istraživanja i saglasnost sa osnovnim bitnim odredbama svojstava upotrebljenih metoda istraživanja. To zna�i da se tim instrumentom upravo sakupljaju podaci koji se, posredstvom indikatora, odnose direktno na stavove hipoteza i da su tako sakupljeni podaci pogodni za dalji tretman i zaklju�ivanje na osnovu njih, primenom opštenau�nih, osnovnih, posebnih i drugih metoda predvi�enih na�inom istraživanja 2) pouzdanost (relijabilnost) instrumenata je sposobnost da obezbede doslovno istinite podatke o istom predmetu u nepromenjenom stanju i uslovima. Ako se isti instrument, npr. anketni upitnik, primeni na isti uzorak ispitanika, u neizmenjenim uslovima, on mora da da iste ili približno iste vrednosti iskaza. U istraživanju politi�kih pojava utvr�ivanje pouzdanosti instrumenata veoma je teško zbog specifi�nosti njihovog karaktera. 3) objektivnost, tj. jednozna�nost instrumenata, nemogu�nost odstupanja od utvr�enog okvira jednog zna�enja ili vrednosti, što se proverava višekratnim tretmanom istog subjekta- ispitanika istim instrumentom od strane istog ili od strane razli�itih ispitiva�a. 4) osetljivost, podobnost instrumenata da evidentira nijanse u razlikama unutar istog svojstva, a ne samo grube razlike izme�u razli�itih svojstava. 5) diskriminativnost, sposobnost svakog dela instrumenta da obezbedi jedno slaganje, neslaganje ispoljavanja istovrsnih-raznovrsnih svojstava u podacima tog dela instrumenta. 6) baždarenost (standardizovanost, normiranost, formalizovanost) je svojstvo karakteristi�no za instrumente merenja i za formalizovane instrumente. Nije primenjiva za instrumente neusmerenog intervjua i sli�no. Baždarenost zna�i utvr�ivanje istih, stalnih merila stabilne vrednosti u instrumentu i odnosi se prvenstveno na upotrebljene skale. 7) prakti�nost, što podrazumeva lako rukovanje u primeni instrumenata prilikom sakupljanja podataka u daljem tretmanu. 8) prodornost, što podrazumeva kompleksnu podobnost za saznavanje istinitih i prikrivenih podataka o pojavi. 9) elasti�nost, prilagodljivost instrumenata prema karakteristikama ispitanika i situacije 10) komparabilnost, tj. podesnost da se dobijeni podaci porede sa podacima iz drugih istraživanja ili sa podacima dobijenim razli�itim instrumentima u okviru istraživanja. 11) ekonomi�nost, što podrazumeva što manje vremena i što manje sredstava za što ve�e rezultate. Ovaj zahtev nikako se ne sme shvatiti kao opredeljenje za kratkotrajno angažovanje malo sredstava nezavisno od rezultata. U nauci ekonomi�nost se meri u prvom redu nau�nim sazanjem. Stoga, ekonomi�an je onaj instrument �ija primena garantuje izbegavanje sistematske greške i pristrasnosti bilo koje vrste, zatim olakšava kotrolu i �ini je sigurnom te nema potrebe za zamenom i dopunom podataka ili za dopunskim i ponovnim istraživanjem. U politi�kim naukama ekonomi�ni su samo oni instrumenti �iji rezultati dozvoljavaju pozitivni razvoj nauke i prakse saglasno humanisti�kim moralnim normama, �ija je vrhovna vrednost �ovek i njegova sre�a i koji ne izaziva negativne politi�ke situacije. 12) društvena svrsishodnost je jedno svojstvo na kome se u drugim naukama posebno ne insistira, ali koje u istraživanju politi�kih pojava ima vanredan zna�aj. Svaki instrument istraživanja, osim kodeksa i obrasca za analizu dokumenata, jeste i instrument društveno- politi�kih odnosa. Ve� samo uspostavljanje kontakta povodom odre�enih pitanja stimuliše subjekte da o pravoj suštini stvari postave pitanja, a nosioce i usmeritelje politi�kih procesa da se upitaju zašto je baš sad predmetu istraživanja poklonjenja pažnja i zašto baš sada i upravo sa njima tim povodom kontaktira. Dakle, društveno svrsishodan instrument je onaj sa kojim u kontaktu ne�e do�i do nepovoljnih društveno- politi�kih reagovanja i raspoloženja.

254

113. Indikatori i instrumenti Više puta je insistirano na uslovljenosti instrumenata predmetom i ciljevima istraživanja, osnovnim opštenau�nim i posebnim metodama, prvenstveno, pojedina�nim u okviru hipoteti�kog sistema, i naro�ito indikatorima. Indikatorima se ostvaruje neposredna veza izme�u: nacrta nau�ne zamisli, sa jedne, realnosti kao izvor podataka, sa druge, istraživa�ke aktivnosti, sa tre�e, i instrumenata za prikupljanje podataka, sa �etvrte strane. Indikator i podatak se u literaturi i istraživa�kim projektima nedovoljno razlikuju, a ponekad i poistove�uju. Ta razlika ipak postoji i veoma je zna�ajna. Indikator je nužno smisaon i odre�en kontekstom hipoteze. Podatak je neutralan i dobija svoj smisao u relaciji sa indikatorom. Indikator postoji i kada podatka o njemu nema i kada su podaci nesigurni ili nedovoljni, i obrnuto. Podataka ima i kada indikatora za jednu pojavu nema, jer podaci o nepostojanju, odsustvu i sli�no su podaci koje smo prikupili, ali indikatora o postojanju te pojave nema. Ima stavova da je indikator jednog stava, jedne situacije...i odsustvo neke manifestacije. To je ta�no, ali, kada, kao u politikološkim istraživanjima, imamo u vidu grupe, zajednice, organizacije...indikator je manifestacija koja se odnosi na grupu, kolektivitet, a formira se nizom smisaono povezanih i organizovanih podataka. Uzmimo na primer angažovanost �lanova organa u radu organa. Jedan od zna�ajnih i nezaobilaznih indikatora je redovno prisustvovanje sednicama organa. Podatak da je �lan A prisustvovao prvoj sednici nije još nikakav indikator. Tek podaci o njegovom prisustvovanju prvoj, drugoj, tre�oj i ostalim sednicama, me�usobno povezanim u celinu i osmišljeni su indikator. Uslovno, može se prihvatiti da je elementarni indikator, kada je predmet istraživanja pojedinac, jednak podatku. Priroda predmeta istraživanja determiniše mogu�nosti koriš�enja odre�enih izvora, a izvori mogu�e podatke. O istim indikatorima je mogu�e sakupljati razli�ite podatke i razli�itim instrumentima, stoga se izradi instrumenata i pristupa polaze�i neposredno od indikatora. Indikatori se misaonim postupkom pretvaraju u pitanje: ima li, koliko, kakvo, zašto. Neophodno je shvatiti da se u ova 4 pitanja uklju�uju i uzroci i posledice (ima li: �inilaca, svojstava, veza, odnosa, a to zna�i i uzro�no- posledi�nih odnosa). Postavljanje pitanja u vezi sa indikatorima, tj. njihova transformacija u pitanja nije opredeljenje za ispitivanje. Ono je samo prethodna nužna radnja da bi se moglo postaviti pitanje: kako to utvrditi? Prilikom postavljanja pitanja javljaju se tri osnovne situacije: 1) indikator je složen, pa zahteva dalje razlaganje, što zna�i da u vezi sa svakim njegovim �iniocem treba razviti pitanja: ima li, kako, zašto, koliko, kako to utvrditi? 2) indikator je jednostavan, pa ga ne treba razlagati, dovoljna su jednom postavljena pitanja 3) indikator je elementaran i nesamostalan, pa ga treba povezati sa drugim indikatorima i formirati celinu, za koju �e biti postavljena napred navedena pitanja. U prvom slu�aju indikator u instrumentu nužno zahteva celoviti deo instrumenta- segment. Na primer, u upitniku ili u osnovi za razgovor može se javiti kao sistematski niz vezanih pitanja �iji se odgovori nalaze u odnosu me�usobne uslovljenosti, a može se javiti i kao centralno pitanje baterije. U drugom slu�aju jedan indikator zahteva jednostavnu celinu u instrumentu. Na primer, jedan indikator u jednom anketnom upitniku ili u osnovi za razgovor predstavlja jedno pitanje. U tre�em slu�aju jedna jednostavna celina instrumenta obuhvata više indikatora, a svaki od njih se javlja kao varijanta, paralelna i istovremeno mogu�a, sa ostalima. Na primer, u anketnom upitniku ili osnovi za razgovor, više indikatora je obuhva�eno jednim pitanjem, a svaki od njih se javlja kao modalitet mogu�eg odgovora. Na pitanje: ima li, postoji li, odgovor se pribavlja neposrednim opažanjem ili iskazom (usmenim, pismenim ili posredovanjem nekog drugog znaka odnosno simbola, ili �ak posredstvom gesta ili mimike). Prema tome, pitanje „ima li“ zna�i samo zahtev da se o tome pribavi odgovaraju�i podatak instrumentom za koji smo se opredelili. Pitanje „koliko“ ako se postavlja, po pravilu se integriše sa pitanjem, „ima li“. Tako postavljeno pitanje pri klasifikaciji modaliteta isklju�uje princip divizije, a podrazumeva princip participacije. Naime, „nema“ ne može se uklju�iti u klasifikaciju veli�ina „ima“.

255

Ovo pitanje se može odnositi na razli�ite stvari, ali prvenstveno na jedinice prostora, supstancije (�inioce strukture i sastava), �inioce funkcija (delatnosti, aktivnosti), veza i odnosa. Po pravilu, pitanja glase: „koliko prostora“ (jediica prostora) obuhvata, „koliko vremena“ traje, „koliko �inilaca“ sastava, strukture ih sa�injava (subjekata, materije, iskaza...) „koliko veza- odnosa“, odnosno �inilaca veza- odnosa. Sadržina pitanja, osim pobrojanog može da podrazumeva i „koliko jako“, „koliko �esto“, „koliko mnogo“, a to dalje podrazumeva i po kom redosledu. �inioci pitanja mogu se kombinovati unutar jednog pitanja i jednog instrumenta. U svakom slu�aju, ovo pitanje zahteva merenje i ugra�ivanje mernih jedinica, odnosno odgovaraju�ih mera u instrument sakupljanja podataka. Pitanje „kako“ može imati dva osnovna smisla. Prvi, identifikacioni smisao (konstatovanje prostog- složenog, velikog- malog, jakog- slabog...). Drugi, smisao vrednovanja (dobro- loše, korisno- štetno, prihvatljivo- neprihvatljivo). Ova dva smisla treba razlikovati. Pitanje orijentisano na prvi smisao ne mora se iskazivati posebno, ve� može biti integrisano u prethodno „koliko“, stoga što se odgovori na ovakvo pitanje „mogu“ dobiti posredno, odgovorima na pitanje „koliko“. Može se re�i da se tu radi o „objektivnom kvalitetu“. Drugi, vrednosni smisao zahteva poseban tretman, ipak se i on može kombinovati sa prethodnim, mada je uputnije formirati skale unutar njih. Vrednosni smisao se usmerava na sakupljanje subjektivnih podataka i koristi se uglavnom u okvirima ispitivanja, analize dokumenata i ex post facto eksperimenta. No, mogu�e je koristiti ga i u protokolu posmatranja, s tim što je tada nužno precizno definisati svako pojedina�no zna�enje i ra�unati sa znatnim neujedna�enostima. Ima istraživa�a koji opravdano, pored osnovnih pitanja, uvode i druga kao što su gde, kada, kako....

256

114. Merenje u politikološkim istraživanjima: pojam, osnovni �inioci, i osnovne vrste U društvenim naukama merenje je našlo široku primenu tek uo�i i posle 2.sv. rata. To ipak ne zna�i da društvene nauke raspolažu strogo kvantitativnim instrumentima za merenje svih najvažnijih društvenih pojava, kao što je to slu�aj sa nekim prirodnim naukama. Pojam merenje se u društvenim i politi�kim naukama upotrebljava u mnogo širem smislu. Pojmom merenje obuhvatamo svako pore�enje veli�ina koje operišu sudovima „manje- više“, „bliže- dalje“...dakle, sve što operiše odre�enim relacionim sudovima. U politikološkim istraživanjima i uopšte u polikološkim i društvenim naukama �esti su iskazi: broj, koli�ina, obim, udaljenost, trajanje, gustina, u�estalost, brzina, podrška...Svi ovi i drugi iskazi ukazuju na odre�ene veli�ine koje se mogu utvr�ivati, meriti na razne na�ine. Bez utvr�ivanja dimenzija odre�enih pojava saznanje o njima ne može da bude valjano i nau�no istinito. Me�u ljudima koji se bave naukom ima i opre�nih shvatanja o vrednosti merenja �ije je krajnosti podrugljivo opisao jedan metodolog: ima istraživa�a koji „misle ne mere�i“, ali i istraživa�a koji „mere ne misle�i“. Razumljivo je da nije mogu�e istraživati ne misle�i, niti je mogu�e pouzdano nau�no saznanje samo mišljenjem. O�igledno je potpunije nau�no saznanje kada obuhvata kvalitet i kvantitet, a kvantitet se saznaje merenjem kvaliteta. Razlikujemo ekstenzivne i intezivne kvalitete. Ekstenzivni sadrže kvantitativna obeležja i mogu biti u kontinuiranim porecima ili diskretni. Intezivni kvaliteti su samo diskretni. Dakle, mogu se meriti samo pojave koje sadrže kvanitativna obeležja. Merenje je procedura sistematskog utvr�ivanja kvantitativnog svojstva neke pojave definisanim i odgovaraju�im merama i merilima. Po ovoj definiciji merenje �ine slede�i �inioci: 1) predmet merenja �ija se svojstva i odredbe strogo definišu opštom definicijom kojom se konkretizuje ono što �e se meriti 2) merila kojima �emo kao oformljenim i adekvatnim instrumentima izvršiti merenje 3) mera kao jedinica kojom se utvr�uju i izražavaju veli�ine, koli�ine i koje su ugra�ene u merila 4) procedura kojom se uspostavlja sistematski odnos izme�u predmeta merenja, merila i mere 5) merilac, subjekt koji izvodi merenja predmeta primenom merila i metode. No, u svim slu�ajevima i u svim vrstama merenja osnovni principi su standardizovanost, relijabilnost i efikasnost. U praksi merenja postoje tri osnovne vrste merenja: 1) egzaktno merenje- u svojoj osnovi ima apsolutnu nulu, a jedinice merenja su prirodne odnosno celine koje se mogu smatrati realitetima. Osnovni metod ove vrste merenja je prebrojavanje. 2) konvencionalno merenje- u svojoj osnovi ima konvencionalnu nulu. Konvencionalna nula je društvenim dogovorom (konvencijom) utvr�ena najniža ta�ka od koje po�inje merenje. Za razliku od prethodnog, ovo merenje dozvoljava utvr�ivanje veli�ina manjih od nule odnosno ispod nule. Ovo merenje ima precizno utvr�ene mere, kao što su metar za dužinu, kilogram za masu, litar za zapreminu, stepen za temperaturu... 3) intuitivno merenje- podrazumeva ocenu ili procenu predmeta istraživanja odnosno razlike i sli�nosti koje se pojavljuju izme�u odre�enih predmeta ili njihovih svojstava. Specifi�nost ove vrste merenja je u tome što ne mora da bude jedan ocenjiva�, procenjiva�, ve� takvih ocenjiva�a može da bude više. Na primer, prilikom ispitivanja na zahtev intervjuera ispitanici daju svoju ocenu ili procenu predmeta merenja. Ovo je samo prvi postupak u merenju. I u ovom slu�aju se formiraju merila i mere u obliku skala koje se odre�enim procedurama baždare, standardizuju...Bitan uslov primene ovog na�ina merenja je strogo i jasno definisan predmet, zahtev i odgovaraju�e upustvo o proceduri merenja, tj. o ponašanju i postupcima svih koji u bilo kojoj ulozi u�estvuju u merenju. �uri� smatra da postoje osnovna i izvedena, odnosno direktna i indirektna merenja. Sva tri na�ina merenja se primenjuju u politikološkim istraživanjima. Tako se egzaktna merenja primenjuju pri utvr�ivanju broja stanovnika, državljlana, �lanova organa, �lanova stranaka, broja automobila u posedu- jednom re�ju svega što se manifestuje u obliku odre�enih materijalnih jedinica. Istina, �lan stranke nije materijalna jedinica, ve� oznaka pripadnosti odre�ene

