zan pol sartr - zatocenici iz altone

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altone

Žan Pol Sartr

Zatočenici iz Altone

Komad u pet činova

Preveo: Dragoslav Andrić

LICA po redosledu izlaska na scenu:

LENI JOHANA VERNER OTAC FRANC ESESOVAC AMERIKANAC ŽENA PORUČNIK KLAGES FELDVEBEL

NAPOMENA Verovao sam da sam izmislio prezime Gerlah. Ali prevario sam se: bilo mi je u sećanju. Žalim zbog svoje greške tim više što je to bilo prezime jednog od najhrabrijih i najpoznatijih protivnika nacional-socijalizma. Helmut fon Gerlah je posvetio svoj život borbi za zbližavanje Nemačke i Francuske, i za mir. Godine 1933, jedan je od viñenih Nemaca koje progone; konfiskovana su sva njegova dobra i njegove porodice. Umro je u izgnanstvu, dve godine kasnije, pošto je i poslednjim svojim snagama nastojao da pomogne svojim izbeglim sunarodnicima. Prekasno je da se menjaju prezimena mojih ličnosti, ali molim njegove prijatelje i njegove najbliže da uvaže ovo žaljenje i moje izvinjenje.

PRVI ČIN

Velika dvorana, pretrpana pretencioznim i ružnim nameštajem, većim delom s početka nemačkog XIX veka. Unutrašnje stubište vodi do malog odmorišta. Na tome odmorištu jedna zatvorena vrata. Dvoja staklena vrata vode, desno, u gusti park; svetlost, napolju, kao da čini zelenim lišće drveća kroz koje prolazi. U dnu, desno i levo, dvoja vrata. Na zidu u dnu tri ogromne Francove

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonefotografije, sa florom na okvirima, dole, desno.

SCENA I Leni, Verner, Johana Leni stoji, Verner sedi na fotelji, Johana sedi na kanabeu. Ne govore. Odmah potom, veliki nemački zidni sat otkucava tri časa. Verner naglo ustaje. LENI (prsnuvši u smeh): Mirno! (Kratka pauza) U trideset trećoj godini! (Iznervirana) Ta sedi, zaboga! JOHANA: I šta sad? LENI: Šta sad? Počinje čekanje, i to je sve. (Verner sleže ramenima. Verneru) Ičekaćemo: znaš ti to dobro i sam. JOHANA: Zašto bi znao? LENI: Zato što je takvo pravilo. Na svim porodičnim većanjima... JOHANA: Jesu li bila česta? LENI: Za nas su to bili praznici. JOHANA: Kakvi su - takvi su. I onda? LENI (nastavljajući): Verner bi dolazio ranije, dok je stari Hiridenburg zakašnjavao. VERNER (Johani): Ništa joj ne veruj: Otac je uvek dolazio tačno, kao vojnik. LENI: Da, samo dok smo ga ovde čekali, on bi pušio cigaru u svome radnom kabinetu i gledao sat. U tri i deset ulazio bi, po vojnički. Deset minuta: ni minutviše, ni manje. Dvanaest, kad bi se sastajao s poslugom, osam kad bi predsedavao upravnom odboru. JOHANA: Što je toliko pazio na to? LENI: Da bi nam dao vremena da se nahvatamo straha. JOHANA: A na brodogradilištima? LENI: Gazda uvek dolazi poslednji. JOHANA (iznenañena): Eh, ko to kaže! (Smeje se) Niko u to više ne veruje. LENI: Stari Hindenburg je verovao u to punih pedeset godina. JOHANA: Možda, ali sada... LENI: Sad ni u šta više ne veruje. (Kratka pauza) Ali ipak će zakasniti deset minuta. Principi se gube, navike ostaju: Bizmark je još bio živ kad je naš jadni otac stekao svoje navike. (Verneru) Sećaš se, valjda, kako smo čekali? (Johani) Drhtao je, raspitivao se ko će biti kažnjen! JOHANA: A ti nisi drhtala, Leni? LENI (suvo, smejući se): Ja? Umirala sam od straha, ali sam mislila: platiće on to. JOHANA (ironično): I - platio je? LENI (sa osmehom, ali grubo): Sad plaća. (Okrene se Verneru.) Ko će to biti kažnjen, Verneru? Ko od nas dvoje? Pa, ovo nas zbilja podmlañuje! (Sa iznenadnom žestinom) Grozim se žrtava koje poštuju svoje dželate. JOHANA: Verner nije žrtva. LENI: Samo ga pogledaj. JOHANA (pokazujući ogledalo): Pogledajte se vi. LENI (iznenañena): Ja? JOHANA: Niste ni vi baš mnogo ponositi! A i previše pričate.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI: Ja to onako, da bih vas zabavila, jer Oca se već odavno ne plašim. A semtoga, ovaj put znamo šta će nam reći. VERNER: Ja nemam pojma. LENI: Nemaš pojma? Licemeru, fariseju, sahranjuješ sve što ti se ne sviña! (Johani) Stari Hindenburg ima da crkne, Johana. Niste znali? JOHANA: Nisam. VERNER: Nije tačno! (Počinje da drhti.) Kažem ti da nije. LENI: Prestani da drhtiš! (Sa naglom žestinom.) Crći će, crći, nego šta! Kao pseto! Znaš ti to dobro: eto vidiš, rekao si Johani. JOHANA: Varate se, Leni. LENI: Ma nemojte! Kao da on išta krije od vas. JOHANA: Pa ipak, sakrio je. LENI: Ko vam je, onda, rekao? JOHANA: Vi. LENI (zgranuta): Ja? JOHANA: Pre tri nedelje, posle konzilijuma, jedan od tih lekara vam je prišao u plavom salonu. LENI: Hilbert, da. I? JOHANA: Srela sam vas u predsoblju, baš kad se oprostio od vas. LENI: Pa šta? JOHANA: Pa ništa. (Kratka pauza) Izraz lica vam je veoma rečit, Leni. LENI: Nisam znala. Hvala. Sijala sam od zadovoljstva? JOHANA: Izgledali ste prestrašeni. LENI (viče): Nije istina! (Pribere se.) JOHANA (tiho): Pogledajte u ogledalu svoje usne: još se na njima vidi ta strava. LENI (kratko): Ogledala prepuštam vama. VERNER (pljesnuvši o bočni naslon fotelje): Dosta! (Besno ih pogleda.) Ako Otac zbilja ima da umre, budite onda bar pristojne - ćutite. (Leni) Šta mu je? (Ona ne odgovara.) Pitam te - šta mu je? LENI: Znaš i sam. VERNER: Nije istina! LENI: Znao si to dvadeset minuta pre mene. JOHANA: Kako to, Leni? LENI: Pre nego što je ušao u plavi salon, Hiibert je prošao kroz ružičasti salon. Tamo je sreo mog brata i sve mu rekao. JOHANA (vrlo iznenañena): Verneru... (On se zgrči u fotelji, ne odgovarajući.) Ne... ne razumem. LENI: Ne znate vi još Gerlahove, Johana. JOHANA: Upoznala sam se sa jednim od njih u Hamburgu, pre tri godine, i odmah sam ga zavolela: bio je slobodan, bio je iskren, bio je veseo. Kako ste ga promenili! LENI: A je li se bojao reči, u Hamburgu, taj vaš Gerlah? JOHANA: Nije, kažem vam. LENI: E pa, ovde je tek onaj pravi. JOHANA (okrenuta Verneru, tužno): Lagao si me!

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneVERNER (brzo i snažno): Ni reči više! (Pokaže Leni.) Pogledaj kako se smeši: priprema teren. JOHANA: Za koga? LENI: Za Oca. Odabrani smo da budemo žrtve, i prvi im je cilj da nas razdvoje.Misli ti šta hoćeš, ali mene nemoj da kriviš: igraćeš njihovu igru. JOHANA (nežno, ali ozbiljno): Nemam ja za šta da te krivim. VERNER (rastrojeno): Onda - tim bolje! Tim bolje! JOHANA: Šta to hoće od nas? VERNER: Ne boj se, reći će nam. Ćutanje. JOHANA: Šta mu je? LENI: Kome? JOHANA: Ocu. LENI: Rak u grlu. JOHANA: Od toga se umire? LENI: Uglavnom. (Kratka pauza) Može to i da potraje. (Blago) Bio vam je simpatičan, je l’ te? JOHANA: I sad je. LENI: Uvek se sviñao ženama. (Kratka pauza) A kako sad ispašta! Ta usta su bila toliko voljena... (Vidi da Johana ne shvata.) Možda ne znate, ali rak u grlu ima i tu veoma nezgodnu stranu što... JOHANA (shvativši): Ćutite. LENI: I vi počinjete da ličite na nas, bravo! (Ode da uzme Bibliju, veliku i teškuknjigu iz XVI veka, koju jedva prenosi do okruglog stočića.) JOHANA: Šta je to? LENI: Biblija. Stavlja se na sto kad porodica veća. (Johana je gleda, začudena. Leni dodaje, pomalo nervozno) Prosto, za slučaj da se valja zakleti. JOHANA: Nema potrebe. LENI: Nikad se ne zna. JOHANA (smejući se da bi se ohrabrila): Ne verujete vi ni u Boga ni u ñavola. LENI: Istina je. Ali idemo u crkvu i kunemo se nad Biblijom. Već sam vam rekla: ova porodica je izgubila svrhu svog postojanja, ali je sačuvala svoje dobre navike. (Pogleda zidni sat) Tri i deset, Verneru: možeš da ustaneš.

SCENA II Isti, Otac U istom trenutku, Otac ulazi kroz staklena vrata. Verner čuje da su se vrata otvorila, pa se upola okrene. Johana okleva da ustane; na kraju se odlučuje, nevoljno. Otac joj, meñutim, živo priñe i natera je da sedne, stavivši joj šake na ramena. OTAC: Molim te, dete moje... (Ona ponovo sedne; on joj se pokloni, poljubi joj ruku, pa se prilično odsečno ispravi, pogledavši Vernera i Leni) Sve u svemu, ništa novo nemam da vam kažem? Tim bolje! Da preñemo, onda, odmah na suštinu. I samo bez ceremonija, molim! (Kratko ćutanje) Te tako, nema mi spasa. (Verner ga dohvati za ruku, Otac se otrgne, skoro brutalno.) Rekao sam: bez ceremonija. (Verner se, pogoñen, okrene i sedne. Kratka pauza. Otac

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonegleda sve troje. Pomalo promuklim glasom.) Koliko ste, svi, svesni da ću umreti! (Ne skidajući pogled s njih, kao da ubeñuje samog sebe.) Crći ću, crći. To je jasno. (Promeni ton. Skoro veselo.) Deco moja, Priroda me je izigrala na najnedostojniji način. Ma šta se o meni reklo, ovo moje telo nikome nije stvaralo probleme. A kroz šest meseci biću leš sa svim njegovim nezgodnim stranama, i bez njegovih prednosti. (Smejući se, videvši Vernerov pokret.) Samo ti sedi - otići ću sasvim pristojno. LENI (zainteresovano, ali učtivo): Ali vi... OTAC: Zar misliš da ću trpeti kaprise nekakvih ćelija, ja koji sam čelik naterivao da plovi morima? (Kratko ćutanje) Šest meseci, to je više no što mi je potrebno da bih sredio svoje stvari. VERNER: A posle tih šest meseci? OTAC: Posle? Pa šta bi ti hteo? Posle - ništa. LENI: Baš ništa? OTAC: Smrt kao proizvodnja: Priroda će se - prepraviti, poslednji put. VERNER (stisnuta grla): A ko će je prepraviti? OTAC: Ti, ako si u stanju. (Verner poskoči, Otac se nasmeje.) Ne brini, to je moja stvar. Vi ćete samo imati da se pobrinete za pogreb. (Ćutanje) A sad dosta o tome. (Dugo ćutanje. Johani, ljubazno.) Molio bih da se još malo strpite, dete moje. (Leni i Verneru, promenivši ton.) Zaklećete se, jedno za drugim. JOHANA (nespokojno): Eh, te ceremonije! A rekli ste da ih ne volite. Čemu, uopšte, te zakletve? OTAC (dobroćudno): Malo čemu, snaho. U svakom slučaju, oni koji nisu u krvnom srodstvu - ne moraju se zaklinjati. (Okrene se sinu; svečanim tonom, ne zna se da li ironičnim ili iskrenim.) Ustani, Verneru. Bio si advokat, sine. Kada je Franc preminuo, pozvao sam te da mi pomogneš, pa si se odrekao advokatske karijere bez i najmanjeg oklevanja. To valja nagraditi: bićeš, zato, domaćin ove kuće i glava firme. (Johani) Kao što vidite, nema tu šta da vas brine: dajem mu čitavo kraljevstvo. (Johana ćuti) Imate nešto protiv? JOHANA: Nije moje da vam odgovaram na to. OTAC: Verneru! (Nestrpljivo) Odbijaš? VERNER (sumoran i brižan): Činiću što želite. OTAC: Razume se. (Gleda ga) Ali - sve ti je to mrsko? VERNER: Da. OTAC: Daje ti se najveća firma za brodogradnju - a ti očajavaš zbog toga! Zašto? VERNER: Pa... recimo da nisam dostojan svega toga. OTAC: To je sasvim verovatno. Ali štaja tu mogu - ti si moj jedini muški naslednik. VERNER: Franc je imao sve potrebne kvalitete. OTAC: Osim jedne - pošto je mrtav. VERNER: Imajte u vidu da sam bio dobar advokat i da ću se zato teško pomiritis tim da budem loš gazda. OTAC: Možda i nećeš biti tako loš. VERNER: Kad god pogledam nekog čoveka u oči, postajem nesposoban da mu

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altoneizdam nareñenja. OTAC: Zašto? VERNER: Osećam kako me ocenjuje. OTAC: Onda gledaj nekud iznad njegovih očiju. (Dodirne svoje čelo.) Tu, recimo, gde je samo ta kost. VERNER: Trebalo bi biti gord kao vi. OTAC: A ti nisi? VERNER: Otkud bih mogao biti? Sve ste od sebe dali ne bi li Franc postao vaša slika i prilika. Zar je moja greška što ste me naučili samo krotkoj poslušnosti? OTAC: To je isto. VERNER: Kako? Šta je to - isto? OTAC: Pokoravati se i nareñivati: u oba slučaja samo prenosiš primljena nareñenja. VERNER: A zar ih ti primaš? OTAC: Tek od pre kratkog vremena ih više ne primam. VERNER: Ko ti ih je davao? OTAC: Ne znam. Možda ja sam sebi. (Smešeći se) Daću ti jedan recept: ako hoćeš da nareduješ, zamisli da si - neko drugi. VERNER: Ja i ne zamišljam da sam iko. OTAC: Pričekaj samo dok ne umrem: već posle nedelju dana mislićeš da si - ja.

VERNER: Odlučivati! Odlučivati! Držati sve u svojim rukama! Sam samcit. U ime sto hiljada ljudi. A mogli ste živeti! OTAC: Već poodavno ne odlučujem ja ni o čemu. Samo potpisujem poštu. Dogodine ti ćeš je potpisivati. VERNER: I ništa drugo niste radili? OTAC: Ništa - već skoro deset godina. VERNER: Niste bili neophodni? Mogao je to da bude bilo ko? OTAC: Biio ko. VERNER: Recimo ja? OTAC: Recimo. VERNER: Ništa nije savršeno, a ima tu i bezbroj točkića. Ako samo jedan od njih zaškripi.... OTAC: Gelber je tu da sve dovede u red. Sjajan je to čovek, znaš i sam. A kod nas je već dvadeset pet godina. VERNER: Te tako, imam sreće. Nareñivaće on. OTAC: Gelber? Jesi li lud! On ti je samo službenik: plaćaš ga da te upoznaje sa nareñenjima koja ćeš mu davati. VERNER (posle kratke pauze): Zaboga, Oče, ni jedan jedini put u životu niste mi ukazali poverenje. Sad me najednom dovodite na čelo firme jer sam vaš jedini muški naslednik, ali ste se najpre, ipak, pobrinuli da me pretvorite u običnu lutku. OTAC (tužno se smejući): U lutku? A šta sam onda ja? Samo šešir naboden na nekakvo strašilo! (Tužno i blago, skoro senilno.) Najveća firma u Evropi... To ti je jedna ogromna organizacija, je li, ogromna... VERNER: Pa lepo. Ako mi bude dosadno, prelistavaću opet svoje advokatske

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonepledoajee. A i putovaćemo. OTAC: A, ne. VERNER (začuden): Pa, to najveštije umem da radim. OTAC (zapovednički, osorno): Ni govora o tome. (Pogleda Vernera i Leni.) A sad, slušajte me. Nasledstvo se neće deliti. Izričito vam se zabranjuje da ono što vam padne u deo prodajete ili bilo kome ustupate. Zabranjuje vam se i da prodate ili iznajmljujete ovu kuću. Zabranjuje vam se i da je napuštate: živećete u njoj do smrti. Zakunite se. (Leni) Ti ćeš prva. LENI (smešeći se): Ako ćemo pošteno - znate i sami da me zakletve ne obavezuju. OTAC (takoñe uz smeh): Samo hajde, Leni. Uzdam se u tebe. Pruži primer svom bratu. LENI (pristupa Bibliji i pruža ruku): Zak - (Bori se da ne prsne u mahnit smeh.)Oh!... šta mogu, Oče, izvini, ali eto, ludo mi se smeje. (Johani, ustranu.) Kao i uvek. OTAC (dobroćudno): Slobodno se ti smej, dete moje. Hoću samo da se zakuneš. LENI (smešeći se): Zaklinjem se Svetom Biblijom da ću se pokoravati vašoj poslednjoj volji. (Otac je gleda smejući se. Verneru.) A sad ti, glavo porodice! Verner kao daje odsutan. OTAC: Šta je, Verneru? Verner naglo podigne glavu i plaho pogleda oca. LENI (ozbiljno): Spasi nas, brate: zakuni se, i gotovo. Verner se okrene ka Bibliji. JOHANA (ljubazno i tiho): Trenutak, molim. (Otac je pogleda praveći se da je zapanjen, kako bi je uplašio; ona mu mirno uzvraća pogledom.) Kada se Leni zaklinjala, bilo je to kao farsa: svi su se smejali. A kad je došao red na Vernera, niko se više ne smeje. Zašto to? LENI: Zato što vaš muž sve shvata ozbiljno. JOHANA: Onda bi se tim pre trebalo smejati. (Kratka pauza) Postavili ste mu zasedu, Leni. OTAC (autoritativno): Johana... JOHANA: I vi, Oče, i vi ste ga čekali u zasedi. LENI: Znači - i mene! JOHANA: Želela bih, Oče, da otvoreno porazgovaramo. OTAC (zabavljen): Vi i ja? JOHANA: Vi i ja. (Otac se nasmeši. Johana uzme Bibliju isa naporomje odnese do nekog daljeg komada nameštaja.) Najpre, da se to raspravi, a onda - neka se kune ko hoće. LENI: Verneru! Zar ćeš dopustiti svojoj ženi da te brani? VERNER: Pa, zar me iko napada? JOHANA (Ocu): Volela bih da znam zašto se mešate u moj život? OTAC (pokazujući Vernera): Mešam se u njegov, jer na to imam prava, a vaš život nije u mojoj vlasti. JOHANA (nasmešivši se): Kao da nas dvoje imamo dva života! A i sami ste bili oženjeni. Jeste li voleli njihovu majku?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOTAC: Koliko je trebalo. JOHANA (nasmešena): Da, da. Od toga je i umrla. A mi, Oče, mi se volimo višenego što treba. Zato zajedno i odlučujemo o svemu što se tiče nas. (Kratka pauza) Ako se zakune pod vašim pritiskom, i zatvori se u ovu kuću da bi ostao veran svojoj zakletvi, doneće tu odluku bez mene i protiv mene; razdvojićete nas zauvek. OTAC (sa osmehom): Ne svida vam se ova naša kuća? JOHANA: Ni najmanje. Ćutanje. OTAC: Na šta se žalite, snaho? JOHANA: Udala sam se zajednog advokata iz Hamburga koji je imao samo svojtalenat. Posle tri godine zatičem se, eto, u ovoj samotnoj tvrñavi, udata za brodograditelja. OTAC: Zar je ta sudbina - toliko žalosna? JOHANA: Za mene - jeste. Zavolela sam Vernera zato što je bio nezavisan, a znate dobro i sami da je tu nezavisnost izgubio. OTAC: Ko mu je oduzeo? JOHANA: Vi. OTAC: Pre deset meseci, zajedno ste odlučili da se ovde smestite. JOHANA: Vi ste to tražili od nas. OTAC: Pa dobro, ako je to greška, i sami ste za nju podjednako krivi. JOHANA: Nisam htela da ga ostavim da bira izmeñu vas i mene. OTAC: Šteta što niste. LENI (ljubazno, Johani): Vas bi izabrao. JOHANA: Ko zna. Ali sasvim je sigurno da bi mu takav izbor bio mrzak. OTAC: Zašto? JOHANA: Zato što vas voli. (Otac mrzovoljno slegne ramenima) Znate li vi uopšte šta je to ljubav bez nade? Ocu se promeni izraz lica. Leni to primeti. LENI (živo): A vi, Johana? Znate li to vi? JOHANA (hladno): Ne znam. (Kratka pauza) Ali Verner to zna. Verner je ustao; ide ka staklenim vratima. OTAC (Verneru): Kuda ćeš? VERNER: Povlačim se. Bićete komotniji. JOHANA: Verneru, ja se borim za nas! VERNER: Za nas? (Odsečno) U ovoj porodici - žene ćute. Hoće da poñe. OTAC (blago, ali zapovednički): Verneru! (Verner naglo zastaje.) Vrati se i sedi.

Verner se polako vraća do svoje stolice i seda na nju okrenuvši im leda i zagnjurivši glavu u šake, kako bi im stavio do znanja da odbija da učestvuje u razgovoru. VERNER: Obratite se Johani! OTAC: Dobro! Dakle, snaho? JOHANA (nespokojno gledajući Vernera): Da odložimo ovaj razgovor. Veoma sam umorna.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOTAC: Ne, ne, dete moje; vi ste ga započeli, pa ga valja i dokrajčiti. (Kratka pauza, Johana, napuštena, ćutke posmatra Vernera.) Znači li to da odbijate da ovde stanujete kad umrem? JOHANA (skoro preklinjući): Verneru! (Verner ćuti. Ona najednom menja stav.)Da, oče. To sam htela da kažem. OTAC: Gde ćete, onda, stanovati? JOHANA: U našem ranijem stanu. OTAC: Vratićete se u Hamburg? JOHANA: Vratićemo se. OTAC: Ako Verner bude hteo. JOHANA: Hteće. OTAC: A firma? Pristajete da joj bude na čelu? JOHANA: Da, ako to već toliko želite, i ako se Verneru bude sviñalo da služi za paradu. OTAC (kao da razmišlja): Stanovati u Hamburgu... JOHANA (sa nadom): Samo to tražimo od vas. Zar nam nećete učiniti taj jediniustupak? OTAC (ljubazno, ali neopozivo): Ne. (Kratka pauza) Moj će sin ostati ovde, da tu živi i umre, kao ja, i kao što je bio slučaj sa mojim ocem i dedom. JOHANA: Ali zašto? OTAC: A zašto ne? JOHANA: Zar kuća traži da se u njoj stanuje? OTAC: Baš tako. JOHANA (sa trenutnom žestinom): Onda - neka se sruši! Leni prsne u smeh. LENI (veoma ljubazno): Hoćete da podmetnem vatru? To mi je bio san kada sam bila dete. OTAC (obazire se oko sebe, zabavljen): Jadan li je ovaj dom. Zar je zaslužio toliku mržnju?... Da li ga se to Verner toliko užasava? JOHANA: I Verner i ja. Kuća je zbilja ružna! LENI: Znamo i sami. JOHANA: Ima nas četvoro; krajem godine biće nas troje. Zar su nam potrebne te trideset i dve pretrpane sobe? Kada je Verner u brodogradilištu, prosto me hvata strah. OTAC: I zato biste nas napustili? To nisu ozbiljni razlozi. JOHANA: Nisu. OTAC: Ima i drugih? JOHANA: Da. OTAC: Da ih čujemo. VERNER (krikne): Johana, zabranjujem ti... JOHANA: Dobro, onda govori ti! VERNER: Čemu? Znaš i sama da ću ga poslušati! JOHANA: Zašto? VERNER: Zato što mi je otac. A sad, dosta. Ustaje. JOHANA (prepreči mu put): Ne, ne!

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOTAC: Ima on pravo, snaho. Porodica, to je dom. I od vas tražim da stanujete u ovoj kući, jer ste postali član naše porodice. JOHANA (smejući se): Ima ova porodica dobra leña. Ne žrtvujete vi nas - njoj. OTAC: Nego kome? VERNER: Johana! JOHANA: Vašem starijem sinu. Dugo ćutanje. LENI (mirno): Franc je umro u Argentini, pre skoro četiri godine. (Johana joj sesmeje u lice.) Dobili smo umrlicu 56-e: idite u Altonu, kod matičara, pokazaće vam je. JOHANA: Umro? Pa da, jer - kako nazvati takav njegov život? Ali jedno je sigurno: bio on živ ili mrtav - ovde je! LENI: Nije! JOHANA (pokaže vrata koja vode na prvi sprat): Tamo je, gore. Iza tih vrata. LENI: Kakva ludost! Ko vam je to rekao? Kratka pauza. Verner mirno ustaje. Čim je upitanju njegov brat, oči mu zasijaju, postaje sigurniji u sebe. VERNER: Ko bi drugi nego ja. LENI: U bračnoj postelji? VERNER: Zašto ne? LENI: Fuj! VERNER: Ona mi je supruga. Ima pravo da zna ono što ja znam. LENI: A to joj pravo daje - ljubav? Kako ste banalni! Ja bih dala i dušu i telo čoveku koga volim, ali bih ga lagala celog života ako bi trebalo. VERNER (plane): Čujte je samo - slepicu što govori o bojama! Koga bi to i lagala? Papagaje? OTAC (zapovednički): Ćutite, vas troje. (Miluje Leni po kosi.) Tvrde je glave, alijoj je kosa meka. (Ona se naglo odmakne. On ostaje oprezan.) Franc boravi gore već trinaest godina; nikad ne napušta svoju sobu, a i ne viña ga niko osimLeni, koja se o njemu stara. VERNER: I osim vas. OTAC: Osim mene? Ko te je to slagao? Leni? I ti si poverovao? Lepo se vas dvoje slažete, nema šta, kad treba učiniti neko zlo. (Kratka pauza) Za tih trinaest godina - nijednom ga nisam video. VERNER (zapanjen): Ali - zašto? OTAC (sasvim prirodno): Zato što on to neće. VEKNER (zbunjen): A, tako! (Kratka pauza) Pa lepo... Vraća se svojoj stolici. OTAC (Johani): Hvala vam, dete moje. U našoj porodici, kao što vidite, u principu nemamo ništa protiv istine. Ali, kad god je moguće, udešavamo da je kaže neko sa strane. (Kratka pauza) Dakle, Franc živi tu gore, bolestan i sam. Izar to nešto menja? JOHANA: Skoro sve. (Kratka pauza) Budite spokojni, Oče, neko ko nije roñen uovoj porodici, jedna pridošlica, reći će istinu umesto vas. Evo šta znam: 46-e jeizbio neki skandal - ne znam kakav, pošto je moj muž tada još bio zarobljenik u Francuskoj. Izgleda da je vršena i sudska istraga. Franc je iščezao; tvrdite da

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altoneje otišao u Argentinu, a, u stvari, se krije ovde. U 56-oj Gelber je skoknuo do Argentine i odande doneo umrlicu. Nešto kasnije naredili ste Verneru da se odrekne svoje karijere, pa ste ga smestili ovde, kao budućeg naslednika. Varam li se? OTAC: Ne. Nastavite. JOHANA. Nemam šta više da kažem. Kakav je Franc bio, šta je činio, i šta je postao - nemam pojma. Ali u jedno jedino čvrsto sam uverena: ako ostanemo, imaćemo da mu služimo kao robovi. LENI (sa žestinom): Nije istina! Ja sam mu dovoljna. JOHANA: Po svemu izgleda - niste. LENI: Samo mene pristaje da viña! JOHANA: Možda, ali ga sad Otac štiti izdaleka, a posle ćemo morati mi da ga štitimo. Ili da motrimo na njega. Možda ćemo biti i robovi i tamničari u isto vreme. LENI (razjarena): Zar sam mu ja tamničarka? JOHANA: Šta ja znam! A ako ste ga baš vi - vas dvoje - tamo i zatvorili? Ćutanje. Leni vadi neki ključ iz džepa. LENI: Popnite se uz stepenice i zakucajte. Ako ne otvori, evo vam ključa. JOHANA (uzimajući ključ): Hvala. (Pogleda Vernera.) Verneru, šta da činim? VERNER: Što god hoćeš. Ovako ili onako, videćeš, to je lavirint... Johana okleva, a onda počinje da se polako penje uz stepenice. Kuca na vrata. Jednom, dvaput. A onda sve češće, kao daje obuzima nekakav nemoćni bes. Onda se okrene ka salonu, spremajući se da siñe. LENI (mirno): Imate ključ. (Kratka pauza. Johana okleva, boji se; Vernerje zabrinut i uzbuñen. Johana se pribira, uvlači ključ u bravu i uzalud pokušava daje otvori, iako se ključ u njoj okreće.) Šta je sad? JOHANA: Sa unutrašnje strane je reza. Sigurno je spuštena. LENI: Ko ju je spustio? Ja? JOHANA: Možda postoje još neka vrata. LENI: Znate vi dobro da ih nema. To odeljenje je izdvojeno. Ako je neko namakao rezu, to ne može biti niko drugi do Franc. (Johana je stigla do podnožja stubišta.) Dakle? To ga mi tamo držimo zatvorenog, toga jadnika? JOHANA: Ima mnogo načina da se čovek pretvori u sužnja. Najbolji je - udesiti da se on sam utamniči. LENI: A kako se to postiže? JOHANA: Lažu ga. Pogleda Leni, koja izgleda zbunjena. OTAC (Verneru, živo): Jesi li na sudu imao posla sa ovakvim slučajevima? VERNER: Kakvim slučajevima? OTAC: Slučajevima zatočenja. VERNER (jedva procedi): Jedanput. OTAC: Pa lepo. Recimo da se ovde izvrši pretres: došlo bi do sudenja, zar ne? VERNER (uhvaćen u klopku): Zašto bi se vršio pretres? Za ovih trinaest godina - nijednom nije došlo do toga. OTAC: Zato što sam ja bio ovde. Ćutanje.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI (Johani): A ja vozim suviše brzo, sami ste mi to rekli. Mogla bih da naletim na neko drvo. I šta bi onda bilo sa Francom? JOHANA: Ako ima pameti, pozvaće poslugu. LENI: Ima on pameti, ali je ne bi pozvao. (Kratka pauza) Saznalo bi se da mi jebrat umro - po njuhu! (Kratka pauza) Ljudi bi razvalili vrata i našli bi ga na podu, meñu školjkama. JOHANA: Kakvim školjkama? LENI: Voli ostrige. OTAC (Johani; prijateljski): Slušajte, snaho. Ako umre, biće to skandal veka. (Ona ćuti) Skandal veka, Johana… JOHANA (surovo): Što je to za vas važno? Bićete pod zemljom. OTAC (smešeći se): Ja, da. Ali vi ne, nego, vratimo se tome slučaju iz 46-e. Dali takve stvari zastarevaju? VERNER: Ne znam kakvi su delikti u pitanju. OTAC: U najboljem slučaju: premlaćivanje i ranjavanje; u najgorem: pokušaj ubistva. VERNER (jedva procedi): Ne zastarevaju. OTAC: E pa onda znaš šta nas čeka: saučesništvo u pokušaju ubistva, falsifikati upotreba tog falsifikata, zatočenje. VERNER: Falsifikat? Kakav falsifikat? OTAC (smejući se): Pa, falsifikovana umrlica, zaboga! Prilično me je koštala. (Kratka pauza) Šta kažeš, advokate? Slučaj za porotu, a? Verner ćuti. JOHANA: Nema vrdanja, Verneru. Imamo da biramo: ili ćemo biti sluge jednog ludaka koji im je važniji nego ti, ili ćemo sedeti na optuženičkoj klupi. Šta ćeš izabrati? Ja sam već izabrala - porotu. Bolje zatvor do odreñenog roka nego večita robija. (Kratka pauza) Dakle? Verner ćuti. Ona učini gest, obeshrabrena. OTAC (temperamentno): Ta šta vam je, deco, zaboga! Ucena! Lavirint! Sve je to koješta! Sve su to izmišljotine. Ne tražim, sine, ništa od tebe sem malo sažaljenja za tvoga brata. Ima situacija sa kojima Leni ne može sama da se suoči. U svakom drugom pogledu - slobodni ste kao ptice. Videćete, sve će se dobro završiti. Franc, bojim se, neće živeti dugo: jedne noći zakopaćete ga u vrtu; sa njim će nestati i poslednji pravi fon Gerlah... (Verner učini gest.) ... hoću da kažem: poslednje čudovište. A vas dvoje ste zdravi i normalni. Imaćete normalnu decu, koja će živeti gde hoće. Ostanite ovde, Johana!... Vernerovih sinova radi! Oni će naslediti firmu: to je basnoslovna moć - nemate prava da ih nje lišite! VERNER (poskoči; oči su mu sjajne, pogled oštar): Šta? (Svi ga pogledaju.) Rekoste: za Vernerove sinove? (Otac, začuñen, klimne glavom. Trijumfalno.) Eto, Johana, to je ta varka, taj manevar. Briga vas, Oče, za Vernera i njegovu decu! Briga vas! Baš vas briga! (Johana mu se približi. Kratka pauza) Čak i akobiste poživeli dovoljno dugo da vidite mog prvenca, on bi vas se gnušao, jer bi bio krv moje krvi, a ja sam vas se gnušao iz dna duše od kada znam za sebe! (Johani) Jadni naš Otac! Baš nema sreće! Francovu bi decu obožavao! JOHANA (zapovednički): Prestani! Kao da samo sebe čuješ! Propali smo ako

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonesam sebe počneš da sažaljevaš. VERNER: Naprotiv, dajem sebi oduške. Šta bi ti htela? Da im okrenem leña? JOHANA: Da. VERNER (smejući se): Divota! JOHANA: Kaži im ne. Bez vike, i bez smeha. Prosto naprosto: ne. Verner se okrene ka Ocu i Leni. Oni ga ćutke gledaju. VERNER: Gledaju me. JOHANA: Pa šta? (Verner slegne ramenima i sedne. Veoma umorno.) Verneru! On je više ne gleda. Dugo ćutanje. OTAC (diskretno trijumfujući): Dakle, snaho? JOHANA: Nije se zakleo. OTAC: Tek što nije. Slabi služe jakima: to je zakon. JOHANA (pogoñena): A ko je, za vas, jak? Onaj suludi gore, nemoćniji od odojčeta, ili moj muž, koga ste napustili i koji se sam snašao? OTAC: Verner je slab, Franc je jak, i šta se tu može! JOHANA: Šta Čine jaki na ovom svetu? OTAC: U principu, ne rade ništa. JOHANA: Vidim, vidim. OTAC: To su ljudi koji, prirodno, žive u okrilju smrti. Tuñe sudbine imaju u svojoj šaci. JOHANA: I Franc je takav? OTAC: Da. JOHANA: Otkud znate posle trinaest godina? OTAC: Ima nas ovde četvoro čija je sudbina u njegovoj ruci, a da on to i ne zna. JOHANA: O čemu on uopšte razmišlja? LENI (ironično i brutalno, ali iskreno): O krabama. JOHANA (ironično): Po ceo dan? LENI: Može to potpuno da obuzme čoveka. JOHANA: Eh, bajke! Stare kao taj vaš nameštaj. Valjda ne verujete u to! OTAC (smešeći se): Preostalo mi je samo šest meseci života, snaho moja: malo je to vremena da bi čovek bilo šta poverovao. (Kratka pauza) Verner, ipak, u to veruje. VERNER: Varate se, Oče. Bile su to vaše ideje a ne moje, vi ste mi ih ulili u glavu. Ali pošto ste ih i sami uz put pogubili, ne možete mi zameriti što sam ih se oslobodio. Čovek sam kao i drugi. Ni jak ni slab, eto tako, običan. Trudim seda živim. Ne znam.hoću li Franca ikad ponovo videti, ali sam siguran da je i on običan čovek. (Pokaže Johani Francove fotografije.) Šta on ima što ja nemam? (Gleda ga, fasciniran.) Nije čak ni lep! LENI (ironično): Tja! Čak ni to! VERNER (još uvekfasciniran, već se koleba): I otkud sam to ja roñen da njemu služim? I robovi umeju da se pobune. Moj brat neće biti moja kob. LENI: Više voliš da to bude tvoja žena? JOHANA: Ubrajate me u jake? LENI: Da. JOHANA: Kakva ideja! A zašto?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI: Bili ste glumica, zar ne? Zvezda? JOHANA: Tačno. A onda sam upropastila karijeru. Pa šta? LENI: Pa šta? Pa eto, udali ste se za Vernera, a od tada ništa ne radite, samo razmišljate o smrti. JOHANA: Ako pokušavate da ga unizite, samo gubite vreme. Kad smo se upoznali, već sam bila zauvek napustila scenu i ekran, prosto sam ludela, i on se može ponositi što me je spasao. LENI: Kladim se da se ne ponosi. JOHANA (Verneru): Kaži sam. Ćutanje. Verner ne odgovara. LENI: Kako ga zbunjujete, jadnika. (Kratka pauza) Da li biste ga izabrali, Johana, da niste pretrpeli taj neuspeh? Ima brakova koji su prave sahrane. Johana hoće da odgovori. Otac je preduhitri. OTAC: Leni! (Pomiluje je po glavi, ali ona se besno otrgne.) Prevazilaziš samu sebe, kćeri moja. Da sam tašt, poverovao bih da te moja smrt baca u očaj. LENI (živo): Svakako, Oče. Vidite i sami da će nam ona komplikovati život. OTAC (počinjući da se smeje, Johani): Ne ljutite se na Leni, dete moje. Hoće da kaže da smo svi istog kova: vi, Franc i ja. (Kratka pauza) Sviñate mi se, Johana. Katkad pomišljam da ćete me čak oplakivati. Bili biste, zbilja, jedini. Nasmeši joj se. JOHANA (naglo): Ako vas još zabrinjavaju ovozemaljske stvari, i ako imam tu sreću da vam se sviñam, kako se onda usuñujete da preda mnom ponižavate mog muža? (Otac spusti glavu ne odgovarajući.) Jeste li još na ovom svetu ili na onom? OTAC: Na ovom ili onom, svejedno: tu više nema razlike. S tih šest meseci nisam starac koji ima budućnost. (Gleda u prazno i govori sam za sebe.) Firma će neprekidno bujati, privatne investicije više neće biti dovoljne. Država će morati da zabode u nju svoj nos; Franc će ostati gore još deset, dvadeset godina. Patiće... LENI (odlučno): On ne pati. OTAC (ne čuje je): Moja smrt, sada, to je moj život koji teče i bez moga prisustva. (Ćutanje. On sedi, opuštenih ramena, ukočena pogleda.) Osedeće... mlohavo odebljan, kao zatvorenici... LENI (sa žestinom): Ćutite! OTAC (ne čuje je): To je nepodnošljivo! Vidi se da pati. VERNER (polako): Hoćete li biti manje nesrećni ako ostanemo ovde? JOHANA (brzo) Pazi! VERNER: Na šta? Otac mi je, neću da pati. JOHANA: Pati zbog onog drugog. VERNER: Tim gore. Ustane, uzme Bibliju i donosi je na stočić gde ju je Leni bila stavila. JOHANA (kao gore): Hoće da te zavara tom komedijom. VERNER (svadljivo, tonom punim aluzija): A ti? Ti, kao, ne bi? (Ocu) Odgovorite mi... Da li biste bili manje nesrećni... OTAC: Ne znam.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneVERNER (Ocu): Pa lepo, videćemo. Kratka pauza, ni Otac ni Leni se ne miču. Čekaju, napeti. JOHANA: Samo jedno pitanje. Jedno jedino, a onda čini šta hoćeš. Verner je gleda, sumorno i jogunasto. OTAC: Čekaj malo, Verneru. (Verner se odmakne od Biblije uz kratko gunñanjekoje bi trebalo da znači pristanak.) Kakvo to pitanje, snaho? JOHANA: Zašto se Franc sam zatočio? OTAC: To pitanje sadrži mnoga druga. JOHANA: Ispričajte mi šta se dogodilo. OTAC (sa lakom ironijom): Pa eto, bio je rat. JOHANA: Da, za svakog. A jesu li se svi posakrivali? OTAC: One koji su se sakrili - ne vidite. JOHANA: Dakle, ratovao je? OTAC: Do kraja. JOHANA: Na kome frontu? OTAC: U Rusiji. JOHANA: Kad se vratio? OTAC: U jesen 46-e. JOHANA: Zašto tako kasno? OTAC: Njegov puk je bio uništen. Franc se vratio peške, krijući se kroz Poljsku i okupiranu Nemačku. Jednoga dana, začulo se zvono na vratima. (Zvonjava izdaleka, kao prigušena.) Bio je to on.