257

organizacije, ali je �ovek koji je nosilac odre�enog svojstva zaista materijalna, prirodna i društvena jedinica, dakle celina koja se po iskazanom svojstvu može prebrojavati. Konvencionalno merenje se može koristiti tako što se mogu utvr�ivati dimenzije prostora na kome se jedna akcija ostvaruje, npr. povorka duga odre�en broj metara, broj kilometara pre�enih u odre�enom maršu, broj kvadratnih metara prostora u posedu stranke, temperatura na kojoj se sup održava... Intuitivna merenja se koriste za merenje najosetljivijih predmeta istraživanja u politikologiji. Takva su merenja stavova, tj. inteziteta socijalne distance, usmerenosti, slaganja...

258

115. Skaliranje kao osnovna procedura intuitivnog merenja: pojam, osnovne vrste i osnovni tipovi skala Skaliranje je osnovna procedura intuitivnog merenja, a skale osnovni instrumenti takvog merenja. Merenje se vrši u toku istraživanja po�ev od utvr�ivanja statisti�ke mase, preko formiranje uzorka (koji je i sam mera i rezultat merenja), tokom sakupljanja podataka, njihove obrade, zaklju�no sa verifikacijom hipoteza i zaklju�ivanjem. Stoga se odre�eni instrumenti merenja ugra�uju u instrumente sakupljanja podataka, a planom obrade utvr�uju se merenja kojima �e biti izloženi prikupljeni podaci. U 4 osnovne skale se uvrš�uju:

1) nominalna skala koja se i ne može smatrati pravom skalom i stoga što se njome zaista samo evidentira postojanje razlika unutar iste klase bez iskazivanja veli�ine razlika. Ona, po pravilu, ima dva �lana i njen je iskaz: jedan �lan klase je više �lan nego drugi �lan. Nešto više pruža jednanjena varijanta koja se naziva skalom delimi�ne uporedivosti. Za ovu skalu je karakteristi�no da se kriterijum pore�enja sastoji od dva ili više svojstava, kao i da se pore�enjem zahvata više od dva �lana. Izme�u svih �lanova ne može se napraviti kontinuirani poredak, zato što svi �lanovi koji se porede nemaju sva svojstva sadržana u kriterijumima pore�enja, ve� neki imaju sva, a neki imaju samo neka svojstva kriterija. Nominalna skala je relativno �esto prisutna u instrumentima istraživanja.

2) ordinalna skala je skala proste, kontinuelne uporedivosti. To je redosled �lanova na skali formiran prema izrazitosti jednog ili više svojstava. Pri tom, skala ne pokazuje veli�inu razlika, ve� samo da su razlike prisutne i da te razlike od vrha ka dnu rastu. Najve�a razlika je izme�u prvog i poslednjeg �lana na skali, zatim, izme�u prvog i pretposlednjeg , i tako redom. Unutar toga, razlika izme�u svakog pojedinog �lana može biti razli�ita. Karakteristi�no je za ovu skalu da nema po�etnu vrednost (ta�ku od koje po�inje i prestaje vrednost) i merne jedinice koje bi pokazivale veli�inu razlika. Ova skala ugra�uje se u delove instrumenata kojima se sakupljaju kvalitativni podaci. Može se smatrati da je ta skala utoliko uspešnija ukoliko ima više mesta, jer omogu�uje ve�i broj nijansi, ali to nije mogu�e u slu�aju formiranja redosleda razli�itih �inilaca, a nije uvek ni ekonomi�no. Stoga se u instrument ugra�uje skala od najviše 9 mesta, a još �eš�e tri, pet ili sedam mesta. To su pitanja koja po pravilu glase: navedite tri najzna�ajnija pitanja koja je vaš skupštinski dom razmatrao u ovom mandatnom periodu i pore�ajte ih po zna�aju koji im pridajete, ili, ovde imamo 9 naj�eš�ih razloga za izostajanje sa sednica, pore�ajte ih po u�estalosti javljanja kod �lanova vašeg skupštinskog doma. Ordinalna skala javlja se i kao skala metri�kog redosleda, tj. skala na kojoj se i dalje javljaju razli�ita rastojanja izme�u �lanova, ali se ta rastojanja mogu utvrditi, meriti. No, ovo je skala koja je pogodnija za obradu podataka nego za ugra�ivanje u instrument za sakupljanje podataka.

3) intervalna skala je konstituisana tako da uvek pokazuje utvr�ena rastojanja izme�u �lanova pomo�u iste merne jedinice koja po�inje merenje od nule. Ova nula se zove konvencionalna nula stoga što je utvr�ena društvenom konvencijom. U literaturi se ona naziva još i proizvoljnom nulom. Konvencionalna nula je ipak ispravniji naziv stoga što se ta nula utvr�uje odre�enim postupkom koji je društveno i na�no priznat, a sama nula je bliska ve� društveno uobi�ajenom vrednovanju, odnosno ona je „asocijativna“. Kao merne jedinice u ovoj skali mogu se javiti ocene, bodovi, stepeni...Obi�no se izražava kroz pitanja: kojom biste ocenom ocenili zna�aj 9 dole navedenih pitanja za sadržaj rada vaših poslanika u narednom periodu. Kao posebne vrste ordinarne skale stavova- sudova mogu se smatrati Likertova i Terstonova skala.

4) racio- skala ima sli�an svojstav kao i intervalna skala (jednaka rastojanaj izme�u podeoka), ali izme�u njih postoji bitna razlika po tome što ova skala po�inje od apsolutne nule, tj. stvarnog odsustva odre�enog obeležja. Nula stepeni Celzjusovih je konvencionalna nula- ta�ka mržnjenja vode, ali ne i apsolutna ta�ka mržnjenja svih te�nosti. Nasuprot tome, iskaz: ku�a nema nijedan sprat, porodica bez dece nema nijedno dete, �ovek koji nije u�lanjenj ni u jednu organizaciju nije �lan nijedne organizacije- govori se o fakti�kom nepostojanju obeležja. U svakom od ovih slu�ajeva radi se o apsolutnoj nuli i ra�una se kao apsolutna nula.

259

Svaka od ovih skala ima razli�itu vrednost i upotrebljivost u merenju politi�kih pojava. Nominalna je najmanje prodorna, ali je zato najšire upotrebljiva, za njom sledi ordinalna, pa intervalna, i na kraju, racio- skala koja je najprodornija, ali je zato širina njenje upotrebljivosti uža. Postupak izrade skale izgleda ovako: neka pojava, svojstvo, naj�eš�e stav ili sud o odre�enom svojstvu, zamisli se kao veli�ina koja ima svoj po�etak i kraj, odnosno svoj pozitivan i negativan pol. Ta dva suprotna pola povezana su me�usobno. Tu povezanost zamišljamo kao jednu liniju koja zapo�inje pozitivnim i završava negativnim polom. Pozitivan pol obeležavamo sa 1, a negativan sa 0. Tu liniju prvo razdelimo na dva jednaka dela, utvr�uju�i srednju ta�ku koju možemo ozna�iti kao neutralnu. Dalje, možemo podeliti razmak (deo linije) iizme�u po�etne (pozitivne) ta�ke i neutralne, kao i izme�u neutralne i negativne ta�ke, ponovo na dva jednaka dela. Na taj na�in smo dobili intervale izme�u pozitivnog i neutralnog, odnosno izme�u neutralnog i negativnog. Skaliranje je veoma rašireno u svim pa i politikološkim istraživanjima. Ono je pokušaj objektivizacije i kvantifikacije kvalitativnih, verbalnih, nenumeri�kih podataka, pomo�u njihovog prevo�enja sa nenumeri�kih na numeri�ne iskaze. Skaliranje je, uprkos veoma složenim statisti�kim postupcima, u suštini svrstavanje kvalitativnih svojstava. Specifi�nost politike kao predmeta istraživanja ipak insistira na jednom zna�ajnom svojstvu kvantitativnog u skalama. Broj onih koji su izrazili slaganje ili neslaganje, podršku ili protivljenje, odre�ene potrebe i interese, simpatije i antipatije...egzaktan je. Izme�u instrumenata merenja odnosno skala koriš�enih u prikupljanju podataka i instrumenata merenja odnosno skala u obradi podataka postoji visok stepen me�uzavisnosti. U stvari, instrumenti merenja sadržani u instrumentima sakupljanja podataka moraju da budu sadržani i u postupku obrade. Razlika u njihovom koriš�enju je u tome što u prikupljanju podataka imamo pojedina�na merenja u kojima svaka jedinica istraživanja (svaki ispitanik) i sam li�no u�estvuje u merenju, �esto u ulozi merioca, a u obradi podataka imamo merenje celine obuhva�ene istraživanjem, svo�enjem rezultata prethodnog merenja i upotrebom statisti�kih podataka. U osnovi skala nalazi se više vrsta stavki kao što su projektivne, direktivne, arbitrarne i stavke tzv. glasanja. Mogu�i su razni tipovi skala. Tako se javljaju skale socijalne distance (najpoznatija Bogardusova skala socijalne dostance), sociometrijska merenja, skale procene (rejting skale), skale deskriptivne tehnike (Smitova i adaptirana Ohajo- skala Norta i Heta), skale rangovanja (pore�enje u parovima, skala naizgled jednakih intervala), skale unutrašnje konzistencije kao što su Terstonova skala, pitanja sa samouslugom, intervju pomo�u pri�e, skalogromska analiza... U politikološkim istraživanjima u nas najviše su koriš�ene skale procene, skale koje se svrstavaju u deskriptivne tehnike i skale unutrašnje konzistencije kao što je Terstonova... U praksi politikoloških istraživanja u toku prikupljanja podataka, merenja skalama vršena su naj�eš�e zahtevanjem da se izvrši izbor sa ponu�ene liste prioriteta, izbor pozitivno i negativno odre�enih ponašanja ili vrednosti (kvalifikacijom odre�enih ponašanja rang listom i davanjem broj�anih ocena).

260

116. Kontrola podataka Kontrolom podataka spre�avaju se, otkrivaju i oklanjaju greške u�injenje prilikom prikupljanja podataka. U istraživanju politi�kih pojava mnogobrojne su situacije u kojima greške nije mogu�e otkloniti, a i kada se po važe�im pravilima greške otklone, nastupaju takve deformacije podataka da se dovodi u pitanje vrednost istraživanja. S toga je kontrola podataka politi�kih pojava usmerena prvenstveno na spre�avanje grešaka i naglašena je u procesu prikupljanja podataka. S obzirom da greške mogu biti tehni�ke i logi�ko-epistemološke, tj. da mogu biti posledica slu�ajne tehni�ke greške u toku prikupljanja podataka ili greške u logi�kom konceptu ili u pogrešnosti teorije (teorijskog koncepta) koja je osnova koncepta istraživanja, vrši se prvo tehni�ka kontrola. Zadatak tehni�ke kontrole je da prvo utvrdi pravilnost koriš�enja instrumenata u istraživanju i nedostatke koji su nastali zbog nepravilnog rada u sakupljanju podataka. Tako, npr. prilikom evidentiranja odgovora datih u intervjuu, intervjuer može da na�ini niz tehni�kih grešaka: da na pogrešno mesto upiše podatak u obrazac, da izvši permutaciju brojeva, da propusti da upiše neke podatke.... Logi�ka kontrola je znatno teža. Osnovni instrument za logi�ku kontrolu su tzv. reperi, od �ije vrednosti i valjanosti zavise vrednosti i valjanosti logi�ke kontrole. Reperi su podaci koji su ranije prikupljeni ili su poznati iz drugih izvora i odnose se na istu jedinicu istraživanja koja se podvrgava kontroli. Prema ostalim podacima, koji se odnose na tu jedinicu istraživanja, nalaze se u odre�enoj �vrstoj, bliskoj i izvesnoj vezi. Npr. u istraživanju u�eš�a u glasanju na izborima jedan važan reper je punoletstvo, tj. odre�ena starost. To je opšti uslov za mogu�nost kandidovanja i glasanja. Kao reper, on isklju�uje sve podatke o kandidovanju i glasanju, u�eš�u u službenim organima i telima za sprovo�enje izbora koji su sa njim nesaglasni. Scecifi�nost repera koji se odnosi na politi�ke procese je u njihovoj velikoj ograni�enosti i uslovljenosti, što se jasno vidi na ovom primeru. Kada se radi o tzv. subjektivnim podacima (napr. o podacima o stavovima), ulogu repera preuzimaju kontrolna pitanja. Reperi mogu biti totalni, kada se njima proveravaju svi drugi podaci, i parcijalni, kada se njima proveravaju samo grupe podataka istog sadržaja. No, s obzirom na raznovrsnost podataka (npr. neophodno je razlikovati podatke kvaliteta i kvantiteta u koje spadaju podaci inteziteta, smera, svojstava...subjektivne i objektivne podatke, originalne i izvedene....) dobro je imati više povezanih, konherentnih i me�usobno saglasnih repera. Bitna svojstva upotrebljivih repera su:

- reper je kao podatak ta�no �injeni�no stanje - odlikuje se obiljem informacija - neposredno je povezan sa podacima koji se proveravaju.