Franc se pojavljuje u dnu, iza svog oca, u polusenci. U civiluje, izgleda mlad: dvadeset tri ili dvadeset četiri godine. Johana, Verner i Leni, tokom ovog ‘flešbeka’ i onoga što sledi, neće videti evociranu ličnost. Samo oni koji evociraju te prizore - Otac u dve prve scene prisećanja, Leni i Otac u trećoj - okreću se ka onima koje evociraju kad imaju nešto da im kažu. Ton i igra ličnosti koje učestvuju u sceni prisećanja treba da budu uzdržani, ‘distancirani’,tako da se, čak i u žešćim momentima, razlikuju od sadašnjosti. Za trenutak Franca niko ne vidi, čak ni Otac. Franc u desnoj ruci ima otvorenu bocu šampanjca; ona će se primećivati tek kad bude uzeo iz nje da pije. Čaša za šampanjac, na konzoli kraj njega, zaklonjena je nekim sitnim ukrasima. Uzima je kad bude trebalo da pije. JOHANA: Odmah se zatočio? OTAC: U kući, odmah; u toj sobi, godinu dana kasnije. JOHANA: A tokom te prve godine - viñali ste ga svakog dana? OTAC: Skoro svakog. JOHANA: Šta je radio? OTAC: Pio je. JOHANA: A šta je govorio? FRANC (kao izdaleka, mehanički): Dobar dan. Laku noć. Da. Ne. JOHANA: Ništa više? OTAC: Ništa, sem jednog dana. Prava bujica reči. Ništa ja tu nisam razumeo. (Gorko se nasmeje.) Bio sam u biblioteci i slušao radio. Krčanje radioaparata, ponovljeni signali. Svi su zvuci prigušeni.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneGLAS SPIKERA: Dragi slušaoci, evo naših vesti: U Nirnbergu Sud nacija je osudio maršala Geringa... Franc isključi radio. Kad se pomera, ostaje u polusenci. OTAC (trgne se i okrene): Šta to radiš? (Franc ga tupo gleda.) Hteo bih da čujem presudu. FRANC (sa drugog kraja pozornice, ciničnim i turobnim glasom): Da bude obešen dok smrt ne nastupi. Pije. OTAC: Otkud znaš? (Franc ćuti. Otac se obrati Johani.) Niste čitali ondašnje novine? JOHANA: Slabo. Imala sam dvanaest godina. OTAC: Sve su bile u savezničkim rukama. »Nemci smo, znači da smo krivi; krivi smo zato što smo Nemci.« Svakoga dana, na svakoj stranici! Kakva opsesija! (Francu) Osamdeset miliona zločinaca - kakva koještarija! U najgorem slučaju, bilo ih je tri tuceta. Neka ih obese, i nek nas rehabilituju: biće to kraj strašne more. (Autoritativno.) Budi ljubazan, uključi opet taj radio. (Franc pije, ne mičući se. Suvo.) Suviše piješ. (Franc ga pogleda tako osorno da Otac zaćuti, zbunjen. Ćutanje. Onda Otac nastavi, sa strasnom željom da sve to shvati.) Šta se dobija time što se čitav jedan narod baca u očajanje? Štasam to ja učinio da bih zaslužio prezir celoga sveta? Moja su mišljenja, na kraju krajeva, dobro poznata. A ti, Franc, ti, koji si se borio do kraja? (Franc seprostački smeje) Jesi li nacista? FRANC: Taman posla! OTAC: Onda - biraj: pusti nek kazne odgovorne, ili neka se njihove krivice podele sa celom Nemačkom. FRANC (bez ijednog pokreta, prsne u divlji i suvi smeh): Ha-ha! (Kratka pauza)To se svodi na isto. OTAC: Jesi li lud? FRANC: Postoje dva načina da se uništi jedan narod: čitav se osuñuje ili se nateruje da se odrekne voña koje je izabrao. Ovo drugo je gore. OTAC: Nikog se ja ne odričem, a nacisti nisu moje voñe: samo sam ih trpeo. FRANC: Podržavao si ih. OTAC: Pa šta sam, do ñavola, i mogao da činim? FRANC: Ništa. OTAC: Što se tiče Geringa, ja sam njegova žrtva. Samo se prošetaj po našim brodogradilištima. Dvanaest bombardovanja, svi hangari sravnjeni sa zemljom:eto kako nas je on štitio. FRANC (brutalno): Ja sam Gering. Ako njega obese, ja sam obešen. OTAC: Pa Gering te je mrzeo! FRANC: Pokoravao sam mu se. OTAC: Dabome, i njemu i drugim tvojim vojnim zapovednicima. FRANC: A kome su se pokoravali oni? (Smejući se) Mi smo mrzeli Hitlera, drugisu ga voleli - svejedno. Snabdevao si ih ratnim brodovima, a ja sam ga snabdevao leševima. Šta smo više i mogli da učinimo, reci, čak i da smo ga obožavali? OTAC: Znači, svi smo krivi?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Za ime Božje, ne! Niko nije kriv. Osim ulizica koje prihvataju presudu pobednika. A i lepi su mi ti pobednici! Znamo ih: 1918-e bili su isti, sa istim licemernim vrlinama. I šta su od onda učinili sa nama? Šta su učinili sa sobom?Samo ti ćuti: pobednici su ti koji preuzimaju istoriju u svoje ruke. I uzeli su je, pa su nam dali Hitlera. Sudije? A oni - nikad nisu pljačkali, kasapili, silovali? Je li Gering bacio bombu na Hirošimu? Ako sude nama, ko će suditi njima? Govoreo našim zločinima da bi prikrili zločin koji pripremaju u potaji: sistematsko istrebljenje nemačkog naroda. (Razbije čašu o sto.) A svi smo nevini pred neprijateljem! Svi: vi, ja, Gering, i svi ostali. OTAC (viče): Franc! (Svetlost slabi, gaseći se oko Franca; on nestaje.) Franc! (Kratko ćutanje. On se polako okrene ka Johani i tiho se nasmeje.) Ništa ja tu nisam razumeo. A vi? JOHANA: Ništa. A onda? OTAC: To je sve. JOHANA: Ipak, trebalo je birati: svi nevini ili svi krivi? OTAC: On nije hteo da bira. JOHANA (zamišljena za trenutak, a onda): Sve to nema nikakvog smisla. OTAC: Možda i ima... Šta ja znam. LENI (živo): Ne trudite se, Johana. Za Geringa i njegovu avijaciju moj brat je hajao utoliko manje što je sam služio u pešadiji. Za njega, bilo je i krivih i nevinih, ali to su bili neki drugi. (Ocu, koji hoće nešto da kaže.) Znam to, viñam ga svakog dana. Nevini su imali dvadeset godina i bili su vojnici; krivci su imali oko pedeset i bili su im očevi. JOHANA: Tako dakle. OTAC (koji nije više onako dobrodušno opušten, o Francu govori sa strašću): Pa zar ne vidite da laže! LENI: Znate dobro, Oče, da vas Franc mrzi! OTAC (snažno, Johani): Franc me je voleo više no ikog. LENI: Pre rata. OTAC: I pre i posle. LENI: Zašto onda kažete: voleo me je? OTAC (zbunjen): Pa eto, Leni, govorili smo o prošlosti... LENI: Nemojte se ispravljati: odali ste šta mislite. (Kratka pauza) Moj brat je stupio u vojsku kad je imao osamnaest godina. Ako Otac hoće da nam kaže zašto, bolje ćete razumeti istorijat ove porodice. OTAC: Ispričaj to ti, Leni: ne bih hteo da ti uskratim to zadovoljstvo. VERNER (prisiljavajući se da ostane miran): Upozoravam te, Leni: ako pomeneš ma šta što Ocu ne bi služilo na čast, smesta odlazim iz ove sobe. LENI: Toliko se bojiš da mi poveruješ? VERNER: Niko neće preda mnom vreñati moga Oca. OTAC (Verneru): Smiri se, Verneru: govoriću ja. Od početka rata Država nam je slala silne porudžbine. Flotu smo, u stvari, mi izgradili. U proleće 41. vlada mi je stavila do znanja da želi da otkupi od mene neke terene kojima se nismo koristili. Znaš već, onu zemlju iza brda. LENI: Vlada - to je bio Himler. Tražio je lokaciju za koncentracioni logor. Mrtva tišina.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Znali ste to? OTAC (mirno): Da. JOHANA: I pristali ste? OTAC (istim tonom): Da. (Kratka pauza) Franc je otkrio šta se radi. Izvestili su me da se muvao oko tih bodljikavih žica. JOHANA: I onda? OTAC: Ništa. Tišina, koju je on sam prekinuo. Jednog junskog dana 41. (Otac se okrene k njemu i pažljivo ga gleda, nastavljajući razgovor sa Vernerom i Johanom.) Odmah sam video da je napravio gaf. A trenutak nije mogao biti gori: Gebels i admiral Denic su se nalazili u Hamburgu i trebalo je da obiñu moje nove instalacije. FRANC (mladalačkim i blagim glasom, srdačno ali uznemireno): Hteo bih da govorim s vama, Oče. OTAC (gledajući ga): Bio si tamo? FRANC: Da. (Sa užasavanjem, naglo.) Oče, pa to više nisu ljudi! OTAC: Čuvari? FRANC: Ne, nego logoraši. Gadim ih se, ali me i plaše. Ta njihova prljavština, pa vaši, rane... (Kratka pauza) Imaju više nego dovoljno vremena da premiru od straha. OTAC: Onakvi su - kako se s njima postupa. FRANC: Mene niko ne bi mogao da pretvori u takvog stvora. OTAC: Misliš? FRANC: Ja bih sve izdržao. OTAC: Po čemu misliš da oni ne izdržavaju? FRANC: Po njihovim očima. OTAC: Da si ti na njihovom mestu, i tvoje bi bile takve. FRANC: Ne. (Sa neobuzdanim uverenjem.) Ne bi! Otac ga pažljivo gleda. OTAC: Pogledaj me. (Podigne mu bradu i zagleda mu se u oči.) Otkud ti to? FRANC: Šta? OTAC: Taj strah da ne budeš zatočen. FRANC: Ne bojim se ja toga. OTAC: Nego - želiš? FRANC: Šta?... Ne. OTAC: Tako dakle. (Kratka pauza) Nije, znači, trebalo da prodam te terene? FRANC: Ako ste ih prodali, znači da niste mogli postupiti drugačije. OTAC: Mogao sam. FRANC (zapanjen): Mogli ste odbiti? OTAC: Svakako. (Franc učini plahovit pokret.) Šta je sad? Kao da više nemaš poverenja u mene. FRANC (ovlada sobom, imajući poverenja): Znam da ćete mi to objasniti. OTAC: Šta tu ima da se objašnjava? Himler je imao negde da smesti te logoraše. Da mu nisam dao te terene, kupio bi neke druge. FRANC: Od drugih. OTAC: Sasvim tačno. Malo zapadnije, ili malo istočnije, te iste logoraše zlostavljali bi isti kapoi, a ja bih stekao neprijatelje u samoj vladi.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC (tvrdoglavo): Nije trebalo da se mešate u to. OTAC: A zašto? FRANC: Zato što ste vi - vi. OTAC: A i da bih ti pružio to farisejsko zadovoljstvo da opereš ruke, mali puritanče. FRANC: Plašite me, Oče; ne patite dovoljno zbog tuñe patnje. OTAC: Dozvoliću sebi da patim zbog nje kad budem imao načina da je dokrajčim. FRANC: Nikad ga nećete imati. OTAC: Zato neću ni patiti - bilo bi to gubljenje vremena. A zar ti patiš zbog toga? Eh, pusti! (Kratka pauza) Ne voliš ti svog bližnjeg. Franc, inače se ne bi usudivao da prezireš te zatočenike. FRANC (pogoñen): Ja ih ne prezirem. OTAC: Prezireš ih. Zato što su prljavi, i zato što se toliko boje. (Ustane i pode ka Johani.) Još je verovao u ljudsko dostojanstvo. JOHANA: Grešio je? OTAC: To ja ne znam, snaho. Sve što mogu da vam kažem, to je - da su Gerlahovi žrtve Lutera: taj prorok nas je učinio ludo gordim. (Polako se vraća svome ranijem mestu i pokazuje Franca Johani.) Franc se šetkao po brežuljcima diskutujući sa samim sobom, a kad bi ga savest u nešto ubedila, mogli ste ga seći na komade - taj ne bi promenio svoje mišljenje. I ja sam bio kao on, u svoje vreme. JOHANA (ironično): Imali ste, znači, savesti? OTAC: Da, ali sam je izgubio - iz skromnosti. Ona je prinčevski luksuz. Franc jemogao sebi da je dozvoli: kad se ništa ne radi, čovek veruje da je odgovoran za sve. A ja sam radio. (Francu) Šta bi hteo da ti kažem? Da su Hitler i Himler zločinci? Pa dobro, eto, kažem ti to. (Smejući se) To je isključivo lično mišljenje, i potpuno beskorisno. FRANC: Nemoćni smo, znači? OTAC: Da, ako izaberemo nemoć. Ništa ne možeš učiniti za ljude ako provodiš vreme optužujući ih pred Božjim sudom. (Pauza) Osamdeset hiljada radnika - od marta! Širim se, razvijam! Radilišta mi niču preko noći. Postajem strahovito moćan. FRANC: Naravno, kad ste na usluzi nacistima. OTAC: Zato što su i oni meni na usluzi. To su ti plebejci na prestolu. A ratuju da bi nama našli tržišta, pa zato neću da se sa njima svañam zbog nekog komada zemlje. FRANC (tvrdoglavo): Nije trebalo da se u to mešate. OTAC: Eh, kraljeviću, kraljeviću! Hteo bi da poneseš svet na svojim plećima? Svet je težak, a ti o njemu ništa ne znaš. Mani se toga. Pozabavi se firmom: danas je moja, sutra tvoja; moje telo i moja krv, moja sposobnost i moja sila -tvoja budućnost! Kroz dvadeset godina, bićeš pravi gospodar, tvoje će brodovlje ploviti svim morima, a ko će se onda još sećati Hitlera? (Kratka pauza) Ti si, prosto, zanesenjak. FRANC: Ne baš toliko koliko mislite. OTAC: Je li? (Pažljivo ga pogleda.) Šta si to učinio? Neko zlo?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC (gordo): Ne. OTAC: Nešto dobro? (Dugo ćutanje.) Za ime Boga! (Kratka pauza) Dakle? Nešto ozbiljno? FRANC: Da. OTAC: Ne boj se ništa, kraljeviću moj, srediću ja to. FRANC: Ovaj put - nećete. OTAC: I ovaj put, kao i uvek. (Kratka pauza) Šta je?(Pauza) Moram da te ispitujem? (Razmišlja) Tiče se nacista? Pa dobro. Logora? Dobro. (Sine mu) Onaj Poljak! (Ustane i počne uzbuñeno da hoda. Johani.) Bio je to jedan poljskirabin: pobegao je uoči toga dana, pa nas je komandant logora obavestio o tome. (Francu) Gde je? FRANC: U mojoj sobi. Pauza. OTAC: Gde si ga samo našao? FRANC: U parku. Nije se čak ni krio. Pobegao je iz čiste ludosti, a sad umire odstraha. Ako ga se dokopaju... OTAC: Znam. (Kratka pauza) Ako ga niko nije video, stvar je sreñena. Kamionom ćemo ga prebaciti u Hamburg. (Franc ostaje napet.) Videli su ga? Dobro. Ko to? FRANC: Fric. OTAC (Johani, konverzacionim tonom): To je bio naš šofer, pravi nacista. FRANC: Jutros je uzeo auto, kaže - ide u garažu u Altoni. Još se nije vratio. (Sanešto ponosa.) Jesam li baš toliki zanesenjak? OTAC (smešeći se): Veći nego ikad. (Menja ton) Zašto si ga strpao u svoju sobu? Da me iskupiš? (Ćutanje) Reci - učinio si to mene radi. FRANC: Nas radi. Vi i ja - to je isto. OTAC: Da. (Kratka pauza) Ako te je Fric potkazao... FRANC (nadovezuje): Oni će doći. Znam. OTAC: Popni se u Leninu sobu i navuci rezu. To ti nareñujem. Sve ću ja to srediti. (Franc ga sumnjičavo posmatra.) Šta je sad? FRANC: Taj logoraš... OTAC: Rekao sam: sve. Taj logoraš je pod mojim krovom. Idi sad. Franc nestaje. Otac seda. JOHANA: Došli su? OTAC: Posle četrdeset pet minuta. U dnu se pojavljuje jedan esesovac. Iza njega su dva čoveka, nepomična i nema. ESESOVAC: Hajl Hitler. OTAC (u tišini): Hajl. Ko ste vi i šta hoćete? ESESOVAC: Maločas smo pronašli vašeg sina, u njegovoj sobi, sa jednim odbeglim zarobljenikom, koji se tu krio od sinoć. OTAC: U njegovoj sobi? (Johani) Nije hteo, junoša, da se sakrije kod Leni. Prihvatio je sav rizik. Dobro, pa šta? ESESOVAC: Shvatate li vi to? OTAC: I te kako: moj sin je bio veoma nesmotren. ESESOVAC (zapanjen, gnevno): Šta rekoste? (Kratka pauza) Ustanite kad vam

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonese obraćam. Zvoni telefon. OTAC (ne dižući se): Neću. Podiže slušalicu, paje pruža esesovcu i ne pitajući ko zove. Ovaj muje otme. ESESOVAC (u telefon): Halo? Oh! (Lupi potpeticama) Da. Da. Da. Razumem. (Sluša i zapanjeno gleda Oca.) Da. Razumem. (Lupi potpeticama. Spusti slušalicu.) OTAC (osorno, bez osmeha): Bio je nesmotren, zar ne? ESESOVAC: Upravo tako. OTAC: Ako ste mu samo dotakli jednu vlas na glavi... ESESOVAC: Bacio se na nas. OTAC (iznenañen i uznemiren): Moj sin? (Esesovac potvrdi glavom.) I - udarili ste ga? ESESOVAC: Ne. Kunem vam se. Samo je savladan. OTAC (razmišljajući): Bacio se na vas! To ne liči na njega. Mora da ste ga izazvali. Šta ste to učinili? (Esesovac ćuti.) Sa zarobljenikom? (Ustane) Pred njegovim očima? Pred očima mog sina. (Hladan bes - ali strašan.) Sve bih rekao da ste bili preterano revnosni. Vaše ime? ESESOVAC (jadno): Herman Aldrih. OTAC: Dajem vam reč, Hermane Aldrihu, da ćete se celog života sećati ovog 23. juna 1941. Esesovac nestaje. JOHANA: I - sećao se? OTAC (smešeći se): Verujem. Ali - nije živeo još dugo. JOHANA: A Franc? OTAC: Odmah pušten. Pod uslovom da stupi u vojsku. Sledeće zime bio je već poručnik na ruskom frontu. (Kratka pauza) Šta vam je? JOHANA: Ne sviña mi se ta priča. OTAC: Ja i ne kažem da je zabavna. (Kratka pauza) Bilo je to 1941, snaho moja. JOHANA (suvo): Pa šta? OTAC: Valjalo je preživeti. JOHANA: Taj Poljak - nije preživeo. OTAC (ravnodušno): Nije. Ali nisam ja za to kriv. JOHANA: Ko zna. VERNER: Johana! JOHANA: Imali ste na raspolaganju tih četrdeset pet minuta. Šta ste to učinili da biste spasli sina? OTAC: Znate to dobro i sami. JOHANA: Gebels je bio u Hamburgu, pa ste mu telefonirali. OTAC: Da. JOHANA: Obavestili ste ga da je pobegao neki logoraš, pa ste ga zamolili da oprosti vašem sinu. OTAC: Zamolio sam ga i da poštedi život toga zarobljenika. JOHANA: Razume se. (Kratka pauza) Nego, kad ste telefonirali Gebelsu... OTAC: Da?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Niste mogli biti sigurni da je šofer potkazao Franca. OTAC: Eh, pa špijunirali su nas bez prestanka! JOHANA: Da, ali mogao je i on da ništa ne primeti, pa je uzeo auto iz nekog sasvim drugog razloga. OTAC: Možda. JOHANA: Niste ga, naravno, ništa pitali? OTAC: Koga? JOHANA: Tog Frica? (Otac sleže ramenima.) Gde je on sad? OTAC: U Italiji, pod drvenom krstačom. JOHANA (posle kratke pauze): Tako dakle. Pa lepo, s tim nikad nećemo biti načisto. Ako tog zarobljenika nije odao Fric, onda ste ga, mora biti, odali vi. VERNER (sa žestinom): Zabranjujem ti... OTAC: Nemoj tu stalno da mi vičeš, Verneru! (Verner se smiri.) Imate pravo, dete moje. (Kratka pauza) Kad sam podigao slušalicu, pomislio sam - šanse su podjednake! Kratka pauza. JOHANA: Jednake šanse da zato bude ubijen taj Jevrejin. (Kratka pauza) I to vam nikad nije omelo san? OTAC (mirno): Nikad. VERNER (ocu): Apsolutno si imao pravo, Oče. Svi životi isto vrede. Ali, ako treba birati, mislim da je sinovljev život na prvom mestu. JOHANA (blago): Nije reč o tome šta ti misliš, Verneru, nego - šta je Franc mogao misliti. A šta je to mislio, Leni? LENI (smešeći se): Ipak vi ne poznajete Gerlahove, Johana. JOHANA: Ćutao je? LENI: Otišao je ne otvorivši usta, i nikad nam nije pisao. Kratka pauza. JOHANA (Ocu): Rekli ste mu: sve ću ja to srediti, i on se oslonio na vas. Kao i uvek. OTAC: Održao sam reč: izdejstvovao sam da taj zarobljenik ne bude kažnjen. Otkud sam mogao pretpostaviti da će ga ubiti pred mojim sinom? JOHANA: Bilo je to 1941, Oče. A 1941. - bilo je uputno svašta pretpostavljati. (Prilazi fotografijama i gleda ih. Kratka pauza. Još uvek posmatra portret.) Taj mali puritanac, Luterova žrtva, hteo je svojom krvlju da plati te terene koje steprodali. (Okrene se Ocu.) A vi ste sve to poništili. Sve se pretvorilo samo u nekakvu igrariju jednog bogataškog sina. Uz smrtnu opasnost, svakako, ali za partnera... Shvatio je da mu se sve dozvoljava, jer on sam ništa nije značio. OTAC (pokazuje je, dok mu se lice sija): Eto kakva mu je žena trebala. Verner i Leni se naglo okreću k njemu. VERNER (besno): Šta? LENI: Oče, pa to je neukusno! OTAC (njima dvoma): Shvatila je to ona od prve. (Johani) Zar ne? Bolje da sam se nagodio: izvukao bi se sa dve godine zatvora. Šta ćete, greška! Sve je bilo bolje nego ostati nekažnjen. Pauza. Dubokoje zamišljen. Johana još uvek posmatra portrete. Verner ustaje, dohvata je za ramena i okreće je k sebi.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA (hladno): Šta je bilo? VERNER: Nemoj da se raznežuješ zbog Franca: nije on od onih što se mire s porazom. JOHANA: Pa? VERNER (pokazujući fotografiju): Pogledaj samo! Dvanaest ordena. JOHANA: Dvanaest poraza više. Trčao je za smrću, ali nije imao sreće: ona je trčala brže. (Ocu) Da završimo: borio se, vratio se 1946, a onda, godinu dana kasnije, izbio je skandal. Kakav? OTAC: Mali nestašluk naše Leni. LENI (skromno): Otac bi da mi laska. Samo sam dala povoda. Ništa više. OTAC: Kod nas su se smestili neki američki oficiri. Leni bi ih uspaljivala, a onda, kad bi se sasvim zažarili, šaputala bi im na uvo: »Ja sam nacistkinja«, i nazivala bi ih prljavim Židovima. LENI: Da ih ohladim. Zabavno, je l' te? JOHANA: Vrlo zabavno. I hladili su se? OTAC: Ponekad. A katkad bi eksplodirali. Jedan je to naročito primio k srcu. LENI (Johani): Amerikanac kad nije Jevrejin - onda je antisemit, osim kad je istovremeno i jedno i drugo. Taj nije bio Jevrejin, pa se razgnevio. JOHANA: I onda? LENI: Hteo je da me siluje, Franc mi je pritekao u pomoć, počeli su da se valjaju po zemlji, taj je bio jači. Dohvatila sam neku bocu i dobro ga njome tresnula. JOHANA: Pao je mrtav? OTAC (vrlo mirno): Eh, njegova je lobanja razbila bocu. (Kratka pauza) Šest nedelja u bolnici. Naravno, Franc je sve primio na sebe. JOHANA: I taj udarac bocom? OTAC: Sve. (U dnu se pojavljuju dva američka oficira. Otac se okrene k njima.)U pitanju je samo nesmotrenost, bolje reći: jedna ozbiljna nesmotrenost. (Kratka pauza) Molim vas, zahvalite generalu Hopkinsu u moje ime. Recite mu da će moj sin napustiti Nemačku čim mu se budu dale vize. JOHANA: Za Argentinu? OTAC (okreće se k njoj, dok Amerikanci nestaju): Takav je bio uslov. JOHANA: Tako dakle. OTAC (vrlo komotno): Amerikanci su bili zbilja ljubazni. JOHANA: Kao i Gebels 41. OTAC: Još ljubazniji! Mnogo ljubazniji! Vašington se spremao da našu firmu opet postavi na noge, i da nam poveri brigu oko obnavljanja trgovačke flote. JOHANA: Jadni Franc! OTAC: Šta sam mogao da radim? Veliki su interesi tu bili u pitanju. Mnogo važniji od lobanje nekakvog kapetana. Čak i da nisam intervenisao, okupatori bi zataškali taj skandal. JOHANA: Vrlo verovatno. (Kratka pauza) Odbio je da ode? OTAC: Ne odmah. (Kratka pauza) Pribavio sam vize. Trebalo je da ode jedne subote. U petak uveče Leni je došla da mi kaže da on više nikad neće sići iz te sobe. (Kratka pauza) U prvi mah, pomislio sam da je umro. A onda sam video oči svoje kćeri: dobila je.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Šta je dobila? OTAC: To nikad nije rekla. LENI (smešeći se): Ovde, znate, igramo tako da onaj ko gubi - dobija. JOHANA: A posle? OTAC: Živeli smo tako trinaest godina. JOHANA (okrenuta ka fotografiji): Trinaest godina. VERNER: Divota! A ja sam sve to samo posmatrao, potpuno neupućen. Kako ste je samo spetljali, jadnicu. U početku, jedva da je išta htela da čuje: posle nije dozvoljavala ni da je pitamo. Te tako, portret je dovršen. (Smeje se) »Vi ste žena kakva mu je bila potrebna!« Bravo, Oče! Nema šta, imate duha! JOHANA: Čekaj! Je l' hoćeš sve da pokvariš meñu nama? VERNER: Sve je već pokvareno. Šta nam još ostaje? (Zgrabi je za ruku iznad lakta, privuče je sebi pa je pogleda.) Gde je onaj tvoj pogled? Oči su ti kao u statue: bele. (Naglo je odgurne.) Jedan vulgaran kompliment - i već si pala u zamku! Razočaravaš me, mala moja. Pauza. Svi ga gledaju. JOHANA: Znači, tu smo. VERNER: Kako to misliš? JOHANA: Presuda je već pala, mili moj. VERNER: Kome? JOHANA: Tebi: osuñen si na propast. (Pauza) Spetljali su nas. Dok su mi pričalio Francu, sve su činili ne bi li njihove reči, posredno, pogañale - tebe. VERNER: Da nisu možda mene zaveli? JOHANA: Nisu zaveli nikog, samo su hteli da poveruješ da su zaveli mene. VERNER: A zašto, molim? JOHANA: Da bi te podsetili da ništa nije tvoje, pa čak ni tvoja žena. (Otac blagotrlja ruke. Pauza. Naglo.) Iščupaj me odavde! (Kratko ćutanje) Molim te! (Verner se smeje. Ona otvrdne, postaje hladna.) Hajdemo! Poslednji put to tražim od tebe. Poslednji put, jesi li čuo? VERNER: Čuo sam. Nemaš više šta da me pitaš? JOHANA: Ne. VERNER: Znači, da postupim onako kako želim? (Johana, malaksala, potvrñuje.) Pa lepo. (Nad Biblijom) Kunem se da ću se pokoriti poslednjoj volji svog Oca. OTAC: Ostaćeš ovde? VERNER (držeći još uvek ruku nad Biblijom): Da, pošto vi to tražite od mene. Živeću i umreću u ovoj kući. Spusti glavu. OTAC (ustaje i prilazi mu, srdačno mu odajući priznanje): U dobar čas. Smeši mu se. Verner, za trenutak namrgoñen, na kraju mu se nasmeši u znak krotke zahvalnosti. JOHANA (gledajući sve troje): Tako, dakle, izgleda porodično savetovanje... (Pauza) Odlazim, Verneru. S tobom ili bez tebe - biraj. VERNER (ne gledajući je): Bez mene. JOHANA: Dobro. (Kratko ćutanje) Nadam se da nećeš zažaliti za mnom. LENI: Žalićemo za vama nas dvoje. Naročito Otac. Kada nas napuštate?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Još ne znam. Kad budem sigurna da sam izgubila partiju. LENI: Još niste sigurni? JOHANA (sa osmehom): Pa eto: još nisam. Pauza. LENI (misleći da je shvatila): Ako ovde uñe policija, uhapsiće nas sve troje, zato što smo zatočili Franca. A mene će još optužiti i za ubistvo. JOHANA (ne uzbudujući se): Zar vam ličim na nekog ko bi obavestio policiju? (Ocu) Dozvolite mi da se povučem. OTAC: Laku noć, dete moje. Ona se pokloni i iziñe. Verner počinje da se smeje. VERNER (smejući se): Pa lepo... lepo... (Naglo prestane. Priñe Ocu, bojažljivo mu dotakne ruku, pa ga gleda sa nespokojnom nežnošću.) Jeste li zadovoljni? OTAC (sa gnušanjem): Ne dodiruj me! (Pauza) Savetovanje je završeno, idi svojoj ženi. Verner ga pogleda nekako očajnički, a onda se okrene na drugu stranu i iziñe.