Samo reperima takvih svojstava možemo utvrditi valjanost odre�enih podataka. A pogrešnim podacima smatramo sve one koji nisu me�usobno saglasni i u skladu sa usvojenim logi�kim koncetom. Logi�ka kontrola, kao i drugi postupci u istraživanju, treba da je u skladu sa principima pouzdanosti i ekonomi�nosti. Njena svrsishodnost upravo i proizilazi iz ovih principa. Može se re�i da je ona svrsishodna iz slede�ih razloga: 1) jednostavna je i jeftinija od ponovnog istraživanja, mada po krajnjim posledicama ne mora uvek tako da bude, 2) u nekim slu�ajevima objektivno nije mogu�e ponoviti istraživanje zato što se pojava izmenila ili iš�ezla, 3) nema garancije da bi se naknadnim istraživanjem sve greške otkrile i otklonile, mada je verovatno da bi se u klju�nim pitanjima to postiglo, 4) ako se �ak i pristupi dopunskom radu na terenu, posle logi�ke kontrole rad je znatno efikasniji i rezultati ta�niji. Napred navedene procedure kontrole podataka u nekim slu�ajevima ili uopšte ne važe ili ih možemo primeniti bez dovoljne garancije uspešnosti. Na primer, podaci dobijeni analizom (sadržaja) dokumenata ne mogu se kontrolisati na ovaj na�in, naro�ito ako su im izvori auditivni i audio-vizuelni mediji. Protokom vremena i promenama u ambijentu gubi se deo izvornog zna�enja sadržanog u kontekstu, zato

261

se ovde pledira na kontroli koja se obezbe�uje u toku istraživanja aktivnoš�u kontrolora na terenu, ugra�ivanjem kontrolnih segmenata u instrumente...

262

117. Klasifikacija obeležja podataka O tome kada se izgra�uje klasifikacija obeležja podataka postoje razlike u stavovima. Neki smatraju da je potrebno klasifikaciju unapred utvrditi, a neki da tome treba pristupiti tek posle sakupljanja podataka i ostvarivanja uvida u njih. Delimi�ni odgovor na ovo pitanje sadržan je u prethodnim izlaganjima u kojima je re�eno: prvo, da predmet i cilj determinišu hipoteze, a hipoteze indikatore. Opredeljenje za odre�ene vrste (klase i podklase) indikatora je i opredeljenje za odre�ene vrste (klase i podklase) podataka; drugo, instrumenti sakupljanja podataka su organizovani i sistematizovani po odre�enim principima, uz njih su ugra�ene odre�ene klasifikacije, dihotomije i skale. Može se utvrditi da se klasifikacija obeležja podataka, po pravilu, izgra�uje unapred, pre sakupljanja podataka, u skladu sa hipotezama, indikatorima i sadržajima instrumenata, ali se proverava po uvidu u podatke. Tri su momenta koji uvek moramo imati u vidu. Prvo, da se unapred konstruisana klasifikacija �esto ne podudara sa obeležjima podataka te da je, po sakupljanju podataka, treba rekonstruisati pove�anjem broja �lanova, uvo�enjem novih, ili sužavati izbacivanjem ili sažimanjem nekih �lanova. Drugo, neki instrumenti, kao npr. osnova za razgovor u neusmenom intervjuu, zatim obrazac u nefrekvencijalnoj analizi dokumenata, otvoreni odgovori u usmerenom orijentacionom intervjuu, neki obrasci protokola posmatranja i obrasci evidencije opažanja u eksperimentu, mogu u celini ili delimi�no biti nestandardizovani (neformalizovani), te je svaka unapred data klasifikacija obeležja podataka samo okvirna. Tre�e, uvid u podatke može da podstakne i usmeri procese mišljenja u nekim ranije nepredvi�enim pravcima, naro�ito kada se radi o orijentacionim, i uopšte, heuristi�kim istraživanjima, što može zahtevati i neke nove klasifikacije. Istraživanja politi�kih pojava zahtevaju da se klasifikacija obeležja podataka shvati i primenjuje kao više etapna delatnost, koja ima najmanje tri etape: prva, prilikom utvr�ivanja mogu�ih indikatora i njihovog odabiranja; druga, prilikom izrade instrumenata; tre�a, prilikom uvida u prikupljene podatke. Klasifikacija obeležja podataka ne može se poistovetiti sa klasifikovanjem podataka. Obeležja podataka su njihova svojstva odre�ena njihovom predmetnoš�u, izborom (na�inom nastanka), njihovom prirodom. Po tim obeležjima oni se mogu razvrstati u kvalitativne, kombinovane ili prelazne, objektivne i subjektivne, na podatke inteziteta i podatke smera. Klasifikacija obeležja predstvalja samo popis i miaonu sistematizaciju konkretnih manifestacija obeležja u sakupljenoj masi podataka i mogu�nost da, primenom te klasifikacije, bude izvršeno grupisanje sakupljenih podataka ili njihovo razlaganje. Kriterijum klasifikovanja- razvrstavanja obeležja podataka u odre�ene modalitete je tzv. krucijalno svojstvo. Ono se odnosi na sve pojavne oblike svojstava odre�enog obeležja i na sve jedinice istraživanja koje razvrstavamo, npr. ako istražujemo aktivnost �lanova na sednicama organa stranke, krucijalno svojstvo svih podataka koji se na ovo odnose bilo bi ponašanje na sednicama, �iji je bitni �inilac prisustvovanje sednici u bilo kom obliku. Krucijalno svojstvo mora da ispunjava dva bitna uslova:

- da bude dovoljno obuhvatno - da bude dovoljno selektivno.

Na taj na�in klasifikacija omogu�ava: - da se utvr�uje prisustvo (odsustvo) svojstva svake jedinice istraživanja - da se utvr�uje zajedni�ka karakteristika jedinica izražena krucijalnim svojstvom.

263

Krucijalno svojstvo može biti: prirodno-vešta�ko originalno-izvedeno logi�ko normativno hronološko teritorijalno tipološko konvencionalno i prigodno arbitrarno.... Najmanje su pogodna i vredna prigodno-arbitrarna krucijalna svojstva. Istraživanju politi�kih pojava najvažnija su konvencionalna, normativna, teritorijalna i tipološka. U literaturi je poznato više principa i postupaka u izradi klasifikacija, ali su me�u najvažnijim: 1) princip raš�lanjavanja u okviru koga imamo: - princip divizije, gde svaki �lan izražava karakteristike celine - princip participacije, gde svaki �lan klasifikacije ne mora da izražava karakteristike celine. 2) postupak sažimanja, kojim se od više sli�nih, raznovrsnih svojstava konstruiše jedan modalitet, jedan �lan klasifikacije. Uzmimo, razmatraju�i da je princip divizije, da je krucijalno svojstvo politi�ka aktivnost uopšte. Raš�lanjavanjem, principom divizije, mogli bismo da formiramo �lanove klasifikacije: aktivan- vrlo aktivan- izuzetno aktivan. Tako�e bi bilo mogu�e razvrstati i slede�u klasifikaciju: aktivan u politi�koj stranci- aktivan u skupštini. Za istraživanje u politi�kim naukama, naro�ito sa stanovišta primene principa polarnosti i jedinstva, prihvatljiviji je princip participacije. Ako istražujemo politi�ku aktivnost, na jednom polu stoje politi�ki najaktivniji, na drugom oni koji u politi�koj aktivnosti ne sudeluju. Primenjuju�i princip divizije, u ovom slu�aju, oni koji su politi�ki neaktivni ostali bi neobuhva�eni klasifikacijom, što bi za istraživanje bilo štetno. Prikazani primer govori da klasifikacija može biti preuska, tj. da ne obuhvata sve potrebne modalitete svojstava obeležja podataka, odnosno jedinica istraživanja. Ona može da bude i preširoka, tj. može predvi�ati i modalitete svojstava koja se ne javljaju ili se javljaju kod zanemarivo malog broja podataka, odnosno jedinice istraživanja. Pomenuli smo ve� da sve skale smatramo specifi�nim vrstama klasifikacije. Istovremeno klasifikacije se smatraju i oblikom merenja. Stoga, prilikom izbora i izrade klasifikacije moramo odabrati i konstruisati potrebne skale. Iako su u znatnoj meri ove skale uslovljene skalama upotrebljenim u instrumentima sakupljanja podataka, one su potpuno odre�ene i ne moraju biti istovetne sa njima. Karakteristike dobijenih podataka i proces mišljenja o podacima opredeli�e izbor skala za njihovu primenu.

264

118. Šifranje podataka Šifranje podataka je prvi postupak u obradi podataka i postupak primene klasifikacije obeležja podataka. Ono je, osim klasifikacijom, odnosno kodeksom šifara, opredeljeno slede�im odlukama istraživanja: 1) odlukom o na�inu (tehnici) obrade podataka. Mogu�e je opredeliti se za ru�nu, mašinsku (mehanografsku) ili elektronsku obradu koja obuhvata razvrstavanje i prebrojavanje 2) odlukom o obeležjima koja �e biti prebrojavana i u obliku u kom �e dobijeni rezultati biti iskazani. Odluku o tehnici, na�inu na koji �e operacije šifranja, razvrstavanja, prebrojavanja i iskazivanja biti izvršene, istraživa� donosi na osnovu: 1) raspoloživih sredstava-finansijskih i tehni�kih. Razumljivo je da se istraživa� ne�e opredeliti za kompjutersku obradu podataka, ako nema na raspolaganju ra�unar 2) raspoloživih kadrova, i to njihovog broja i osposobljenosti za obavljanje odre�enih poslova. Za ru�nu obradu teško je opredeliti se ako nemamo dovoljan broj dobro obu�enih ljudi, sposobnih da rade sistematski, uz maksimum koncentracije, odgovornosti i ta�nosti 3) brojnosti i karakteristika jedinica istraživanja i prikupljenih podataka. Masovno istraživanje sa mnoštvom jedinica i podataka razli�itih obeležja i svojstava �ini, zbog obima koji zahteva mnogo vremena i mogu�nosti sa de naprave gre�ke, ru�nu obradu manje podobnom od mašinske ili elektronske 4) nivoa ta�nosti i nau�nog saznanja, odnosno od koncepta obrade i broja i vrste ukrštanja podataka, kao i drugih neophodnih matemati�kih i drugih postupaka, što upu�uje na elektronsku obradu podataka 5) raspoloživog vremena za obradu podataka. Šifranje ili signiranje podataka je prvi postupak posle kontrole podataka, a u jednostavnijim istraživanjima, paralelni, istovremeni postupak sa kontrolom podataka. To je obeležavanje podataka, grupa podataka znakom unapred utvr�enim kodeksom šifara. Šifranje se koristi zbog ekonomi�nosti i racionalnosti u radu. Kodeks šifara je dokument sa�injen na osnovu klasifikacije obeležja odnosno odgovaraju�eg kategorijalnog sistema i modaliteta koji on sadrži, iskazuju�i ih u obliku simbola. Ovi simboli se organizuju u kodeksu šifara uz nužno poštovanje principa konvencionalnosti-shva�enog kao uobi�ajenost potrebe, isklju�ivosti-shva�ene kao pravilo da za svako svojstvo imamo samo jednu šifru, i asocijativnosti-u smislu logi�kog uspostavljanja veza izme�u šifre i mišljenja istraživa�a. Šifre mogu biti:

- numeri�ke, naj�eš�e sastavljene od arapskih brojeva i na principu dekadnog sistema. U praksi se sre�u i kombinovane numeri�ke šifre, sastavljene od rimskih i arapskih brojeva, pri �emu rimski brojevi obeležavaju opštije kategorije ili klase.

- slovne, sastavljene od slova abecede, ozbuke, bilo samo od malih ili velikih, bilo od kombinacije malih i velikih slova.

- Grafi�ke, sastavljene od razli�itih grafi�kih oznaka, crteža - Kombinovane, naj�eš�e sastavljene od kombinacije numeri�kih i slovnih simbola.

Napred navedenim principima (konvencionalnost, isklju�ivost, ekonomi�nost, asocijativnost) najlakše je udovoljiti koriš�enjem numeri�kih šifara-arapskim brojevima i dekadnim sistemom. Šifre mogu biti:

- jednostavne- jednom šifrom obeležava se jedan sadržaj - vezane šifre- one koje se ponavljaju ili se vezuju a druge šifre - kombinovane šifre- one koje izražavaju vezu me�u samostalnim svojstvima i više šifara kojima

istovremeno izražavamo više samostalnih svojstava.

265

119. Razvrstavanje podataka O razvrstavanju i prebrojavanju podataka govori se kao o poslovima koji se obavljaju neretko istovremeno i zajedno. Za kvantitativna istraživanja to ima smisla stoga što se ove dve suštinski razli�ite operacije izvode istovremeno. Za teorijska i kvalitativna istraživanja taj stav ne važi. Razvrstavanje podataka po njihovim obeležjima je postupak utvr�ivanja kvaliteta podataka u primeni klasifikacije i prilikom šifriranja. Ono se može odigravati potpuno nezavisno od prebrojavanja i može imati zna�enje završnog postupka u obradi podataka. Pojam razvrstavanje podataka definisali bismo kao postupak utvr�ivanja spoljašnjih i unutrašnjih svojstava podataka, odnosi izme�u njih i grupisanja u celine (nizove, serije, skupove, redoslede, poretke...), klase ili vrste, prema utvr�enim obeležjima srodnosti sadržaja. Prebrojavanje je postupak kojm se utvr�uje kvantitet- broj, koli�ina, odre�enog svojstva odnosno broj istraživanih jedinica koje poseduju odre�eno svojstvo. To je, u stvari, utvr�ivanje distribucije-rasprostranjenosti, i frekfencije- u�estalosti odre�enih svojstava. No, prebrojavanje ne mora biti samo upoznavanje kvantitativnih dimenzija pojave, ve� istovremeno i njenih kvalitativnih svojstava. Prebrojavanje podrazumeva koriš�enje opštenau�ne statisti�ke metode, pa i nua�no saznanje o suštinskom i opštem posredstvom pojavnog i pojedina�nog, koriš�enjem osnovnih posebnih metoda i metodskih postupaka: indukcijom i generalizacijom. Prebrojavanje je osnov za statisti�ki opis pojave. Statisti�ki (kvantitativni) opis pojave vrši se formiranjem statisti�kih serija. Svaka statisti�ka serijanužno ima dva �inioca: obeležje i broj jedinica u svakoj klasi obeležja i frekfenciju (u�estalost). Koriste se dve osnovne razdeobe u konstrukciji statisti�kih serija: 1) razdeoba prema atributu, tj. prema nekim kvalitativnim svojstvima, npr. polu, zanimanju, �lanstvu u politi�kim organizacijama 2) razdeoba prema nekom kvantitativnom, numeri�kom obeležju, npr. prema broju funkcija, broju biranja, broju godina starosti.. Za formiranje serija primenom razdeoba prema atributu mogu se koristiti dihotomije atributa (ima-nema), ali i više �lanova (stepena, nivoa...)atributa. Za koriš�enje serije po numeri�kom obeležju ima nekoliko opštih pravila:

- broj grupa koji ih sa�injavaju ne treba da bude manji od 6 ni ve�i od 20 - grupe treba da budu sre�ene po rastu�em ili po opadaju�em redosledu - razmaci izme�u grupa (veli�ina rastojanja) treba da o�uvaju bitne karakteristike grupa - razmaci izme�u grupa moraju biti strogo odre�eni.