SCENA III Otac, Leni LENI: Zar vam se ne čini da ste bili malo preoštri? OTAC: Prema Verneru? Da je trebalo, bio bih blag. Ali eto, oštrina se više isplati. LENI: Nije trebalo terati do kraja. OTAC: Eh... LENI: Njegova žena ima neke planove. OTAC: To su ti pozorišne pretnje: srdžba je vaskrsla glumicu, a glumica je želela da ima svoju veliku scenu. LENI: Iz vaših usta - u Božje uši... (Pauza) E pa, videćemo se večeras. (Čeka da on ode, ali on se i ne pomera.) Treba da spustim kapke, a onda - vreme je za Franca... (Navaljuje) Videćemo se posle. OTAC (smešeći se): Idem, idem! (Pauza. Nekako bojažljivo.) Je l’ zna šta me jesnašlo? LENI (začuñena): Ko? Oh! Franc! Ta ne, zaboga. OTAC: Ah! (Sa mučnom ironijom.) Pošteñuješ ga toga? LENI: Njega? Mogao bi voz da vas zgazi... (Ravnodušno) Pravo da vam kažem,zaboravila sam da o tome porazgovaram s njim. OTAC: Veži čvor na maramici. LENI (uzme maramicu pa na njoj načini čvor): Eto. OTAC: Nećeš zaboraviti? LENI: Neću, ali treba sačekati priliku. OTAC: Kad ti se bude ukazala, postaraj se i da ga upitaš može li da me primi. LENI (umorno): Još i to! (Oštro, ali bez ljutine.) Neće vas primiti. Zašto me terate da vam svakoga dana ponavljam ono što znate već trinaest godina? OTAC (sa žestinom): Šta to znam, devojčuro jedna? Šta ja to znam? Lažeš kaošto dišeš. Ne znam ni da li mu daješ moja pisma, da li mu prenosiš moje molbe. A ponekad se i pitam nisi li ga možda ubedila da sam se još pre deset godina upokojio.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI (sležući ramenima): Šta sve neću od vas čuti! OTAC: Ja samo hoću istinu, ili - da raspetljam te tvoje laži. LENI (pokazujući prvi sprat): Istina vam je tamo gore. Popnite se, i naći cete je. Popnite se! Samo se popnite! OTAC (bes mu se stišava, izgleda prestrašen): Ti si luda! LENI: Pitajte ga, i bićete načisto. OTAC (kao gore): Ne znam čak ni... LENI: Signal. (Nasmeje se) Oh, kako da ga ne znate. Sto puta sam vas uhvatila kako me vrebate. Slušala sam vaše korake, gledala vašu senku, ništa nisam govorila boreći se da ne prsnem u ludački smeh. (Otac hoće da protestuje.) Šta, možda se varam? E pa lepo, imaću to zadovoljstvo da vas lično obavestim. OTAC (muklo, nevoljno): Ne. LENI: Kucnite četiri puta, onda pet puta, pa dvaput po tri puta. Ko vas sprečava? OTAC: Koga ću tamo naći? (Pauza. Muklim glasom.) Ako me otera - neću to moći da podnesem. LENI: Više vam se sviña da verujete kako muja ne dam da vam padne u zagrljaj. OTAC (s mukom): Valja mi oprostiti, Leni. Često sam nepravedan. (Pomiluje je po glavi; ona se sva zgrči.) Kosa ti je meka. (Miluje je rasejano, kao da razmišlja.) Imaš uticaja na njega? LENI (gordo): Naravno. OTAC: Zar ne bi mogla, malopomalo, ako bi bila lukava... Molim te, naročito mu naglasi ono glavno: moja prva poseta biće i poslednja. Ostao bih samo jedan sat. I manje, ako bi ga to zamaralo. I pre svega, reci mu da se ne žurim.(Nasmeši se) Bar ne mnogo. LENI: Samo jedan susret? OTAC: Samo jedan. LENI: Samo jedan - i umrećete. Zašto onda morate još jednom da ga vidite? OTAC: Da bih ga još jednom video. (Ona se drsko smeje.) I da bih se oprostio. LENI: Zar bi menjalo stvar ako biste otišli bez pozdrava? OTAC: Za mene? I te kako. Ako bih ga opet video, zaključio bih obračun i sve sabrao. LENI: Čemu se truditi? Račun će se sam svesti. OTAC: Misliš? (Kratko ćutanje) Treba sam da povučem crtu, inače će se sve pobrkati. (Sa skoro bojažljivim osmehom.) Takvim sam životom, na kraju krajeva, i živeo: ne mogu dopustiti da bude straćen. (Kratka pauza. Skoro plašljivo.) Hoćeš li mu reći? LENI (surovo): A zašto bih mu rekla? Stražarim već trinaest godina, i zar da mipopusti budnost - sad, kad treba izdržati još šest meseci? OTAC: Stražariš zbog mene? LENI: Zbog svih koji mu žele propast. OTAC: Zar mu ja želim propast? LENI: Nego šta. OTAC (snažno): Jesi li ti luda? (Smiri se. Sa žarkom željom daje ubedi, skoro

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonepreklinjući.) Slušaj, možda se ne slažemo šta mu najbolje odgovara. Ali, tražimda ga vidim samo još jednom: kako bih i mogao stići da mu naškodim čak i kadbih želeo? (Ona se grubo smeje.) Dajem ti reč... LENI: Jesam li vam je tražila? Samo bez poklona! OTAC: Onda, da se objasnimo. LENI: Fon Gerlahovi se ne objašnjavaju. OTAC: Uobražavaš da sam u tvojim šakama? LENI (istim tonom, uz isti osmeh): Pa, malčice možda i jeste, zar ne? OTAC (sa ironičnim i prezrivim izrazom): Ma nemoj! LENI: Jeste li vi meni potrebni, Oče, ili ja vama? OTAC (blago): Bojim li se ja tebe, Leni, ili ti mene? LENI: Ja vas se ne bojim. (Smeje se) Kakav blef! (Prkosno ga gleda.) Znate li šta me čini neranjivom? To što sam srećna. OTAC: Ti? Šta ti znaš o sreći! LENI: A vi? Šta vi o njoj znate? OTAC: Samo te gledam: ako ti je ona dala te oči, to je najrafiniranije mučenje... LENI (skoro mahnito): Pa da! Najrafiniranije, najrafiniranije! Vrtim se, vrtim! Ako se zaustavim - razbiću se! Eto šta je sreća, luda sreća! (Pobedonosno i zlobno) Viñam Franca, viñam ga! Imam sve što želim. (Otac se tiho smeje. Ona se naglo zaustavi i ukočeno ga pogleda.) Ne. Vi nikad ne blefirate. Verovatno imate neku jaku kartu. Dobro. Da je vidimo. OTAC (dobroćudno): Sad? Odmah? LENI (kruto): Odmah. Ne dam daje držite u rezervi, pa daje izvučete kad se nenadam. OTAC (još uvek dobroćudno): A ako neću da je pokažem? LENI: Nateraću vas. OTAC: Kako? LENI: Videćete. (S naporom uzme Bibliju pa je stavi na sto.) Franc vas neće primiti, kunem se. (Ispruži ruku.) Zaklinjem se ovom Biblijom da ćete umreti ne videvši ga više. (Pauza) Eto. (Pauza) Bolje bacite karte. OTAC (pomirljivo): Gle, nisi se ludo nasmejala. (Miluje je po kosi.) Kad ti milujem kosu, mislim na zemlju: spolja kao da je sva zastrta svilom, a unutra sva vri. (Blago trlja ruke. Sa bezazlenim i blagim osmehom.) Ostavljam te, dete moje. (Iziñe)

SCENA IV Leni, sama, zatim Johana, pa Otac Lenine oči ostaju prikovane za vrata u dnu, levo, kuda je Otac otišao. Onda se pribere. Uputi se ka staklenim vratima, desno, pa ih otvara, a onda zatvara velike šalone iza njih, pa zatvara i staklena vrata. Soba tone u polumrak. Ona se polako penje uz stepenice koje vode do prvog sprata, pa kuca na Francova vrata: četiri, zatimpet, pa dvaput po triputa. U trenutku dok kuca dvaput po triputa, otvaraju se desna vrata - u dnu - nečujno se pojavljuje Johana. Vreba. Čuje se zvuk brave koja se otključava, pa gvozdene poluge koja se podiže; otvaraju se vrata, gore, propuštajući električnu svetlost koja obasjava

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFrancovu sobu. Ali on se nepojavljuje. Leni ulazi i zatvara vrata; čuje se kako se zaključava brava i spušta reza. Johana ulazi u sobu, prilazi konzoli i kažiprstom otkucava dve serije od po tri udarca, da bi ih zapamtila. Očigledno nije čula niz od pet udaraca i onaj od četiri. Počinje opet da tupka prstom. U tome trenutku, pale se sve sijalice na lusteru; ona poskoči, prigušujući krik. Pojavljuje se Otac, levo; on je to upalio svetlost. Johana štiti oči šakom i podlakticom. OTAC: Ko je to tu? (Ona spušta ruku.) Johana! (Prilazi joj) Strašno mi je žao. (Sad je nasred sobe.) Kad u policiji ispituju okrivljenog, upere na njega reflektore. Šta li ćete misliti o meni kad sam vam zasenio oči tolikom svetlošću? JOHANA: Mislim to - da bi trebalo da je ugasite. OTAC (ne mičući se): I? JOHANA: I još - da niste policajac, ali da se spremate da me podvrgnete pravom policijskom saslušanju. (Otac se nasmeši, pa spusti ruke, tobože bespomoćno. Živo.) Nikad ne ulazite u ovu sobu. Šta ste ovde radili - ako me niste uhodili? OTAC: Zaboga, dete moje, pa ni vi u nju nikad ne ulazite. (Johana ne odgovara.) Saslušanja neće biti. (Pali dve svetiljke, senila od ružičastog muslina i gasi luster.) Evo ružičaste svetlosti poluistina. Sad se već prijatno osećate? JOHANA: Ne. Dozvolite mi da se povučem. OTAC: Dozvoliću vam kad budete čuli moj odgovor. JOHANA: Ništa nisam ni pitala. OTAC: Pitali ste šta radim ovde, i stalo mi je da vam to kažem, iako nemam razloga da se time ponosim. (Kratko ćutanje) Već godinama, skoro svakog dana, kad se uverim da me Leni neće iznenaditi, sedam u ovu fotelju i čekam. JOHANA (zainteresovana i protiv svoje volje): Šta to? OTAC: Da Franc počne da se šeta po sobi i tako mi pruži priliku da ga slušam kako hoda. (Pauza) Samo mi se još to ostavlja, od mog sina: bat dvaju ñonovapo podu. (Pauza) Budim se noću. Svi spavaju, ali znam da Franc bdi: i on i ja patimo od istih nesanica. Tako smo na neki način ipak zajedno. A vi, Johana? Koga ste vi to vrebali? JOHANA: Nikog ja nisam vrebala. OTAC: Znači, slučajnost, čista slučajnost. I prava sreća: želeo sam da s vama razgovaram nasamo. (Johana nervozno reaguje. Živo.) Ne, ne, nisu to nikakve tajne, nema tu tajni, osim za Leni. Sve ćete reći Verneru, kako da ne. JOHANA: Ako je tako, bilo je najprostije - pozvati ga. OTAC: Tražim od vas samo dva minuta. Dva minuta, pa ću sam otići da ga pozovem. Ako vam i onda bude stalo do toga. Iznenañena njegovim poslednjim rečima, Johana zastaje i gleda ga u lice. JOHANA: Dobro. Šta želite? OTAC: Da sa svojom snahom porazgovaram o mladom bračnom paru Gerlahovih. JOHANA: Mladi bračni par Gerlahovih se pretvorio u paramparčad. OTAC: Ta šta kažete?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Nije to ništa novo: sami ste ga razbili. OTAC (sa žaljenjem): Gospode! Šta ćete, kad sam nespretan. (Brižno) Ali, ako sam vas dobro razumeo, imate načina da to popravite (Ona brzo poñe ka dnu scene, levo.) Šta je sad? JOHANA: Počinje saslušanje: palim reflektore. (Vrati se i stane ispod lustera.) Gde treba da stanem? Ovde? Dobro. A sad, pod hladnom svetlošću celih istina isavršenih laži, izjavljujem da ništa neću priznati, iz prostog razloga što nemamšta da priznam. Sama sam, nemoćna, i potpuno svesna svoje nemoći. Otići ću. Čekaću Vernera u Hamburgu. Ako mi ne doñe... (Gest obeshrabrenja.) OTAC (ozbiljno): Jadna Johana, samo smo vam zla činili. (Drugim tonom, najednom poverljivim i vedrim.) A iznad svega - ostanite lepi! JOHANA: Molim? OTAC (smešeći se): Kažem: budite lepi. JOHANA (veoma uvreñena, oštro): Lepa! OTAC: To ne bi trebalo da vam bude teško. JOHANA (kao gore) Lepa! Kada se budemo rastajali, hoćete reći, da bih vam ostala u najboljoj uspomeni. OTAC: Ne, Johana, nego - onoga dana kad budete išli kod Franca. (Johanu to kao da je preseklo.) Dva minuta su prošla: da li da zovem vašeg muža? (Ona mu daje znak da to ne čini.) Pa lepo, biće to naša tajna. JOHANA: Verner će sve to znati. OTAC: Kada? JOHANA: Kroz nekoliko dana. Dobro, videću tog vašeg Franca, videću tog kućnog tiranina. Bolje je obratiti se Bogu nego svecima. OTAC (posle kratke pauze): Milo mi je što ćete okušati sreću. Počinje da trlja ruke, pa ih onda stavlja u džepove. JOHANA: Dozvolite mi da posumnjam u to. OTAC: A zašto? JOHANA: Zato što su nam interesi suprotni. Ja želim da Franc opet počne da živi normalno. OTAC: I ja to želim. JOHANA: Vi? Ako samo pomoli nos iz ove kuće, policajci će ga uhapsiti i porodica će biti osramoćena. OTAC (smešeći se): Nemate, izgleda, pravu predstavu o mojoj moći. Nek moj sin samo siñe - smesta ću sve srediti. JOHANA: Bio bi to najbolji način da ga naterate da se trčeći vrati u svoju sobu ida se tamo zauvek zatvori. Ćutanje. Otac je pognuo glavu, gleda u tepih. OTAC (muklim glasom): Jedna šansa od deset da će vam otvoriti vrata, jedna od stotinu da će vas saslušati. jedna od hiljadu da će vam odgovoriti. Ako budete imali tu hiljaditu šansu... JOHANA: Onda? OTAC: Pristajete li da mu kažete da ću umreti? JOHANA: Leni nije...? OTAC: Ne. Podigao je glavu. Johana ga ukočeno gleda.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Znači, to je? (Još ga gleda) Ne lažete. (Kratka pauza) Jedna šansa odhiljadu. (Zadrhti, ali se odmah pribere.) Treba li ga pitati i hoće li da vas primi?

OTAC (živo, uplašen): Ne, ne! Samo ga obavestite, ništa više: stari će umreti. Bez komentara. Obećavate? JOHANA (smešeći se): Zaklinjem se Biblijom. OTAC: Hvala. (Ona ga i dalje posmatra. Kroz zube, kao da hoće dajoj objasni svoje ponašanje, ali muklim glasom, kojim kao da se obraća samom sebi.) Hteo bih da mu pomognem. Danas ništa ne pokušavajte. Leni će sići kasno, sigurno će biti umorna. JOHANA: Sutra? OTAC: Da, početkom popodneva. JOHANA: Gde da vas nañem ako treba... OTAC: Nećete me naći. (Kratka pauza) Idem u Lajpcig. (Kratka pauza) Ako ne uspete... (Učini gest) Vratiću se kroz nekoliko dana. Kad budete dobili ili izgubili.

JOHANA (sa zebnjom): Ostavićete me samu? (Popravi se) A zašto ne? (Kratka pauza) Dobro, želim vam srećan put i molim vas da mi ništa ne poželite. OTAC: Čekajte! (Uz osmeh, kao da se izvinjava, ali ozbiljno.) Ne bih hteo da vam time dosañujem, ali moram ponoviti: treba da budete lepi. JOHANA: Opet vi! OTAC: Već trinaest godina Franc nikog nije video. Ni žive duše. JOHANA (sležući ramenima): Osim Leni. OTAC: Leni i nije - živa duša. A i pitam se viña li je on uopšte. (Kratka pauza) Otvoriće vrata, i šta će onda biti? Ako se uplaši? Ako se zauvek ukopa u samoću? JOHANA: Zašto je važno da bogzna kako namažem lice? OTAC (blago): Voleo je lepotu. JOHANA: Šta je mogao s njom da čini - taj sin industrijalca? OTAC: Reći će vam to sutra. JOHANA: Ni govora. (Kratka pauza) Nisam lepa. Je li vam jasno? OTAC: Ako vi niste - ko je? JOHANA: Niko: ima samo maskiranih rugoba. A ja neću više da se maskiram. OTAC: Čak ni Vernera radi? JOHANA: Da, čak ni radi njega. Samo ga vi zadržite. (Kratka pauza) Shvatate livi šta takve reči znače? Pravili su od mene... lepoticu. Posebno za svaki film. (Kratka pauza) Izvinite, ali ta me tema proganja. Zato čim se pomene, gubim glavu! OTAC: Treba ja da se izvinim, dete moje. JOHANA: Pustite. Otkud ste mogli znati. A možda ste i znali, nije važno. (Kratka pauza) Bila sam lepa. pretpostavljam... Došli su da mi kažu kako sam lepa, pa sam im poverovala. Zar sam ja znala šta radim na ovoj zemlji? A životvalja nekako opravdati. Nezgoda je, samo, što su se prevarili. (Naglo) A brodovi? Jesu li oni - opravdanje? OTAC: Ne. Nisu.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Tako sam i mislila. (Kratka pauza) Franc će morati da me primi ovakvu kakva sam. U ovakvoj odeći, i s ovim licem. Ma kakva žena - još uvek je predobra za ma kakvog čoveka. Ćutanje. Iznad njihovih glava, Franc počinje da korača. Koraci su mu nepravilni, čas polagani i nejednaki, čas brzi i ritmični, čas tapkaju u mestu. Ona nespokojno pogleda Oca kao da pita: »Je li to Franc?« OTAC (odgovarajući njenom pogledu): Da. JOHANA: I vi ostajete po čitave noći... OTAC (bled i zgrčen): Da. JOHANA: Predajem partiju. OTAC: Mislite, lud je? JOHANA: Toliko - da ga treba vezati. OTAC: Nije to ludilo. JOHANA (sležeći ramenima): Nego šta? OTAC: Nesreća. JOHANA: Ko je nesrećniji od bezumnika? OTAC: On. JOHANA (brutalno): Neću ići kod Franca. OTAC: Hoćete. Sutra, početkom popodneva. (Kratka pauza) Nemamo drugog izlaza, ni vi, ni on, ni ja. JOHANA (okrenuta prema stubištu, polako): Popeću se uz te stepenice, zakucaću na vrata... (Kratka pauza. Koraci se još čuju.) Dobro, doteraću se. Dabih se zaštitila. Otac joj se smeši, trljajući ruke.

(Kraj I čina)

DRUGI ČIN

Francova soba. Levo su, u udubljenju, vrata koja vode do odmorista na stubištu. Brava. Gvozdena poluga. Dvoja vrata u dnu, levo i desno od postelje:jedna vode u kupatilo, druga u zahod. Ogromna postelja, ali bez krevetskih čaršava i dušeka: ispresavijan pokrivač na madracu. Sto uz desni zid. Samo jedna stolica. Levo, čudna gomila slomljenog nameštaja i dotrajalih sitnica: ta hrpa starudija je sve što je od nameštaja ostalo. Na zidu u dnu veliki Hitlerov portret (desno, iznad postelje). Desno su i police. Na tim policama magnetofonske trake. Po zidovima plakati sa tekstovima odštampanim ili ispisanim rukom: »Don't disturb.« »Zabranjeno je bojati se.« Na stolu ostrige, boce šampanjca, čaše, jedan lenjir itd. Plesan na zidovima i na tavanici.

SCENA I Franc, Leni Franc je u vojničkoj uniformi koja je sva u dronjcima. Ponegde se, kroz poderotine, vidi i koža. On sedi za stolom, okrenut Leni leñima, a dobrim delomi publici. Na stolu ostrige i boce šampanjca. Pod stolom, sakriven, magnetofon. Leni, licem okrenuta publici, mete: preko suknje ima kecelju. Ona radi mirno,

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonene žureći se premnogo, kao dobra domaćica; lice joj je potpuno bezizrazno, skoro uspavano, dok Franc govori. Ipak, s vremena na vreme, baci na njega pokoji pogled. Oseća se da motri na njega i da čeka kraj njegove govorancije. FRANC: Maskirani žitelji tavanica, pažnja! Maskirani žitelji tavanica, pažnja! Lažu vas. Dve milijarde lažnih svedoka! Dve milijarde lažnih svedočenja u sekundi! Čujte žalbu ljudi: »Izdali su nas naši postupci. Naše reči, naši pasji životi!« Svedok sam, Dekapodi, da nisu mislili šta su govorili, i da nisu činili štasu hteli. Izjavljujemo da nismo krivi. I naročito, ne osuñujte na osnovu priznanja, čak ni potpisanih: govorilo se, u to vreme: »Optuženi je upravo priznao - znači, nevin je.« Dragi slušaoci, moj vek je bio prava rasprodaja: na visokom nivou je bilo rešeno da se likvidira ljudska vrsta. Za početak, Nemačkaje bila ogoljena do kostiju. (Naliva sebi piće) Samo jedan govori istinu: zgaženiTitan, očevidac, vekovni svedok, redovni, svetovni, in secula seculorum. Ja. Čovek je mrtav, a ja sam njegov svedok. Stoleće, otkriću ti ukus moga stoleća,pa ćeš osloboditi optužene. Briga me za činjenice, prepuštam ih lažnim svedocima; prepuštam im prigodne povode i osnovne pobude. Imao je taj ukuskoji nam je došao do guše. (Pije) Pa smo pili da ga speremo. (Zamišljen) Čudan je to ukus bio, je l’ da? (Naglo ustane, kao da se užasnuo.) Ali - posle ćemo o tome. LENI (misleći daje završio): Imala bih s tobom da razgovaram. FRANC (viče): Tišina meñu Krabama! LENI (prirodnim glasom): Slušaj, stvar je ozbiljna. FRANC (Krabama): Izabrale ste kornjačin oklop? Bravo! Zbogom, golotinjo! Ali zašto ste zadržale svoje oči? Nemamo ništa ružnije. A? Zašto? (Pravi se da čeka odgovor. Nešto kvrcne. On poskoči. Drukčijim, suvim glasom, brzo, hrapavo.) Šta je to? (Okrene se ka Leni, pa je gleda, nepoverljivo i strogo.) LENI (mirno): Traka. (Sagne se, uzme magnetofon i stavi ga na sto.) Gotova je... (Pritisne dugme, traka se vraća: čujemo Francov glas naopako) A sad, imaš da me čuješ. (Franc se skljoka na stolicu i uhvati se za grudi. Ona zaćuti, okrenuvši se ka njemu, i videći ga zgrčenog kao da ga nešto boli. Ne uzbuñujući se.) Šta je sad? FRANC: Šta bi htela da bude? LENI: Srce? FRANC (bolno): Samo gruva! LENI: Šta bi to hteo, ucenjivaču? Novu traku? FRANC (najednom smiren): Taman posla! (Ustane i počne da se smeje.) Pa, ja sam mrtav! Od umora, Leni; mrtav od umora. (Ona hoće da skine traku.) Čekaj! Hteo bih sebe da čujem. LENI: Od početka? FRANC: Svejedno odakle. (Leni uključuje magnetofon. Čuje se Francov glas: »Samo jedan govori istinu...« itd. Franc sluša za trenutak, lice mu se grči. Govori preko snimljenog glasa.) Nisam to hteo reći. Ama, ko to kaže? Nema tu ni reči istine. (Opet oslušne) Ne mogu više da podnosim taj glas. Kao da je mrtav. Zaustavi to, za ime Boga! Ta zaustavi već jednom, je l’ hoćeš da izludim!... (Leni, ne žureći sepreterano, zaustavlja magnetofon i vraća traku. Upisuje na traku neki broj, paje stavlja pored ostalih. Franc je obeshrabreno

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonegleda.) Tako. A sad - sve od početka. LENI: Kao i uvek. FRANC: Ne, ne; ipak - napredujem. Jednoga dana, reči će same početi da mi naviru na usta, pa ću reći sve što želim. A onda - odmor! (Pauza) Misliš da ima toga? LENI: Čega? FRANC: Odmora? LENI: Ne. FRANC: Tako sam i mislio. Kratko ćutanje. LENI: Hoćeš li da me čuješ? FRANC: Molim? LENI: Strah me je! FRANC (poskoči): Strah? (Nespokojno je gleda.) Strah te je, kažeš? LENI: Da. FRANC (brutalno): Onda odlazi! Uzme sa stola lenjir, pa njegovim vrhom lupa po plakatu gde piše: »Zabranjeno je bojati se.« LENI: Dobro. Više se ne bojim. (Kratka pauza) Saslušaj me, molim te. FRANC: Pa ništa drugo i ne radim. Prosto mi probijaš uši. (Kratka pauza) Dakle? LENI: Ne znam tačno šta se sprema, ali... FRANC: Nešto se sprema? Gde? U Vašingtonu? U Moskvi? LENI: Pod tvojim tabanima. FRANC: U prizemlju? (Najednom mu sine.) Otac će umreti. LENI: Ko govori o njemu? Taj će nas sve sahraniti. FRANC: Tim bolje. LENI: Tim bolje? FRANC: Tim bolje, tim gore, baš me briga. Dakle? O čemu je reč? LENI: U opasnosti si. FRANC (sa ubeñenjem): Da. Kad umrem! Ako vekovi izgube moj trag, poješće me gusti mrak. A ko će onda spasti čoveka, Leni? LENI: Ko hoće. U opasnosti si, od juče, i to životnoj. FRANC (ravnodušno): Pa dobro, brani me, to ti je posao. LENI: Da, ako mi ti pomogneš. FRANC: Nemam vremena. (Neraspoloženo) Pišem Istoriju, a ti me tu gnjaviš kojekakvim pričicama. LENI: Je l’ bi to bila pričica - kad bi te ubili? FRANC: Da. I to. LENI: Ako te ubiju - prerano? FRANC (podigne jednu obrvu): Prerano? (Kratka pauza) Ko to hoće da me ubije? LENI: Okupatori. FRANC: Tako dakle. (Kratka pauza) Da me ućutkaju, pa da falsifikovanim dokumentima obmanu trideseti vek. (Kratka pauza) Imaju ovde nekog svog? LENI: Tako mi se čini.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Koga to? LENI: Još nisam sigurna. Mislim da je to Vernerova žena. FRANC: Ona grbavica? LENI: Da. Svuda zabada nos. FRANC: Daj joj prašak za pacove. LENI: Oprezna je. FRANC: Nezgodna stvar. (Uznemiren) Treba mi još deset godina. LENI: Daj mi deset minuta. FRANC: Baš si dosadna. Prilazi zidu u dnu, pa prstom prevlači preko magnetofonskih traka na policama.

LENI: Ako ti ih ukradu? FRANC (naglo se okrene ka njoj): Šta to? LENI: Trake. FRANC: Već gubiš glavu. LENI (suvo): A šta ako doñu kad nisam tu ili čak: kad me prvo likvidiraju? FRANC: Pa ništa, neću im otvoriti. (Zabavljen) I tebe hoće da likvidiraju? LENI: Pomišljaju na to. A što ćeš ti bez mene? (Franc ne odgovara) Umro bi odgladi. FRANC: Nemam ja vremena da budem gladan. Umreću i gotovo. Pa ipak govorim. Smrću će se pozabaviti moje telo: ja je čak neću ni primetiti; govoriću i dalje. (Ćutanje) Imaće to i svoju dobru stranu: nećeš mi zatvoriti oči. Provaliće vrata, i šta će naći? Leš ubijene Nemačke. (Smeje se) Smrdeću kao griža savesti. LENI: Neće oni probiti vrata. Kucaće, ali ti ceš još biti živ, pa ćeš im otvoriti. FRANC (začuñen i zabavljen): Ja? LENI: Ti. (Kratka pauza) Znaju signal. FRANC: Otkud bi mogli da ga znaju. LENI: Od kako me uhode, imali su prilike da ga dokuče, možeš misliti. Eto, sigurna sam da ga Otac zna. FRANC: Oho! (Ćutanje) I on je meñu zaverenicima? LENI: Ko zna! (Kratka pauza) Otvorićeš im, kažem ti. FRANC: A onda? LENI: Uzeće ti trake. Franc otvara jednu fioku u stolu, vadi iz nje vojnički revolver, pa joj ga pokazuje, smešeći se. FRANC: A ovo? LENI: Neće ih oni uzeti silom. Ubediće te da im ih daš. (Franc prsne u smeh.) Da promenimo signal, preklinjem te! (Franc prestaje da se smeje. Gleda je, lukavo i oprezno.) Hoćeš? FRANC: Neću. (Redom izmišlja razloge zbog kojih ne pristaje.) Valja se svega držati. Istorija je sveto kazivanje: ako promeniš samo jednu zapetu, ne ostaje ti ništa. LENI: Molim lepo. Onda, da ne diramo Istoriju. Sam ćeš im pokloniti te trake. Ai magnetofon, povrh svega. Franc prilazi trakama pa ih gleda sa zebnjom.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC (u početku okleva, lomi se): Trake... Trake... (Pauza. Razmišlja, a ondaih naglo zbriše levom rukom, tako da padnu na pod.) Eto šta ću ja s njima! (Govori kao u nekom zanosu, kao da joj poverava neku važnu tajnu. Ustvari, na licu mesta sve to izmišlja.) To sam ja - onako, da budem sigurniji, razumeš.Za slučaj da trideseti ne otkrije staklo. LENI: Staklo? To je za mene novo. Nikad mi o tome nisi govorio. FRANC: Ne pričam ja baš sve, sestrice. (Sa uživanjem trlja ruke, kao Otac u prvoj slici.) Zamisli jedno crno staklo. Finije od etera. Ultraosetljivo. I dah ostavlja na njemu trag. I najtananiji dah. Čitava Istorija je tu uklesana, od kako je sveta i veka pa do, evo, ovog trenutka. Pucne prstima. LENI: Gde je? FRANC: To staklo? Svugde. I ovde. To ti je naličje dana. Već se smišljaju aparati koji će učiniti da ono zatreperi; i sve će vaskrsnuti. A, šta kažeš? (Naglo halucinira) Svi naši postupci. (Opet brutalnim, mahnitim tonom.) Biće tokao na filmu, kažem ti: Krabe, u krugu, gledaju Rim kako gori, i Nerona gde igra. (Okrene se ka Hitlerevoj fotografiji.) Gledaćete, tatice. Jer, i ti si igrao, je l' tako? I ti si igrao! (Ritne trake.) U vatru! U vatru! Šta će mi to! Oslobodi me toga. (Naglo) Šta si radila 6. decembra 44. u 20 i 30? (Leni slegne ramenima) Ne sećaš se? A oni, eto, znaju: razastrli su tvoj život, Leni... Otkrivam strašnu istinu: živimo pod stalnim nadzorom. LENI: Živimo? FRANC (okrenut prema publici): Ti, ja, svi pokojnici: svi ljudi. (Smeje se) Drži se uspravno. Posmatraju te. (Sumorno, za sebe) Niko nije sam. (Leni se suvo nasmeje) Samo se ti smej, jadna Leni. Trideseti će se prišunjati kao lopov. Pokrene se neka ručica, noć zatreperi, i najednom se nañeš meñu njima. LENI: Živa? FRANC: Mrtva već hiljadu godina. LENI (ravnodušno): Eh... FRANC: Mrtva pa vaskrsla: staklo će sve da nam vrati, čak i naše misli. Šta kažeš, a? (Pauza. Sa nemirom, ko zna da li iskrenim ili izigravanim.) A ako smoveć tamo? LENI: Gde? FRANC: U tridesetom veku. Jesi li sigurna da se ova komedija izvodi prvi put? Jesmo li živi ili obnovljeni? (Smeje se) Samo se držimo uspravno. Ako nas Dekapodi gledaju, budi sigurna da im izgledamo veoma ružni. LENI: Otkud znaš! FRANC: Krabe vole samo Krabe: to je sasvim prirodno. LENI: A ako su to ljudi? FRANC: U tridesetom veku? Ako i preostane neki čovek, čuvaće ga u muzeju... Neće valjda zadržati naš nervni sistem! LENI: I zato će biti - Krabe? FRANC (vrlo suvo): Da. (Pauza) Imaće drugačija tela, pa zato i drugačije ideje. A kakve, šta misliš? Kakve?... Shvataš li koliko mi je zadatak značajan, i koliko je težak? Branim vas pred sudijama koje nemam zadovoljstvo da poznajem. Slepačke su to muke: ciljaš nekud, odavde, nekom rečju, a ona ti vrluda iz

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altoneveka u vek, i ko zna šta će reći gore. Znaš li da mi se dešava da kažem belo onda kada bih hteo da čuju crno? (Najednom se skljoka na stolicu.) Oh, Gospode! LENI: Šta je sad opet? FRANC (klonulo): Staklo! LENI: Pa? FRANC: Sve se direktno prenosi. Moraćemo bdeti bez prestanka. Dobro sam gai našao! (Sa žestinom) Objašnjavati! Opravdavati! Bez trenutka predaha! Ljudi,žene, progonjeni krvnici, nemilosrdne žrtve, vaš sam mučenik! LENI: Ako sve vide, šta će im tvoji komentari? FRANC (smejući se): Eh, Leni, pa to su Krabe; ne razumeju one ništa. (Briše čelo maramicom; pogleda maramicu, pa je srdito baci na sto.) Slana voda. LENI: Nego šta si očekivao? FRANC: Krvav znoj. Ipak, dobio sam ga. (Ustaje, živahan, tobože veseo.) Pod moju komandu, Leni! Poslužiću se tobom za direktan prenos. Da isprobamo glas. Govori glasno, i nek ti izgovor bude što bolji. (Vrlo glasno) Posvedoči predsudijama da Krstaši Demokratije neće da nam dozvole da opet podignemo zidove naših kuća. (Leni ćuti, iznervirana.) Hajde, ako mi se budeš povinovala -pristaću da te saslušam. LENI (ka tavanici): Svedočim da se sve ruši. FRANC: Glasnije! LENI: Sve se ruši. FRANC: Šta je ostalo od Minhena? LENI: Dve-tri cigle. FRANC: Od Hamburga? LENI: On je - ničija zemlja. FRANC: Poslednji Nemci - gde su? LENI: U pećinama. FRANC (ka tavanici): Pa, šta kažete? Možete li to zamisliti? Posle trinaest godina! Trava prekriva naše ulice, naše mašine skriva ladolež. (Pravi se da sluša.) Kazna? Kakva laž? Bez konkurencije u Evropi, to je i princip i doktrina. Reci šta je ostalo od firme. LENI: Dva radilišta. FRANC: Dva! A pre rata - imali smo stotinu! (Trlja ruke. Njoj, prirodnim glasom.) Dosta za danas. Glas ti je nejak, ali kad ga pustiš, ide nekako. (Kratka pauza) A sad, govori. (Kratka pauza) Dakle? Hoće da me napadnu računajući da mi je opao moral? LENI: Da. FRANC: Pogrešan manevar: moral mi je čeličan. LENI: Jadni moj Franc! Činiće s tobom šta hoće. FRANC: Ko to? LENI: Izaslanik okupatora. FRANC: Ha-ha! LENI: Zakucaće, otvorićeš vrata, i znaš šta će ti reći? FRANC: Baš me briga! LENI: Reći će ti: uobražavaš da si svedok, a u stvari si optuženi. (Kratko

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonećutanje.) Šta ćeš odgovoriti? FRANC: Gubi se! Plaćaju te. Pokušavaš da me obeshrabriš. LENI: Šta ćeš odgovoriti, reci? Šta ćeš odgovoriti? Već dvanaest godina, eto, klečiš pred tim budućim sudom i daješ mu sva prava. Zašto mu ne daš pravo i da te osudi? FRANC (viče): Zato što sam svedok odbrane! LENI: Ko te je izabrao? FRANC: Istorija! LENI: Ali dešava se, zar ne, da neko poveruje kako ga je ona počastvovala, a pokaže se da je zvala njegovog suseda. FRANC: Meni se to neće dogoditi. Svi ćete biti osloboñeni. Čak i ti: biće to mojaosveta. Nateraću Istoriju da se provuče kroz mišju rupu! (Zastane, uznemiren.) Pst! Prisluškuju. Podbadaš me, podbadaš, i na kraju se zaboravim.(Ka tavanici.) Izvinite, dragi slušaoci: reči su izdale moju misao. LENI (ironično i ljutito): Eto, to je taj čovek čeličnog morala! (Prezrivo) Provodiš vreme optužujući samog sebe. FRANC: Voleo bih tebe da vidim. Večeras će da škrguću. LENI: Zar Krabe škrguću? FRANC: Ove - da. A to je vrlo neugodno. (Ka tavanici) Dragi slušaoci, molim vas da uvažite moju ispravku... LENI (plane): Dosta! Dosta! Oteraj ih do ñavola! FRANC: Jesi li sišla s uma? LENI: Odbij da priznaješ taj njihov sud, molim te! On je jedina tvoja slabost. Reci im: »Niste moje sudije!« I nećeš imati čega da se bojiš. Ni na ovom svetu,ni na onom. FRANC (prasne): Odlazi! Uzme dve školjke, pa počne da trlja jednu o drugu. LENI: Nisam još sve sredila. FRANC: Pa lepo: odoh u trideseti. (Ustaje i dalje okrenut njoj leñima, pa okrene na drugu stranu karton sa natpisom »Don 't disturb«; sad se može čitati »Odsutan do sutra upodne«. Opet sedne i počne ponovo da trlja školjke jednu o drugu.) Gledaš me: peče me potiljak. Zabranjujem ti da me gledaš! Ako već ostaješ, radi nešto! (Leni se ne miče.) Sklanjaj taj pogled s mene! LENI: Hoću - ako budeš hteo da razgovaraš sa mnom. FRANC: Oteraćeš me u ludilo! U ludilo! Ludilo! LENI (nasmeje se kratko i neveselo): To bi ti i želeo. FRANC: Hoćeš da me gledaš? Onda - gledaj! (Ustane. Korača kao guska.) Jedan, dva! Jedan, dva! LENI: Prestani! FRANC: Jedan, dva! Jedan, dva! LENI: Prestani, preklinjem te! FRANC: Zaboga, lepa moja, zar se bojiš vojnika? LENI: Bojim se da te ne prezrem. Skida kecelju, baca je na postelju i hoće da ode. Franc je zaustavlja. FRANC: Leni! (Ona je kod vrata. Sa blagošću pomalo bespomoćnom.) Ne ostavljaj me samog.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI (okrenuvši se, strasno): Hoćeš da ostanem? FRANC (istim tonom): Potrebna si mi, Leni. LENI (priñe mu, uzbuñena): Mili moj! Blizu je njega; oklevajući, podiže ruku i miluje mu lice. FRANC (dopušta to za trenutak, a onda odskoči unazad): Dalje! Imaj obzira! I samo bez uzbuñenja! LENI (smešeći se): Eh, puritanče! FRANC: Ja, puritanac? (Pauza) Misliš? (Priñe joj, pa joj pomiluje ramena i vrat. Ona mu to dopušta, uznemirena.) Puritanci ne umeju da miluju. (Pomiluje joj grudi; ona zadrhti i zatvori oči.) A ja umem. (Ona mu klone u zagrljaj, ali se onnaglo odvoji od nje.) Odlazi! Gadim te se! LENI (korakne unazad. Sa ledenom mirnoćom): Ne uvek! FRANC: Uvek! Uvek! Od prvog dana! LENI: Onda - na kolena! Šta čekaš, što ih ne moliš da ti oproste? FRANC: Zašto? Ništa se nije desilo! LENI: A juče? FRANC: Ništa, kažem ti! Baš ništa! LENI: Ništa - osim rodoskrnavljenja. FRANC: Uvek preteruješ! LENI: Zar mi nisi brat? FRANC: Jesam, jesam. LENI: Nisi spavao sa mnom? FRANC: Sasvim retko. LENI: I da si to učinio samo jednom... Zar se bojiš reči? FRANC (slegnuvši ramenima): Reči! (Pauza) Kad bi trebalo nalaziti reči za sve muke ove mrcine! (Smeje se) Nisam valjda s tobom vodio ljubav? Eh, sestrice!Nadeš se pokraj mene, zagrlim te, vrsta spava sa vrstom, kao i svake noći na ovoj zemlji, milionima puta. (Ka tavanici.) Ali stalo mi je da izjavim da nikad Franc, stariji sin Gerlahovih, nije poželeo Leni, svoju mlañu sestru. LENI: Kukavico! (Ka tavanici) Maskirani žitelji tavanica, svedok stoleća je lažni svedok. Ja, Leni, rodoskrvna sestra, volim Franca pravom ljubavlju, i to baš zato što mi je brat. Ma kako malo hajali za porodična osećanja, osudićete nas bez priziva, ali vrlo važno! (Francu) Jadni bezumniče, eto kako s njima valja razgovarati. (Krabama) Želi me mada me ne voli, umire od stida, spava sa mnom u mraku... Pa šta? Ja sam ta koja dobijam. Htela sam da ga imam, i imam ga. FRANC (Krabama): Luda je. (Namigne im.) Objasniću vam. Kada budemo sami.

LENI: Zabranjujem ti! Umreću. Već sam mrtva. I zabranjujem ti da me braniš. Imam samo jednog sudiju: to sam ja sama, a ja sebe oslobañam. Bićeš neranjiv ako se usudiš da kažeš: »Učinio sam ono što sam hteo,i hoću ono što sam učinio.« FRANC (lice mu se naglo skameni, izgleda leden, pun mržnje, kao da preti. Oštro i izazovno): Šta sam to učinio, Leni? LENI (vikne): Odraće ti kožu ako se ne braniš! FRANC: Leni, šta sam učinio?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI (nespokojno, povlači se): Pa eto... Već sam ti rekla... FRANC: Rodoskrnavljenje? Ne, Leni, nisi ti na to mislila. (Kratka pauza) Šta sam učinio? Dugo ćutanje. Ne gledaju se. Leni mu se prva okrene. LENI: Dobro: Izgubila sam. Zaboravi to. Štitiću te i bez tvoje pomoći. Već sam navikla. FRANC: Odlazi! (Pauza) Ako me ne poslušaš, štrajkovaću ćutanjem. I sama znaš da mogu da izdržim dva meseca. LENI: Znam. (Kratka pauza) Ja, eto, ne mogu. (Dolazi do vrata, skida rezu, okreće ključ u bravi.) Kasnije, doneću ti večeru. FRANC: Ne vredi, neću ti otvoriti. LENI: To je tvoja stvar. A moja je da ti je donesem. (On ne odgovara. Izlazeći, Krabama.) Ako mi ne otvori, lepotice moje, laku noć! Zatvara vrata za sobom.

SCENA II Franc, sam Okrene se, počeka malo, pa spusti rezu i zaključa bravu. Lice muje i dalje zgrčeno dok to radi. Čim se oseti bezbednim, opusti se. Kao daje ohrabren, skoro daje i dobre volje, ali upravo od toga momenta i izgleda luñi no ikad. Obraća se Krabama tokom čitave scene. To nije monolog, nego dijalog sa nevidljivim ličnostima. FRANC: Svedok je sumnjiv. Saslušati ga u mom prisustvu i prema mojim uputstvima. (Kratka pauza. Izgleda spokojan, umoran, neobično ljubazan.) Molim? Dosadna? Bogme, tako je: prilično dosadna. Ali - kakva vatra! (Zeva) Glavna joj je dužnost da me drži budnim. (Zeva) Evo već dvadeset godina trajeponoć ovog veka, a nije baš lako držati oči otvorene u ponoć. Ne, ne, to je samo običan dremež. Hvata me - kad sam sam. (Sve je dremljiviji.) Nije trebalo da je oteram. (Zaklati se, ali se naglo trgne, pa vojničkim korakom priñe stolu. Uzima školjke i bombarduje Hitlerov portret, vičući.) Zig! Hajl! Zig! Hajl! Zig! (U stavu mirno, lupivši potpeticama.) Fireru, ja sam vojnik. Ako zaspim, slučaj je ozbiljan, vrlo ozbiljan: napuštanje stražarskog mesta. Kunem ti se, ostaću budan. Dajte ovamo reflektore! Sve ih uperite; u njiišku, u očno dno, to rasanjuje. (Čeka) Gadovi! (Prilazi stolici. Mlitavim, pomirljivim glasom.)Pa lepo, malo ću da prisednem... (Sedne, ljuljka glavu, žmirka.) Ruže... Oh, baš lepo... (Ustane tako naglo da obori stolicu.) Ruže? A ako uzmem čitav buket, prirediće mi se ovde pravi karneval! (Krabama) Bestidan karneval! Upomoć, prijatelji, premnogo znam! Hoće da me gurnu u rupu, ovo je čas velikog Iskušenja! (Prilazi noćnom stočiću, uzima iz tube pilule, pa ih drobi u ustima.) Fuj! Dragi slušaoci, zabeležite, molim vas, moj novi signal: De Profundis Clamavi. D. P. C. Svi načuljite uši! Škrgućite! Škrgućite! Ako me ne slušate, zaspaću. (Sipa šampanjac u čašu, pije, proliva polovinu tečnosti na svoju vojničku bluzu, pa opušta ruku niz telo. Čaša mu visi o vršcima prstiju.) A za ovo vreme, stoleće jurca... Stavili su mi pamuk u uši. Maglu. Sve je belo. (Žmirka) Vuče se povrh njiva... to ih štiti, dok gmižu... Večeras, biće krvi. Pucnjevi u daljini, graja, trčanje. On tone u san, oči su mu sklopljene.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFeldvebel Herman otvara vrata zahoda i prilazi Francu, koji se okrenuo ka publici, i čije oči ostaju sklopljene. Vojnički pozdrav, u stavu mirno.

SCENA III Franc, Feldvebel Herman FRANC (dremljivo, ne otvarajući oči): Partizani? FELDVEBEL: Dvadesetak. FRANC: Mrtvih? FELDVEBEL: Nema. Dvojica ranjenih. FRANC: Naših? FELDVEBEL: Njihovih. Strpali smo ih u šupu. FRANC: Znate moja nareñenja. Idite! Feldvebel gleda Franca, sa oklevanjem i ljutnjom. FELDVEBEL: Razumem, poručniče. Vojnički pozdrav. Odlazi kroz ista vrata, zatvarajući ih za sobom. Tišina. Francova glava klone na grudi. On onda strahovito drekne i probudi se.

SCENA IV Franc, sam FRANC: Ne! Hajnrihu! Hajnrihu! Rekao sam vam - ne! (S mukom ustaje, uzimalenjir sa stola i lupka njime poprstima leve ruke.) Da, naravno! (Lupka prste lenjirom.) Sve primam na sebe. Šta je ono rekla? (Ponavlja Lenine reči, za svojračun.) Činim ono što hoću, hoću ono što činim. (Sa zebnjom.) Javnosti, 20. maja 3059, poručnik Franc fon Gerlah. Ne bacajte moj vek u kantu za smeće. Bar ne dok me ne saslušate. Zlo, gospodo sudije, Zlo je bilo jedini materijal. Prerañivano je u našim rafinerijama. Dobro je bilo finalni proizvod. Rezultat: Dobro se okrenulo na zlo. Samo, nemojte misliti da se Zlo okrenulo na dobro. (Smeši se, dobroćudno. Priklanja glavu.) Molim? (Viče) Dremež? Ta ne! Pokvarenost! Hteli bi da me načnu od glave. Pričuvajte se, sudije: ako se ja pokvarim, propašce moje stoleće. U stadu vekova, nedostaje jedna šugava ovca. Šta li će tek reći četrdeseti vek, Artropodi, ako je dvadeseti pomahnitao? (Pauza) Nema spasa? Nikad ga neće ni biti? Nek bude po vašoj volji. (Prilazi prednjem delu scene i seda.) Ah, nikako nije trebalo da je oteram. (Neko kuca na vrata. On oslušne, pa ustane. To je uobičajeni signal. Radosno klikne.) Leni!(Pritrči vratima, skida rezu, otključava ih, energično i odlučno. Sasvim se rasanio. Otvara vrata.) Brzo ulazi! (Učini korak unazad kako bije pustio da ude.)

SCENA V Franc, Johana Na vratima se pojavljuje Johana, veoma lepa, našminkana, u dugoj haljini. Franc uzmakne za korak. FRANC (muklo krikne): Hej! (Odstupi) Šta je to? (Ona hoće da odgovori, ali je on zaustavi.) Ni reči! (Još odstupi, pa sedne. Dugo je gleda, sedeći naopako nastolici; izgleda fasciniran. Potvrdno klimne glavom, pa kaže, uzdržljivim glasom.) Da, da. (Kratko ćutanje) Ući će... (Ona to i čini, dok on to govori.)... i

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altoneostaću sam. (Krabama) Hvala, drugari! Vaša pomoć mi je bila preko potrebna. (Skoro u zanosu.) Ćutaće, kao smrt, a ja ću je gledati! JOHANA (Kao daje i ona opčinjena, ali se pribrala. Govori smešeći se da bi savladala strah): Ipak, treba da porazgovaram s vama. FRANC (udaljio se od nje, unatraške, polako, ne skidajući pogled s nje): Ne! (Lupi o sto.) Znao sam da će sve pokvariti. (Kratka pauza) Sad je bar neko tu. Kod mene! Nestanite! (Ona se ne miče.) Narediću da vas oteraju kao prosjakinju! JOHANA: Kome? FRANC (viče) Leni! (Kratka pauza) Tvrda i pametna glavo, otkrili ste moju slabu tačku; sam sam. (Naglo joj se obrati, posle kratke pauze.) Ko ste vi? JOHANA: Vernerova žena. FRANC: Vernerova žena? (Ustaje i posmatra je.) Vernerova žena? (Preneraženo je odmerava.) Ko vas je poslao ovamo? JOHANA: Niko. FRANC: Ko vam je odao signal? JOHANA: Leni. FRANC (suvo se nasmeje): Leni! Mogu misliti! JOHANA: Kucala je. Ja sam je... tako zatekla, pa sam izbrojala koliko je puta... FRANC: Već mi je rečeno da svuda zavirujete. (Kratka pauza) Da znate, gospoño, zamalo što me niste ubili! (Ona se smeje.) Smejte se! Samo se vi smejte! A mogao sam se srušiti od tog šoka. Šta biste onda? Zabranili su mi posete zbog mog srca. Taj organ bi me sasvim sigurno izneverio, da nije bilo jedne neočekivane okolnosti: slučaj je hteo da budete lepi. Ali, da se razumemo, to je bilo pa prošlo. Učinilo mi se da ste... ko zna šta, možda nekakvo priviñenje. Iskoristite tu moju spasonosnu zabludu, iščeznite pre no što biste izvršili zločin! JOHANA: A, ne. FRANC: Onda ću... (Poñe k njoj, preteći, ali se zaustavi. Skljoka se na stolicu. Opipava svoj puls.) Najmanje sto četrdeset. Ta čistite se, za ime Boga, vidite da ću crći! JOHANA: Bilo bi to najbolje rešenje. FRANC: Molim? (Skloni ruku sa svojih grudi, pa iznenañeno pogleda Johanu.) Imala je pravo: plaćaju vas! (Ustaje i živahno hoda.) Ali neće me streljati tako brzo! Čekajte malo! Polako! (Naglo se vrati do nje.) Najbolje rešenje? Za koga?Za lažne svedoke širom sveta? JOHANA: Za Vernera i mene. Gleda ga. FRANC (zgranut): Smetam vam? JOHANA: Tiranišete nas. FRANC: Pa ja vas čak i ne znam. JOHANA: Znate Vernera. FRANC: Zaboravio sam mu čak i crte lica. JOHANA: Ovde nas silom zadržavaju. U vaše ime. FRANC: Ko to? JOHANA: Otac i Leni.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC (zabavljen): Tuku vas, vezuju vas lancima? JOHANA: Ta ne. FRANC: Nego? JOHANA: Ucenjuju nas. FRANC: A, to da. To liči na njih. (Suvo se nasmeje. Nastavlja da se čudi.) U moje ime? Šta hoće? JOHANA: Da nas čuvaju u rezervi: preuzeli bismo smenu u slučaju nevolje. FRANC (raspoloženo): Vaš muž će mi spravljati supu, a vi ćete mi mesti sobu? Umete li da krpite? JOHANA (pokazuje njegovu uniformu, koja je sva u dronjcima): To krpiti - ne bi baš bilo zabavno. FRANC: Ne brinite, te su poderotine sreñene. Da moja sestra nema zlatne ruke... (Najednom ozbiljan) Smene neće biti: vodite Vernera, do ñavola, i da vas više ne vidim! (Poñe ka stolici. Sedajući, obrati joj se.) Još ste tu? JOHANA: Da. FRANC: Niste me razumeli: vraćam vam vašu slobodu. JOHANA: Ništa mi vi ne vraćate. FRANC: Kažem vam: slobodni ste. JOHANA: Eh, reči! Prazne reči! FRANC: Hoćete dela? JOHANA: Da. FRANC: Pa lepo. Šta treba da se uradi? JOHANA: Najbolje bi bilo - likvidirati vas. FRANC: Opet vi! (Kratko se nasmeje.) Na to i ne pomišljajte, to mogu otvorenoda vam kažem. JOHANA (posle kratke pauze): Onda nam pomozite. FRANC (presečen): A? JOHANA (sa žarom): Treba da nam pomognete, Franc! Pauza. FRANC: Ne. (Kratka pauza) Nisam ja od ovoga veka. Spašću čitavo čovečanstvo u jedan mah, ali nikome posebno ne pomažem. (Uzbuñeno korača.) Zabranjujem vam da me uvlačite u te svoje probleme. Ja sam bolesnik, shvatate li? To se zloupotrebljava, prinuñen sam da sramno zavisim od drugih. Trebalo bi da se stidite, vi, tako mladi i zdravi, što pozivate jednog ugnjetenog bogalja da vam pomogne. (Kratka pauza) Nejak sam, gospoño, a moj mir mi je iznad svega. Mogu da vas zadave na moje oči, a da ja ni prstom ne mrdnem. (Ljubazno.) Gadite me se? JOHANA: Iz dna duše. FRANC (trljajući ruke): U dobar čas! JOHANA: Pa ipak, ne toliko da bih otišla. FRANC: Lepo, lepo. (Uzme revolver i uperi ga na nju.) Brojim do tri. (Ona se nasmeši.) Jedan! (Pauza) Dva! (Pauza) Pffft! I nema vas! Zbrisani ste! (Krabama) Kakva tišina! Ućutala je. Sve je kao što treba, drugari: »Budi lepa i ćuti!« Kao slika. Je li već ucrtana u to vaše staklo? Nije? Ko će se, onda, ucrtati? Ništa se nije promenilo, ništa se nije desilo. U sobu se, oštrim zamasima, usekla praznina, i to je sve. Praznina, dijamant koji ne brazda

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonenikakvo staklo, smrt i lepota. A vi ćete od svega videti samo vatru, jadni ljuskari. Našim se očima služite da biste nadzirali sve što postoji. Ali mi smo, od kako postoje ljudi, tim istim očima uspevali da vidimo i ono što ne postoji. JOHANA (mirno): Otac će umreti. (Tišina. Franc baci revolver i naglo ustane.) FRANC: Ni govora! Leni mi je upravo rekla da je zdrav kao dren. JOHANA: Laže. FRANC (uvereno): Sve druge - samo ne mene: takva su pravila igre. (Naglo) Bolje se sakrijte u mišju rupu, trebalo bi da umirete od stida. Tako nezgrapno lukavstvo, i tako brzo otkriveno! Svašta! Dvaput ste bili lepi za manje od jednog sata, a niste čak ni iskoristili tu nečuvenu priliku! Priprostoga ste kova, mlañana moja snaho, pa se tako više i ne čudim što vas je Verner uzeo za ženu. Okrene joj leda, sedne, i lupi jednom školjkom o drugu. Izraz lica muje tvrd, samotnički; ignoriše Johanu. JOHANA (prvi put zbunjena): Franc! (Ćutanje)... Umreće kroz šest meseci! (Ćutanje. Savladavajući svoj strah, ona mu priñe i dotakne mu rame. Njegova ruka se opusti. Ona ga ćutke gleda.) Imate pravo: nisam umela da iskoristim svoju šansu. Zbogom! Poñe. FRANC (naglo): Čekajte! (Ona se polako okrene. On joj okrene leña.) Pilule su mi tamo, u tubi. Na noćnom stočiću. Dajte mi ih! JOHANA (prilazi noćnom stočiću): Benzedrin - je li to? (On klimne glavom. Ona mu dobaci tubu, koju on uhvati u letu.) Zašto uzimate benzedrin? FRANC: Da bih vas izdržao. Proguta četiri pilule. JOHANA: Četiri odjednom? FRANC: I četiri maločas - ukupno osam. (Pije) Nasrće se na moj život, gospoño, znam to dobro; a vi ste oruñe nekog ubice. Sad je trenutak da se to razmotri kako treba, šta mislite? I to - direktno. (Uzme poslednju pilulu.) Bilo je, tamo... (pokaže prstom) magle... A ja sam tu namestio sunce. (Pije; učini krajnji napor da ovlada sobom, pa se okrene. Lice mu je tvrdo, jasnih kontura.) Ko vamje savetovao da obučete tu haljinu, da stavite taj nakit, te zlatne lančiće? Da to učinite danas? Šalje vas, sigurno, Otac. JOHANA: Ne. FRANC: Ipak, dao vam je usmene savete. (Ona hoće nešto da kaže.) Ne vredi! Znam to, kao da sam ja to učinio. I pravo da vam kažem, nisam više siguran niko je od nas dvojice stvorio onog drugog. Kad hoću da predvidim neku njegovusmicalicu, najpre ispiram sopstveni mozak, a onda se prepuštam praznini, sa punim poverenjem; prve misli koje se rode u mojoj glavi - njegove su. A znate zašto? Stvorio me je po svom obličju - ukoliko nije on sam postao slika i prilikaonoga što je stvorio. (Smeje se) Ništa tu ne shvatate? (Kao da sve to briše, umornim pokretom.) To je samo igra nekakvih odblesaka. (Podražava Oca.) »Aiznad svega - budite lepi!«. Čujem to i odavde. Voli on lepotu, taj stari bezumnik; zato i zna da ništa ne stavljam iznad nje. Da mu niste ljubavnica? (Ona odmahne glavom) Ostario je, nema šta! Znači, samo mu pomažete? JOHANA: Do sada, bila sam mu protivnik.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Menjate saveznike? On to obožava! (Naglo postaje ozbiljan.) Šest meseci? JOHANA: Ne više. FRANC: Srce? JOHANA: Grlo: FRANC: Rak? (Johana potvrdi) Trideset cigareta na dan! Budala! (Ćutanje) Rak? Znači, izvršiće samoubistvo. (Pauza. Ustane, uzme školjke i počne njima da gaña Hitlera.) Ubiće se, stari Fireru, ubiće se! (Ćutanje. Johana ga gleda.) Šta je sad? JOHANA: Ništa. (Kratka pauza) Volite ga. FRANC: Kao samoga sebe, a manje nego koleru. Šta hoće? Da ga primim? JOHANA: Ne. FRANC: Tim bolje za njega! (Viče) Briga me hoće li živeti! Briga me hoće li crći!Vidite šta je učinio sa mnom! Uzme tubu sa pilulama, hoće da odvrne zatvarač. JOHANA (blago): Dajte mi tu tubu. FRANC: Što se vi tu mešate! JOHANA (pružajući mu šaku): Dajte mi je! FRANC: Moram da se drogiram: ne volim kad mi neko menja navike. (Ona još drži ispruženu ruku.) Dobro, evo vam je, ali nemojte više da mi pominjete te gluposti. Važi? (Johana učini neodreñen gest koji bi mogao značiti pristanak.) Molim. (Daje joj tubu) Ja ću - sve zaboraviti. Smesta. Zaboravljam, eto, što god želim: to vam je sila, šta kažete? (Kratka pauza) Pa ništa, Requiescat in pace. (Pauza) Dobro, govorite već jednom! JOHANA: O kome? O čemu? FRANC: O svemu, osim o porodici. O sebi. JOHANA: Nema tu šta da se kaže. FRANC: Toja treba da ocenim. (Pažljivo je gleda.) Lepota kao zamka, eto šta ste vi. (Odmerava je.) U toj meri - to je već profesionalno. (Kratka pauza) Glumica? JOHANA: Bivša. FRANC: A potom? JOHANA: Udala sam se za Vernera. FRANC: Niste imali uspeha? JOHANA: Ne dovoljno. FRANC: Statistkinja? Starleta? JOHANA (uz gest kojim se odriče svoje prošlosti): Eh!... FRANC: Zvezda? JOHANA: Kako se uzme. FRANC (sa ironičnim divljenjem): Zvezda! a kažete da niste imali uspeha? Pa šta ste želeli? JOHANA: Šta može da se želi nego - sve! FRANC (polako): Sve, nego kako. Ništa drugo. Sve ili ništa. (Smeje se.) I - lošese završilo, a? JOHANA: Kao i uvek. FRANC: A Verner? Je l’ on hoće sve?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Ne. FRANC: Zašto ste se udali za njega? JOHANA: Zato što sam ga volela. FRANC (tiho): Ta ne. JOHANA (revoltirano): Molim? FRANC: Oni koji žele sve... JOHANA (kao gore): Da? FRANC: Oni ne mogu da vole. JOHANA: Ja ništa drugo ne želim. FRANC: Osim da on bude srećan, nadam se. JOHANA: Osim toga. (Pauza) Pomozite nam! FRANC: Šta očekujete od mene? JOHANA: Da vaskrsnete. FRANC: Gle, gle! (Smeje se.) A predložili ste mi da se ubijem! JOHANA: Jedno ili drugo. FRANC (podsmeva joj se): Sad je sve jasno! (Pauza) Okrivljen sam za ubistvo imoja zvanična smrt je učinila kraj progonjenju. To ste znali, zar ne? JOHANA: Znala sam. FRANC: A hoćete da vaskrsnem? JOHANA: Da. FRANC: Tako dakle. (Kratka pauza) Ako se dever ne može ubiti, valja ga strpati iza rešetaka. (Ona sleže ramenima.) Treba li ovde da sačekam policiju, ili sam da se prijavim? JOHANA (iznervirana): Nećete u zatvor. FRANC: Ne? JOHANA: Razume se da nećete. FRANC: Znači, on će srediti tu moju stvar. (Johana potvrdi glavom.) Nije se, dakle, obeshrabrio? (Sa ironijom punom zlovolje.) Šta taj čestiti čovek nije učinio za mene! (Gestom pokazuje sobu i samog sebe.) A evo rezultata. JOHANA (umorno i razočarano): Oh, Franc, pa vi ste kukavica! FRANC (ljutito se isprsi): Šta? (Pribere se. Sa usiljenim cinizmom.) Pa dobro, jesam. I šta onda? JOHANA: A ovo? Dotiče prstom njegove medalje. FRANC: To? (Otkine jednu medalju, skida sa nje srebmi papir. Ona je od čokolade; pojede je.) Eh, sve sam ih ja zaslužio; moje su, imam pravo da ih jedem. Heroizam to je moja stvar. Ali heroji... Ta, znate i sami kakvi su. JOHANA: Ne znam. FRANC: Tja, ima ih svakojakih: i policajaca i lopova, i vojnika i civila - malo civila - i kukavica, pa čak i hrabrih ljudi; pravi vašar! Samo jedno im je zajedničko: medalje. Ja sam, eto, kukavički heroj, pa su mi zato od čokolade, tako je pristojnije. Hoćete jednu? Ne ustručavajte se, imam ih u fiokama više od hiljadu. JOHANA: Vrlo rado. On otkine jednu medalju i pruži joj je. Johana je uzme i pojede je. FRANC (naglo plane): Ne!

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Molim? FRANC: Neću dozvoliti da mi sudi žena mog mlañeg brata. (Snažno) Nisam ja kukavica, gospoño, i ne plašim se zatvora: u zatvoru i živim. Vi ni tri dana ne biste izdržali pod režimom koji se meni nameće. JOHANA: To ništa ne dokazuje. Sami ste to izabrali. FRANC: Ja? Pa ja nikad ništa ne biram, zaboga, draga moja! Mene biraju. Devet meseci pre mog rodenja, izabrali su mi ime, dužnost, karakter i sudbinu.Kažem vam, nameću mi ovaj način života, u ćeliji, a možete misliti da se tome ne bih podvrgavao bez veoma jakog razloga. JOHANA: Kog razloga? FRANC (korakne nazad. Kratko ćutanje): Oči vam blistaju. Ne, gospoño, ništa neću priznati. JOHANA: Priterani ste uza zid, Franc: ali vaši će razlozi biti valjani, ili će vam žena vašeg mlañeg brata suditi bez priziva. Prišla mu je i hoće da otrgne još jednu medalju. FRANC: Da niste vi, možda, smrt? Ne, bolje uzmite krst: to vam je švajcarska čokolada. JOHANA (uzevši krst sa njegovih grudi): Hvala. (Odmakne se malo od njega.) Smrt? Zar ličim na nju? FRANC: Na mahove. JOHANA (baci pogled na ogledalo): Zar je moguće? Kada to? FRANC: Kad ste lepi. (Pauza) Služite im kao oruñe, gospoño. Udesili su da od mene zatraže račun. Ali, ako vam ga dam, izlažem riziku sopstvenu kožu. (Kratka pauza) E pa, utoliko gore! Prihvatam sav rizik. Izvolte! JOHANA (posle kratke pauze): Zašto se ovde krijete. FRANC: Prvo i prvo, ne krijem se. Da sam hteo da pobegnem, odavno bih se prebacio u Argentinu. (Pokaže zid.) Bio je tu jedan prozor. Evo ovde. Gledao jena naš nekadašnji park. JOHANA: Nekadašnji? FRANC: Da. (Zgledaju se za trenutak. Nastavlja.) Tražio sam da se zazida. (Pauza) Nešto se dogaña. Tamo napolju. Nešto što ne želim da gledam. JOHANA: Šta to? FRANC (prkosno je gleda): Ubijaju Nemačku. (I dalje je gleda, upola molećivo, upola preteći, kao da joj ne da da progovori; dospeli su u opasnu zonu.) Ćutite,video sam ruševine. JOHANA: Kad? FRANC: Kad sam se vratio iz Rusije. JOHANA: Od tada ima četrnaest godina. FRANC: Da. JOHANA: I mislite da se ništa nije promenilo? FRANC: Znam da se sve pogoršava iz časa u čas. JOHANA: A obaveštava vas - Leni? FRANC: Da. JOHANA: Čitate li novine? FRANC: Ona ih čita za mene. Gradovi sravnjeni sa zemljom, mašine slomljene, industrija uništena, nezaposlenost vrtoglavo raste, kao i tuberkuloza, dok

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonenatalitet naglo opada - sve ja to znam. Moja sestra prepisuje sve statistike (pokaže fioku u stolu), tu su sreñene, u toj fioci; ubijaju Istoriju da je to prava divota, imam sve dokaze... Kroz dvadeset godina, najmanje, ili najviše kroz pedeset, i poslednji Nemac biće mrtav. Samo, nemojte misliti da se žalim: pobeñeni smo, kolju nas, nema greške. Ali shvatate, valjda, da ne želim da prisustvujem tom klanju. Neću da kao turista obilazim srušene katedrale i spaljene fabrike, neću da posećujem porodice nagomilane u pećinama, neću dase šetkam meñu invalidima, robovima, izdajicama i droljama. Sigurno ste se već navikli na taj prizor, ali za mene bi on, to vam otvoreno kažem, bio nepodnošljiv. A kukavice su, u mojim očima, oni koji to mogu da podnose. Trebalo je dobiti taj rat. Na svaki način. Ponavljam: svaki. Ili - iščeznuti. Imao bih ja vojničke hrabrosti, možete mi verovati, da pustim nek mi odleti glava, alipošto nemački narod prihvata tu nedostojnu agoniju koja mu se nameće, odlučio sam da sačuvam bar jedna usta koja bi vikala: ne! (Najednom se uzbudi.) Ne! Nisam kriv! (Viče) Ne! (Ćutanje) Eto. JOHANA (polako; ne zna šta da misli): Nedostojnu agoniju koja mu se nameće... FRANC (ne skidajući pogled s nje): Nego šta. Eto tako. (Ćutanje. Ona razmišlja.) Šta je? Završite šta ste počeli. Ili me se možda bojite? JOHANA: Da. FRANC: A zašto, dobra dušo? JOHANA: Zato što se vi bojite. FRANC: Vas? JOHANA: Onoga što ću reći. (Kratka pauza) A volela bih da ne znam to što znam. FRANC (prkosno, savladujući svoj smrtni strah): A šta to znate? (Ona okleva; odmeravaju se pogledom.) Dakle? Šta to znate? (Ona ne odgovara. Ćutanje. Gledaju se: strah ih je. Neko kuca na vrata: pet, ćetiri, pa triputa po dvaput. Franc se neodredeno smeši. Ustaje i otvarajedna odonih vrata u dnu. Vidi se kada. Tiho.) Samo trenutak. JOHANA (poluglasno): Neću se kriti. FRANC (sa prstom na usnama): Psst! (Tiho) Ako se budete pravili gordi, izgubićete svu korist od te vaše male igre. Ona okleva, a onda se odlučuje da ude u kupatilo. Opet kucanje.

SCENA VI Franc, Leni Leni donosi poslužavnik. LENI (zapanjena): Nisi bio stavio rezu? FRANC: Nisam. LENI: Zašto? FRANC (suvo): Je I' me ti to saslušavaš? (Brzo.) Daj mi taj poslužavnik i pričekaj. Uzme joj poslužavnik iz ruku pa ga odnosi na sto. LENI (zgranuta): Ama, šta je tebi? FRANC: Suviše je težak. (Vrati se pa je pogleda.) Zar mi zameraš što sam takopažljiv?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI: Ne, ali se plašim. Kada postaneš dobar, očekujem najgore. FRANC (smejući se): Ha-ha! (Ona se okrene i zaključa vrata za sobom.) Nisam ti rekao da uñeš. (Pauza. On uzima pileće krilo i jede ga.) Pa lepo, sad ću večerati. Videćemo se sutra. LENI: Čekaj malo. Htela bih da ti se izvinim. Ja sam kriva za svañu. FRANC: Svañu? LENI: Pa da, onu maločas. FRANC (neodreñeno): A, da! Maločas... (Živo.) Pa dobro, eto, opraštam ti. LENI: Rekla sam ti da te, na žalost, prezirem, ali - to nije bila istina. FRANC: Divota! Divota! Sve bolje od boljeg! Jede. LENI: Prihvatam te tvoje krabe, pristajem da mi sude. Hoćeš da im to kažem? (Krabama) Ljuskari, moje duboko poštovanje. FRANC: Šta ti je najednom? LENI: Ne znam. (Pauza) Htela sam i ovo da ti kažem: stalo mi je da postojiš, ti, naslednik porodičnog imena, jedini čije me milošte uzbuñuju a ne ponižavajume. (Kratka pauza) Ja ništa ne vredim, ali sam roñena kao Gerlahova, a to znači ludo ponosna, i mogu da vodim ljubav samo sa jednim Gerlahom. Radoskrnavljenje to je za mene zakon, to je moja sudbina. (Smeje se) Rečju, to je moj način da čvršće okupim porodicu. FRANC (zapovednički): Dosta. Ostavi tu psihologiju za sutra. (Ona se trgne, opet postaje prkosna; posmatra ga.) Pomirili smo se, dajem ti reč. (Ćutanje.) Nego, je li, ona grbavica... LENI (uhvaćena u trenutku nepažnje): Koja grbavica? FRANC: Vernerova žena. Je li bar lepa? LENI: Tako, obična. FRANC: Aha. (Pauza. Ozbiljno.) Hvala, sestrice. Učinila si što si mogla. Sve što si mogla. (Odvodi je do vrata. Ona to dopušta, ali ostaje nespokojna.) Bio sam prilično nesnosan kao bolesnik, a? Zbogom! LENI (pokušava da se nasmeje): Uh, što si svečan! Pa videćemo se sutra, znaši sam. FRANC (tiho, skoro nežno): Nadam se tome iz svega srca. Otvorio je vrata. Saginje se i ljubi joj čelo. Ona podiže glavu, naglo ga ljubi u usta, i izlazi.

SCENA VII Franc, sam Zatvara vrata, stavlja rezu, vadi maramicu i briše usne. Vraća se do stola. FRANC: Ne zavaravajte se, drgari: Leni ne ume da laže. (Pokaže kupatilo.) Lažljivica je tamo: sad ćemo je zbuniti, a, šta kažete? Ne brinite, znam ja tu neke trikove. Večeras cete prisustvovati porazu jednog lažnog svedoka. (Primeti da mu ruke drhte; učini snažan napor da se pribere, ne skidajući pogled s njih.) De, de, male moje! Tako! tako! (One se sad manje tresu. Pogleda ogledalo, malo zategne bluzu i podesi pojas. Promenio se. Prvi put od početka ove slike potpuno vlada sobom. Prilazi vratima kupatila, otvara ih i klanja se.) Na posao, gospoño!

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJohana ulazi. On zatvara vrata i kreće za njom; čvrst je, oprezan. Tokom čitavesledeće scene vidno će nastojati da je podvrgne svojoj volji.