Osim pomenutih, formiraju se i vremenske serije koje prikazuju podatke po hronološkom redu zbivanja na koje se podaci odnose. One se dele na trenutne (statisti�ke), koje opisuju stanje i na intervalne, koje opisuju tok, dinamiku. Prostorne ili geografske serije prikazuju statisti�ki skup (koncentraciju podataka) prema teritorijalnim jedinicama. Za istraživanje politi�kih pojava zna�ajno je formiranje kombinovanih serija primenom dva ili više pomenutih kriterijuma. Gotovo uvek se kombinuju prostor, vreme, aktivnost i obeležja subjekata.

266

120. Ukrštanje, tabeliranje i iskazivanje podataka Ukrštanje podataka uslovljeno je konceptom i planom analize, zaklju�ivanja i izveštaja o rezultatima istraživanja i klasifikacijom podataka. Pojam ukrštanje odnosi se prvenstveno na statisti�ke podatke, ali se ne mora odnositi samo na njih, ve� se na specifi�an na�in može koristiti i kod drugih vrsta podataka, npr. u analizi pojmova... Ukrštanje je, kao misaoni postupak, dovo�enje više grupa svojstava obeležja istih jedinica istraživanja u me�usobnu vezu. Postupak ukrštanja podrazumeva: 1) izbor podataka-grupa podataka koje me�usobno valja ukrstiti i obeležja koja me�usobno treba povezati 2) nivo- složenost ukrštanja 3) organizaciju i oblik tabele 4) postupanja po drugim specifi�nim zahtevima. Prilikom ukrštanja potrebno je izvršiti slede�e radnje: Prvo, formira se zaglavlje tabele koja sadrži:

- naziv i redni broj tabele - apsolutni broj od koga se vrše sva potrebna izra�unavanja (sigma-apsolutni broj=100%) - naziv modaliteta svojstava obeležja - podatak o obliku iskaza (apsolutni i relativni brojevi)

Drugo, formira se, ako treba (što zavisi od koncepcije ukrštanja) pretkolona kojom se saopštavaju svojstva obeležja na koja se ukršteni podaci odnose. Ukrštanje podataka može biti jednostepeno i višestepeno, dok tabele mogu biti jednostavne, dakle, bez ukrštanja podataka koji se odnose na razli�ite modalitete svojstava raznih obeležja, i složene, višestepene, kroz koje se vrši ukrštanje više modaliteta svojstava razli�itih obeležja. Po pravilu, jednostavne tabele ne dozvoljavaju dublju analizu. Neki autori razlikuju horizontalno zaglavlje (u našem tekstu zaglavlje) i vertikalno zaglavlje (u našem tekstu pretkolona). Ostajemo pri nazivima zaglavlja i pretkolona, prvo, zbog zna�enja i sadržaja upotrebljenih naziva, drugo, zbog evidentne diskriminativnosti, i tre�e zbog ekonomi�nsti iskaza. Uobi�ajeno je i razlikovanje tabela po broju ulaza. Tako postoje najjednostavnije tabele sa jednim ulazom. Tabele koje istovremeno obra�uju dva obeležja odnosno dve odredbe imaju dva ulaza... Podaci moraju biti iskazani: jasno- tako da nema sumnje na šta se odnose precizno- tako da isklju�uju svaku proizvoljnost zna�enja iscrpno- bez neopravdanog odbacivanja ili sažimanja podataka logi�no- tako da imaju prirodan red svojstava i logi�an redosled pojmova kondezovano- tako da sadrže samo podatke potrebne za razumevanje pojave na koju se odnose pregledno- tako da ih je lako uo�avati i pratiti, razumevati konvencionalno (osim, kada potrebe istraživanja neopozivo zahtevaju druga�iji na�in iskazivanja)- tako da se koriste uobi�ajeni, širem krugu poznati termini i iskazi. Podatke možemo saopštiti:

- verbalno, pisanim tekstom - numeri�ki, brojkama (apsolutnim i relativnim) - grafi�ki, pomo�u razli�itih crteža i grafikona - simbolima - kombinovano, što je �est slu�aj naro�ito ako se radi o mnogobrojnim podacima koji se odnose na

razli�ita obeležja i svojstva, a nalaze se u me�usobnoj vezi. Naj�eš�e su kombinacije; verbalni oblik-numeri�ki oblik; verbalni oblik-grafi�ki oblik; mada se neretko kombinuju i numeri�ki sa grafi�kim oblikom.

Numeri�ko iskazivanje je naro�ito primenjivano u statisti�kim istraživanjima. Naj�eš�i iskazi su tada pomo�u numeri�kih nivoa (indeks..), srednjih vrednosti, rang-lista i tabela.

267

121. Ocena podataka Analiza podataka je misaona aktivnost uopštavanja podataka (u saznajne �injenice) i formiranje odgovora na pitanja sadržana u hipotezama ili, jednostavnije, to je proveravanje (verifikacija) hipoteza koriš�enjem sakupljenih i obra�enih podataka. Istraživa� sti�e mogu�nost sa oceni podatke tek u postupku analize, sre�ivanjem i povezivanjem podataka. Misaonom aktivnoš�u do�i �e do odre�enih �injenica. Pri tom, podaci i �injenice se razlikuju po tome što su podaci obaveštenja (istinita ili neistinita, dovoljna ili nedovoljna) o realno postoje�em, o stvarnim �injenicama koje postoje nezavisno od našeg saznanja o njima. Analiti�ki postupak kao misaona aktivnost ostvaruje se kroz:

- razlaganje podataka na predmete (identifikovane po obliku) i na odnose (relacije) izme�u predmeta,

- pore�enje istovrsnih podataka, proveravaju�i njihovu logi�ku koherentnost, - konstatovanje �injenica u vidu odre�enih iskaza o predmetima, relacijama, svojstvima i

aktivnostima ispoljenim u stvarnosti. Analizom se dolazi do konstatacije o �injenicama koje služe za verifikaciju pojedina�nih hipoteza. Analiza se izvodi po unapred utvr�enom analiti�kom konceptu i planu, a na osnovu analiti�kih pravila, �ime se obezbe�uje valjanost (objektivnost i pouzdanost) misaone aktivnosti istraživa�a. Analiti�ki koncept odre�en je u nau�nim ciljevima i kao nau�ni ciljevi, i on je stepenast. On je unapred determinisan konceptom istraživanja, ciljevima i posebno, sistemom hipoteza, �ija se provera i vrši putem konstatovanja �injenica. Realizacija analiti�kog koncepta uslovljena je kvantitetom i kvalitetom fonda prikupljenih podataka. Stoga, analizi neporedno prethodi, odnosno javlja se kao prva faza analize, ocena podataka. Ocena valjanosti podataka izvedena je i saglasna sa postupkom verifikacije hipoteze. Za verifikaciju hipoteza (prihvatanje ili odbacivanje) bitne su samo tzv. krucijalne saznajne �injenice. Ocenom se utvr�uje da li podaci omogu�uju, sre�ivanjem i obradom, konstruisanje potrebnih krucijalnih saznajnih �injenica. Ocenom podataka, prema tome, utvr�uje se da li su podaci dovoljni, adekvatni i validni za predmet i hipoteze istraživanja. Budu�i da imamo kvalitativne i kvantitativne podatke, utvr�uje se: 1) za kvalitativne podatke: - da li se podaci odnose sadržajno na predmet istraživanja - da li valjano izražavajusmer i svojstva pojava. 2) za kvantitativne podatke: - da li valjano izražavaju meru (rasprostranjenost, intezitet...) istraživane pojave. Poznato je više postupaka za ocenu podataka. Najjednostavniji je logi�ka ocena sadržaja podataka, koja se vrši po pravilima logi�kog mišljenja, no, ona je manje egzaktna. Drugi postupak je slaganje sadržaja prikupljenih podataka- �injenica na osnovu teorijskih koncepata o predmetu istraživanja. Ispravnost ocene podataka ovim postupkom zavisi od ispravnosti teorije-teorijskog koncepta. Stoga se na ovaj na�in ne može utvrditi šta je zaista istinito. Tre�i postupak je utvr�ivanje sadržaja podataka sopstvenog sa sadržajem podataka ranijih istraživanja, �iji su predmet i ciljevi istraživanja isti ili sli�ni. �etvrti postupak je pribavljanje ocene valjanosti podataka od grupe eksperata za premet istraživanja. Pokušaj objektivizacije ocene podataka je, po pravilu, uspešniji ukoliko je sastav grupe eksperata po nau�nim disciplinama u okviru kojih se bave predmetom istraživanja raznovrsniji. Problemi se javljaju zbog toga što se �esto ne može posti�i jedinstvena ocena svih eksperata. Peti postupak je utvr�ivanje stepena me�usobne povezanosti podataka (koeficijentom relacije) u okviru istog istraživanja, ali prikupljenih posredstvom razli�itih, me�usobno nezavisnih indikatora. Problemi koji se u ovom postupku javljaju zbog toga što je veoma teško na�i identi�ne indikatore, pa se stoga koriste sli�ni, prevazilaze se u odre�enoj meri povezivanjem nekoliko indikatora u simetri�nu celinu, �ime se formira tzv. kompleksni indikator, kao što su npr. indeksi. Svi ovi postupci ne omogu�uju da se sa sigurnoš�u zaklju�i o valjanosti prikupljenih podataka, zato što prethodno nije poznata valjanost indikatora kojim se služimo u oceni podataka.

268

U svakoj fazi istraživanja, pa i u fazi analize, mogu�e su greške. Minimum zahteva prema istraživa�u je da te greške oceni, ako ve� ne može da ih potpuno izbegne ili otkloni. Po posledicama koje izazivaju, razlikujemo dve osnovne vrste grešaka:

- greške koje se u uzajamnom odnosu uve�avaju, pa je ukupna greška ravna njihovom zbiru ili umnošku

- pojedina�ne greške se uzajamno potiru. Izvori grešaka su naj�eš�e u pristrasnosti istraživa�a, koja može da proisti�e iz:

- pogrešnog teorijskog koncepta, teorijska pristrasnost - nepoštovanje metodoloških pravila i postulata, metodološka pristrasnost - neadekvatnog postupka u prikupljanju podataka, terenska pristrasnost - neadekvatnog postupka u sre�ivanju, iskazivanju, analizi podataka, kabinetska pristrasnost.

Svi oblici pristrasnosti daju: 1) sistematsku grešku koje se me�usobno ne kompezuju, ve� umnožavaju 2) slu�ajne tehni�ke greške, pretežno pojedina�ne, koje se mogu uzajamno kompezovati, potirati, tako da u ukupnom kona�nom rezultatu nemamo zna�ajnu grešku. Da bi se smanjila mogu�nost pravljenja slu�ajnih grešaka, koje je ina�e teško otkriti, preduzimaju se mere predupre�ivanja:

- ozbiljno, precizno projektovanje - rigorozna primena pravila metoda - obuka saradnika - sistematska kontrola rada svih saradnika...

Da bi se smanjila mogu�nost sistematske greške, istraživa� koristi, razvija što precizniji teorijski koncept i nau�nu zamisao, rigorozno utvr�uje i proverava indikatore, razvija i proverava što detaljnije planove i upustva za rad u svakoj fazi istraživanja, nastoji da što potpunije obu�i saradnike... Osim toga, koriš�enjem obilja podataka, dovoljne koli�ine podataka, dobija se tzv. „prava srednja vrednost“, �ime se obezbe�uje da i drugi parametri skupa budu „pravi“. U tome veliku ulogu igra valjano predistraživanje i njegova kriti�ka analiza.

269

122. Analiza podataka Izbor analiti�kih postupaka zapo�inje ocenom mogu�nosti njihove primene na raspoloživi fond podataka, a u skladu sa predmetom i ciljevima istraživanja. Analiti�ki postupci razlikuju se po na�inu na koji se svojstva pojave iskazuju, ali neki od njih sadrže i ograni�enja u pogledu poretka izražavanja svojstava pojave. Svojstva pojave mogu biti izražena:

- diskretnim poretkom - kontinuiranim poretkom - poretkom varijeteta.

Svi pomenuti poreci izgra�eni su od modaliteta svojstava. Oni izražavaju prisutnost ili meru svojstava. Modalitetima se ispoljava i promenljivost pojava, svojstava ili odnosa izme�u ili unutar pojava. Na tome se zasnivaju tehnike verifikacije hipoteza. Kvalitativni podaci izražavaju svojstva koja naj�eš�e pripadaju diskretnim ili tipološkim porecima modaliteta. Kvantitativni podaci uvek izražavaju kontinuirani poredak. U analizi podataka, tj. utvr�ivanju odre�enih svojstava pojave, njenih odnosa... koriste se mnogobrojne analiti�ke tehnike koje navodimo u slede�em prikazu osnovnih skala, koje treba posmatrati povezano sa iskazima u poglavlju o merenju u politikologiji. Osnovne skale i analiti�ki postupci su: Mere na skalama Vrsta podataka (raspored modaliteta Kvantitativna Kvalitativna na mernom kontinuumu) obeležja obeležja NOMINALNA Proporcije Binomni test Postoci (procenti) Hi-kvadrat test Omer (racio) Cochranov Qtest Dominantna vrednost Pearson-ov koeficijent (modus) kontigencije Test zna�ajnosti razlika Me�u proprocijama Hi-kvadratov test Fi-koeficijent Zna�ajnost razlika relativnih frekvencija ORDINALNA centralna vrednost kolmogor-smirnov test medijana rangovi wilcohon-ov test ranga test medijane U-test (Mann-Whitny) Wald-wolfowitz-ov test Spearman-ov koeficijent Korelacije ranga (RO) Kendall-ov koeficijent Konkordanse (W) Analiza varijanse (Fridman-ova varijanta)

270

INTERVALNA aritmeti�ka sredina Walsh-ov test Standardna devijacija Koeficijent varijabiliteta OMERA-RACIO test zna�ajnosti razlika izme�u standardnih devijacija test Z vrednost pearsonov koeficijent korelacije (R) analiza kovarijanse parcijalna korelacija multipla korelacija faktorska analiza multivarijantne tehnike geometrijska sredina harmonijska sredina

271

123. Statisti�ki postupci koji se naj�eš�e koriste u tretmanu prikupljenih podataka u politikološkim istraživanjima Uobi�ajeni postupci u tretmanu prikupljenih podataka u politikološkim istraživanjima su:

1) prebrojavanje kojima se utvr�uje broj jedinica obuhva�enih istraživanjem, broj ispravno obra�enih jedinica, broj grešaka...

2) izra�unavanje proporcije i procenata. Proporcijama se izražava kvanitativan odnos dela prema celini koriš�enjem raspona od 0 do 1. Procenti su iznos proporcije pomnožen sa 100 ili jednostavnije broj stotih delova bilo koje celine iskazane brojem. Za proporcije i procente može se konstatovati da su, u odnosu na apsolutne brojeve, nova, kvalitativno druk�ija i potpunija informacija o u�eš�u pojedinih grupa ili kategorija u razdeobama, koje omogu�avaju pore�enja više razdeoba (serija) sa istim kategorijama razli�itih veli�ina. Koeficijenti odnosa služe za opisivanje skupa iskazivanjem odnosa kategorija izme�u sebe (npr. muških i ženskih �lanova organizacije), kao i utvr�ivanjem srazmere jedne kategorije prema drugoj od koje zavisi (npr. broj izabranih prema broju kandidovanih). Koeficijent odnosa služi za kostruisanje stopa rasta (progresivnih- rastu�ih i regresivnih- opadaju�ih). Numeri�ke razdeobe frekvencija nisu samo opis, ve� i mera opisa skupa. Njima se vrši statisti�ko kondezovanje �inilaac razdeobe otkrivanjem reprezentativne veli�ine, tj. mere centralne tendencije ili prose�ne, srednje vrednosti razdeobe:

- izra�unate srednje vrednosti- u koje spadaju aritmeti�ka, geometrijska i harmonijska vrednost - pozicione srednje vrednosti- u koje spadaju medijana i modus.

Za opis skupa, osim srednje vrednosti (centralne tendencije) neophodne su i varijacije odstupanja od srednjih vrednosti i izme�u sebe. Aritmeti�ka sredina, veoma �esto koriš�ena u politi�koj, ali i u nau�noj komunikaciji, koli�nik je izme�u zbira svih vrednosti obeležja u skupu jedinica i broja i tih jedinica, npr. broj svih �lanova osnovnih organizacija politi�ke stranke podeljenog sa brojem- zbirom svih osnovnih organizacija te stranke. Prednost srednje aritmeti�ke vrednosti je kondezovanost i jednostavnost utvr�ivanja i saopštavanja, a nedostatak znatno pojednostavljivanje i ogrubljavanje karakteristika skupa. U nekoj meri se ovo ogrubljavanje umanju izra�unavanjem ponderisane aritmeti�ke sredine, pri �emu se ponderom smatra broj jedinica koje nose jednu odre�enu karakteristiku- obeležje. Za vremenske serije potrebno je utvr�ivati geometrijsku ili harmonijsku srednju vrednost. Geometrijska srednja vrednost je n- ti koren iz proizvoda dobijenog množenjem svih vrednosti razdeobe, pri �emu je n jednako broju jedinica u skupu. Harmonijska srednja vrednost je u mnogo manjoj upotrebi nego prethodne dve. Koristi se povezano sa aritmeti�kom sredinom za utvr�ivanje i otklanjanje razlika izme�u rezultata dobijenih aritmeti�kom sredinom i stvarnih vrednosti. Harmonijska sredina, kao ni geometrijska, nija mogu�a ako je vrednost bilo kog �lana jednaka nuli. Medijana je mera centralne tendencije koja svojom vrednoš�u deli na dva jednaka dela razdeobu (seriju) sre�enu po veli�ini. To je vrednost obeležja za tipi�nu jedinicu. Na nju ne uti�u vrednosti obeležja. Modus je naj�eš�e ponavljana vrednost obeležja u razdeobi jednog skupa. Upotrebljava se u svim slu�ajevima istraživanja tipi�ne vrednosti obeležja. Mere proseka, iako veoma zna�ajne kao pokazatelj u opisu strukture u razdeobi i za komparaciju više razdeoba, budu�i da otkrivaju samo jednu karakteristiku razdeobe (centralnu tendenciju), nisu dovoljne za opis osnovnih karakteristika u razdeobi, te im se dodaju i mere razlika i vrednosti položaja. Mere centralne tendencije se i izra�unavaju zato da bi se sagledale razlike. Ovo je neophodno i zato što veoma razli�ite razdeobe (serije) mogu imati srednje vrednosti, što može dovesti do apsurdnih predstava. Za utvr�ivanje varijacija postoje dva tipa mera:

- apsolutne, u koje spadaju: razmak varijacije, interkvartilni razmak, prose�no odstupanje i standardna devijacija

- relativne: koeficijent varijacije i koeficijent kvartilne varijacije.

272

Razmak varijacije je razlika izme�u najviše i najniže vrednosti obeležja, bilo da je razdeoba data u pojedina�nim ili grupnim razmacima. Ova najprostija i najlakša za utvr�ivanje mera varijacije, nužno je gruba, ali ipak ima znatnu primenu. Interkvartilni razmak, koji predstavlja razliku izme�u tre�eg i prvog kvartila, znatno ublažava uticaj ekstremnih vrednosti ispoljen u prethodnom razmaku varijacije. Prose�no apsolutno odstupanje predstavlja odstupanje pojedinih vrednosti obeležja u razdeobi od svoje aritmeti�ke sredine. No, i ova mera, zbog svojstava aritmeti�ke sredine, nema ve�i zna�aj. Varijansa je centralni momenat, dat kao oblik kvadratnog odstupanja srednjeg apsolutnog odstupanja. Pogodna je za dalju matemati�ku obradu i statisti�ku analizu, ali je složena za tuma�enje i neophodna za upore�ivanje u razli�itim serijama. Standardna devijacija spada u najzna�ajnije apsolutne mere varijacija. Ona se može odrediti kao kvadratni koren iz prose�nog kvadratnog odstupanja (varijanse) pojedinih vrednosti obeležja u razdeobi od njihove aritmeti�ke sredine. Koeficijenta varijacije je odnos izme�u standardne devijacije i aritmeti�ke sredine, izražen u procentima. Osim ove elementarne informacije o po�etnim postupcima statisti�kog opisivanja pojave, izgleda, neophodno je ukazati na �injenicu da su istraživanja politi�kih pojava zasnovana na zakonima verovatno�e, što podrazumeva koriš�enje i pridržavanje pravila verovatno�e, podrazumevaju�i da verovatno�u u njihovom izu�avanju, zbog toga što spadaju u društvene pojave, nije mogu�e primeniti a priori, ve� a posteriori. To zna�i da se verovatno�a shvata kao relativna frekvencija, kao odnos me�u jedinicama koje poseduju karakteristiku prema ukupnom broju svih jedinica u skupu. Zna�ajan su i pitanja regresije i korelacija, jer prethodno evidentirani statisti�ki postupci odnosili su se na tretman jednog obeležja, što nikako nije dovoljno kada su u pitanju društvene pojave koje se nalaze u odnosu me�usobne uslovljenosti i uslovljenosti razli�itih obeležja iste pojave izme�u sebe. Regresijom smatraju se stohasti�ke zavisnosti, s težnjom da se zavisna varijabla oceni nezavisnom, ustanovljavanjem matemati�ke relacije i odre�ivanjem njihovog oblika i pravca. Korelacijom se iskazuju stepeni ja�ine odnosa, kojim se uzajamna zavisnost pojava, njihovih karakteristika, manifestuje, ali se zavisna varijabla ne može objašnjavati nezavisnom. Promene regresione i korelacione analize zahtevaju prethodno odre�enje osnove izlaganja. Ako se, što je za istraživanje politi�kih pojava odgovaraju�e, usvoji sistem kombinacije tipova obeležja i njihovog broja, razmatranje se može ovako organizovati. Kombinacija pojava Metodi Mere i pokazatelji (obeležja) i njihovi izvori Dve ili više pojava Kontigencija Hi- kvadrat sa atributima Yule- ov koeficijent udruživanja (kvalitativnim Fi- koeficijent izrazom) Koeficijent kontigencije Koeficijent korelacije ranga Dve pojave sa Totalna korelacija Dijagram rasturanja Numeri�kim Linijska regresija Regresiona jedna�ina (kvantitativnim) Izrazom. Serije sa Standardna greška regresije grupisanim ili negrupisanim Koeficijent determinacije obeležjem nastalim Koeficijent korelacije- Eta koeficijent iz akcija potpunog posmatranja ili preko uzorka.

273

Tri ili više pojava Višestruka Regresione ravni kvalitativnog korelacija linijska i krivolinijska izražaja. Delimi�na višestruka korelacija korelacija Koeficijent višestruke korelacije Koeficijent delimi�ne korelacije. I, na kraju, samo da napomenemo potrebu statisti�ke analize vremenskih serija preko ineksa dinamike, modela vremenskih serija i varijacija u njima (obuhvataju�i sekularne, sezonske i cikli�ne varijacije, kao i korelacijom vremenskih serija i njihovom komparacijom). Ovi postupci su sastavni delovi primene statisti�ke metode.

274

124. Provera hipoteza Procedura provere hipoteza je veoma složena i obuhvata postupke konstatovanja i shvatanja odnosa varijabli, stava hipoteza i indikatora. Proverom hipoteza treba potvrditi odnosno konfirmisati stavove hipoteze u društvenim naukama ili ih odbaciti. Stav hipoteze je iskazan odnos izme�u varijabli hipoteze. Mogu�a je razli�ita složenost stava hipoteza: od najjednostavnijeg koji je iskazan kao odnos dveju varijabli (jedne nezavisne i jedne zavisne) do složenog stava koji proizilazi iz odnosa tri ili više varijabli. Što je stav složeniji, to je procedura verifikacije složenija. Stav hipoteze izložene proveri može da bude formiran: 1) odnosima jedne nezavisne varijable sa više zavisnih. Ovo su hipoteze koje se bave uticajem jednog faktora na više pojava, 2) odnosima više nezavisnih varijabli sa jednom zavisnom, �ime se izražava pretpostavka o više uzroka (uticaja) i jedne posledice, 3) odnosom jedne nezavisne i jedne zavisne varijable. Sve tri varijante odnosa mogu biti date kao direktan, neposredan i kao indirektan, posredovan odnos izme�u nezavisne i zavisne varijable, tj. bez u�eš�a i sa u�eš�em tzv. interveniraju�ih varijabli. U svim slu�ajevima provere hipoteze podrazumevaju se zahtevi za: 1) proveru stava hipoteze više varijabli podrazumeva više stavova odnosnjedan složeni stav hipoteze. 2) proveru varijabli, njihovog sadržaja, strukture, usmerenosti, inteziteta, uloge u hipotezama. 3) proveru indikatora, njihovog sadržaja, svojstava...a posebno me�usobnog odnosa i odnosa prema varijablama. 4) Proveru podataka, njihovog sadržaja, zna�enja i odnosa sa indikatorima. Mogu�e je da podaci ne potvr�uju postojanje nekih indikatora, ali dozvoljavaju izvo�enje nekog drugog... Prvera hipoteza je u suštini stroga procedura dokazivanja odnosno opovrgavanje u kojoj hipoteza dobija status teze koja se dokazuje, indikatori i podaci status argumenata, a postupak status demonstracije dokaza. Zna�aj stroge procedure koji podrazumeva proveru hipoteza korak po korak može se videti na slede�em primeru. Pretpostavimo da pojedina�na hipoteza glasi: aktivnost bira�a na izborima u vezi je sa informisanoš�u kojoj doprinosi koriš�enje informativno politi�kih listova. Šta je istinski stav ove hipoteze? Prvo, glavni stav je da postoji veza izme�u aktivnosti i informisanosti, ali ta veza nije eksplicitno odre�ena. Glavni stav hipoteze glasi: aktivnost uzrokuje informisanost, ili informisanost je posledica aktivnosti. Iz navedenog primera jasno je da je neophodno proveriti pravi sadržaj i zna�enje stavova hipoteze. Utvr�ivanjem pravog zna�enja stava hipoteze dospeli smo u situaciju da utvr�ujemo pravu ulogu, položaj, sadržaj i zna�enje varijabli, njihovog odnosa prema stavu hipoteze. Proverivši tako stav i varijable hipoteze moramo utvrditi koji nam indikatori, argumenti dokazuju da je stav hipoteze takav kakvim ga shvatamo i da jeste istinit, a to je mogu�e ako smo utvrdili koji indikatori dokazuju da varijable i njihovi odnosi postoje i da su takvi kakvi mi tvrdimo da jesu. I na kraju, s obzirom na razliku izme�u indikatora kao pokazatelja i podataka kao naših prikupljenih parcijalnih saznanja, utvr�ujemo svojstva podataka i njihovog odnosa sa indikatorima u svojstvu argumenata. Dakle, procedura verifikacije hipoteza te�e: provera podataka u vezi sa indikatorima; provera indikatora u vezi sa varijablama i stavovima hipoteze, provera varijabli u vezi sa stavom hipoteze; provera odnosno dokazivanje stava hipoteze. Verifikacija deskriptivnih, klasifikatorskih (tipoloških) hipoteza izvršena je dokazivanjem postojanja zna�ajnosti razlika odnosa sli�nosti, jer njihova hipoteti�ka tvrdnja izražava pretpostavku o zna�ajnosti razlike (sli�nosti) izme�u pojave u pitanju i svih drugih pojava, odnosno društva u celini. Kod eksplikativnih hipoteza dakazuje se veza izme�u istraživanih pojava, jer ove hipoteze uvek izražavaju tvrdnje da su razlike rezultat povezanosti istraživanih pojava i stvarnosti. Verifikacija hipoteza zasnovana je na konceptu eksperimentalne situacije, tj. na tzv. „tehnici promenljivih“. Promenljiva ili varijabla je svojstvo predmeta. Na pretpostavci potencijalne ili egzistencijalne promenljivosti (varijabilnosti) svih svojstava objekata (predmeta stvarnosti) obuhva�enih hipoteti�kom