SCENA VIII Franc, Johana Franc je zatvorio vrata. Doñe i stane ispred Johane. Ona učini korak ka ulaznimvratima, pa zastane. FRANC: Ne mrdajte. Leni još nije otišla iz salona. JOHANA: Šta tamo radi? FRANC: Sreñuje. (Ona opet korakne.) Vaše potpetice! (Sitno kucne o vrata, da bi podražavao bat ženskih potpetica. Govori ne skidajući oči s nje. Oseća se da odmerava opasnost kojoj se izlaže, i da su mu reči proračunate.) Hoćete da odete, a imali ste da mi otkrijete neke stvari? JOHANA (kao da se nelagodno oseća odkakoje izišla iz kupatila): Ta ne. FRANC: A, tako! (Kratka pauza) E pa, tim gore. (Kratka pauza) Ništa mi nećetereći? JOHANA: Nemam šta da kažem. FRANC (naglo ustane): A, ne, draga moja snaho, tako bi bilo najlakše. Hteli steda me oslobodite, onda ste se predomislili, pa sad odlazite zauvek, ostavljajući za sobom sumnje, sve lepšu od lepše, koje će da me truju. Nećemo tako! (Prilazi stolu, uzima dve čaše i bocu. Sipajući šampanjac u čaše.) Reč je o Nemačkoj? Opet staje na noge? Plivamo u blagostanju? JOHANA (iznervirana): Nemačka... FRANC (smesta, zapušivši uši): Ne vredi! Ne vredi! Neću vam verovati. (Johanaga pogleda, slegne ramenima i zaćuti. On korača, slobodno, sa lakoćom.) Sve u svemu, propala stvar. JOHANA: Šta je propalo? FRANC: Taj vaš ispad. JOHANA: Da. (Kratka pauza; muklo.) Trebalo vas je izlečiti - ili ubiti. FRANC: Pa da! (Ljubazno) Smislićete vi već nešto treće. (Pauza) Meni lično, dali ste priliku da vas gledam, i želim da vam zahvalim što ste bili tako nesebični. JOHANA: Nisam ja nesebična. FRANC: Pa kako onda oceniti sav taj vaš trud? Pa taj posao pred ogledalom, koji vam je, mora biti, oduzeo nekoliko časova? Koliko ste se udešavali - samo za jednog čoveka! JOHANA: Činim to svake večeri. FRANC: Vernera radi. JOHANA: Radi njega. A neki put i radi njegovih prijatelja. FRANC (trese glavom, smešeći se): Ne, ne... JOHANA: Ne vučem se valjda po sav dan u sobi - sva neuredna i prljava? FRANC: Ne, ni to. (Prestaje da je gleda, okrene pogled ka zidu, pa opisuje kakoje zamišlja.) Držite se uspravno. Vrlo uspravno. Da biste održali glavu iznad vode. Kosa vam je zategnuta. Usne nenamazane. Ni grama pudera. Verner imapravo na svu vašu pažnju, na nežnost, na poljupce: ali na osmehe - nikad, jer vi se više ne smešite.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA (smešeći se): Pa vi ste zbilja vidoviti! FRANC: Zatočenici raspolažu jednom naročitom svetlošću koja im omogućuje da se uzajamno prepoznaju. JOHANA: Sigurno se ne sreću baš tako često. FRANC: Ipak, kao što vidite, i to se katkad desi. JOHANA: Prepoznali ste me? FRANC: Prepoznali smo se. JOHAN A: Znači, i ja sam zatočena? (Ustane, pogleda se u ogledalu, pa se okrene, veoma lepa, prvi put izazovna.) Nisam ni sanjala. Prilazi mu. FRANC (živo) Vaše potpetice! Johana skine cipele, pa ih baci, jednu za drugom, na Hitlerov portret. JOHANA (pored Franca): Videla sam kćer jednog Vernerovog klijenta: bila je vezana lancima, imala je trideset pet kilograma, sva puna vaši. Ličim li na nju? FRANC: Kao roñena sestra. Htela je sve, pretpostavrjam: a ko se sigurno gubi igra. Izgubila je sve, pa se zatvorila u svoju sobu, kako bi se poverovalo da joj ni do čega nije stalo. JOHANA (iznervirana): Dokle će se govoriti o meni? (Učini korak unazad, pa pokaže pod.) Leni je svakako već otišla iz salona. FRANC: Još nije. JOHANA (pogleda mali ručni sat): Verner treba da se vrati. Već je osam. FRANC (plaho): Ne! (Ona ga iznenañeno pogleda.) Vreme ovde ne postoji: samo Večnost. (Smiri se.) Malo strpljenja, brzo ćete biti slobodni. Pauza. JOHANA (sa prkosom ali i sa radoznalošću): Dakle? Da se zatočim ovde? FRANC: Da. JOHANA: Iz ponosa? FRANC: Eh! JOHANA: Šta biste još hteli? FRANC: Niste bili dovoljno lepi. JOHANA (smešeći se): Laskavče! FRANC: Govorim ono što mislite. JOHANA: A vi? Šta vi mislite? FRANC: O sebi? JOHANA: O meni. FRANC: Da ste kao opsednuti. JOHANA: Luda sam? FRANC: Toliko da vas treba vezati. JOHANA: O čemu vi to pričate? O vašem slučaju ili o mom? FRANC: O našem. JOHANA: A čime ste vi opsednuti? FRANC: Zar to ima neko ime? Prazninom. (Kratka pauza) Ili, recimo, veličanstvom... (Smeje se.)... u čijoj sam vlasti bio, a nad kojim nisam imao nikakve vlasti. JOHANA: Tako dakle. FRANC: Vrebali ste samu sebe, zar ne? Hteli ste samu sebe da iznenadite?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altone(Johana potvrdi glavom.) I - uhvatili ste sebe na delu? JOHANA: Možete misliti! (Pažljivo segleda u ogledalu.) Odlazila bih u bioskope u mom kraju grada. Kad bi zvezda Johana Tis kliznula po onom zidu u dnu, čula bih tihi žamor. Bili su uzbudeni, i to - tuñim uzbuñenjem. Gledala sam... FRANC: A onda? JOHANA: Onda ništa. Ne bih nikad videla ono što su oni videli. (Pauza) A vi? FRANC: Pa eto, i ja sam činio što i vi - i promašio sam. Odlikovali su me pred čitavom armijom... Je l’ Verner nalazi da ste lepi? JOHANA: Nadam se - ne. Tja, jedanjedini čovek - zar se to računa? FRANC (polako): Meni izgledate lepi. JOHANA: Tim bolje za vas. Ali, ne govorite mi više o tome. Niko, čujete li, niko,od kako me je publika odbacila... (Primiri se malo, pa se nasmeje.) Ponašate se kao da ste čitav armijski korpus.

FRANC: Zašto ne? (Ne prestaje da je gleda.) Treba mi verovati. To je sve što možete da učinite. Ako mi verujete, postaću - neizbrojan. JOHANA (nervozno se smejući): To je kao neki marš: »Budi luda sa mnom, biću lud sa tobom.« FRANC: Zašto ne? Nemate više šta da izgubite. A što se tiče moje ludosti, već odavno ste i vi utonuli u nju. (Pokaže ulazna vrata.) Kad sam vam otvorio ta vrata, niste vi videli mene, nego neku sliku u dnu mojih očiju. JOHANA: Zato što su prazne. FRANC: Upravo zato. JOHANA: Više se čak i ne sećam šta je to - fotografija bivše zvezde. Sve je iščezlo čim ste progovorili. FRANC: Vi ste prvi progovorili. JOHANA: Bilo je neizdržljivo. Moralo se prekinuti to ćutanje. FRANC: Odagnati mañiju. JOHANA: U svakom slučaju, to je prestalo... (Pauza) Šta vam je? (Nervozno se nasmeje.) Kao da ste - objektiv kamere. Dosta. Mrtvi ste. FRANC: Da bih vama bio na usluzi. Smrt je ogledalo smrti. Moja veličanstvenost - odraz je vaše lepote. JOHANA: Ali ja bih htela da se sviñam - živima. FRANC: Umornim gomilama koje sanjare o umiranju? Pokazivali ste im svoje čisto i spokojno lice Večnog Počinka. Bioskopi su groblja, draga moja. Kako se zovete? JOHANA: Johana. FRANC: Ne želim vas, Johana, ne volim vas. Vaš sam svedok, i svedok čitavog čovečanstva. Svedočim pred vekovima i kažem: lepi ste. JOHANA (kao opčinjena): Da. On snažno lupi o sto. FRANC (grubim glasom): Priznajte da ste lagali: recite da je Nemačka u agoniji. JOHANA (skoro bolno zadrhti. Kao da se budi): Oh! (Zadrhti, lice joj se zgrči. Postaje za koji trenutak skoro ružna.) Sve ste pokvarili. FRANC: Sve: zabrljao sam tu sliku. (Naglo) I još ste hteli da me oživite? Razbili

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonebiste ogledalo ni za šta. Sišao bih meñu vas. Nalivao bih se supom, meñu svojima, a vi biste s tim vašim Vernerom otišli u Hamburg. Kud bi nas to odvelo? JOHANA (opet je ovladala sobom. Smeši se): U Hamburg. FRANC: Tamo više nikad ne biste bili lepi. JOHANA: Tačno, nikada više. FRANC: A ovde ćete biti lepi svakog dana. JOHANA: Da, ako svakog dana budem dolazila. FRANC: Dolazićete. JOHANA: Otvaraćete mi vrata? FRANC: Hoću. JOHANA (podražavajući Franca): Kud će nas to odvesti? FRANC: Odavde - u Večnost. JOHANA (smešeći se): U zanosu, udvoje... (Razmišlja. Čini su razvejane; osećase da se ona vraća svojim prvobitnim zamislima.) Pa dobro. Dolaziću. FRANC: Doći ćete sutra? JOHANA: Možda - već sutra. FRANC (tiho, dok Johana ćuti): Recite da je Nemačka u agoniji. Recite to ili će ogledalo otići u paramparčad. (Nervira se, ruke opet počinju da mu drhte.) Recite to! Recite! Recite! JOHANA (polako): Zanos udvoje: pa, nek bude. (Kratka pauza) Nemačka je u agoniji. FRANC: Odista? JOHANA: Da. FRANC: Kolju nas? JOHANA: Da. FRANC: Dobro. (Oslušne.) Otišla je. (Uzme Johanine cipele, klekne prednjom i navlači joj ih. Ona ustaje. I on se podigne, pa joj se pokloni, lupivši potpeticama.) Do sutra! (Johana prilazi vratima; on poñe za njom, smakne rezu, otvori vrata. Ona mu klimne glavom i malčice se nasmeši. Hoće da ode, ali je on zaustavi.) Čekajte! (Ona se okrene; on je pogleda sa iznenadnom sumnjičavošću.) Ko je dobio? JOHANA: Šta to? FRANC: Prvu rundu. JOHANA: Pogodite. Izlazi. On zatvara vrata. Stavlja rezu. Zaključa ih. Kao daje odahnuo. Vraća se do sredine scene. Zastaje.

SCENA IX Franc, sam FRANC: Uf! (Osmeh mu ostaje na licu za trenutak, a onda mu se crte zgrče. Strah ga je) De profundis clamavi! (Ophrvava ga jad.) Škrgućite! Škrgućite! Hajde! (Počinje da drhti.)

(Kraj II čina)

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneTREĆI ČIN

Vernerova radna soba. Moderan nameštaj. Ogledalo. Dvoja vrata.

SCENA I Otac, Leni Neko kuca. Na sceni nema nikog. Opet kucanje. Onda ulazi Otac. U levoj ruci drži tašnu za akta; kišni mantil mu je prebačen preko desne ruke. Zatvara vrata, stavlja mantil i tašnu na fotelju, a onda, predomislivši se, vraća se vratima i otvara ih. OTAC (vikne iza kulisa): Vidim te! (Sasvim kratka tišina.) Leni! Trenutak potom, Leni se pojavljuje. LENI (pomalo prkosno): Evo me! OTAC (milujući joj kosu): Dobar dan. Skrivala si se? LENI (malo uzmakne): Dobar dan, Oče. Da, krila sam se. (Gleda ga.) Kako to izgledaš! OTAC: Put me je iznurio do kostiju. Kašlje. Suv i kratak kašalj koji boli. LENI: U Lajpcigu ima gripa? OTAC (ne shvatajući): Gripa? (Shvatio je) Ne. Samo kašljem. (Ona ga gleda pomalo uplašeno.) Šta to za tebe znači! LENI (okrenula se na drugu stranu i gleda u prazno): Nadam se da mi ništa neće značiti. Pauza OTAC (veselo): Uhodila si me, znači? LENI (ljubazno): Jesam. Svako doñe na red. OTAC: Ne gubiš vreme! Tek što sam stigao. LENI: Htela sam da znam šta ćete uraditi čim stignete. OTAC: Kao što vidiš, dosao sam da posetim Vernera. LENI (bacivši pogled na svoj ručni sat): Dobro znate da je Verner još u brodogradilištu. OTAC: Čekaću ga. LENI (praveći se da je zapanjena): Vi? OTAC: Zašto ne? Sedne. LENI: Zbilja, zašto ne? (I ona sedne.) Sa mnom? OTAC: Sam. LENI: Dobro. (Ustane.) Šta ste radili? OTAC (začuñen): U Lajpcigu? LENI: Ovde. OTAC (i dalje čudeći se): Šta sam radio? LENI: To vas pitam. OTAC: Pa otišao sam još pre šest dana, dete moje. LENI: Šta ste radili u nedelju uveče? OTAC: Ah, počinješ već da me nerviraš. (Kratka pauza) Ništa. Večerao sam i legao da spavam.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneLENI: A sve se promenilo. Otkud to? OTAC: Šta se to promenilo? LENI: Znate vi to dobro. OTAC: Tek Što sam izišao iz aviona: ništa ne znam, nisam ništa video. LENI: Vidite - mene. OTAC: Pa da. (Kratka pauza) Nikad se ti, Leni, nećeš promeniti. Ma šta se desilo. LENI: Eh, Oče! (Pokaže ogledalo) Mogu ja i sama sebe da vidim. (Priñe mu) Naravno, raščupali ste me. (Doteruje kosu.) Kad se suočim sa sobom... OTAC: Više se ne prepoznaješ? LENI: Da. Nikako. (Opusti ruke.) Tja!... (Ogleda se, kritički i začuñeno.) Sve je uzalud! (Ne okrećući se.) Sinoć, za večerom, Johana je bila sva našminkana. OTAC: Je li? (Oči mu za trenutak blesnu, ali on to prikrije.) Pa šta? LENI: Pa ništa. OTAC: Pa to sve žene čine svakoga dana. LENI: Ali ona to inače nikad ne čini. OTAC: Sigurno hoće opet da uzme muža u svoje ruke. LENI: Muža! (Napravi veoma podrugljiv izraz lica.) Niste joj vi videli oči. OTAC (smešeći se): Pa dobro, nisam. Šta je to u njima imalo da se vidi? LENI: Videćete ih sami. (Kratka pauza. Suvo se nasmeje.) Ah, nikog nećete prepoznati. Verner govori sve glasnije; jede i pije za četvoricu. OTAC: Nisam vas ja to promenio. LENI: Ko bi drugi? OTAC: Niko: to je zbog ludosti ovog mog starog grla. Šta ćeš, kad otac ode iz kuće... Dobro, na šta se žališ? Upozorio sam vas pola godine ranije. Imaćete dovoljno vremena da se s tim pomirite. Mogla bi samo da mi zahvališ. LENI: Hvala vam. (Pauza. Promenjenim glasom.) U nedelju uveče poklonili ste nam bombu sa zadrškom. Gde je? (Otac slegne ramenima i nasmeši se.) Naći ću je ja. OTAC: Bombu! Zašto misliš...? LENI: Velikani ovoga sveta nikako ne vole da umru sami. OTAC: Zato ću celu porodicu dići u vazduh? LENI: Celu porodicu - ne. Ne volite je vi dovoljno da biste to učinili. (Kratka pauza) Ne, nego Franca. OTAC: Jadni Franc! Odvešću ga sa sobom u grob, iako će me nadživeti čitav svemir? Nadam se, Leni, da mi to nećeš dozvoliti. LENI: Računajte na mene. (Priñe mu za korak.) Ako samo neko pokuša da mu se približi otići ćete smesta, i to sami. OTAC: Dobro. (Ćutanje. Sedne.) Nemaš više šta da mi kažeš? (Ona odriče glavom. Autoritativno, ali ne menjajući ton.) Idi. Leni ga gleda za trenutak, klimne glavom i iziñe. Otac ustane, otvori vrata, bacipogled u hodnik kako bi se uverio da se Leni tamo nije sakrila, zatvori vrata, zaključa ih, pa obavije ključ maramicom kako se ništa ne bi moglo videti kroz ključaonicu. Okrene se, prode kroz sobu do vrata u dnu i otvori ih.

SCENA II

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOtac, zatim Johana OTAC (snažnim glasom): Johana! Prekine ga napad kašlja. Okrene se. Sada kadje sam, više se ne savladuje - očigledno je da oseća bol. Prilazi komodi, uzima bocu, naliva čašu i pije. Johanaulazi kroz vrata u dnu i posmatra ga s leda. JOHANA: Ko me to...? (On se okrene.) A, to ste vi! OTAC (kao da ga nešto još guši): Pa da! (Ljubi joj ruku. Glas mu postaje sigurniji.) Niste me očekivali? JOHANA: Zaboravila sam vas. (Popravi se, smejući se.) Lepo ste putovali? OTAC: Odlično. (Ona pogleda maramicu na ključu.) Nije to ništa: prosto, izbijeno oko. (Pauza. Gleda je) Niste našminkani. JOHANA: Nisam. OTAC: Znači, nećete otići do Franca? JOHANA: Neću ići ni kod koga: čekam svog muža. OTAC: Ali - da li ste ga videli? JOHANA: Koga? OTAC: Mog sina. JOHANA: Imate dvojicu sinova. Ne znam o kome govorite. OTAC: O starijem. (Ćutanje) Dakle, dete moje? JOHANA (prene se): Molim? OTAC: A naš dogovor? JOHANA (izgleda iznenañena i zabavljena): Tačno! Imate potpuno pravo! Pa ovo je prava komedija. (Skoro u poverenju.) Sve je komično u ovom prizemlju,čak i vi što treba da umrete. Kako to postižete da sve, ipak, izgleda normalno? (Pauza) Pa lepo, videla sam ga. (Kratka pauza) Ali vi ništa nećete shvatiti, sigurna sam. OTAC (očekivao je to priznanje, ali ne može da je sluša bez izvesne zebnje): Videli ste Franca? (Kratka pauza) Kad? U ponedeljak? JOHANA: I u ponedeljak, i svakog dana. OTAC: Svakog dana! (Zapanjen.) Pet puta? JOHANA: Valjda. Nisam brojala. OTAC: Pet puta. (Kratka pauza) Pa to je pravo čudo. Trlja ruke. JOHANA (energično, ali ne podižućiglas): Molim vas. (Otac opet stavi ruke u džepove) Nemojte se toliko veseliti. OTAC: Morate mi oprostiti, Johana. U avionu, dok sam se vraćao, oblivao me jehladan znoj: mislio sam da je sve izgubljeno. JOHANA: Pa? OTAC: Pa eto, saznajem da ga viñate svakog dana. JOHANA: Ja sam ta što sve gubi. OTAC: Zašto? (Ona slegne ramenima) Ako vam otvara vrata, dete moje, znači da se vas dvoje dobro slažete. JOHANA: Slažemo se. (Ciničnim i grubim tonom.) Kao ortaci u krañi. OTAC (zbunjen): Kao...? (Ćutanje) Ipak, sprijateljili ste se. JOHANA: Sve smo - samo ne prijatelji. OTAC: Sve? (Kratka pauza) Hoćete reći...

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Molim? (Prsne u smeh.) Ljubavnici? Zamislite, to mi nije palo na pamet. Je li to neophodno za vaše planove? OTAC (pomalo zlovoljno): Izvinite, snaho, ali sami ste krivi: ništa mi ne objašnjavate, jer ste ubeñeni da ništa ne bih razumeo. JOHANA: Nema tu šta da se objašnjava. OTAC (uznemiren): Nije valjda... bolestan? JOHANA: Bolestan? (Shvati. Sa silnim prezirom.) Oh! Lud? (Slegne ramenima.)Otkud bih ja to znala? OTAC: Pa, znate kako živi. JOHANA: Ako je on lud - i ja sam. A zašto i ne bih bila? OTAC: U svakom slučaju, možete mi reći da li je nesrećan. JOHANA (zabavljena): Samo toliko? (U poverenju) Tamo gore - reči nemaju istismisao. OTAC: Dobro, kako se gore kaže - kad neko pati? JOHANA: Ne pati se. OTAC: Je l' te? JOHANA: Nema se vremena. OTAC: Franc nema vremena? (Johana potvrdi.) Zbog čega? JOHANA: Zbog čega? Hoćete reći: zbog koga? OTAC: Da, to sam hteo da kažem. Dakle? JOHANA: To me se ne tiče. OTAC (tiho): Nećete da mi govorite o njemu? JOHANA (veoma umorno): Kojim jezikom? Trebalo bi to stalno prevoditi, a to me zamara. (Pauza) Otići ću, Oče. OTAC: Napustićete ga? JOHANA: Nije njemu niko potreban. OTAC: Naravno, to je vaše pravo, slobodni ste. (Pauza) Ali, nešto ste mi obećali. JOHANA: I održala sam obećanje. OTAC: On zna... (Johana potvrdi.) I - šta je rekao? JOHANA: Da premnogo pušite. OTAC: I još? JOHANA: Ništa drugo. OTAC (duboko pogoñen): Znao sam! Ta ga kučka laže - po celom frontu! Šta mu sve nije napričala za ovih trinaest godina... Johana se tiho smejulji. On zastane i pogleda je. JOHANA: Vidite da niste razumeli! (On je gleda, otvrdnut.) Šta mislite da i ja drugo radim, kod Franca? Lažem ga. OTAC: Vi? JOHANA: Čim otvorim usta. OTAC (molećivo, skoro bespomoćno): Ali... vi mrzite laž. JOHANA: Još uvek je mrzim. OTAC: Pa? JOHANA: Pa eto: lažem. Vernera - svojim ćutanjem; Franca - svojim pričanjem. OTAC (vrlo suvo): Nismo se tako dogovorili.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Nismo! OTAC: Imate pravo: ja... ja to ne shvatam. Postupate protiv sopstvenih interesa! JOHANA: Protiv Vernerovih. OTAC: Pa, oni su i vaši. JOHANA: Eh, već više ne znam... Ćutanje. Otac, koji za trenutak nije znao šta će, opet se pribere. OTAC: Da niste prešli u suprotni tabor? JOHANA: Nema tu nikakvog tabora. OTAC: Dobro. Slušajte me onda: Franca odista treba žaliti, pa ste zato, verujem, hteli da ga poštedite. Ali - ne možete nastaviti tim putem! Ako se predate tom sažaljenju koje u vama izaziva... JOHANA: Nemamo mi sažaljenja. OTAC: Ko to? JOHANA: Leni i ja. OTAC: Leni - to je već druga stvar. Ali vi, snaho, ma kako nazvali ta svoja osećanja, nemojte više lagati moga sina: time ga ponižavate. (Ona se nasmeši.Sa više elana.) On samo jedno želi: da pobegne od sebe. Kada ga budete nakljukali lažima, iskoristiće ih kao balast da bi smesta potonuo. JOHANA: Neću ni imati vremena da mu mnogo naškodim: kažem vam da odlazim. OTAC: Kad - i kamo? JOHANA: Sutra, bilo kamo. OTAC: Sa Vernerom. JOHANA: Ne znam. OTAC: Bežite? JOHANA: Da. OTAC: Ali - zašto? JOHANA: Dva jezika, dva života, dve istine - zar ne mislite da je to sve - premnogo za jednu jedinu osobu? (Nasmeje se.) Eto, ne mogu da se otarasim ni te siročadi iz Diseldorfa. OTAC: Šta je to? Neka laž? JOHANA: Jedna od onih istina - tamo gore. To su vam napuštena deca: umiru od gladi u nekakvom logoru. Mora da ipak postoje, ovako ili onako, čim me proganjaju, evo, i do prizemlja. Sinoć, zamalo da upitam Vernera možemo li ih nekako spasti. Ali, gore... OTAC: Gore? JOHANA: Sama sam sebi najgori neprijatelj. Moj glas laže, a moje telo to poriče. Pričam o gladi, tvrdim da i mi umiremo od nje. A eto, pogledajte me: izgledam li izgladnela? Kad bi me Franc video... OTAC: Pa, zar vas ne viña? JOHANA: Još nije počeo da me odista gleda. (Kao da govori samoj sebi) Pravi izdajnik. Nadahnut. Ubedljiv. Govori, slušaju ga. A onda, najednom, ugleda sebe u ogledalu: neki natpis mu se isprečio preko grudi, sa jednom jedinom rečju, koja će biti pročitana samo ako li zaćuti: izdaja. Eto kakva me mora čekasvakoga dana u sobi vašeg sina.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOTAC: Svačija je to mora. Svakoga dana i svake noći. Ćutanje. JOHANA: Mogu li nešto da vas pitam? (Otac potvrdi) Šta ja tražim u svemu tome? Zašto ste me u to upleli? OTAC (vrlo suvo): Šta vam je, snaho? Pa vi ste sami rešili da se u to umešate. JOHANA: Otkud ste znali da sam to bila rešila? OTAC: Nisam ni znao. JOHANA: Ne lažite, vi koji mi prebacujete što lažem. Ili, bar, nemojte žuriti da me slažete; šest dana, to nije malo, dali ste mi dovoljno vremena da porazmislim. (Kratka pauza) Ono porodično savetovanje održano je samo mene radi. OTAC: Ne, dete moje, nego radi Vernera. JOHANA: Radi Vernera? Koješta! Napadali ste ga da bih ga ja branila. Moja je bila ideja da razgovaram sa Francom, to priznajem. Ili, bolje reći, ja sam tu ideju samo našla: bili ste je sakrili u sobi, pa ste me tako vešto vodili da mi je na kraju bola oči. Je li tako? OTAC: Želeo sam, odista, da se vidite s mojim sinom, iz razloga koji su vam sasvim dobro poznati. JOHANA (snažno): Iz razloga koji mi nisu poznati. (Pauza) Kad ste nas tako suočili, mene koja nešto znam, i njega koji to neće da zna, jeste li me upozorilida bi jedna jedina reč mogla da ga ubije? OTAC (dostojanstveno): Ništa ja ne znam o svome sinu, Johana. JOHANA: Ništa - osim da želi da pobegne od sebe, i da ga mi na to samo podstičemo svojim lažima. Eh, igrali ste vi nasigurno: eto, sad kad sam rekla da bi ga mogla ubiti jedna reč, niste čak ni trepnuli. OTAC (smešeći se) Koja je ta reč, dete moje? JOHANA (smeje mu se u brk): Izobilje. OTAC: Molim? JOHANA: Ta reč ili bilo koja druga, samo ako mu daje do znanja da smo najbogatija nacija u Evropi. (Pauza) Ne izgledate baš mnogo začuñeni. OTAC: I nisam. Još pre dvanaest godina primetio sam da moga sina opsedaju neka strahovanja prosto zato što nije znao pravo stanje stvari. Poverovao je daNemačku hoće da unište, pa se povukao da ne bi prisustvovao našem istrebljivanju. Da mu se mogla, u ono vreme, predočiti budućnost, ozdravio bi za tren. Danas, spasavanje će biti teže: stekao je neke navike, Leni ga je razmazila, monaški život ima nekih prednosti. Ali, ništa se ne bojte: jedini lek za njegovu boljku, toje - istina. Prvo će praviti kiselo lice što ga lišavate razloga da se i dalje duri, a onda, kroz nedelju dana, prvi će vam zahvaljivati. JOHANA (sa žestinom): Sve su to koještarije! (Brutalno) Juče sam ga videla - zar vam to nije dovoljno? OTAC: Nije. JOHANA: Tamo gore Nemačka je mrtvija nego Mesec. Ako je vaskrsnem, on ćepucati sebi u usta. OTAC (smejući se): Ma nemojte! JOHANA: To je više nego jasno, kažem vam. OTAC: Ne voli više svoju zemlju?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Obožava je. OTAC: Eto vidite! Nema tu nikakve logike, Johana. JOHANA: I nema, to je tačno! (Smeje se, pomalo mahnito.) Logika! Eto šta je (pokaže Oca) u toj glavi. A u mojoj su - njegove oči. (Pauza) Obustavite sve to. Vaša paklena mašina će vam eksplodirati u rukama. OTAC: Ne mogu ništa da obustavljam. JOHANA: Onda ću otići ne pozdravivši se s njim, i to zauvek. A što se istine tiče, reći ću je, možete biti mirni. Ali ne Francu, nego Verneru. OTAC (živo): A, to ne! (Trgne se.) Samo ćete mu naneti zla. JOHANA: A zar mu činim išta dobro - od nedelje? (Iz daljine se čuje automobilska truba.) Evo ga. Kroz četvrt sata - sve će znati. OTAC (zapovednički): Čekajte! (Ona zastane, zbunjena. On prilazi vratima, skida sa brave maramicu i okreće ključ, a onda se okrene ka Johani.) Nešto ću vam predložiti. (Ona ćuti, napeta.) Nemojte ništa pričati svome mužu. Otidite do Franca poslednji put i recite mu da ga molim da se vidimo samo jednom. Ako pristane, oslobodiću Vernera zakletve, pa ćete oboje otići kad zaželite. (Ćutanje) Nudim vam slobodu, Johana! JOHANA: Znam. Automobil je ušao u park. OTAC: Dakle? JOHANA: Neću to - po tu cenu. OTAC: Koju cenu? JOHANA: Po cenu Francove smrti. OTAC: Šta vam to pada na pamet, dete moje! Kao da slušam Leni. JOHANA: I slušajte je. Nas dve smo bliznakinje. Ne čudite se: vi ste nas učinili sličnim. I kad bi sve žene na svetu prodefilovale kroz sobu vašega sina, bile bi to sve same Leni, koje bi se okrenule protiv vas. Kočnice. Automobil se zaustavlja pred kućom. OTAC: Molim vas, nemojte još donositi nikakvu odluku! Obećavam vam... JOHANA: Ne vredi. Ako vam treba plaćeni ubica, obratite se drugom polu. OTAC: Sve ćete reći Verneru? JOHANA: Da. OTAC: Pa lepo. A ako sve kažem Leni? JOHANA (zapanjena i prestrašena): Leni? Vi? OTAC: Zašto ne? Kuća bi otišla u vazduh. JOHANA (na ivici nervne krize): Pa nek ode u vazduh! I kuća, i čitava planeta! Bićemo najzad mirni. (Uz smeh, najpre sumoran i prigušen, koji uzima maha i protiv njene volje.) Mirni! Mirni! Bat koraka u hodniku. Otac brzo prilazi Johani, grubo je hvata za ramena, pa jedrmusa, gledajući je netremice. Johana uspeva da se primiri. Otac se odmakneod nje u trenutku dok se vrata otvaraju.

SCENA III Isti, Verner VERNER (žurno ulazi, pa ugleda Oca): Gle! OTAC: Dobar dan, Verneru.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneVERNER: Dobar dan, Oče. Jeste li zadovoljni putovanjem? OTAC: Eh! (Trlja ruke i ne primećujući to) Zadovoljan, da, da, zadovoljan sam. Možda čak vrlo zadovoljan. VERNER: Hteli ste da razgovarate sa mnom? OTAC: Sa tobom? A, ne. E pa, ostavljam vas, draga deco. (Sa vrata) Johana, moj predlog i dalje važi. Iziñe.