275

tvrdnjom zasnovana je hipoteti�ka veza. Varijabla nije celina, ve� izražava samo deo istraživane celine, njen sadržaj ili oblik, a nalazi se u odre�enoj relaciji sa drugim varijablama. Mogu�e je da hipoteti�ka relacija na obe strane ima samo po jednu varijablu, pa je tada mogu�e izvršiti verifikaciju u jednom koraku. Primena tehnike promenljivih može se prikazati na slede�i na�in: imamo slu�aj da hipoteza ima dve varijable, gde svaka stoji na drugoj strani hipoteti�ke relacije. Na primer, aktivnost (stepen aktivnosti) je u vezi sa informisanoš�u (stepenom informisanosti). Grafi�ki to može biti izraženo: aktivnost (nezavisna varijabla) X-Y (zavisna varijabla) informisanost. Pravilo je da se zavisna varijabla odnosi na �inioce hipoteza koji se istražuju, a nezavisna je �inilac hipoteti�ke veze koji opisuje, klasifikuje, objašnjava ili je uzrok pojave. U konkretnom slu�aju aktivnost bi bila ta koja može biti uzrok informisanosti. Ako se pokaže da višem stepenu aktivnosti odgovara viši stepen informisanosti, odnosno da nižem stepenu aktivnosti odgovara niži stepen informisanosti, hipoteza je potvr�ena. Postoje situacije u kojima je potrebno primeniti i tzv. interveniraju�u varijablu. Interveniraju�a varijabla se utvr�uje tek pošto su odre�ene zavisna i nezavisna varijabla, a obeležava se latini�nim slovom Z. Koriš�enje interveniraju�e varijable, izgledalo bi, npr. ovako: aktivnost je u vezi sa informisanoš�u; koriš�enje informativno-politi�kih listova, kao oblik aktivnosti, doprinosi informisanosti. Intervenitaju�a varijabla bi u ovom slu�aju bila koriš�enje informativno-politi�kih listova doprinosi informisanosti. Uslovnost rezultata analiti�kog postupka kojim verifikujemo hipoteze (kojim dolazimo do odluke o prihvatanju ili odbacivanju hipoteze) proizilazi iz:

- mnoštva jedinica obuhva�enih pojavom (kada je re� o masovnoj društvenoj pojavi). Istraživa� nije u mogu�nosti da sve obuhvati istraživanjem, što se rešava odgovaraju�im uzorkom, ali samo u odre�enim granicama verovatno�e;

- postojanje mogu�nosti greške �iju veli�inu ne može sa sigurnoš�u da utvrdi u vezi sa rasprostranjenoš�u relativnog svojstva istraživane pojave u stvarnosti, odnosno kod istraživanih jedinica;

- karakteristika analiti�kih postupaka i tehnika, kod kojih je unapred poznato da u odre�enim uslovima ne daju ta�an rezultat, ve� je potrebno koristiti korektivan faktor.

Provera hipoteza zahteva i poštovanje nekih proverenih pravila: 1) jedna hipoteza mora da bude u celini svog sadržaja proveravana na isti na�in, a uzastopno može da bude proveravana na više na�ina. 2) priroda istraživanaj uslovljava na�in provere hipoteza: relaciona (misaona) istraživanja podrazumevaju proveru misaonim postupkom i operacijama sa pojmovima: empirijska-iskustvenim podacima-�injenicama. 3) jednom hipotezom može se proveravati samo jedan istorodni sadržajni okvir , pa je samo takva hipoteza proverljiva. 4) posle provere hipoteti�ke tvrdnje ne sme da ostane nerešen nijedan iskustveno zapažen slu�aj. 5) mogu�e je proveravati samo pojedina�ne konkretne hipoteze, preko njih se proveravaju posebne i opšte. 6) svaka samostalna hipoteza proverava se nezavisno i pojedina�no, osim opštih i posebnih hipoteza koje se proveravaju preko pojedina�nih. 7) izme�u rezultata provera hipoteza o istom predmetu ne sme da postoji protivure�nost. 8) istim podacima ne mogu se dokazivati dva me�usobno razli�ita i suprotna analiti�ka rezultata. 9) potvr�ivanjem ili odbacivanjem jedne hipoteze nisu potvr�ene odnosno odba�ene hipoteze sa njoj suprotnim sadržajem.’’

276

125. Nau�no zaklju�ivanje na osnovu podataka Proces dokazivanja i oporgavanja i zaklju�ivanje o predmetu istraživanja na osnovu podataka te�e tokom celog procesa istraživanja. Me�utim, ciljevi istraživanja ostvaruju se tek formiranjem nau�nih zaklju�aka i na osnovu njih formiranjem osnove teorije i metodologije. Ovde se radi o nau�nom zaklju�ivanju o kome se pisalo u glavi III. U empirijskim istraživanjima zaklju�ivanje na osnovu podataka je induktivno. Ono kre�e od pojedina�nih podataka koji se javljaju kao premise: zaklju�ci o indikatorima preuzimaju ulogu premisa o varijablama i stavu hipoteza i tako se dolazi do zaklju�ka, ta�nije do zaklju�ka o pojedin�anoj hipotezi. Pozitivan zaklju�ak o pojedina�noj hipotezi mogu� je samo kada su valjano izvedeni dokazi o ispravnosti hipoteze. Naprotiv, zaklju�ak o pojedina�noj hipotezi po pravilu je parcijalan i verovatan. Osim toga zaklju�ak može da bude:

- u potpunosti pozitivan kada je celina stava potvr�ena - pretežno pozitivan kada je stav hipoteze saglasan sa ve�inom slu�ajeva - uravnotežen kada je približno isti broj situacija saglasnih i nesaglasnih sa stavom hipoteze ili

kada nemamo dovoljno dokaza koji potvr�uju odnosno oporgavaju hipotezu. Formule iskaza: „upu�uje na“, „mogu�no je da“, „otvara pitanje“...po pravilu koriste se u takvim slu�ajevima.

S obzirom na to da se više pojedina�nih hipoteza povezuje sa posebnom hipotezom koju one razra�uju, konkretizuju, za dokazivanje posebne hipoteze argumenti su pojedina�ne hipoteze. One su i premise induktivnog zaklju�ivanja o posebnoj hipotezi. Relativno je jednostavno zaklju�ivanje o posebnim hipotezama kada su u svim pojedina�nim hipotezama zaklju�ci pozitivni na približno isti na�in. Me�utim, zaklju�ci o pojedina�nim hipotezama mogu se kretati od onih u koji su u potpunosti pozitivni do onih koji su negativni. U slu�ajevima u kojima svi zaklju�ci o pojedina�nim hipotezama nisu me�usobno saglasni, sledi postupak ocene važnosti pojedina�nih hipoteza po stav posebne hipoteze. Mogu�e je da ve�ina pojedina�nih hipoteza bude ozna�ena negativnim zaklju�kom, a da ipak o stavu posebne hipoteze zaklju�ak bude pozitivan. Na primer, stav posebne hipoteze o mogu�nostima izlaska stranke na izbore je pozitivan. Pojedina�ne hipoteze obra�uju pojedine komponente situacije za koju posebna hipoteza tvrdi da omogu�ava stranci izlazak na izbore. Ve�ina komponenata situacije (npr. finansijsko stanje, medijska pozicija, normativna rešenja...) mogu da budu nepovoljlne i da zaklju�ci o pojedina�nim hipotezama budu nepovoljni. Me�utim, nepovoljni zaklju�ak u više pojedina�nih hipoteza ne determiniše stav posebne hipoteze. Dovoljna je hipoteza sa pozitivnim stavom da je raspoloženje bira�a pozitivno prema stranci u dovoljnoj meri i da postoje pravna rešenja koja ne zabranjuju izlazak na izbore, pa da zaklju�ak o posebnoj hipotezi bude pozitivan. Posebnu teško�u u zaklju�ivanju o hipotezama i na osnovu njihove verifikovanosti predstavlja �injenica da pojedina�ne hipoteze, iako razra�uju posebnu, ne moraju da o�uvaju isti smer stava hipoteze. Naime, u stavu posebne hipoteze može se tvrditi pozitivno, a neke pojedina�ne hipoteze mogu tvrditi negativno. Stoga opšta formulacija da su posebne hipoteze dokazane kada su dokazane njihove pojedina�ne hipoteze važi samo u slu�ajevima u kojima se smer stava posebne hipoteze podudara sa smerom stavova pojedina�nih hipoteza. Zaklju�ivanje o generalnoj hipotezi tako�e je induktivno i odigrava se kao i zaklju�ivanje o posebnim hipotezama. Zaklju�ci o posebnim hipotezama preuzimaju ulogu postulata o generalnoj hipotezi. Me�utim, sa svakim višim nivoom zaklju�ivanja složenost zaklju�ivanja raste zbog evidentnih protivure�nosti unutar i izme�u hipoteza. U procesu zaklju�ivanja izrazit je princip postupnosti i pretežnosti važenja, kao i pune povezanosti zaklju�ivanja i dokazivanja koje se odigrava po svim pravilima logike. U teorijskim istraživanjima zaklju�ivanje te�e nešto druga�ije. Prvo, u mnogim teorijskim istraživanjima projekt istraživanja, a posebno hipoteze ne razvijaju se do poželjne mere. Neka od njih su „mišljenje o mišljenjima i iskazima“ i imaju svojstva dalje misaone obrade postoje�ih saznanja gotovo isklju�ivo oslonjene na misaone analiti�ko-sinteti�ke osnove metode i oblike mišljenja. Zbog toga, teorijska istraživanja ne primenjuju strogu proceduru dokazivanja hipoteza i zaklju�ivanja na osnovu njih, pa ni zaklju�ivanje u njima nije prvenstveno induktivno. Naprotiv, ima situacija u kojima je ono pretežno deduktivno, sa jakim osloncem na aksiome i nau�ne zakone i paradigmatske postupke.

277

Kombinovanje induktivnog i deduktivnog mišljenja u istraživanjima koja polaze od rezultata prethodnih istraživanja, a istražuju njihovu vrednost ispituju�i njihove me�usobne odnose i odnose sa važe�im teorijama i paradigmatskim postulatima i aksiomima, dozvoljavaju�i postupak dokazivanja hipoteza i zaklju�ivanja na osnovu zaklju�aka o stavovima hipoteza, veoma je produktivno i nau�no efektno.

278

126. Izveštaj o istraživanju i izveštaj o rezultatima istraživanja (pojmovno razlikovanje i opšta klasifikacija) Izveštaj o istraživanju je sistematizovana celina ukupnih saznanja o predmetu istraživanja i problematici u vezi sa njim do kojih se došlo istraživanjem i saznanja u funkciji formiranja i tretmana istraživa�kog saznanja. Pomenuto saznanje izlaže se u odgovaraju�oj pisanoj formi, a unutrašnja organizacija sadržaja uslovljena je zahtevima projekta istraživanja. Ponu�ena definicija ukazuje na mogu�nost i potrebu izrade izveštaja o istraživanju i izveštaja o rezltatima istraživanja. Izgleda da je opravdano pod pojmom „izveštaj o istraživanju“ podrazumevati ukupnost saznanja saopštenih odgovaraju�im jezikom i stilom o rezultatima istraživanja. U tom smislu pojam „izveštaj o istraživanju“ najširi je i obuhvata razne sadržaje. Možemo razlikovati bar tri vrste sadržaja: 1) sadržaji kojima se opisuju prakti�ne konkretne aktivnosti u postavljanju i realizaciji istraživanja, obradi podataka i izradi izveštaja koji se mogu nazvati organizaciono- tehni�kim ili tehni�ko- ekonomskim 2) sadržaji koji se bave problemom i predmetom istraživanja 3) sadržaji koji se bave metodološko- metodskom problematikom. Izveštaj o rezltatima istraživanja Na osnovu prethodnog izlaganja lako je konstatovati da se pojam „izveštaj o rezultatima istraživanja“ može shvatiti uže. Usvajanjem kriterijuma nau�nosti i predmetnosti saznanja ste�enih istraživanjem i njihovom istovremenom i povezanom primenom sti�emo mogu�nost da pojam „izveštaj o rezltatima istraživanja“ definišemo kao celinu novoste�enih i sa njim povezanih nau�nih saznanja o predmetu i metodama istraživanja doti�nog predmeta, sistematski, kriti�ki, u odgovaraju�im formama i stilu izloženih, kako bi bila podobna za dalje nau�no koriš�enje. Razlike izme�u „izveštaja o istraživanju“ i „izveštaja o rezltatima istraživanja“ su, i pored napred izloženih razlika o nau�nosti i predmetnosti sadržaja, još i u nameni izveštaja. Izveštaj primeren potrebama daljeg nau�nog koriš�enja izlaže sadržaje koji se prvenstveno ili isklju�ivo ti�u nauke i od zna�aja su za nju. Izloženom shvatanju suprotstavljaju se stavovi da izveštaj o rezultatima istraživanja, s obzirom na svrhu istraživanja u kona�noj instanci, mora da bude prilago�en potrebama rešavanja problema u društvenoj praksi. Na�elno, nema valjanih argumenata protiv takvih stavova. Me�utim, tako nau�no formulisani stavovi prosto previ�aju da se krajnja instanca ne ostvaruje jednokratno, u jednom stepenu, vremenu i prostoru i izolovano, kao i da razne vrste i tipovi istraživanja nemaju istu neposrednost odnosa sa praktikovanjem njima ste�enih saznanja. Naime, ima istraživanja �iji je sam tok realizacije praktikovanje aktivnosti koje ne spadaju u istraživa�ke i koja su koncipirana i usmerena kao instrumenti odre�ene društvene prakti�ne akcije. Nasuprot njima, druga istraživanja otkrivaju najopštije zakone, pravilnosti, tendencije...te saznanja do kojih se došlo tek treba istražiti kako bi se otkrila mogu�nost njihove primene u konkretnoj praksi. Dalje, ti stavovi previ�aju da se u o vom slu�aju radi o, po sadržini, na�inu obrade i iskazivanju, o dva me�usobno razli�ita izveštaja. Prvo, o izveštaju u kojem se izlažu novoste�ena i sa njima povezana odgovaraju�a nau�na saznanja u funkciji razvoja nauke. Drugo, o izveštaju koji izlaže mogu�nosti i uslove primene nau�nih saznanja u konkretnoj praksi i u razvijenom oblicima, predlaže puteve i na�ine praktikovanja nau�nog saznanja. Bitna razlika izme�u ova dva izveštaja je u tome što se: prvim konstituiše celina nau�nog saznanja do kojeg se došlo istraživanjem; drugim izveštajem se, pošto je ve� konstituisano nau�no saznanje u prvom, saopštava kriti�ki primenjivost i selektivno predlaže praktikovanje tih znanja. Izveštaj o istzraživanju ima znatne prednosti nad izveštajem o rezltatima istraživanja sa stanovišta subjekta odnosno institucije koja je vršila istraživanje. Detaljnim izveštajem o istraživanju izgra�uje se osnova za svestrano razmatranje i usavršavanje drugih istraživa�kih procesa, a naro�ito za izbegavanje

279

propusta, grešaka, suvišnih radnji i pogrešnog izbora kadrova. I naru�ila- finansijer bi mogao iamti naglašen interes za izveštaj o istraživanju zbog mogu�nosti koje pruža za vršenje kontrole. Osnovne teško�e u izradi i koriš�enju takvog izveštaja su nesumnjivo:

raznovrsnost izvora koji se moraju koristiti raznovrsnost materije koju obuhvata, a �iji jedan deo uopšte nema neposredne veze sa predmetom

istraživanja obimnost, koja proizilazi iz potrebe da se obradi mnoštvo detalja.

Nasuprot tome, izveštaj o rezultatima istraživanja za naru�ioca je pogodniji za koriš�enje, jer se neporedno bavi sadržajima za koje naru�ilac ima najve�i interes. Izme�u izveštaja o istraživanju i izveštaja o rezultatima istraživanja postoji odnos celine prema delu, pri �emu je izveštaj o istraživanju celina. Izveštaj nije nezavisan deo istraživanja i ako ima sva svojstva formalne posebnosti. U njegov sadržaj je nužno ugra�en deo teorije preuzet iz teorijskog odre�enja predmeta, kao i kategorijalni sistem. Drugo, izveštaj o rezultatima istraživanja je veoma složen i osetljiv sistem dokazivanja i opovrgavanja, sistem nau�nog, produktivnog zaklju�ivanja. Dokazivanje i opovrgavanje po�inju ve� u najranijim fazama rada na izradi projekta istraživanja i u primeni su tokom �itavog procesa istraživanja uklju�uju�i izradu izveštaja. Izrada izveštaja po�inje najkasnije prilikom provere hipoteza postupcima dokazivanja- opovrgavanja. Suština izveštaja i jeste u konstatovanju istinitosti- lažnosti hipoteza i izvo�enju zaklju�aka na osnovu toga. Saglasno tome, konstatacije o istinitosti- lažnosti hipoteza su:

stavovi teksta-iskazi izvešataja one su polstulati i premise za izvo�enje novih zaklju�aka one su osnova za izvo�enje novih pitanja i hipoteza one su osnov i argumenti za odnos prema prethodnom saznanju i znanju, prosto iskustvenom i

nau�nom. Tre�e, otkrivamo da izrada izveštaja i izvešaj nisu i ne mogu biti samo prosto izlaganje rezultata istraživanja, ve� su i sami specifi�an proces istraživanja metodima dokazivanja i opovrgavanja, primenom svih osnovnih (posebnih) metoda, a naro�ito dedukcije, indukcije i generalizacije. Izveštajem se ne saopštavaju samo oni rezltati do kojih se došlo u fazama koje prethode izradi izveštaja, ve� i u odnosu novoste�enog saznanja prema dotad važe�em i mogu�em- verovatno budu�em. Izveštaj o istraživanju- rezultatima istraživanja, je i izlaganje rezultata, upravo izlaganje rezultata istraživanja. No, ta ta�na konstatacija podrazumeva da se izveštajem izlažu:

- prvo, rezultati do kojih se došlo ranijim, drugim istraživanjima koji �ine polaznu saznajnu osnovu projekta doti�nog istraživanja

- drugo, saznanja (rezultati) do kojih se došlo u fazama istraživanja koje prethode izveštaju (klasifikacije, tabele, rezultati merenja, provera hipoteza...)

- tre�e, saznanja do kojih se došlo istraživanjem u toku izrade izveštaja, dakle, saznanja koja su proizvod selekcije, dokazivanja i opovrgavanja, su�enja i zaklju�ivanja u toku izrade i redigovanja izveštaja. Opšta klasifikacija izveštaja o istraživanju odnosno rezultatima istraživanja Mnogobrojni su kriterijumi klasifikovanja izveštaja o istraživanju odnosno o rezultatima istraživanja, ali su svi prvenstveno afirmisani upotrebom u nau�noistraživa�koj praksi. Naj�eš�e koriš�eni kriterijumi klasifikacije izveštaja u nau�noistraživa�koj praksi uglavnom su: stepen obra�enosti materije, odnosno dovršenosti izveštaja i faza- etapa realizacije projekta istraživanja u kojoj se izveštaj priprema, odnosno na koju se izveštaj odnosi. Preliminarni izveštaj U gotovo svim zna�ajnim, obimnijim i složenijim istraživanjima nailazimo na preliminarni izveštaj o istraživanju, odnosno o rezultatima istraživanja. Ovaj tip izveštaja �eš�e se ako ne i isklju�ivo, odnosi na rezultate nego na ceo proces istraživanja.

280

Preliminarni izveštaj ne sadrži sva saznanja do kojih se može do�i, odnosno do kojih se dolazi ukupnim procesom istraživanja i izrade izveštaja. Naprotiv, on je koncentrisan samo na ona nau�na saznanja koja neposredno proizilaze iz obrade podataka i provere hipoteza. To su direktno nova izvorna saznanja doti�nog istraživanja. �esto se sadržaj ovog izveštaja sastoji iz osnovnih klasifikacija, pregleda distibucija, tabela i konstatacija o verifikovanosti hipoteza uz osnovnu argumentaciju i sadrži na njoj zasnovane okvirne sudove i zaklju�ke. Dometi preliminarnog istraživanja determinisani su u prvom redu svojstvima istraživnja, njihovim obimom, složenoš�u i karakteristikama. U izveštajima jednostavnijih istraživanja sa nižim nau�nim ciljevima, preliminarni izveštaji �e biti znatno iscrpniji. Fazni ili etapni izveštaji Longitudinalna i panel istraživanja podrazumevaju da se za svaki celovit period, koji služi kao definisan vremenski okvir predmeta istraživanja, radi poseban izveštaj o istraživanju i o rezultatima istraživanja. Longitudinalna odnosno panel i geneti�ka istraživanja imaju i karakteristike komparativnih istraživanja- saznanje o razvoju pojave sti�e se pore�enjem saznanja o definisanim vremenskim periodima, pa je neophodno izraditi za svaki period u vremenskom sledu poseban izveštaj. Valjano kompariranje podrazumeva istu strukturu, isti metod izrade, istu sistematizaciju, uopšte isti na�in izlaganja, dokazivanja i opovrgavanja u svim periodi�nim izveštajima na osnovu kojih se formira kona�ni izveštaj. U ovom slu�aju korisno je za svaki period, a naro�ito za prvo i poslednji, izraditi preliminarni i kona�ni izveštaj. Ovaj tip izveštaja nazivamo celovitim periodi�nim izveštajima. Njihova specifi�nost u odnosu na sve ostale tipove periodi�nih izveštaja je njihova potpunost i posebnost. Postoje i delimi�ni periodi�ni izveštaji- njihov tipi�ni predstavnik jeste tzv. sekvencionalna analiza koja se koristi prilikom koriš�enja metode posmatranja u sakupljanju podataka. Ovaj tip izveštaja nema nikakvu samostalnost. Prostorno definisani izveštaji Istraživa�ka praksa stavlja na uvid dva reprezentativna tipa prostorno odre�enih faznih- etapnih izveštaja. Prvi tip takvih izveštaja javlja se kod komparativnih istraživanja u kojima se raznovrsne teritorijalne celine u istom ili raznim vremenima (npr. države) istražuju istim metodom, po jedinstvenom projektu. Za svaku definisanu prostornu celinu neophodno je izraditi celovit izveštaj da bi se mogla izvršiti odgovaraju�a komparacija. Drugi tip izveštaja zahteva istraživanje koje se sprovodi kao složeno, te za koje postoji generalni projekt sa više posebnih potprojekata ili posebnih projekata koji su teritorijalno odre�eni. Teritorijalno definisani fazni izveštaji treba da imaju slede�e odlike:

prvo, da su potpuni i kona�ni za odre�ni projekt, tj. za odre�enu definisanu teritoriju drugo, da omogu�avaju sintezu u jedinstveni izveštaj, tako da se o istraživanoj pojavi može suditi i

zaklju�ivati kao o jednoj celini. Osnovna razlika izme�u ovog i drugih tipova izveštaja je u tome što u ovom slu�aju i vremenska i prostorna odre�enja imaju samo funkciju okvira za osnovnu ulogu izveštaja- integraciju sa drugim izveštajima u celinu. Problemski odnosno tematski definisani izveštaji Složena istraživanja, bilo da su složena po kriterijumu unutrašnje organizacije (generalni projekt, posebni projekt, potprojekti), bilo po kriterijumu disciplinarnosti (intradisciplinarnosti, interdisciplinarnosti, multidisciplinarnosti), bilo po složenosti predmeta istraživanja ili po koncepciji obrade predmeta, zahtevaju ili mogu zahtevati posebne problemski odnosno tematski definisane izveštaje.

281

Dve su osnovne i naj�eš�e varijante tematski definisanog izveštaja. Prva i najjasnija je kada imamo multidisciplinarno ili interdisciplinarno istraživanje u okviru kojeg je jasno definisan poseban predmet koji pripada odre�enoj nauci, odnosno nau�noj disciplini. Druga �esta varijanta je izrada izveštaja o pojedinim posebno zna�ajnim problemima jedinstvenog monodisciplinarnog predmeta istraživanja. Prilikom izrade ovakvih posebnih izveštaja naj�eš�a su dva modaliteta. U prvom izdvajaju se jedan ili dva posebna zna�ajna pitanja u okviru predmeta istraživanja i o njima se radi poseban izveštaj. Drugi modalitet se po pravilu koristi u istraživanjima u kojima su u obradi- odre�ivanju predmeta istraživanja jasno i posebno sre�ene izvesne celovite komponente ili aspekti predmeta. I u ovom slu�aju zahtevaju se dva bitna kvaliteta tematski determinisanih izveštaja: prvo, da budu komunikabilni sa celovitim predmetom istraživanja i nau�nim saznanjem o njemu; drugo, da budu komunikabilni me�u sobom odnose�i se kao delovi jedne celine izme�u sebe i prema njoj u okviru nje. Metodološko- metodski definisani izveštaji Razni na�ini prikupljanja podataka, pa �ak i tehnike istog na�ina, �ine osnovu raznih vrednosti, za zaklju�ivanje o predmetu istraživanju. Osim toga, neki na�ini i tehnike primenjuju se samo na neke delove, komponente, aspekte predmeta. Tako dospevamo u situaciju da o jednom predmetu u celini zaklju�ujemo na osnovu ranih na�ina i tehnika. To zahteva da se posebno izlože saznanja do kojih se došlo svakim od na�ina- tehnika prikupljanja podataka pri �emu se ukazuje na njihovu valjanost i pouzdanost. Pri izradi ovih izveštaja susre�emo više problema, ali su dva tipi�na. U prvom slu�aju jednom tehnikom- metodom prikupljeni su podaci koji služe za proveru svih hipoteza, tj. podaci koji se odnose na celinu predmeta istraživanja, te izveštaji sadrže stavove, sudove, zaklju�ke o celini predmeta. Ako nije bilo paralelnih metoda- tehnika, ti podaci služe kao argumentacija u dokazivanju- opovrgavanju, pa nema teško�a, osim uobi�ajenih. Ako je paralelno koriš�enno više metoda za deo istraživanja celine predmeta istraživanja, javljaju se slede�i problemi:

- prvo, kako izraziti me�uodnos raznih metoda koje su koriš�ene za istraživanje istih predmeta - drugo, kako se odnositi prema saznanjima ste�enim samo tom jednom metodom.

U praksi su mogu�a i primenjuju se dva rešenja: izveštaji se pišu potpuno nezavisno, samo na osnovu podataka dobijenih jednom metodom- uz ukazivanje na prodornost i pouzdanost. Druga varijanta, u kojoj se prvo piše jedan pa potom drugi izveštaj, podrazumeva odre�ene razlike. Kasnije pisan izveštaj, naro�ito kada ga obra�uju isti autori, ima viši stepen obrade i složeniji je. Pri zradi kasnijeg izveštaja preti opasnost da se preuveli�aju valjanost i pouzdanost podataka dobijenih jednom, a potceni i zapostvati vrednost podataka dobijenih drugom metodom, tj. opasnost od metodološke, odnosno autorske pristrasnosti. Svojstva predmeta istraživanja u praksi dovode i do situacija u kojima se: - jednom metodom obuhvata celina predmeta, a drugim metodama samo pojedini predmeti delova - razni delovi predmeta se istražuju raznim metodama. Specifi�nost metodsko- metodološki definisanih izveštaja je i u tome što oni nužno sadrže znatno više obaveštenja o metodu istraživanja nego druge vrste izveštaja. I neke opštenau�ne metode, ako se koristi više njih u istom istraživanju, zahtevaju izradu posebnih fanih izveštaja. U tom smislu najtipi�nija je metoda modelovanja. Primena ove metode u na�elu postavlja dva mogu�a zahteva: prvo, da se jedan definisan (konstituisan) modek podvrgne proveri odre�enim istraživanjem; drugi, da se odre�enim istraživanjem do�e do potrebnog modela. Izveštaji definisani vrstom predmeta istraživanja Istraživanja se naj�eš�e svrstavaju u teorijska i empirijska. Me�utim, ovako oštra razlika nije opravdana. Naime, u praksi istraživanja susre�emo se sa istovremenim istraživanjem saznanja sadržanih u literaturi i realiteta stvarnosti. U procesu istraživanja javljaju se dve vrste izveštaja.

282

Prvo, izveštaj koji prethodi projektu istraživanja, te služi kao teorijski osnov i argument projekta istraživanja. Drugi, ra�en na osnovu podataka istraživanja, koji saopštava teorijska saznanja, odnosno saznanja postoje�e literature (prvenstveno nau�ne) o predmetu istraživanja. On ulazi neposredno u sadržaj izveštaja o istraživanju. Posebna vrsta izveštaja su izveštaji ra�eni isklju�ivo na osnovu empirjskih podataka. Ovde se susre�emo sa tri mogu�e varijante:

prva, izveštaj isklju�ivo na osnovu podataka sakupljenim ovim istraživanjem druga, izveštaj na osnovu neophodnih podataka sakupljenih drugim istraživanjima tre�a, izveštaj na osnovu kombinovanih podataka.