SCENA IV Johana, Verner VERNER: Kakav predlog? JOHANA: Reći ću ti. VERNER: Ne volim kad mi ovde zabada nos. (Izvadi iz ormana bocu šampanjcai dve čaše, stavljd čaše na komodu ipočinje da otvara bocu.) Malo šampanjca? JOHANA: Ne. VERNER: Molim fino. Piću ga sam. Johana skloni čaše. JOHANA: Večeras - ne. Potreban si mi. VERNER: Šta ti je? (Gleda je. Naglo.) U svakom slučaju, to mi neće smetati da pijem. (Otvori bocu; prasak. Johana lako krikne. Verner se nasmeje, napiini obe čaše, pa je gleda.) Ti kao da se plašiš? JOHANA: Nešto sam nervozna. VERNER (sa nekom vrstom satisfakcije): Plašiš se, kad ti kažem. (Kratka pauza) Koga to? Oca? JOHANA: I njega. VERNER: Pa bi htela da te zaštitim? (Podrugljivo joj se smeje, ali je već malo opušteniji.) Uloge su se promenile, nema šta. (Ispija ćašu ujedan mah.) Pričaj mi šta te muči. (Ćutanje) Zar je to tako teško? Hodi! (Ona se ne miče. On je privlači sebi, svu zgrčenu.) Stavi mi glavu na rame. (Skoro silom privija Johaninu glavu sebi na rame. Pauza. Pogleda se u ogledalu, pa se nasmeši.) Sad je opet sve u redu. (Sasvim kratko poćuti.) Govori, mila moja. JOHANA (podigne glavu da hi ga pogledala): Videla sam Franca. VERNER (besno je odgurne): Franca! (Okrene joj leda, priñe komodi, naspe sebi još jednu čašu šampanjca, ispija je polako do kraja, pa se opet okrene ka njoj,primiren, smešeći se.) E pa - tim bolje. Tako, sad znaš čitavu porodicu. (Ona ga gleda, zbunjena.) Pa, kako ti izgleda moj stariji brat, prava ljudeskara,a? (Još uvek zgranuta, ona odriče glavom.) Gle, gle! (Zabavljen) Je l' sav žgoljav? (Njoj je teško da progovori.) A, šta kažeš? JOHANA: Viši si od njega. VERNER (kao gore): Haha! (Pauza) A njegova lepa oficirska uniforma? Je l’ je još oblači? JOHANA: Više nije lepa. VERNER: Nego - sva u dronjcima? Zaboga, pa taj jadni Franc se, znači, sasvim zapustio. (Johana ćuti, sva zgrčena. On uzima svoju čašu.) U njegovo zdravlje. (Podigne čašu, a onda, primetivši da Johana ništa nema u ruci, uzme drugu čašu i pruži joj je.) Da pijemo! (Ona okleva. Zapovednički.) Drži tu čašu.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOna se napregne i uzme čašu. JOHANA (prkosno): Za Franca! Hoće da kucne svoju čašu o Vernerovu, ali on svoju živo izmakne. Gledaju se za trenutak, oboje zbunjeni. Onda Verner prsne u smeh pa pljusne vino iz svoje čaše na pod. VERNER (sa vedrom razuzdanošću): Nije moguće! Nije moguće! (Johana je zaprepašćena. On se okomi na nju) Uopšte ga nisi videla! Ni za trenutak ti nisam poverovao. (Smeje joj se u lice.) A brava, mala moja? A ona poluga? Imaju oni i signal, nemaj brige. JOHANA (opet ledena): Imaju. Znam ga. VERNER (i dalje se smeje): Gle, gle! Pitala si, znači, Leni? JOHANA: Pitala sam Oca. VERNER (zgranut): Ah! (Dugo ćutanje. On prilazi komodi, stavlja na nju svoju čašu i razmišlja. Okrene se ka Johani; još uvek izgleda vedar, ali se oseća da se sa naporom trudi da vlada sobom.) Tja, moralo je i to da se desi. (Kratka pauza) Otac ništa ne čini tek tako; kakvu bi to korist hteo da izvuče iz svega toga? JOHANA: I ja bih to volela da znam. VERNER: Šta ti je to maločas predložio? JOHANA: Oslobodiće te zakletve ako Franc pristane da se vidi sa njim. VERNER (postaje sumoran i nepoverljiv. Njegova nepoverljivost će rasti tokom sledećih replika): Da se vidi... I Franc će - pristati? JOHANA (sa uverenjem): Hoće. VERNER: A onda? JOHANA: Ništa. Bićemo slobodni. VERNER: Kako slobodni? JOHANA: Moći ćemo da odemo. VERNER (nasmeje se, kratko i grubo): U Hamburg? JOHANA: Kamo hoćemo. VERNER (kao gore): Divota! (Grubo se nasmeje.) E pa da znaš, ženice, to je najlepši udarac nogom u stražnjicu koji sam ikad dobio. JOHANA (zbunjena): Ali, Verneru, Otac ni za tren nije valjda mislio... VERNER: Na svoga mlañeg sina? Nije, naravno. Franc će preuzeti moj radni sto, sešće u moju fotelju i piće moj šampanjac, razbacivaće one svoje školjke po mojoj postelji. I ko će tu onda pomišljati na mene? Zar se ja, uopšte, računam? (Kratka pauza) Stari se predomislio, i to je sve. JOHANA: Pa ti, znači, ništa ne shvataš? VERNER: Shvatam - da hoće da postavi mog brata na čelo firme. A shvatam i to da si im svesno služila kao posrednik. Samo da me izvučeš odavde, pa makar me išutirali. (Johana ga hladno posmatra. Dopušta mu da nastavi i ne pokušavajući da mu se pravda.) Moja advokatska karijera se upropašćuje da bih bio strpan u ovu zgradurinu, gde sam u kućnom pritvoru; jednoga lepog dana, bludni sin blagoizvoleva da napusti svoju sobu, kolje se žrtveno tele, izbacuju me napolje, i svi su zadovoljni, pre svega moja žena! Lepa priča, a, šta kažeš? Pričaćeš je u Hamburgu... (Prilazi komodi, naliva sebi čašu ipije. Njegovo pijanstvo - lako aliprimetno - biće sve veće do kraja čina.) Ipak, bolje

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonejoš nemoj da pakuješ kofere. Jer, znaš, ja ti još ne znam hoću li dopustiti da seto uradi sa mnom. (Snažno) Tek, firmu - ne dam! Videće se šta znam i umem! (Sedne za svoj radni sto. Mirno ali zlovoljno, a i malo nadmeno.) A sad, ostavi me, treba malo da razmislim. Pauza. JOHANA (ne žureći se, hladnim i mirnim glasom): Nije u pitanju firma. Niko ti je ne otima. VERNER: Niko - sem Oca i njegovog sina. JOHANA: Franc neće upravljati brodogradilištima. VERNER: A zašto to? JOHANA: Prosto - neće. VERNER: Neće ili ne može? JOHANA (protiv volje): Niti hoće, niti može. (Kratka pauza) A Otac to zna. VERNER: Pa onda? JOHANA: Pa eto, hteo bi da opet vidi Franca - pre no što umre. VERNER (malo mu lakne, ali ostaje prkosan): Sve je to - sumnjiva stvar. JOHANA: Vrlo sumnjiva. Ali - tebe se to ne tiče. Verner ustane i priñe joj. Gleda je u oči; ona izdržava njegov pogled. VERNER: Verujem ti. (Pije. Johana okrene glavu na drugu stranu, iznervirana.) Nesposobnjak! Pa još i - žgoljavko! A u nedelju, Otac je pominjao nekakvu nezdravu debljinu. JOHANA (živo): Franc je - gola koža i kost. VERNER: Da. I to sa trbuščićem, kao svi zatvorenici. (Pogleda se u ogledalu, pase mune pesnicom u stomak, skoro nesvesno.) Nesposobnjak. Dronjavko. Maloćaknut. (Okrene se ka Johani.) Viñala si ga... često? JOHANA: Svakog dana. VERNER: Da mi je znati šta ste imali jedno drugom da kažete. (Hoda sa novim samopouzdanjem.) »U svakoj porodici ima - škarta.« Ne sećam se ko je to rekao. Strašno je - ali istinito, a? Samo, sve do sad verovao sam da sam je ovde škart. (Stavi ruke Johani na ramena.) Hvala ti, suprugo moja: oslobodila si me te more. (Hoće opet da uzme čašu, ali ga ona zadrži.) Imaš pravo - dosta je bilo šampanjca! (Zbriše šakom obe čaše, koje padnu i razbiju se.) Nekmu se odnesu te boce, kao moj poklon. (Smeje se) A što se tebe tiče - više ga nećeš viñati. To ti zabranjujem. JOHANA (i dalje ledena): Molim lepo. Onda me vodi odavde. VERNER: Kažem ti, oslobodila si me. Svašta sam ti ja, znaš, uobražavao. Ali odsada - sve će biti dobro. JOHANA: Za mene - ne. VERNER: Zašto? (Pogleda je; izraz lica mu se promeni, ramena mu se malo zgrče) Čak i ako ti se zakunem da ću se potpuno promeniti, i da ću ih sve naučiti pameti? JOHANA: Čak ni onda. VERNER (naglo) Spavala si s njim! (Suvo se nasmeje.) Slobodno priznaj, neću se ljutiti: izgleda, taj treba samo da zvizne - i sve žene padaju na leña. (Zlovoljno je pogleda.) Pitao sam te nešto. JOHANA (vrlo tvrdo): Neću ti oprostiti ako me nateraš da ti odgovorim.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneVERNER: Odgovori, i nemoj mi oprostiti. JOHANA: Nisam. VERNER: Niste spavali. Dobro. Ali - umireš od želje? JOHANA (ne plane, ali kao da govori s mržnjom): Odvratan si. VERNER (opako se smeši): Gerlah sam. Odgovori. JOHANA: Ne. VERNER: Čega se, onda, bojiš? JOHANA (i dalje ledena): Dok nisam srela tebe, privlačila me je smrt i ludilo. Sada to opet počinje, tamo gore. A ja to neću. (Kratka pauza) U one krabe - verujem više nego on. VERNER: Zato što ga voliš. JOHANA: Zato što su - istiniti. Ludaci govore istinu, Verneru. VERNER: Ma nemoj. A koju to? JOHANA: Samo jedna istina i postoji: život je užasan. (Opet počinje da se zagrejava.) A ja neću tako! Neću! Više volim da se zavaravam. Ako me voliš, spasi me! (Pokaže tavanicu) Sve to gore - lomi me, pritiska kao kakav poklopac. Vodi me u neki grad gde sve pripada svima, gde se svi lažu. I gde ima - vetra! Vetra što dolazi izdaleka! Tamo ćemo opet naći jedno drugo, Verneru, kunem ti se! VERNER (sa iznenadnom, divljom žestinom): Naći ćemo se, je li? A kako sam te to izgubio, Johana?... Eh, pusti. Nisam te ja nikad ni imao. Šta mi je vredelo tvoje staranje! Podmetnula si mi drugu robu: hteo sam ženu, a imao sam samonjen leš! Tim gore ako poludiš - ostaćemo ovde! (Podražava je) »Brani me! Spasi me!« A kako? Čisteći se odavde. (Savlada se. Nasmeši se, neprijatno i hladno.) Izvini, maločas sam izgubio kontrolu nad sobom. Sve ćeš učiniti da bi ostala verna supruga - to je tvoja životna uloga. Ali samo ćeš ti uživati u tome.(Kratka pauza) Dokle bi trebalo ići da bi zaboravila mog brata? Dokle ćemo bežati? Vozovima, avionima, brodovima... Koliko komplikacija, koliko sve to zamara! Sve ćeš posmatrati tim praznim očima. Ostaćeš luksuzna stradalica, tote nimalo neće preobraziti. A ja? Jesi li se uopšte upitala o čemu bih razmišljao za sve to vreme? Da sam unapred priznao da sam pobeñen, i da sam pobegao i ne mrdnuvši prstom. Kao kukavica, nego šta, kao prava pravcata kukavica. Takvog me ti i voliš, mogla bi da me tešiš. Onako, materinski. (Snažno) Ostajemo ovde! Dok neko od nas ne skonča: ti, moj brat ili ja. JOHANA: Kako me samo mrziš! VERNER: Voleću te kad te osvojim. A boriću se, možeš biti sigurna. (Smeje se) I pobediću. Vi, žene, volite samo snagu. A ja imam snage. Obuhvati je oko struka i brutalno je poljubi. Ona ga udara stisnutim pesnicama,otima se, pa počne da se smeje. JOHANA (grohotom se smeje): Oh, Verneru, zar misliš da me toliko impresionira? VERNER: Ko? Franc? JOHANA: Ta vojničina na koju bi hteo da ličiš. (Kratka pauza) Ako ostanemo, svakodnevno ću ići kod tvog brata. VERNER: To i pretpostavljam. A sve ćeš noći provoditi u mojoj postelji. (Smeje se) Poreñenja će biti suvišna.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA (polako i tužno): Jadni Verneru! Polazi ka vratima. VERNER (najednom bespomoćan): Kamo ćeš? JOHANA (sa zluradim osmehom): Da poredim. Otvara vrata i izlazi, dok on ništa ne čini da bije zadržao.

(Kraj III čina)

ČETVRTI ČIN

Francova soba. Isti dekor kao u II činu. Ali svi su natpisi iščezli. Nema više školjki od ostriga napodu. Na stolu - kancelarijska stolna lampa. Jedino je ostao Hitlerov portret.

SCENA I FRANC (sam) Maskirani žitelji tavanica, pažnja! Maskirani žitelji tavanica, pažnja! (Ćutanje. Okrenut prema tavanici.) Šta? (Kroz zube) Kao da ih nema. (Snažno) Drugari! Drugari! Govori vam Nemačka, mučenička Nemačka! (Kratka pauza. Obeshrabren.) Publika - ledena! (Ustaje i korača.) Čudan utisakkoji se ne može proveriti: Istorija će se večeras zaustaviti. Kocka je bačena! Na programu je eksplozija planete, naučnici drže prst na dugmetu, zbogom! (Pauza) Ipak, lepo bi bilo znati šta bi se desilo s ljudskom vrstom kad bi sve preživela. (Iznerviran, skoro se obrecne.) Umiljavam im se tu kao kurva, a oni i ne slušaju. (Sa žarom.) Dragi slušaoci, molim vas, ako nećete da me čujete, ako su vas obmanuli lažni svedoci... (Naglo) Čekajte! (Pretura po džepu) Krivacmi je u šaci. (Vadi ženski ručni sat, držeći ga za krajičak kožnog kaišića, sa gañenjem.) Ova mi je zverka data na poklon, a ja sam se, eto, prevario da to primim. (Posmatra ga) Petnaest minuta! Petnaest minuta zakašnjenja! Nedopustivo! Razbucaću taj sat! (Stavlja ga na zglavak.) Petnaest minuta! A sad već šesnaest. (Plane) Kako da ne izgubim svoje davnašnje strpljenje ako me stalno tako bockaju? Sve će se ovo vrlo loše završiti. (Pauza) Neću da otvorim,to je bar prosto; pustiću je da puna dva sata čeka na odmorištu. Tri kucnja u vrata. On pohita da ih otvori.

SCENA II Franc, Johana FRANC (uzmakne da bi propustio Johanu): Sedamnaest! Prstom pokaže ženski ručni sat. JOHANA: Molim? FRANC (glasom časovnika koji govori): Četiri časa, sedamnaest minuta i trideset sekundi. Jeste li mi doneli fotografiju mog brata? (Kratka pauza) Dakle? JOHANA (nerado): Jesam. FRANC: Pokažite mi je. JOHANA (kao gore): Šta ćete s njom? FRANC (obesno se nasmeje): Šta se radi s fotografijama?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA (posle kratkog oklevanja): Evo je. FRANC (gledajući fotografiju): Nema šta - ne bih ga prepoznao! Pa to je pravi atleta! Čestitam, čestitam! (Stavlja fotografiju u džep.) A kako su naši siročići? JOHANA (zbunjena): Kakvi siročići? FRANC: Pa, oni iz Diseldorfa. JOHANA: Tja... (Naglo) Umrli su. FRANC (Ka tavanici): Krabe, bilo ih je sedam stotina. Sedam stotina jadničaka, bez kuće i kućišta... (Zastane) Ali - briga me za te siročiće, draga moja. Neka ih samo pokopaju što brže! Da ih se ratosiljamo. (Pauza) Eto vidite! Eto šta sam postao vašom krivicom: loš Nemac! JOHANA: Mojom krivicom? FRANC: Mogao sam i pretpostaviti da će ta sve pokvariti! Da bih odagnao vreme iz ove sobe, trebalo mi je pet godina; da biste ga vratili ovamo, dovoljan vam je bio jedan tren. (Pokaže ručni sat.) Ova umiljata zverčica što mi prede oko zglavka, i koju ćuškam u džep kad čujem Leni gde kuca, to je Univerzalno Vreme, Vreme časovnika koji govori, Vreme redova vožnje i opservatorija. Ali - šta da radim s njim? Jesam li ja - univerzalan? (Pogleda ručni sat.) Ovaj mi je poklon sumnjiv. JOHANA: Pa dobro, onda mi ga vratite! FRANC: Ni govora! Zadržaću ga. Samo se pitam zašto ste mi ga dali. JOHANA: Zato što još živim, kao što i vi živite. FRANC: Šta to znači - živeti? Čekati vas? Nisam očekivao ništa dok ne proñe bar hiljadu godina. Ova lampa se ne gasi; Leni dolazi kad hoće; spavao sam bilo kad, prosto - kada bi san izvoleo da me ophrva: rečju, nikada nisam znao koji je čas. (Neraspoloženo) A sad me spopadaju dani i noći. (Baci pogled na ručni sat.) Četiri sata i dvadeset pet; senka se izdužuje, dan vene: mrzim ta popodneva. Kada odete, biće noć: ovde, pri punoj svetlosti! I obuzeće me strah. (Naglo) Kad će pokopati te male jadničke? JOHANA: Mislim - u ponedeljak. FRANC: Treba im kapela pod otvorenim nebom, meñu ruševinama neke crkve. Sedam stotina malih kovčega nad kojima bdi gomila u dronjcima! (Gleda je) Niste se našminkali? JOHANA: Kao što vidite. FRANC: Zaboravili ste? JOHANA: Ne. Nisam nameravala da doñem. FRANC (plaho): Šta?! JOHANA: Danas dolazi Verner. (Kratka pauza) Šta ćete, subota je. FRANC: Šta će mu i taj jedan dan kada ima sve noći. Subota?... A, da: vikend. (Kratka pauza) Pa još i nedelja, naravno! JOHANA: Naravno! FRANC: Ako sam vas dobro razumeo, danas je subota. Eh, gospoño, sat o tome ništa ne kaže. Treba mi dati rokovnik! (Još malo se podsmešljivo smeje, a onda, naglo.) Dva dana bez vas? Nemoguće! JOHANA: Zar ste mislili da ću svom mužu uskratiti te jedine trenutke koje možemo provesti zajedno? FRANC: Zašto ne? (Ona se smeje, ne odgovarajući mu.) Zar ima baš sva prava

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonena vas? Žao mi je, ali i ja tu imam nekih prava. JOHANA (skoro ljutito): Vi? Nikakva. Ni najmanja! FRANC: Jesam li ja sišao da vas potražim? (Viče) Kad ćete već jednom shvatiti da me to nepotrebno iščekivanje odvraća od dužnosti. Krabe su zbunjene, postaju nepoverljive: lažni svedoci trijumfuju. (Kao da hoće daje uvredi.) Dalilo! JOHANA (jetko se nasmeje) Fuj! (Priñe mu i bezočno ga pogleda.) A vi ste mi pa Samson? (Sve se neobuzdanije smeje.) Samson! Samson! (Prestaje da se smeje.) Drukčije sam ga zamišljala. FRANC (kao da je natkriljuje): Da, ja sam to. Vekove nosim na plećima; ispravim li se, oni će se survati. (Pauza. Prirodnim glasom, sa gorkom ironijom.) Uostalom, i on je bio jadnik, ubeñen sam. (Hoda po sobi.) Koliko zavisim od vas! (Ćutanje. Sedne.) Nervirate me, gospoño draga. Pauza. JOHANA: Neću vas više nervirati. FRANC: Kako to mislite? JOHANA: Sve sam rekla Verneru. FRANC: Gle! A zašto to? JOHANA (sa gorčinom): I ja se pitam. FRANC: Je li lepo reagovao? JOHANA: Reagovao je vrlo loše. FRANC (nervozan, uznemiren): Odlazi od nas? Odvodi vas? JOHANA: Ostaje ovde. FRANC (ponovo se razvedri): Onda je sve u redu. (Trlja ruke.) Sve je u najboljem redu. JOHANA (sa gorkom ironijom): Eto, ne ispuštate me iz očiju! I šta to, zaboga, vidite? (Priñe mu, uzme njegovu glavu u svoje šake, pa ga natera daje pogleda.) Pogledajte me. Da. Tako. A sad, usudite se da kažete kako je sve u redu. FRANC (pogleda je, pa se otme): Vidim, vidim, nego šta! Žalite za Hamburgom. Za lakim životom. Žudite da vam se ljudi udvaraju, da vas žele. (Slegne ramenima.) Ali - to je vaša stvar. JOHANA (tužna i jetka): Samson je zbilja bio jadnik. FRANC: Da, da. Pravi jadnik. Počinje da se kreće postrance. JOHANA: Šta to radite? FRANC (muklim i dubokim glasom): Izigravam krabu. (Zgranut onim što je upravo rekao.) Šta? Šta rekoh? (Vrati se do Johane. Prirodnim glasom.) Zašto sam tako jadan? JOHANA: Zato što ništa ne shvatate. (Pauza) Biće to pravi pakao. FRANC: Za koga? JOHANA: Za Vernera, za vas i za mene. (Kratko ćutanje) Ostaje ovde zato što je ljubomoran. FRANC (zgranut): Šta?! JOHANA: Zato što je ljubomoran. Je l' jasno? (Pauza. Slegne ramenima.) Ne znate vi šta je to. (Franc se nasmeje.) Slaće me vama svakog dana, čak i

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonenedeljom. Mučiće se kao ñavo na tim brodogradilištima, u svom ministarskom kabinetu. A uveče - imaću ja da plaćam. FRANC (iskreno iznenañen): Oprostite, draga prijateljice. Ali na koga je to ljubomoran? (Ona slegne ramenima. On izvadi onu fotografiju, paje gleda.) Na mene?(Pauza) Jeste li mu rekli... u šta sam se pretvorio? JOHANA: Rekla sam mu. FRANC: Pa? JOHANA: Pa ništa. Ljubomoran je. FRANC: Ta to je perverzno! Ja sam bolesnik, možda i ludak; krijem se ovde. Rat me je potpuno slomio, gospoño. JOHANA: Nije slomio vaš ponos. FRANC: I to je dovoljno da bude ljubomoran na mene? JOHANA: Da. FRANC: Recite mu, onda, da mi je ponos razbijen u paramparčad. Recite mu da se razmećem kako bih se odbranio. Eto, poniziću se do kraja: recite Verneruda sam ljubomoran. JOHANA: Na njega? FRANC: Na njegovu slobodu, njegove mišice, njegov osmeh, na njegovu ženu, na njegovu savest. (Kratka pauza) Biće to melem za njegovo samoljublje! A? Šta kažete? JOHANA: Neće mi verovati. FRANC: Tim gore po njega. (Pauza) A vi? JOHANA: Šta ja? FRANC: Da li mi vi verujete? JOHANA (nesigurna, iznervirana): Ta ne. FRANC: Gospoño, zahvaljujući nečijoj indiskreciji, potpuno sam upućen u vaš privatni život, iz minuta u minut. JOHANA (sležući ramenima): Leni vas laže. FRANC: Ona nikad i ne govori o vama. (Pokaže svoj ručni sat.) Ovoje taj brbljivac: taj sve priča. Od kako ste izišli odavde, taj samo toroče: osam i po, porodična večera; deset časova, svako se povlači, razgovor nasamo sa vašim mužem. Jedanaest časova, Verner leže, vi se kupate. Ponoć, ležete u njegovu postelju. JOHANA (bezočno se nasmeje): U njegovu postelju? (Kratka pauza) A, ne. FRANC: Imate odvojene postelje? JOHANA: Da. FRANC: U kojoj vodite ljubav? JOHANA (ogorčena, bezočno): Neki put na jednoj, neki put na drugoj. FRANC (gunña): Hm! (Pogleda fotografiju) Osamdeset kilograma! Pa taj atleta vas sigurno satire! I to vam se sviña? JOHANA: Ako sam ga izabrala, znači da mi se više dopadaju atlete nego žgoljavci. FRANC (gleda fotografiju gunñajući, a onda je vrati u džep): Šezdeset sati nisam oka sklopio. JOHANA: Zašto? FRANC: Ne dam da s njim vodite ljubav dok spavam.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA (suvo se nasmeje): Pa lepo, onda večno ostanite budni! FRANC: To i nameravam. Noćas, kada vas bude uzeo u zagrljaj, znaćete da bdim. JOHANA (plaho): Žao mi je, ali neću vam pružiti to ružno, samotničko zadovoljstvo. Možete noćas slobodno da spavate: Verner me neće dotaći. FRANC (zbunjen): Oho! JOHANA: To vas razočarava? FRANC: Ne, ne. JOHANA: Neće me više uopšte dotaći sve dok ovde ostajemo njegovom krivicom. (Pauza) Znate šta je uobrazio? Da ste me zaveli! (Uvredljivo) Vi! (Pauza) Uostalom, vrlo ste slični. FRANC (pokaže fotografiju): Ni govora. JOHANA: Kako da ne. Dvojica Gerlaha, dvojica zanesenjaka, dva brata vizionara! A šta sam ja? Ništa: samo oruñe za mučenje. Obojica lovite na meni tragove milošte onog drugog. (Priñe mu) Dobro pogledajte ovo telo. (Uzme njegovu šaku i natera ga daje stavi na njeno rame.) Nekad, kada sam živela meñu ljudima, nisu im bili potrebni ñavolji obredi da bi me poželeli. (Odgurne ga i odmakne se od njega. Pauza. Na jednom.) Otac bi hteo da razgovara s vama. FRANC (neodreñenim tonom): Da? JOHANA: Ako ga primite, oslobodiće Vernera zakletve. FRANC (mirno, neutralno): A onda? Otići ćete? JOHANA: To će zavisiti samo od Vernera. FRANC (kao gore): Želite da doñe do tog susreta? JOHANA: Naravno. FRANC (kao gore): I šta će biti sa mnom? JOHANA: Vratićete se u svoju Večnost. FRANC: Dobro. (Pauza) Recite mome Ocu... JOHANA (naglo): Ne! FRANC: Molim? JOHANA (plaho i vatreno): Ne, ne! Ništa mu neću reći! FRANC (hladnokrvno, osećajući da je dobio igru): Pa, treba valjda da mu odgovorim. JOHANA (kao gore): Ne vredi, neću mu ništa preneti. FRANC: A zašto ste mi, onda, preneli taj njegov zahtev? JOHANA: Tako, i protiv volje. FRANC: I protiv svoje volje? JOHANA (kratko se nasmeje; pogled joj je još pun mržnje): Zamislite, poželelasam da vas ubijem! FRANC (vrlo ljubazno): Oh! Od kada to želite? JOHANA: Od pre pet minuta. FRANC: I to vas je već prošlo? JOHANA (nasmešena i smirena): Ostala mi je želja da vam izgrebem obraz. (Izgrebe mu lice obema rukama. On se ne odupire.) Ovako. Opusti ruke i odmakne se od njega. FRANC (i dalje ljubazno): Pet minuta! Blago vama. A ja sam, eto, čitave noći

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altoneželeo da vas ubijem. Ćutanje. Ona sedne na postelju, pa se zagleda u prazno. JOHANA (više za sebe): Ne mogu više da odem. FRANC (kao da je vreba): Nikada više? JOHANA (ne gledajući ga): Nikada više. Nasmeje se, kratko ipomalo suludo; raširi obe šake kao da nešto ispušta, pa sezagleda u svoja stopala. Franc je gleda i menja svoje držanje: opet postaje onaj kruti manijak iz II čina. FRANC: Ostanite, onda, sa mnom. Onako - potpuno. JOHANA: U ovoj sobi? FRANC: Da. JOHANA: I da nikad iz nje ne iziñem? (Franc potvrdi.) Da i ja ostanem zatočena? FRANC: Upravo tako. (Govori koračajući po sobi. Johana ga sledi pogledom. Što on duže govori, ona se sve više osvešćuje i postaje rezervisanija, jer shvata da Franc samo želi da zaštiti svoje bezumne maštarije.) Već dvanaest godina živim na vrhu ledenih grebena; survao sam u noć dinñuve što su vrvele.

JOHANA (već nepoverljiva): Kakve ñinñuve? FRANC: Čitav svet, gospoño. Svet u kome živite. (Pauza) Taj bofl bezakonja - vaskrsava. Zbog vas: jer, kad odete, on me okružuje baš zato što ste vi bili u njemu. Gazite me oborenog na kolena pred saksonskom Švajcarskom. Buncamu lovačkom paviljonu na pet metara iznad mora. Voda se opet izdiže u kadi okovašega tela. Elba i sada teče, a trava raste. Žene su izdajnici, gospoño. JOHANA (sumorna i otvrdla): Ako ikoga izdajem, to niste vi. FRANC: Jesam, nego šta! I ja sam taj, dvostruka špijunko! Dvadeset sati, od dvadeset i četiri, gledate, osećate, mislite pod mojim ñonovima, zajedno sa svima drugima: podvrgavate me zakonima prostote. (Pauza) Zadržim li vas pod ključem, eto apsolutnog spokojstva: svet će se opet stropoštati u bezdan, a vi ćete biti samo ono što ste (pokaže je) eto to! Krabe će opet imati poverenja u mene, pa ću razgovarati s njima. JOHANA (ironično): Da li biste i sa mnom koji put porazgovarali? FRANC (pokazujući tavanicu): Oboje ćemo razgovarati s njima. (Johana prsne u smeh. On je zbunjeno gleda.) Odbijate? JOHANA: Šta tu ima da se odbije? Pričate mi o nekom strašnom snu, a ja slušam. I to je sve. FRANC: Nećete da ostavite Vernera? JOHANA: Već sam vam rekla da neću. FRANC: Onda - ostavite i mene! Evo vam fotografije vašeg muža. (Daje joj je, a on aje uzima.) A što se tiče sata, on će prodreti u Večnost tačno na četvrti znak. (Skine sat sa ruke i pogleda brojčanik.) Hop! (Baci ga na pod.) Od sad ćebiti četiri i trideset u svako doba. U znak sećanja na vas, gospodo. Zbogom. (Prilazi vratima, otvara rezu, skida polugu. Dugo ćutanje. Pokloni joj se i pokaže joj vrata. Ona im prilazi ne žureći se, zatvara rezu i opet stavlja onu polugu. Onda se vrati knjemu, mirna i bez osmeha, sa stvarnom autoritativnošću.) Dobro. (Kratka pauza) Šta sad mislite da radite?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA: Isto što činim još od ponedeljka: biću vaš potrčko. Učini gest. FRANC: A ako vam ne budem otvarao? JOHANA (mirno): Otvaraćete. Franc se sagne, podigne sat i prinese ga uvu. Lice i glas mu se menjaju: govorisa žarom. Počev odove replike, izmeñu njih se privremeno uspostavljaju saučesničke veze. FRANC: Imamo sreće: još radi. (Gleda brojčanik.) Četiri i trideset jedan; Večnost plus jedan minut. Okrećite se, kazaljke, okrećite se: valja živeti. (Johani) A - kako? JOHANA: Ne znam. FRANC: Bićemo troje besnih bezumnika. JOHANA: Četvoro. FRANC: Četvoro? JOHANA: Ako odbijete da ga primite, Otac će obavestiti Leni. FRANC: On je to zbilja u stanju... JOHANA: I šta bi se desilo? FRANC: Leni ne voli komplikacije. JOHANA: I onda? FRANC: Sve bi uprostila. JOHANA (uzimajući revolver koji je bio na Francovom stolu): Ovako? FRANC: Tako ili na neki drugi način. JOHANA: U sličnim slučajevima - žene pucaju u ženu. FRANC: Leni je samo upola žena. JOHANA: Ne biste voleli da umrete? FRANC: Pravo da vam kažem ne bih. (Pokaže tavanicu) Još nisam našao reči koje bi mogli da razumeju. A vi? JOHANA: Ne bih volela da Verner ostane sam. FRANC (kratko se nasmeje, kao da donosi zaključak): Ne možemo ni da umremo ni da živimo. JOHANA (isto tako): Ni da se vidamo ni da se rastanemo. FRANC: U smešnom smo škripcu. (Sedne) JOHANA: Smešnom, odista. Sedne na postelju. Ćutanje. Franc okrene Johani leña, pa počne da trlja jednu školjku o drugu. FRANC (okrenut Johani leñima): Mora da postoji neki izlaz. JOHANA: Nema ga. FRANC (snažno): Mora da postoji! (Trlja školjke sa ludačkom i očajničkom žestinom.) A? Šta kažete? JOHANA: Ta ostavite već jednom te školjke. To se ne može podneti. FRANC: Ćutite! (Baci školjke na Hitlerov portret.) Vidite koliko se trudim. (Upola se okreneprema njoj, pajojpokaže svoje drhtave ruke.) Znate li šta me to zastrašuje? JOHANA: Sam taj izlaz? (Franc ktimne glavom još uvek sav zgrčen.) A - gde je? FRANC: Polako. (Ustane i počne uzbudeno da hoda.) Nemojte me požurivati.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneSvi su putevi preprečeni, čak i onaj što predstavlja najmanje zlo. Ostaje još jedna staza na kojoj nikad nema prepreka, jer je neprohodna: staza najgoreg zla. Krenućemo njom. JOHANA Ne! FRANC: Vidite da znate izlaz! JOHANA (strasno): Bili smo srećni. FRANC: Srećni - u Paklu? JOHANA (strastveno nastavlja): Da, srećni u Paklu. Uprkos vama, uprkos meni.Molim vas, preklinjem vas, ostanimo ono što smo. Čekajmo, bez reči, bez pokreta. (Dohvati ga za mišicu.) Ne menjajmo se. FRANC: Drugi se menjaju, Johana, drugi će i nas promeniti. (Pauza) Mislite da će nas Leni pustiti da živimo? JOHANA (sa žestinom): Leni je moja briga. Ako treba pucati, pucaću prva. FRANC: Dobro, manimo Leni. Eto, bićemo sami, licem u lice. I šta će se desiti? JOHANA (sa istom strašću): Ništa se neće desiti! Ništa se neće promeniti! Bićemo... FRANC: Desiće se to - da ćete me uništiti. JOHANA (kao gore): Nikad! FRANC: Uništavaćete me polako ali sigurno - već samim svojim prisustvom. I samo moje ludilo se remeti, Johana, a ono mi je bilo pribežište. Šta će biti sa mnom kada ugledam dan? JOHANA (kao gore): Bićete izlečeni. FRANC (kratko, temperamentno): Ha! (Pauza. Grubo se nasmeje.) Brzo ću izlapeti. JOHANA: Nikad vam ja ne bih naškodila; htela bih samo da vas izlečim. Vaša ludost je - moj zatvor. U njemu se vrtim ukrug. FRANC (sa gorkom i tužnom nežnošću) Okrećete se, veveričice? Ali veverice imaju jake zube, pregrišćete rešetke. JOHANA: Ni govora! To čak i ne želim. Potčinjavam se svim vašim ćudima. FRANC: E, to - jeste. Ali suviše se to primećuje. Vaše su laži - priznanja. JOHANA (napeto): Pa ja vas nikad ne lažem! FRANC: Samo to i činite. Velikodušno. Časno. Kao kakav hrabri vojničić. Samo,lažete nevešto. Da bi se uspešno lagalo, znate, treba i sam biti - laž. To vam jemoj slučaj. A vi, vi ste istiniti. Kada vas gledam, znam da istina postoji i da nijena mojoj strani. (Smeje se) Ako i ima siročića u Diseldorfu, kladim se da su ugojeni kao guske! JOHANA (mehanički, tvrdoglavo): Mrtvi su! Nemačka je mrtva! FRANC (surovo): Ćutite! (Pauza) Dakle? Sad znate put ka onom najgorem? Otvarate mi oči baš zato što nastojite da mi ih zatvorite. A ja, ja koji svaki put osujećujem vašu igru - postajem vaš saučesnik jer... jer mije stalo do vas. JOHANA (koja je malo došla k sebi): Znači, svako čini suprotno od onoga što hoće? FRANC Upravo tako. JOHANA (gordo i grubo): Pa? Gde je izlaz? FRANC: Nek svako i hoće ono što je prinuden da čini. JOHANA: Trebalo bi da hoću - da vas uništim?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Treba da pomognemo jedno drugom - da htednemo Istinu. JOHANA (kao gore): Nećete je vi nikad hteti. Krivotvoreni ste do srži. FRANC (rezervisano): E pa, draga moja, morao sam nekako da se branim. (Kratka pauza. Zatim sa više žara.) Odreći ću se svakog opsenarstva onoga časa kad... Okleva. JOHANA: Kad...? FRANC: Kada vas budem voleo više no svoje laži, i kad me budete voleli uprkosmojoj istini. JOHANA (ironično): Imate nekakvu svoju istinu? Koju to? Onu koju govorite krabama? FRANC (spopadne je): Kakvim krabama? Jeste li ludi? Kakvim krabama? (Kratka pauza. Okrene se.) A, da. Pa da jeste. (Naglo u jednom dahu.) Krabe su ljudi. (Pauza) A, šta kažete? (Sedne) Gde sam to pronašao? (Pauza) Znao sam to... nekad... Da, da... Ali imam toliko briga. (Pauza. Odlučno.) Pravi ljudi,dobri i lepi, na svim balkonima vekova... A ja sam gmizao u dvorištu; činilo mi se da ih čujem: „Šta je to, brate?”. A - to, to sam bio ja... (Ustane. Vojnički pozdrav, u stavu mirno. Snažnim glasom.) Ja, Kraba. (Okrene se ka Johani, pa joj se obrati familijarnim tonom.) Ne, ne, kažem vam: ljudi neće suditi mome vremenu. I, na kraju krajeva, koji će to ljudi biti? Sinovi naših sinova. A zar se dečurliji dozvoljava da osuduje svoje dedove? Ja sam preokrenuo situaciju; povikao sam: „Evo čoveka; posle mene - potop; posle potopa - krabe.” I svi subili demaskirani! Po balkonima su gmizali artropodi. (Svečano) Sigurno znate da je ljudska rasa krenula lošim pravcem. Ja sam njenu poznatu zlu sreću doveo do vrhunca, izručujući njene posmrtne ostatke Sudu Ljuskara. (Pauza. Počinje polako da hoda postrance.) Pa lepo. Biće to, znači, ljudi. (Tiho se nasmeje, nekako unezvereno, pa poñe unatraške ka Hitlerovom portretu.) Ljudi, zamislite! (Najednom sav nakostrešen.) Ne priznajem njihovu nadležnost, Johana; uzimam od njih taj predmet i predajem ga vama. Sudite mi. JOHANA (viče sa rezignacijom nego sa iznenañenjem): Da vam sudim? FRANC (viče): Jeste li gluvi? (Njegova žestina ustupa mesto zabrinutom čuñenju.) A, šta kažete? (Pribere se. Nasmeje se suvo, skoro uobraženo, ali zlokobno.) Sudićete mi, tako mi svega, sudićete mi! JOHANA: Još juče - bili ste svedok. Čovekov svedok. FRANC: Juče - za juče. (Preñe šakom preko čela.) Čovekov svedok... (Smeje se) Pa šta hoćete, ko bi drugi to bio nego čovek. Zaboga, gospoño, i dete bi to pogodilo. Optuženi je svoj sopstveni svedok. (Sa sumornom gordošću.) Ja samČovek, Johana; sav čovek i čitav Čovek, ja sam Vek (najednom izigrava skromnost), kao i svi drugi. JOHANA: U tom slučaju ću i suditi drugome. FRANC: Kome? JOHANA: Bilo kome. FRANC: Optuženi obećava da će biti primeran: trebalo je da budem svedok odbrane, ali, ako hoćete, optužiću sam sebe. (Pauza) Naravno, slobodni ste. Aliako me napustite i ne čuvši me, bojeći se da me ne upoznate, presudićete mi,

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonehteli ne hteli. Odlučite. (Pauza. Pokaže tavanicu.) Govorim im sve što mi pada na pamet, a odgovora nema. Pokušavam da ih nasmejem, pričam im šale; pitam se samo da li ih gutaju ili mi ih uzimaju za zlo. Nad mojom glavom - piramida tišine, hiljadugodište ćuti, a to me ubija. A šta ako i ne znaju za mene? Ili - ako su me zaboravili? Kako sam prezren! - “Ma šta činio, nikoga nije briga!” - Šta? Zar sam ja mačji kašalj? Zemlja proždire nepotvrñeni život. To vam je Stari Zavet. A evo Novog. Bićete budućnost i sadašnjost, bićete svet- i ja sam; izvan vas - ništa: učinićete da zaboravim vekove, i - živeću. Slušaćete me, hvataću vaše poglede, slušaću kako mi odgovarate; jednoga dana, možda, posle mnogih godina, uvidećete da sam nevin, i ja ću to znati. Biće to bučan praznik: za mene, bićete - sve, a to sve će me i osloboditi. (Pauza) Da li je to moguće, Johana? Pauza. JOHANA: Jeste. FRANC: Još mogu da budem voljen? JOHANA (sa tužnim osmehom, ali i sa dubokom iskrenošću): Na nesreću. Franc ustaje. Kao da fnuje laknulo, skoroje srećan. Prilazi Johani i grli je. FRANC: Više nikada neću biti sam... (Kao da će da je poljubi, a onda se naglo odmakne od nje; opet izgleda mahnit i grub. Johana ga pogleda, shvati da se opet osamio, pa i ona otvrdne. Sa zajedljivom ironijom koja se odnosi samo nanjega samog.) Oprostite, Johana; malo je prerano mititi sudiju koga sam odabrao. JOHANA: Nisam ja vaš sudija. Ne sudi se onome koga voliš. FRANC: A ako prestanete da me volite? Zar to ne bi bila presuda? I to poslednja? JOHANA: Kako bih mogla? FRANC: Kada saznate ko sam... JOHANA: To već znam. FRANC (trlja ruke, kao da uživa): Oh, ne! Ni govora! (Pauza. Izgleda sasvim lud.) Jednoga dana, sasvim običnog, progovoriću o sebi, saslušaćete me, i, najednom, ljubav će se stropoštati! Gledaćete me sa užasom, a ja ću osećati da opet postajem... (Spušta se na sve četiri, pa počne da se kreće postrance.) ... kraba! JOHANA (gledajući ga sa užasom): Prestanite! FRANC (na sve četiri): Iskolačićete oči! Nego kako! (Hitro ustane) Osuñen, a? Osuñen - bez priziva! (Promenjenim glasom, svečanim optimističnim.) Razume se, isto je tako moguće da budem i osloboñen. JOHANA (prezrivo ali napeto): Nisam sigurna da to želite. FRANC: Želim, gospoño, da se sve to završi, ovako ili onako. Pauza. JOHANA: Bravo, pobedili ste! Ako odem, osuñujem vas; ako ostanem, posejaćete sumnju izmeñu nas; ona vam već sjakti u očima. Pa dobro, postupajmo, onda, prema programu: nastojmo da se zajedno unizimo, brižljivoponižavajmo jedno drugo; od svoje ljubavi načinićemo oruñe za mučenje; i - pićemo, zar ne? Bacićete se na šampanjac, a ja, opet, na viski - donosiću ga. Svako sa svojom bocom, jedno pred drugim, a svako - sam. (Sa opakim

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altoneosmehom.) Znate šta ćemo biti, Čovekov svedoče? Par kao i svi drugi parovi! (Naspe sebi šampanjac i podigne čašu.) Pijem ovo - za nas! (Ispija čašujednim gutljajem, pa baci čašu na Hitlerov portret. Čaša se razbije, oštetivši portret. Johana priñe gomili slomljenog nameštaja, uzme s nje jednufotelju, postavi je uspravno i sedne.) Dakle? FRANC (zbunjen): Johana... Zar... JOHANA: Sad ja postavljam pitanja. Dakle? Šta imate da kažete? FRANC: Niste me razumeli. Da smo nas dvoje sami, kunem vam se... JOHANA: Ko još postoji? FRANC (sa mukom): Leni, moja sestra. Ako odlučim da govorim, biće to zato da bismo se spasli nje. Reći ću... ono što ima da se kaže; neću se štedeti, ali ću govoriti na svoj način, malopomalo; to će trajati mesecima, godinama, nije važno! Tražim samo da imate u mene poverenja, a i ja ću imati poverenja u vas ako mi obećate da ćete odsad verovati samo meni. JOHANA (dugo ga gleda. Tiše): Dobro. Verovaću samo vama. FRANC (donekle svečano, ali iskreno): Dok god se budete držali tog obećanja, Leni nam ništa neće moći. (Sedne) Bili ste u mom zagrljaju, poželeo sam vas, kao da sam opet oživeo... a onda, najednom, video sam svoju sestru, i pomislio: ona će nas slomiti. (Izvadi iz džepa maramicu, pa briše čelo.) Uf! (Tihim glasom) Leto je, je l’ te? Sigurno su velike vrućine. (Pauza. Gleda uprazno.) Znate li da me je bio pretvorio u nekakvu strašnu mašinu. JOHANA: Otac? FRANC (kao gore): Da. U mašinu za izdavanje nareñenja. (Kratko se nasmeje. Pauza) Još jedno leto! a mašina još radi. Naprazno, kao i uvek. (Ustane) Ispričaću vam svoj život, ali ne očekujte priče o nekim velikim zločinstvima. O, ne, ni toga, čak, nije bilo. Znate šta sebi zameram? To - što ništa nisam činio. (Svetlost polako jenjava.) Ništa! Nikada ništa!