Ostale vrste faznih i parcijalnih izveštaja U praksi se mogu sresti i druge vrste parcijalnih i faznih izveštaja. Korisno je imati u vidu bar još dve vrste: - po vrstama izvora i karakteristikama podataka - po odnosu podataka na osnovu kojih se izveštaj pravi Zajedni�ko je za obe vrste izveštaja da se izveštaji prave tzv. sekundarnom analizom. Po prvom kriterijumu- vrsti izvora i karaktera podataka konstatujemo dva tipa izveštaja. Prvi se zasniva na stavovima, sudovima i zaklju�cima koje su autori odre�enih dela i istraživanja izveli iz podataka i druge nau�ne gra�e. Drugi tip istraživanja podrazumeva koriš�enje izvornih podataka drugih istraživanja. To mogu biti istraživanja opšte namene (kao što su opšta statisti�ka istraživanja) �iji su podaci sakupljeni i iskazani tako da mogu biti u funkciji posebnih istraživanja. Izrada izveštaja na osnovu podataka drugih istraživanja posebne namene znatno je složenija. Ti podaci su iz raznih vremenskih perioda, sakupljeni na osnovu raznih koncepata i struktura uzoraka, sre�ivani i obra�ivani saglasno potrebama primarnog predmeta istraživanja i u okvirima raznih paradigmi ili potreba paradigmatskih interpretacija. Najpovoljnija je varijanta kada imamo više istraživanja istog predmeta, istim metodama i u okviru iste paradigme (tzv. ponovljena istraživanja) u relativno ravnomernim periodima. Uobi�ajeno je razlikovanje 4 odnosno 3 tipa izveštaja po kriterijumu odnosa prema projektu istraživanja:

1) izveštaj u pripremnoj fazi izrade projekta istraživanja 2) izveštaji u kontrolnoj funkciji- u funkciji kontrole valjanosti projekta i procesa istraživanja kao i

provere valjanosti rezultata 3) izveštaji u funkciji izlaganja rezultata istraživanja i njihove primene.

Izložena opšta klasifikacija raznih etapa izveštaja ima karakteristike ontološke, ali i sistemski osnovane klasifikacije. Zato njeni kriterijumi podležu daljem proveravanju, a klasifikacija se može prestruktuirati, sužavati i proširivati.

283

127. Sistematika izveštaja o rezultatima istraživanja Izveštaji o rezultatima istraživanja je deo izveštaja o istraživanju. Otuda pitanje da li sistematika izveštaja o istraživanju kao sistematska celina obavezuje na istu sistematiku, tj. izveštaj o rezultatima istraživanja? Posebnost i visoki stepen sadržajne i funkcionalne nezavisnosti izveštaja o rezultatima istraživanja omogu�avaju da sistematska celina ne determiniše sistematiku dela te celine, ali i ne raskida sve odnose uslovljenosti. U praksi susre�emo dva osnovna tipa izveštaja o rezultatima istraživanja: tip jedinstvenog i tip segmentiranog izveštaja. Jedinstveni izveštaj ima jedinstven i isti na�in obra�ivanja osnovnog sadržaja predmeta istraživanja. Izlaganje tog sadržaja karakterišu jaka unutrašnja logi�ko- sadržajna povezanost, postupnost i sistemati�nost izlaganja u kojoj se neprekidno i dosledno ispunjavaju veze i izražavaju me�usobni odnosi delova i �inilaca sadržaja, kao i pojedinih �inilaca, delova i celina. Tri su naj�eš�a oblika jedinstvenog izveštaja.

Prvi možemo nazvati izveštajem linearnog poretka. Njegova je odlika je u tome što je jedinstveno postavljen i istražen predmet istraživanja razmatran deo po deo da bi se izlaganje završilo jedinstvenim zaklju�cima.

Nešto bliži tip linearnog poretka je onaj izvešatj u kome se koriste rezultati više raznih metoda, ali se ti podaci tretiraju samo kao argumenti istog procesa dokazivanja i istih sudova i zaklju�aka.

Tre�i tip jedinstvenog izveštaja može se nazvati izveštajem zvezdasto-linearnog poretka. Ovaj tip izveštaja obra�uje razne aspekte istih delova izveštaja i na osnovu razmatranja raznih aspekata konstituiše jedinstvene zaklju�ke o predmetu. Tipovi jedinstvenog izveštaja po pravilu pripremaju se za jedinstvena istraživanja, a samo izuzetno i za ona koja imaju potprojekte u sastavu projekta istraživanja. Ali, u tom slu�aju, projekat istraživanja je osnovna celina koja se organizuje u potprojekte. Dakle, potprojekti se izvode iz projekta, a izveštaj potprojekta iz izveštaja, sudova i zaklju�aka projekta. Drugi tip izveštaja o rezultatima istraživanja nazivamo segmentiranim ili zbirnim izveštajem. Za razliku od jedinstvenog koji je logi�ka i sadržajna sinteza, ovaj tip izveštaja javlja se u dve osnovne varijante. Prva varijanta podrazumeva zbir samostalnih izveštaja izloženih po odre�enom redosledu, pri �emu se svaki izveštaj bavi sopstvenom materijom bez posebnog nastojanja da se izrazi me�usobna povezanost sa celinom. Jedina jasna izražena veza izme�u njih je tematsko-predmetno odre�enje generalnog projekta. Ova veza se izražava kroz uvod ili uvodnu napomenu i rezime, koji se može dati kao završni deo izveštaja. Druga varijanta ovog tipa izveštaja podrazumeva naglašenije izražavanje veze sa temom generalnog projekta i me�usobnu povezanost tema- predmeta istraživanja svih delova kroz sve posebne izveštaje. Ipak, bitna karakteristika ove varijante izveštaja je veoma razvijeno zaklju�no razmatranje ili svodni izveštaj kojim se vrši odre�en stepen sinteze nau�nih saznanja izloženih u posebnim, samostalnim izveštajima i na osnovu njih novoizvedenih nau�nih saznanja. Sistematizacija iskaza koja �ini izlaganje izveštaja javlja se u tri koncentrisane forme. Prva podrazumeva uzlaznu postepenost, tj. izlaganje koje se kre�e od po�etnih stavova, podataka, od prostijeg i osnovnijeg i te�e onim redosledom kojim se kre�u i hipoteze odnosno dokazivanje hipoteza. Klju�no razmatranje u tom slu�aju je izlaganje dokaza i zaklju�ivanje o generalnoj hipotezi. Drugi koncept podrazumeva obrnut tok izlaganja. Prvo se saopštavaju rezultati, opšti zaklju�ci, pa se oni dokazuju daljim izlaganjima kojima se saopštavaju rezultati provere hipoteza u tri funkcije: prvo, u funkciji zaklju�akaformiranih na osnovu podataka, drugo, u funkciji argumenata novog stava odnosno zaklju�ka, tre�e, u funkciji osnove, premise izvo�enja novog zaklju�ka. Ovu konceptualnu formu možemo nazvati obrnuto uzlaznom formom. Tre�i koncept je tematsko-problemsko izlaganje. Po prvom konceptu u izlaganju se obra�uje pitanje po pitanje u okviru neke definisane sadržinsko-logi�ke celine. Pomenute celine ne moraju biti sistematizovane po istom principu i kriterijumima po kojima je to u�injeno sa predmetom i hipotezama istraživanja, ve� ih je mogu�e izvesti iz teorije ili ciljeva istraživanja.

284

Prednost izlaganja po prvoj konceptualnoj formi su u njenoj korelativnosti sa projektom istraživanja i u sadržajno-logi�kom sledu izlaganja u kome se na svako prethodno oslanja svako slede�e izlaganje. Takvi izveštaji su po pravilu veoma konzistentni i jedinstveni. Opšti zaklju�ak izlaganja je logi�an proizvod prethodnog izlaganja. Bitan nedostatak im je što ograni�avaju mogu�nosti izlaganja koja se ne odnose neposredno na proveru hipoteza, ve� se izvode iz saznanja ste�enih proverom hipoteze. Drugi nedostatak im je nepripremljenost, odnosno javljanje logi�kih teško�a u izlaganju rezultata veoma složenih interdisciplinarnih, odnosno multidisciplinarnih istraživanja. Tre�i nedostatak je u tome što se zahteva više vremena i strpljenja i više spremnosti i osposobljenosti za izvo�enje zaklju�aka i za sintezu nego što zahtevaju druge forme. Druga konceptualna varijanta izveštaja je nad prvom po tome što je njeno izlaganje najbliže uobi�ajenom izlaganju u dnevnom komuniciranju. Ve� stvorena navika da se prvo iskazuje tvrdnja pa potom dokazi �ini takav izveštaj �itljivim i stimuliše njegovo koriš�enje. Osim toga, korisnik izveštaja odmah dolazi do bitnih, suštinskih saznanja sadržanih u izveštaju. Nedostaci ove varijante su u tome što ona omogu�ava relativnu površnost u koriš�enju izveštaja.

285

128. Prilago�avanje izveštaja o rezultatima istraživanja potrebama prakse Prakti�noj upotrebi rezultata može se pristupiti na tri na�ina. Prvi je predaja o istraživanju odnosno o rezultatima istraživanja naru�iocu koji �e koristiti rezultate po svom izboru i ume�u. Drugi na�in je posebno prilago�avanje izveštaja izradom odgovaraju�ih priloga, pregleda i preporuka u funkciji olakšavanja koriš�enja izveštaja i stimulisanja naru�ilaca i drugih da koriste raspoložive rezultate. Tre�i na�in je izrada posebnih dokumenata �ije se odredbe neposredno primenjuju u praksi. Pojam koriš�enja rezultata istraživanja u najširem zna�enju je upotreba, primena saznanja do kojih se došlo istraživanjem za rešavanje odre�enih problema. Upotreba odnosno primena nau�nog saznanja, tj. saznanja do kojeg se došlo istraživanjem može se ostvariti u oblasti:

- nauke, i to teorije, metodologije i daljih istraživanja - u praktikovanju svakodnevnog života, obavljanju odre�enih poslova i zadataka, uspostavljanju

odre�enih odnosa, proizvodnji i organizaciji. Podrazumeva se da nije neophodno posebno razvijati ili prilago�avati izveštaj o rezultatima istraživanja upotrebi, koriš�enju u nauci. On je ve� sam po sebi nau�ni dokument koji nau�nici, kompetentni za nau�noistraživa�ki rad, mogu neposredno da koriste kao jedan od izvora obaveštenja i saznanja. Stepen dodatne obrade izveštaja o rezultatima istraživanja u cilju prilago�avanja zahtevima praktikovanja zavisi od karakteristika istraživanja. Akciona istraživanja koja spadaju u red razvojnih, aplikativnih, podrazumevaju da se njihovi rezultati neposredno koriste u praksi. Sli�no je i sa izveštajima o nekim eksperimentalnim istraživanjima. Ako je izveštaj u suštini sistematsko kriti�ko izlaganje toka eksperimenta i njegovih rezultata, a zaklju�ak odnosno zaklju�na razmatranja tog izveštaja, izlaganje o zna�aju, zna�enju i dometima eksperimenta i rezultata do kojih se došlo, mogu�nost neposrednog koriš�enja sadržaja izveštaja u praksi je veoma veliki. Tri su osnovne svrhe prilago�avanja izveštaja:

- izveštaj se formira kao osnova odlu�ivanja o aktivnosti - izveštaj se ugra�uje u informativni sistem - izveštaj se prilago�ava vršenju kompleksa funkcija.

Opredeljenje za prilago�avanje iizveštaja izradom dodatnih delova naj�eš�e se realizuje: 1) izradom tzv. „dajdžest izveštaja“ tj. skra�enih izveštaja koji ne sadrže detalje i podatke koji nisu direktno u sastavu ili funkciji bitnih zaklju�aka. On je u funkciji odlu�ivanja o uspostavljanju odnosa prema rezultatima istraživanja i o pristupanju u njihovom koriš�enju. To je najniži i najmanje efikasan na�in. 2) izrada sistema posebnih pregleda drugi je i sa stanovišta prakse najefikasniji na�in prilago�avanja izveštaja potrebama prakse. Mogu�e je formirati uži i širi sistem. Izgleda da je najplodotvornije za ostvarivanje napred funkcija izraditi slede�e preglede: - pregled bitnih i drugih važnih stavova iz izveštaja - pregled bitnih podataka koji su sakupljeni i direktno i indirektno koriš�eni u izradi izveštaja - pregled preporuka - pregled otvorenih pitanja i izvedenih hipoteza - pregled otkrivenih ili konstruisanih modela od zna�aja za teku�u praksu. Pregled otkrivenih i novokonstruisanih modela gotovo da se u praksi ne može na�i. Izgleda da je posebno korisno razvijati i prikazivati, osim realnih modela koji su, pre svega, imitacija prakse, dakle, imitacija prošlog ili savremenog, postoje�eg, i modela verovatnog i mogu�eg. Prikazuju�i na�ine prilago�avanja izveštaja o rezultatima istraživanja, potrebama dnevnog praktikovanja više puta smo upotrebili izraze „sistem izveštaja“, „sistem priloga“, „sistem pregleda“.... To prakti�no podrazumeva bar ostvarivanje sistematskog, kontinuiranog i dovoljno širokog opšteg uvida u nau�noistraživa�ki rad, prikupljanje projekata i izveštaja o rezultatima istraživanja, njihovo evidentiranje i analiti�ku obradu.

286

Postojanje ra�unara omogu�ava sistematsko analiti�ko pra�enje nau�nih istraživanja i sistematizaciju rezultata istraživanja odnosno izradu odgovaraju�ih pregleda koji se mogu efikasno koristiti i u nauci i u ostaloj društvenoj praksi. Bitan preduslov za uspešno ostvarivanje sistematskog pra�enja i operativnog koriš�enja kumulativnih nau�nih rezultata istraživanja je i uspostavljanje odre�enih standarda u izradi izveštaja o rezultatima istraživanja i njihovom prilago�avanju potrebama praktikovanja. I, naravno, dosledno poštovanje usvojenih standarda u praksi istraživanja. Izrada posebnih akata na osnovu uzveštaja o rezultatima istraživanja najviši je i najefikasniji na�in prilago�avanja izveštaja praktikovanju. Dva su osnovna modaliteta postupka izrade ovih akata. Prvi je produžen rad na elaboraciji napred pobrojanih pregleda, naro�ito preporuka i modela. Drugi na�in je izostavljanje napora da se prvo urade pregledi. Umesto toga formuliše se koncept ili koncepcija rešenja, pa se onda razra�uje i saznanja konkretizuju i operacionalizuju, pri �emu se od njih konstituiše sistem, koji se može izraziti raznim formama iskazivanja. Akti, dokumenti kojima se operativno elaborira izveštaj mogu imati razne forme, naj�eš�e normativne i instruktivne. Mi �emo ih, nezavisno od konkretnih pojavnih vidova, nazvati elaboratima. Pod elaboratom podrazumevamo u ovom slu�aju sistematski konzstentno i funkcionalno izloženu detaljnu zamisao prakti�nog sistema koja sadrži:

- opšte postulate na kojima se svi ostali stavovi zasnivaju - definisane ciljeve sistema - strukture sistema - funkcije sistema - odnose u sistemu i odnose sistema prema okruženju, minimalne i optimalne rezultate

funkcionisanja sistema, i razumljivo, komuniciranje u sistemu i komuniciranje sistema i okruženja, kao i nužne uslove uspostavljanja i funkcionisanja.

Sastavni deo elaborata je i definisan na�in testiranja sistema, pa�enja, ocena (vrednovanja) i intervencija u cilju istraživanja ekonomi�ne funkcionalnosti sistema.

metodologija politickih nauka - ivan radosavljevic

Documents