SCENA III Franc, Johana, jedna žena GLAS JEDNE ŽENE (tiho): Vojniče! JOHANA (ne čuje je): Vodili ste rat. FRANC: Mislite! Počinje da se smrkava. GLAS ŽENE (glasnije): Vojniče! FRANC (stoji na sredini scene; samo se on vidi. Johana, koja sedi na fotelji, sadaje u senci): Rat se ne vodi: on vodi nas. Dok smo se tukli, prosto sam se šegačio: bio sam civil u uniformi. Ali, jedne noći, postao sam vojnik zauvek. (Uzima, sa stola iza njega, oficirsku šapku, pa je odsečnim pokretom stavlja naglavu.) Bio sam pobeñen, nesposobni bednik. Vraćao sam se iz Rusije, krišom prolazio kroz Nemačku, i ušao u jedno razrušeno selo. ŽENA (još uvek nevidljiva, jače): Vojniče! FRANC: Šta je? (Naglo se okrene. U levoj ruci drži baterijsku lampu; desnom izvlači revolver iz futrole, spreman da puca; baterijska lampa nije upaljena.) Kozove? ŽENA: Pogledaj malo bolje.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Koliko vas je? ŽENA: Na nogama - nema nikog. Na zemlji - ja. (Franc naglo pali bdteriju i upravlja je ka zemlji. Jedna tamnoputa žena se pridržava za zid, upola opružena po tlu.) Gasi to, zasenjuješ mi oči. (Franc gasi bateriju. Ostaje samo blago razlivena svetlost koja ih obavija i čini ih vidljivim.) Haha! Pucaj! Samo pucaj! Završi ratovanje ubijajući jednu Nemicu! Franc primeti daje, sasvim nesvesno, uperio revolver u ženu. Sa užasom ga vraća u futrolu. FRANC: Šta tu radiš? ŽENA: Vidiš - ležim podno tog zida. (Gordo) To je moj zid. Najčvršči u mom selu. Jedini koji je izdržao. FRANC: Poñi sa mnom. ŽENA: Upali tu tvoju lampu. (On je pali; svetlosni snop pada na tlo, izvlačeći iz senke pokrivaču koji je ta žena umotana od glave do pete.) Gledaj. (Podigne malo pokrivač. On upravlja svetlost baterijske lampe tamo kud ona pokazuje; za publiku je to nevidljivo. Onda, jeknuvši, Franc naglo gasi bateriju.) Eto, to su mi bile noge. FRANC: Kako bih mogao da ti pomognem? ŽENA: Posedi malo. (On sedne kraj nje.) Zadržala sam kraj ovog zida jednog našeg vojnika! (Kratka pauza) Ništa više nisam ni tražila. (Kratka pauza) Nadala sam se da će to biti moj brat, ali on je poginuo. U Normandiji. Ali ništa, poslužićeš mi ti. Njemu bih rekla: „Gledaj! (Pokaže porušeno selo) To je tvoje delo.” FRANC: Njegovo delo? ŽENA (neposredno): I tvoje, momče! FRANC: Zašto? ŽENA (kao nešto očigledno): Dozvolio si da te potuku. FRANC: Ne govori koješta. (Naglo ustane, okrenut ka njoj. Pogled mu pada na neki plakat, dotle nevidljiv, koji osvetljava reflektor. Prilepljenje na zid, metar i sedamdeset pet iznad tla, desno od žene: “Vi ste krivi”) Opet taj plakat! Znači - svugde ga stavljaju. Hoće da ga pocepa. ŽENA (okrenuvši glavu ka njemu, gleda ga): Pusti ga! Ostavi ga, kad ti kažem. To je moj zid! (Franc se odmakne.) Vi ste krivi! (Pročita to, pa upre prstom ka Francu.) Ti, moj brat, svi vi! FRANC: Slažeš se s njima? ŽENA: Kao svetlost sa mrakom. Pričaju blagom Bogu da smo ljudožderi, a blagiBog ih sluša jer su pobedili. Ali niko me neće razuveriti, pravi ljudožder je pobednik. Priznaj, vojniče, nisi hteo da jedeš ljudsko meso. FRANC (umorno): Uništavali smo! Uništavali! Čitave gradove i sela! Prestonice!

ŽENA: Zato su vas i potukli što su uništavali više nego vi. (Franc slegne ramenima) Jesi li jeo ljudsko meso? FRANC: A tvoj brat? Je li ga on jeo? ŽENA: Nije, naravno. Pazio je kako se ponaša. Kao i ti. FRANC (posle kraćeg lutanja): Jesi li čula za logore?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneŽENA: Kakve? FRANC: Znaš ti to dobro: logore za istrebljenje. ŽENA: Pričali su mi. FRANC: Kad bi ti rekli da ti je brat poginuo kao čuvar u nekom od tih logora, dali bi se ponosila? ŽENA (neobuzdano): Bih! Slušaj me dobro, momče. I da je moj brat imao na svojoj savesti hiljade poginulih, i da je, meñu njima, bilo žena kao što sam ja, idece kao što su ova što trunu pod tim kamenjem - ponosila bih se njime: znalabih da je u Raju i da ima pravo da misli: „Činio sam šta sam mogao!” Ali, znamja njega: voleo nas je manje no svoju čast, manje no svoje vrline. I eto! (Učini kružni pokret rukom. Sa žestinom.) Bio je potreban Teror - da uništite sve! FRANC: To smo i učinili. ŽENA: Ali nedovoljno! Nije bilo dovoljno logora! Ni dovoljno dželata! Izdao si nas poklanjajući ono što ti nije pripadalo: kad god si poštedeo život neprijatelju, makar i u kolevci, oduzeo si život nekom od naših; hteo si da se boriš bez mržnje, a mene si zarazio mržnjom koja mi nagriza srce. Gde su ti, onda, te tvoje vrline, loši vojniče? Poraženi vojniče, gde ti je čast? Krivac si - ti!Bog ti neće suditi zbog onog što si činio, nego zbog onoga što se nisi usuñivao da činiš: zbog zločina koje je trebalo izvršiti, a koje nisi izvršio! (Malo po malo zavladao je mrak. Vidi se još samo plakat. Glas ponavlja, udaljujući se.) Ti si kriv! Ti! Ti! (Svetlost na plakatu se gasi.)

SCENA IV Franc, Johana FRANCOV GLAS (u noći): Johana! Svetlost. Franc stoji, gologlav, pored stola. Johana sedi na fotelji. Ona žena je nestala. JOHANA (trgne se): Molim? Franc joj priñe, i dugo je gleda. FRANC: Johana! Gleda je, pokušavajući da rastera svoje uspomene. JOHANA (odmakne se od njega, pomalo suvo): Šta je bilo s njom? FRANC: Sa tom ženom? Zavisi... JOHANA (iznenañena): Od čega? FRANC: Od mojih snova. JOHANA: Zar to nije bila - uspomena? FRANC: Bio je to i san. Neki put je odvodim, neki put je ostavljam, a neki put...U svakom slučaju, ona skončava. Sve je to prava mora... (Za sebe, sa ukočenim pogledom.) Pitam se da je možda nisam - ubio. JOHANA (bez iznenañenja, ali sa strahom i gañenjem): Ha! On počinje da se smeje. FRANC (uz pokret kao da pritiska zamišljeni oroz): Ovako. (Prkosno se smeši.) A vi biste je ostavili da se muči? Na svim putevima ima zločina. Već pripremljenih zločina koji samo čekaju svog zločinca. Nailazi pravi vojnik i poduhvata se toga. (Naglo) Ne sviña vam se ta priča? Što me tako gledate?... Dobro, onda zamislite kraj kakav hoćete. (Krupnim koracima se odmakne od

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonenje. Došavši do stola, okrene se.) “Ti si kriv!”. A, šta kažete? Je li imala pravo? JOHANA (slegnuvši ramenima): Bila je luda. FRANC: Dobro, pa šta i da jeste? JOHANA (kratko i jasno): Rat smo izgubili zato što nismo imali dovoljno ljudi i aviona! FRANC (prekine je): Znam, znam! Ali - to se tiče Hitlera. (Kratka pauza) A ja vam govorim o sebi. Rat mi je bio suñen: dokle je trebalo da ga volim? (Ona hoće nešto da kaže.) Razmislite, dobro razmislite. Vaš odgovor će biti odlučan. JOHANA (nelagodno joj je, nervozna je i vrlo rezervisana): Nema tu šta da se razmišlja. FRANC (posle kratke pauze): Da sam odista učinio sve zločine zbog kojih se sudilo u Nirnbergu... JOHANA: Koje to? FRANC: Otkud znam! Genocid i sve te svinjarije! JOHANA (slegne ramenima): Zašto biste ih učinili? FRANC: Zato što mi je rat bio suñen: kada su naši očevi oplodili naše majke, napravili su im vojnike. Ne znam zašto. JOHANA: I vojnik je čovek. FRANC: Ali pre svega je vojnik. Dakle? Da li biste me i onda voleli? (Ona hoće da progovori.) Ta ne žurite, zaboga! (Ona ga ćutke gleda) Šta kažete? JOHANA: Ne bih. FRANC: Ne biste me više voleli? (Johana potvrdi.) Grozili biste me se? JOHANA: Da. FRANC (prsne u smeh): Dobro, dobro! Ne brinite, Johana: imate posla s jednimnevinašcetom. Nevinost - garantovana. (Ona je i dalje nepoverljiva i hladna) Možete slobodno da mi se nasmešite: Nemačku sam ubio svojom taštom preosetljivošću. Otvaraju se vrata odkupatila. Ulazi Klages, zatvara vrata.polakoprilazi Francovoj stolici i seda na nju. Ni Franc ni Johana ne obraćaju pažnju na njega.

SCENA V Franc, Johana, Klages FRANC: Bilo nas je pet stotina, blizu Smolenska. Utvrdili smo se u jednom selu.Komandant - poginuo, poginuli i kapetani: ostali smo sama nas dvojica, dva poručnika, i jedan feldvebel. Čudan triumvirat: poručnik Klages - sin pastora, idealista, sav u oblacima... Hajnrih, feldvebel, stajao je čvrsto na zemlji, ali je bio nacista - sto posto. Partizani su nam bili presekli odstupnicu: držali su drumpod vatrom. Imali smo namirnice za tri dana. Našli smo dvojicu ruskih seljaka, strpali ih u neku šupu, i nazvali ih zarobljenicima. KLAGES (sav satrven): Kakav skot! FRANC (ne okrećući se): A? KLAGES: Taj Hajnrih! Kažem - kakav skot! FRANC (neodreñeno, kao gore): A... Da... KLAGES (jadno i zloslutno): U gadnom sam ti škripcu! (Franc se naglo okrene prema njemu.) Zainatio se da natera onu dvojicu seljaka da progovore.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Je li? (Pauza) A ti ne bi hteo da ih kinji? KLAGES: Zar nisam u pravu? FRANC: Nije stvar u tome. KLAGES: Nego? FRANC: Zabranio si mu da ulazi u šupu? (Klages potvrdi.) Onda i ne sme tamo ući. KLAGES: Dobro znaš da me neće poslušati. FRANC (praveći se da se čudi i ljuti): Šta?! KLAGES: Prosto ne nalazim reči. FRANC: Molim? KLAGES: Reči kojima bih ga ubedio. FRANC (zapanjen) Još hoćeš da ga ubediš! (Surovo) Postupaj s njim kao sa psom, pa će pred tobom puziti! KLAGES: Ne mogu. Prezrem li jednog čoveka, jednog jedinog, makar to bio i dželat, nikoga više neću poštovati. FRANC: Ako jedan potčinjeni, jedan jedini, odbije da ti se pokorava, niko ti se više neće pokoravati. Baš me briga da li me ljudi poštuju, ali ako baciš disciplinu u vodu, to ti je onda rasulo, pokolj, ili i jedno i drugo. KLAGES (ustane, priñe vratima, odškrine ih i baci pogled napolje) Pred šupom je, vreba priliku. (Zatvara vrata i okreće se ka Francu.) Spasimo ih! FRANC: Spašćeš ih - ako spaseć svoj autoritet. KLAGES: Mislio sam... FRANC: Šta? KLAGES: Hajnrih te sluša kao Gospoda Boga. FRANC: Zato što s njim postupam kao sa govnom. To je logično. KLAGES (snebivajući se): Ako bi mu ti naredio... (Molećivo) Franc! FRANC: Ne. Zarobljenici su - tvoja briga. Ako izdam naredbu mesto tebe, time te omalovažavam. A ako poginem pošto sam te ponizio, Hajnrih će komandovati sam. A to će biti katastrofa: za moje vojnike - zato što je glup, zatvoje zarobljenike - zato što je zao. (Preñe preko scene i priñe Johani.) A najviše za Klagesa: makar on bio poručnik, Hajnrih bi mu smrsio konce. JOHANA: Zašto? FRANC: Klages je priželjkivao naš poraz. KLAGES: Ja ga ne priželjkujem: ja ga hoću! FRANC: Nemaš pravo na to! KLAGES: To će biti propast za Hitlera. FRANC: I propast Nemačke. (Smeje se) Kaput! Kaput! (Opet priñe Johani) Bio je pobornik duhovne uzdržljivosti; u duši je osuñivao naciste kako bi od samog sebe sakrio činjenicu da im je služio telom. JOHANA: Nije im služio! FRANC (Johani): Ta ostavite! I vi ste isti takvi. Služio im je rukama, služio im je glasom. Obraćao se Bogu: „Neću ono što činim!”, ali je to činio. (Vrati se Klagesu) Suočen si sa ratom. Odbijajući ga, osuñuješ sebe na nemoć: prodaješsvoju dušu ni za šta, moralisto. A ja ću svoju da naplatim. (Pauza) Najpre - dobiti rat! A onda ćemo se pozabaviti Hitlerom. KLAGES: Onda će biti dockan.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Videćemo! (Vrati se Johani, preteći.) Bio sam prevaren, gospodo, pa sam odlučio da me više niko ne sme prevariti. JOHANA: Ko vas je prevario? FRANC: Još pitate? Luter. (Smeje se.) Molim fino! Poslao sam Lutera do ñavolai krenuo. Rat mi je bio suñen, i hteo sam ga svim srcem. Najzad sam delao! Opet sam otkrivao zapovesti; bio sam u slozi sa samim sobom. JOHANA: Zar delati znači - ubijati? FRANC (Johani): Znači - delati. Ispisivati svoje ime. JOHANA: Na čemu? FRANC (Klagesu): Na onome što se nade. Ja svoje ispisujem na ovoj ravnici. Odgovaraću za ovaj rat kao da sam ga sam poveo, a kad ga dobijem, opet ću unajamnike, JOHANA (vrlo suvo): A oni - zarobljenici? FRANC (okrene se ka njoj): Kako? JOHANA: Vi što odgovarate za sve - jeste li preuzeli odgovornost i za njih? FRANC (posle kratke pauze): Nekako sam ih izvukao. (Klagesu) Kako da mu tonaredim a da ti ne narušim autoritet? Čekaj malo. (Razmišlja) Ah! (Priñe vratima i otvori ih. Zove.) Hajnriše! Vrati se do stola. Hajnrih dotrči.

SCENA VI Franc, Johana, Klages, Hajnrih HAJNRIH (vojnički pozdrav, stav mirno): Izvol'te, gospodine poručniče. Neodreñen osmeh, pun blaženog poverenja. osvetljava mu lice kad se obraća Francu. FRANC (bez žurbe priñe feldvebelu, odmeravajući ga od glave do pete): Nešto mi se zanemarujete, feldvebelu. (Pokaže dugme koje visi iz rupice.) Šta je ovo,a? HAJNRIH: To je... ovaj... dugme, gos'n poručniče. FRANC (dobroćudno): Izgubićete ga, dragi moj. (Odsečnim pokretom mu ga otkine, pa ga drži u levoj ruci.) Imate da ga prišijete! HAJNRIH (očajan): Ali, gos'n poručniče, niko više nema konca! FRANC: Još odgovaraš, govnaru jedan? (Ošamari ga desnom rukom, iz sve snage, dva puta.) Diži ga! (Ispusti dugme. Feldvebel se sagne da ga podigne.) Mirno! (Feldvebel je uzeo dugme, i staje mirno.) Poručnik Klages i ja smo odlučili da se od danas smenjujemo na dužnostima svake sedmice. Odmah ćetega odvesti na predstraže, a ja ću do ponedeljka preuzeti njegovu dužnost. (Hajnrih salutira.) Čekajte! (Klagesu) Imamo, mislim, neke zarobljenike? KLAGES: Dvojicu. FRANC: Dobro, ja ih preuzimam. HAJNRIH (oči mu zablistaju, jer veruje da će Franc prihvatiti njegove predloge): Gos'n poručniče! FRANC (oštro, začudeno): Šta je? HAJNRIH: To su partizani. FRANC: Možda! Pa šta? HAJNRIH: Ako dozvolite...

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneKLAGES: Već sam mu zabranio da se petlja oko njih. FRANC: Čuli ste, feldvebelu! To je, znači, jasno. Napolje! KLAGES: Čekaj. Znaš šta me je pitao? HAJNRIH (Francu): Ja sam... šalio sam se, gos'n poručniče. FRANC (mršteći obrve): Sa pretpostavljenim? (Klagesu) Šta te je pitao? KLAGES: “A šta ako vas ne poslušam?”. FRANC (neodreñenim tonom): Mhm! (Okrene se ka Hajnrihu) Danas, feldvebelu, imam ja da vam odgovorim. Ako me ne budete poslušali... (Lupi pofutroli za revolver.) ... ubiću vas. Pauza. KLAGES (Hajnrihu): Vodite me na predstraže. On i Franc namignu jedan drugom. Klages iziñe za Hajnrihom.

SCENA VII Franc, Johana FRANC: Je li to valjalo - ubiti sve moje vojnike? JOHANA: Vi ih niste ubili. FRANC: Nisam baš sve učinio da ih spasem smrti. JOHANA: Zarobljenici ne bi ništa rekli. FRANC: Otkud znate? JOHANA: Seljaci? Ništa nisu ni imali da kažu. FRANC: Šta dokazuje da nisu bili partizani? JOHANA: Partizani, uglavnom, nisu govorili. FRANC: Da - uglavnom! (Insistira, skoro izbezumljen.) Valjda Nemačka toliko vredi - da se za nju izvrši neki zločin! (Otmeno, sa nekom ludačkom, skoro komedijantskom lakoćom.) Ne znam da li sam dovoljno jasan. Vi ste već drugageneracija. (Pauza. Usplahiren je, oštar, iskren, nt gledaje.pogledmuje ukočen,skoro kao daje u stavu mirno.) Život je kratak, a bogat izbor smrti! Napred, samo napred! Do kraja tog užasa! Nek se prevaziñe Pakao! Tu bih barutanu bacio u večiti mir, sve bi se raznelo sem moje zemlje; za tren, bio bih uskovitlani buket neviñenoga vatrometa, a onda - ništa: noć, i moje ime, samotno, na nekoj bronzi. (Pauza) Priznajmo da sam se bunio. Principi, draga moja, večito ti principi. Pa valjda su mi moji ljudi bili važniji od te dvojice nepoznatih zarobljenika! A ipak, trebalo je da kažem - ne! I zar sam, zato, ljudožder? Izvinite: jedva vegetarijanac. (Pauza. Pompezno, kao kakav zakonodavac.) Onaj ko nečini sve - ne čini ništa: ja ništa nisam činio. Onaj ko ništa nije činio - nije niko. Niko? (Odaziva se, kao da ga prozivaju.) Ovde! (Pauza. Johani.) Evo vrhovnog tužioca. JOHANA: Oslobañam vas. FRANC: Treba to raspraviti, kažem vam. JOHANA: Volim vas. FRANC: Johana. (Neko kuca na ulazna vrata. Pet, četiri, pa dvaputa po dva udarca. Gledaju se.) Šta ćete, malo je kasno. JOHANA: Franc... FRANC: Malo je kasno da me oslobañate optužbe. (Pauza) Otac je progovorio. Videćete, Johana, jedno izvršenje smrtne kazne.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneJOHANA (gledajući ga): Vaše? (Opet kucanje) I vi ćete dopustiti da vas ubiju? (Kratka pauza) Znači, ne volite me? FRANC (tiho se smeje): Odmah ću vam govoriti o našoj ljubavi... (Pokaže vrata) ... u njenom prisustvu. I zapamtite: tražiću vašu pomoć, a vi mi je nećete pružiti. (Kratka pauza) Ako postoje ikakvi izgledi... Uñite tamo. Vodi je do kupatila, u koje ona i ulazi. On zatvara ta vrata i kreće dapusti Leni.

SCENA VIII Franc, Leni FRANC (brzo skida ručni sat i stavlja ga u džep. Leni ulazi, noseći na tanjiru malu roñendansku tortu posutu šećerom u prahu. Na torti četiri svećice. Pod levom miškom su joj neke novine) Što me uznemiravaš u ovo doba? LENI: Zar znaš koliko je sati? FRANC: Znam da si maločas otišla odavde. LENI: Vreme ti je brzo prošlo. FRANC: Da. (Pokaže tortu.) Šta ti je to? LENI: Mala torta. Htela sam da ti je donesem sutra, uz ručak. FRANC: Pa? LENI: Pa eto, donela sam ti je večeras. Sa svećicama. FRANC: Sa svećicama? Zašto? LENI: Prebroj ih. FRANC: Jedna, dve, tri, četiri. Pa šta? LENI: Imaš trideset četiri godine. FRANC: Da, od petnaestog februara. LENI: Petnaestog februara ti je bio roñendan. FRANC: A danas? LENI: Značajan datum. FRANC: Lepo. (Uzima tanjir i odnosi ga na sto.) „Franc”. Jesi li ti to ispisala moje ime? LENI: Ko bi drugi? FRANC: Slava! (Gleda svoje ime.) „Franc”... od ružičastog šećera. Lepše, ali manje laskavo nego da je od bronze. (Pali svećice.) Gorite polako, svećice: i ja ću nestajati sa vama. (Nehajno.) Videla si Oca? LENI: Posetio me je. FRANC: Došao je u tvoju sobu? LENI: Da! FRANC: Je li dugo ostao? LENI: Prilično. FRANC: U tvojoj sobi... Pa to je izuzetna počast! LENI: Imaću da je platim. FRANC: I ja. LENI: I ti. FRANC (odseca dva komada torte): Ovo je telo moje. (Sipa šampanjac u dve čaše.) Ovo je krv moja. (Nudi joj komad torte.) Služi se. (Ona odmahne glavom, smešeći se.) Da nije otrovana? LENI: Zašto bi bila?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC: Imaš pravo: zašto? (Pruža joj čašu) Možeš valjda da nazdraviš? (Leni uzme čašu, pa je nepoverljivo zagleda.) Neka kraba? LENI: Ruž za usne. On otrgne čašu od nje i razbije je o sto. FRANC: To je tvoj! Ne umeš da pereš posuñe. (Pruža joj drugu punu čašu. Onaje uzima. On sipa šampanjac u treću čašu, koju zadržava za sebe.) Ispij je - zamene! LENI: Za tebe. Podiže čašu. FRANC: Za mene! (Kuca se sa njom.) Šta mi želiš? LENI: Da ne bude ničega. FRANC: Ničega? Oh! Misliš - posle? Odlična ideja! (Podiže čašu.) Nazdravljam - ničem! (Pije, ostavlja ćašu. Leni se zaljulja, onje prihvati i povede do fotelje.) Sedi, sestrice. LENI (sedajući): Izvini, umorna sam. (Pauza) A ono najteže - tek treba da se uradi. FRANC: Odista. Briše čelo. LENI (kao za sebe): Strašno je hladno. Opet - gadno leto! FRANC (zgranut): Pa - od vrućine se jedva diše! LENI (pomirljivo): Je li? Možda. Gleda ga. FRANC: Odmeravaš me? LENI: Da. (Pauza) Postao si drugi čovek. To bi trebalo i da se vidi. LENI: Ne. Vidim tebe. A to je već varljivo. (Kratka pauza) Niko nije kriv, dragi moj. Trebalo je da me voliš. Ali - mislim da nisi mogao. FRANC: Voleo sam te, kako da ne. LENI (vikne, oštro i besno): Umukni! (Savlada se, ali će joj glas do kraja ostati veoma grub.) Otac mi je rekao da znaš našu snahu. FRANC: S vremena na vreme dolazi da me vidi. Čestita ženica, nema šta. Milo mi je zbog Vernera. Nego, Šta si mi to napričala? Pa ona nije ni najmanje grbava! LENI: Kako da nije. FRANC: Nije! (Uz vertikalni gest rukom.) Ona je... LENI: Dobro, leña su joj prava. Pa ipak je grbava. (Pauza) Misliš da je lepa? FRANC: A ti? LENI: Lepa - kao smrt. FRANC: Vrlo si lepo to rekla. I ja sam joj to pripisao. LENI: Pijem u njeno zdravlje! (Ispija čašu i baca je.) FRANC (objektivnim tonom): Ljubomorna si? LENI: Ništa ne osećam. FRANC: Da. Još je rano. LENI: Prerano. Pauza. Franc uzima komad torte i jede ga. FRANC (smeje se, pokazujući tortu): Ovo je - da mi zamažeš oči! (Drži komad torte u levoj ruci. Desnom otvara fioku, vadi iz nje revolver, i, jedući tortu,

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonepruža ga Leni.) Drži. LENI: Šta s tim da radim? FRANC (pokazuje sebe): Pucaj. A nju ostavi na miru. LENI (smejući se): Vrati to u fioku. Ne znam čak ni da se služim njim. FRANC (i dalje drži ispruženu ruku. Revolver mu leži na šaci): Nećeš joj učiniti nikakvo zlo? LENI: Jesam li se ja za nju starala trinaest godina? Jesam li je moljakala za malo nežnosti? Puštala je da mi pljuje u lice? Jesam li je hranila, prala, oblačila,branila od svih? Ništa mi ona ne duguje, i neću je dotaći. Želela bih da malo propati, ali to je zbog ljubavi prema tebi. FRANC (više kao da potvrduje): A ja - ja ti sve dugujem? LENI (neobuzdano): Sve! FRANC (pokazujući revolver): Onda ga uzmi. LENI: Voleo bi ti to, još kako! Kakvu bi joj samo uspomenu ostavio! I kako bi joj lepo stajalo da izgfeda kao udovica: ima ona dara za to. (Pauza) I ne pomišljam da te ubijem, ljubljeni moj, ničega se na svetu ne bojim više no tvoje smrti. Ipak, moraću da ti pričinim veliki bol: nameravam da Johani sve kažem. FRANC: Sve? LENI: Sve. Smrskaću te - u njenom srcu. (Francova šaka u kojoj drži revolver počinje da se grči.) Slobodno pucaj u svoju jadnu sestricu: napisala sam pismokoje će Johana u slučaju nesreće dobiti već večeras. (Pauza) Misliš - svetim se?

FRANC: Nego? LENI: Činim ono što je pravo. Živ ili mrtav, pravo je da pripadeš meni, pošto tesamo ja volim takvog kakav si. FRANC: Samo ti? (Pauza) Još juče - napravio bih pokolj. Ali danas - nazirem nekakvu šansu. Jednu šansu od sto - da me prihvati ovakvog. (Vraća revolver u fioku.) Ostala si živa, Leni, samo zato što sam rešio da tu šansu oprobam do kraja. LENI: Pa lepo. Nek sazna ono što ja znam, pa neka bolja - dobije igru. Ustane i poñe ka kupatilu. Prolazeći iza njega, baca novine na sto. Franc poskoči. FRANC: Šta?! LENI: To ti je Frankfurter cajtung: pišu o nama. FRANC: O tebi i meni? LENI: O našoj porodici. Objavljuju seriju članaka: „Divovi koji su ponovo izgradili Nemačku”. Čast svakome, ali počinju od nas. FRANC (ne usuñuje se da uzme novine): Otac je - div? LENI (pokazujući članak): Tako bar kažu. Treba samo da pročitaš, kažu da je najveći od svih. (Franc uzme novine, progundavši nešto hrapavim glasom, i otvori ih. Sedi okrenut prema publici, leñima okrenut prema kupatilu; glava muje zagnjurena u raširene novine. Leni kuca na vrata od kupatila.) Otvorite! Znam da ste tu.

SCENA IX

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFranc, Leni, Johana JOHANA (otvarajući vrata): Tim bolje. Ne volim da se krijem. (Ljubazno.) Dobar dan. LENI (ljubazno): Dobar dan. Johana, nespokojna, ostavlja Leni, ide pravo do Franca, pa ga gleda kako čita. JOHANA: Novine? (Franc se i ne osvrće. Okrenuta ka Leni.) Brzo dejstvujete. LENI: Žuri mi se. JOHANA: Žurite se - da ga ubijete? LENI (sleže ramenima): Ta ne. JOHANA: Samo potrčite - prilično smo odmakli! Od juče, uverena sam da će podneti istinu. LENI: Zbilja smešno: i on je ubeñen da ćete je vi podneti. JOHANA (smešeći se): Podneću ja sve. (Pauza) Otac vam je već podneo izveštaj? LENI: Naravno. JOHANA: Time mi je i zapretio. On mi je sam omogućio da ovde uñem. LENI: Ah! JOHANA: Nije vam to rekao? LENI: Ne. JOHANA: Podvaljuje nam. LENI: Očigledno. JOHANA: I vi to dopuštate? LENI: Da. JOHANA: Pa, šta, u stvari, hoćete? LENI (pokaže Franca): Da odete iz njegovog života. JOHANA: To više - neću. LENI: Nateraću vas. JOHANA: Pokušajte! Ćutanje. FRANC (ostavi novine, ustane, priñe Johani. Sasvim izbliza): Obećali ste mi, Johana, da ćete verovati samo meni. Sad je trenutak da vas podsetim na vaše obećanje: danas naša ljubav samo od toga i zavisi. JOHANA: Verovaću samo vama. (Gledaju se. Ona mu se smeši sa nežnim poverenjem, ali je Francovo lice bledo i uznemireno tikovima. On joj se na silu nasmeši, okrene se, vrati se na svoje mesto i opet uzme novine.) Dakle, Leni? LENI: Od nas dve, jedna je suvišna. Ta treba sama to da prizna. JOHANA: Kako da to izvedemo? LENI: Valja se izložiti ozbiljnom iskušenju. Ako proñete kroz to iskušenje, zauzećete moje mesto. JOHANA: Poslužićete se nekim trikom. LENI: Nema potrebe. JOHANA: Zašto? LENI: Zato što sigurno gubite igru. JOHANA: Da vidimo to iskušenje. LENI: Lepo. (Kratka pauza) Govorio vam je o feldvebelu Hajnrihu i onim Rusima - zarobljenicima? Tvrdio vam je da je kriv što je svoje drugove osudio

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonena smrt - spasavajući dvojicu partizana? JOHANA: Da. LENI: I rekli ste mu da je imao pravo? JOHANA (ironično): Sve znate, nema šta! LENI: Ne čudite se: i sa mnom je izveo to isto. JOHANA: Pa? Hoćete reći da je lagao? LENI: Sve što vam je rekao - istina je. JOHANA: Ali... LENI: Ali nije to kraj cele priče, Johana. Evo tog iskušenja... FRANC: Neverovatno! (Baci novine i ustane, bled, izbezumljenog pogleda.) Sto dvadeset brodogradilišta! Stiglo bi se od Zemlje do Meseca ako bi se sastavile staze koje nase brodovlje preñe za godinu dana! Nemačka se podigla! Živela Nemačka! (Priñe svojoj sestri, krupnim, mehaničkim koracima.) Hvala ti, sestro. A sad, ostavi nas. LENI: Neću. FRANC (zapovednički, viče): Rekao sam ti - ostavi nas! Hoće da je odvuče. JOHANA: Franc! FRANC: Molim? JOHANA: Htela bih da čujem kraj te priče. FRANC: Ta priča nema kraja: svi ginu osim mene. LENI: Samo ga pogledajte. Jednoga dana, četrdeset devete, taj mi je sve priznao. JOHANA: Priznao? Šta to? FRANC: Izmišljotine. Zar se može ozbiljno razgovarati s njom? Samo sam se šalio! (Pauza) Obećali ste, Johana, da ćete verovati samo meni. JOHANA: Da. FRANC: Pa onda mi i verujte, zaboga! Verujte mi! JOHANA: Ali... Sasvim ste drukčiji u njenom prisustvu. (Leni se smeje) Pomozite mi da vam poverujem! Recite mi da laže, govorite! Je l’ te da ništa niste učinili? FRANC (skoro kao da gunña): Ništa. JOHANA (oštro): Ta govorite ljudski, da vas čujem! Recite: ništa nisam učinio! FRANC (mahnito): Ništa nisam učinio. JOHANA (gleda ga sa nekakvim strahom, i počinje da plače): Ah! (Uguši svoj krik) Više vas ne prepoznajem. FRANC (uporno): Ništa nisam učinio. LENI: Ali si dopustio. JOHANA: Kome? LENI: Hajnrihu. JOHANA: Dvojicu zarobljenika. LENI: Najpre njih dvojicu. JOHANA: Bilo je i drugih? LENI: Teško je učiniti prvi korak. FRANC: Sve ću to objasniti. Kad gledam vas dve, prosto gubim glavu. Ubijate me... Johana, kad budemo sami... Sve je to išlo tako brzo... Ali setiću se zašto

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonesam morao tako, reći ću vam celu istinu, Johana, volim vas više no svoj život...

Zagrli je. Ona se otme, dreknuvši. JOHANA: Pustite me! Stane uz Leni. Franc glupavo stoji pred njom. LENI (Johani): Teško da ćete tako proći kroz iskušenje. JOHANA: I neću. Zadržite ga. FRANC (izbezumljeno): Slušajte me, vas dve... JOHANA (skoro sa mržnjom): Vi ste - mučili ljude! Vi! FRANC: Johana! (Ona ga pogleda.) Ne gledajte me tako! Ne! Nemojte tako! (Pauza) Znao sam! (Prsne u smeh, pa se spusti na sve četiri.) Natraške! Samo natraške! (Leni krikne. On se podigne.) Nisi me nikad videla kao krabu, szslrice! (Pauza) Odlazite! Obe da ste otišle! (Leni prilazi stolu, hoće da otvori fioku.) Sada je pet i deset. Recite mome ocu da mu zakazujem sastanak za sedam časova, u Dvorani za Većanje. Izlazite! (Dugo ćutanje. Svetlost tamni. Johana izide prva i ne osvrnuvši se. Leni malo okleva, pa ode za njom. Franc sedne i opet uzme novine.) Sto dvadeset brodogradilišta - pa to je čitava imperija!

PETI ČIN

Isti dekor kao uprvom činu. Sedam je časova. Dan je pri kraju. To se u prvi mah neprimećuje jer su šaloni na staklenim vratima spušteni, pa je čitava prostorija u polumraku. Zidni sat otkucava sedam časova. Na treći udarac, spolja se dižu šaloni na levim staklenim vratima, i svetlost dopire unutra. Otac otvara staklena vrata i ulazi. U istom trenutku, otvaraju se Francova vrata na prvom spratu, pa se Franc pojavljuje na odmorištu. Za trenutak se gledaju. Franc drži jedan mali, četvrtasti kovčežić: to je njegov magnetofon.

SCENA I Otac, Franc FRANC (ne mičući se): Dobar dan, Oče. OTAC (prirodnim glasom, familijarno): Dobar dan, mali. (Posrne, pa se pridrži za naslon jedne stolice.) Čekaj, da osvetlim sobu. Otvori i druga staklena vrata, pa podigne i druge šalone. Prostoriju obasja zelenkasta svetlost, kao pred kraj prvog čina. FRANC (sišao je za jednu stepenicu): Slušam vas. OTAC: Nemam šta da ti kažem. FRANC: Kako? Dodijavate Leni molbama... OTAC: Došao sam ovamo, dete moje, zato što si me ti pozvao. FRANC (pogleda ga sa zaprepašćenjem, a onda prsne u smeh): Vere mi, istina je! (Side za još jednu stepenicu, pa zastane.) Lepu ste partiju odigrali! Taktizirali ste s Johanom protiv Leni, a onda s Leni protiv Johane. Mat u tri poteza. OTAC: Ko je matiran? FRANC: Ja, crni kralj. Nije vam dosadilo da dobijate?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOTAC: Sve mi je dosadilo, sine moj, izuzev toga. Jer, nikad se i ne dobija; ja samo pokušavam da spasem ulog. FRANC (slegne ramenima): Ipak, na kraju uvek činite ono što hoćete. OTAC: To je najsigurniji način da se gubi. FRANC (oporo): E, tu imate pravo! (Naglo) Šta vi, u stvari, hoćete? OTAC: Trenutno? Da te vidim. FRANC: Pa, evo me! Siti me se nagledajte, dok još možete: imaćete šta da čujete od mene. (Otac se zakašlje) Nemojte da kasljete. OTAC (nekako krotko): Pokušaću. (Opet se zakašlje.) Nije baš lako... (Savlada se.) Eto. FRANC (gledajući Oca, polako): Kako je sve ovo tužno! (Pauza) Ta nasmešite se malo! Praznik je: našli su se otac i sin - kolje se debeli brav. (Naglo) Nećete biti moj sudija. OTAC: Ko govori o tome? FRANC: Vaš pogled. (Pauza) Dva zločinca: jedan osuñuje drugog u ime principakoje su obojica prekršili; kako nazivate tu farsu? OTAC (mirno i neutralno): Pravdom. (Kratko ćutanje.) Jesi li zločinac? FRANC: Jesam. A i vi ste. (Pauza) Ne priznajem vas za sudiju. OTAC: Zašto si, onda, hteo da razgovaraš sa mnom? FRANC: Da bih vas obavestio: sve sam izgubio, a i vi ćete sve izgubiti. (Pauza) Zakunite se Biblijom da mi nećete suditi! Zakunite se, ili se smesta vraćam u svoju sobu. OTAC (prilazi Bibliji, otvara je, pruža ruku): Kunem se! FRANC: U dobar čas! (Side, dode do stola i stavi na njega magnetofon. Okrene se. Otac i sin sad stoje suočeni, na ravnoj nozi.) Gde su te godine? Skoro se i niste promenili. OTAC: Jesam. FRANC (prilazi mu, kao opčinjen. Sa upadljivom, ali odbrambenom drskošću): Gledam vas opet, ali uopšte nisam uzbuñen. (Pauza. Podiže ruku, pa je, skoro nehotičnim pokretom, stavlja na mišicu svog oca.) Stari Hindenburg... A, šta kažete? (Naglo se odmakne. Suvo i jetko.) Mučio sam ljude. (Ćutanje. Oštro.) Čujete li? OTAC (ne menjajući izraz lica): Da. Nastavi, FRANC: To je sve. Partizani nam nisu davali mira; čitavo selo je bilo u dosluhu sa njima: pokušao sam da nateram seljake da progovore. (Kratko ćutanje. Suvo i nervozno.) Uvek ista priča. OTAC (umorno i sporo, ali bezizrazno): Uvek. Pauza. Franc ga gleda s visine. FRANC: Sudite mi, izgleda? OTAC: Ne. FRANC: Tim bolje. Samo, treba da vas upozorim, dragi moj oče: mučitelj sam zato što ste vi potkazivač. OTAC: Nikog ja nisam potkazao. FRANC: A onog poljskog rabina? OTAC: Čak ni njega. Izložio sam se... neprijatnom riziku. FRANC: Drugo i ne tvrdim. (U mislima se vraća u prošlost.) Neprijatnom riziku?

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneI ja sam mu se izložio. (Smeje se) Oh, i te kako neprijatnom! (Smeje se. Otac se koristi tom prilikom da se zakašlje.) Šta je sad? OTAC: Smejem se s tobom. FRANC: Kašljete! Prestanite, zaboga, ne mogu da razdirem grlo! OTAC: Izvini. FRANC: Umrećete. OTAC: Kao što znaš. FRANC (kao da hoće da mu priñe, ali naglo odstupi) Jedna briga manje! (Ruke mu drhte) Sigurno ñavolski boli. OTAC: Šta? FRANC: Taj prokleti kašalj. OTAC (nestrpljivo): Ta ne. Opet se zakašlje, a onda se smiri. FRANC: Osećam i ja koliko vas boli. (Ukočeno gleda.) Nisam imao dovoljno mašte. OTAC: Kada to? FRANC: Tamo... (Dugo ćutanje. Ledima je okrenut Ocu; gleda ka vratima u dnu. Govoreći, opet preživljava svoju prošlost, osim kad se neposredno obraća Ocu.) Pretpostavljeni: u bubnju; feldvebel i Klages: u mojoj šaci; vojnici: na kolenima preda mnom. Jedina lozinka: izdržati. Ja - izdržavam. Biram ko će da živi, a ko da umre: ti, idi da te ubiju! ti - ostani ovde! (Pauza. Na rampi, dostojanstveno i zloslutno.) Imam vrhovnu moć. (Kratka pauza) A, šta kažeš? (Kao da sluša nekog nevidljivog sabesednika, a onda se okrene ka svome ocu.)Pitali su me: „Šta ćeš da činiš?”. OTAC: Ko? FRANC: To kao da je po čitavu noć visilo u vazduhu. Svake noći. (Podražava došaptavanje nevidljivih sabesednika.) Šta ćeš da činiš? Šta ćeš da činiš? (Viče) Glupaci! Ići ću do kraja. Dokle god mogu! (Ocu, naglo.) A znate zašto? OTAC: Znam. FRANC (pomalo zbunjen): Je l’ te? OTAC: Prvi put u životu - osetio si šta znači nemoć. FRANC (viče i smeje se): Stari Hindenburg ume da misli: živeo! Da, osetio samto. (Prestaje da se smeje.) I to ovde, zbog vas! Izručili ste im toga rabina, jedni su se postarali da me zadrže, a drugi su ga ubili. Šta sam mogao da učinim? (Podigne mali prst leve ruke gledajući ga.) Ni malim prstom nisam mogao da mrdnem. (Pauza) Neobično iskustvo, ali ga ne savetujem budućim voñima: posle ne možeš više stati na noge. Učinili ste me kraljevićem, Oče. A znate ko me je učinio kraljem? OTAC: Hitler. FRANC: Da. Zahvaljujući toj sramoti. Posle tog... incidenta, moć je postala moj poziv. Znate li i zašto sam mu se divio? OTAC: Hitleru? FRANC: Niste znali? Oh, mrzeo sam ga! I pre toga i posle. Ali tog dana bio samnjegov. Kad se nañu dvojica voña, jedan će od njih ili ubiti drugog, ili mu mora postati - žena. Ja sam Hitleru bio žena. Dok je taj rabin krvario, osetio sam, u srži svoje nemoći, i neku čudnu saglasnost. (Ponovo doživljava prošlost.) Hitler

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altoneje od mene stvorio nekog Drugog, neumoljivog i svetog: njega samog. Ja sam Hitler - i prevazići ću sebe! (Pauza. Ocu.) Nije više bilo hrane; moji vojnici su se šunjali oko šupe. (Udubljen u prošlost.) Te četiri Nemčine bi me oborile na tlo, i moji sopstveni ljudi bi iz tih zarobljenika iscedili i poslednju kap krvi. Ne! Nikada više neću zapasti u odvratnu nemoć. Zaričem se. Mrak je. Užas je još zauzdan... Preduhitriću ih: ako neko treba da ga razuzda, biću to ja. Primiću odgovornost za zlo, ispoljiću svoju moć jednim jedinstvenim, nezaboravnim činom: pretvoriću čoveka u crva dok je još živ; sam ću se pobrinuti za zarobljenike, poniziću ih do kraja, i progovoriće. Moć je provalija čije dno vidim; nije dovoljno birati buduće mrtvace; jedan perorez i jedan upaljač daće mi punu vlast nad ljudima. (Suludo) To - opčinjava! Vladari idu u Pakao, u tome i jeste njihova veličina: krenuću tamo i ja. Ostaje, kao opčinjen, na rampi. OTAC (mirno): Progovorili su? FRANC (otrgnut od svojih sećanja): A? Šta kažeš? (Pauza) Ne. (Pauza) Skončali su pre toga. OTAC: Ko gubi - dobija. FRANC: Eh, sve se uči! Nisam imao ruku za to. Još ne. OTAC (sa tužnim osmehom): Svejedno: vlast nad ljudima - bila je u njihovim rukama. FRANC (dreči): I ja bih postupio kao oni! Izdahnuo bih pod udarcima ne izustivši ni reč! (Smiri se) Uostalom - svejedno. Očuvao sam svoj autoritet. OTAC: Zadugo? FRANC: Za deset dana. A kad su ti dani prošli, napala su nas neprijateljska borna kola i svi smo izginuli - čak i ti zarobljenici. (Smeje se.) Pardon! Svi - osim mene! Ja nisam mrtav! Ni govora! (Pauza) Od svega što sam rekao - ništa nije pouzdano... osim - da sam ih mučio. OTAC: A posle? (Franc slegne ramenima.) Pešačio si drumovima? Krio si se? A onda si se vratio kući? FRANC: Da. (Pauza) Ruševine su me opravdavale: voleo sam te naše opustošene kuće, našu osakaćenu decu. Pravio sam se da se zatvaram da ne bih prisustvovao agoniji Nemačke; ali to je laž. Svojoj sam zemlji želeo smrt, asebe samog sam zatočio da ne bih bio svedok njenog uskrsnuća. (Pauza) Sudite mi! OTAC: Naterao si me da se zakunem Biblijom... FRANC: Promenio sam mišljenje. Hajdete, da završimo. OTAC: Ne. FRANC: Kažem vam - oslobañam vas vaše zakletve. OTAC: Zar će mučitelj prihvatiti presudu potkazivača? FRANC: Boga nema, je l' tako? OTAC: Bojim se da ga nema - a to je katkad veoma neugodno. FRANC: Onda, bili vi potkazivač ili ne - prirodni ste mi sudija. (Pauza. Otac pokretom glave kaže: ne.) Nećete da mi sudite? Uopšte? Znači, imate nešto drugo na umu! Biće to nešto još gore! (Naglo) Čekate nešto. Šta to? OTAC: Ništa. Glavno je da si - tu. FRANC: Čekate, nešto čekate! Znam kako umete dugo da čekate, dugo. Viñao

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonesam, suočene sa vama, grube i opake ljude. Vreñali su vas, ali vi ništa niste govorili, samo ste čekali: i na kraju, ta gospoda bi sasvim omekšala. (Pauza) Ta govorite! Govorite! Recite bilo šta. Ovo je nepodnošljivo. Pauza. OTAC: Šta misliš da radiš? FRANC: Opet ću se popeti gore. OTAC: I kad ćeš opet sići? FRANC: Nikad više. OTAC: Nećeš primati nikog? FRANC: Samo Leni - da me uslužuje. OTAC: A Johanu? FRANC (suvo): To je gotovo! (Pauza) Ta devojka nije imala petlju... OTAC: Voleo si je? FRANC: Samoća mi je teško padala. (Pauza) Da me je prihvatila ovakvog kakav sam... OTAC: Da li ti sam sebe prihvataš? FRANC: A vi? Prihvatate me? OTAC: Ne. FRANC (duboko pogoñen): Čak ni sopstveni otac... OTAC: Čak ni on. FRANC (drukčijim glasom): Što se tu, onda, nas dvojica zamlaćujemo? (Otac ne odgovara. Sa dubokim bolom.) Ah, nije trebalo da vas vidim! Slutio sam to! Slutio sam! OTAC: Šta to? FRANC: To što je imalo da me snañe. OTAC: Ništa te nije snašlo. FRANC: Još nije. Ali vi ste tu, a ja ovde, kao u mojim snovima. I eto, kao u mojim snovima, čekate. (Pauza) Pa lepo. Mogu i ja da čekam. (Pokaže vrata svoje sobe.) Izmeñu vas i sebe, postaviću ta vrata. Šest meseci strpljenja. (Upre prstom ka očevoj glavi.) Kroz šest meseci, ta lobanja će biti prazna, te oči više neće videti, crvi će proždrati te usne nadute od prezira. OTAC: Ja te ne prezirem. FRANC (ironično): Stvarno! Posle svega što ste od mene saznali? OTAC: Ništa od tebe nisam saznao. FRANC (veoma zbunjen): Molim? OTAC: To što si pričao o Smolensku - znam već tri godine. FRANC (sa žestinom): Nemoguće! Svi su mrtvi! Nema svedoka. Mrtvi su i pokopani. Svi odreda. OTAC: Osim dvojice, koju su Rusi pustili. Došli su da me vide. Bilo je to u martu pedeset šeste. Ferist i Šajdeman. Sećaš ih se? FRANC (zbunjen): Ne. (Kratka pauza) Šta su hteli? OTAC: Novac - da bi ćutali. FRANC: Pa? OTAC: Ucene kod mene ne prolaze. FRANC: Sada su... OTAC: Nemi. Ionako si ih već bio zaboravio. Nastavi.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneFRANC (gleda u prazno): Pre tri godine? OTAC: Pre tri godine. Odmah sam objavio da si umro, a sledeće godine sam pozvao Vernera. Tako je bilo najpametnije. FRANC (nije ga slušao): Tri godine! A ja sam držao govorancije Krabama, lagaosam ih! I za sve to vreme bio sam ovde nezaštićen! (Naglo) Od tada ste, zar ne, nastojali da me vidite? OTAC: Da. FRANC: A zašto? OTAC (sleže ramenima): Tek tako! FRANC: Sedeli su u vašoj radnoj sobi, slušali ste ih zato što su me znali, a onda, u datom trenutku, jedan od te dvojice vam je rekao: „Franc fon Gerlah je - dželat.” Kakav obrt! (Pokušava da se našali.) Prilično ste se iznenadili, nadam se? OTAC: Ne. Nisam mnogo. FRANC (viče): Bio sam čist kad sam otišao od vas! Bio sam čedan, hteo sam daspasem tog Poljaka... Niste se iznenadili? (Kratka pauza) Šta ste pomislili? Dotle još ništa niste znali, a onda, najednom, saznali ste! (Viče još jače.) Šta ste pomislili, za ime Boga! OTAC (sa dubokom i sumornom nežnošću): Jadni moj mali! FRANC: Šta? OTAC: Pitaš me šta sam pomislio. To ti i kažem! (Pauza. Franc se sasvim ispravi, a onda klone, jecajući, na očevo rame.) Jadni moj mali! (Nespretno ga miluje po potiljku.) Jadni moj mali! FRANC (naglo se ispravi): Stojte! (Kratka pauza) To je - zato što sam iznenañen. Šesnaest godina nisam plakao: počeću opet tek kroz šesnaest godina. Ne sažaljevajte me, zbog toga mi doñe da ujedam. (Pauza) Ne volim sebe baš mnogo. OTAC: Zašto bi i voleo? FRANC: Odista. OTAC: To je moja stvar. FRANC: Zar me volite? Mene, dželata iz Smolenska? OTAC: Ali, taj dželat iz Smolenska si - ti. FRANC: Dobro, dobro, samo se ne ustručavajte. (Namerno se smeje prostački.) Ima svakojakih ukusa. (Naglo) Kinjite me, da znate! I kada ispoljitenekakva osećanja, činite to zato što mogu da posluže vašim planovima. Prosto me mučite: ritate me, a onda se raznežujete; a kad budete ocenili da sam gotov... Ta pustite! Imali ste dovoljno vremena da dobro razmislite o celoj stvari, a pošto toliko volite da zapovedate, sigurno vam je i te kako stalo da sve uredite na svoj način. OTAC (sa sumornom ironijom): Da zapovedam! Eh, prošlo me je to... (Pauza. Nasmeje se, za sebe, razgaljeno ali i zlokobno. Onda se okrene ka Francu. Veoma blago, pa ipak neumoljivo.) Ali što se te stvari tiče, u pravu si - srediću je. FRANC (odskoči): Neću vam dati! Šta se to vas tiče? OTAC: Neću da i dalje patiš. FRANC (tvrdo, surovo, kao da optužuje drugog) Ne patim: zbog mene su patili.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneValjda shvatate razliku? OTAC: Shvatam. FRANC: Sve sam zaboravio. Čak i njihove krike. U meni ničeg nema. OTAC: Tako sam i mislio. To je još teže, je li? FRANC: Zašto mislite? OTAC: Već četrnaest godina si ophrvan bolom koji si sam izazvao, a koji ne osećaš. FRANC: Ta ko od vas traži da govorite o meni?... Da, to je još teže: njegov sam konj, on me jaše. Ne dao vam Bog takvoga konjanika. (Naglo) Pa? Ima li tu rešenja? (Pogleda svog oca, oči su mu izbečene.) Idite do ñavola! Okrene mu leda i počne s mukom da se penje uz stepenice.

OTAC (nije se ni pomerio da ga zadrži. Ali kad Franc stigne do odmorišta na prvom spratu, dovikne mu): Nemačka je u tvojoj sobi! (Franc se polako okrene.) Ona živi! To više nećeš zaboraviti. FRANC: Životari, to znam, mada je poražena. Prilagodiću se tome. OTAC: Zato što je poražena, sad je najveća sila u Evropi. Prilagodićeš se tome,kažeš? (Kratka pauza) Mi smo jabuka razdora, a i ulog u igri. Maze nas; sva sunam tržišta otvorena, naše mašine rade: naša je zemlja velika kovačnica. Taj poraz bio je Bogom dan: sad imamo i buter i topove. I vojnike, sine moj! A sutra - i bombu! Onda ćemo zatresti grivom, i videćeš - naši će tutori odskakutati kao buve. FRANC (kao poslednja odbrana): Gospodarimo Evropom iako smo tučeni! Šta bismo tek činili da smo pobednici? OTAC: Nismo mogli pobediti. FRANC: Znači, trebalo je izgubiti ovaj rat? OTAC: Valjalo je igrati tako da onaj ko gubi - dobija, kao i uvek. FRANC: To ste i činili? OTAC: Da, od početka neprijateljstva. FRANC: A oni koji su toliko voleli svoju zemlju da su svoju vojničku čast žrtvovali za pobedu... OTAC (mirno i tvrdo): Rizikovali su da oduže pokolj i da ometu obnovu. (Kratkapauza) U stvari, ništa nisu ni radili, samo su vršili pojedinačna ubistva. FRANC: Lepa tema za razmišljanje - imaću čime da se bavim u svojoj sobi. OTAC: Nećeš više provesti u njoj ni trenutka. FRANC: Varate se. Neću priznati ovu zemlju koja me se odriče. OTAC: Pokušavao si to trinaest godina, bez velikog uspeha. A sad - sve znaš. I kako bi onda mogao opet da igraš te tvoje komedije? FRANC: Kako bih mogao da ih se manem? Potrebno je da Nemačka crkne, inače sam običan kriminalac. OTAC: Tačno. FRANC: Pa onda? (Pogleda Oca. Naglo.) Neću da umrem. OTAC (mirno): Zašto ne? FRANC: I treba baš vi to da pitate. Vi ste već upisani... OTAC: Kad bi ti samo znao koliko mi je svejedno! FRANC: Lažete, Oče. Hteli ste da gradite brodove, i gradili ste ih.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOTAC: Pravio sam ih za tebe. FRANC: Gle! A ja sam verovao da ste mene napravili za njih. U svakom slučaju- tu su. Kad umrete, vas će predstavljati ta flota. A ja? Šta ću ja ostaviti za sobom? OTAC: Ništa. FRANC (izbezumljeno): Eto, zato ću i živeti sto godina! Ja imam samo svoj život. (Divlje) Samo njega imam! Niko mi ga neće uzeti! Mrzim ga, možete mi verovati, ali bolje i to nego ništa. OTAC: Na svaki način, i tvoj život i tvoja smrt - sve je to ništa. Nisi ništa, ne činiš ništa, ništa nisi ni činio, niti bi išta i mogao da učiniš. (Duga pauza. Otac polako prilazi stepeništu. Staje do lampe koja je ispod Franca, pa mu se obraća, podignivši glavu.) Izvini. FRANC (ukočen od straha): Meni se izvinjavate? Vi? To je sigurno neka smicalica! (Otac čeka. Naglo.) A zašto se izvinjavete? OTAC: Zbog tebe. (Pauza. Sa osmehom.) Roditelji su zamlate: hoće da zaustave Sunce. Mislio sam da se svet više neće menjati. A promenio se. Sećašse budućnosti koju sam ti bio namenio? FRANC: Da. OTAC: Neprestano sam ti govorio o njoj, a ti si je i sam zamišljao. (Franc potvrdi.) A eto, to je bila samo - moja prošlost. FRANC: Da. OTAC: Znao si to? FRANC: Oduvek. U početku, to mi je godilo. OTAC: Jadni moj mali! Želeo sam da vodiš firmu posle mene. A ona je ta koja vodi. Bira svoje ljude. Mene je odbacila: vlasnik sam, ali više ne zapovedam. A tebe je, mali kraljeviću, odbila već u samom početku, jer šta će njoj jedan kraljević? Ona sama vrbuje i stvara svoje upravljače. (Dok Otac govori, Franc polako silazi niz stepenice.) Pružio sam ti sve mogućnosti, i nadahnjivao te svojom lakomom žudnjom za moći, ali nije vredelo. Zaista, šteta. Da bi delao, upuštao si se i u najveće rizike, ali eto, Firma je sve tvoje postupke pretvarala u gestove. Tvoja te muka na kraju oterala u zločin, ali te Firma i u tom zločinu pretvara u ništa, hrani se tvojim porazom. Ne volim da se kajem, sine moj, to ničemu ne služi. Da sam mogao poverovati da ćeš imati uspeha drugde, i na drugi način... Ali, učinio sam te vladarom; danas to znači - nesposobnim za bilošta. FRANC (sa osmehom): Bio sam osuñen? OTAC: Da. FRANC: Da budem nemoćan? OTAC: Da. FRANC: Da budem zločinac? OTAC: Da. FRANC: Vi ste me osudili? OTAC: Osudile su te moje strasti, koje sam usadio u tebe. Reci tom tvom sudu Kraba da sam samo ja kriv - za sve. FRANC (uz isti osmeh): E, to sam hteo od vas da čujem. (Siñe niz najniže stepenike i nañe se na istoj ravni sa Ocem.) Onda - prihvatam.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneOTAC: Šta? FRANC: To što očekujete od mene. (Pauza) Pod jednim uslovom: da to učinimoobojica, i to odmah. OTAC (najednom zbunjen): Odmah? FRANC: Da. OTAC (promuklim glasom): Misliš - danas? FRANC: Mislim - smesta. (Ćutanje) To ste hteli? OTAC (kašlje): Ne... tako brzo. FRANC: Zašto ne? OTAC: Pa, tek što sam te ponovo našao... FRANC: Niste vi nikog našli. Čak ni sebe. (Miran je i prirodan, prvi put, ali je izgubio svaku nadu.) Bio sam samo jedna od vaših zamisli. Druge su vam ostale u glavi. Zla kob je htela da ta vaša zamisao bude ovaploćena. U Smolensku, jedne noći, ona je... šta to? Postala nezavisna - samo za tren. I tako - za sve ste krivi, osim za to. (Pauza) Trinaest godina držim u fioci napunjen revolver. Znate li zašto se nisam ubio? Mislio sam: što je učinjeno - učinjeno je. (Pauza. S dubokom iskrenošću.) Smrt tu nije rešenje. Za mene - nije. Voleo bih... Smejaćete se: voleo bih da se nisam ni rodio. Tamo, gore, nisam uvek lagao. Uveče, šetao bih se po sobi i mislio na vas. OTAC: A ja sam sedeo ovde, na ovoj fotelji. Slušao sam te kako se šetaš. FRANC (ravnodušno, bezbojno): Je l’ te? (Nastavlja) Mislio sam kad bi našao načina da uhvati tu otpadničku zamisao, da je uhvati u meni, da je tu rastvori, bilo bi to kao da nikad nije ni postojao niko sem njega. OTAC: I nije, sine. FRANC: To je olako rečeno. Dokažite to. (Pauza) Dok god živimo, živećemo svak za sebe. (Pauza) Mercedes je imao šest sedišta, ali ste vozili samo mene. I govorili ste: “Znaš, treba da se malo očeličiš, vozićemo što brže.” Imao sam osam godina; uputili bismo se onim putem pored Elbe... Postoji li još onaj ðavolji most? OTAC: Postoji. FRANC: Opasan prelaz, svake godine je bilo mrtvih. OTAC: Iz godine u godinu ima ih sve više. FRANC: Govorili ste: “Tu smo!”, i davali gas. Ludeo sam od straha i radosti. OTAC (malo se nasmeši): Jednom - zamalo što se nismo prevrnuli. FRANC: Dvaput. Danas su automobili još brži? OTAC: Porše tvoje sestre ide sto osamdeset. FRANC: Uzmimo ga. OTAC: Zar već!... FRANC: Čemu se još nadate? OTAC: Malom produženju roka. FRANC: Molim. (Pauza) Ali - dobro znate da to ne može potrajati. (Pauza) Ni čas ne proñe a da s mržnjom ne pomislim na vas. OTAC: A u ovom trenutku? FRANC: U ovom trenutku - ne. (Pauza) Vaša će se zamisao pretvoriti u prah, sa svima onima koje još niste izneli na videlo. Do kraja ćete biti moj cilj i moj udes.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltonePauza. OTAC: Dobro. (Pauza) Ja sam te stvorio, ja ću te i uništiti. Moja će smrt obuhvatiti tvoju, tako da ću na kraju jedino ja umreti. (Pauza) Samo, pričekaj malo. Nisam ni slutio da ću, makar i ja, tako brzo... (Sa osmehom koji jedva prikriva njegovu smrtnu zebnju) Čudna stvar - život koji eksplodira pod praznim nebom. To... ništa ne znači. (Pauza) Meni niko neće suditi. (Pauza) Znaš, ni ja sebe nisam voleo. FRANC (stavi šaku na očevu mišicu): To je bila moja stvar. OTAC (kao gore): Tako je to. Samo sam senka nekog oblaka; dovoljan je kratak pljusak - i sunce će obasjati mesto gde sam živeo. Ali, briga me: ko dobija - gubi. Firmu koja nas satire - stvorio sam ja. Ni za čim ne treba žaliti. (Pauza) Dakle, hoćeš li da malo uhvatimo brzinu? To će te očeličiti. FRANC: Uzećemo porše? OTAC: Naravno. Idem da ga izvezem iz garaže. Pričekaj me. FRANC: Daćete mi znak? OTAC: Farovima? Da. (Kratka pauza) Leni i Johana su na terasi. Pozdravi se s njima. FRANC: Ali... Dobro. Zovnite ih. OTAC: Brzo ću ja, mali moj. Iziñe.

SCENA II Franc, sam, zatim Leni i Johana Čuje se Otac kako viče iza kulisa. OTAC (iza kulisa): Johana! Leni! Franc prilazi kaminu i gleda svoju fotograjiju. Onda naglo strgne sa nje flor i baci ga na pod. LENI (koja se upravo pojavila na pragu): Šta to radiš? FRANC (smejući se): Pa živ sam, valjda! Ulazi i Johana. On se vraća na rampu. LENI: U civilu si, poručniče? FRANC: Otac će me odvesti u Hamburg - sutra odlazim brodom. Više me nećete videti. Dobili ste igru, Johana: Verner je slobodan. Kao ptica na grani. Dobra vam sreća. (Sad je kraj stola. Dodirne magnetofon kažiprstom.) Poklanjam vam ovaj magnetofon. Sa mojim najboljim snimkom: od 17. decembra pedeset treće. Bio sam zbilja nadahnut. Čućete to kasnije, jednoga dana kad budete hteli da čujete teze Odbrane, ili, prosto, da se setite mog glasa. Primate li ga? JOHANA: Primam. FRANC: Zbogom. JOHANA: Zbogom. FRANC: Zbogom, Leni. (Pomiluje je po kosi, kao Otac.) Kosa ti je meka. LENI: Koja kola uzimate? FRANC: Tvoja. LENI: A kojim ćete putem? FRANC: Pored Elbe.

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz AltoneNapolju se pale dva automobilska fara; njihova svetlost obasjava sobu kroz staklena vrata. LENI: Tako. Otac to daje znak. Zbogom. Franc izlazi. Huka motora se pojačava, pa se smanjuje. Farovi su prešli preko drugih staklenih vrata, pa su se izgubili. Kola su otišla.

SCENA III Johana, Leni LENI: Koliko je sati? JOHANA (koja je bliža zidnom satu): Šest i trideset dva. LENI: U šest i trideset devet - moj porše će biti u vodi. Zbogom! JOHANA (presečena): Zašto? LENI: Zato što je ðavolji most na sedam minuta odavde. JOHANA: Zar će... LENI: Da. JOHANA (grubo, napeto): Ubili ste ga! LENI (isto tako grubo): A vi? (Pauza) Ali, zar je to važno? Nije hteo da živi. JOHANA (još se drži, ali tek što nije klonula): Sedam minuta. LENI (prišavši zidnom satu): Sada već šest. Ne. Pet i po. JOHANA: Zar se ne mogu... LENI (i dalje grubo): Stići? Pokušajte. (Ćutanje) Šta ćete sad? JOHANA (pokušava da skupi snagu): Verner će odlučiti. A vi? LENI (pokazujući Francovu sobu): Tamo, gore, potreban je neki zatočenik. To ću biti - ja. Više vas neću videti, Johana. (Pauza) Budite dobri, recite Hildi da sutra ujutru zakuca na ta vrata, izdaću joj naredbe. (Pauza) Još dva minuta. (Pauza) Nisam vas mrzela. (Priñe magnetofonu.) Teze Odbrane. Otvori ga. JOHANA: Neću... LENI: Sedam minuta! Pustite, već su mrtvi. Rekavši to, odmah pritiska dugme na magnetofonu. Skoro istovremeno odjekne Francov glas. Dok on govori, Leni ide po sceni, zatim se penje uz stepenice i ulazi u sobu. FRANCOV GLAS (sa trake): Vekovi, evo mog veka, samotnog, izobličenog i optuženog. Moj štićenik sopstvenim rukama raseca svoju utrobu; to što vam izgleda kao beličasta limfa, to je krv: nema crvenih krvnih zrnaca, jer optuženi umire od gladi. Ali otkriću vam tajnu toga složenog reza: vek bi bio dobar da čoveka nije vrebao njegov smrtni, iskonski neprijatelj, krvolok koji se zakleo daće ga uništiti, opaka dvonožna životinja - čovek. Jedan i jedan su - jedan, eto, u tome je sva naša tajna. Ta se životinja krila, ali mi smo, najednom, uhvatili njen pogled u dubini zenica naših bližnjih. I zato, napali smo je: bila je to zakonita, preventivna odbrana. Iznenadio sam je, nasrnuo na nju, jedan čovek je pao, i u njegovim samrtničkim očima video sam tu zver, još živu - sebe. Jedan i jedan su jedan: kakav nesporazum! Od koga mi je, otkud, taj užegli, bljutavi ukus u grlu? Od čoveka? Od zveri? Od mene samog? To je ukus stoleća. Srećni vekovi, ne znate vi naše mržnje, i kako onda da razumete tu svirepu moć naših smrtnih ljubavi. Ljubav, mržnja, jedan i jedan... Oslobodite

Zan Pol Sartr - Zatocenici iz Altonenas optužbe! Moj štićenik je prvi osetio stid: zna da je nag. Deco draga, vi od nas potičete, naši bolovi su vas stvorili. Ovaj vek ježena što se poraña - zar ćete osuditi svoju majku? Šta je? Što ne odgovarate? (Pauza) Trideseti vek više ne odgovara. Možda više i neće biti vekova posle našeg. Možda će neka bomba pogasiti svetiljke. I sve će biti mrtvo: oči, sudije, vreme. Noć. O sude noći, koji si bio, koji ćeš biti, koji jesi - postojao sam! Postojao! Ja, Franc fon Gerlah, ovde, u ovoj sobi, uzeh svoj vek na svoja pleća i rekoh: odgovaraću za njega. Ovoga dana i večno. A? Šta kažete? Lenije ušla u Francovu sobu. Verner se pojavljuje na vratima. Johana ga ugledai poñe ka njemu. Lica su im bezizrazna. Izlaze bez reči. Počev od „Što ne odgovarate?”, na sceni nema nikog.

(Zavesa)

zan pol sartr - zatocenici iz altone

Documents